1

Лекција 4. Модели атома. Боров атомски модел. Изградња

електронског омотача

1. Увод

Неколико идеја имало је дубок траг на развој науке, и не би било претерано

рећи да се развој науке може сагледавати и у смислу пре и после тих идеја.
Претпоставка о постојању атома једна је од тих идеја. Речено је у 4. лекцији да се
атом састоји од језгра, средишњег дела атома, којег чине протони и неутрони, и
електронског омотача, простор у атому изван језгра у којем се налазе електрони.
Протоне и неутроне називамо још и нуклеони. Протони, електрони и неутрони, тзв.
елементарне честице (субатомске честице) имају одређену масу; можемо их такође
сматрати сферним телима. Још једно битно својство елементарних честица јесте
њихово наелектрисање.

2. Наелектрисање субатомских честица

Нека су две куглице, једна сачињена од стакла, а друга од гуме, обешене

преко конца о известан носач. Куглице стоје једна до друге на кратком растојању и
не примећује се њихово кретање. То је показатељ да поменута теле међусобно не
интерагују, тј. занемарује се међусобна гравитациона интеракција.

Слика 1. А. Две куглице од стакла протрљане тканином се одбијају. Б. Две куглице од гуме,
такође протрљане истом тканином се одбијају. В. Куглица од стакла и од гуме, протрљане
истим материјалом, привлаче се. Видите сличан оглед на линку у задатку 1 фајла Лекција 5.
Вежбање.

Претпоставимо даље да су две стаклене куглице, односно две гумене

куглице једна до друге. Такође се не примећује међудејство. Сада протрљајмо
куглице од стакла односно од гуме свиленом тканином (вуненом или памучном).
Куглице које су мировале крећу се једна од друге – одбијају се (слика 1А,Б).
Међутим, куглице од стакла и гуме, протрљане истим материјалом се приближавају
једна другој; привлаче се (слика 1В). Очито да постоји интеракција другачија од
гравитационе. Добила је назив електрична интеракција. За тела која ступају у
електричне интеракције каже се да су наелектрисана. Овим огледом показује се да
наелектрисаност тела може бити двојака: означено је то фразом позитивно и
негативно налеектрисано тело. Интензитет наелектрисаности тела може се
мењати, али експерименти показују да постоји један најмањи могући интензитет
наелектрисаности тела. То је тзв. елементарно наелектрисање. Другачије речено,
постоји позитивно и негативно елементарно наелектрисање. Електрон је честица
која је негативно наелектрисана, а протон позитивно наелектрисан, у износу
елементарног наелектрисања. Додир два тела, попут тканине и куглица, омогућава
да се са једног тела електрони преместе на друго тело. Тиме тела постају
наелектрисана као последица неједнаког броја електрона и протона. Тела која их
 2
имају у истом броју су неутрална тела, тј. нису наелектрисана. Приметимо да је
неутрон ненаелектрисана честица, али се не може рећи да се састоји из истог броја
протона и електрона.

3. Модели атома

Фраза модели атома односи се на развој сазнања о структури атома,

почевши са Далтоновом (John Dalton) претпоставком о постојању атома (почетак 19.
века), ситних тела одређене масе, која се не састоје из других тела (тзв. Далтонов
модел атома).
Идеја да су атоми састављена тела, тј. да имају своју структуру (да се
састоје од ситнијих тела), успешно je експериментално показано у другој половини
19. века. Истиче се у томе улога енглеског физичара Томсонa (Josef John Thomson).
Овим експериментима показано је да атом садржи тела који су наелектрисани
најмањим могућим негативним наелектрисањем – то су електрони. С обзиром на то
да је атом електронеутрално (ненаелектрисано) тело, претпостављено је постојање
позитивног “садржаја” атома. Овај, тзв. Томсонов модел из 1898. сликовито назван
“шљиве у пудингу”, претпостављао је измешаност електрона и позитивно
наелектрисаног “садржаја” атома (маргина).
Недуго затим експерименти су показали да атом треба сматрати телом
изграђеним из позитивно наелектрисаног средишњег дела, названим језгро, и
простора који окружује језгро који садржи електроне. Овај модел из 1911.
предложио је новозеландски физичар Радерфорд (Ernest Rutherford). За језгро атома
водоника утврђено је позитивно елементарно наелектрисање, док се позитивно
наелектрисање језгара других елемената добијало као целобројни умножак
елементарног позитивног наелектрисања. Била је то последица броја протона у
језгру водоника (1), и других елемената: 2,3,4 итд. Међутим, постојање протона,
честице смештене у језгру, знатно веће масе од електрона, али наелектрисано
позитивним елементарним наелектрисањем, потврђено је, такође од стране
Радерфорда, тек у првим годинама после Првог светског рата. Неутрон је открио
енглески физичар Чедвик (James Chadwick). Улога протона је схваћена као честица
која одређује идентитет хемијског елемента, а откриће неутрона и разумевање
изотопа. Овај Радерфордов модел објашњавао је електронеутралност атома као
резултат истог броја протона и електрона у језгру. О томе, како су електрони
размештени у простору Радерфорд је предложио аналогију са Сунчевим системом:
као што планете круже око Сунца, тако би и електрони могли кружити око језгра. У
периоду до другог светског рата схваћено је своjство распадања језгра
(радиоактивност).
Радерфордов модел је у наосновнијим цртама тачан: атом заиста чине језгро
и електронски омотач. Даљи важан корак у продубљивању разумевања
електронског омотача учионио је дански физичар Бор (Niels Bohr).
Већ 1913. дански физичар Нилс Бор показује да би електрон у атому
водоника требало да има одређену енергију, која се може мењати за тачно одређене
вредности, а не произвољно. Бор је претпоставио да се електрон креће по тачно
одређеним кружницама (тзв. орбитама). У науци се ове идеје називају Боров модел
атома. Најнижа енергија електрона значила би и орбиту најближу језгру. Могућност
да се електрон премести у орбиту већег полупречника значило би да електрон
прими тачно одређен износ енергије (маргина А,Б); повратак на првобитну орбиту
(маргина В) значи емитовање истог износа енергије. Ове орбите назване су
енергијски нивои. Бор је прорачунима показао да би електрон био у првом
енергијском нивоу ако би се кретао по језгру најближој орбити полупречника
приближно 53 pm. Електрон би могао да се нађе на следећим орбитама чији би
радиус био: r = n2×53 pm (n – енергијски нивои, тј. орбите).
 3
Током двадесетих година 20. века Боров модел је замењен тзв. таласно-
механичким моделом. У овом периоду показано је да се електрону (и уопште
честицама субатомских димензија) не може истовремено одредити положај у
простору и енергија, чиме је једна битна претпоставка Боровог модела оспорена,
она о кретању електрона по тачно одређеној кружници. Врло сложеним
математичким једначинама је описан простор (тзв. орбитала) око језгра у којем би
било могуће са високом вероватноћом говорити о “налажењу” електрона, а што би
омогућило израчунавање енергије коју електрони поседују. Ово је тзв.
таласно-механички модел атома, тј. структуре његовог електронског омотача.
Детаље таласно-механичког модела нећемо радити. (Заинтересовани могу да нађу
додатне информације у уџбенику хемије за први разред.) Довољно ће бити да идеју
орбитале замишљате следећом аналогијом. Ако би било могуће фотографисати
положај електрона у простору око језгро и начинити врло велики број таквих
фотографија, на којима би електрон био представљен тачком, и тако преклопити низ
фотографија, резултат је нешто попут слике на маргини. Орбитале се могу
визуализовати цртањем геометријског облика такав да обухвати 95 % “тачкица”,
слика 2.

Слика 2. Приказ трију орбитала, простора у којима би електрон проводио највише времена у
односу на језгро (тзв. највећа вероватноћа налажења електрона). Ознаке 1s, 2s, 3s треба
схватити у смислу да пораст енергије електрона (од првог до трећег енергијског нивоа, види
касније) изискује све већи сферно симетричан (лоптаст) простор око језгра у коме се
електрон највише налази. Простор (орбитале) може имати и другачији облик о чему нећемо
говорити.

4. Изградња електронског омотача

У Боровом атомском моделу електрон у атому водоника се креће по

одређеним орбитама и има одређену енергију. На основу те идеје, претпостављено
је да би се и у атомима који имају два или више електрона могло сматрати да
електрони имају одређен износ енергије и да круже око језгра. Да ли сви електрони
поседују једнаку енергију? Закључак је да се са повећавањем радијуса орбита
повећава и енергија електрона. Електрони се према својим енергијама могу
сврстати у енергијске нивое и енергијске поднивое. Организовање електрона у
електронском омотачу назива се изградња електронског омотача, или електронска
конфигурација (што је термин из таласно-механичког модела).
У орбити најближој језгру могу бити највише два електрона. Ово је први
енергијски ниво и обележава се словом K. У сложенијем, тзв. таласно-механичком
моделу атома, обележава се ознаком 1s. На слици 3 сликовито су приказане
структуре електронских омотача атома водоника, хелијума, литијума и неона. Слика
3 показује да се у атому водоника један електрон налази у првом енергијском нивоу,
а у атому хелијума су два електрона на првом енергијском нивоу.
 4
Трећи електрон не може да орбитира том путањом, него на удаљенијој, што
би био други енергијски ниво (обележава се словом L). Показано је да би други
енергијски ниво обухватао највише осам електрона. У атомима елемената: литијум
(Li), берилијум (Be), бор (B), угљеник (C), азот (N), кисеоник (O), флуор (F) и неон
(Ne) расте број електрона од три закључно са десет. То значи да се у свим овим
атомима два електрона налазе на првом енергијском нивоу, а да се број електрона
повећава у другом енерегијском нивоу од један за литијум, закључно са осам за
неон. Међутим експерименти су показали да овај други енергијски ниво има два
поднивоа, тј. два електрона се мало разликују у енергији у односу на шест
електрона. Кажемо да други енергијски нивоа има подниво s и подниво p, при чему
подниво s има један или два електрона, а подниво p највише шест (маргина). Дакле,
разлика у електрoнским омотачима атома од литијума закључно са неоном, јесте у
попуњавању енергијских поднивоа другог енергијског нивоа.

Слика 3. Приказ структуре електронског омотача атома: водоника (1H), хелијума (2He),
литијума (3Li), неона (10Ne), натријума (11Na) и аргона (18Ar). Црни кружић представљају
језгра ових атома, црвени кружићи представљају електроне, а црни кругови орбите кретања
електрона, тј. енергијске нивое. У атому водоника један, а у атому хелијума два су електрона
у првом енергијском нивоу. У атому литијума трећи електрон се смешта у други енергијски
ниво. Други енергијски ниво може имати највише осам електрона, што је случај у атому
неона. У атому натријума је 11. електрона, десет на рпва два енергијска нивоа, а 11. електорн
је на трећем енергијском нивоу. Осам електрона је на трећем енергијском нивоу у атому
аргона, што са десет електрона из прва два енергијска нивоа укупно чини 18 електрона.

Трећи енергијски ниво обухвата 18 електрона. Електрони су распоређени у

три енергијска поднивоа: s, p, d, са распоредом електрона: 2,8,10 (маргина).
Четврти енергијски ниво имао би 32 електрона, распоређени у четири енергијска
поднивао: s, p, d, f, који би имали: 2,6,10,14 електрона. Из наведеног следи и да
редни број енергијског нивоа одређује и број поднивоа. То је разлог зашто први
енеријски ниво нема поднивое. У до сада познатим атомима, електрони се могу
распоређивати у највише седам енергијских нивоа. Међутим, иако се може говорити
о томе да пети енергијски ниво има пет поднива, шести шест, а седми седам,
показује се да број електрона који највише може да буде (118) могу да се
распоређују на највише четири поднивоа. Те детање нећемо раматрати.
У табели 1 (страна 5) приказане су електронске конфигурације атома првих
18 хемијских елемената. Бројеви испред слова указују на енергијски ниво, слова на
енергијски подниво, а број електрона у енергијским поднивоима је дат бројем у
горњем десном углу у односу на ознаке поднивоа (маргина). Према томе, 1s1, 1s2
(чита се: један-ес-један, један-ес-два) показују да се у првом енергијском нивоу
налази један, односно два електрона (дакле s2 није у математичком смислу, s на
 5
2 2
квадрат). Ознаке 2s 2p показују да су четири електрона на другом енергијском
нивоу, два у s поднивоу а два у поднивоу p.
Електрони који су на последњем енергијском нивоу називају се валентни
електрони. У случају електронске конфигурације атома угљеника, 6C 1s22s22p2,
четири су валентна електрона. Валентни електрони су одговорни за хемијска
својства атома елемената, тј. за својство формирања хемијских веза.

Табела 1. Електронске конфигурације атома првих 18. хемијских елемената

1H 1s1 3Li 1s22s1 11Na 1s22s22p63s1

2 2 2 2 2 6 2
2He 1s 4Be 1s 2s 12Mg 1s 2s 2p 3s
2 2 1 2 2 6 2 1
5B 1s 2s 2p 13Al 1s 2s 2p 3s 3p
2 2 2 2 2 6 2 2
6C 1s 2s 2p 14Si 1s 2s 2p 3s 3p
2 2 3 2 2 6 2 3
7N 1s 2s 2p 15P 1s 2s 2p 3s 3p
2 2 4 2 2 6 2 4
8O 1s 2s 2p 16S 1s 2s 2p 3s 3p
2 2 5 2 2 6 2 5
9F 1s 2s 2p 17Cl 1s 2s 2p 3s 3p
2 2 6 2 2 6 2 6
10Ne 1s 2s 2p 18Ar 1s 2s 2p 3s 3p