Kada 

se Bog otkriva ljudskom srcu? 
Blaženi Serafim Rouz 
  
  
•     Potraga  

•    Otkrovenje  

•    Stradanje  

•    Ponovno rođenje  

•    Zaključak    

Potraga 
  
Zašto mi izučavamo religiju? Zbog celog niza razloga, ali najozbiljniji od njih je samo 
jedan:  mi  želimo  da  nađemo  nešto  dublje,  od  onog  što  nas  okružuje  svakodnevno,  tako 
nestalne  i  nepostojane,  koja  iščezava  bez  traga,  ne  ostavljajući  u našoj  duši sreću  –  rečju, 
naći drugu, pravu stvarnost. Dotaći se nje – to je stremljenje svake religije.  
Želim  da  vam  govorim  o  tome,  kako  to  dostiže  Pravoslavlje,  na  koji  način  se  ovde 
otkriva duhovna stvarnost. 
Potraga  za  realnošću  –  to  je  opasno  zanimanje.  Vama  je,  verovatno  neophodno  da 
slušate  o  mladim  ljudima,  koji  su  bukvalno  izgoreli  u  potrazi  za  njom,  i  u  tome  ili 
poginuli, ili stekli žalosno postojanje, sahranivši svoje intelektualne i duševne sposobnosti.  
Pomenuću starog druga, još iz davnih vremena mojih sopstvenih potraga: tada, pre 
25  godina,  Oldouz  Haksli  je  otkrio  nekakvu  „duhovnost“  u  narkotiku  LSD  i  povukao 
mnoge za sobom.  
Moj  drug,  tipični  tragatelj  religiozne  istine  –  moguće  bi  ga  bilo  sresti  u  sluašonici, 
kakva je ova – rekao mi je jednom prilikom: „Šta god bi nam govorili o narkoticima ja se 
slažem: bolje oni, bolje sve, što je ugodno, samo ne naš uobičajeni američki život, tio jest, 
duhovna smrt.“  
Ja se nisam saglasio; već tada sam počeo da primećujem dva smera duhovnog života. 
Jedan vodi gore, izdiže nas nad svakodnevicom, drugi – dole, ka najprisutnijoj, duhovnoj, 
jednako kao i fizičkoj, smrti. Moj drug je pošao svojim putem, i do tridesetih se pretvorio u 
klasičnu ruševinu: njegov razum se pomutio, o potragama stvarnosti nije moglo ni da se 
pomisli.  
Slične  primere  je  lako  naći  među  onima,  koji  se  bave  ekstrasenzornim  ili  „van‐
telesnim“  eksperimetnima,  koji  su  preživeli  bliski  susret  sa  NLO‐om,  i  slično;  masovno 
samoubistvo 1980. godine u Džonstaunu – još jedna podsećanje o opasnostima religiozne 
potrage.  U  našoj  Pravoslavnoj  literautri  za  2000  godina  poisano  je  ne  malo  slučajeva  za 
pouku takve vrste.  
 Navešću vam primer iz života Prepodobnog Nikite Kijevo‐Pečerskog, koji je živeo u 
Rusiji  skoro  hiljadu  godina  pre  nas:  „povučen  revnošću,  Prepodobni  Niktia  je  molio 
igumana da ga blagoslovi na podvig zatvorništva.  
Iguman – tada je to bio repodobni Nikon – zabranio mu je, govoreći: „Sine moj! Nije 
korisno  tebi,  mladome,  da  budeš  u  samoći.  Bolje  je  živeti  sa  braćom;  služeći  im,  nećeš 
pogubiti nagrade svoje. Sam znaš, kako je Isakije bio obmanut od demona u zatvorništvu; 
poginuo bi, da ga posebna blagodat Božija, molitvama Prepodobnih Otaca naših Antonija i 
Teodosija, nije spasila.“ 
Nikita  je  odgovorio:  „Ja  se  nikako  neću  (obmanuti)  nečim  sličnim,  već  želim  da 
hrabro stanem protiv demonskih zamki, i da molim Čovekoljubca Boga, da bi i meni On 
darovao dar čudotvorstva, kao Isakiju čudotvorcu, koji do sada čini mnoga čudesa“. 
Iguman  je  opet  rekao:  „Tvoja  želja  je  viša  od  tvojih  sila;  čuvaj  se,  da  uznevši  se,  ne 
padneš. Naprotiv tome, ja tu zapovedam da služiš bratiji, i dobićeš venac od Boga za tvoju 
poslušnost.“  
Nikita,  povučen  najsilnijom  revnošću  prema  zatvorničkom  životu,  nikako  nije  hteo 
da obrati pažnju na ono, što mu je govorio iguman. Ispunio je zamišljeno: zatvorio je sebe 
u  zatvor  i  prebivao  u  njemu,  moleći  se  i  nide  ne  izlazeći.  Nakon  određenog  vremena,  u 
vreme  molitve,  čuo  je  glas,  koji  se  molio  zajedno  sa  njim,  i  osetio  neobični  miris. 
Ohrabrivši se, rekao je sebi: da nije Anđeo, ne bi se molio zajedno sa mnom, i ne bi oseđao 
miris Svetoga Duha. Zatim je Nikita počeo da se prilježno moli, govoreći: „Gospode! Javi 
mi se Sam, da Te vidim.“ 
Tada mu je došao glas: „Ti si mlad! Neću ti se javiti, da uznevši se, ne bi pao.“ 
Zatvornik je sa suzama odgovorio: „Gospode! Ja se nikako nećiu obmanuti, jer me je 
iguman naučio da obraćam pažnju na demonske prelesti i činiću sve, što mi budeš rekao.“ 
Tada  je  dušepogubna  zmija,  dobijajući  vlast  nad  njim,  rekla:  „Nemoguće  je  čoveku, 
koji se nalazi u telu da me vidi, ali evo! Šaljem anđela svoga, da bi prebivao sa tobom: ti 
ispunjavaj njegovu volju.“ 
Tim  rečima  je  pred  zatvornika  demon  u  obliku  anđela.  Nikita  je  pao  pred  njegove 
noge, klanjajući mu se kao anđelu. Demon je rekao: „Odsada se više nemoj moliti, već čitaj 
knjige,  kroz  šta  ćeš  stupiti  u  neprestanu  besedu  sa  Bogom  i  dobićeš  sposobnost  da  daješ 
dušekorisne reči onima koji ti budu dolazili, a ja ću neprestano moliti Tvorca svih za tvoje 
spasenje“.  
Zatvornik, poverujući tim rečima, obmanuo se još više: prestao je da se moli, zanimao 
se čitanjem, video je demona kako se neprestano moli, i radovao se što se anđeo moli za 
njega.  Potom  je  počeo  da  mnogo  govori  sa  onima  koji  su  mu  dolazili  iz  Pisma  i  da 
prorokuje slično Palestinskom zatvorniku. 
O  njemu  je  krenula  slava  među  hrišćanima  u  svetu  i  pri  dvoru  velikog  kneza. 
Naravno,  nije  prorokovao,  ve  je  govorio  posetiocima,  budući  obaveštavan  prisutnim 
demonom,  gde  se  nalazi  ukradeno,  gde  se  šta  dogodilo  u  udaljenom  mestu.  Tako  je 
obavestio  velikog  kneza  Izjaslava  o  ubistvu  Novgorodskog  kneza  Gleba  i  savetovao  da 
pošalje  u  Novgorod  na  presto  svog  sina.  Ovo  je  bilo  dovoljno  za  mirjane,  (hrišćane  u 
svetu)  da  zatvornika  proglase  prorokom.  Primećeno  je  da  mirjani,  i  sami  monasi,  okoji 
nemaju  duhovnorasuđivanje,  skoro  uvek  biavju  fascinirani  obmanjivačima,  licemerima  i 
onima koji se nalaze u demonskoj prelesti, priznaju ih za Svete i blagodatne.   
Niko  nije  mogao  da  se  sravni  sa  Nikitom  u  poznavanju  Starog  Zaveta;  ali  on  nije 
trpeo  Novi  Zavet,  ikada  svoje  besede  nije  pozajmljivao  iz  Jevanđelja  i  Apostolskih 
Poslanica, nije dozvoljavao, da neko od njegovih posetilaca, napomene bilo šta iz Novog 
Zaveta. Po toj čudnoj strani njegovog učenja oci kijevo‐Pečerske lavre su shvatili, da je on 
obmnut demonom. Tada je u manastiru bilo mnogo svetih inoka, ukrašenih blagodatnim 
darovima.  Oni  su  svojim  molitvama  odagnali  demona  od  nikite;  Nikite  ja  prestao  da  ga 
vidi.  
Oci su izveli Nikitu iz zatvora i pitali ga, da im kaže nešto iz Starog Zaveta. Pokazalo 
se, da je on zaboravio čak da čita od uitiska, koji je proizvela demonska prelest i jedva su 
ga,  sa  velikim  trudom,  ponovo  naučili  čitanju.  Molitvama  Svetih  Otaca  priveden  sebi, 
poznao  je  i  ispovedio  svoj  greh,  oplakao  ga  gorkim  suzama,  dostigavši  visoku  meru 
Svetosti i dara čudotvorstva, smirenim životom među bratijom. Nakon toga je Nikita, bio 
hirotonisan  za  episkopa  Novgorodskog.“  (Sveti  Ignjatije  Brjančaninov  „Prinosi 
savremenom monaštvu“). 
Ovaj  događaj  izaziva  pitanje:  kako  izbeći  zablude  i  zamke  na  putu  religiozne 
potrage?  Odgovor  je  jedan:  onaj  koji  je  krenuo  na  put,  sluduje  ga  ne  radi  ovih  ili  onih 
osećanja,  koja  su  us  tanju  da  nas  obmanu,  već  samo  radi  istine.  To  pitanje  se  pojavljuje 
pred svakim, koji ozbiljno izučava religiju, a odgovor na njega – jeste pitanje života i smrti. 
Našu  Pravoslavnu  veru,  nasuprot  zapadnim  veroispovedanjima,  često  nazivaju 
„mističnom“;  duhovna  stvarnost  koja  se  u  njoj  dostiže,  znamenuje  se  natprirodnim 
pojavama, koji izlaze van svakog okvira logike i iskustva.  
Nije neophodno da se obraćamo drevnim izvorima za primere: pred našim očima je 
protekao  život,  pun  mistike,  savremenog  Čudotvorca,  Arhiepiskopa  Jovana 
(Maksimovića),  koji  je  u  San  Francisku  držao  katedru  sasvim  nedaleko  odavde,  a  koji  se 
upokojio tek pre 15 godina.  
Vladiku  Jovana  su  videli  u  nezemaljskoj  svetlosti,  videli  su  ga  u  vazduhu  u  vreme 
molitve; on je posedovao darove proziranja (vidovitosti) i isceljenja... Ali samo po sebi, to 
još  malo  znači:  učitelji  lažnih  čudesa  lako  čine  to  isto.  Kako  da  znamo,  da  je  njemu  bila 
otkrivena istina?  
Otkrovenje  
  
U svakom udžbeniku Pravoslavnog bogoslovlja naći ćete da su za zadobijanje istine, 
napori  samog  čoveka  nedovoljni.  Moguće  je  čitati  Sveto  Pismo,  ili  neku  drugu  duhovni 
literaturu,  ništa  pri  tome  ne  shvatajući.  Evo  događaja  Svetog  Apostola  Filipa  i  arapskog 
evnuha iz knjige Dela Apostolskih:  
  
„A  Anđeo Gospodnji reče Filipu govoreći: Ustani i idi u podne  na put koji silazi 
od  Jerusalima  u  Gazu  i  pust  je.  I  ustavši  pođe.  I  gle,  čovek  Arapin,  uškopljenik, 
vlastelin Kandakije carice arapske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao 
u  Jerusalim  da  se  moli  Bogu,  pa  se  vraćaše,  i  sedeći  na  kolima  svojim  čitaše  Proroka 
Isaiju.  
A Duh reče Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima. A Filip potrčavši ču ga gde čita 
Proroka Isaiju, i reče: A razumeš li šta čitaš?  
A on reče: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope 
i sede sa njim. A mesto iz Pisma koje čitaše beše ovo: Kao ovca na zaklanje odvede se, i 
nem  kao  jagnje  pred  onim  koji  ga  striže,  tako  ne  otvori  usta  svojih.  U  Njegovom 
poniženju ukide se sud Njegov. A rod Njegov ko će iskazati? Jer se Njegov život uzima 
od zemlje.  
Onda uškopljenik odgovori Filipu i reče: Molim te, za koga ovo govori Prorok? Ili 
za  sebe  ili  za  koga  drugog?  A  Fili  otvorivši  usta  svoja,  i  počevši  od  pisma  ovog, 
pripovedi  mu  Jevanđelje  Isusovo.  Kako  iđahu  putem  dođoše  na  nekakvu  vodu;  i  reče 
uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim?  
A Filip mu reče: Ako veruješ od sveg srca možeš. A on odgovarajući reče: Verujem 
da  je  Isus  Hristos  Sin  Božji.  I  zapovedi  da  stanu  kola  i  siđoše  oba  na  odu,  i  Filip  i 
uškopljenik, i krsti ga.  
A  kad  iziđoše  iz  vode,  Duh  Sveti  pade  na  uškopljenika,  a  Anđeo  Gospodnji  uze 
Filipa,  i  više  ga  ne  vide  uškopljenik;  nego  otide  putem  svojim  radujući  se.  (Dela  Ap. 
8:26‐39). 
  
Ovde vidimo nekoliko natprirodnih, mističkih elemenata: Anđeo ukazuje Filipu put 
(iako je za evnuha to bio prosto susret na praznom) a potom, nakon Krštenja, Duh Božiji 
odnosi Filipa odatle. Ali oni uopšte nisu doveli Arapina do odluke da se krsti i da postane 
hrišćanin.  
Nisu čudesa delovala na njega, već nešto u njegovom sopstvenom srcu. Iako čudesa i 
bivaju  i  pomažu  da  se  nađe  vera,  ona  ne  mogu  služiti  kao  osnova  veri.  U  toj  istoj  knjizi 
Dela Apostolskih čitamo povest o Simonu Magu, koji je za novac želeo da bude primljen u 
Crkvu i da zadobije impresivne i veličanstvene darove Duha Svetoga.  
Zaista je Simon bio vračar, visoko plaćeni „specijalista“; natprirodne pojave, od kojih 
je zavisila njegova zarada i prestiž, dešavala su se sve više u hrišćanskoj, a ne u paganskoj 
sredini. Kako je poznato iz knjige Dela, Apostol Petar je odbio Simona: nama je ostala reč 
„simonija“ – sujetni pokušaj da se za novac dobije blagodat Božija. 
Tako  nešto  se  uopšte  nije  dogodilo  sa  Arapinom,  kada  je  slušao  Filipa;  nešto  se 
promenilo kod njega, u samom srcu. Čitamo, da je on poverovao, to jest, srce njegovo se 
topilo  od  istine  koju  je  čuo.  Sveto  Pismo  ima  veliku  silu:  praćeni  tačnim  tumačenjem,  u 
stanju su da u čoveku otvore nešto do tada skriveno, ako mu je srce spremno. Kao što se 
vidi, arapski vlastelin je primio Hrista svom dušom; nisu ga čudesa preobrazila, već sama 
istina Hristova, radi koje je Gospod i sišao na zemlju. 
To isto nalazimo i na drugom mestu Novoga Zaveta, gde su dvojica učenika Isusovih 
išli  po  putu  za  Emaus  (Luka  24).  To  je  bilo  u  sami  dan  Njegovog  Vaskrsenja  i  Hristos  je 
zajedno  sa  njima  iašo,  pitajući  ih  za  razlog  njihove  tuge.  Oni  su  bila  krajnje  zadovljeni, 
susrevši ako ne jedinog čoveka, koji nije znao za poslednje događaje u Jerusalimu. Oni su 
Mu  govorili  o  znamenitom  proroku,  koji  je  bio  dan  pre  toga  kažnjen,  a  sad  kao  da  je 
vaskrsao – ali oni sami nisu znali, čemu da veruju.  
Tada  ih  je  Gospod,  pozivajući  ih  ka  svojim  srcima,  počeo  da  im  objašnjava  smisao 
starozavetnih proročanstava o sudbini Mesije. Nikakvih čudesnih znamenja pri tome nije 
bilo, i niko Ga nije poznao. Kada su došli do Emausa, On je želeo da ide dalje, i tako bi i 
otišao  nepoznat,  da  učenici  –  da  bi  prosto  pomogli  strancu  na  putu  –  nisu  predložili 
Njemu  da  ostane  na  prenoćištu.  I  samo  onda  kada  je  On  seo  sa  njima  da  jede,  i  kao  na 
Tajnoj Večeri prelomio hleb, njihove su se oči otkrile i oni su uvideli da je to Sam Hristos – 
i u tom trenutku On je nestao.  
Tada su oni počeli da se prisećaju: svo vreme, dok je On išao sa njima, nešto je gorelo 
u  njihovim  srcima.  Zato  su  učenici  i  poznali  Ovaploćenog  Boga;  nestati  u  vazduhu  je 
sposoban i vračar. Tako da čudesa uopšte i ne samo ona, ne otkrivaju Boga čoveku, koliko 
gorenje srca, spremnog za susret, kao kod dvojice putnika na putu za Emaus.  
To  mi  i  nazivamo  Otkrovenjem,  kada  Sam  Bog,  ili  neko  drugi,  ispunjen  Duhom 
Njegovim, ili rečju istine Njegove, doseže ljudska srca i dotiče ih. Takva je bila sila, dana 
Apostolima po Vaskrsenju Hrista; oni su bukvalno obišli ceo svet u tadašnjim granicama – 
na istok do Indije, i može biti i Kine, na sever do Rusije, tada naseljene Skitima, na zapad 
do Britanije, na jug do Abisinije – propovedajući Jevanđelje svim narodima.  
To  isto  ostaje  i  do  ovih  dana,  pod  uslovom  da  smo  izgubili  pređašnju  osetljivost, 
lakoću i prostotu srca, prethodno odgovaranje na istinu. Ako pomenemo Vladiku Jovana, 
on je privodio ljude veri ne toliko čudesima, koliko dejstvom na njihova srca. Evo slučaja 
još  za  vreme  rata,  kada  je  Vladika  bio  episkop  Šangaja;  o  njemu  je  govorila  jedna  naša 
davna poznanica, sada pokojna, doktor, logoped, po imenu Ana. Saglasno njenim rečima, 
Vladika  Jovan  je  veoma  strogo  postio,  što  je  za  posledicu  imalo  da  je  u  vreme  postova, 
njegova  donja  vilica  gubila  pokretljivost  i  njegove  reči  bi  postajale  krajnje  nerazumljive. 
Pred rat Ana je pokušavala sa Vladikom da on nauči da govori jasnije.  
On je dolazio u ustanovljeno vreme, i po završetku časa bi uvek ostavljao američku 
novčanicu  od  dvadeset  dolara.  U  toku  rata,  bila  je  teško  ranjena,  i  Ana  umirala  je  u 
francuskoj bolnici u Šangaju. Bila je kasna noć; oluja je besnela, i veze sa gradom nije bilo. 
Ali je ona uporno mislila o jednom.  
Doktori su joj rekli da je sve gotovo, i evo, bila je još jedna nada: da dođe Vladika, da 
je  pričesti  Svetim  Tajnama  i  da  je  spasi...  Ona  je  molila  da  se  on  pozove,  ali  je  to  bilo 
potpuno nemoguće. Telefoni nisu radili zbog oluje, a bolnica, po pravilu vojnog vremena 
bila je zatvorena tokom noći; njoj je ostalo samo da priziva u prazno: „Pomozite! Vladiko 
Jovane, molim vas, pomozite!“ 
Svima je bilo jasno da je to najčistiji delirijum. Ali odjednom, u samoj oluji, vrata su se 
otvorila  i  ušao  je  Vladika  Jovan  sa  Svetim  Tajnama.  Izlišno  je  i  govoriti  o  njenoj  radosti; 
Vladika je uspokojio, ispovedio, pričestio Svetim Tajnama i otišao.  
 Nakon  sna  od  sedamnaest  sati,  Ana  se  probudila  i  osećala  se  zdravom.  „Hvala, 
Vladika Jovan me je posetio“, govorila je ona sestrama.  
„Kakav  Vladika  Jovan?“  –  zapanjile  su  se  one  –  „cele  prošle  noći  je  bolnica  bila 
zaključana.“ 
Komšija  u  sobi  je  rekao  da  je  stvarno  neko  dolazio,  ali  joj  oni  opet  nisu  poverovali. 
Ana je počela da sumnja: da joj se nije priviđalo? Ali kada su počeli da premeštaju njenu 
postelju,  pod  dušekom  su  našli  novčanicu  od  dvadeset  američkih  dolara.  „Ali,  evo“  – 
likovala je Ana – „govorila sam vam zaista, da je on dolazio!“ 
Kako je saznao? Na koji način je došao do nje, nemajući ikakvu mogućnost čak i da 
čuje  za  nju?  Nećemo  pogrešiti,  ako  kažemo,  da  mu  je  to  bilo  otkriveno;  nije  malo  bilo 
slučajeva, kada su se takve stvari otkrivale Vladiki Jovanu. Ali na koji način? I zašto zaista 
njemu?  Kao  da  se  jednima  istina  otkriva,  a  drugima  ‐  ne:  zašto  tako?  Šta,  zar  mi  imamo 
specijalni organ za primanje otkrovenja od Boga? Sigurno da imamo; samo ga mi obično 
zaglušimo i ugušimo. Taj organ je – srce koje ljubi. 
U Svetom Pismu ste čitali, da je Bog ljubav, i znate, da je Hrišćanstvo – religija ljubavi 
(može  biti,  gledajući  na  pseudo‐hrišćanstvo  i  pseudo‐hrišćane,  da  se  nećete  saglasiti  sa 
time; tim ne manje, ono je i takvo, u odnosu ka hrišćanstvu, izvornom i nepovređenom). 
Sam Hristos je rekao učenicima Svojim, da će ih po ljubavi prepoznavati ljudi. 
Pitajte  bilo  koga,  ko  je  znao  Vladiku  Jovana:  šta  je  privlačilo  njemu  ljude  koji  su  ga 
okruživali? Šta nastavlja da privlači njemu one, koji nikada pre o njemu nisu čuli? Reći će 
vam jedno: izobilje ljubavi, samoodbacivanje, žrtvujuća ljubav prema Bogu i ljudima. Zato 
mu se i otkrivalo sakriveno od drugih, i ono što je razumu nedostupno.  
Sam Vladika je učio, da koliko god „mističkog“ u sebi, sadržala Žitija Svetih ili dela 
Svetih  Otaca  Crkve,  Pravoslavlje  od  nas  zahteva  postojanu  sabranost  i  trezvenost, 
spremnost  da  se  odgovori  na  svaku  životnu  situaciju.  Odgovarajući  i  otvarajući  srce  u 
sebi, čovek saznaje Boga. 
Istina se otkriva srcu koje ljubi, jer čak i Gospod mora da ga smiri, da ga skruši, da bi 
mu  dao  osećajnost.  Tako  je  bilo,  na  primer,  sa  Apostolom  Pavlom,  nekada  goniteljem  i 
neprijateljem Crkve. Ali Bog sve jednako vidi sadašnjost, prošlost i budućnost naših srca i 
On nalazi vreme za iznenadni sastanak. 
Ali hladan proračun leži na drugom polu: čime mi je interesantan današnji čovek? Šta 
je moguće izvući iz njega? U religiji se to smatra šarlatanstvom i prevarom svih vrsta, što 
je postalo skoro normom religioznog života današnjih dana: jedan hobi se menja drugim, i 
svi jurcaju za modom, u hodu odlučujemo, kako se bolje osposobiti za njene hirove.  
Istina leži negde dublje.  
Stradanje 
  
Prošle godine sam vodio dug razgovor sa slučajnim saputnikom u vozu (u stvarnosti, 
ništa se slučajno ne dešava), koji mi je rekao da on izučava ruski jezik. Taj američki mladić 
je  u  svojim  religioznim  potragama  prošao  ceo  niz  grupa  i  sekti,  koje  su  sebe  nazivale 
hrišćanskim i nije otkrio ništa, osim laži i licemerja.  
 Potpuno se razočaravši u religiju, on je iznenada saznao da u Rusiji, ljudi stradaju za 
veru. „Gde su stradanja“, odlučio je, „tamo je sigurno i prisutna religija, a na laž kao kod 
nas u Americi.“ I eto, počeo je da izučava ruski, da bi otputovao u Rusiju i našao sadašnje 
hrišćane. 
Možete predstaviti sebi, kako su mene, sveštenika Ruske zagranične Crkve, porazile 
njegove  reči!  Zaista  on  nije  imao  nikakvih  pojmova  o  Pravoslavlju,  ni  jednom  nije  video 
Pravoslavnu  službu,  nije  slušao  Pravoslavne  propovedi.  Dugo  smo  govorili  sa  njim  o 
religiji i ubedio sam se, da je on bio u pravu: ništa drugo kao stradanje nije sposobno da 
pruži početak prave vere, dok u to vreme naš progres stvara laži.  
Jedan  od  velikih  Pravoslavnih  bogoslova  četvrtog  veka,  Sveti  Grigorije  Nazijanzin 
(Grigorije  Bogoslov)  je  našu  veru  nazvao  „Stradajućim  Pravoslavljem“.  I  u  stvarnosti, 
takvo je ono bilo od samog početka i do dan danas. Prvi sledbenici Raspetog Boga su bili 
podvrgnuti gonjenjima i mučenjima. Skoro svi Apostoli su primili mučeničku smrt: Petra 
su  raspei  naopako,  Andreja  na  ksom  krstu.  Hrišćani  prva  tri  veka  krili  su  se  u 
katakombama i trpeli nemilosrdna stradanja. Pravoslavne službe, koje mi i danas služimo 
skoro  iste,  stvorene  su  zaista  tada,  u  katakombama,  u  amtosferi  neprestanog  očekivanja 
smrti. 
 Zatim je nastupila borba za čistotu vere, kada su mnogi svojim autoritetnim imenom 
pokušali da zamene, otkriveno sviše, učenje Gospoda Isusa Hrista. Zatim su pravoslavne 
zemlje  bile  podvrgnute  napadu  Arabljana,  Turaka  i  drugih  nehrišćanskih  plemena  i  na 
kraju,  u  naše  dane  –  komunizma.  Komunizam,  dižući  besprimerno  žestoko  gonjenje  na 
religiju i pre svega porazio Pravoslavne narode Istočne Evrope. Kao što vidite, naša vera je 
– istinski stradajuća vera; i u samom tom stradnju, sadrži se nešto, što otkriva srca ljudi za 
Boga. 
O čemu nam govori sada stradajuće rusko Pravoslavlje, ta najstradalnija vera, koju je 
tražio  moj  mladi  saputnik?  Da  li  tamo  ima  srca  koja  ljube,  kojima  se  otkriva  istina?  Po 
logici stvari – nema.  
Komunizam  zaista  drži  Rusiju,  mrtvim  hvatom  već  60  godina,  od  samoga  početka 
postavivši cilj sebi da „iskoreni“ religiju. I pri kraju 30‐ih godina, kada su skoro sve crkve 
u  zemlji  bile  zatvorene,  posao  kao  da  je  bio  završen.  Kada  se  zbog  upada  Hitlera,  od 
ruskog naroda umesto komunističke ideologije nije tražio patrotizam i borbeni duh, Crkvu 
bi u potpunosti oterali u katakombe. I da je položaj sada i unekoliko lakši, život verujućih 
je kao i ranije, krajnje težak.  
Gonjenja su se obnovila u 60‐im, za vreme Hruščova, kada su ponovo bile zatvorene 
tri od svake četiri aktivne crkve. U datom tenutku, ako ne računamo cente međunarodnog 
turizma  (u  Moskvi  ili  Lenjingradu,  da  kažemo,  otvoreno  nekoliko  desetina  hramova) 
krupni oblasni centri skoro da nemaju crkvi. Da bi krstili dete, trebalo je ponekad putovati 
stotinama milja. 
Govoriću vam o tome, kako Gospod danas otkriva stradajuće hrišćane Rusije. Vi ste 
vi naravno čuli o Aleksandru Solženjicinu, najvećem ruskom piscu i misliocu: 1975. godine 
su ga prognali iz njegove zemlje, jer govorio istinu o njoj.  
 Njegova  biografija  ničim  ne  odskače.  Savremenik  revolucije,  on  iz  detinjstva  nije 
poneo nikakve „ostatke prošlosti“. Rastao je bez oca, ubijenog još u Prvom Svetskom Ratu; 
studirao  je  matematiku  na  univerzitetu;  služio  je  u  armiji  u  Drugom  Svetskom  Ratu  i 
stigao  sa  sovjetskim  vojskama  u  Nemačku.1945.  godine  bio  je  uhapšen  za  nebitne 
primedbe  o  „brakatom“  (to  jest,  o  Staljinu)  u  privatnim  pismima,  i  osuđen  je  na  osam 
godina logora.  
Na  kraju  kazne,  1953.godine,  bio  je  poslan  u  vezu  (više  ne  u  zatvor,  ali  ne  ni  na 
slobodu) u južni Kazahstan, gde se stvorila pustinja. Tamo su mu otkrili rak; on  je ležao u 
bolnici  skoro  bez  žansi  da  preživi,  ali  je  ozdravio  (kasnije  je  to  opisao  u  svom  romanu 
„Kancer  korpus“).  Tu  je  Solženjicin  predavao  matematiku  i  fiziku,  a  u  tajnosti  od  svih, 
pisao romane i priče. 
Kada  je  Staljin  umro  i  nastalo  kratkotrajno  „otopljavanje“,  Solženjicin  je  bio 
oslobođen,  i  1961.  godine  je  iašla  njegova  prva  knjiga.  Komunisti  su  brzo  shvatili  da 
njegovo  disidenstvo  prevazilazi  dopuštene  norme  i  prestali  da  ga  objavljuju.  Ali  je  on 
počeo  da  se  štampa,  van  granica,  samim  tim  pričinjavajući  masu  neprijatnosti  za  vlasti, 
posebno  posle  dodele  Nobelove  nagrade  1970.  godine,  za  čije  dobijanje  mu  nije  bilo 
dozvoljeno da putuje. Na kraju krajeva, njega su nasilno prognali u Zapadnu Nemačku.  
Sada Solženjicin živi u Vermontu i nastavlja da piše. Opet i opet on se obraća Zapadu 
sa veoma važnim pitanjem: o smislu atestičkog eksperimenta u Rusiji. Na taj eksperiment 
on gleda ne toliko pod političkim, koliko pod praktičnim i duhovnim uglom gledanja.  
Moglo bi se reći, da Solženjicin olicetvorava rusku pravoslavnu obnovu naših dana: 
60 godina, kao i sva Rusija, on je trpeo stradanja, i izdržao je, iznoseći iz njih tvrdu veru i 
za ceo svet, najvrednije iskustvo. To monumetalno delo „Arhipelag Gulag“ neophodno je 
da  pročita  svako,  ko  želi  da  shvati,  kako  se  širilo  bezbožje  u  Rusiji,  kako  ono  deluje  na 
čovekovu dušu.  
Bez gorčine, Solženjicin piše o svojoj prošlosti u logoru i o ostalim iskušenjima: on je 
iz njih izašao kao pobednik, jer je u njemu iznikla vera. On se ubedio, da bezbožje uopšte 
nije nekakva isključivo ruska odlika; naprotiv, to je zajedničko stanje duše kao takve. Samo 
ako dođe misao da je ateizam istina, da Boga nema, to gtrenutka – po Dostojevskom – sve 
postaje  dozvoljeno:  bilo  koji  eksperiment  sa  bilo  čime,  bilo  koji  novi  posao,  novi  pogled, 
novi društveni sistem.  
Solženjicin nam pokazuje, da bi se utvrdilo bezbožje i podigla ideja o iskorenjivanju 
svake  religije  (na  čemu  se  i  drži  ideologija  komunizma)  da  je  to  bez  konc‐logora  već 
neostvariva. Ako je vera pod pretnjom, a ljudi i dalje produžavaju da je traže, onda zaista 
treba  nekako  da  se  izbavi  od  narušitelja.  Ako  je  bezbožje  zanosvano  na  zlom  načelu  u 
ljudskoj prirodi, onda i ateistički eksperiment na prirodan način dobija formu GULAG‐a. 
Ali  glavno  –  nije  u  tome.  Glavno  je,  moram  vam  reći  o  tome,  šta  se  desilo  sa 
Solženjicinom  na  kraju:  zaista,  upravo  ovde  mu  se  otkrio  Bog.  GULAG,  otkrivajući  u 
ljudima  zlo,  zajedno  sa  tim  daje  početak  duhovnog  rađanja  čoveka.  Zato  je  sadašnja 
duhovna obnova Rusije nesravnjeno dublja po svojoj prirodi, od svemogućih „obnova“ na 
Zapadu. Sam Solženjicin opisuje svoj prilazak veri, na sledeći način: 
   
“Sagnutim,  umalo  polomljenim  leđima  dano  mi  je  bilo  da  iznesem  iz  zatvorskih 
godina  taj  oppit:  kako  čovek  postaje  zao,  i  kako  postaje  dobar.  U  zanosu  mladim 
uspesima osećao sam sebe nepogrešivim i od toga bio surov (služio je kao oficir – S.R.) 
u suvišku vlasti bio sam ubica i nasilnik. U trenucima najvećeg zla, bio sam uveren da 
činim  dobro,  bio  sam  zauzet  najdoslednijim  razlozima.  Na  zatvorskoj  dasci  koja  je 
trulila, osetio sam u sebi prvu pojavu dobra.“ 
  
Tako  se  njegovo  srce  smekšava,  postaje  osetljivo,  sposobnim  da  primi  otkrovenje 
istine: 
  
„Postepeno  mi  se  otkrilo,  da  linija,  koja  deli  dobro  i  zlo,  prolazi  ne  među 
državama, ne među klasama, ne među partijama – ona prolazi kroz svako ljudsko srce – 
i  kroz  sva  ljudska  srca...  čak  u  srcu,  obuzetom  zlom,  ona  zadržava  mali  kutak  dobra. 
Čak  je  i  u  najboljem  srcu  –  neiskorenjeni  ugao  zla.“  (A.Solženjicin  „Arhipelag  Gulag“ 
t.2. str. 602‐603). 
  
Kako  je  ovo  zapažanje  dublje  od  svega  onog  što  možemo  izvući  iz  sopstvenog 
životnog iskustva u zapadnom svetu! Dublje, jer je u njegovoj osnovi – stradanje, sastavni 
deo zemnog života i početak duhovnog života: zaista se i Sam Hristos javio na stradnja i 
smrt  na  krstu.  Ozbiljno  shvatiti  to,  bilo  je  dano  onome,  ko  je  stradao  i  trpeo  zajedno  sa 
Rusijom.  
To i jeste koren ruskog hrišćanskog ponovnog obnavljanja. 
Obnova  
  
Sada ću vam govoriti o manje poznatom ruskom čoveku, po imenu Jurij Maškov, koji 
takođe piše o svom obraćenju Bogu, o tome, kako mu se Bog otkrio kroz stradanje.  
Pre  tri  godine  bio  je  poslan  iz  Rusije,  i  stigavši  u  Ameriku,  prošle  godine,  sa  malo 
preko četrdeset godina umro je od raka. Nakon svega, nakon tri meseca po dolasku, 1978. 
godine, pozvali su ga da nastupi na konferenciji u Nju‐Džerziju. Obraćajući se slušaocima, 
priznao je, da do poslednjeg trenutka nije znao o čemu će govoriti:  
„Izgubio  sam  se;  činilo  mi  se  da  nemam  šta  da  kažem.  Prvu  polovinu  svog  života 
sam  učio,  a  drugu  sedeo  po  tamnicama  i  političkim  konc‐logorima  GULAG‐a.  U 
stvarnosti,  šta  ja  mogu  reći  ljudima  koji  su  više  obrazovani,  stručniji,  pa  čak  i  bolje 
informisani o situaciji u Sovjetskom Savezu od mene?“ 
Već ovde mi vidimo razliku između dva sveta. Iako se mnogi na Zapadu obraćaju u 
Pravoslavlje i imaju bogate teoretsku pripremu: ali nisu iskusili stradanja, ne znaju, koliko 
je funta zla. A Juri zna, i to ne iz knjiga, ne po prepričavanju.  
„Zato  sam  rešio  da  ne  priprema  nastup  ranije,  već  da  prosto  kažem  što  Bog  bude 
stavio  u  dušu.  I  evo,  dok  je  naša  odlična  mašina  stigla  iz  Bridžporta,  po  izvanrednom 
autoputu,  kroz  prelepu  prirodu,  ja  sam  shvatio:  moj  duhovno‐mučenički  život  u 
komunističkom  „raju“,  moj  put  od  ateizma  i  marksizma  do  Pravoslavne  Vere...  i  jeste  ta 
jedinstveno‐vredna informacija, koja vam može biti  interesantna. Moj život je interesantan 
samo toliko, koliko je on – kap u moru ruske religiozne i nacionalne obnove.  
Rodio  sam  se  krvave  1937.  godine  u  selu  Kliševa,  45  kilometara  od  Moskve...  Otac, 
kovač  po  profesiji,  poginuo  je  u  ratu  i  ja  ga  se  ne  sećam;  majka,  koja  je  radila  mnoštvo 
poslova,  odnosila  se  prema  religiji,  po  meni,  sa  ravnodušnošću.  Baka  je,  istina,  bila 
verujuća  (kod  većine  Rusa  postoji  takva  verujuća  baka  ili  majka,  koja  ponekad  okreće 
čitavu porodicu Bogu – S.R.), ali ona nije imala u mojim očima nikakav autoritet, jer je bila 
potpuno nepismena. Mene su naravno, krstili u detinjstvu, ali u školskim godinama sam 
skinuo krst oko vrata, i do 25 godine bio ubeđeni ateista. Nakon okončanja sedmogodišnje 
škole mene su počastvovali da stupim u Moskovski Umetničko‐industrijski fakultet i tamo 
sam  završio  pet  godina  od  sedam.  Na  taj  nain,  moj  spoljašnji  život  je  započeo  veoma 
uspešno...  Vremenom  sam  morao  dobiti  diplomu  umetnika  i  raditi  u  oblasti  koju  bih 
izabrao.“ 
Ovo  je  tipična  sovjetska  školska  biografija.  Prema  učenju  se  u  Sovjetskom  Savezu 
odnose  veoma  ozbiljno:  upisao  se,  dao  ispite  –  zadobio  „početak  za  život“  i  pristup 
mnogim materijalnim dobrima; prošao je – ostavivši ulicu. 
„Ali  dosadni  sovjetski  život  i  duhovna  nezadovoljnost  nisu  mi  davali  pokoja,  i 
krajem  1955.  godine,  kada  sam  ušao  u  19‐tu,  desio  se  događaj,  spolja  neprimetan,  koji  je 
opet,  prevrnuo  moj  život  i  doveo  me  ovde.  Taj  događaj  se  odigrao  u  mojoj  duši:  shvatio 
sam u kakvom društvu ja živim. Nasuprot svoj divljoj sovjetskoj propagandi, shvatio sam, 
da  živim  u  režimu  potpunog  bezakonja  i  apsolutne  surovosti.  Tom  zaključku  su  u  to 
vreme  počeli  da  dolaze  mnogobrojni  studenti  i  vremenom  sam  imao  istomišljenike,  koji 
su,  kao  i  ja,  smatrali  za  svoj  dug,  da  narodu  saopšte  o  svom  otkriću  i  da  se  nekako 
suprotstave  zlu  koje  je  pobeđivalo.  (U  tome  se  naravno,  projavio  talas  mladalačkog 
idealizma, koji je kasnije dopro i do Zapada – S.R.)  
Ali  KGB  je  veoma  pažljivo  pratio  sve  građane  SSSR‐a  i  kada  smo  se  7.  novembra 
1958.  godine  sakupili  na  organizacionom  skupu  za  rešavanje  pitanja  o  ilegalnom 
samozdatu,  uhapsili  su  nas  šestoro  i  svim  neraskajanim  su  dali  najvišu  kaznu  za 
antisovjetsku propagandu – po sedam godina konc‐logora. Tako je počeo novi put u mom 
životu.“ 
Primetimo, da do sada nikakva reč ne ide o bilo kakvom religioznom obraćenju. Juri 
je prosto bio mladi idealista, kada su ga iznenada uhvatili i odveli u GULAG. 
„Svi smo mi tada bili ateisti i marksisti „evro‐komunističkog“ kova, to jest, verovali 
smo, da je marksizam sam po sebi istinsko učenje, koje vodi narod ka svetloj budućnosti, u 
carstvo slobode i pravde, a moskovski zločinci zbog nečega nisu hteli da ostvare to učenje 
u životu. I evo, u konc‐logoru, ta ideja je kod svih nas potpuno i zauvek umrla.“ 
Neću  ulaziti  u  komunističku  filosofiju;  primetiću  samo,  da  je  izgubivši  svoja 
pređašnja  uverenja,  Juri  dospeo  do  očajanja.  Ako  mu  je  nekada  bilo  ubacivano  da  je 
komunizam – altruističko učenje, koje brine o sreći i miru svih, to se sada u praksi ubedio 
da je to laž. I tada se u njegovoj duši dogodila određena promena.  
 Ja želim da malo otkrijem proces duhovne obnove, rađanja, da bi vi videli, sa kojom 
neizbežnošću se on događa kod ruskog naroda. Zaista, nismo samo ja i moji istomišljenici 
prošli  put  od  ruskog  marksizma  do  religiozne  vere...  To  je  tipična  pojava  za  sovjetske 
političke logore.  
Šta  se  to  događa  sa  ruskim  ljudima?  Proces  duhovne  obnove  ima  dve  etape.  U 
početku mi raspoznajemo suštinu marksizma i oslobađamo se od svake iluzije od njemu. 
U dubokoj i promišljenoj analizi mi spoznajemo, da je marksizam po svojoj suštini završno 
učenje  totalitarizma,  to  jest,  apsolutnog  komunističkog  ropstva,  i  bilo  koja  komunistička 
partija u bilo kojoj zemlji, krenuvši da ostvaruje marksistički program, biće prinuđena da 
ponovi sve to, što su činili i čine moskovski komunisti, ili mora da se odrekne marksizma i 
da se samolikvidira.  
Shvativši tu, generalno jednostavnu istinu, mi gubimo ideološko tle, na kome smo se 
suprotstavljali marksističkom ropstvu. Upadamo u duhovni vakuum, koji za sobom vuče 
još veću krizu... A nakon oslobođenja iz logora (to jest, po okončanju sedmogodišnje kazne 
– S.R.) perspektiva za nas je takva, da Bog ne da ni neprijatelju: ili opet završiti u logoru i 
sedeti tamo do kraja  života,  ili  poginuti  u mentalnoj  bolnici,  ili  biti ubijen od čekista  bez 
suda i istrage.  
I  u  toj  situaciji  duhovne  krize  i  bezizlaznosti,  pred  ruskim  čovekom  neizbežno 
isplivava  glavno  pitanje  pogleda  na  svet:  a  zbog  čega,  strogo  govoreći,  živeti,a  ko  nema 
nikakvog spasenja? I kada nastupi taj strašni momenat, svaki od nas oseća, da ga je smrt 
zaista  uhvatila  za  grlo;  ako  ne  nastupi  nekakav  duhovni  uzlet,  onda  je  životu  kraj,  jer  je 
bez Boga „sve dozvoljeno“, i život, kao takav, nema nikakvu vrednost i nikakvog smisla. 
Gledao sam u logoru, kako su ljudi silazili sa uma i završavali samoubistvom. I sam 
sam  jasno  osećao,  da  ako,  na  kraju  krajeva,  ja  priđem  čvrstom  i  konačnom  ubeđenju  da 
nema  Boga,  onda  sam  prosto  obavezan  da  život  završim  samoubistvom,  jer  je  razumnoj 
prirodi stidno i ponižavajuće da truli u besmislenoj i mučećoj kazni. Na taj način, u drugoj 
etapi,  saznajemo  da  je  ateizam,  koji  je  doveden  do  svog  logičnog  zaključka,  neizbežno 
dovodi čoveka do propasti, jer je on – završno učenje nemorala, zla i smrti.  
I meni se takođe pripremao tragičan ishod (samoubistvo ili silaženje sa uma), da se, 
na moju sreću, 1. septembra 1962. godine u mom životu nije desilo najveće čudo. Nikakvih 
događaja  toga  dana  nije  bilo,  nikakvih  uticaja  sa  strane  nije  bilo  –  u  usamljenosti  sam 
razmišljao  nad  svojim  problemom:  „biti  ili  ne  biti?“  Do  tog  vremena  sam  već  na  kraju 
shvatio  spasiteljnost  vere  u  Boga,  i  veoma  sam  hteo  da  verujem  u  Njega  –  ali  nisam  se 
mogao obmanjivati: vere nije bilo.  
I  iznenada  je  nastupila  sekunda,  kada  kao  da  sam  isprva  video  (kao  kada  bi  se 
otvorila vrata iz tamne sobe na sunčanu ulicu) – i sledeće sekunde, već sam tačno znao, da 
Boga ima, i da je Bog – Isus Hristos Pravoslavlja, a ne neki indijski, budistički ili drugi bog. 
Nazivam taj trenutak najvećim čudom u mom životu jer je to tačno znanje prišlo meni ne 
kroz  razum  (ja  to  tačno  znam)  već  nekim  drugim  putem,  i  ja  racionalno  da  objasnim  taj 
trenutak ne mogu...  
 Evo takvim čudom je počeo moj novi duhovni život, koji mi je pomogao da izdržim 
još 13 godina logorskog i tamničkog života, prisilnu emigraciju i nadam se, pomoći će da 
izdržim sve teškoće emigrantskog života.  
I taj „trenutak vere“, to najveće čudo sada preživljavaju u Rusiji, na hiljade ljudi, i ne 
samo  u  koncentracionim  logorima  i  tamnicama.  Zaista,  Igor  Ogurcov,  tvorac  socijalno‐
hrišćanskog Saveza, poverovao  je, ne u logoru,  već na univerzitetu.  Religiozna obnova  – 
tipična pojava za sadašnju Rusiju.  
Svi duhovno‐živi, neizbežno se vraćaju Bogu.  
I  savršeno  je  očigledno,  da  takvo  spasavajuće  čudo,  nasuprot  svim  mogućim 
komunističkim politikama, može da izvrši samo Svemogući Bog, ne ostavivši narod naš u 
strašnim stradanjima i u punoj, reklo bi se, nezaštićenosti od mnogobrojnih neprijatelja.“ 
(„Russkoe Vozroždenieʺ, 1978, vыp.4, s.12‐17“). 
Zaključak 
  
Primer  Jurija  Maškova  nam  najočiglednije  pokazuje  kako  se  Bog  otkriva  čoveku. 
Nekada  se  za  to  mora  promeniti  u  srcu,  i  iako  stradanje  omogućava  takvu  promenu, 
gotovog recepta nema. Setimo se i onih, koji su trpei stradnja, ali se opet nisu obratili veri: 
mnoštvo  takvih  slučajeva  je  opisano  u  Rusiji  u  poslednjih  60  godina.  Na  engleskom  je 
izašla  značajna  knjiga  „Moji  putokazi“.  Njen  autor  je  prosti,  ruski  čovek  sa  imenom 
Marčenko, koji nije izdržao atmosferu sovjetske laži, tog zlokobnog osećanja, gde te svako 
obmanjuje. Kao posledica toga, on je počeo da govori istinu i dospeo je u logor.  
Njega su, kako piše, ubeđivali i pitali: „znbate šta, sa vašim idealima, vi nećete dugo 
biti na slobodi čak i ako vas puste. Zašto vi ne bi postali kao svi?“ 
„Ne mogu“, odgovorio je on,“ja sam pošetn čovek!“ 
Došao je do zaključka da samo verujući mogu biti srećni u logoru: „Mi stradmo radi 
Hrista“, govore oni, i primaju kao da je trebalo sve što se dogovdi. „Ali, ja to ne mogu kao 
oni,“ objašnjava marčenoko, „ja zaista ne verujem u Hrista“.  
Ostalo  mu  je  da  samo  sakuplja  prezir  prema  tamničarima.  Na  slobodu  je  izašao 
ogorčen, razmišljajući kako bi se raspravljao sa svojim ugnjetačima. Čekao je, da ga svaki 
minut opet uhapse, i u stvarnosti, čim je napisao knjigu, opet su ga uhapsili.  
U  tom  slučaju,  očigledno  je,  srce  se  nije  predalo,  ostalo  je  tvrdo.  Naravno,  srce  je 
stvoreno složeno i nekada se opet promeniti. Ali iz svedočanstva Marčenka, vidi se da je 
nemoguće  nekoga  baciti  u  logor  da  bi  od  njega  napravili  hrišćanina.  Neko  će  postati 
hrišćanin, neko neće.  
Međutim, ako se istina otkriva čoveku, to se ne događa ničim spolja vidljivim: u sred 
potrebe i stradanja, iznenadno se otvara prozor u drugi svet. Što je veća potreba i oštrije 
stradanje, što očajnije duša čeka Boga, tim brže će On dati poznanje o Sebi, prići nam na 
pomoć i izbaviti.  
Prema tome, ne bi trebalo da tražimo poražavajuće pojave i čudesa. Povest o Svetom 
Nikiti koju sam vam rekoa, predupređuje, da je to najopasniji i najobmanjiviji put.  
 A  na  istinskom  putu  je  onaj,  koji  smirava  srce  i  trpi  stradanje,  znajući:  postoji 
negde  najviša  pravda,  koja  je  u  stanju  ne  samo  da  umiri  bol  srca,  već  i  da  ga  prevede  u 
potpuno drugo stanje.  
Taj put od stradanj aka najvišoj realnosti napominje nam o zemnom životu Hrista: on 
se popeo na Golgotu, na strašnu i sramnu smrt, a zatim, potpuno neočekivano za najbliže 
Svoje učenike, vaskrsao iz mrtvih, vazneo se na Nebesa, nisposlao Duha Svetoga i osnovao 
Svoju Svetu crkvu.  
Evo  strogo  rečeno,  svega  što  sam  hteo  da  vam  kažem  o  otkrovenju  istine  u 
Pravoslavlju.