„Раѓањето на Александар Велики” „Раждането на Александър Велики” „Рођење Александра Македонског“

(македонски оригинал) (бугарска верзија, могуће да је (препев македонског оригинала на

препев већег македонског оригинала српски са додатим, вероватно
или да је преводилац додао нешто недостајућим стиховима из бугарске
своје) верзије, који имају смисла у тексту
песме)

Чедо си нема цар Филип
Чедо си нема девет години,
Желба му е останало,
Останало дур на бога.
Наврвило цар Филипа
Да му иде на ордија,
На ордија на оскета.
И ми рече цар Филипа:
Чуеш ли ме, прво љубе
Ја ќе седам на ордија,
Ја ќе седам една година
Кога дојда да те најда
с машко дете в раките.
Силно и се заканило:
-Ак не најда машко дете,
Ав раката ти да носиш,
До там си е тој живота.
Пак отиде цар Филип,
Забави се, бре, година.
Пак се чуди прво љубе,
Как да стигне машко дете,
Заминаха биларето,
Биларето екемџие,
Потерева цар Филиповица,
Порука ги на дворове,
И ми рече цар Филиповица:
Мори чедо нема цар Филипа,
Мори чедо нема девет години,
Бре де си жали царе Филипе,
Жалба си жали дури на Бога,
Бре та наварве царо Филипа,
И ми наварве и ми порача,
И ми порача царо Филипа:
Ти мойе любе ти мое царица
яс ке си ида на силна воске
На силна воске тешка ордия
Яс ке си ода година време
Кога си дойда от силна воске
Ако та найда сос малко дете
Сас малко дете тебе въ раките
Я ке те тебе жива оставем
Кога си дойда от силна воске
Ако ни найда дете в раките
Той живот веке си свршило.
Бре де ми фоде цар Филипа
Бре там ми седи година време
Я що ми беше негово либе
Негово либе сое царица
Бре как' ми рука тее биларе
Тее биларе бре екемджие
Де ми порука сое царица
Бре чуйте вие млади биларе
Чедо нема цар Филип,
Чедо нема девет година,
Жеља му се не испуни,
Можда му је Бог испуни.
Па науми цар Филипе
Да покрене силне хорде,
Са хордама и оружјем.
Па ми рече цар Филипе:
„Чујеш ли ме прва љубо,
Ја ћу ићи са хордама,
Ја ћу ићи на годину.
Кад се вратим да те нађем,
С мушким чедом у рукама,
И овако јој се закле:
„Ако немаш мушко дете,
У рукама ти да носиш,
Растави се са животом.
Пак ми оде цар Филипе,
Задржа се, бре, годину.
Ал` се мисли прва љуба,
Како дете да дочека.
Пролазише ту травари,
Ем травари, ем лекари,
Позове их царица Филипа,
Позове их на дворове,
Па им рече царица Филипа:
- Имате ли лек за мене некој болка,
Да заходем малко дете?
Тогај рече екемџиа:
- Ќе ти давам една биљка,
Јаз ке дојда кога мркне,
Немој мене да изгониш,
Ем застани ходајата,
Там да спием таја ноќе,
Тога што веќе затегнеш.
Отиде кога мркна,
Не го изгонила ванка,
Затвори го ходајата,
Те ми спиет шест сахата.
Пак си стана биларане,
Отиде си оде дојде,
Замина се годината,
Царица е затегнала,
Машко е дете породила,
Сос прстен на раката,
На пстене бе исписан
И как да го крстат:
Крстиха го Александро.
Кога се е породило
И коњ му се ождребило.
Коње му е бележита:
Нозе има до ушите,
Крила има до плешките.
Расли ми салам порасли,
Станали са два јунаци.
И погине цар Филип,
И му седна на столнина
Александро чедото му,
Да царува да повеља
Млади биларе бре екимджии
Бре имате ли бре ляк за мене
Бре ляк за мене билка да ядем
Билка да ядем да затруднием.
Бре немате ли билка за мене
Билка да ядем да затруднием
Да затруднием чедо да стигнам
Бре де си рече екимджиета
Имами билка билка за тебе
Да затрудниеш чедо да стигнеш
Вечер ке дойде на завод сланца
На завод сланце на темнината
Да ми воториш тойи конаци
Да ми пребереш въ тои одае
Тука да стоям до шес сахата
Бре де си ойде на заводя сланце
На заводя сланце на темнината
Де му оторе шарен конака
Бре та го возня в малка одае
Билька йи даде ем ми поседе
И ми поседе до шест сахате
Па ми си войде екимджиета.
Де ми поносе сое царица
Де ми поносе девет месеца
Ем си породи бре малко дете
Бре малко дете съ голем нишан
На десна рака сос златен прстен
Кога си роди малкото дете
Ем си ождребе на конюшнята
И си ождребе бре малко ждребе
И ждребе се е с нишан родило
С нишан се е родило, със два рогове
Как си породи машкото дете
Имате ли лек за мене,
Лек за мене, неку биљку,
Да занесем мало дете?“
Тада рече траварџија:
„Даћу теби једну биљку,
Ја ћу доћи када смркне,
Немој мене да изгониш
Прибери ме у одаје,
Где да спавам ја те ноћи,
И тако ћеш заносити.
Отиш`о је кад се смркло,
Не избаци га она вани,
Већ га затвори у одају,
Те је спав`о шест сахата.
Па устаде траварџија,
Како дође, тако оде.
Пролазила је година,
Царица је заносила,
Мушко дете породила,
Мушко дете, чудно дете,
С прстеном на руци.
На прстену исписано
И како да га крсте,
Да његово буде царство.
Кад се роди мушко дете,
Тад пристиже цар Филипе,
И доведе куме накићене,
И доведе попове владике.
Дете покрстише, име му дадоше,
Крстише га Александар.
Када се је он родио,
И коњ му се ождребио,
И коњ му је чудан био:
Таја земе и крајнина.
Дочуло е цар Хируда,
Та ми прати това бакшиш
Еден товар празово семе,
И му прати една трака,
Една трака, една жура.
Досети се Александро,
И тој му е бакшиш пратил:
Два товара от пипер семе.
Достигнаха два товара,
Достигнаха до цар Хируд,
Пак се сети цар Хируда:
Што е малко не се лаже,
Тој ќе дојде с повеќе оске.
Ајде ние да идеме,
Да идеме на панагир
Тамо јунасто да чиниме.
Излезова два јунака од два цара:
Упасова от цар Хируд негов сина
Упасова остра сабе,
Припустноват на кошие.
Ни ми стигна Александро,
Запреха се на друмове,
Тогај рече Александро,
Карај сега ти напреди!
Как закара тој напреди
По него иде Александро:
Като пусна брза коња,
Та го распра сас рогове,
И коње му и човека.
Сите ми се почудиха
И рекоха на панагир:
- Цар ќе биде Александро
Тога достигна и цар Филипа
Ем ми калеса и цар Филипа
Ем ми калеса куми калитати
и ми калеса попове Владици
Дете покрсти име му кладе
Име му кладе Александрия.
Бре расли ми сас малко дете
Бре расли ми са нарастоха ми
Бре растоха и нараснали
Е даде Господ та ми погина
Та ми погина е цар Филипа
Душа придаде на Христа Бога.
Как си породи Александриа
Та си породи сас златен прстен
На парстене бе царство писано
Царство да седи Александрие.
Как ми погина цар Филипа
Душа придаде на Христа Бога
Царство остави на малко дете
На малко дете Александрия
Пак си юдреде до цар Филипа
Как го однеса до нови цркви
Ав нови цркви погребова го
Как ми повела Александриа
Бре сичка земе и карйнините
Как ми повела до три години
И го дочул до цар Хирута
Бре де му прати до цар Хирута
Бакшише прати просово семе
Бре един товар просово семе
Бакшиш му прати до цар Хирута
Бакшиш му прати и една клетба
И едно звенец,
Чудан био са два рога.
Ноге има до ушију,
А крила му до плећију.
Расли су и срећни порасли,
Постадоше два јунака.
И погину цар Филипа,
Па предаде душу Богу.
Одредише за цара Филипа,
Да га носе до нове цркве,
У новој цркви сахранише га.
Па му седе на престолу,
Александар чедо његово.
Да царује и да влада,
Са том земљом и крајинама,
Тако је владао три године.
То дочује цар Ироде,
Па му поручи цар Ироде:
„Много здравља царе Александре,
и волим те и жалим те“.
Па му посла један поклон,
Један товар ситног проса.
Па му посла један коноп,
Један коноп и један венац.
Досети се Александар.
И он му је поклон дао,
Два товара са бибером.
Поручи му цар Александар:
„Много здравља цар Ируде,
Твој је војник зрно проса,
Мој је војник бибер љути.
Ако хоћеш земљу да узмеш,
Узми је кад ме победиш“.
Пристигла су два товара,
Пак отиде до дома си
Коласа го цар Хируд
Да му земе царштината.
Отговори Александро:
-Ако сакаш да се бием
И ти збери силна оске.
Уплаши се цар Хируда,
Јак излезе Александро
Та му отне царштината.
Пак ми броди по земета
С пет стотин силен аскер,
Та ми броди от град на град,
Сичка земе посвоило,
Да ми седе да царова.
Пак отиде Александро
На крајнина в темна земе
Там имаше една вода,
Една вода таја река,
Та имаше тое риби,
Как ходеха по водата,
Там не може да замине,
Нето човек, не добитак
Там се чудет три дни време,
Та имаше два јунака
Два јунака на воскета
Имаха си затворено,
Стари татко ав сандака.
Питаха го до два брата:
- Чуеш ли ме, наши татко!
Научи ме , наши башта,
Как да минем през реката?
Отговори стари старец:
- Навалите до два огња,
Като е дете кели се сети
Де си досети Елександрия
Бре той му прати бакшиш му даде
Бакшиш му даде до два товара
до два товара от пипер семе
Ем ми порачел Елександрия
Много ти здраве тьí цар Хирута
Тойото аскер като от просо семе
Мойото аскер като от пипер
Бре ако сакаш земе да земеш
Земи оске да се бахтеме
Де си зачуди цар Хирута
Как да погуби Александрия
Земе да зима и царщината
И царщината бре таткова му
Де си сабрало на равно поле
На равно поле това ми панагир
Бре де ми стана до цар Хирута
Бре де ми излезе до цар Хирута
На панагира на равно поле
О, да чини борба да се бори
Сос брзи коне да ми препушта
Бре ми продума до цар Хирута
Негова си дума продумал
Кога да пусне Елександри
Кога да пусне коне кошие
Та го состигнал и го погуби
Поснале ми са сас коне да пус
Коне припуща два царски сина
Та ми припуща два царски сина
Бре как ми пускат барзите коне
Бре та избегна Елександрие
Ми гу достигнал бре царски сина
Пристигла су до Ирода,
Па се сети цар Ироде,
Да погуби Александра,
Да му узме царевину,
Царевину, очевину:
„Од малог се он не плаши,
Тај ће доћи с већом војском.
Него хајде да идемо,
На пољану, па на мегдан,
Да јунаштво учинимо.“
Па одлучи цар Ироде,
Да учини да се борба води,
Са брзим коњима да победи.
Па осмисли цар Ироде,
И осмисли и добро промисли,
Да пропусти Александра,
Па да пусти коње вране,
Сустигне га и погуби.
Изађоше два јунака од два цара.
Опасао Ирод свога сина,
Опасао оштром сабљом,
Узјахао коња вранца.
Пристиже ми Александар,
Запречише се друмови.
Потераше коње два царска сина,
Појурише два царска сина.
Како потераше брзе коње,
Тако побеже Александар.
Достиже га царски син,
Достиже га Иродов син.
Ал` се смисли Александар,
Па окрену и потера коња,
На равно поље, на мегдан.
Нажежите камењето,
Нафрлите ав реката,
Да се тргнат тие риби.
Тргнаха се, заминаха,
Заминаха през водата.
Де ги дочу Александро,
Та ги пита Александро:-
- Чуете ли, два јунака!
Кој ви учи, ум ви дава,
Што речете така станет,
- Тебе, царо, лажа нема:
Имаме си наши татко,
Затворено е в сандака,
Там го храним и го поим,
Тој на ичу, ум ми дава.
Кога беѓе нези заман,
Губеха се стари људи,
Зап учини Александро:
- Немој веќе да се губете,
Кога се умре сам от бога,
Кој не даде, тој ќе не и земе,
Пак отиде в темна земе,
Тамо најде жива вода.
Пак се врна Александро,
Та седело три години
На царштина, на столнина
Тој подрѓа сичка земе,
Сичка земе и краишта.
Заман дојде Александро,
Расходи се низ полето,
Тој имаше до две сестри,
Как си пиха жива вода,
Веќе тие ме умреха,
Ми гу достигнало цар Хирита
Дума ми рече Елександрие
Пак ми поврна коне припуска
По равно поле низ панагире
Бре де го стигна Александриа
Сос барза кона сос роговето
Та ми загуби бре царски сина
Та ми загуби бре и човека
И човека и брза коня
Бре що ми беха на панегире
Сеир гледаха на панегире
Бре сакой ми се тамо почуди
Юнак излезе Александрие
Пак си отиде Александрие
Ем си отиде и цар Хирута.
Книга испрати до цар Хирута
Млого ти здраве Александрие
Бре да ми дойдеш Александри
Да си посадим двамина царе
Да поцарова сичката земе
Бре сичка земе и крайнините
Бре пак ми дойде Александро
Садба си садат сос цар Хирут
Бре де ми рече Елександри
Бре ти цару Хирут
Ти ако сакаш царство
Бре збери оске да се бахтеме
Бре рече Александрие
Бре що ми рече ем ми йе прати
Та си ми седна да чува
Сичката земе пак повела си
Сичката земе и карайнина
Бре та си зеде Александриа
Тада повиче Александар :
„Јаши сада ти преда мном”
Како му повиче, он се окрену,
За њим иде Александар.
Како пусти брза коња,
Брзог коња рогатога,
Он погуби царског сина,
Распори их роговима
И коња му и човека.
Сви се редом зачудише
и рекоше на мегдану:
„Цар ће бити Александар.”
Пак отиде своме дому,
Па отиде и цар Ирод.
Преваром би цар Ируде,
Да му узме царевину.
Књигу посла цар Ироде:
„Да ми дођеш Александре,
Да царујемо обојица,
Да царујемо свом земљом,
Са свом земљом и крајинама.”
Па отиде Александар,
Да пресуди цару Ироду.
Одговори Александар:
„Чуј ти цару Ироде,
Ако хоћеш моје царство,
Ако хоћеш да се бијемо,
И ти скупи силну војску.”
Уплаши се цар Хируда,
Кад изађе Александар,
Шта му рече то уради,
Па му оте царевину,
Па да влада целом земљом,
Отидоха в Бело Море,
Та се скриха од брата си,
Там си седат до денес дане,
Не умират, не становат.
Кога дојде Александро,
И коња се наслужили
жива вода напојили
И тој веќе не умира.
Пак пошета Александро
По друмове низ полето
С кафаџие чоадоре
Тамо стигна един старец,
Та ми кара дребан добитак,
Забахтал се ав азмака.
Тога рече Александро:
- Добро стигна. Ој ти старец!
- Дај бог добро, бре делио!
Те му рече Александро:
- Ајде , дедо, да врвиме!
- Де ќе врве, Александро!
- Де ќе врве без добитак,
Тога рече Александро:
- Земте вие чоадаре,
Чоадаре кафеџие,
Извадите добитака,
От ќамура от батака.
Пуснаха се кафеџие
Да му извадат добитака,
Пак не может да го извадат.
Тога стана Александро,
Как ми фати добитака,
Та го здигна сос земета.
Тогај рече стари старец:
Са силна воске земе да броди
Та ми отиде до темна земе
Тога ми беха до темна земе
Бре тамо имаше бре тоя вода
И на водата бре тее риби
Бре не даваше човек да мини
Бре да неможе човек да мини
Пак ми се чуди до три дни време
Как да замине през тая река
Как да замине през тая река
Бре де имаше двамина брата
Бре караха си до сой татко
Затворен беше шарен сандак
Бре та го питат двамина брата
Два мина брата две синовете:
О стари бащо и наш татко
Ти научи ни как да заминем
През тая вода през тая река
Де ми рече техен татко
Бре навалите до два огне
До два ми огне бре навалите
И нажежите бре каменето
Та ми фрлете на риби
Да се потрнет бре тея риби
Та заминете през тая вода
Бре що каза техни башта
И той ми каза тие сторили
Та заминаха през тая вода
Бре де ми стигна Елександри
Ав темна земе при жива вода
Та ми изавади бре жива вода
Та ми кладе в това шише
И напои брза коне
Целом земљом и крајинама.
Онда узе Александар,
Да крстари по земљама,
С пет стотина силних ратника,
Па крстари од града до града,
Све је земље освојио,
Пак седе да царује.
Па отиде Александар,
До крајине, тамне земље.
Тамо беше једна вода,
Једна вода, једна река,
А у реци такве рибе,
Што ходају по водама
Па не дају да је пређу,
ни човеку, а ни стоци.
Чудише се до три дана,
Како реку да прелазе.
Ал` имаше два јунака,
Два јунака, два војника,
Имали су затвореног,
Старог оца у сандуку.
Питаше га та два брата,
„Чујеш ли нас ти, наш оче,
Научи нас стари оче,
Како реку да пређемо.”
Одговори стари отац :
„Запалите до два огња,
Па загрејте то камење,
Набацајте га у реку,
Да се склоне све те рибе,
Да пређете преко воде.”
Све што рече стари отац,
То синови учинише.
- Кој ти даде, Александро,
Кој ти даде таја јакост?
- Мене ми е Господ даде.
И му рече стари старец:
- Александро добар јунак,
Ги да влезеш дребан аскер,
Дребан аскер Господови:
Мушинките, комарете,
Можеш ли се од тех чуваш?
Тога рече Александро:
Ја поспи сичка земе,
Сичка земе и краишта,
Од тех мухи ни са бое.
Това не бе стари старец,
Ем си беше Риста бога,
Риста бога сам Христоса,
Ралма даде та си фркна на небото,
Па кондиса цар небесен
У рај божји посветени.
Пак си ходи Александро,
Пак си ходи трид дни и три
ношти.
Та го гонат комарете,
Сан не му дават да заспие,
Леб не јаде три дни време,
Да замине това поле,
тамо најде мајсторете,
Мајсторете дунгерето,
Това поле камен делат,
Камен делат за корито.
Тога рече Александро:
- Аман брате, от комаре,
Стој да легна в това камен,
Веке нема коне да умре
Поврна се Александро
Заминаха тае река
Навалиха до два огне
Нажегоха каменето
Фрлиха ги по реката
Тръгнаха тее риби
Заминаха през водата
Запитова Александро:
Чуйте вие до два брата
Ке ве питам право на мен да кажете
Кой ви учи кой ви дава това акал
Што речете се станова на вашето
Казоват му до два брата
Тебе царе Александро
Тебе царо лажа нема
От са губет стари люди
За тоги ти не казова ме
Имаме си стари баща
Стари баща наши татко
Носи ме го шарен сандак
Носи ме го затворено
Той казува що да правим.
Заповеда Александро
Нема веке да са губет
Да са губет стари люди
Пак отиде Александро
Та ми седна таткови си
Таткови си бре конаци
Царство држи и повела
Сичка земе и крайнини
Той посади сичка земе
Заман дойде да излезе
Тргоше се, па пређоше
па пређоше преко воде.
Кад то дочу Александар,
Упита их Александар:
„Чујете ли, два јунака?
Ко вас учи, ко вас саветује,
Што кажете, тако се и деси.”
Казаше му та два брата:
„За тебе царе, лажи нема,
Ми имамо нашег оца,
Затвореног у сандуку.
Ту га хранимо и појимо,
Тај нас учи, саветује.”
Кад је било старо време,
Убијаху старе људе,
Ал` пресече Александар:
„Нема да се убијају,
Кад се умре сам од бога,
Ко нас дао, тај ће и узети.”
Тако оде у тамну земљу,
Тамо нађе живу воду,(1)
Па захвати живу воду,
Па напуни једну боцу.
Па се врати Александар
Па заседе у конаке,
У конаке, очевину,
Па седео три године,
На престолу царства свога.
Целу земљу заузео,
Целу земљу и крајине.
Време дође Александру,
Да прошета по пољима,
Имао је до две сестре,
Белке мога да се скрие,
Ав корито от камаене,
Де му влезет комарете:
В едно ухо тие влезат,
Те през друго излезова.
Там си умре Александро,
Ав камене от комаре.
Веќе му се довршило
Царство му се битисало.
Коње му е живо останало:
Пустиха го оф сазовето,
Оф сазовето ав Драмското,
Драмското в езерото
Там си живи до живота.
Тамо живи в езерото,
Тамо живи дур до днеска.
Това стори Александро.
Останала тае песна
Да се пои приказова.
От бога здраве, от мене песна
с кафеджие чаадаре Попише му живу воду.
Да си шета в равно поле Поврати се Александар,
Той имаше до две сесри Па потражи живу воду,
Та ми пиха жива вода Ал` не нађе живу воду,
Фрлиха са ав морето Испише је сестрице му.
До днес дене там са живи. Он их баци тад у море,
Поврна се Александро Али оне не умреше,
Та ми тера жива вода Одоше у Бело море, (2)
Ни ми найде жива вода Од брата се сакриваху,
Испиха е сестрите му Тамо седе до дан данас,
Той ги пусна на морето. Не умиру и не старе.(3)
Пак излезе Александро Када доже Александар,
Да ми шета равно поле И коња су послужиле,
С кафеджие чаадаре Живом водом напојиле,
Де ми стигна един старец И он више не умире.
Те ми кара по друмове Па прошета Александар,
По друмове дребен добитак Друмовима низ пољану,
Де замина през батака Кафеџијама под шаторе.
Забоде се на азмака Успут стиже једног старца,
Достигна го Александро Потерао мало стоке,
Одговори Александро Мало стоке, низ друмове.
Добро стига стари старец Па кренуо кроз блатиште,
Дай Бог добро Александро Заглави се у мочвари.
Айде дедо да врвиме Тада рече Александар:
Каште врве Александро „Добро стигох, ој ти старче!”
Забахта си мойо добитак! „Дао ти бог добро, бре делијо!”
Кой ке може да го извади? Те му рече Александар:
Тога вели Елександро: „Ајде, дедо, да идемо!”
Кафеджие чаадаре „Где да идем Александре,
Помогните на дедото Где да идем ја без стоке.”
Извадите добичето. Тада рече Александар:
Пуснаха са кафеджие „Хајте ви шаторџије,
Кафеджие чаадаре Шаторџије кафеџије,
Никой ми са не наимна
Да го извадет от батака
Тога слезе Александро
Та го зема поздигна го
Сос земета от батака.
Запита го стари дедо
Кой ти даде Александро
Кой ти даде юнастото?
Казова му Александро:
Господ ми го на мен даде
Отговори стари дедо
Като си юнак над юнаци
И си цар на земета
Можеш ли са учуваш
От мухите комарете
Господови малак аскер?
Казова му Александро:
Я сам ходил сичка земе
Сичка земе и карайнина
Наимам са на мухите комарете
И сас тех да се боре.
До там беше и се феркна
Христа Бога на небето
Та си влезе въ рай Божи
На рай Божи посветени.
Пак ми шета Александро
Стигнаха го комарето
Та ми гонет Александро
Три дни време леб не яло
Три дни време сан не заспа
Веке му са додеяло
Де замина това поле
Това поле по Драмското
Извадите сви ту стоку,
Из тог муља из тог блата.”
Пустише се кафеџије,
Да изваде деди стоку,
Ал` не могу да изваде.
Тада стаде Александар,
Како стоку он ухвати,
До земље је подигао.
Тад га пита стари деда:
„Ко ти даде, Александре,
Ко ти даде такву снагу?”
„Мени је Господ даде.”
Па му рече стари деда:
„Александре добри јуначе,
Кад ти дође мала војска
Мала војска Господова,
Те мушице и комарци,
Можеш ли се од њих спасти?”
Тада рече Александар :
„Спавао сам у свим земљама,
свим земљама и крајинама,
од тих мува не бојим се.”
Ал` то не би стари деда,
Већ то беше Риста бог,
Риста бог, сам Христос,
Смркнуо се, у небеса прхну,
Па се створи цар небески,
У рају Божјем посвећеном.
Опет иде Александар,
Опет иде до три дана,
До три дана и три ноћи,
Прогоњен од комараца.
Не дају му сан да заспи,
Там ми найде майсторето
Майсторето дунгерето
Де ми делат това камен
Това камен за корито
Моли ми са Александро.
Трагните са бре дунгере
Да полегна в това камен
Белке мога да са скрие
Од мухите комарете.
Полегнова Александру
Полегнова да са скрие
Од мухите комарете
Кога легна на камене
Влезоха му в едно ухо
През другото излезоха
Погина ми Александро.
И ми пускат брза коня
В езерото в сазовете
Тамо седи брза коне
Та ми живи в езерото
Тамо живи дур до днеска.
Това стори Александро.
Остала тае песна,
Да се пои приказова.
От Бога здраве от мене песна
Хлеб не једе већ три дана.
Кад је прош`о он то поље,
Тамо нађе те мајсторе,
Те мајсторе, те зидаре.
У том пољу камен клешу,
камен клешу за корито.(4)
Тада рече Александар:
„Аман, браћо, бре мајстори,
Аман, браћо, склоните се,
Па да легнем у тај камен,
Можда могу да се скријем,
У кориту од камена,
од јуначких комараца.
Ал` кад легну он у камен,
Комарци су улазили,
На једно уво улазише,
А на друго излазише.
Тамо умре Александар,
У камену, од комарца
Његово се завршило,
Царство му је битисало.
Коњ му оста у животу,
Пустише га у слезове,(5)
У слезове поред Драме,(6)
У Драмскоме језерцету.
Тамо живи он вечито.
Тамо живи у језеру,
Тамо живи све до данас.
То уради Александар.
Остала је ова песма,
Да се пева, препричава.
Од Бога здравље, од мене песма.
................................
Това беше последната песен за
Филип и Александър Македонски,
която открих в архива на Стефан
Веркович, съхраняван в Научния
Архив на БАН.
--------------------------------------
То је била последња песма о Филипу и
Александру Македонском, која се
налази у архиви Стефана Верковића,
сачуваној у научном архиву бугарске
академије наука.
--------------------------------------
(1)Вода живота.
(2)Егејско море.
(3)Народно веровање да су од
Александрових сестара настали
делфини.
(4)Саркофаг.
(5)Слез, биљка.
(6)Драма, место у североисточном делу
Егејске Македоније, поред кога је некада
постојало и Драмско језеро.
https://mn.mk/kultura/12713-Gradovete-
na-Primorska-Makedonija-megu-dvete-
svetski-vojni-%E2%80%93-Drama
Информације о пореклу ове песме
можете наћи на:
https://www.academia.edu/25930961/
Александар_III_Македонски_во_
проектот_Веда_Словена_на_Верковиќ_
и_Гологанов