• Uvod

Iz nacionalizma i imperijalizma XIX veka proizišli su, po završetku

Prvog svetskog rata, svojevrsni politički pokreti. Njihov cilj je uvek bio isti:
stvaranje snažne nacionalne države, sa autoritetom u unutrašnjoj politici,
apsolutno nadmoćne prema građanima, sa izuzetno velikim prestižom u spoljnoj
politici- države ugledne, jake i osvajačke. Uslov za ovakvu državu bio je, pre
svega, u jedinstvu nacije što je podrazumevalo mogućnost isključivo
nacionalističkog ideala; dozvoljavalo se samo jedno uverenje za sve građane,
samo jedna politička koncepcija kojom bi i društvo i pojedinci bili potpuno
obuhvaćeni. Da bi postigli svoj cilj, ovi pokreti su priznavali dva sredstva:
1) ideologiju- nacionalističku, dogmatizovanu, instrumentalizovanu za
koju se pretpostavlja da mora biti jedina prisutna u javnosti;
2 ) fizičku silu- organizovanu i dovoljno snažnu da uništi svako drugo,
javno ispoljeno, uverenje i otpor.
Prema iskazima njihovih programa i prema njihovom ponašanju, ovi
pokreti suprotstavljali su se demokratiji, parlamentarizmu, socijalizmu,
komunizmu, internacionalizmu, pacifizmu i religijama. Najdrastičnije njihove
varijante bile su fašizam u Italiji i nacionalizam u Nemačkoj, nastali zahvaljujući
povoljnim okolnostima u društvu, privredi, politici, tradicijama i kolektivnoj
psihologiji nacije.

• Društveno- ekonomske prilike u Italiji posle Prvog

svetskog rata

1
 Italija je izašla iz rata kao članica pobedničke koalcije, ali do krajnosti
privredno iscrpljena, sa psihološkom traumom zbog pola miliona mrtvih, bez
većeg vojnog rezultata, sa poljuljanim ugledom velike sile, rešena da se pobrine
da odredbe Londonskog ugovora iz 1915. (kojim su joj obećane Istra, Gorica,
Kvarnerska ostrva i deo Dalmacije) budu ostvarene. Sa prestankom rata, ne
prestaju i problemi; naprotiv, posle 1918. Italija ulazi u godine sveopšte krize
koja obuhvata najpre privredu, a onda i društvo, politički sistem i ideologiju.
Kao ponuda rešenja izlaza iz svetske krize, u postojećim uslovima rodio se
nacionalistički totalitarizam.
U privrednom pogledu, Italiji su nedostajali neki osnovni prirodni
preduslovi, neophodni jednoj velikoj državi savremenog doba. Oskudevala je u
svim važnim rudama bez kojih nema razmaha industrije, a nije imala ni rudnika
uglja ni hidroenergetskih mogućnosti za stvaranje izvora pogonske snage.
Takođe su i njene agrarne površine bile nedovoljne čak i za ishranu stanovništva.
Posle I svetskog rata, za Italiju, večito prisutna, nestašica uglja, petroleja, el.
energije, glavnih ruda i životnih namirnica, dostiže katastrofalne razmere. Da bi
se kolio- toliko održala proizvodna sposobnost, moralo se uvoziti, a to je značilo
negativan platni bilans sa inostranstvom, slabljenje deviznih i zlatnih rezervi
zemlje, ugrožavanje vrednosti nacionalne valute. Ovaj negativni spoljno-
trgovinski saldo bivao je, iz godine u godinu, sve veći. U 1919. uvoz je
nadmašio izvoz za 144,1%, u 1920. za 127,8%, 1921. za 104,5%. Nemaština je
carevala, a stanovništo je bilo naročito pogođeno oskudicom životnih namirnica
i svakodnevnim porastom cena. Na drugoj strani, nestašica sirovina i pogonske
snage naterala je industriju da smanjuje pa i obustavlja proizvodnju, što je za
sobom povlačilo i višak radne snage i otpuštanja sa posla- nekoliko miliona ljudi
je ostalo bez zarade.
Ekonomske neprilike pogodile su sve slojeve društva, a najteže
siromašne. Industrijsko radništvo i siromašno seljaštvo izlaz je moglo naći ili u
iseljavanju ili u pobuni. Srednji slojevi su, nesigurnošću poslova i slabim
zaradama, postepeno gurani među siromašne. Krupni kapitalisti su, takoreći,
svakodnevno gubili svoju imovinu. Bez većih potresa bili su jedino članovi
dinastije Savoja, vodeći političari iz redova liberala, aristokratija okupljena oko
dvora ili zaposlena u diplomatiji i najviše državno činovništvo. Ali, s obzirom na
privredu, društveno- politička kretanja, budućnost je svima izgledala neizvesna.
U italijanskom društvu iz najnižih slojeva počela su opasna talasanja.
Gladni su na više mesta krenuli u otimanje hrane, siromašno seljaštvo je počelo
samostalno prisvajati neobrađenu zemlju u želji da obezbedi prehranjivanje;
radništvo u gradovima vodilo je borbu čestim štrajkovima. U periodu 1919-
1921. odigralo se oko 4 500 štrajkova, od kojih je 29 bilo opšteitalijanskog
karaktera. Iseljavanje je takođe uzelo maha pa se u godinama 1919- 1922. po
zvaničnim podacima iselilo, u potrazi za poslom, 1 350 396 Italijana.

• Uslovi za nastanak fašizma i njegovo širenje u Italiji

2
 Stanje unutrašnje ali i spoljne politike Italije veoma je uticalo na jačanje
nacionalističkog totalitarizma. Unutrašnja politika je bila u znaku teških
privrednih i društvenih prilika. Tražena je alternativa postojećem stanju i pri tom
gubljeno poverenje u vodeće političke ljude. Liberalni pokret i parlamentarizam,
koji je on stvorio, pokazali su se kao nesposobni da nađu izlaz iz krize. Vlade su
bile slabe, svaki čas ih je obarao parlament, pa je od kraja rata do oktobra 1922.
promenjen čitav niz premijera. Vlada i režim su gubili autoritet u zemlji pa jačaju
njihovi protivnici, među prvima socijalisti. Kao odlučna opziciona partija,
socijalisti su imali društveni oslonac u radništvu (oko 2,15 miliona radnika bilo je
okupljeno u tzv. Generalni savez rada- uniju socijalističkih sindikata) ali u
posleratnim danima i siromašnom seljaštvu koje je, takođe, delimično razvijalo
crvenu zastavu. Međutim, u krugovima seljaštva socijalisti su dobili rivala u
demokratskoj katoličkoj stranci popolara koji su podržavali seljačke zahteve za
zemljom samo u ime ideja hrišćanstva i liberalne države, a pod svojim
znamenjem- belom zastavom.
Što se tiče nacionalista, oni su skoro godinu dana bili nesposobni da
postave političku alternativu režimu, i tokom prvih pola godine išli su ruku uz
ruku sa vladom i liberalima. Ali kada su stvorili svoj poseban pokret, bacili su se
u žestoku političku borbu i razvili svoju, crnu ,zastavu sa mrtvačkom glavom.
Dok su socijalisti postavili ideal socijalističkog društva i koncepciju države veća,
pod uticajem boljševizma, Marksa, Engelsa i Lenjina, nacionalisti su im
suprotstavljali brigu za otadžbinom i italijansku samodovoljnost, nasuprot
stranim uzorima.
U spoljnoj politici Italija nije uspela da ostvari svoj ratni program iako je
bila priznata za pobedničku državu. SAD su se odlučno protivile italijanskim
planovima širenja, a Rim nije mogao ništa drugo osim da se pogađa šta će dobiti
a od čega će odustati. Zvanično, Italija je od Konferencije mira (18.I- 15.VI
1919) tražila da se ispuni Londonski ugovor i da preko ovoga dobije i Rijeku.
Nezvanično, nacionalisti su u italijanskoj javnosti isticali i zahtev da dobiju južnu
Dalmaciju, a posebno Split. Međutim Konferencija mira im je davala samo Južni
Tirol sa gradom Trentino, zapadnu Istru i deo Kvarnerskog arhipelaga, a kasnije
2-3 ostrva uz istočnu odalu Jadranskog mora. Za nacionaliste to je bilo malo.
Vlada i krajnje nacionalističko krilo poslednji put su zajedniči istupili u
aprilu 1919. kada je italijanska delegacija, uvređena javnom deklaracijom
predsednika SAD,Vudro Vilsona (doneta 23.IV 1919), za kratko napustila
Konferenciju mira. Tada je širom Italije došlo do eksplozije nacilnalizma u znak
podrške vladinoj politici. Ubrzo potom dolazi do razlaza jer je vlada morala
sklapati kompromise shodno međunarodnoj situaciji. Kada je desnu liberalnu
vladu Vitorija Emanuela Orlanda zamenila levičarska vlada Frančeska Severija
Nitija, desnica je izazvana pa je prisvojila pravo da jedina izražava interese
nacije.
U ovakvim okolnostima neprimetno je nastala jedna politička grupa čija
se politička opredeljenost u početku nije mogla odrediti. Sačinjavali su je neki od
onih ljudi koji su se 1914. i 1915. zalagali za ulazak u rat- 1915. osnovan je front
" Fascio di Azione Revoluzionaria " ("Savez za revolucionarnu akciju") pod
vođstvom Musolinija i Bisolatija. Ovaj pokret se krajem rata raspao na dva dela:
jedan pod vođstvom Musolinija, zastupao je imperijalističke zahteve, dok je

3
drugi, na čelu sa Bisolatijem, tražio demokratski mir. Pored nekih predstavnika
ovog Saveza u novom pokretu su bili i neki iz pokreta sindikalista, socijalista,
futurista (mladi intelektualci, propovednici kulture budućnosti osmišljene
mašinama, krajnji nacionalisti), kao i neki demobilisani ili aktivni arditi
(pripadnici tzv. jurišnih odreda italijanske vojske koji su se odlikovali
brutalnošću i ekstremnim šovinizmom). Ono što je sve njih povezivalo bilo je
uverenje da Italija mora biti velika i moćna, svi su prezirali miran građanski život
iako su propovedali i program socijalnih reformi za zaštitu radnika i siromašnih,
a bili su i republikanci.
Od njih je 1919. postala posebna politička grupa, pa je u Milanu 21. III
1919. nastala prva organizacija, a 23. III na milanskoj Pjaci Sv. Sepolkra održan
je osnivački zbor za celu Italiju. Ime koje su usvojili za svoju organizaciju bilo je
"Fasci di Combattimento" ("Borbeni snopovi") čime su simbolizovali potrebu
aktivnosti, borbenosti i sloge Italijana, ali sigurno i svoju čvrstu volju,
disiplinovanost i odlučnost nastupanja. Njihov nacionalizam dobio je poseban
oblik jer im prva ideološka kategorija nije bila nacija već otadžbina, shvaćena
isključivo u smislu nacionalne države. Bili su izrazito antiboljševički usmereni ali
su bili netrepeljivi i prema drugim ideologijama.
Među ljudima koji su osnovali "Borbene snopove" najveću pažnju
privlačila su dva čoveka: Benito Musolini, najvažniji organizator skupa na Pjaci
Sv. Sepolkra, koji je postao i vođa pokreta, i Filipo Tomazo Marineti, vođa
futurista, čija se uloga vremenom znatno smanjuje. Ali uticaj Musolinija je
rastao. Ovaj žučni govornik po profesiji je bio učitelj, poreklom iz severoistočne
Italije - rođen je u gradiću Forli 29. VII 1883. Učestvovao je u I Svetskom ratu,
ali je već 1915. teško ranjen. Svoju političku karijeru Musolini je započeo u
redovima italijanske Socijalističke partije, a već u svojoj dvadesetoj godini,
istakavši se kao dobar govornik i novinar, postaje glavni urednik lista "Avanti".
Po početku I svetskog rata zalagao se za ulazak Italije u rat i to na strani
Francuske, pa je ubrzo isključen iz partije. Tada je osnovao list Popolo d'Italia
(Narod Italije) koji se kasnije pretvara u zvaničan list novog poreta.
Krajem leta 1919, fašisti, kako su se počeli nazivati po reči "fascio"
(svežanj pruteva sa sekirom u sredini- simbol vrhovne vlasti u drevnom Rimu ),
objavili su svoj program koji je napisao Musolini. U njemu se ističu glavni
zahtevi fašista: da se izborni i skupštinski sistem dalje demokratizuju, da ministre
biraju stručni saveti na nivou cele države, garantovanje najnižih radničkih
nadnica, osmočasovni radni dan, uvođenje radničkog nadzora u inustriji i javnim
službama, prelazak železnica, transportne industrije i fabrika oružja i municije u
ruke države, poboljšanje socijalnog osiguranja, uvođenje vanrednog i
progresivnog poreza, zamenu vojske građanskom milicijom sa isključivo
odbrambenom funkcijom, konfiskacija 85% ratne dobiti, kao i njeno
preispitivanje i konfiskacija manastirskih i biskupskuh dobara. U pogledu
socijalnih zahteva nije bilo lako razlikovati ovaj program od socijalističkog, ali je
program fašista bio protkan nacionalizmom i nagoveštajem totalitarizma.
"Borbeni snopovi" su u politički život ušli sa namerom da primene
fizičku silu za ostvarenje svojih ideja. Još u proleće 1919. stvorena je neka vrsta
oružane sile pokreta koju su činili mladići u crnim košuljama, naoružani u prvo
vreme samo palicama, pa se protiv političkih suparnika, naročito socijalista,
počeo odlučno sprovoditi batinaški teror. Prvi takav napad većeg stila izveden je

4
u Milanu 15. IV 1919. kada je demolirana i spaljena zgrada socijalističkog
zvaničnog organa "Avanti". Od tada su fašističke jurišne čete brzo jačale brojem,
organizacijom i naoružanjem.
Do razbuktavanja nacionalističkih ideja u Italiji dolazi u leto 1919, kada
kruže priče o državnom udaru. Njega je izveo Gabriele D'Anuncio, pesnik, vođa
nacionalističke desnice koji je 12. IX 1919. krenuo ne na Rim već na Rijeku. Po
ugledu na Garibaldija, pošao je na čelu nekoliko stotina pobunjenika iz Ronkija,
mestašca blizu Trsta (otuda i naziv "marš iz Ronkija") na Rijeku koju su zauzeli i
proglasili njeno pripajanje "majci otadžbini". Vlada u Rimu iz međunarodnih
razloga nije mogla prihvatiti ovo ujedinjenje, pa je naredila vojsci da opkoli
Rijeku i buntovnike
Ova afera dala je povoda nacionalistima iz svih redova da umnože
napade na vlast i počnu veličati D'Anuncia. Među najglasnijima bili su fašisti,
naročito Musolini. Međutim, pošto prisajedinjenje nije uspelo zbog protivljenja
SAD, Velike Britanije, Francuske kao i Kraljevine SHS , D'Anuncio je ostao da
čuva osvojeno ali i da bude odstranjen iz političke scene Italije. Kada su se
oduševljenja oko njega smirila, na scenu stupaju fašisti kao prava snaga desnice.
Uspeli su da izgrade čitavu mrežu svojih organizacija, pa su ubrzo po milanskom
osnivačkom skupu nastali "borbeni snopovi" u Đenovi, Torinu, Veroni,
Bergamu, Padovi i dr. gradovima. Na novembarskim izborima 1919. dobili su
oko 2% glasova pa su ostali bez poslaničkih mandata ali su ipak stalno bili
prisutni na političkoj sceni. Za to su mogli zahvaliti svome vođi ali i činjenici da
batinjanje kao način ubeđivanja u političke stavove može uroditi plodom.
"Crne košulje" bile su sastavljene od mladića koje su vodili sredovečni
ljudi sa važnom funkcijom u pokretu, tzv. Rasovi. Vremenom su čete palice
zamenile vatrenim oružjem, a raspolagale su i motornim vozilima. Akcije su
najpre izvođene u gtadovima- nasrtali su na radničke zborove, štrajkače,
sindikalne prostorije, socijaliste, komuniste i dr, a kasnije su aktivnost preneli i
na selo gde su ojačale pozicije socijalista i komunista.
U drugoj polovini 1920. broj i uticaj fašista raste jer gornji slojevi
društva shvataju da u uslovima krize od njih mogu imati korist. To su pre svih
uvideli veleposednici, pa crnokošuljaši postaju glavni uzrok propadanja
radničkih akcija. Fašisti od tada počinju ubrzano da se množe: krajem 1920.
imali su 88 organizacija širom zemlje sa oko 20 000 članova, a posle 2 godine
imali su preko 3 400 organizacija sa preko 300 000 članova.
U poslednjim mesecima 1920. odigrao se još jedan događaj važan za
fašiste: uticaj i slava Gabriela D'Anuncia naglo opadaju, naročito posle
sporazuma Italije i Kraljevine SHS o granicama, sklopljen u Rapalu 12. XI 1920,
a po kome je Rijeka trebalo da postane grad- država pod pokroviteljstvom
Društva naroda (osnovanog 28. IV 1919.). D'Anuncio je veoma lako proteran iz
Rijeke a njegova politička smrt najviše je koristila Musoliniju. Uz pomoć
Đovanija Đolitija- najvažnijeg čoveka u redovima liberalnog centra, koji je na
izbore maja 1921. izašao sa listom nacionalnog bloka, a na njoj su se nalazile i
Musolinijeve pristalice, fašisti dobijaju 35 mandata. Đoliti je time hteo da se
suprotstavi jačanju radničkog pokreta ali i da fašiste sa ulice dovede u skupštinu
i tako smanji njihov radikalizam.
U međuvremenu su fašisti u svoje redove uneli neke važne organizacione
izmene: na kongresu u Rimu 7- 10. XI 1921. odlučili su da postanu stranka, iako

5
su se na početku odlučili da budu pokret. Izgrađena je čvrsta disciplina, a
partijski vođa prihvaćen je kao odlučnija ličnost pa je i službeno počeo bivati
nazivan "Il duce"- Vođa. Društveni sastav i poreklo članova bili su raznovrsni.
Sada je sve njih akciono i ideološki objedinjavala težnja da obore parlamentarnu
demokratiju i da unište socijalistički pokret i komuniste.

• Pobeda fašista i dolazak na vlast Benita Musolinija

Tokom vremena proteklog od rata pokazalo se da druge političke

stranke nemaju ni snage ni jedinstva da vode Italiju pa se fašistima pružila prilika
za ostvarenje ciljeva. Predsednici vlade su često menjani zbog čega su vodeći
parlamentarci 1922. odlučili da čekaju razvoj situacije a da mesto predsednika
vlade prepuste nekoj nevažnoj, slaboj ličnosti. Iskusni Đovani Đoliti uspeo je da
na ovu funkciju dovede izvesnog Luiđija Faktu, čoveka malih sposobnosti ali
njemu odanog. Međutim, Đoliti nije znao da će ovaj potez doprineti slomu
parlamentarne države.
Dvor se sporo priklanjao fašistima jer kralj Vitorio Emanuele III nije bio
naklonjen Musoliniju sumnjajući u njegove republikanske namere. Ali mnogi
ljudi na dvoru su, zbog nesređenog političkog i privrednog stanja, smatrali da
fašistima treba pružiti šansu, pod uslovom da poštuju monarhiju. Među njima je
bila uticajna kraljica- majka Margareta koja je sa blagonaklonošću gledala na
grlatog Musolinija. On je zato od 1922. počeo da se izjašnjava kao pristalica
monarhije, što doprinosi i porastu njegovog uticaja u vojsci i policiji, pa su u
uličnim neredima snage javnog reda bile tolerantnije prema fašistima.
Fašisti su 1922. opet preneli svoje akcije iz sela u gradove i njihove čete
su marširale na sedišta gradskih vlasti. U maju je fašističko preuzimanje opština
izvedeno u Ferari i Rovigu, krajem maja i početkom juna u Bolonji, u julu u
Kremoni i Raveni, a vrhunac je predstavljalo posedanje gradske kuće u Milanu,
3. X 1922. Nije se krilo da su ove akcije samo vežba za marš na Rim.
Kao sila prvog reda na političkoj sceni Italije, fašisti u avgustu 1922.
traže raspuštanje parlamenta, tvrdeći da nema poverenje Italijana. Musolini je
20. X održao govor u Udinama gde je objavio program preuzimanja vlasti, ali se
izjasnio za monarhiju. Odluku da treba preduzeti preuzimanje vlasti donelo je
najviše fašističko vođstvo u Milanu 16. X, a u Napulju je 24. X održan partijski
kongres koji je predstavljao smotru snaga i psihološko spremanje akcije. Kako bi
se pokret sačuvao u slučaju poraza, Musolini nije predvodio ustanak pa je iz
Napulja otišao u svoje sedište u Milanu a neposredna akcija je poverena: Mikele
Bjankiju (generalnom sekretaru fašističke stranke), Cezare Marija de Vekiju
(fašističkom poslaniku), Italo Balbou (mlađem vođi skvadrista) i Emiliu de Bonu
(generalu, bivšem pripadniku italijanske armije). Oni su bili tzv. kvadrumviri.
Pripremama u Rimu su, pored ostalih, rukovodili grofovi Grandi i Đano.

6
 Upravo u trenutku kada se postavilo pitanje građanskog rata, premijer
Fakta podnosi ostavku 27. X, a kvadrumviri u noći između 27. i 28. X iz Peruđe
pozivaju pristalice da krenu na Rim. Ministri u ostavci traže od kralja da potpiše
dekret o opsadnom stanju ali ga Luiđi Fakta neovlašćeno savetuje da to ne uradi.
To je uslovilo da se broj "crnih košulja" na putu za Rim udesetostruči. Tokom
28. X desetine hiljada fašista i njihovih simpatizera našlo se na rimskim ulicama
tražeći vlast.
Zbog nesigurnih prilika, kralj Vitorio Emanuele III je ponudio Musoliniju
da obrazuje vladu u svojstvu premijera, ali samo u skladu sa parlamentarnim
režimom. Duče je to prihvatio, pa je posebnim vozom koji su činili samo
lokomotiva i vagon spavaćih kola (otuda i naziv "revolucija u spavaćim kolima")
stigao u Rim. Kralj ga je primio 30. X 1922. u palati Kvirinale i poverio mu
mandat za sastav vlade u okvirima ustava.
S obzirom da su fašisti mogli računati samo na 7% poslaničkih mesta,
Musolini stvara koalicionu vladu u kojoj je fašistička hegemonija neosporna. Za
sebe je, pored predsedništva, uzeo i mesto ministra unutrašnjih i ministra spoljnih
poslova. Ministar pravde- A. Oviljo, finansija- Đ. de Stefani i "novooslobođenih
zemalja" tj. teritorija koje je Italija dobila posle I Svetskog rata- Đurati, su
takođe bili iz redova fašista. Ostali resori bili su podeljeni tako da su liberali
dobili 3 portfelja, popolari 2, a krajnje desni socijalisti 1. Fašisti su, takođe,
dobili i i 9 mesta zamenika ministara. 17. XI 1922. ovoj vladi je izglasano
poverenje, a dan pre toga Musolini je prvi put govorio u skupšini u svojstvu
premijera. Odmah je tražio da mu senat i skupština daju puna ovlašćenja, što je
24. XI glasanjem i odobreno.

• Obračun fašista sa radničkim pokretom i demokratskim

snagama Italije i učvršćivanje na vlasti

Kao ministar unutrašnjih poslova, Duče je početkom 1923. legalizovao

postojanje i rad svoje partijske vojske. On je 13. I 1923. stvorio "Dobrovoljnu
miliciju nacionalne sigurnosti" koja je srovodila teror nad antifašistima i čija su
prva meta bili socijalisti i komunisti. U korist fašistima išla je i odluka
Federconijevih nacionalista da im pristupe, 1923, pa je Musolini dobio još 10
nacionalističkih poslanika.
Stecište protivnika bila je višepartijska narodna skupština, pa su
fašističke akcije išle u tom smeru. Novi izborni zakon, izglasan uz pomoć brojnih
pretnji fašista, predviđao je da stranka koja dobije većinu na izborima ima pravo
na 2/3 poslaničkih mesta, a sve ostale stranke dele preostalu 1/3 mandata. Zbog
velikog otpora, Musolini odlučuje da na izbore, zakazane za 6. IV 1924, izađe u
okviru Nacionalnog bloka. Fašističkoj kampanji išao je u korist i jedan važan
spoljnopolitički sporazum- Rimski pakt, potpisan sa Kraljevinom SHS 27. I
1924., kojim je Italija dobila Rijeku. Ipak na izborima prolaze ispod svojih

7
očekivanja sa 275 poslanika, od ukupno 535 (koalicioni blok dobio je ukupno
374), ali je i to omogućilo Musoliniju dalje pojačano nastupanje. Za protivnike je
došlo krajnje vreme da se odbrane.
Presudna kriza nastupila je u vezi sa Đakomom Mateotijem,
socijalističkim narodnim poslanikom koji je javno ispoljavao nezadovoljstvo
izbornim rezultatima, govoreći da su fašisti nelegitimno dobili mandate. 10. VI
1924. Mateoti je lišen slobode i odveden u nepoznatom pravcu, a tek sredinom
avgusta pronađeno je njegovo telo. To je bio razlog da antifašisti postanu
glasniji i odlučniji. Neki poslanici skupštine odlučili su da je napuste i stvore
novu antitezu totalitarizmu. Vođeni Đovanijem Amendolom, poslanici
secesionisti uzeli su ime "Aventin" (podsećajući na odvajanje plebejaca od
patricija 494. p.n.e.). Zbog toga je Musolini bio primoran da se privremeno
povuče, pa je mesto ministra unutrašnjih poslova poverio, naravno sebi bliskom,
Federconiju.
"Aventin" nije hteo primenjivati silu u borbi sa protivnikom kome je sila
bila osnovni način borbe. Tako je u drugoj polovini 1924. pobeđen, a Amendola
je još samo jednom uspeo da uzdrma javnost objavivši dokaze o odgovornosti
fašista za smrt Mateotija. Međutim fašisti kreću u protivnapad, pa je vlada 30.
XII 1924. dala izjavu da će preduzeti "sve mere za očuvanje moralnih i
materijalnih interesa zemlje". Sutradan je Federconi naredio zaplenu svih
protivničkih listova, a policija je u novogodišnjoj noći izvršila pretres stanova
nekih opozicionih vođa. Musolini je odlučio da pobedu kruniše još jednim
drskim javnim nastupom, pa je 3. I 1925. pred Narodnom skupštinom rekao:
"Izjavljujem u prisustvu ove skupštine i celog italijanskog naroda da preuzimam,
ja, lično, politčku, moralnu i istorijsku odgovornost za sve što se dogodilo."
Januar 1925. označio je konačnu pobedu totalitarizma u Italiji.

Počelo je razdoblje italijanske istorije u kome su politička prava imali

samo pripadnici fašističke stranke. Musolinijevi istomišljenici su preuzeli
celokupan državni mehanizam i politički život zemlje, a batinjanja i hapšenja
postala su deo javnog života. Emigracija je bila sve brojnija, pa su preko granice
bežali komunisti, liberali, socijalisti i popolari.
Krajem novembra donesen je zakon koji je onemogućio slobodno
udruživanje, krajem decembra zakon po kome su državni činovnici bili samo oni
koji su uživali poverenje vlade, a 31. XII 1925. bitno je ograničen rad
opozicione štampe dok se drugim zakonom pretilo oduzimanje građanskih prava
svakome za koga režim nađe da radi protiv javnog reda ili da nanosi "materijalnu
i moralnu štetu naciji". Do kraja 1926. bila je potpuno zabranjena štampa koja
nije bila fašistička, stvoren je specijalni sud za odbranu države i uvedena smrtna
kazna za političke delikte.

- Organizacija države

U pogledu državne uprave, ličnost šefa vlade imala je potpunu

hegemoniju tj. dobila je isključivo pravo da vlada. Ministri su bili tek njeni

8
pomoćnici, a narodna skupština je mogla raspravljati samo o pitanjima koja ova
ličnost odabere po svom nahođenju. To je uvedeno zakonom od 24. XII 1925.
Međutim jedna odredba kaže da šefa države imenuje i opoziva kralj, a zakonom
od 31. I 1926. zakonodavna nadležnost prešla je na vladu, pa je Musolini vladao
pomoću dekreta sa zakonskom osnovom. Najzad, izvršena je izmena
provincijske uprave gde su postavljeni visoki vladini predstavnici koji su bili
sredstvo za ostvarenje diktatorske vlasti.
Na izborima, održanim 24. III 1929, samo su članovi fašističke partije
postali poslanici. Italija je oblikom vladavine ostala kraljevina ali je državnim
uređenjem postala diktatura koja se sa monarhijom spojila tako što se diktator
autoritetom i voljom nametnuo kralju. Od 15. XII 1922. i ustanovljena je
skupština najviših glavara fašizma, Veliko fašističko veće, sa namerom da se
izbegne sukob, tada još nedovoljno uticajnog, Musolinija i drugih ambicioznih
prvaka. Mesto predsednika Veća bilo je sačuvano za Vođu koji ga je i sazivao i
nije dozvoljavao da samostalno veća.
Došavši na vlast, fašisti su nekoliko godina tražili model političkog
sistema koji bi ostvario jedinstvo svih elemenata države i njenog društveno-
političkog života, a onda su grlato objavili da su ga našli- nazvali su ga
"korporativna država". Po ovom modelu država se zasniva na organizacijama od
kojih svaka obuhvata sve ljude jedne privredne oblasti i jedne vanprivredne
delatnosti. Ideja korporacija (preuzeta iz francuskog sindikalizma) prvi put je
razrađeno izneta 21. IV 1927. u programskom spisu pod nazivom Povelja rada
(Carta del lavoro). U njoj su korporacije objašnjenje kao sredstvo ostvarenja
nacionalnog jedinstva u oblasti privređivanja pa su kao takve proglašene za
državne organe. Ovim je prvenstveno pokušano ostvarenje potpunog
nacionalnog jedinstva, najvećeg fašističkog cilja. 5. II 1934. donet je zakon o
korporacijama kojim su stvorene 23 korporacije, raspoređene u 3 kruga: ciklus
poljoprivrede, ciklus industrije i ciklus produktivnog rada i službi.
Podstaknuti ovim sistemom, fašisti parlamentarizam zamenjuju
korporativizmom a zakon kojim je ovo izvedeno donet je 19. I 1939. Tada je
narodnu skupštinu zamenila skupština fašista i korporacija koju su činili članovi
Velikog fašističkog veća i Nacionalnog saveta korporacija. Dakle, konačno
izgrađena fašistička država zasnivala se na potpunom monopolu vlasti jedne
stranke, na koncentraciji moći u jednoj ličnosti i na korporativnom sistemu- to je
bila Musolinijeva Italija.

• Spoljna politika Italije do 1943. i pad fašizma

Spoljna politika Italije, nezadovoljne Versajskim mirovnim sistemom

(ispunjena su samo delimično obećanja data Londonskim sporazumom iz 1915)
koji joj je dodelio drugorazrednu ulogu, Italija je između dva svetska rata bila
izrazito imperijalistička, naročito posle pobede fašizma. Neposredni ciljevi
Benita Musolinija su bili: borba za prevlast u Sredozemnom moru i priznanje
vodećeg položaja Italije u tom basenu, obezbeđenje dominantne uloge na
Balkanu, revizija kolonijalnih mandata i sticanje prava na nove kolonije. Iako su

9
u sferu italijanskih pretenzija ulazili i neki britanski posedi (Malta, neke zemlje
Srednjeg istoka i dr), fašistička spoljna politika bila je naročito usmerena prema
Balkanu (Jugoslavija, Albanija i Grčka), francuskim posedima u Africi (Tunis),
pa i delovima tzv. francuske metropole (Korzika, Savoja,Nica). Musolinijeva
diplomatija kretala se od sračunate opreznosti do otvorene oružane agresije.
Do učvršćenja Hitlerove vlasti u Nemačkoj, fašistička Italija nije se
čvrsto vezivala ni za jednu veliku silu, iako je pretežno podržavala Veliku
Britaniju u njenim nastojanjima da spreči preterano jačanje Francuske na
Evropskom kontinentu. Za uzvrat je Britanija povremeno podržavala Italiju onde
gde njeni sopstveni interesi nisu bili ugroženi; to je činila i Francuska u težnji da
bar delimično zadovolji italijanske zahteve na račun drugih. U takvim uslovima
Italija je još pre, a naročito posle dolaska Musolinija na vlast, uspela da realizuje
deo svog imperijalističkog plana. Pored okupacije (1919) i aneksije Rijeke
(1924), Italija je u avgustu 1921. anektirala albansko ostrvo Sazan. Lozanskim
ugovorom od 21. VI 1923. dobila je grupu Dodekanskih ostrva, pa je 31. VIII
1923. okupirala i ostrvo Krf, ali su se italijanske trupe morale povući usled
ultimatuma Britanije i na intervenciju Društva naroda. Tiranskim paktom o
prijateljstvu i bezbednosti od 27. XI 1926. a još više Ugovorom o odbrambenom
savezu od 22. XI 1927. sa Albanijom, Italija je dobila pravo da u slučaju potrebe
dovede svoje trupe na albansku teritoriju. 25. VII 1928. Italiji je priznato pravo
da ravnopravno sa Francuskom, Velikom Britanijom i Španijom učestvuje u
međunarodnoj upravi Tangerom. Na osnovu sporazuma o regulisanju interesnih
sfera u Africi, 7. I 1935, Francuska joj je ustupila Tibesti u Sahari i Dumejru u
Somaliji.
Italija se radi ostvarivanja svojih ekspanzionostičkih ciljeva čvrsto
povezala tridesetih godina sa nacističkom Nemačkom, a potom i sa Japanom.
Od juna 1934, kada je došlo do prvog sastanka Musolinija sa Hitlerom u
Veneciji, učestali su se susreti predstavnika Italije i Nemačke. Protokolom od
25. X 1936. obrazovana je Osovina Rim- Berlin. Naredne godine, 6. II, Italija je
pristupila Antikominterna paktu, potpisanom 23. XI 1936. između Nemačke i
Japana. Po ugledu na ove dve zemlje istupila je iz Društva naroda, 11. XII 1937.
Od tada je ova organizacija, po rečima Musolinija, glavni nacionalni neprijatelj.
Uporedo sa diplomatskim i političkim pripremama, tekle su i vojne
pripreme za rat. Od 325 800 ljudi 1926/27. italijanske oružane snage porasle su
1934/35. na 621 600. U istom periodu užurbano se izgrađivala moderna ratna
flota, a takođe i ratno vazduhoplovstvo koje je sa 1860 aviona, sredinom 1934,
predstavljalo jednu od najjačih vazdušnih flota u Evropi. Prvi veći korak u
ostvarenju italijanskih imperijalističkih ciljeva, bila je agresija na Etiopiju, jednu
od retkih nezavisnih zemalja Afrike pre II svetskog rata.
Posle incidenta na etiopsko- eritrejskoj granici, italijanske trupe su 3. X
1935. upale na teritoriju Etiopije bez objave rata. Italijani su nastupili iz Eritreje
sa severa i Somalije sa juga, gde su imali svoje kolonijalne posede. Ubrzo su
italijanske trupe prodrle duboko na tlo Etiopije. Svetska javnost je protestvovala
protiv agresije fašista, a Društvo naroda je preporučilo svojim članicama da
sprovedu ekonomske mere protiv Italije. To je i učinjeno 7. X 1935. kada je
Društvo naroda donelo odluku o ekonomskim sankcijama protiv Italije koje su
podrazumevale zabranu izvoza oružja, izvesnih strategijskih sirovina i ratnog
materijala u Italiju, blokiranje kredita i dr. Međutim ova odluka nije bitnije

10
uticala na dalji razvoj događaja s obzirom da zabrana nije podrazumevala da se
za italijanske brodove zatvori Suecki kanal kojim su se snabdevala italijanske
trupe u Etiopiji.
Koristeći se neodlučnošću i preteranom metodičnošću Italijana, etiopske
snage su sredinom decembra prešle u protivnapad na severnom frontu. U
početnom naletu su postigli izvesne uspehe, ali su potom suzbijeni bojnim
otrovima koje će Italija u daljem toku rata sve više koristiti, kršeći međunarodne
konvencije o njihovoj zabrani. Vidno oslabljeni, Etiopljani su nastavili gerilski
rat, sa manje uspeha. 5. V 1936. zauzeta je Adis Abeba, koju je car Selasije
napustio 3 dana ranije. Italijanske snage su, slomivši severni front, uspele da uz
žilav otpor izvrše spajanje južne i severne vojske u Diredavi, 9. V 1936.
Benito Musolini je 9. V proklamovao u Rimu italijanski suverenitet nad
Etiopijom, a odlukom Velikog fašističkog veća italijanski kralj preuzeo je titulu
cara Etiopije koja je do 1942. pod italijanskom vlašću. Francuska i Velika
Britanija su 1938. priznale ovu aneksiju, pa Italija, ohrabrena, nastavlja sa
imperijalističkim pohodima.
7. IV 1939. izvršen je iznenadni napad na Albaniju, iskrcavanjem
italijanskih trupa na albansku obalu (time je prekršen Tiranski pakt i Ugovor o
odbrambenom savezu). Otpor albanskih rodoljuba trajao je samo tri dana, s
obzirom na brojnost i naoružanje neprijatelja. Grupa albanskih vlastodržaca, na
čelu sa kraljem Zoguom, pobegla je iz zemlje pa je Italija lako uspostavila svoju
okupacionu upravu. To je bio kraj nezavisnosti Albanije u kojoj je bilo
stacionirano oko 100 000 italijanskih vojnika. Okupator se u održanju svoje
vlasti oslanjao na lokalne age i begove i trgovačku buržoaziju. Nezadovoljstvo
naroda dovelo je do pokreta otpora koji su predvodili albanski antifašisti i
komunisti. Okupacija traje do kapitulacije Italije (septembra 1943) a tada je
zamenjena nemačkom kapitulacijom.
Saradnja Italije i Nemačke, uslovljena pre svega sličnim interesima, bila
je sve očiglednija, naročito posle sklapanja saveza (Osovina, Pakt o savezu). U
skladu sa tim tekle su i pripreme za rat. Pod uticajem nemačke doktrine
(Munjeviti rat) i teorije generala Dueta, italijanski Generalštab je prihvatio
ofanzivu na bazi oklopnih, mehanizovanih i vazduhoplovnih snaga, kao osnovni
vid dejstva. Ali ta doktrina nije imala materijalne osnove ni u vazduhoplovstvu,
koje je posle forsiranog naoružanja evroposkih sila relativno zaostalo, ni u
oklopnim mehanizovanim jedinicama koje uopšte nisu imale teških tenkova a
nedostajala su i oklopna i druga vozila. Uopšte, doktrina munjevitog rata bila je
u oštrom neskladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje, opremljenošću armije i
moralom trupa i nacije, koju fašizam nije uspeo da oduševi i pripremi za ozbiljniji
ratni napor u službi Musolinijevih ciljeva. To se potvrdilo ubrzo posle stupanja
Italije u rat.
Kada je Nemačka napadom na Poljsku, 1. IX 1939, počela II svetski rat,
Veliko fašističko veće objavilo je odluku prema kojoj je Italija zauzela stav
nezaraćene ali ne i neutralne sile. U stvari, Musolini je hteo da zagazi u rat tek
onda kada njegov povoljni ishod za osovinu postane očigledan. Pošto su krajem
maja i početkom juna 1940. Britanci bili prinuđeni da se evakuišu sa kontinenta
(bitka kod Denkerka), a ostaci francuske armije potučeni na Somi i Eni, Italija
prestaje da bude samo posmatrač sukoba. 11. VI 1940. ona objavljuje rat, već
klonuloj, Francuskoj, a takođe i Velikoj Britaniji. Iako italijanske trupe u

11
Francuskoj nisu zabeležile gotovo nikakav uspeh, ona zahteva da joj se prepusti
okupacija francuske teritorije do Rone, ustupe Korzika, Tunis, Alžir i francuska
Somalija, izruči francuska flota i pomorske baze Oran i Kazablanka. Ali
ugovorom o primirju sa Francuskom od 24. VI 1940. morala se zadovoljiti sa
nekoliko opština u Alpima i pograničnim mestom Mentonom, a u francuskoj
Somaliji lukom Džibuti.
U želji za ostvarenjem dominacije u svetu, ideološki srodne, fašističke,
zemlje, Nemačka, Italija i Japan, sklapaju 27. IX 1940. Trojni pakt. Strane
ugovornice su se obavezale da jedna drugoj pruže svaku moguću (političku,
ekonomsku i vojnu) pomoć u ratu i dogovoreno vrše podelu uticajnih sfera. I
pored toga Italija ne obaveštava Nemačku o svojim planovima za napad na
Grčku, što je bio korak ka hegemoniji na Balkanu. Političke i propagandne
pripreme bile su praćene upućivanjem jedinica na grčko- albansku granicu.
Prema operacionom planu glavni udar trebalo je naneti u pravcu Janjine, a
pomoćni duž primorske zone, uz aktivnu odbranu severno od Pinda radi
sprečavanja eventualnog udara grčkih snaga.
Pošto je Benito Musolini 15. X 1940. doneo definitivnu odluku za
napad, posle čega su narednih dana pripreme trupa privedene kraju, grčkoj vladi
je 28. X 1940. predat ultimativni zahtev da za vreme trajanja rata ustupi Italiji
Krf, Epir i Pirej. S obzirom da su Grci odbili ultimatum, italijanske snage, istog
dana, prelaze u napad.
Italijanska ofanzivna grupa relativno lako je odbacila slabije grčke snage
sa graničnog fronta, a veliki uspeh postignut je do 2. XI, razdvajanjem grčkih
snaga južno i severno od Pinda. Početni uspeh na odseku Pinda i u Epiru
predstavljao je, međutim, sve što su Italijani postigli za vreme ovog rata, tj. do
intervencije nemačkih snaga. Početkom novembra, Grci prelaze u protivnapad i
vraćaju Italijane preko granice, a do kraja decembra su prodrli u Albaniju čak i
do 70 km. Musolini šalje pojačanje u Albaniju i menja komandanta-umesto
Badolja dolazi general Kavalero, ali ni to nije dovoljno pa traži pomoć od
Nemaca. Hitler je odlučio da Nemačka mora dejstvovati na ovoj teritoriji radi
razrešenja situacije u korist Osovine, pre nego što počne napad na SSSR.
Takođe, događaji od 27. III su mu izmenili planove, pa je morao da ratuje i
protiv Jugoslavije i protiv Grčke. Napad je počeo istovremeno, 6. IV 1941, a
okupacija Grčke završena je 20. V, nemačkim desantom na Krit.
Italijanske snage napale su Jugoslaviju iz Istre i Albanije a na zauzetim
teritorijama su, do kapitulacije Italije sprovodile surov teror mnogobrojnim
kaznenim ekspedicijama, streljanjima i deportacijama rodoljuba.
Na afričkom ratištu italijanske snage nizale su, takođe, poraz za
porazom. Akcijom brojno slabijih britanskih snaga od 18. I do 27. XI 1941.
Italija je izbačena iz istočne Afrike. Uprkos angažovanju nemačkih snaga Italijani
su posle bitke kod El Alamejna, krajem 1942. izgubili Kirenajku i Libiju da bi
posle poraza snaga Osovine u Tunisu, konačno bili izbačeni iz severne Afrike u
maju 1943. Na istočnom frontu poražena je, 1942, na Donu i italijanska 8.
armija upućena na istočni front te godine (Staljingradska bitka). U međuvremenu
teške poraze pretrpela je od Britanaca i italijanska flota, naročito u sidrištu
Taranta, novembra 1940. i u bici kod Matapana u martu 1941.
Na Konferenciji u Kazablanci, januara 1943, bilo je jasno da će Italijani i
Nemci biti poraženi u severnoj Africi. S obzirom da je Nemačka bila neprijatelj

12
broj jedan, ratna pozornica morala se preseliti u Evropu. Javilo se više ideja za
mesto iskrcavanja savezničkih trupa: Staljin je smatrao da je samo Normandija
pogodna za napad na Nemačku; zapadni saveznici su već imali sličan plan za
iskrcavanje u Francuskoj, a nazvan je "Sledgehammer" (Kovački čekić); treći
plan, prihvaćen u Kazablanci, podrazumevao je da treba potpuno ovladati
Sredozemnim morem. Privremeno rešenje sastojalo se u tome da se izvede
desant na Siciliju (operacija "Husky"- Hrapav, suv) koji bi se orijentaciono
izvršio u julu. Određen je i komandni kadar: američki general Ajzenhauer
trebalo je da bude vrhovni komandant svih savezničkih snaga, a njemu bi bili
podređeni britanski general Aleksander kao zamenik vrhovnog komandanta,
Kaningem kao komandant mornarice i Tedor kao komandant vazduhoplovstva.
Kada je 13. V 1943. ostatak nemačko-italijanske vojske kapitulirao u
severnoj Africi, 20 britanskih čistača mina pretraživalo je već 4 dana morske
tesnace između Afrike i Sicilije i čistilo ovaj prostor od stotina kontaktnih i dr.
mina. Raščišćavanje u Tuniskom moreuzu ili Sicilijanskom prolazu oslobodilo je
ne samo putovanje od zapada na istok nego i puteve od juga prema severu,
posebno put kojim je trebalo da saveznici dođu do Sicilije. Na sredini tog puta
nalazila su se italijanska ostrva: Pantelerija, Lampeduza i Linoza, od kojih je
Pantelerija bila najvažnija zbog svojih vazdušnih baza i aerodroma. Uprkos
opomenama nekih od njegovih savetnika, Ajzenhauer je 10. V odlučio da pre
Sicilije zauzme Panteleriju. On je postavio zahtev da se masovnim
bombardovanjem italijanskih garnizona uništi njihov materijal i razbije borbeni
moral. 13. V prvi su na Pantaleriju otvorili vatru britanska krstarica "Orion" i 2
razarača; napravljena je blokada ostrva. I pored svih avionskih bombi i brodskih
granata, Italijani nisu pristali na bezuslovnu kapitulaciju koju im je Ajzenhauer
predložio prvi put 8, a još jednom 10. VI. Međutim, otpor je bio pasivan jer su
se seljaci, ribari i vojnici povukli u skloništa da se zaštite od savezničkih napada.
11. VI na kućama i ruševinama Pantelerije pojavile su bele zastave. Pri osvajanju
ovog ostrva saveznici nisu izgubili nijednog čoveka, niti je iko bio ranjen. Već
12. VI osvojena je Lampeduza, a 13. VI i ostrvo Linoza.
Hitler je bio gotovo ubeđen da će se Saveznici iskrcati na Sardiniju i
Grčku, verujući u ispravnost dokumenata pronađenih kod leša utopljenika
"majora Viljema Martina" koji je bio samo zamka Saveznika. Zato je glavnica
nemačkih trupa prebačena na ove teritorije, a Sicilija ostala nebranjena. Međutim
obaveštajna služba italijanske mornarice smatrala je da je napad na Grčku
isključen i da je Sicilija jedina meta Saveznika. Tako je mislio i feldmaršal
Keselring pa je 20. VI poslao oklopnu diviziju "Herman Gering" na Siciliju, a
osovinske snage na ovom ostrvu dobijaju i novog komandanta: generala Alfreda
Guconija koji je realno gledao na, prilično lošu, situaciju Osovine.
Operacija je počela 10. XII (D- dan). Dok su se konvoji približavali
Siciliji, Italijani su već bili obavešteni i zaposeli položaje, jer su prethodnih dana
primetili savezničke izviđače. Kada su u zoru u 4:10 časova prvi vojnici pojurili
na obalu, počela je vatra iz mitraljeza, granata, bombi ali su Italijani brzo bili
oterani sa obale snažnom vatrom sa brodova, tako da otpor dugo nije trajao. U
drugim sektorima su Italijani često bežali a da nisu ni otvorili vatru.
Ali iskrcavanje nije svuda išlo tako glatko. Kod Đele je pošlo naopako sa
pokušajem američke 82. vazdušno- desantne divizije da se spusti na kopno
Sicilije. Probleme je imala i Montgomerijeva 8. armija pri osvajanju Sirakuze i

13
Katanije, posle čega je trebalo da krene ka Mesini na severu. Zaglavivši se u
ravnici kod Katanije, trupe su bile primorane da krenu zaobilaznim putem, oko
brda Etne. To je značilo gubljenje vremena, a Nemci su baš to i hteli, jer im je
bilo potrebno vreme da pripreme jadinice za evakuaciju i povlačenje preko
Mesinskog moreuza. 19. VII su se Hitler i Musolini sreli u severnoitalijanskom
gradu Feltru. Duče je molio za više oklopnih divizija i 2000 aviona radi odbrane
Sicilije. Hitler je smatrao da pešadija, a ne tenkovi, mora da spase Siciliju i da
Italijani treba konačno da počnu da ratuju. Vrativši se u Rim Musolini je 25. VII
izgubio vlast.
3. VIII su Italijani već počeli da prebacuju svoje jedinice na kopno,
nezavisno od Nemaca, čija je evakuacija počela 10. VIII. Prve američke trupe su
17. VIII ušle u napuštenu i razorenu Mesinu, a 2 časa kasnije stigli su i prednji
delovi 8. armije. Sicilija je bila osvojena.

- Pad fašizma

Odnosi među partnerima u osovinskom bloku već odavno nisu bili dobri.
Nemci su uporno isticali svoju superiornost i degradirali Italiju do države
najnižeg ranga. SS jedinice su već 1941. formirale punktove u italijanskim
gradovima, a bilo je i planova da ultrafašista Roberto Ferinači zameni Dučea.
Vlast fašističkog režima smanjivala se i pojavom i pojačanom aktivnošću
antifašističkih i komunističkih snaga koje su imale veliki uticaj na radnike i
studente. Marta 1943. pošlo im je za rukom da pomoću štrajkova parališu
privredni troougao Milano- Torino- Đenova, što je bila prva politička akcija
protiv fašističke vlasti u Italiji posle 1925. Vatikanski "Oservatore Romano" bio
je sve kritičniji prema diktaturi. Pored tih problema su i porazi u severnoj Africi
doprineli Dučeovom ozbiljnom stomačnom oboljenju, koje ga je vidno rušilo.
Isti ljudi koji su 1920- 22. doveli fašizam i Musolinija na vlast, sada će ih
zbaciti. Maršal Badoljo se već 1942. pripremao za ulogu koju će odigrati u leto
1943. Da bi prikazao svoj energični stav i pokušao da spreči pad svog autoriteta,
Musolini je otpustio grofa Đana, simbola antiratnog raspoloženja, da bi sam
preuzeo resor spoljnih poslova. Reorganizovao je kabinet smenivši Đanove
pristalice Grandija i Botaja. Đano je premešten u diplomatsku službu u Vatikan,
znajući za papine tajne veze i kontakte sa Saveznicima. U međuvremenu su i
Amerikanci počeli da, posredstvom antifašističkog pisca Injacia Silonea, koji je
živeo u Švajcarskoj, daju novac političkim protivnicima režima.
Kada je Musolini krenuo na sastanak sa Firerom, 19. VII 1943, načelnik
štaba italijanske vrhovne komande, general Ambrozio (koji je na ovu poziciju
došao umesto pronemački nastrojenog generala Kavalera) i državni sekretar
spoljnih poslova su ga savetovali da objasni Hitleru da Italija prekida rat. Ali
Duče za to nije imao hrabrosti i tada su ga njegovi generali otpisali, a u strahu da
može izgubiti krunu, državnom udaru priključio se i kralj. Raspoloženje
usmereno protiv Musolinija raslo je i u Velikom fašističkom veću. Dino Grandi,
predsednik Doma, otišao je 22. VII Dučeu sa predlogom da rukovođenje ratom
treba da prepusti kralju. Bio je to, u stvari, predlog kojim se izražavalo
nepoverenje. Međutim, na sednici Velikog fašističkog veća, održanoj između 24.
i 25. jula, Musolini je krivio sve osim sebe i pozivao se na svoje zasluge koje on
neće dozvoliti da se tek tako unište. Grandijev predlog je, ipak, pobedio sa 19

14
glasova prema 7 protiv i 1 uzdržan. Musolini je bio miran jer za njegov
diktatorski režim glasanje Velikog fašističkog veća nije imalo značaja. 25. VII
uputio se u vilu Savoja gde mu je kralj Vitorio Emanuele saopštio da je
najomraženiji čovek u Italiji i da će biti smenjen. Kada je izašao, Musolinija su
uhapsili karabinjerski oficiri. Posle kraćeg boravka na ostrvima Ponca kod
Napulja i La Madalena kod Sardinije, stigao je najzad u Gran Saso u Abrucima.
Musolinija je na čelu države zamenio maršal Pjetro Badoljo.
U nemačkoj Vrhovnoj komandi još ranije je napravljen plan za slučaj da
se mora preuzeti vlast u Italiji. Izvođenje ovog plana počelo je već 25. VII
uveče, a sve dok Badolju nije pošlo za rukom da postigna prihvatljiv dogovor sa
Britancima i Amerikancima, nemačke divizije su čitavog avgusta pridolazile.
Saveznici su ostali pri svom zahtevu za bezuslovnu kapitulaciju. Primirje je,
najzad, potpisano 3. IX 1943, a njegovo objavljivanje ostavljeno je za momenat
kada će se Saveznici iskrcati kod Salerna. To je učinjeno 8. IX, a dan kasnije
izvršeno je iskrcavanje kod Salerna i Tarenta. Kraljevska porodica pobegla je sa
delom vlade u Brindizi. 29. IX Badoljo je otišao na Maltu da potpiše definitvni
mir, pri čemu je ponovo pokušao da zaobiđe bezuslovnu kapitulaciju. To nije
bilo moguće, pa je primirje tek 17. XI postalo svršen čin.
Kada je do Firera doprla vest da je Badoljeva vlada uhapsila njegovog
partnera u Osovini, odlučio je da svog kolegu poštedi zatvora u sopstvenoj
državi. Jedva saznvši gde je Musolini sakriven, Hitler je poslao oficira Skorcenia
da ga oslobodi, što je 12. IX 1943. i učinio. Iz Gran Sasa Duče je stigao u Rim
odakle je prebačen u Beč. Kasnije će iz Beča poleteti u Minhen. Nedelju dana
posle oslobađanja obratio se italijanskom narodu, i u Veroni proglasio republiku
koja se vraća načelima fašizma iz početnog perioda. Tako je nastala Italijanska
Socijalna Republika (koja je trajala 600 dana) a time i neofašizam. To je bila
marionetska država čiji je rukovodilac živeo među SS vojnicima, a čije se tlo sve
više smanjivalo jer su Saveznici napredovali s juga, a Nemci zauzeli Tirol. Vlada
je smeštena u Garnjano, na jezeru Garda, 10. X 1943. Radi sopstvenog ugleda,
Musolini je želeo da sudi izdajnicima zaaslužnim za prevrat 25. VIII. To se, pre
svega, odnosilo na njegovog zeta, grofa Galeaca Đana. On je i u nemačkim i u
italijanskim očima bio izdajnik, ali nije mogao biti uklonjen jer je Musolinijeva
ćerka, Eda, pretila objavljivanjem okrivljujućeg materijala (Đanov dnevnik)
ukoliko bi njen muž stradao. Međutim, grof Đano i još četiri pristalice
Grandijevog predloga od 25. VII pogubljeni su 11. I 1944, a Eda Musolini je
uspela da sa decom pobegne u Švajcarsku.
U drugoj sedmici aprila 1945. Saveznici su na italijanskom frontu
postizali takve uspehe da je Musolini odlučio da ide u Milano. Tamo je 22. IV
čuo da su Saveznici zauzeli Modenu i Feraru, a prethodnog dana pala je i
Bolonja. Tri dana kasnije Musolini je na sastanku u kardinalovoj palati saznao da
šef SS trupa i policije Karl Volf pregovara sa Saveznicima o kapitulaciji
nemačkih trupa u Italiji. Duče je bio besan zbog ove izdaje Nemaca, nije se više
osećao sigurnim ni u Milanu pa je svojim sledbenicima izdao naređenje da ga
prate. Kolona od oko 30 automobila sa Musolinijevim bliskim saradnicima
napustila je 25. IV Milano i krenula ka Menađu. Tu im se pridružila i
Musolinijeva prijateljica Klara Petači sa porodicom. Međutim kolona je u
mestašcu Muso naišla na partizansku zasedu. Nemci su smeli da prođu sa svojim
kamionima, a Italijani su morali da ostanu. Musolini je bio sa Nemcima,

15
prekriven nemačkim vojnim ćebetom pa, iako su kružile priče da je Duče u
koloni, partizani nisu uspeli da ga pronađu. Ali, već u Dongu partizani su
Nemcima proverili dokumenta i Musolini je bio otkriven. Grof Belini, lokalni
partizanski vođa koji je izvršio hapšenje, nije želeo da se ova vest proširi jer se
plašio izliva besa kod naroda. Bio je u pravu. Već 28. IV javio se neki pukovnik
Valerio koji je tvrdio da je izaslanik Dobrovoljačke oslobodilačke vojske i da
treba da odvede Musolinija u Milano. Međutim, on je došao u ime Komunističke
partije i trebalo je da Musolinija preda mrtvog u Milanu. Belini je odlučio da
preda zarobljenike koje je Valerio odvezao u seoce Đulino di Mecegra. To je
bilo mesto izvršenja smrtne kazne nad Benitom Musolinijem i Klarom Petači.
Nešto kasnije streljani su i ostali zarobljenici.
29. IV sedamnaest leševa istovareno je iz jednog kamiona u Milanu kod
Pjacale Loreta. Posmrtni ostaci stavljeni su na mesto gde je devet meseci ranije
streljano petnaest članova pokreta otpora. Ubrzo se saznalo da su Musolini i
njegovi saradnici mrtvi i da su njihova tela u Milanu. Milanezi su nagrnuli i
izgazili leševe a zatim su svo sedamnaestoro obesili o nadstrešnicu garaže, sa
glavom nadole. Tako je završio veliki fašistički Vođa.
Istog dana kada je Dučeovo telo obešeno, dva nemačka opunomoćenika
u civilu potpisala su dokument po kome su nemačke trupe u Italiji bezuslovno
kapitulirale i predale se Saveznicima, a dan kasnije, 30. IV 1945. Adolf Hitler i
njegova ljubavnica Eva Braun izvršili su samoubistvo.

• Pojava fašističkih pokreta u svetu

Veliki ekonomski poremećaji izazvali su krajnju oskudicu u svim

životnim potrebama u većini evropskih zemalja, a uticali su i na nestabilnost
celokupnog sistema društveno- ekonomskih i političkih odnosa. U periodu
između dva rata samo su u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji,
Čehoslovačkoj i još par zemalja, sačuvani parlamentarni sistemi i buržoaska
demokratija. U ostalim evropskim zemljama uspostavljeni su razni autokratski
režimi- vojne ili monarhističke, profašističke ili fašističke diktature.
Poraz u I svetskom ratu izazvao je u Nemačkoj niz teških društvenih i
političkih potresa koji su doprineli uspostavljanju republike. U isto vreme ističe
se i veliki broj kvazirevolucionarnih, reakcionih i terorističkih organizacija i
pokreta sa sličnim nastojanjima: raspiranje nacionalizma i šovinizma, stvaranje
velike nemačke vojne sile i nezadovoljstvo mirovnim ugovorima. Ubrzo je došlo
do njihovog stapanja u fašistički pokret. U ovom procesu najvažniju ulogu imala
je Nemačka partija rada, osnovana 5. I 1919, u kojoj se brzo istakao Adolf

16
Hitler, tada tridesetogodišnji austrijanac. Bio je zapažen po svojim
nacionalističkim, rasističkim i revanšističkim istupanjima i vatrenim govorima.
To mu je omogućilo da oko sebe okuplja sve veći broj fanatičnih pristalica.
Partija 1921. menja ime u Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija i, što
uz pomoć ideologije, što uz pomoć sile tj. svojih SA (jurišnih) i SS (zaštitnih,
elitnih) odreda, postaće vodeća politička snaga Nemačke. 30. I 1933. Hitler
postaje kancelar Nemačke što mu omogućava da svoju agresivnu,
nacionalističku politiku usmeri na druge zemlje.
Fašistička diktatura u Španiji uspostavljena je posle trogodišnjeg
građanskog rata koji se završio pobedom generala Franka. Odlučujuću pomoć
njemu su pružile fašistička Italija i Nemačka.
U Portugaliji je uspostavljena vojna diktatura na čelu sa Oliverom
Salazarom. Ustavom iz 1933. za osnov nove države proglašen je korporativizam
a ujedno su i ukinute sve političke slobode.
U periodu između dva rata uspostavljaju se diktature i u nekim
vanevropskim kapitalističkim zemljama. Primer je Japan čiji je najveći cilj bio
teritorijalno proširenje i stvaranje velikoazijskog "životnog prostora". Da bi što
lakše ostvario svoje ciljeve Japan sarađuje i sklapa paktove i ugovore sa
Nemačkom i Italijom.
Fašističke i profašističke vlade stvorene su još i u Poljskoj, Mađarskoj,
Austriji, Albaniji, Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji i Jugoslaviji. Sva ova previranja
bila su uslovljena velikim ekonomskim krizama, a narod je počeo verovati u
nacionalizam u nadi da jedinstvom, centralizacijom države i vojnom snagom ove
ekonomske teškoće mogu biti prevaziđene. Ali, osim nasilja, netolerancije i
šovinizma, ove zemlje nisu ništa dobile.

• Zaključak

Ideologija fašizma predstavljala je negaciju svega naprednog u ljudskoj

misli već i samim tim što su njen osnov činile ideje osvajanja i porobljavanja.
Ova ideologija imala je tragično dejstvo na mase jer je u njima, koristeći se
bedom i očajanjem, razvila iracionalnu veru da su osvajanja uslov daljeg
opstanka i napretka ljudske kulture, da su uslov blagostanja "viših" rasa koje će
dalji napredak čovečanstva same kreirati.
I pored svesti o desetinama miliona žrtava fašizma, čak i danas, 80
godina posle njegove ekspanzije, svedoci smo pokušaja uspostavljanja sličnih
autoritarnih vladavina sa ciljem širenja nacionalizma i vojnog jačanja države.
Međutim, nacionalisti danas, pored ekonomskih i društvenih, u još većoj meri
koriste međunarodne političke krize i sukobe (tipičan je primer ekstremnog
desničara Hajdera u Austriji). Treba samo da se nadamo da ljudski razum neće
dozvoliti da se ponove iste greške, i da će konačno shvatiti da jedina nada u
snažnu Evropu (ali i svet) leži u Evropi otvorenih granica.

17
• Literatura

Andrej Mitrović, Vreme netrepeljivih

Ignacio Silone, Fašizam

Grupa autora, Ilustrovana istorija sveta

Grupa autora, Vojna enciklopedija

Grupa autora, Drugi svetski rat

Palmiro Toljati, Predavanja o fašizmu

Kristofer Hibert, Musolini

Grupa autora, Leksikon znanja istorije

18