Tragični 

vek
Arhimandrit Rafail Karelin
 
Naš vek je poseban, tragičan. Osećaj je takav kao da prisustvujemo poslednjem činu 
svetske  tragedije.  Čovečanstvo  je  tokom  svoje  istorije  uvek  predstavljalo  bolestan 
organizam  koji  greh  razjeda  kao  čir.  Međutim,  sad  izgleda  da  je  bolest  dostigla  svoj 
poslednji  stadijum  i  da  prelazi  u  agoniju.  Našu  planetu  neprekidno  potresaju  ratovi, 
prirodne nepogode i kataklizme, stiče se utisak da se zemlja umorila od ljudi i želi da ih 
zabci kao insekte sa svog tela. Ne samo Hrišćani, već i ljudi drugih religija, pa i neverujući 
osećaju znake kraja koji se bliži.
Čini  nam  se  da  je  glavni  znak  apokalipse  oskudica  ljubavi  i  duhovna  degeneracija 
čovečanstva. Greh je uvek postojao. Prvi sin prvog čoveka je iz zavisti ubio svog brata (v. 1 
Mojs. 4:1‐8). Od tada krvava kiša pada na zemlju sedam hiljada godina. 
Ljubav  je  ona  tajanstvena  sila  koja  čoveku  omogućava  da  doživljava  drugog  čoveka 
kao sebe samog, kao da živi u drugom čoveku, da se raduje njegovim radostima, da tuguje 
zbog  njegove  tuge,  da  boluje  zbog  njegove  boli.  Danas  je  čovek  unutrašnje  izolovan  od 
drugih. Duša kao da mu se skamenila, srce se suzilo i ne može da prihvati drugog čoveka. 
Štaviše,  čovek  vidi  u  drugom  isto  tako  tuđe  i  prema  njemu  ravnodušno  biće.  Greh  je 
postojao  uvek,  ali  je  pored  greha  postojalo  i  dobro;  greh  je  ostao  kakav  je  bio,  samo  je 
poprimio  bestidnije  forme  i  prestao  da  se  krije.  On  postaje  sve  ciničniji,  a  dobro 
katastrofalno nestaje.
Čovek  ne  samo  što  je  izgubio  bližnjeg,  već  je  ujedno  izgubio  i  sebe  samog.  On  je 
ugasio  svoj  duh,  oskrnavio  je  svoju  dušu,  poistovetio  se  s  parčetom  mesa.  Potčinio  je 
samog  sebe  niskim  strastima  i  postao  je  žrtva  strašne  samoobmane.  Današnji  ljudi,  bez 
obzira da li su siromašni ili bogati, podjednako su nesrećni. Samo možda bogataš ima više 
vremena i sredstava da razvrati i unakazi samog sebe, da se naruga obrazu Božijem koji 
mu je dat. Život bez ljubavi postaje monoton i nezanimljiv. 
Štaviše,  danas  čovek  često  čak  ni  ne  shvata  šta  znači  reč  „ljubav“,  izjednačavajući  u 
svojoj svesti ovo osećanje sa strašću, sa zaljubljenošću, s krvnom vezanošću, s onim što ga 
povezuje  s  najnižim  i  slepim  željama.  A  ljubav  kao  duhovno  jedinstvo,  kao  osećanje 
samilosti prema bližnjem, kao umeće da se vidi lepota obraza Božijeg u drugom čoveku, 
kao požrtvovanost je izgubljena. 
Na smenu strasti dolazi osećaj gubitka i praznine, a često i odvratnosti; zato je strast 
svojevrsna  đavolja  karikatura  ljubavi.  Strast  ne  daje  sreću,  to  je  mehur  od  sapunice,  koji 
svetluca na suncu, ali se nakon nekoliko trenutaka pretvara u mokru fleku. Upravo zbog 
odsustva ljubavi život postaje umrtvljen i turoban, kao da je ofarban u sivu boju.
 Dan  se  smenjuje  za  danom,  jedan  sledi  za  drugim,  kao  prameni  magle  koji  se 
kovitlaju po zemlji, a duša govori: „To nije ono što bih ja želela“. Čovek možda ne shvata 
šta želi, ali ipak oseća u svom srcu da je to lažni život. On želi da pobegne od njega. Neko 
svim silama teži ka sticanju novca, smatrajući da će, kada prikupi dovoljno sredstava, za 
njega početi pravi život. 
Drugi traže zaborav u radu. Može biti da on nikome nije potreban, ali pogružavajući 
se u svoj mravlji rad ljudi kao da se isključuju iz ovog života. 
Treći  traže  zaborav  u  alkoholu  i  narkoticima,  u  rok‐muzici,  u  dodiru  s  demonskim 
svetom, nadajući se da će se na taj način udaljiti od sivila svoje svakodnevice, zaboraviti 
svoje duhovno siromaštvo.
Mnogi  provode  život  u  razvratu,  kao  da  žele  da  daju  anesteziju  sopstvenoj  savesti, 
odnosno  da  je  učine  apsolutno  bezosećajnom.  I  premda  im  razvrat  ne  pruža  sreću,  oni 
traže isti zaborav u ovoj prljavoj močvari, nekakvu nasladu u skrnavljenju sebe samih.
Ako se pogleda čovek koji se prepušta razvratu, ugledaćemo u njemu ne čoveka, već 
demona,  koji  na  sve  načine  pokušava  da  oskrnavi  onu  nerukotvorenu  ikonu  koju  je 
Gospod  dao  ljudskom  duhu  –  česticu  Svog  sjaja,  zrak  Svoje  svetlosti.  Čini  se  da  je  ovaj 
čovek upotrebio sve sile svoje uobrazilje kako bi se pretvorio u grumen smrdljivog blata.
Greh  u  mističkoj  ravni  predstavlja  spajanje  sa  satanom.  Greh  je  želja  da  se  čovek 
upodobi stani, čak i ako to ne shvata razumom. Greh je želja da iskusi osećanje četa kroz 
pad u bezdan. Posredstvom greha u čovekovoj duši se urezuje lik demona, stvara se tajni 
savez  između  čoveka  i  palog  anđela.  I  premda  na  početku  savest  govori  čoveku  da  se 
predaje u ruke svom ubici, ovaj glas postaje sve tiši i čovek s nekakvom zlobom guši čak i 
njen šapat. On želi da je razapne svojim grehom, kako bi što pre umukla zauvek. Satana 
mu, kao prijatelj, pruža ruku i on se hvata za nju bez razmišljanja.
Međutim, demon ne može da pruži čoveku ono što sam ne poseduje: on nema mira, i 
grešnik  je  uvek  nemiran;  satana  ne  oseća  radost  i  grešnik  je  uvek  pogružen  u  nekakav 
mrak.  Njegov  život  prolazi  u  stalnom  metežu  –  između  kratke  opijenosti  i  unutrašnje 
čamotinje, koje često pokušava da sakrije iza glumljenja veselosti. 
Satane  je  duh  tame,  i  kod  grešnika  nema  svetlosti  u  duši:  tama  se  odražava  čak  i  u 
njegovim očima i otisnuta je kao pečat na njegovom licu; satana je duh gordosti, i čovek je 
u  svom  palom  stanju  gord  i  samoljubiv;  satana  je  čovekoubica,  i  grešnik  se  sve  vreme 
nalazi u stanju razdraženosti, zlo koje je stekao lako se pretvara u jarost i gnev. Satana je 
već  osuđen  na  večne  muke,  i  život  grešnika  ovde,  na  zemlji,  ako  se  zaviri  u  dubinu 
njegove duše, vidi se, nije ništa drugo do mučenje; tako se muči bezumnik koji liže sečivo 
britve namazano medom, tako se muči sužanj koji u tamnici iščekuje svoju smrt.
Grešnik Boga, čak i ako veruje u Njega, ne oseća: greh ga je lišio Božanske blagodati, i 
on ne može da voli Boga. U nekim trenucima obuzima ga predosećaj večne pogibli, večne 
samoće, večne napuštenosti, ali on najčešće opet traži zaborav u grehu. Za čoveka koji  je 
izgubio Boga zemaljski život postaje mučna tragikomedija, svojevrsno predvorje pakla.
A  šta  reći  za  one  koje  ovaj  svet  naziva  „pristojnim  ljudima“?  U  suštini,  reč 
„pristojnost“ označava poštovanje određenih zakona. Ako bi makar samo na nekoliko sati 
moglo  da  se  osvetli,  da  se  načini  očiglednim  za  sve,  ono  što  se  dešava  u  duši  ovih 
„pristojnih  ljudi“,  kad  bi  se  mogle  pokazati,  kao  na  ekranu,  misli,  reči  i  predstave  koji 
nastaju u njihovom srcu i prolaze kroz njihovu svest, videli bismo iste one duhovne zveri i 
zmije, iste one hobotnice koje su obavile njihova srca.  Pristojnost ljudi bez vere u Boga je 
isti onaj leš, samo obučen u drugu odeću; ako u njihovom srcu nema vere i ljubavi, onda je 
i tamo život pun laži, grehova i unutrašnjih razočarenja. 
Međutim,  zar  je  moguće  da  je  život  besciljan?  Najbolji  pagani  nisu  mogli  da  shvate 
zašto  čovek  živi,  kao  što  ne  može  da  izađe  iz  lavirinta  onaj  ko  u  rukama  nema  nit  – 
putovođu. 
Najdublji  i  moralno  najosetljiviji  od  njih  –  Seneka  –  smatrao  je  da  je  velika  sreća  za 
čoveka da život završi samoubistvom. 
Najveći istočnjački pesnik Omar Hajam pisao je da niko od mudraca nije našao put iz 
ove  mračne  noći.  Samo  je  Hristos  otkrio  svetu  večnu  Božansku  svetlost,  ukazao  put  ka 
preobražaju, uništio smrt Svojim Vaskrsenjem. 
Samo  se  za  Hrišćanina  otkrila  mogućnost  da  vrato  ono  što  je  najstrašnije  izgubiti  – 
ljubav prema  Bogu i prema  ljudima.  Samo je Hrišćanima  data Božanska  sila  za borbu  sa 
grehom  i  ujedno  ljubav  prema  ljudima.  Samo  su  Hrišćanima  dati  prava  radost  i  spokoj 
duše u mukama i nevoljama.
Čovek je stvoren kao bogoliko biće, ali je po sopstvenom htenju, po sopstvenoj volji, 
on postao sličan demonima. Hrišćanstvo je mogućnost povratka čoveku obraza i podobija 
Božijeg. Međutim, ovaj povratak se dostiže kroz borbu sa sopstvenim strastima, sa zlom u 
samom sebi, i zato je zemaljski život borba. 
Da  bi  pobedio  u  ratu,  vojnik  mora  da  bude  spreman  da  umre,  a  Hrišćanin  mora 
svakog  časa  da  umire  za  svoje  strasti  i  greh,  za  vezanost  za  prolazni  život,  da  umire  za 
prividan  život,  kako  bi  dobio  život  istinski,  kako  bi  već  ovde,  u  pomrčini  zemlje  video 
večnu svetlost.