1.

Uvod

Pre oko 5000 godina na obalama reke Nil u severnoj Africi razvijala se po
mnogo čemu neverovatna civilizacija starog Egipta. Njen razvoj trajao je preko 3000
godina- znatno duže nego ijedne druge civilizacije u svetskoj istoriji! Danas je Egipat
jedna od najuticajnijih i najrazvijenijih arapskih država. Nalazi se između Afrike i
Bliskog istoka. Egipat ima istoriju dugu 6000 godina i mnoge turističke atrakcije- to
su pre svega veličanstvene piramide koje su jedino preostalo svetsko čudo, potom
ogromni kip Sfinge, grobnica kralja Tutankamona i mnoge druge.

Istorija Egipta, koliko znamo iz pronađenih spisa, počinje oko 3300. godine p.n.e.
kada su Egipćani osmislili simbole kojima su počeli da opisuju i beleže događaje svog
vremena. U to doba kralj Menes je stvorio državu Egipat spajajući dve velike
oblasti,Gornji i Donji Egipat, u jedinstveno kraljevstvo. Grad Memfis na severu i grad
Abidos na jugu postali su glavni gradovi novonastale države, a grupa snažnih i
sposobnih vladara ustanovila je dobro organizovanu vladu. U to vreme pojavio se
kalendar kao sistem merenja vremena, kočije sa konjima kao prevozno sredstvo, a bog
Sunca- Ra bio je vrhovni Bog u egipatskoj religiji. Kasnije je autoritet ove grupe
vladara počeo da opada, Egiptom je zavladala princeza koju su kasnije nasledili brojni
vladari i dinastije.

Nakon mnogo propalih dinastija i preminulih velikih vladara tokom perioda od 400
godina, upravljanje i vlast nad Egiptom prešli su u ruke sveštenika i carstvo je počelo
da propada, postajući toliko slabo da ga je Aleksandar Veliki preuzeo bez ikakvog
napora i otpora. Iako Aleksandar nije proveo mnogo vremena u Egiptu, Aleksandrija-
novoustanovljena prestonica- bila je i ostala velelepna i izuzetno razvijena. Nakon
smrti Aleksandra carstvo je podeljeno. Nešto kasnije vlast ove grčke dinastije nad
Egiptom okončana je vlašću Kleopatre VII. Ona je vladala zajedno sa svojim sinom u
Donjem Egiptu, koja je nedugo zatim postala svetski centar grčke kulture. Smrću
Kleopatre, pa onda i njenog sina, država ostaje bez vladarske loze, te nakon što ga je
August osvojio, Egipat postaje deo Rimskog
carstva, kao rimska provincija kojom upravlja
rimski namesnik, a u ime novih vladara -
Rimskih careva.. Taj period obeležen je
učestalim, ali i kratkotrajnim osvajanjem Egipta
od strane mnogih stranih država. Nakon mnogo
godina ratovanja i stradanja u svojoj dugoj
istoriji, Egipat je konačno postao samostalna
država u 20. veku.

Nijedna druga civilizacija u vreme

egipatskih faraona nije se mogla takmičiti sa
Egiptom- moćnom državom poznatom po
veličanstvenim građevinama, izuzetnom
bogatstvu i netipučnim dugim periodima mira i
stabilnosti u svojoj dugoj istoriji. Osnovni razlog
Kralj Menes

1
nadmoći Egipta u to bila je velika geografska prednost, oličena u velikoj i moćnoj reci
Nil. Desetinama hiljada godina centar života i razvoja u Egiptu bila je upravo ova
reka. Za Egipat se i danas kaže da je ‘’dar reke Nil’’, jer su dve najvažnije oblasti u
Egiptu ušće i dolina ove reke. Delta Nila bila je ostala srce Egipta. Drevni Egipćani
verovali su da se vode reke Nil slivaju sa ‘’neba izobilja’’, jer su svake godine u
određeno vreme plavile obale reke i sušno pustinjsko tle, stvarajući od njega veoma
plodno zemljište. Ceo Egipat zavisio je od ove reke- sva voda, hrana, transport.
Potreba da se stvaraju i održavaju irigacioni kanali i održava stalni transport rekom
bili su neki od osnovnih razloga što je Egipat formirao svoju nacionalnu vladu i time
postao prva uređena država u istoriji. Mogućnost neograničenog snabdevanja vodom
rezultovala je razvojem države i društva koje je stvorilo velika čuda drevne države.

Hijeroglifi- detalj sa zida grobnice

2
2. Tajna piramida

Najimpresivnije građevine Egipta svakako su piramide koje su jedan od

najmoćnijih i najdugovečnijih simbola staroegipatske civilizacije. Jedan od razloga
što su piramide toliko fascinantne je taj što su bile prve građevine ikada sagrađene
samo slaganjem isečenih ogromnih kamenih blokova jednih na druge. U razvoju
građevinarstva Egipat je bio neprikosnoveno carstvo više od 2000 godina. Egipćani su
verovali da je preminulom i dalje potrebno njegovo telo i razne zaostavštine koje su
sahranjivane uz telo, kako bi preživeo u zagrobnom životu. Oni su znali da se u suvim
pustinjama stvari veoma dobro čuvaju i birali su posebna mesta za sahranjivanje, koja
su i danas izuzetno dobro očuvana. Uvaženi stanovnici Egipta tog doba bili su
dovoljno bogati da izgrade impozantne grobnice i bogato ih opreme zlatom, dragim
kamenjem, zapisima na papirusu, slikovnim prikazima i statuama. Jedna od
najpoznatijih piramida je Velika piramida faraona Keopsa, sagrađena od 2 miliona i
300 hiljada kamenih blokova, gde je svaki blok bio težak oko 2,5 tone.

Egipćani u piramidama nisu slikali stvarne predstave iz života, več su njihove

slike bile vrsta dijagrama za koje se verovalo da imaju magičnu moć. Kako bu
sačuvali magičnu moć svoje umetnosti, umetnici su precizno kopirali likovni stil
svojih predaka, pa su tako svi umetnici drevnog Egipta slikali na isti način, stvarajući
veoma slične slikovne prikaze. Ovi prikazi u grobnicama usko su povezani sa
egipatskim pismom- hijeroglifima, za koje se veruje da su nastali još pre 5000 godina.
Egipćani su magične moći prepisivali i hijeroglifima i uglavnom su ih koristili i
hramovima i grobnicama. Hijerogrifski simboli, odnosno slikovno pismo,
predstavljaju cele reči povezane posebnim znacima kojima su umetnici obično
opisivali život i verovanja preminulog koji je sahranjen u toj grobnici.

Veruje se da oblik egipatskih piramida predstavlja praiskonsku humku od koje

je, po verovanju Egipćana, nastala zemlja. Takođe se misli da oblik predstavlja
sunčeve zrake, a većina piramida bila je obložena uglačanim, blještećim belim
krečnjakom, da bi im dala sjajan izgled kad se posmatraju iz daljine. Piramidama su
često davana imena koja su bila u vezi sa sjajem sunca. Na primer, zvanično ime
„Zakrivnjene“ piramide u Dašuru bilo je Južna blistava piramida, a Senvosretova
piramida u el-Lahunu zvala Senvosret blista.

Iako je opšte prihvaćeno da su piramide bili nadgrobni spomenici, postoji trajno

neslaganje o pojedinim teološkim načelima koja su podstakla njihovu izgradnju. Jedna
teorija koja se sve više prihvata je da su piramide projektovane kao neka vrsta
„sredstva za vaskrsnuće“; Egipćani su verovali da je mračni deo noćnog neba oko
koga zvezde kruže fizički ulaz u nebesa, i da je jedna od osa koja prolazi od glavne
grobne odaje kroz vrh Velike piramide direktno usmerena u centar ovog dela neba.
Ovo sugeriše da bi piramida mogla biti projektovana kao sredstvo za magično
lansiranje duše umrlog faraona pravo u prebivalište bogova.

3
Sve egipatske piramide izgrađene su, bez izuzetka, na zapadnoj obali Nila, koja je kao
mesto zalaska sunca povezana s carstvom mrtvih u egipatskoj mitologiji.

Veruje se da su se tehnike koje su korišćene za izgradnju egipatskih piramida

prvobitno razvijale kroz veliki broj pokušaja i učenja na greškama i kasnije
prilagođavane ekonomskim iskustvima i ljudskim resursima u preko hiljadu godina
dugom periodu izgradnje piramide. Nedavno otkriveni grobovi radnika pokazali su
kako su piramide građene i koliko su radnici bili važni: radnici na piramidama su bili
plaćene zanatlije, a ne robovi, i imali su svoj grad u Gizi.

U najranijem periodu, za vreme 3. i 4.dinastije, piramide su građene samo od kamena.

Za vreme 5.dinastije veličina piramida je prilično smanjena, a krečnjak lošeg kvaliteta
zamenjen je granitom kao osnovnim građevinskim materijalom. Po prvi put za
popunjavanje unutrašnjosti korišćen je šljunak, što je omogućilo da se piramide grade
s manje sredstava i za kraće vreme. Za vreme Srednjeg carstva građevinske tehnike
izgradnje piramida ponovo su se promenile. Večina piramida iz iz tog vremena bile su
tek planine od zemljanih opeka obložene slojem ispoliranog krečnjaka. U neikim
slučajevima, kasnije piramide građene su na vrhu prirodnih brda da bi se dodatno
smanjila količina materijala potrebnog za izgradnju.

Paradoksalno, materijali i metodi izgradnje korišćeni u najranijim piramidama

omogućili su njihov opstanak u mnogo boljem stanju očuvanosti nego što je to slučaj
s piramidama kasnijih faraona.

Do sada je pronađeno 67 kompletnih piramida i 25 nekompletnih. Na platou

Gize nalazi se 10, ukljućujući i dve najveće-Kufuova piramida (poznata i kao „Velika
piramida“ i „Keopsova piramida“), nešto manja Kefrenova piramida. Tu se takođe
nalazi i Menkorova piramida, koja je skromnijih dimenzija, zajedno s jednim brojem
manjih građevina, poznatih kao piramide „kraljica“ i Velike Sfinge.

Jedino je na Kefrenovoj piramidi ostao deo

originalne oplate od uglačanog krečnjaka, na
samom vrhu. Kako je ‘’nestao’’ krečnjak?U
srednjem veku, kada je počela izgradnja modernog
grada Kaira, ljudi su dolazili i skidali beli krečnjak
sa piramide i odnosili da popločavaju fasade svojih
kuća, tako da je fini krečnjak koji je nekad
omogućavao piramidi da se presijava na suncu i
izgleda kao da je od zlata sačinjena, ostao samo na
vrhu. Zamiljivo je da ta piramida izgleda veća od
susedne Kufuove (Keopsove) piramide zahvaljujući
tome što se nalazi na uzvišenju, i što je strmija – u
stvari ona je i niža i manja od Kufuove piramide.

Kefrenova piramida u Gizi

4
Piramide u Gizi su verovatno najpopularnija turistička odrednica od davnina, a bila je
popularna još u helensko doba kada je Antipater iz Sidona uvrstio među Sedam
svetskih čuda. Ona je danas jedino od drevnih svetskih čuda koje postoji.

U vreme egipatske istorije ranih dinastija, imućni ljudi su sahranjivani u

vizuelno upečatljivim stepenastim građevinama poznatih kao mastabe.

Prva istorijski dokumentovana piramida

pripisuje se arhitekti Imotepu, koji je
projektovao grobnicu za koju arheolozi veruju
da je izgrađena za faraona Zosera, a
zamišljena je kao niz mastaba, jedne na
drugoj, tako da su stvarale građevinu koju je
činio jedan broj stepenica koje su se sužavale
prema vrhu. Rezultat je bila Zoserova
piramida u Sakari – koja je projektovana da
služi kao džinovsko stepenište kojim će se
duša pokojnog faraona uzneti na nebo. Značaj
Imotepovog dostignuća je bio toliko veliki da
su ga kasniji Egipćani proglasili za boga.
Zoserova piramida

Interesantno je da je ova piramida bila okružena velikim zidom. Očigledno je da se tu

čuvalo nešto veoma dragoceno. Postojala su samo jedna uska vrata kroz koja je moglo
da se uđe u piramidu. Kada se uđe u njen kompeks nailazi se na 11 velikih silosa koji
su ukopani u zemlji. Na dnu ovih silosa pronađeni su ostaci žita. Ovih 11 silosa naime
mogu da prime 40 hiljada kubnih metara žita, što odgovara teretu koji može da ponese
4 000 kamiona koji imaju kapacitet 10 kubnih metara. Ovolika kolićina žita premašuje
potrebe za žitom gradova u okruženju. Na dno ovih silosa silazilo se stepenicama, a
odatle se vršila isporuka žita. Pošto veliki deo okolnog terena još nije istražen,
naučnici pretpostavljaju da u okolini ima još ovakvih silosa.

Paradoksalno, upravo na zidovima piramide u Sakari nalaze se slike na kojima ljudi

pate od gladi, kao i slike gde ljudi uzimaju žito u vrećama i nose ga uz stepenice.

Običaj je bio da na početku vladavine faraon zida grobnicu za sebe i svoju porodicu.
U grobnici faraona Zosera postoje imena njegove rodbine i najbližih saradnika, ali
nema imena Imotepa, koji je bio njegov glavni saradnik i pomoćnik u vršenju vlasti.
Istorijske činjenice ukazuju da Imotep nije bio član faraonove porodice i da se
odjednom pojavljuje u njegovom životu. Izvori opisuju Imotepa kao čoveka izuzetnih
sposobnosti i talenata. Toliko veličanstvenih stvari je zapisano o ovom čoveku u
egipatskoj istoriji da su mu istoričari dodelili tituli ‘’egipatskog Laonarda da
Vinčija’’. Evo šta kažu egipatski istorijski izvori o Imotepu:

‘’ Tokom vladavine faraona Zosera živeo je Imotep, koji je vodio poslove vladara
Egipta. Bio je zamenik vladara, upravljao je Velikom Palatom, bio je visoki sveštenik
Heliopolisa, bio je graditelj, skulptor.. Imotep je zbog svojih lekarskih sposobnosti

5
stekao reputaciju Aklecepijusa( prema grčkom paganskom verovanju, vrhovnog boga
medicine)... Imotep je uspotavio veštinu gradnje korišćenjem tesanog kamena. ‘’

Logično bi bilo očekivati da je Imotep takođe bio sahranjen u Stepenastoj piramidi.

Kada su arheolozi počeli da istražuju ovu piramidu, otkrili su da ona nije bila
opljačkana, kao skoro sve ostale piramide, jer pljačkaši nisu otkrili podzemne kanale
ispod nje. Na svoje iznenađenje, naučnici su otkrili više od milion prepariranih ptica
ibis, za koje su Egipćani smatrali
da su svete životinje. Takođe, na
zidovima tunela otkriveno je
mnoštvo slika ove ptice. Grčki
istoriski izvori kažu da je veliki
broj ljudi iz Grčke odlazilo u grad
blizu Memfisa u Egiptu ( što je
odmah blizu piramide u Sakari),
kod nekog izuzetnog čoveka koji
je bio u stanju da izleči skoro
svaku bolest. Oni su mu na
poklon donosili ove preparirane
‘’svete ptice’’.

Struktura Zoserove piramide

Konačno, arheolozi su otkrili prostoriju u kojoj se nalazio mrtvački kovčeg. Veoma je

interesantan sam položaj ovog kovčega. Poznato je da su svi faraoni sahranjivani u
pravcu izlaska sunca,tj. istoka, jer su se oni klanjali suncu kao bažanstvu. Međutim,
ovaj kovečg u Stepenastoj piramidi bio je okrenut prema severu, prema Hanaanskoj
zemlji, zemlji koju je Bog obećao svom narodu i gde će ih Mojsije kasnije i odvesti uz
Božje vođstvo.

Najplodniji period izgradnje piramida podudara se sa najvećim apsolutizmom

vladavine faraona, za vreme ranog dela Starog cartsva. Vremenom, kako je autoritet
faraona bio manje centralizovan a više birokratizovan, sposobnost i volja da se
pokrenu ogromne mase ljudi i velika materijalna sredstva je opadala, pa su kasnije
piramide bile manje, lošije i brže građene.

Mnogo godina nakon okončanja perioda građenja piramida u Egiptu, planulo je

građenje piramida na području današnjeg Sudana, kada su velikim delovima Egipta
zavladali kraljevi Napate. Iako je napatanska vladavina bila kratka i okončala se 661.
pne, egipatski uticaj se ostavio neizbrisiv trag, pa je za vreme poslednjeg sudanskog
kraljevstva Meroita (otprilike između 300. pne – 300. ne.) procvetala izgradnja
Nubijskih piramida, više od dve stotine kraljevskih piramidalnih grobnica, iako
jedinstvenih, ipak pod velikim uticajem egipatskih kraljevskih piramida, izgrađenih u
blizini meroitskog glavnog grada.

6
3. Faraoni

Reč faraon potiče od egipatskih reči „pra“, što znači „velika kuća“. U početku
je „faraon“ bio naziv za kraljevsku palatu, a od osamnaeste dinastije je postao naziv
za vladara. Najstarije dokazano pominjanje reči faraon je sredinom osamnaeste
dinastije.
Stari Egipat bio je teokratska država. Na čelu državne organizacije stajao je faraon,
koji je predstavljao otelovljenje božanstva, i to kao potomak boga sunca Ra. Verovalo
se da on ne umire nego "ulazi u svoj večni horizont". Faron je bio "izvor života,
zdravlja i radosti". Njegovo ime nije se smelo pominjati bez potrebe. Faraon je
pozdravljan padanjem ničice. Bila je velika čast za onoga koji je mogao umesto
zemlje da poljubi njegovo stopalo. Pri samoj pomisli na predstojeći susret sa
faraonom mnogi su padali u nesvest. Jedan stari dvoranin, kome je pružena prilika da
vidi faraona, umro je od sreće.

Egipćani su se odnosili prema svojim faraonima kao prema bogovima oličenim u

različitim oblicima- predstavnicima na Zemlji. Smatrali su ih ‘’višim bićima’’,
svojevrsnim ‘’nadljudima’’ i odbraćali su im se imenima koja bi u prevodu značila
‘’sin boga Ra’’, ili ‘’davalac života kao bog Ra’’, verujući da nijedno obično ime ne
može izraziti veličanstvo određenog vladara. Oni su takođe verovali da zahvaljujući
njihovom služenju vladar uspeva da svako jutro podigne Sunce u nebo i natera Nil da
naplavi široka područja plodnim muljem krajem svakog leta. Verovali su i da ponude
u hrani i vodi koje su svakodnevno činili faraonu obezbeđuju da bogovi hrane duše
preminulih Egipćana u zagrobnom životu. Faraon je bio svemoćan, a njegova moć
apsolutna neosporna. Osnovna dužnost faraona bila je da gradi i održava hramove
bogova. Dodirivanje faraonove krune ili skiptara, čak i slučajno, donosilo je smrtnu
kaznu za počinioca.

Faraon je vršio svu državnu vlast (upravnu, sudsku i zakonodavnu). Pravo je

bilo izraz njegove volje, mada je imao savetnike za izdavanje pravnih akata, tzv.
"savetnike carskih naređenja". Faron je bio garant maat-a, novog poretka sveta, što
znači da je ranije postojao haos a da je sa faraonima došlo do upostavljanje reda.

Usled načina na koji je izvršeno ujedinjenje Egipta i dualizma koji se dugo zadržao,
faraon je u prvo vreme nosio dve krune, belu krunu Juga i crvenu krunu Severa.
Kasnije su one spojene u jednu, duplu krunu. Takođe, kao izraz prvobitnog dualizma,
faraon je u prvo vreme sahranjivan u dve grobnice, jednu na severu, drugu na jugu.
Ona prazna zvala se kenotaf. I pored božanskog statusa i koncetracije ogromne vlasti,
neki antički pisci su tvrdili da položaj faraona nije bio zavidan. Po njima, faraon je bio
podvrgnut takvom režimu života, da mu u strogo ispalniranom danu nije ostalo nimalo
slobodnog vremena.

7
Faron je morao biti dovoljno vitalan da bi mogao Egiptu da obezbedi život, zdravlje i
radost, a pre svega plodnost. Bolešljiv ili star čovek nije mogao biti faraon. U staro
doba egipatske istorije- izgleda do ujedinjenja- postojao je običaj da se stari, fertilno
nemoćni vladari ubijaju. Ovaj primitivan običaj je kasnije zamenjen tzv. Heb-Sed
festivalom, svečanošću koja se zadržala i u vreme novog carstava.

Prema poimanju Egipćana na vrhu piramide ljudskog društva nalazi kralj, mada
su faraoni bili pre bogovi no kraljevi i njihova osnovna dužnost bila je da uspostave
stabilnost kosmosa i države. Faraon je kako predmet kultnog obožavanja tako i sam
nosilac kulta, odnosno prestavnik čovečanstva pred bogovima. idovi i stubovi
egipatskih hramova potpuno su prekriveni obrednim scenama u kojima se kralj moli i
prinosi datove božanstvima svoje zemlje. Pošto ne može da bude prisutan u svim
hramovima, ovlašćuje sveštenike za obavljanje kultnih radnji, ali je obavljanje obreda
umesto kralja i jedina legitimacija sveštenika pred bogovima.

Nijedno privatno lice ne može da podiže, obnavlja ili proširuje svetilišta, to pravo
pripada isključivo kralju. Zbog toga se i u hramovima grčko-rimskog perioda Egipta
gradi po nalogu ‘’faraona’’, koji postaje Ptolomej, odnosno rimski car. Otuda i
kontinuitet ove institucije, koja je, počev od Hiksa, opstajala pod brojnim tuđinskim
vlastima. Tek pobedom hrišćanstva ,faraona, kao ‘’božjeg sina’’, zameniće drugi božji
sin, koji je iznad svih vladara.

Do tog trenutka, tokom 3 i po milenijuma, institucija egipatskog kralja nikada nije

dovedena u pitanje. Doživljavala je krize, pre svega posle propasti starog carstva i u
periodu Amarne, ali su čak i omraženi strani osvajači poput Hiksa i Persijanaca imali
koristi od religijskog značaja faraona, zbog kojeg je on postao svetinja. Kritika same
funkcije nikada nije izrečena, a primedbe na račun ličnosti vladara jasno su
formulisane tek u poznim istorijskim izvorima, doduše neki kraljevi, kao što su Keops
ili Pepi II i ranije su opisivani kao prilično negativne ličnosti.

Figura faraona nije samo u središtu pažnje religije, već i istorije starog Egipta, pa i
istorije uopšte. Govorimo o ‘’faraonskom’’ periodu pre Aleksandra Makedonskog, a
ta podela istorije Egipta zasniva se na dinastijama vladara. I kultura i umetnost
prilagođene su kralju, u službi su države. Čak i kada nam pružaju uvid u svet ‘’malih
ljudi’’, u niže društvene slojeve, lik faraona je uvek prisutan u pozadini: za njega se
radi, od njega se dobijaju sredstva za život, i u njega se polažu sve verske nade. Zato
je istorija Egipta prevashodno istorija faraona.

U starijem periodu ličnost kralja potpuno je u senci njegove uloge na ovom

svetu i rituala koji ga okružuju. Čak i lično ime, koje dobija na rođenju, često ima
karakter versko-političkog programa; to, na primer, važi za imena koja se, počevši od
4. dinastije, prave sa imenom Ra, ili Amon- za imena od 12. do 18. dinastije
( Amenemhat- Amon je na čelu, Amenhotep- Amon je zadovoljan). U novom carstvu
rođenje kralja neosporno se obavija veo mita. Sam bog Amon (vrhovni bog, bog
sunca) uzima obličje oca da bi sa kraljicom začeo budućeg kralja. Ciklusi predstava i
tekstovi( prevashodno kraljice Hatšepsut u Deir el-Bahariju i kralja Amenhotepa III u
hramu u Luksoru) opisuju taj događaj: rađa se polubožno dete, Amon ga priznaje, a
božanske dadilje odgajaju. Mnogi spisi svedoče o tome da je kralj još ‘’u zametku’’
bio predodređen da vlada.

8
Prilikom stupanja na presto, krelj je dobijao još nekoliko
imena. Za vreme starog carstva razvijena je titulatura koja se
sastojala od pet imena. Na čelu je bio Horus- ime čije korene
treba tražiti još u preistorijskom periodu.

Ovo označava kralja kao zemaljsko otelotvorenje nebeskog

boga Horusa u obličju sokola, tj. kao ‘’Horusa u palati’’. Pored
lava i bika, soko je najvažniji životinjski aspekt faraona, koji
se u novom carstvu ponekad prikazuje kao biće sa krilima
sokola, ili čak glavom sokola. ‘’Soko je poleteo u nebo’’- kaže
se prilikom kraljeve smrti.

Druga kraljevska titula povezana je sa elementom nebti-

‘’dve gospodarice’’, pri čemu se konkretno misli na dve
boginje zaštitnice Gornjeg i Donjeg Egipta. Nehbet, u liku
lešinarke i kobru Vadžet. Nije neuobičajno da su i ženske sile
otelotvorene u ličnosti muškog faraona: najpoznatiji primer je Bog Horus
dualitet Sahmet i Bastet, strašnog i milosrdnog aspekta božanstva
koje kralj objedinjuje u sebi, kao šro i posvađana braća Horus i Set u njemu nalaze
pomirenje.

Egipćani su skloni razmišljanju u dvojstvima koja tek zajedno čine celinu, a

kralj, pre svega, objedinjuje dualitet dve polovine zemlje, Gornji i Donji Egipat. Treća
titula se označava kao ‘’Zlatno ime’’( ranije i kao ime ‘’Zlatni Horus’’). I ona ističe
sokolsku prirodu u kralju, a zlato simbolički ukazuje na materijal od koga su stvoreni
bogovi i statue bogova. Pojedinačnosti značenja ove titule još uvek su sporne.

Pravo prestono ime, koje od srednjeg carstva uvek sadrži i ime boga sunaca Ra,
povezano je sa četvrtom titulom ne-su-bim- ‘’kralj Gornje i Donjeg Egipta’’, dakle,
kralj cele zemlje, čijim ujedinjenjem za Egipćane počinje istorija.

Prestono ime se ubacuje iza titule u ‘’kartuš’’, oval koju u stvari predstavlja pleteni
amulet. On okružuje kraljevo ime i štiti ga sa svih strana. Na hijeroglifskim natpisima
kartuši oko kraljevog imena vidno se ističu u odnosu na drugi tekst, pa su zato bili
važno pomoćno sredstvo prilikom dešifrovanja pisma.

U drugi kartuš upisivano je lično ime kralja, koje on nosi i posle ustoličenja. Od 4.
dinastije s tim imenom je povezana titula ‘’Raov sin’’. Složena imena opisuju kralja
kao ‘’sina’’ mnogih drugih božanstava, ali u ‘’zvaničnoj’’ titulaturi dolazi do izražaja
samo njegova povezanost sa bogom sunca. Isto tako, izuzetno česta karakterizacija
faraona kao ‘’slike’’ boga sunca ograničena je na njegove nadimke. Na osnovu
mnoštva složenih imena koja okružuju kralja poput sjajnog oblaka i menjaju se od
natpisa do natpisa, može se zaključiti čemu je u kojoj epohi pridavan značaj kada je
reč o shvatanju kralja i njegove uloge.

Epiteti poput- ‘’onaj što svojom velikom snagom osvaja sve zemlje’’, ‘’onaj koji
stvara istinu i uništava laž’’ ili ‘’ Nil Egipta što svojim savršenstvom preplavljuje
zemlju’’, pokazuju šta se očekivalo od faraona i kakve su nade polagane u njega, ali
ništa ne govore o vladaru kao ličnosti za sebe.

9
3.1.Odeća

Faraonov ornat bitno se razlikuje od odeće drugih ljudi, ali ima mnogo sličnosti
sa ornatom bogova. Dok su Egipćani, za razliku od bradatih Azijata, gotovo uvek
prikazivati obrijani, bogovi i kraljvi nose dugu ceremonijalnu bradu, koja je kod
bogova pri dnu uvijena, a kod kralja pada ravno i prečvršćena je za traku. Budući da
je kralj posle smrti postajao Oziris, i on je prikazivan s božjom bradom i, obrnuito bog
Ptah na predstavama gotovo uvek ima ravnu kraljvsku bradu.

Jedini komad odeće koje je kralhj nosio u starijem periodu jeste pragača zvana šendit,
čije ime i danas živi u reči sindone, tj. u nazivu Torinskog pokrova. Ona je veoma
kratka, uglavnom plisirana, sa srednjim delom u obliku trapeza; novija varijanta
imatrouglasti, istureni srenji deo. I jedan i drugi oblik znatno se razlikuju od pregača
koje su nosili bogovi i činovnici. I rimski carevi su, u ulozi faraona, prikazivani u ovoj
arhaičnoj nošnji u vidu pregače, ali kralj i u novom carstvu često nosi ravnu, dugačku
pregaču i pokriva i gornji deo tela nekom vrstom košulje ili prsluka. Za vreme
proslave svog jubileja ( praznik Sed) oblačio se kratak, uzani mantil.

Najvažniji deo kraljevskog ornata svakako predstavljaju krune, koje su veoma

rano i često prikazivane. Bela kruna pripada Gornjem Egiptu: visoka kapa od
mekanog materijala(možda kože) koja se sužava prema vrhu i završava kuglom.
Nasuprot beloj, crvena kruna je simbol Donjeg Egipta, a reč je o kapi koja je gore
ravna i čiji sastavni deo čini spiralna ‘’žica’’ od nepoznatog materijala.
Kombinovanjem ove dve krune dobijala se ‘’dvostruka kruna’’, obeležje kralja celog
Egipta. U novom carstvu je posebno bila omiljena plava kruna nalik na šlem, takođe
kapa od kože, ukrašena metalnim pločicama. Ona se mogla videti isključivo na kralju,
dok su se druge krune nosili i bogovi. Osim toga, postojao je čitav niz kruna od perja.
U poznom periodu one su pretrpavane gomilom detalja, tako da su se dobijale
kombinovane konstrukcije ukrašene rogovima i zmijama ureusima, koje su mogle da
se nađu na svakoj kruni. Do danas nije pronađena nijedna originalna kruna, tako da
smo upućeni samo na predstave i ne moćemo znati kakvi su se oblici stvarno nosili.

Umesto krune, kralj veoma često nosi maramu. Ona jeprugasta i pravougaonog oblika
i vezuje se trakom iznad čela. Prednji krajevi marame položeni su na grudi, a zadnji su
pozadi uvijeni u kiku koja pada na leđa. Statue faraona češće imaju karamu nego
krunu, a u retkim slučajevima možemo videti i kombinaciju krune i marame. Detalj
koju upotpunjuje maramu jeste zmija ureus, još jedan kraljevski simbol. ‘’Vatreni
dah’’ njenog otrova štiti kralja od neprijateljskih sila. Čak i kada se pojavljuje samo sa
perikom, koju su u egiptu nosili i žene i muškarci, kralj se, zahvaljujući ureusu, jasno
razlikuje od svih drugih ljudi.

I najstarije sačuvane predstave prikazuju kralja sa bikovim repom obavijenim oko

tela, koji ukazuje na njegovu vladarsku ulogu bika. Pojavljuje se i sa krznom pantera,
ali samo kada obavlja određene svešteničke dužnosti. Na stopalima često nosi sandale,
a među blagom pronađenim u Tutankamonovoj grobnici nalazile su se i rukavice, koje
su verovatno bile deo opreme vozača borbenih dvokolica. Dve najveća atributa moći
koje faraon drži u rukama jsu stari, savijeni pastirski štap i takozvani bič koji je

10
možda bio i muholovka. Ova obeležja kralja preuzeo je i Oziris kad vladalac nad
mrtvima.

S kraljevskim ornatom faraon je oblačio i određenu ulogu, koju detaljnije

opisuju njegova titulatura i epiteti. Sve to je nesumnjivo pratila dobro uvežbana
dvorska ceremonija, ali o njoj se ne zna mnogo; audijencija na kraljevskom dvoru
retko se opisuje, na primer u Priči o Sinuhemu. Međutim, možemo verovati
Diodoru( Istorijska biblioteka, I 70. poglavlje) da je dan egipatskog kralja bio
organizovan do poslednjeg detalja. Egipatski izvori nam takođe otkrivaju kakvim je
sve propisima i tabuima faraon bio okružen. Tako sveštenik Reur, na natpisu u svojoj
grobnici u Gizi, opisuje jednu opasnu epizodu iz svog života, koja se odigrala za
vreme vladavine kralja Naferirkarea iz 5. dinastije; za vreme obavljanja kultnog
obreda slučajno ga je dotakao kraljev buzdovan, nakog čega je kralj morao svečano da
objavi da se to dogodilo nenamerno i da ne treba da nanese štetu svešteniku. Kao i
bogovi, i sam kralj je obavijen aurom magičnih sila. Kralju se prilazilo u prokinezi, tj.
‘’ljubeći tlo’’, kako se to kaže na staroegipatskom.

3.2.Ličnost faraona

Ličnost kralja bila je potpuno u senci uloge koju je morao da igra. Kralj ni u
egipatskoj umetnosti nije prikazivan kao pojedinac, već kao savršeno biće. Iako je
vladao 66 godina, Ramzes II ni na jednom portretu nije prikazan u starosti. I kao
80godišnjak predstavljan je u mladalačkoj snazi, koja je sastavni deo idealne slike o
kralju. Čak ni ‘’realistične’’ portrete kraljeva s kraja 12. dinastije i iz doba Amarne
danas više be doživljavamo kao portrete tih kraljeva, već kao izraz promenjenog
shvatanja kralja i njegove uloge.

Retki su staroegipatski pisani dokumenti koji omogućavaju da nešto neposredno

saznamo o ličnosti faraona. Dok su činovničke biografije bile veoma razvijena
vrsta( iz jedne od njih preistekla je i Priča o Sinuhetu), nijedan egipatski kralj nije
ostavio sa sobom biografiju.Međutim, dve pouke se prepisuju kraljevima i u njima se
faraon obraća direktno svom sinu i nasledniku. Reč je o Pouci za Merikarea, kralja iz
10. dinastije i Pouci Amenemhata I i njegovom sinu Sezostrisu I, s početka 12.
dinastije. I u jednoj i u drugoj nalazimo veoma lične iskaze, pa i kraljevo prznanje da
je u određenim situacijama izneverio očekivanja. Anememhat čak opisuje atentat koji
je izvršen na njega i govori o svojoj bespomoćnosti i izdaji poverenika, pa poziva
svog sina da bude nepoverljiv, dok Merikerea kralj opominje da bude blag. I
Merikereov otac zna da kralj mora da živi sa unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima,
ali upozorava sina da ne primenjuje prestroge kazne i hvali ‘’jezik’’, tj. uverljiv govor
kao kraljevo oružje. Obe pouke možemo sagledati kao neku vrstu predstavljanja

11
naspednikovog političkog programa, zasnovanog na političkim iskustvima
prethodnika, pri čemu se reči stavljaju prethodniku u usta.

Još više od biografskih detalja saznajemo iz materijala koja na najkonkretniji mogući

način uspostavljaju kontakt sa ličnošću pojedinih vladara. U Egipatskom muzeju u
Kairu čuvaju se balsamovana tela brojnih kraljeva novog carstva, koji se, s prekidima,
uvel iznova bez pijeteta izlažu očima javnosti. Dok su se tela Aleksandra Velikog i
Avgusta raspala i pretvorila u prah, ovi vladari stari preko hiljadu godina još uvek su
nam fizički dostupni- sa kožom, kosom i simptomima nekadašnjih bolesti.

Kraljevi su mumificirani još u starom carstvu, ali su njihovi posmrtni ostaci

veoma slabo očuvani, a arheolozi pri iskopavanjima ranije gotovo uopšte nisu
poklanjali pažnju atropološkom materijalu. Verovatno bismo i iz Novog carstva danas
imali samo mumiju iz netaktute Tutankamonove grobnice da sveštenici 21. dinastije,
oko 1000. godine p.n.e, nisu preneli kraljvske mumije u dve skrovišta. Jedno od
skrovišta, bočnu odaju u grobnici Amenhotepa II, otkrila je egipatska Uprava za
zaštitu starina tek 1898. godine. Drugo skrovište, malo grobnicu južno od doline Deir-
el-Baharija, pronašli su meštani još 1871. Deset godina kasnije, direktor uprave za
zaštitu starina Gaston Mespero izmamio im je tajnu skrovišta. Godine 1881.
kraljevske mumije prenete su u svečanoj povorci iz Luksora u Kairo, gde su neko
vreme ležale u sopstvenom mauzoleju, da bi konačno bile pohranjene u posebnoj
prostoriji Egipatskog muzeja.

Zahvaljujući tome, tela značajnih vladara poput Tutmesa II, Setija I i Ramzesa II još
su nam fizički dostupna. Tokom detaljnih istraživanja stručnjaci su došli do saznanja
o fizičkim karakteristikama, bolestima, uzroku smrti, pa čak i o krvnoj grupi
nekadašnjih vladara. Znamo da je Tutmes III bio visok 162cm, da je bio nežne građe i
da je umro kada je imao oko sedamdeset godina. Amenhotep III je u starosti imao
ozbiljnih problema sa zubima( dok su Amenhotep I, Tutmes III i Ramzes IV imali
besprekorne zube) i bio je gojazan. Ustanovljeno je da je Saptah imao dečiju paralizu,
a Ramzes V velike boginje, od kojih je mlad umro. Zanimljivo je da su mnogi faraoni
patili od artritisa, među njima je bio i Ramzes II.

Za razliku od umetnosti, koja pruža stilizovanu i idealizovanu sliku faraona, mumije

nam omogućavaju da steknemo najpribližniji utisako o tome kako su mnogi kraljevi
zaista izgledali i saznamo detalje iz njihove biografije kojih neka ni u jednom drugom
izvoru. Informativni potencijal ovog antropološkog materijala je ipak ograničen, pa se
pomoću postojećih sredstava ne može sa sigurnošću utvrditi koliko je vladar imao
godina u trenutku smrti. Pre svega, prazna ljuštura mumije ništa ne govori o mislima i
osećanjima čoveka koji ju je ispunjavao; zato smo, kada je reč o biografiji i oceni ovih
ličnosti ipak upućeni na druge izvore.

Izrazito lični pečat koji je kralj davao politici vidljiv je i u izvorima iz vremena
Amenhotepa IV( Ehnatona), pa čak i iz vremena njegovog oca Amenhotepa III. To su,
međutim, prilično retki izuzeci pa nam je faraon kao ličnost uglavnom nesaglediv.

12
3.3.Razmes IV i ostali

Uzećemo za primer Ramzesa IV, koji pripada vremenu o kome postoje prilično
iscrpni dokumenti. Rođen je oko 1200. godine p.n.e, ali ne kao princ, pošto njegova
porodica još nije bila dospela na vlast. Tek posle( možda čak i nasilne) smrti kraljice
Tausret, njegov deda Setnaht osnovao je 20. dinastiju, ali je vladao kratko i nasledio
ga je Ramzes III, otac Ramzesa IV. Kao i drugi prinčevi, budući kralj je učestvovao u
bordama Libijaca i naroda s mora i , zahvaljujući tome, stekao vojničko iskustvo.
Izgleda da Ramzes III dugo nije mogao da se odluči koga će od svojih sinova odrediti
za prestolonaslednika. Pošto se opredelio za Ramzesa, u njegovom haremu
organizovana je zavera da si na presto doveo drugi princ., Pentaver. Stari kralj je
ubijen, ali zaverenici nisu potpuno uspeli u svom naumu; lišeni su slobode i osuđeni, a
Ramzes IV je uspeo da se nametne kao novi kralj.

Nema sumnje da su prevladavanje državne krize i učvršćivanje vlasti zahtevali veliku

odlučnost i umeće novog faraona. U neobičnim dokumentima, kao što je veliki
papirus Haris( danas se nalazi u Londonu), naglašava se da je njegova vlast bila
legitimna i da su ga bogovi priznali. U drugim dokumentima opisano je suđenje
zaverenicima koje je kralj poverio specijalnom sudu od dvanaest činovnika. Da bi
suzbio korupciju, prisutnu i prilikom suđenja, Ramzes IV je utvrdio u kraljevskoj
titulaturi politički program u kome osebno značajno mesto zauzima pojam maam-
pravednost, red i harmonija.

Budući da je nasledio od oca zemlju sa stabilnim spoljnopolitičkim položajem,

Ramzes IV mogao je u potpunosti da se posveti mirovnim delatnostima, prvenstveno
graditeljskoj. Često je slao ekspedicije u kamenolome Vadi Hamamata( u trećoj
godini svoje vladavine, poslao je preko 8 000 ljudi). Velelepni hram mrtvih u
Zapadnoj Tebi, kralj je gradio po uzoru na stara zdanja, a na drugim mestima
ograničavao se na ‘’uzurpiranje’’ postojećih građevina dodavanjem sopstvenih
kartuša, što je poznato i iz drugih perioda egipatske istorije. Ograničene mogućnosti
pozne 20. dinastije nisu dozvoljavale Ramzesu IV da do kraja dokaže stvaralačku
ulogu faraona kao graditelja. Uspeo je da dovrši samo svoju grobnicu u Dolini
kraljeva, ali je ona označila stvaranje novog koncepta, koji je važio i za vreme
njegovih naslednika.

Kako su se vladari smenjivali na prestolu, menjale su se i osnova i dekoracija

grobnice. Često su to bile neznatne izmene i proširenja, ali ponekad je grobnica
dobijala potpuno nov izgled. Nije razjašnjeno koliko je sam kralj imao udela u tome,
tj. da li je novi koncept pravljen na osnovu neposrednih instrukcija Ramzesa IV, ili je
postojala savetodavna komisija koju su činili činovnici i sveštenici. Kraljevski natpisi
nam otkrivaju kakva su bila njegova verska i intelektualna interesovanja.

On pručava stare spise koji se čuvaju u ‘’kući života’’ i istovremeno strogo vodio
računa o poštovanju zakona religije. Zbog toga nije teško zamisliti da je i lično
učestvovao u osmišljavanju novog izgleda kraljevske grobnice. Na genijalan način
konstrukcija je u celini skraćena i pojadnostavljena, ali su postojeće dimenzije

13
uvećane, tako da je stvoren utisak reprezentativne grobnice-palate, koja je dobila i
nove dekorativne elemente. Kada je kralj, posle šestogodišnje vladavine sahranjen,
1149. godine p.n.e, grobnica je bila dovršena. Obzirom na korupciju za koju se uvek
iznova saznaje iz dokumenata tog doba, to je bio neverovatan uspeh.

O periodu vladavine Ramesida ima dovoljno dokumenata, pa tako, barem u

naznakama, možemo naslutiti kakav je bio vladar kao ličnost. To važi i za čuvenog
Ramzesa II, koji, pored Ahnatona i Hatšepsut, spada među retke faraone o kojima je
objavljena monografija. Izvori su naročito skromni kada je reč o starom carstvu, zbog
čega nije bilo osnova za pisanje monografije o skralju. Doduše, Sneferu i Keops, prvi
kraljevi 4. dinastije, pojavljuju se u kasnijim književnim izvorima kao jasno
definisane ličnosti. Poetska podela srednjeg carstva ( Priče papirus Vestkar, Pouka za
Kagemnija) opisuju Sferua kao blagonaklonog faraona-dobročinitelja, koja zrači
prirodnim autoritetom i ophodi se veoma kolegijalno prema svojim visokim
činovnicima. Nasuprot tome, njegov sin Keops češće je opisivan kao despot, a takvim
ga predstavlja i antičko predanje. Iz savremenih izvora oba kralja su nam prvenstveno
poznata kao graditelji piramida. Pri tom je Keops podigao najveću piramidu, ali je
Sneferu sagradio najviše od svih građevina( tri velike i nekoliko manjih), tako da se
viđenje Keopsa kao ‘’despota’’ ne može isključivo dovoditi u vezu sa izgradnjom
piramida.

Hram Ramzesa II u Abu Simbelu

Institucija, prvobitno rezervisana isključivo za muškarce, bila je dovoljno fleksibila

da i ženama dopusti titulu faraona. Položaj i politički uticaj kraljice veoma su se
razlikovali u različitim epohama egipatske istorije. Kao regentkinja maloletnog kralja
u rukama je imala stvarnu političku vlast, a da pri tom nije bila faraon. Uvek je
postojala samo jedna ‘’velika kraljeva supruga’’, u idealnom slučaju njegova sestra ili

14
polusestra; kralj je, pored nje, posedovao mnoštvo sporednih supruga, ali je za
prestolonaslednika bilo presudno da bude potomak glavne supruge. To je bio činilac
koji je davao legitimitet i ženskom faraonu.

Još je 1. dinastiju obeležila izuzetna ženska ličnost, kraljica Meritneit, koja je

verovatno bila regentkinja maloletnog kralja Dena. Ona je uživala čitav niz kraljvskih
privilegija, ako što su dve grobnice i podizanje vlastitih stela i statua. Nije, međutim,
imala Horus ime, niti je brojala godine svoje vladavine, prema tome, još nije
nastupala kao vladajući faraon. Sa sigurnošću se može tvrditi da su se samo tri kraljice
usudile da načine taj korak: Nefrusobek, na kraju 12. dinastije, Hatšepsut u 18.
dinastiji i Tausret na kraju 19. dinastije.

Nefrusobek je došla na vlasr posle svog brata Amenemhata IV, verovatno jer nije bilo
muškog naslednika. U Luvru se čuva njen torzo, preko ženske odore nosi muški
faraonski ornat, maramu i kraljvsku pregaču. Titula ‘’ženski Horus’’ jasno govori o
tome da kao žena preuzima mušku ulogu faraona. I Hatšepsut, koja se nesumnjivo
nadovezuje na svoju prethodnicu, isticala je na početku svoju ženstvenost i nije uzela
tipično Horus ime- ‘’snažni bik’’. Tokom vladavine koja je trajala preko 20 godina,
ona je sve više postajala muški faraon, iako je pored sebe ‘’trpela’’ muškog suregenta
Tutmesa III. Tausret je još kao kraljica uživala mnoštvo kraljvskih privilegija, ali je
tek posel smrti sina Saptaha dosledno vladala kao faraon.

3.4. Društveni položaj faraona

U ranodinastičkom periodu i u ranoj fazi Starog carstva, članovi vladajuće

porodice zauzimali su sve rukovodeće položaje i u upravi; najviši činovnik(vezir)
morao je biti kraljev sin, a najviši rang- repat najverovatnije je označavao pripadnost
široko razgranatom rodu, koji je vladao i kontrolisao celokupnu vlast. U kasnijoj fazi
Starog carstva uticaj kraljevske porodice kontinuirano se smanjivao, tako da prinčevi i
u Srednjem i Novom carstvu nisu igrali gotovo nikakvu ulogu.

Budući da nikada nije bilo sasvim sigurno koji će princ jednom postati kralj, svi su
sticali jednako obrazovanje- prestolonaslednik se obrazovao u školi u palati, zajedno s
drugim prinčevima, sinovima inostranih vladara i budućim činovnicima, u koje je,
zbog zajednočkog obrazovanja, imao posebno poverenje. Biti učitelj na kraljevskom
dvoru bio je odgovoran zadatak koji je poveravan zaslužnim činovnicima. Osnovu
svakog obrazovanja činilo je poznavanje pisma, koje je omogućavalo priučavanje
‘’klasične’’ književnosti. U Nefertijevom proročanstvu opisano je kako kralj Sneferu
uzima svitak papirusa i pribor za pisanje iz kutije da bi lično zabeležio šta ima da kaže
mudri Neferti. Pored toga, postojalo je sportsko vaspitanje- izvori govore o plivanju i
gađanju lukom i strelom, kao i o opštoj vojnoj obuci u ‘’poslu Montua’’ (bog rata).
Amenhotep II, ‘’kralj sportista’’, veoma detaljno izveštava o svojim fizičkim
rezultatima, u kojima je nadmašio sve pripadnike sopstvene vojske. U Novom carstvu
se podrazumevalo da kraljevi znaju da rukuju konjima i kolima, u početku za potrebe

15
ratovanja i lova, a u periodu Amarne radi brzog transporta uopšte. U starijem periodu
kralja su nosili u nosiljci ili je putovao bodom; ni u kom slučaju ne treba da
zamišljamo faraona kako jaše, jer su konji korišćeni samo za vuču.

U svakom slučaju, možemo pretpostaviti da je faraon imao temeljno

intelektualno i fizičko obrazovanje. Proučavajući tekstove, on se saživljavao sa svojim
religijskim zadacima. Međutim, izvori nam ne otkrivaju u kojoj je meri faraon
unapred pripreman za svoju božansku ulogu. Kada se na kraljevskim natpisima i
himnama ističe da faraon poznaje tajne misterija, da je upućen u agsana Sunčevog
kretanja i da je ‘’mudar još u zametku’’, reč je božanskom aspektu njegovog položaja,
a ne o čoveku pojedincu. Znanje koje mu je kao pojedincu bilo potrebno za taj visoki
položaj mogao je da stekne samo odgovarajućim obrazovanjem.

Od faraona se očekuje da ponovi dela bogastvoritelja i vrati svet u idealno stanje u

kome se na početku nalazio. Naziv ‘’bog’’ javlja se u njegovoj titulaturi, u opisima je
često uzdignut do božanskih sfera, a i Egipćani od njega očekuju da deluje kao bog.

Popularan, ali s druge strane i nesrećan naziv ‘’kralj bog’, koji je stvorio još
More, nedvosmisleno stavlja u prvi plan božanski aspekt. Faraon je čovek, ali je
njegova misija božanska, drugim rečima- on je čovek u ulozi boga. On je i sveštenik,
sluga bogova, pred kojima predstavlja čitavo čovečanstvo. Uz sve to, u Egiptu svaki
čovek može da postane ‘’bog’’- umrli se u načelu smatraju ‘’bogovima’’, zato što
posle smrti nastanjuju istu onostranu sferu kao i ‘’pravi ‘’ bogovi. Prema nekim
hipotezama egipatska reč za boga, nečer, prvobitno je označavala mrtvog kralja, ali
faraon je izuzetan zato što je, za razliku od svih drugih ljudi, još za života bog,
takoreći ‘’bog na zemlji’’!

Stoga je teško definisati božanski aspekt egipatskog kralja. Najbolje je krenuti od

originalnih svedočanstava u tekstu i slici iz doba faraona, koji otkrivaju više različitih
iskaza o odnosu kralja prema svetu bogova: 1) faraon je bog 2) faraon je božiji sin 3)
faraon je slika boga 4) bogovi vole faraona i on je u njihovoj ‘’milosti’’. Samo prva
dva iskaza mogu se naći u zvaničnoj titulaturi, dok druga dva prvenstveno dolaze do
izražaja u nadimcima. Ljubav( merum) i
milost( hesum), kojima bogovi obasipaju
kralja, izražavaju poseban odnos poverenja
koji vlada među njima. Često se ističe da
neki bog ili boginja ‘’više voli’’ vladara na
vlasti nego sve njegove prethodnike.

Oznaka ‘’božja slika’’ pripadala je

svim ljudima jedino u Pouci za Merikerea,
ali je kasnije rezervisana samo za kralja.U
Starom carstvu još nije postojala. Za vreme
13. dinastije prerasta u novu definiciju
faraona kao ‘’žive slike Ra na zemlji’’, a
Bog Hnum korišćena je u najrazličitijim varijacijama i u
Novom carstvu i u poznomperiodu; pri tom je
Egipćanima stajalo na raspolaganju oko 20
različitih pojmova u vezi sa tom predstavom, pomoću kojih su mogli da izrazei finije
značenjske nijanse. Tako ‘’slika’’ može da bude znak, statua, kultna predstava. U

16
 zvaničnoj titulaturi ovaj faraonov aspekt već je pokriven definicijom ‘’Raov sin’’. Na
natpisima se često poistovećuju nazivi ‘’sin’’ i ‘’slika’’. Tako je za Amon-Ra
Amenhotep III ‘’ moj voljeni sin, proizašao iz mojih udova, moja slika koju sam
postavio na zemlji’’. Zemaljski sin u svemu liči na svog božanskog oca- po svom liku
i postupcima, po svojoj prirodi, ali i po društvenom položaju i rangu koji mu pripada.
Pri tom se faraon vrlo retko označava kao ‘’zamenik’’ nekog boga, jer se smatralo da
se time spušta na niži rang.

Bog deluje na zemlji posredstvom kultnih predstava i svetih životinja, ali i preko
faraona. U nekim tesktovima kralj se čak poistovećuje sa bogovima. Tako se
Amenemhat III iz Srednjeg carstva naziva Sia, Re, Hapi, Hnum , Bastet i Sahmet što
znači da se poistovećuje i sa boginjama. Nije, međutim, reč o inkarnaciji božanstva u
liku kralja. U kontekstu svih hvalospeva upućivanih kralju, postoje jasno da je faraon
u ulozi hranioca Egipta za ljude Hapi( poplava Nila), a kao otac zemlje Hnum ( koji
je stvarao ljude na grnčarskom točku). U svom gnevu je bio strašna Sahmet, u svojoj
blagosti pomiriteljka Bastet, a u borbi bog rata Montu. Ova božanska imena u
kratkim crtama opisuju ulogu faraona na zemlji.

Na sličan način kralj je dobijao imena životinja i prikazivan je u njihovom obličju.

Bog Hnum
Najvažnije životinje koji su dovođene u vezu sa kraljem jesu lav, bik i soko. Kasnije
im se pridružuju i mešoviti likovi, kao što su sfinks i grifon, pri čemu se grifon
međusobno povezuje lavlju i sokolovu prirodu kralja. Za Egipćane bik nije samo
otelotvorenje plodnosti, već
prvenstveno vlasti. Zato se Oziris
zove ‘’Bik Zapada’’, dok neki
drugi bogovi nose ime ‘’Nebeski
bik’’.

Egipatski kralj nije poistovećivan

ni sa jednim drugim božanstvom
kao sa bogom sunca Ra. Zapravo,
puno ime boga sunca Ra je Ra-
Atum- Kepri. Ovo ime reprezentuje
3 stanja, položaja Sunca. Kepri-
izlazeće sunce, Ra- sunce u zenitu,
Atum- zalazeće sunce. Verovalo se
da je Ra stvorio prvi par, Šu i
Tefnut, koji su bili roditelji Zemlje
i Neba. Egipćani su takođe
Oziris verovali da je čovek stvoren od
suza boga Ra.

U prve tri dinastije ovaj bog jedva dolazi do izražaja, ali u 4. dinastiji odjednom
dobija izuzetan značaj, dok u 5. svaki kralj pored svoje piramide gradi i svetilište za
boga Ra. Džederfre, Keopsov sin i naslednik, definisao je odnos između kralja i boga
sunca uzevši titulu ‘’Raov sin’’, koju će posle njega nositi ostali kraljevi. Njegovi
naslednici su birali prestona imena koja sadrže iskaze o bogu sunca Ra, pa čak i

17
njegova složena imena koja na najrazličitije načine izražavaju bliskost između faraona
i boga sunca.

U Srednjem carstvu postaju sve češći atributi koji karakterišu faraona kao ‘’kralja
sunce’’- kao ‘’sunčev disk koji tera mrak od Egipta’’, kao ‘’ sunce neznanih zemalja’’
ili kao ‘’onoga koji obasjava Dve zemlje’’. Međutim, ‘’solarna’’ era doživeće vrhunac
u Novom carstvu, kada se kroz tekstove kao što je Sunčeva litanija teži poistovećenju
umrlog kralja sa suncem. Ta istovetnost je trostruka: ‘’ Ja sam ti, ti si ja,
tvoja duša(ba) moja je duša, tvoje kretanje je moje kretanje kroz
zagrobni svet’’. kaže faraon bogu sunca. Poistovećenje sa Suncem, koje
svakog jutra podmlađeno i novorođeno izranja iz zagrobnog sveta,
carstva mrtvih, najpouzdanija je garancija produžetka života na onom
svetu; zbog toga su grobnice u Dolini kraljeva ptretežno ukrašavane
scenama sunčeve noćne vožnje kroz zagrobni svet. Svuda se mogu videti
prikazi boga sunca u barci ili vodi ili u vidu sunčevog diska.

Kralj još za života stremi potpunom poistovećenju sa bogom sunca. Još

od Amenhotepa II činovnici dovikuju svom kralju: ‘’Ti si Ra’’.
Amenhotep III je verovatno bio i prvi kralj koji je svoje ime stavio na
sunčev disk i tako i u slici dokumentovao istovetnost sa bogom sunca.

Amon Ra

Verovatno je upravo taj solarni aspekt faraona bio razlog što su od Amenhotepa III
kraljevi još za života uzdizani do božanstva. faraon je, doduše, od samog početka bio
okružen ritualima, koji su se odigravali prvenstveno prilikom ustoličenja i za vreme
proslave Jubileja( praznik Set), ali je tek posle smrti postajao ‘’Oziris’’, ili
konkretnije, bog, a samim tim i predmet kulta. Međutim, tek od Amenhotepa III javlja
se fenomen da vladajući kralj prinosi dar svojoj sopstvenoj predstavi, uzdignutoj do
božanstva. Omiljeno mesto za iskazivanje takce vrste obožavanja bila je zlatna i
sunčana zemlja Nubija, koja je, posmatrana iz Egipta, izgledala najbliža sunčevom
izlasku. Tamo je Amenhotep III sagradio dva hrama, svetilišta koja je posvetio sebi i
svojoj supruzi Teji. Pošavši za njegovim primerom, Tutankamon je podigao hram u
Farasu, dok je Ramzes II, pored dva hrama u Abu Simbelu, sagradio čitav niz drugih
hramova u dalekoj Nubiji, u kojima mu je narod izražavao poštovanje kao kralju
suncu.

Egipat je preplavljen sjajem kojim blistaju boje reljefa na hramovima, pozlata vrhova
obeliska i drugih arhitektonskih elemenata, dragoceni,
ispolirani kamen i statue- sve to doprinosi sjaju ‘’kralja
sunca’’. Poput stvaralačke svetlosti, on oblikuje svet koji
blista njegovim podanicima.

Faraon koje je preokrenuo i izmenio religijsku perspektivu

bio je Amenhotep IV(1387-1366. pre n.e.).
Njegov reformatorski žar uzdigao je poštovanje boga sunca
do neviđenih visina. Kao Ehnaton, ,,poštovalac Atona"(ili
‘’oanj koji služi Atonu’’, dok je Amenhotep značilo ‘’Amon
Ehnaton
18
je zadovoljan’’), taj neobični faraon pokušao je da posećenost bogu sunca usmeri na
njegovu čisto materijalu prirodu, kao obožavanje sunčevog kulta, Atona. On je
odbacio božanstva koja su zazivali prethodni vladari; progoneći sveštenike Amuna,
boga Tebe sa ovnujskom glavom, čiji je verski uticaj bio neosporan od isterivanja
Hiksa iz Egipta. Odlučio je i da sagradi novo prebivalište za boga sunca i sebe. Taj
grad, nazvan Ahetaton, ,,Atonovo obzorje", nalazio se na pola puta između Tebe i
Memfisa. Tu su Atona obožavali kao stvaralački princip svega živog; oca svih ljudi,
koji im je podario različite boje kože, različite jezike i različite zemlje.

Egipćanima je dao Nil, drugima kišu. Zaokupljen verskim pitanjima, Ehnaton osta u
Ahetatonu, odvojen od ostalih delova zemlje i očigledno neuznemiren gubitikom
egipatskih poseda u Hananu. Ipak nije uspeo da va spostavi veru u kojoj više ne bi
bilo mesta za egipatsku mitologiju, jer posle njegove smrti Tutankamon vrati dvor u
Tebu, a pod poslednjim faraonom iz osamnaeste dinastije, Haremhabom (1353-1319.
pre n.e.), konačno se izgubi svaki trag obožavanju Atona.

3.5. Vojkovođa i graditelj

Vojskovođa i graditelj- to su dva najvažnija aspekta istorijskog delovanja faraona.

Jedan od načina da se pobede neprijateljske sile bio je i lov, jer su gonjene i

ubijane životinje smtrane faraonovim neprijateljima. Scene lova i borbe zauzimale su
podjednako važno mesto. Dok se na oslikanom Tutankamonovom. kovčegu smenjuju
gomile ljudskih i životinjskih ‘’neprijatelja’’, velika figura kralja koji se vozi
borbenim kolima u pratnji svojih vojnika i odapinje strelu ostaje nepromenjena. Jedna
strana prstena Amenhotepa II, koji se čuva u Luvru, prikazuje faraona kako se bori
protiv neprijatelja, a druga kako ubija lava. U poznatoj sceni lova na divlje bikove
Ramzesa III, na južnom kraju pilona u Medinet Habuu, suprotstavljena je scena borbe
na njegovom severnom kraju. Na ‘’scenama plaćanja poreza’’, koje u stvari svedoče o
trgovini sa inostanstvom, kralju se često dovode egzotične životinje poput slonova,
žirafa i medveda. One su prikazivane da bi se istakla vlast faraona koja je sezala do
najudaljenijih krajeva uređenog sveta, a iz istih razloga životinje su držane i u nekoj
vrsti zoološkog vrta kraljevskog dvora.

I kao što relativna veličina figure faraona zauzima centralno mesto u staroegipatskim
scenama borbe i lova, tako je u tekstovima faraon opisan kao ‘’delotvorniji od milion
vojnika’’ ili kao ‘’bedem svoje vojske’’. Oni svedoče gotovo isključivo o faraonovoj

19
aktivnosti, idema generala i drugih podstarešina ne pominju se na kraljevskim
natpisima. Ramzes II opisuje bitku kod Kadeša kad da je sasvim sam, isključivo uz
svog boga Amona, držao je šahu Hetite i njehove saveznike i preokrenuo kolo ratne
sreće, pošto je njegova vojska zakazala i dozvolila da je neprijatelj namami u zasedu.
Ta stilizacija događaja, koja u potpunosti odgovara egipatskoh kraljevskoj ideologiji,
za faraona će postati osnova veoma realne mirovne politike. Ona će omogućiti da se
prevaziđe kriza zbog ratnog sukoba dveju tadašnjih velikih sila i, nakon dugotrajnih
pregovora, dovesti do mirovnog sporazuma, a na kraju i do ženidbenog saveza- sve to
uprkos nesumnjivo snažnom otporu strane koje je zagovarala rat i nije mogla tako
brzo da promeni mišljenje o neprijateljima, u kojima je videla ‘’ bedne Azijate’’.

Deo kraljevske ideologije je i shvatanje da faraon ne vodi napadačke i

osvajačke ratove, već samo reaguje na provokaciju i pobunu svojih protivnika.
Ramzes II napada samo one ‘’koji su povredili njegove granice’’, a tipičan razlog za
započinjanje ratova opisuje sledeća formulacija: ‘’ Došli su da jave Njegovom
veličanstvu: bedna zemlja Kuš sprema se za ustanak’’. Dijalektičku suprotnost
uzdržavanju od napadačkih ratova predstavlja često korišćena formulacija da kralj
‘’proširuje granice Egipta’’; reč je o drugom ideološkom zahtevu, motivu proširenja
postojećeg. Najkasnije od srednjeg carstva, faraon, itekako pretenduje da vlada
svetom, njenmu potčinjene ‘’sve zemlje i sve strane zemlje’’, au Novom carstvu se
već može govoriti o egipatskoj imperiji koja obuhcvata Palestinu, Siriju, Liban i veliki
deo današnjeg Sudana. Faraonova svetska vlast često se opisuje u mitovima,na jugu
seže do ‘’roga zemlje’’, na severu do pramraka ili do nebeskih stubova, dakle,
obuhvata ceo uređeni svet, sve do njegovih granica. Jedna jednostavna floskula
opisuje kralja kao ‘’ gospodara onoga što kruži oko sunčevog diska’’.

Njegova titulatura veoma često ukazuje na podizanje ‘’spomenika’’ (menu)-

to mogu biti zdanja, stele, obelisci, statue ili nova kraljvska rezidencija (Ehnaton) ili
dela filigranske umetnosti. Stvaranje takvih spomenika specijalan je kraljev zadatak i
sastavni je deo njegove uloge kao boga stvoritelja na temlji. Da bi mogao da ispuni tu
ulogu, svaki kralj pokreće velike građevinske projekte, po mogućstvu odmah nakon
ustoličenja, tako da je čak iz perioda relativno kratkih vladavina sačuvan impresivan
broj spomenika. Ramzes II, koji je vladao više od 66 godina, ostavio je za sobom tri
velika natpisa još iz prve godine po dolasku na vlast, a veruje se i da je odmash počeo
da gradi nekoliko hramova: Abidos, Abu Simbel i Remeseum. Proširio je hram u
Luksoru, dovršio Veliku hipostalnu dvoranu u Karnaku,
izgradio monumentalnu grobnicu u Dolini kraljeva i brojne
stele i statue koje su bile sastavni deo takvih zdanja. I sve to
pored osvajačkih pohoda protiv Hetita, pre nego što su postali
vidljivi plodovi njegove mirovne politike.

Slična zadivljujuća dela poznata su nam iz starog carstva, iz

perioda vladavine kralja Sneferua, koji je podigao tri velike i tri
menje piramide. U Novom carstvu kao veliki graditelj istakao
se Amenhotep III, po čijem nalogu je napravljen i neverovatan
broj statua, među kojima je čak 700 kipova boginje Sahmet.
Međutim, nije svaki vladar modao da upregne sve snage zemlje
u tu svrhu. Mnogi kraljevi su se zadovoljavali simboličnim
Boginja Sahmet podizanjem spomenika, tako što su postojećim
arhitektonskim delima i obeliscima dodavali natpise, ili čak

20
menjali kartuše svojih prethodnika da bi odgovarajuće spomenike prepisali sebi.
Takvo uzurpiranje nije se smatralo neprijateljskim činom, već je bilo potpuno
legitimno i takođe u skladu sa kraljevskom ideologijom.

Uloga stvoritelja obavezivala je svakog kralja da napravi nešto novo, da

nadmaši dostignuća svojih pretpodnika, da ‘’širi granice’’ slično kao i prilikom ratnih
pohoda. Koncepcija egipatskih hramova omogućavala je ispunjivanje tog zadatka na
idealan način- za razliku od grčkih, ovi hramovi nikada nemoju definitivno dovršenu
konstrukciju, tako da mogu da se proširuju. Pojedinačni elementi aksijalnog hrama-
hipostilna dvorana, dvorište, pilon, kapije- umnožavaju se prema želji. Prema tome,
kralj može da podiže nove hramove, ali i da proširi postojeće novim ementima.
Kompleks hramova u Karnaku građen je preko dve hiljade godina. Taj pritisak da se
doda nešto novo naziva se pravilom ‘’proširenja postojećeg’’.

To pravilo je nesumnjivo važilo još u starom carstvu uticalo je na pojavu piramida.

Od Srednjeg carstva one su sastavni deo političkog programa svakog egipatskog
kralja. Autor Pouke za Merikarea priželjkuje naslednika koji će da nadmašiti i ‘’
umnožiti ono što sam postigao’’ i čak za maldog Tutankamona kaže da je ‘’prevazišao
ono što je postignuto od vremena njegovih predaka’’. U natpisu koji sadrži ovu frazu
kralj je utvrdio da će broj nosećih šipki za kip boga Amona na procesiji biti povećan
sa 11 na 13, a za Ptahov obredni kip sa 7 na 11. I ovakve mere predstavljaju
‘’proširenje postojećeg’’, isto kao i povećanje broja darova koji se prinose, ili
uvođenja novih praznika posvećenih bogovima.

Sistematsko, pažljivo promišljeno proširenje ipak najjasnije dolazi do izražaja u

arhitekturi. Pored hramova, kao primer navodimo razvoj kraljevske grobnice u
Novom carstvu. Najstarije, još uvek veoma skromne grobnice u Dolini kraljeva,
sastojale su se od malobrojnih malih prostorija, da si sa svakim novim vladarom
njihove dimenzije postajale sve veće, a dekoracija sve bogatija. Vrhunac predstavljaju
‘’grobnice palate’’ iz doba Ramesida, koje su vodile preko stotinu metara duboko u
unutrašnjost krečnjačkih stena i cele bile prekrivene reljefima u boji. Osnova i
dekoracija stalno se širi, odnosno umnožava- povećava se broj prostorija,a ponekad i
broj stubova nosača, dimenzije se menjaju, novi motivi postaju sastavni deo
dekoracije. Istovremeno, kraljevski sarkofazi poprimaju sve veće dimenzije i sve
raskošniji izgled.

Međutim, i to širenje je imalo svoje granice, koje su nam danas poznate dao
‘’granice rasta’’. Na početku 20. dinastije kraljevska grobnica postala je tako ogromna
da se činilo da dalje širenje više nije moguće ili da je čak besmisleno. U takvoj
situaciji Ramzes IV je pronašao novo rešenje, tako što je povećao postojeće
dimenzije. Odrekao se stubova nosača, jednog dela prostorije i dekoracije, tako da je
grobnica u celini bila manja, ali su zato hodnici bili širi i viši, pa je u celini delovala
veoma reprezentativno. Na taj način granica je još jednom pomerena i razvojni proces
je nastavljen.

Dinamika tog procesa posledica je dubokog uverenja Egipćana da sve živo mora da se
obnovi. Svake godine obnavljanje je bilo za velike praznike, kada je faraon igrao
značajnu ulogu. Pošto je rezidencija posle perioda Amarne definitivno prebačena na
sever ( Memfis i istočna delta), on je ipak jednom godišnje dolazio u Tebu da bi
učestvovao u svetkovini Opet, na velikoj procesiji božjih barki od Karnaka do

21
Luksora i natrag. Na praznik boga Mina obnavljano je ustoličenje kralja, ptice su
puštene na sve četiri strane sveta kako bi prenele vest o obnavljanju vladavine
faraona.

Najvažnija kraljvska svetkovina bio je praznik Sed, koji je poznat i pod

nazivom Jubilej. Ovaj praznik, o kome postoje dokazi od samog početka istorije
Egipta, demostrira ideju da moć i vlast moraju detaljno da se obnavljaju iz generacije
u generaciju; osim toga, postao je simbol obnove uopšte, pa čak i u zagrobnom svetu.
Zbog toga većinu prikazanih Set svetkovina, kao i onih koje se pominju u istorijskim
izvorima, treba shvatiti kao nadu i želju, ne dovodeći ih u vezu sa stvarnom
svetkovinom. Nezavisno od dužine svoje vladavine, faraon treba da proslavi Sed
‘’milion’’ ili ‘’stotine hiljada’’ puta, pri čemu se misli na njegovu egzistenciju na
onom svetu. AKo zanemarimo retke izuzetke, stvarna proslva održavala se posle 30
godina vladavine jednog faraona, dakle, na kraju jedne generacije, a zatim se
ponavljala u kraćim razmacima od tri ili četiri godine.

22
4. Zaključak

Faraonski Egipat je dug period istorije drevnog Egipta, tokom koje su božanski
vladari, zvani faraoni, vladali zemljom. Ovaj period je trajao mnogo duže nego što je
preteklo od rođenja Isusa Hrista pa do naših dana.

Po Manetonu, egipatskog svešteniku koji je živeo u III veku p.n.e prvi faraon se zvao
Menes ili Narmer. Ovaj kralj koji je vladao Gornjim Egiptom, pokorio je Donji Egipat
i tako ujedinio kraljevstvo. Odlučio je da podigne grad Memfis kako bi od njega
načinio prestonicu. Jedini dokument koji svedoči o ovoj istorijskoj činjenici je jedan
kamen sa reljefima, poznat kao ‘’Narmerova paleta’’. Stoga bi Narmer trebalo da
bude osnivač prve dinastije egipatskih faraona.

Egiptolozi su istoriju Egipta razložili na četiri velike epohe: Staro carstvo, Srednje
carstvo, Novo carstvo i Poznu epohu. Ove slavne epohe razdvojene su prelaznim
periodima, burnim vremenima u kojima je kraljevstvo bilo podeljeno kako sukobima
među Egipćanima, kako neprijateljskim invazijama.U svakom od ovih perioda
smenjuje se više faraona. Tokom 26 vekova, trideset dinastija sa oko 350 faraona se
smenilo na prestolu. Smatra se da se istorija drevnog Egipta završava smrću
Kleopatre VII, 31. godine p.n.e i rimskim osvajanjem Egipta.

Egipatska civilizacija zadivljuje nas i danas, kao što je zadivila i narode antike, jer je
dostigla neuporedive tehničke i umetničke domete. Monumentalne građevine koje o
tome svedoče opstaju kao čuda pred našim očima.

Faraon- istovremeno čovek i bog, je kralj koji vlada egipatskim prostranstvom.

Istovremeno se smatra sinom boga sunca Ra, kao i reinkranacijom boka sokola,
Horusa. Faraon primenjuje učenje boginje Maat. Prikazana u obliku krilate
žene sa perom u kosi, ona simbolizuje istinu i pravdu, oličenje je sila dobra i zahteva
od kralja da on sprovede njihovo poštovanje na zemlji.

Tradicija zahteva da po smrti faraona najstariji od njegovih sinova postane kralj.

Ukoliko kralj nije imao sinova, nasleđuje ga brat. Ako je faraonov sin isuviše mlad,
majka osigurava regenstvo dok on ne bude u stanju da samostalno vlada. Ako se desi
da kralj nema ni sina ni brata, savet mudraca bira onoga koji će postati faraon.

Tokom krunisanja, koje se odvija u Memfisu, sveštenisi koji rukovode ceremonijom

predaju vladarska obeležja novom božanskom caru, sinu boga Ra. On prima
dijademu, bič, skiptar, znak života i različite krune. Sveštenici mu potom daju 5
imena, a zatim ga vode ispred svetog drveta čije je lišće bog ibisa, Tot, namenio da se
napiše ime faraona. Tada se novi vladar prikazuje narodu koji ga pozdravlja.

23
 Usklađenost države i prirode, danas tako veliki problem, nikada nije dovedena
u pitanje u starom Egiptu. Država i faraon su bili poistovećeni. Faraon je uklapao
svoja zdanja u prirodu i stvaralački je oblikovao, ne vršeći nasilje nad njom. Čak i
monumentalne piramide deluju kao da su deo prirode. Zajednička osnova na kojoj
počivaju priroda i država je maat, princim koji obavezuje sve slojeve društva,
uključujući i kralja na vlasti. Na tom principu se ne zasnivaju samo pravednost i
istina, već i celokupan kosmički i društveni život. Kao i bogovi, faraon stalno ističe da
‘’živi od maat’’, tj. da ga ovaj princip obavezuje. Scena ‘’Darivanje Maat’’ izražava
istu misao u slici: kralj da je statuetu boginje koja čuči, a perom na glavi kao
simbolom.

U društvenom životu princip

boginje Maat sprečava sprečava nanošenje
nepravde slabima- i u ovom slučaju reč je
o principu pravedne jednakosti. Kralj ima
zadatak da ga sprovede uprkos silama koje
se tome protive i uprkos prirodnom
‘’pravu jačeg’’. Još se u Pouci za
Merikarea kaže da su vladari služili da
pružaju podršku slabijima, a kao primer
socijalno ugroženih često se pominju
udovice i siročad, koji treba da budu pod
zaštitom države. U oblasti sudstva faraon
se, doduše, ne javlja u ulozi sudije, ne
pozivaju se zvanično na njega,ali bez
njegove saglasnosti ne smeju se izvršavati
fizičke kazne: niti pogubljenja, niti
odsecanje nosa i ušiju.

Boginja Maat Svojstvo kraljevske vlasti se obnavlja i

menja postojeće činilo je protivtežu
birokratiji i sprečavala da Egipat faraonskog doba postane čisto administrativna
država. Relativno dugo se sprečavalo i stvaranje uticajnog sveštenstva, budući da je
kralj sam imenovao najviše sveštenike i onemogućio nasleđivanje položaja u tim
krugovima.

S druge strane, široka faraoonova vlast bila je sastavni deo univerzalnog

principa boginje Maat i nije mogla tako lako da preraste u despotizam i samovolju.
Instrumentima svoje vlasti i pozivanjem na maam, Ehnaton je privremeno
reorganizovao državu i uveo novu religiju.To je bio vladar koji je prvi počeo da ruši
toteme i tabue kako bi stvorio sliku o jednom Bogu, Svevišnjem, Tvorcu, koji
ujedinjuje sav ljudski rod, bez obzira na rasu, boju i nacionalnu pripadnost. Tu ideju
mogao je da stvori um koji je imao svobuhvatnu sliku sveta, koji se uzvisio iznad
kraljevskog sjaja ceremonija i koji je hteo da se ovaploti u nečemu mnogo višem i
značajnijem.Ehnaton je pobuna pojedinca protiv predrasuda i zabluda. Ehnaton je oda
vrcavosti, inteligenciji i slobodi mišljena. Nažalost, nije uspeo da obezbedi
dugovečnost svojoj reformi. Ona ga nije nadživela, jer se tradicionalna religija
pokazala snažnijom.

24
 Iako je egipatski kralj imao obavezu da brine o socijalnoj jednokosti, to ga ipak
nije sprečavalo da se jasno distancira od ostalih ljudi, pri čemu je mogao da se pozove
na svoj božanski aspekt. Stvorena je grobnica u obliku piramide, na koju je, osim
kralja, imala pravo još jedino kraljica. To su vili i kraljvski kultni hramovi i i
posmrtni tekstovi koje su kraljevi sami pisali. Po završetku Starog carstva nastupio je
prvi talas ‘’demokratizacije’’ i mnoge od ovih privilegija postale su dostupne i
običnim ‘’smrtnicima’’, ali, sve do početka Novog carstva, piramida je i dalje bila
oblik rezervisan isključivo za kraljeve. Tek kasnije kraljevi su odustali od nje, nekon
čega su je preuzeli činovnici, pošto je postala ‘’dozvoljeni’’ arhitektonski oblik. Za
novi tip kraljvske grobnice u steni u dolini kraljeva ponovo su sastavljani posebni
posmrtni tekstovi, knjige o zagrobnom svetu, koje su do kraja Novog carstva bile na
raspolaganju samo kralju. Uz to razvijen je i složen sistem ‘’kraljvskih’’ dimenzija,
koje su nalazile primenu samo u kraljevskim grobnicama. Kada je reč o statuama,
prvenstveno je korišćene sfinksa bilo nezamislivo izvan kraljevske kuće, budući da on
predstavlja faraonov božanski aspekt i čuvara u liku lava.

U stvaranju novih oblika i ideja, primetno je da kralj uvek prednjači, dok ga

činovništvo sledi ten nakon određenog vremena. To važi i za tip grobnica, kovčega i
statua, ali i za versku literaturu i mnoštvo drugih stvari. Pretpostavlja se da je čak i
kult životinja, koji je kasnije postao toliko popularan, potekao sa kraljevskog doba.
Prema tome, faraon često pokreće istorijski razvoj.

U ovom radu bilo je reči o instituciji koja ne samo da je jedna od najstarijih,

već i jedna od najtrajnijih u istoriji čovečanstva. Postojala je više od tri hiljade godina,
a da nikada nije ozbiljno dovedena u pitanje. Na zadivljujući način, tokon perioda od
preko hiljadu godina, obuhvaćeni su i svi vladari i pretvoreni u ‘’prave’’ faraone. Čak
je i car Trajan, na predstavama u hramu u Asni, prikazan kako igra pred egipatskim
božanstvima, ispunjavajući neophodnu, religijsku ulogu faraona kao posrednika
između sveta ljudi i sveta bogova. Iako su se u vremenima slabljenja kraljevske vlasti
okretali posrednicima, obožavali svete životinje i obogotvorene pokojnike, ili se pak
direktno obraćali bogovima, ta faraonova religijska funkcija zadržala se sve do
pobede hrišćanstva.

Uvek problematična vladavima ljudi na ljudima našla je formu koja, uprkos

ogromnoj moći vladara, nije vodila izrabljivanju. Staroegipatska država omogućavala
je razvoj stvaralačkih, produktivnih snaga, kojima dugujemo zahvalnost za velika
dostignuća te kulture. Faraona je obavezivala jedino definisana uloga, koja je sama
budila stvaralačke snage- njegov zadatak je bio da deluje na zemlji kao bog stvoritelj i
da, zahvaljujući svojoj božanskoj prirodi, prevaziđe ljudsku nesavršenost.

25
5. Pregled dinastija

 1 Predinastički i ranodinastički period period: 3150. p.n.e. – 2686. p.n.e.

o 1.1 Nulta dinastija: 3150. – 3050.
o 1.2 Prva dinastija: 3050. – 2890.
o 1.3 Druga dinastija: 2890. – 2686.
 2 Staro Kraljevstvo: 2686. p.n.e. – 2181. p.n.e.
o 2.1 III Dinastija: 2686. – 2613.
o 2.2 IV Dinastija: 2613. – 2498.
o 2.3 V Dinastija: 2498. – 2345.
o 2.4 VI Dinastija: 2345. – 2181.
 3 Prvi međuperiod: 2181. p.n.e. – 2040. p.n.e.
o 3.1 VII i VIII Dinastija: 2181. – 2161.
o 3.2 IX i X Dinastija: 2160. – 2040.
 4 Srednje Kraljevstvo: 2040. p.n.e. – 1782. p.n.e.
o 4.1 XI Dinastija: 2134. – 1991.
o 4.2 XII Dinastija: 1991. – 1782.
 5 Drugi međuperiod: 1782. p.n.e. – 1570. p.n.e.
o 5.1 XIII Dinastija: 1782. – 1650.
o 5.2 XIV Dinastija: 57 godina, period nepoznat
o 5.3 XV Dinastija: 1663. – 1555.
o 5.4 XVI Dinastija: 1663. – 1555.
o 5.5 XVII Dinastija: 1663. – 1570.
 6 Novo Kraljevstvo: 1570. p.n.e. – 1070. p.n.e.
o 6.1 XVIII Dinastija: 1570. – 1293.
o 6.2 XIX Dinastija: 1293. – 1185.
o 6.3 XX Dinastija : 1185. – 1070.
 7 Treći međuperiod: 1069 p.n.e. – 525. p.n.e.
o 7.1 Veliki svećenici iz Tebe: 1080. – 945.
o 7.2 XXI Dinastija: 1069. – 945.
o 7.3 XXII Dinastija: 945. – 860.
o 7.4 XXIII Dinastija: 818. – 715.
o 7.5 XXIV Dinastija: 727. – 715.
o 7.6 XXV Dinastija: 747. – 656.
o 7.7 XXVI Dinastija: 664. – 525.
 8 Kasni period: 525 p.n.e. – 332. p.n.e.
o 8.1 XXVII Dinastija: 525. – 359.
o 8.2 XXVIII Dinastija: 404. – 399.

26
 o 8.3 XXIX Dinastija: 399. – 380.
o 8.4 XXX Dinastija: 380. – 343.
o 8.5 XXXI Dinastija: 343. – 332.
 9 Grčko-Rimski period: 332. p.n.e. – 641.
o 9.1 Makedonski kraljevi: 332. - 305.
o 9.2 Ptolemejska dinastija (Ptolemejevići): 305. – 30. p.n.e.
o 9.3 Egipat postaje Rimska provincija 30. p.n.e.

27