Milošević, Jović i Kadijević: Crna trojka

koja je rasturila Jugoslaviju

Tomislav Marković

29 Jul 2020
|
Ažurirano: 
29 Jul 2020
05:43 AM (GMT)

Raspad SFRJ je plod zakulisnog rada zavjereničke grupe na čijem čelu je stajao Slobodan
Milošević, piše autor (Reuters)

Na pitanje koja republika se prva otcepila od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije

– mnogi bi odgovorili: naravno, Slovenija. I ne bi bili upravu. Istina je da se od SFRJ prva
otcepila Srbija i to Ustavom koji je Slobodan Milošević doneo 28. septembra 1990. godine.
Mnogo pre nego što su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija napustile
Jugoslaviju, to je učinila Srbija, voljom Miloševića koji se, navodno, borio za očuvanje
savezne države.
Ako neki datum treba obeležavati kao dan raspada SFRJ – to je 28. septembar. Mada termin
raspad i nije baš najtačniji, jer on asocira na prirodan proces odumiranja, raspadanja i
truljenja. SFRJ se nije rastočila prirodnim putem, već je njen nestanak usledio kao plod
zakulisnog rada zavereničke grupe na čijem čelu je stajao Slobodan Milošević.

Ustavom iz 1990. godine Srbija je sebe definisala kao suverenu i nezavisnu državu, članom
72. u kojem stoji: “Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: suverenost, nezavisnost i
teritorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose s drugim
državama i međunarodnim organizacijama”.

U članu 135. Ustava Srbija se izuzela iz pravnog poretka Jugoslavije, navodeći da će

poštovati zakone savezne države samo kad proceni da joj je to u interesu, dakle – kad joj se
prohte. Pored toga, Srbija je uvela carinu na robu iz drugih jugoslovenskih republika, preuzela
je na sebe obezbeđivanje narodne odbrane i državne bezbednosti, kao i uređenje
međunarodnih odnosa sa drugim državama u svetu. Ukratko – Srbija je pre skoro 30 godina
postala nezavisna država.

Optužnica Srđe Popovića

O svemu ovome je pisao advokat Srđa Popović davne 2003. godine u dnevnom listu Danas, u
opširnom feljtonu u kojem je izveo svojevrstan misaoni eksperiment. Popović se zapitao šta bi
bilo da Milošević i njegovi pobočnici nisu uspeli u razaranju Jugoslavije, da je njihov opaki
naum sprečila, recimo, pravovremena međunarodna intervencija. U tom slučaju njima bi se
sudilo za veleizdaju pred domaćim sudom i to po ondašnjim jugoslovenskim zakonima. Zato
Popović svom tekstu daje formu prave sudske optužnice, sa svim obligatnim pravničkim
elementima.

Pred sudom bi se našli: “Slobodan Milošević, u svojstvu Predsednika Predsedništva

Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (do 16. jula 1990), Predsednika Socijalističke
Partije Srbije (od 16. jula 1990), i Predsednika Republike Srbije (od 9. decembra 1990),
Borisav Jović, u svojstvu Predsednika Predsedništva SFRJ (od 15. maja 1989) i
Potpredsednika Socijalističke partije Srbije (od 16. jula 1990), i Veljko Kadijević, u svojstvu
Saveznog sekretara za narodnu odbranu”. Zaveri su se kasnije pridružili i mnogi drugi:
Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Blagoje Adžić, Momir Bulatović, Nikola Koljević,
Ratko Mladić, Milan Martić itd, ali Popović se zadržao na pomenutoj trojci prvoboraca
apokalipse.

Crnu trojku Popović optužuje da su u vremenu od 15. maja 1989. godine do 8. oktobra 1992.
godine stvorili zaveru zloupotrebom svojih političkih ovlašćenja. Zaveru su skovali da: “(1)
protivustavno i nezakonito izmene nacionalnu strukturu JNA, stave je pod svoju efektivnu
kontrolu i upotrebe za sledeće ciljeve: (2) nasilno svrgnu organe vlasti u Hrvatskoj i Sloveniji;
(3) vojnim udarom nasilno svrgnu najviše savezne organe vlasti, SIV i Predsedništvo; (4)
silom ili protivustavnim putem izmene granice SFRJ tako što bi protivustavnom odlukom
Predsedništva isključili Republiku Sloveniju i Republiku Hrvatsku iz SFRJ; (5) silom ili
protivustavnim putem izmene granice Republike Hrvatske, podsticanjem i političkim i vojnim
organizovanjem oružane pobune u Hrvatskoj”.

Planovi za agresiju na Hrvatsku i BiH

Popović izlaže opsežan dokazni materijal koji, gle ironije, najvećim delom potiče od samih
optuženika. Dnevničke beleške Borisava Jovića objavljene u knjizi Poslednji dani SFRJ i
memoari Veljka Kadijevića Moje viđenje raspada – vojska bez države sadrže obilje dokaza
koji terete i njih dvojicu i njihovog nezvaničnog šefa Miloševića. Oni uopšte ne kriju šta su
uradili, naprotiv, hvale se svojim zlodelom, što je u neku ruku i razumljivo. Kad si već uspeo
da rasturiš onakvu državu, samoljublje ti ne dozvoljava da svoje životno delo ostaviš u tami,
već te nagoni da ga podeliš sa drugima, da se javno pohvališ svetu koliki si zločinac.

Reklama
Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom
14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili
reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu
nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru
Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon
njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link
pod kojim je objavljen naš tekst.

Svašta može da se pročita kod Jovića i Kadijevića. Evo, recimo, Jovićeve dnevničke beleške
od 26. marta 1990. godine: “Sastanak koordinacije – u SR Srbiji. Učestvuju svi čelni
funkcioneri. Naš cilj je da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje se neće
ratovati. Van te granice se ne može izbeći, jer Bosna i Hercegovina neće moći da opstane kao
država, a bitka oko teritorija bez krvi je teško zamisliva”. Dakle, zaverenici su rat u BiH
isplanirali još početkom 1990. godine, što je jedan od njih sam priznao. Toliko o tome šta je
bio uzrok agresije na BiH, to je bio samo deo Miloševićevog projekta za širenje i učvršćivanje
vlasti na što većoj teritoriji i nad što većim brojem ljudi. To je bio osnovni motiv za
pokretanje ratova, za razaranje Jugoslavije, za izazivanje nemerljive ljudske patnje.   

Iste godine, 27. juna, Jović piše: “Kažem Veljku da bih ih ja najradije isterao silom iz
Jugoslavije, jednostavnim presecanjem granice i proglašavanjem da su se svojim odlukama
sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta da radimo sa Srbima u Hrvatskoj. (…) da se pre
konačnog isterivanja održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti
razgraničenje. Veljko se slaže.” Toliko o borbi za očuvanje Jugoslavije, nikog to nije
zanimalo u ovoj zavereničkoj grupi, oni su se borili isključivo za političku moć.

Kontrola nad JNA

Da bi sačuvao vlast i moć Miloševiću je bilo neophodno uspostavljanje kontrole nad JNA
koja se nalazila pod zapovedništvom Predsedništva SFRJ. Zato Milošević, zajedno sa svojim
zaverenicima, preuzima kontrolu nad Predsedništvom, rušeći autonomiju Vojvodine i Kosova,
te instalirajući lojalne ljude u Crnoj Gori. Tako stiže do četiri glasa od osam u Predsedništvu,
pa mu ostaje samo da izbaci Sloveniju iz SFRJ i osvoji većinu. Nakon toga JNA je pod
Miloševićevom apsolutnom kontrolom i polako se pretvara u srpsku vojsku, mada i dalje
zadržava staro ime, kamuflaže radi. Pritom, komandovanje nad JNA uopšte se ne odvija u
samom Predsedništvu, već vojskom komanduje neformalna “grupa šestorice” koju, pored
Miloševića, Jovića i Kadijevića, sačinjavaju još i Blagoje Adžić, Branko Kostić i Momir
Bulatović.

Popović naširoko citira Borisava Jovića koji je pisao o čemu je ova zaverenička šestorka na
svojim sastancima razgovarala i odlučivala: o “spremanju vojske za rat”, o tome da “rat mora
biti ofanzivan i visokog intenziteta”, o potrebi “usklađenosti politike i propagande, osobito u
odnosu na ljude koji idu u rat”, o tome da li je “nama” (Šestorici) “cilj da vojskom branimo
nove granice naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast”, o
“neophodnosti mobilizacije”, o tome da je “još uvek veliki broj Hrvata u vojsci”, o potrebi da
“Srbija i Crna Gora proglase vojsku svojom”, o nužnosti da se “učvrste dostignute linije” i da
se “popune jedinice dobrovoljcima”, “da se moraju srediti jedinice srpskih ustanika i utvrditi
položaji za odbranu dostignutih linija”… Toliko o tome ko je organizovao, planirao i vodio
ratove diljem Jugoslavije: centar odlučivanja sve vreme je bio u Beogradu, u prestonici
udruženog zločinačkog poduhvata.

Upad u monetarni sistem Jugoslavije

Iako se Srbija faktički otcepila od Jugoslavije Ustavom iz 1990. godine, u istom tom Ustavu
zadržala je stav 1. člana 135. koji glasi: “Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u
sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koja se
prema saveznom ustavu ostvaruju u federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom”.

Popović objašnjava zašto je ovde Milošević sačuvao privid poštovanja savezne države.
“Smisao ove odredbe je u tome što nezavisna Srbija, koja nema nikakvih dužnosti prema
federaciji, želi da zadrži prava koja joj je nekada, kao članu federacije, davao taj ustav.
Najvažnije od tih prava (kojih se Srbija u stvari svojom nezavisnošću pravno odrekla) su (1)
da učestvuje u radu Predsedništva države kojoj više ne pripada, (b) da preko njega zadrži
svoju kontrolu nad vojskom, (3) da se krije iza imena Jugoslavije i ‘zalaže za teritorijalni
integritet Jugoslavije’, i (4) da polaže ‘pravo’ na deo savezne kase”, piše Srđa Popović.

Sve to Miloševiću nije bilo dovoljno, već je u decembru 1990. odlučio da opljačka saveznu
državu, od koje se netom otcepio. Veće udruženog rada Skupštine Srbije donelo je dva
propisa koji su nosili oznake “strogo poverljivo” i “službena tajna”, na osnovu kojih je Srbija
upala u monetarni sistem SFRJ i iz Narodne banke Jugoslavije uzela 1,4 milijardi dolara. Kad
je to izašlo na videlo, funkcioneri iz drugih republika tražili su da se odgovorni za pljačku
pohapse, to je podržao i savezni premijer Ante Marković, ali od toga ništa nije bilo, jer je
Miloševićeva moć već u to vreme bila prevelika.

Borisav Jović u svom dnevniku govori o ovoj operaciji: “Razgovor sa Stankom

Radmilovićem (Predsednikom srpske vlade) u SPS… Malo ga kritikujem šta to sve rade sa
emisijom i sa prihodima koji pripadaju federaciji. Objašnjava da bi bez toga sigurno izgubili
izbore, jer više od pola republike ne bi primalo plate i penzije. Ante (Marković) se čudio i
krstio kako to da nismo ‘bankrotirali’, a mi smo ga nadmudrili. To je suština.” I onda se
ovakvi kokošari – željni samo vlasti, sile, para i moći – predstavljaju kao branitelji nekakvih
nacionalnih interesa, patriote, pravi Srbi i zaštitnici Jugoslavije. Da bi razuman čovek u tako
nešto poverovao, neophodno je da mu prethodno hirurškim putem odstrane mozak, a potom
ga, radi svake sigurnosti, podvrgnu višegodišnjem tretmanu miloševićevskih medijskih
falangi.

Vjerujte svojim herojima i patriotama

Dokazi za postojanje zavere su nesumnjivi, Popović ih navodi na desetine i desetine u
narečenom feljtonu, kasnije preštampanom u njegovoj knjizi One gorke suze posle koja je
dostupna na stranici Peščanika. Popović u zaključku veli: “Ova trojica bila su suočena sa
tipičnom dilemom svih zaverenika-prevratnika: ako ne uspemo bićemo zločinci, ako uspemo,
neće biti nikoga da naš zločin kazni. Uspeli su. I zato za svoj osnovni zločin nisu nikada
odgovarali pred domaćim sudom po zakonima koji su vladali tempore cirimini (u doba
izvršenja).” Da nisu uspeli, odgovarali bi “za teška krivična dela protiv bezbednosti i ustavnog
poretka SFRJ” i bili osuđeni na smrtnu kaznu.

Slobodan Milošević, Borisav Jović, Veljko Kadijević i njihovi saradnici ne samo da su uspeli
da razbiju Jugoslaviju, već su uspeli masovnom, višedecenijskom propagandom da u srpskom
društvu ustale uverenje da su se borili za očuvanje SFRJ. Ta propagandna matrica i dan-danas
besprekorno funkcioniše, uprkos priznanju zločina koje su ostavili Kadijević i Jović u svojim
knjigama, objavljenim još 1993. i 1996. godine.

Zato bi većinskoj Srbiji, žrtvi Miloševićeve propagande, valjalo poručiti: čitajte knjige i
svedočanstva vaših patriota i heroja. Razumljivo je što ne verujete nama, izdajnicima i
autošovinistima, ali nema razloga da ne verujete najvećim sinovima srpskog naroda, onima
koji su se borili za te vaše ljubljene nacionalne interese. Ako su zločinci već javno priznali
svoj krimen i još se hvastaju minulim radom koji se meri stravičnim zločinima i neizmernom
ljudskom nesrećom, red je bar da im odate priznanje za počinjena nedela.

Milošević i Kadijević su odavno mrtvi, ali Jović je još tu negde, među nama, skrajnut i
zaboravljen od svih, iako je bio jedan od glavnih arhitekata ove divne realnosti u kojoj živite.
Obavestite se šta je taj simpatični starčić koji je prevalio devedesetu uradio za vas, ulepšajte
mu mirne penzionerske dane.     

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al

Jazeere.

Izvor: Al Jazeera