141

Саша Радојчић

ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ

Песму Плава гробница Милутин Бојић је написао 1917, не-

посредно пре преране смрти. Ова песма улази у ред оних књи-
жевних дела за која се са пуним правом може рећи да су
општепозната у контексту српске културе. То, наравно, не зна-
чи да би девет од десет случајних пролазника умело да напамет
изговори њене строфе, али значи да би ову песму, а поготово
њено рефренско, хексаметарско „Стојте, галије царске…“, тих
деветоро још увек вероватно препознало. Још увек – пре него
све лошије опште образовање и све чуднија културна политика
не учине своје. Али до тада, а отпор памћења може да буде
истрајан, Бојићева Плава гробница ће бити саставни део срп-
ског културног канона, и симболички ће деловати чак и на пуко
амблематском нивоу. Опште су познати и мотив, историјска
позадина и амбијент ове песме – војна болница на острву Видо
крај Крфа и сахрањивање преминулих рањеника и болесника у
таласима Јонског мора. Епопеја српске војске у Великом рату
овде је дошла до свог трагичког врхунца. Историјска ситуација
је и сама била испуњена патњом и узвишеним превазилажењем
патње; немој историји је била потребна реч, и ту реч јој је дао
песник, делујући налик на преосетљиви лакмус епохалне ствар-
ности.
Бојић је и пре Плаве гробнице писао родољубиву поезију,
претежно према средњовековним мотивима. При томе је морао
да снажно активира способност имагинације, како би њоме на-
доместио недостатак реалног историјског искуства. Те Бојићеве
песме нису у рангу Плаве гробнице; у њиховим стиховима не-
ретко влада један претежно реторички тон, који одјекује у
амбијенту сведеном на декор или илустрацију. Али када је про-
нашао своју велику тему, када је проговорио из сопствене исто-
ријске ситуације, када је пустио да кроз његове стихове прого-
вори жива рана заједнице којој припада – успео је да дође до
велике песме. У ком смислу велике, и зашто велике?
Мерила која о томе одлучују излазе изван оквира аутономи-
је уметности, до које нам је обично стало. Оно што је још Ари-
стотел формулисао као специфичност уметничке вредности,
њено заснивање на како а не на шта једног уметничког дела,
142

овде је стављено у заграде, и морало је да буде стављено у за-

граде. Плава гробница је песма чија вредност и те како зависи
управо од њеног шта. Њом влада начело хетерономије – што не
значи да и њено како није на узорној висини. Знатног реторич-
ког замаха, свечаног тона и јаких емоција, и Плава гробница је,
као и већина других родољубивих песама, патетична и лишена
сваке, за модерно песништво карактеристичне, иронијске
дистанце. Иронија динамизује песму и усложњава њена значе-
ња; песма лишена ироније сведенијег је и концентрисанијег
значења – а то је управо и пожељно за једну родољубиву песму.
Иронија, осим тога, буди сумњу, а родољубиво песништво хоће
да избегне сумњу, хоће да подстакне чврста уверења. Лирика
проблематизује положај појединца, док родољубива лирика
настоји да у појединцу учврсти осећање припадања одређеној
историјски формираној заједници.
Са тенденцијом ка укидању иронијске вишезначности, при-
хватањем односа вредносне хетерономије, свечаном озбиљ-
ношћу говора, родољубиво песништво није само патетично,
него, често, и уметнички ризично – бар за модерни укус. Зато
морамо опрезно да закључујемо о Бојићевој Плавој гробници.
Она је непорециви део српског културног канона не зато што је
општепозната, и не само због свог шта, већ и због свог како.
Чињеница је да су песник и његова песма често били хваљени
због високих формалних домета, да је, на пример, Милан Ка-
шанин оценио да Бојић има најбољу риму међу српским песни-
цима (са искуством поезије у последњих стотину година та
оцена звучи ако не произвољно, а оно превазиђено), али оно по
чему је Плава гробница заиста велика песма, ипак не припада
књижевно-естетском, већ неком другом пољу. Реч је пре свега о
њеној функцији као средства изградње и учвршћивања нацио-
налног идентитета.
У тренутку када пише своју лабуђу песму, Милутин Бојић
није могао реално да предвиди велику победу српске војске до
које ће доћи у последњој години Првог светског рата. Зато он
своје представе о обнови и новом успону Србије помера у нео-
дређену будућност:

Јер проћи ће многа столећа, ко пена

што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
 143

Оно што је за основну функцију песме од кључне важно-

сти, песник казује изричито и без колебања; реч је о представи
историјског континуитета. Овде начин говора песме директно
подржава свест о припадању одређеној историјској заједници,
односно идеју колективног (националног) идентитета.
Појаснићу овај појам. Према класичном филозофском
одређењу, лични идентитет није атрибут нечег постојећег, већ
релација (континуитет искуства у димензији времена). Та рела-
ција је схваћена као субјективна (свест о континуитету искуства
индивидуе) а не објективна. И последње, том субјективном ре-
лацијом одређен је само оквир, форма, али не и садржина инди-
видуалног искуства чији континуитет чини идентитет индиви-
дуе чије је то искуство. Овај релациони, субјективни и формал-
ни појам личног идентитета импликује јединственост и трајност
личности, а као њихов основни критеријум узима се сећање
неке особе на своје претходне представе и мишљења, односно
препознавање ранијег искуства као „свог“. Аналогно томе,
историјско и језичко памћење, као облици изражавања и потвр-
ђивања надиндивидуалног континуитета искуства, заснивају
релацију колективног идентитета, која се такође шири у ди-
мензији времена и допушта некој групи људи да се осећа зајед-
ницом. Савремена истраживања ових релација показују да ни
лични ни колективни идентитети нису ни монолитни ни ста-
билни, да се формирају и одржавају мозаички и контекстуално,
да су сложени и хибридни, да на њихово уобличење и изража-
вање утичу разноврсни симболички фактори. И лични и ко-
лективни идентитети су динамички продукти социјалних прак-
си и начина говора, продукти симболичке интеракције ставова,
уверења и вредности, резултат учешћа појединаца у искуствима
историјске заједнице. Заједнице увек карактерише постојање
динамички повезаних склопова веровања и вредности, као и
експлицитних и имплицитних правила деловања. Уколико
укупност вредности, норми, циљева, веровања, начина говора и
делања у једној заједници одредимо као њену традицију, онда
бисмо могли да закључимо да су лични и колективни идентите-
ти укорењени управо у традицији којој нека особа односно гру-
па припадају.
Милутин Бојић још увек верује у снагу традиционалних
односа; за њега је веза између предака и потомака нешто сасвим
природно и он је зато изражава овешталим симболом крви:
144

Јер, тамо далеко, поприште се жари

Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Још нешто треба уочити у наведеним стиховима. Прво, мо-

гућност континуитета схвата се као омогућена (колективном)
жртвом: „да дом сјаја ствара на гомили рака“. Реално страдање
легитимише пројектовану будућност, оно је њена цена, баш као
што та будућност оправдава, или бар осмишљава страдање. И
друго, континуитет историјског искуства се изражава и у исти
мах потврђује симболичким средствима; медиј тог потврђивања
Бојић у овој строфи назива „повесницом“, а нешто раније „епо-
пејом“ и „бајком“; у сва три случаја у питању су дискурзивни
облици. У ствари, такав један дискурзивни медиј је и његова
песма. Осим тога што је естетски предмет са сопственим вред-
ностима, или боље речено, пре него естетски предмет, она је
средство изградње колективног идентитета. Утолико су вредно-
сти које налажу хетерономни односи у које ступа Бојићева Пла-
ва гробница важније од њених аутономних, естетских вредно-
сти, ма колико оне биле изражене.
Сада ћу се окренути песми Плава гробница Ивана В. Лали-
ћа, написаној око 70 година после Бојићеве, из једне потпуно
другачије епохалне и поетичке позиције. Већ на први поглед,
постоје јасне и снажне везе између Бојићеве и Лалићеве песме.
Оне су, заправо, паралелне; нису им заједнички само наслов и
строфична и метричка организација, већ и многи појединачни
Бојићеви стихови или делови стихова бивају преузети у Лали-
ћевој песми као директни цитати или парафразе са којима се
потом води дијалог, који се потврђују, доводе у сумњу или јед-
ноставно реконтекстуализују. Бојићева песма чини подтекст
Лалићеве песме у једном веома јаком смислу речи: Лалићева
Плава гробница је изграђена као палимпсест писан преко Боји-
ћеве Плаве гробнице. Лалићева песма не може да постоји без
Бојићеве, то је очигледно; али тиме се не исцрпљује њихов ме-
ђусобни однос. Важна димензија њиховог односа, коју ћу
настојати да образложим, састоји се у томе што наше разуме-
вање Бојићеве песме данас више не може да остане исто као
што је било пре појављивања Лалићеве песме. А ако је тако,
онда је неминован закључак да се и Лалићева песма једним, по
мом мишљењу средишним, делом својих значења односи на
 145

питање колективног идентитета – у другом времену и под

измењеним историјским околностима.
Како Лалић води дијалог са Бојићем и његовом песмом?
Већ сам рекао да он цитира или парафразира Бојићеве стихове,
реконтекстуализује их, обогаћује им и проширује значења. Док
је Бојићевој Плавој гробници релативно лако одредити носећи
мотив и најважнију функцију, Лалићева Плава гробница се у
том погледу показује необично сложеном. Тематско-мотивски
аспекат Лалићеве песме обухвата стварну историјску „Плаву
гробницу“ у Јонском мору, али обухвата и Бојићеву песму, као
и становиште са којега их сагледава песников савременик, онај
„син“ из Бојићевог стиха (који код Лалића постаје „унук“), пре-
ма томе, обухвата и сопствено становиште, саму себе. Овде је
потребно да уочимо још један моменат: уколико је основна
функција Бојићеве Плаве гробнице то да учествује у изградњи
колективног идентитета, онда та функција постаје основни мо-
тив Лалићеве Плаве гробнице. Лалићева песма, дакле, није само
„о“ Бојићевој песми, него и о њеној, како би то херменеутичари
рекли, историји деловања. При свему томе, она доприноси ак-
туелизовању питања о изградњи колективног идентитета, али се
за њу не би могло рећи да за основну функцију има учешће у
изградњи идентитета, већ проблематизовање те изградње. Иако
је последња реч Лалићеве песме афирмација сопствене тради-
ције, укључујући и Бојића и његову велику песму, те према
томе и потврда осећања припадности заједници коју та тради-
ција омогућује – до ове афирмације се не долази ни брзо, ни
лако, ни најкраћим путем. Са друге стране, управо захваљујући
формалној и значењској сложености, Лалићева песма поново у
средиште поставља своје како. Она враћа акценат на аутономне
вредности песме као уметничког дела, не одбацујући при томе
вредности хетерономног порекла.
Како то Лалић чини? Неке елементе његовог поступка сам
већ поменуо; али најважнији чинилац поступка у овој песми је,
како је то истакао Светозар Кољевић у једном огледу о Лалићу,
наизменична депатетизација и репатетизација говора. Стално
успостављање и укидање иронијске дистанце, инсистирање на
детаљима свакодневног искуства који се уносе у евокацију Бо-
јићеве песме и реалне Плаве гробнице, коментарисање и уоп-
ште есејизација лирског говора, употреба такозваних непоет-
ских речи – све су то средства којима Лалић осликава своју
сложену позицију, снижавајући повишену температуру стиха.
146

Ту позицију Лалић у финишу песме ипак, како је већ рече-

но, одређује у знаку афирмације традиције, а тиме и заједнице и
њених вредности:

И кажем: ипак мирно почивајте;

Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,
[…]
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак није вода.

Запазимо да овде Лалић поново патетизује израз и да, како

би то нагласио, користи готово исте речи као Бојић: „повест“ и
„крв“. Последњи стих, међутим, барата једном пословицом, у
коју је унета реч „ипак“, што поново усложњава значење, боји
песму завршном, благом иронијском бојом, и као да сведочи о
унутрашњем отпору који данашњи човек има када је потребно
да потврди свој идентитет, односно прихвати традиционалне
вредности заједнице. Али ову реченицу је могуће читати и дру-
гачије, наиме тако да се депатетизујући чинилац види у самом
коришћењу једне пословице, а да унета реч појачава смисао
пословице и заправо репатетизује говор. У оба начина читања,
унета реч „ипак“ чини исказ знатно богатијим. Јер, она проши-
рује могуће разумевање исказа, песме, односа према Бојићу и
схватање колективног идентитетoм било да „крв“ схватимо као
симбол порекла или као симбол поднете жртве. Готово да се
само по себи разуме – али постоје разлози да се то нагласи –
уметнички атрактивнији и легитимационо носивији је други
начин читања: крв ипак није вода, опомиње да не одбацимо
жртву коју је једна ранија епоха поднела, не само ради себе, већ
и ради нас.