Docsity Oftalmologija Skripta 1

Oftalmologija skripta
Oftamologija
Univerzitet u Beogradu
129 pag.
Document shared on www.docsity.com

Downloaded by: merlion91 (drmarkobabic1991@gmail.com)
1. Osnovi embriologije oka
Razvoj oka počinje početkom 4. nedelje embriogeneze sa pojavom optičke

jamice , a zatim i pojavom optičkog mehurića sa obe strane prednjeg mozga.
Vezikula koja raste je pupoljak neuroektoderma koji će se razviti u CNS.
Vremenom ćelije na vrhu pupoljka rastu i umnožavaju se ; zatim se optička
vezikula ugiba kao ispumpana lopta i postepeno stvara dvoslojni šuplji pehar.
Pokrovno – ektodermalni pupoljak se tokom rasta uvlači u otvor pehara ,
odvaja se od pokrovnog ektoderma iz koga je nastao i pretvara se u šuplju
lopticu koja je obložena jednim slojem ćelija – to je buduće očno sočivo.
Zatim se pokrovni ektoderm zatvara , a istovremeno se iz delova
nediferentovane ćelijske mase koja se u vidu trake pruža duž nervne cevi ,
brzom proliferacijom stvara primitivno mezodermalno tkivo koje popunjava
prazne prostore.U daljem razvoju , unutrašnji sloj dvoslojnog pehara
zadebljava i postaje višeredan ; iz nediferentovane ćelijske mase koja je
poreklom iz paraksijalnog mezoderma , stvaraju se primitivni krvni sudovi
privremene vaskularne mreže.Sočivo sazreva , a na pokrovnom ektodermu koji
pokriva pehar , se stvaraju 2 horizontalna nabora (budući očni kapci) ; ovi
nabori zatvaraju ispod sebe jedan sloj pokrovnog ektoderma koji će dati
prednje slojeve buduće rožnjače.
Iz spoljašnjeg lista dvoslojnog optičkog pehara , nastaje pigmentni epitel retine ,
a unutrašnji list pehara se postepeno diferencira u ostalih 9 slojeva
mrežnjače.Iz šuplje drške pehara koja ga od početka povezuje sa mozgom ,
nastaje vidni živac.Ovojnice vidnog živca su delom neuroektodermalnog , a
delom mezodermalnog porekla.
Iz pokrovnog ektoderma nastaju : očno sočivo , očni kapci , epitel vežnjače ,
odvodi suznih puteva , parenhim suzne žlezde i epitel rožnjače.
Dublji delovi rožnjače i stroma dužice nastaju iz paraksijalnog mezoderma ;
iz njega takođe nastaju i uvea , sklera , spoljašnji očni mišići , krvni sudovi ,
masno tkivo orbite itd.
Od najranijih stadijuma razvoja nervne cevi , duž nje se sa obe strane
lateralno pojavljuje po jedna neuroektodermalna traka (nervni greben).
Dokazano je da nervni greben učestvuje u formiranju primitivnog
paraksijalnog mezoderma u području oka , tako da sve strukture
mezodermalnog porekla u području oka su uglavnom neuroektodermalnog
porekla što je od značaja u patogenezi anomalija i bolesti.
2.Medikamentna terapija očnih bolesti
U oftalmologiji se lekovi najčešće aplikuju lokalno u obliku kapi i masti.

Da bi lek bio efikasan , mora da prodre u oko i dostigne odgovarajuću
koncentraciju na mestu delovanja.Oko je zaštićeno brojnim mehanizmima
kao što su treptanje , suzni film , hematookularna barijera , kojima se štiti
od štetnih faktora.Upravo ovi mehanizmi često onemogućavaju prodiranje
leka na mesto gde treba da deluje.
Lek koji se ukapa lokalno , rastvara se u suzama i ispira se preko suznog
aparata iz oka.Poluživot lekova u suznom filmu je od 2 – 20 minuta.
Normalni volumen konjuktivalnog sakusa je 7 mikroL , a posle ukapavanja
samo jedne kapi se povećava na 30 mikroL.Prema tome samo jedna kap

prelazi kapacitet konjuktivalnog sakusa , pa se višak drenira preko
lakrimalnog sistema i prelivanjem preko ivica kapaka.Ukapavanje kapi
stimuliše suzenje i povećava oticanje suza usled treptanja ; to skraćuje
vreme kontakta leka i rožnjače i tako se smanjuje efekat leka.Lek tada
prelazi u nazolakrimalni kanal i biva naglo apsorbovan preko veoma
vaskularizovane mukoze nazofarinksa i orofarinksa.Aktivne supstance leka
koje se apsorbuju u ovim delovima ne dospevaju do GIT – a i jetre i ne
metabolišu se u njima.
Većina lekova kada se daju lokalno , dospevaju u oko preko rožnjače.Stroma
rožnjače je mnogo propustljivija za hidrosolubilne nego za liposolubilne
rastvore ; kroz rožnjaču najbolje prodiru lekovi koji imaju dvojnu
rastvorljivost , i u vodi i u mastima.Mnogi lokalno aplikovani lekovi se
nakupljaju u rožnjači koja postaje privremeno njihov rezervoar.Produžavanjem
vremena kontakta leka i rožnjače ubrzava se prodor leka u oko više nego
povećanjem koncentracije leka u kapima.Postoje brojne metode kojima se
produžava ovo vreme kontakta : dodavanjem kapima solubilnih polimera ,
vodenih suspenzija , masti.Produžavanje vremena kontakta može da se
postigne i primenom sistema za kontrolisano oslobađanje leka.
Većina lekova se gubi odmah po ukapavanju u konjukltivalni sakus usled
povećanog protoka suza i oticanja kroz nazolakrimalni kanal.Lekovi iz
prednje očne komore se eliminišu zajedno sa očnom vodicom kroz
korneoskleralni trabekulum , Šlemov kanal i uveoskleralnim putem.
Mnogi lekovi (pilokarpin) , spajaju se sa melaninom u prednjoj uvei.Ovo
vezivanje leka za pigment , zahteva da se kod jako pigmentovanih osoba
moraju dati veće doze leka da bi se dobio isti terapijski efekat.
Mnogi bolesnici ne znaju pravilno da aplikuju kapi u oči , što znači da ili
stavljaju više kapi u oko , ili kontaminiraju kapaljku ili bočicu ili ne koriste
kompresiju suznih tačkica.Dobra tehnika ukapavanja kapi , povećava
efikasnost terapije.Smanjenje količine kapi , otklanja stimulaciju sekrecije
suza , kao i dodatno treptanje i time povećava delovanje leka u oku.
Kombinovana terapija koja se sastoji od ukapavanja više vrsta kapi , treba
da zadovolji princip da najmanji razmak između ukapavanja različitih kapi
bude bar 5 minuta , kako bi se sprečilo ispiranje oka i smanjenje efdekta.
Kapi se stavljaju na sledeći način : oprati ruke , povući donji kapak na dole ,
staviti jednu kap u donji forniks konjuktive , držati kapak nekoliko sekundi
da se kap rasprostre i izvršiti blagu kompresiju na predeo suzne kesice 2
minuta.Takođe je važno da bolesnik zna da se kapi stavljaju 3 puta dnevno,
na 8 h.
Antiholinergici su lekovi koji se često koriste u oftalmologiji.Blokiranjem

holinergičkih receptora u sfinkteru pupile i cilijarnom telu , izazivaju
midrijazu i cikloplegiju.Koriste se za postizanje :
- dijagnostičke i terapijske midrijaze
- za određivanje refrakcije
- za stabilizaciju hematookularne barijere
- za penalizacionu terapiju ambliopije
Najčešće primenjivani antiholinergici su : atropin , homatropin , skopolamin ,
ciklopentolat , tropikamid.Antiholinergici pored lokalne preosetljivosti mogu
kod osoba sa anatomskom predispozicijom za angularni glaukom da
izazovu akutni napad glaukoma.Ovi lekovi mogu da ispolje i sistemske
neželjene efekte : smanjenje motiliteta GIT – a , suve sluznice , retenciju urina ,
smanjenje znojenja , tahikardiju , bronhodilataciju , konfuziju.Lečenje sistemskog

troivanja antiholinergicima podrazumeva prestanak davanja i davanje
fizostigmin salicilata.
Lokalni anestetici u oftalmologiji se primenjuju za izvođenje dijagnostičkih
procedura kao što su merenje očnog pritiska i pregled komornog ugla.Važno
je da se oni ne upotrebljavaju često jer mogu da izazovu zamućenja na
rožnjači.Od njih se koristi tetrakain , koji izaziva anesteziju do 15 minuta.
Kortikosteroidi inhibicijom fosfolipaze A2 , dovode do smanjenja produkcije
prostaglandina i leukotriena. Kortikosteroidi se koriste u obliku kapi i masti
i subkonjuktivalnih injekcija.Primenjuju se i sistemski per os i i.m.Najčešće
se koriste u lečenju zapaljenja rožnjače , vežnjače , prednjeg očnog segmenta
i u određenim stadijumima povreda rožnjače.Sistemska primena je ređa i to
kod zapaljenja uvealnog trakta.Kontraindikacije za njihovu primenu su herpes
simplex keratitis , gljivična oboljenja oka i druge virusne infekcije oka.
Sistemska neželjena dejstva se ogledaju u pogoršanju peptičkog ulkusa ,
gubitka Ca , pogoršanja osteoporoze , imunosupresiji , hipertenziji , skoku
glikemije itd.Produžena primena kortikosteroida može da dovede do porasta
očnog pritiska kod predisponiranih osoba , do ubrzanog razvoja katarakte itd.
Nesteroidni antiinflamatorni lekovi : fluoriprofen i diklofenak.
Fluoriprofen inhibira miozu , smanjuje inflamaciju i usporava zarastanje
rana.Diklofenak smanjuje intraokularnu inflamaciju posebno nakon operacija
na oku.Ovi lekovi se u oftalmologiji koriste zbog smanjenja mioze i
stabilizacije hematookularne barijere , a da pri tom za razliku od
kortikostreroida ne utiču na intraokularni pritisak.Mogu da se daju u vidu
kapi , masti ili per os.
Antibiotici se primenju u obliku kapi , masti , subkonjuktivalnih i
intraokularnih injekcija , a retko per os i parenteralno.
Virostatici se koriste u lečenju infekcija prednjeg segmenta oka koje su
izazvane herpes virusima.Najčešće se primenjuje aciklovir u obliku masti.
Antiglaukomni lekovi se najčešće daju u obliku kapi , a retko u obliku
tableta ili infuzija.Ovi lekovi se prema načinu delovanja mogu podeliti na :
a) holinergike , od kojih se koristi samo pilokarpin 1% i 2% ; koristi se
u lečenju angularnog glaukoma ; lek izaziva jaku miozu i grč cilijarnog tela
što utiče na refrakciju oka
b) adrenergički agonisti , od kojih se koristi brimonidin , koji značajno
snižava očni pritisak
c) adrenergički antagonisti smanjuju očni pritisak za oko 22% , pa se

najčešće koriste u lečenju glaukoma ; od neselektivnih beta blokatora najviše
se koristi timolol , a od selektivnih betaksolol ; ovi lekovi kod asmatičara
mogu da dovedu do pogoršanja stanja , a kod osoba sa bradikardijom i
hipotenzijom još više usporavaju srčani rad i snižavaju tenziju
d) inhibitori ugljene anhidraze se primenjuju lokalno (dorzolamid) i
sistemski (acetazolamid) ; ovi lekovi smanjuju produkciju očne vodice ; za
lokalnu upotrebu se koriste u vidu fiksne kombinacije sa beta blokatorima
e) derivati prostaglandina (latanoprost , travoprost) , efikasno snižavaju
očni pritisak ; ne izazivaju promene refrakcije, a neželjeni efekti su promena
boje dužice , brži rast trepavica i hiperemija vežnjače
f) hiperosmotski lekovi se koriste u lečenju akutnog glaukoma , jer
povećavaju osmotski gradijent između staklastog tela , očne vodice i seruma
što dovodi do povlačenja vode iz ovih struktura oka , pa se snižava očni
pritisak.Ovde se koristi hiperosmotski rastvor glicerola 50% u dozi od

1 gr/kg težine ; lek se daje per os u vodenom rastvoru sa dodatkom
limunovog soka.Neželjeni efekti su glavobolja , nauzeja , povraćanje , dijareja ,
a kod dijabetičara dovodi do hiperglikemije.Takođe se koristi 20% manitol
u terapiji akutnog glaukoma.
g) veštačke suze se najčešće primenjuju u oftalmologiji
Terapijski postupci u oftalmologiji

Stavljanje kapljica se vrši u konjuktivalnu kesicu sa ciljem da deluju na
zapaljenski proces koji je zahvatio konjuktivu ili da se resorbuju i dođu
u prednju komoru , dovodeći do proširenja ili do suženja pupile.Treba
obratiti pažnju na držanje pipete i na imobilizaciju kapaka. U konjuktivalni
sakus ne može stati više od 1-2 kapljice.Imobilizacija kapaka se vrši na
sličan način : između kažiprsta i palca leve ruke držimo vatu, koju naslonimo
na donji kapak , pri čemu kapak povučemo nadole ; na gornji kapak se
stavlja srednji prst leve ruke i povuče nagore ; bolesnik gleda naviše ; pipetu
približavamo i ukapamo 1-2 kapi. Bolesnik drži oči zatvorene nekoliko
sekundi.Kod osoba koje imaju jak blefarospazam upotrebljavamo Demarove
ekatere.
Stavljanje masti se vrši sa staklenim štapićima ili malim tubicama. Ne treba
stavljati veće količine masti jer višak izađe preko ivice kapaka.Dovoljno je
staviti rnasti veličine zrna pšenice. Izvrši se otvaranje kapaka , a bolesnik
pri tom gleda naviše tako da se ukazuje donji forniks.
Subkonjuktivalne injekcije služe za postizanje maksimalne koncentracije u
blizini zapaljenskog procesa u oku. Potrebno je prethodno izvršiti anesteziju
vežnjače ukapavanjem 1-2 kapi anestetika u razrnaku od po 3 minuta.Kad se
tečnost ubrizga, vidi se odizanje beonjače.
Monookularni i binokularni zavoji – zavoje ne treba stavljati kod
konjuktivitisa niti svežih hemijskih povreda.Monookularni zavoj se stavlja da
se izvrši imobilizacija kapaka ili radi zaštite od svetlosti , kao i kod
ulceroznih promena na rožnjači. Stavlja se i u slučajevima lagoftalmusa (pri
spavanju).
Binokularni zavoj se stavlja radi imobilizacije kapaka i bulbusa. Pri

stavljanju zavoja se držimo pravila da početak i završetak zavoja budu u vidu
cirkularnih namotaja oko čela , dok glavni deo prelazi preko jednog ili oba
oka.U izvesnim slučajevima dajemo i tzv. kompresivne zavoje koji su nešto
jače stegnuti, a primenjuju se u slučajevima kada postoji opasnost od
perforacije rožnjače.Posle operacije katarakte stavljamo zavoj sa školjkom u
prvih nekoliko postoperativnih dana. Kod bolesnika operisanih posle ablacije
retine posle uklanjanja binokularnog zavoja dajemo tamne naočari.
3. Adaptacija
Adaptacija je sposobnost retine da se prilagođava na osvetljenje različitog

intenziteta.U žutoj mrlji se nalaze jedino čepići , a njihov broj opada
prema periferiji u korist štapića.Čepići služe za centralni vid i raspoznavanje

boja u uslovima dnevnog osvetljenja , dok štapići služe za noćni
vid.Prilikom adaptacije na svetlost , razgrađuje se rodopsin , tako da osnovnu
ulogu imaju čepići.Kod adaptacije na tamu , rodopsin se brzo regeneriše , za
oko 5 minuta – to je primarna adaptacija , a narednih 30 minuta do 1 h ,
dolazi do daljeg poboljšanja noćnog vida – to je sekundarna adaptacija ; tu
glavnu ulogu imaju štapići.Retina koja je adaptirana na svetlost , nalazi se u
fotopnom stanju , a retina koja je adaptirana na tamu , nalazi se u skotopnom
stanju.
Adaptometri su aparati kojima se ispituje adaptaciona sposobnost retine na

tamu.Sastoje se iz sferične kupole u čijem dnu se nalazi slovo ili znak
koje ispitivana osoba treba da pročita.Ispitivana osoba se izloži jakoj
svetlosti što ima za cilj potpuno iscrpljivanje rodopsina , a zatim se nađe u
mračnoj prostoriji ; postepeno s e pojačava svetlost u kupoli sve dok ososba
ne prepozna slovo ili znak. ; tada se svetlost u kupoli ugasi i sve se ponovi.
Ispitivanje se ponavlja u toku 35 minuta , a rezultat se prikazuje grafički.
Normalna adaptaciona kriva ima 2 dela :
- prvi deo je strmiji , kraći (traje oko 6,5 minuta) i odgovara primarnoj
adaptaciji čepića
- drugi deo je blagog nagiba , duži (traje oko 35 minuta) i odgovara
sekundarnoj adaptaciji štapića
- granica između ova 2 dela je označena zubcem
Kod različitih degenerativnih bolesti očnog dna (retinopatija pigmentoza) ,
postoji smanjena adaptacija na mrak sve do potpunog odsustva.
Kod takvih osoba postoji niktalopija , gde je adaptaciona kriva
horizontalna.Postoje i stečene niktalopije (kod avitaminoze A).
4. Elektrodijagnostika
Elektroretinogram (ERG) preko elektroda registruje odgovor retine na

stimulaciju svetlosnim impulsom , tj. informiše nas o njenoj bioelektričnoj
sposobnosti.Može se regoistrovati fotopski ERG (retina je adaptirana na
svetlost) i skotopski ERG (retina je adaptirana na mrak).ERG se sastoji od
negativnog A talasa koji predstavlja odgovor fotoreceptora i pozitivnog B
talasa koji potiče od bipolarnih i potpornih ćelija.
Fliker (treptajni) ERG uz ponovljene impulse fleša , registruje čisti odgovor
čepića.Patern ERG se zasniva na crno – belim stimulusima (šahovska tabla)
i najbolje prikazuje funkciju žute mrlje.
Elektrookulogram (EOG) registruje abnormalnosti na nivou retinalnog
pigmentnog epitela.Rožnjača predstavlja pozitivan , a retinalni pigmentni
epitel negativan pol.Merenje se vrši preko 2 temporalne elektrode.Tokom
merenja osoba pokreće oči fiksirajući 2 svetlosna izvora.Odnos potencijala
pri adaptaciji na svetlo i onih pri adaptaciji na tamu (Ardenov odnos) ,
normalno je veći od 1,8.Tipična indikacija za EOG je viteliformna
distrofija žute mrlje.
Vizuelni evocirani potencijali (VEP) je metoda koja registruje oštećenja
vidnog puta.Električni odgovor mozga na optički stim,ulus registruju
elektrode postavljene u okcipitalnom delu glave.Najvažnija indikacija za
ovu metodu je retrobulbarni neuritis , gde na primer kod multiple skleroze
zbog demijelinizacije postoji produžena latenca.

Ehografija se primenjuje u slučaju katarakte , krvarenja u staklastom telu ili
diferencijalno dijagnostički za razne promene na retini i horoideji , posebno
kod intraokularnih tumora.Osim toga koristi se u dijagnostici patologije
orbite i optičkog nerva.Posebnu ulogu ima u registrovanju vrednosti očne
jabučice (dužina) , na osnovu čega se izračunava vrednost veštačkog sočiva
koje treba da se ugradi u oko.
A metoda određuje dimenzije različitih delova očne jabučice.
B metoda omogućava dvodimenzionalnu sliku orbitalnih lezija.
Optička koherentna tomografija je precizna metoda koja prikazuje
retinalne strukture u poprečnom preseku.
Fluoresceinska angiografija
Supstance koje fluoresciraju imaju sposobnost apsorbovanja svetlosti jedne
talasne dužine i emitovanja svetlosti druge talasne dužine.Natrijum fluorescein,
stimulisan plavom svetlošću , postaje aktivan i emituje zelenu svetlost.
Tokom fluoresceinske angiografije, produkuje se bela svetlost koja prolazi
kroz plavi filter , a zatim ulazi u oko.Sa očnog dna ispitanika , reflektuje se
kao mešavina plave i zelene svetlosti, kada postoji fluorescein.Ova mešavina
prolazi kroz drugi filter , koji propušta samo zelenu svetlost
Pod uslovom da su optička svojstva oka i kamere zadovoljavajuća , dobija
se slika retinalne cirkulacije.
Za izvođenje fluoresceinske angiografije , treba da se ubrizga 5 kubnih
milimetara 20% natrijum fluoresceina u antekubitalnu venu.Kada fluorescein
uđe u cirkulaciju oka , prave se snimci svake sekunde tokom 15
sekundi , a zatim ređe na 2 – 3 minuta.
Neke lezije su hiperfluorescentne ili hipofluorescentne , što je od značaja.
Hiperfluorescencija ukazuje na curenje iz novoformiranih krvnih sudova sa
papile i na udaljenim mestima kod dijabetičke retinopatije.
5. Kolorni vid
U žutoj mrlji se nalazi oko 7 miliona čepića.Oni se dele u 3 grupe :

- plave
- zelene i
- crvene
Njihovi fotopigmenti sadrže različite opsine i odgovorni su za percepciju
jedne od 3 osnovne boje.Poremećaji u razlikovanju boja mogu biti
urođeni
(posebno kod muškaraca pošto je nasleđivanje recesivno preko X hromozoma)
i stečeni (kod bolesti žute mrlje ili optičkog nerva).
Poremećaji kolornog vida su :
* protoanomalija : to je otežano raspoznavanje crvene boje
* deuteranomalija : odnosi se na zelenu boju
* tritananomalija : odnosi se na plavu boju
Oko 8% muškaraca ima poremećaj kolornog vida , dok je kod žena to
manje (oko 0,4%).

Poremećaji u osovini crveno – zelene boje se otkrivaju pomoću
pseudoizohromatskih tablica (Išihara ili Stiling).Ove tablice sadrže različite
brojeve koji su napravljeni od malih kolornih tačkica , a sve je okruženo sa
drugim bojama , koje osoba sa poremećajem kolornog vida ne može da
razlikuje.Naime ovde se koriste različite boje iste zasićenosti , pa osoba sa
poremećajem kolornog vida dobija lažan utisak da se radi o istim bojama.
Za otkrivanje poremećaja u osovini plavo – žute boje (stečeni poremećaji
kolornog vida) , koristi se Farnsvort – Munsel test koji se zasniva na
pravilnom slaganju pločica iste boje , ali različitih nijansi.Osoba sa
poremećajem kolornog vida ne može da ih složi pravilno.
Kvantitativno , poremećaji kolornog vida se vrše pomoću Nagelovog
anomaloskopa.Princip se zasniva na činjenici da mešavina crvene i zelene
boje daje žutu boju.Normalna osoba meša 43 dela crvene i 33 dela
zelene boje da bi se dobila žuta boja.Kod osoba koje teže raspoznaju
crvenu ili zelenu boju , potrebno je da specijalnim zavrtanjem puste više te
boje da bi dobili žutu boju.Na taj način se procenjuje sposobnost za
obavljanje određenih poslova (piloti , železničari , vozači).
6. Anatomija očnih kapaka

Očni kapci (palpebre) su 2 kožno – mišićna nabora koja zatvaraju otvor
očne duplje i tako štite očnu jabučicu od spoljašnjih štetnih faktora. Čvrstinu
očnih kapaka obezbeđuje njihov fibrozni skelet , a pokretljivost sluznica koja
oblaže njihovu zadnju stranu.Očni kapci su odvojeni eliptičnim otvorom (rima
palpebrarum) koji je ograničen slobodnom ivicom gornjeg i donjeg kapka.Očni
kapci su sastavljeni od:
a) tanke kože koja oblaže površinu kapaka i koja sadrži dlake sa
znojnim i lojnim žlezdama
b) ispod kože se nalazi potkožni sloj koji čini sloj rastresitog vezivnog
tkiva bez masti - to je mesto sakupljanja tečnosti, krvnih podliva i zapaljenskih
procesa
c) mišićni sloj se sastoji od poprečno – prugastih i glatkih mišićnih
vlakana.Poprečno – prugastu muskulaturu kapka čine 2 mišića : m.orbicularis
oculi i mišić podizač gornjeg kapka (m.levator palpebre superioris).
M. orbicularis oculi se sastoji od kružnih mišićnih vlakana , a njegova
inervacija potiče od n.facijalisa.Ovaj mišić obezbeđuje :
- normalno zatvaranje kapaka (treptanje i spavanje)
- grčevito zatvaranje kapaka (blefarospazam)
- potiskivanje suza kroz suzne kanaliće
- normalno naleganje slobodne ivice kapka na očnu jabučicu
- pražnjenje izvodnih kanala Majbomovih tarzalnih žlezda
M.levator palpebre superioris se nalazi samo u gornjem kapku i zahvaljujući
njemu dolazi do podizanja gornjeg kapka prilikom treptanja.Ovaj mišić
inervišu vlakna n.oculomotoriusa.
Glatke mišiće očnih kapaka čine 2 mišića : m.tarsalis superior i inferior.Ova
mišića su inervisana od strane simpatikusa i svojim tonusom oni održavaju
normalnu širinu rime palpebri uzmeđu 2 treptaja.

d) ispod mišićnog sloja se nalazi fibrozni skelet kapaka , koji čine :
tarzalne pločice gornjeg i donjeg kapka , tarzo-orbitalna fascija, kao i 2 veze
kapka (lateralna i medijalna).Obe tarzalne pločice , tarzo – orbitalna fascija i
obe veze kapka čine pregradu koja se označava kao septum orbitale.
e) sloj sluznice čini tarzalna konjuktiva
Sastavni delovi očnih kapaka su i trepavice , Cajsove lojne , Molove znojne
i Majbomove tarzalne žlezde.
Očni kapci su bogato vaskularizovani.Arterijska vaskularizacija potiče od
a.lacrimalis i a.oftalmike , a vensku krv odvode v.angularis i v.temporalis
superficijalis.
Svi ovi elementi formiraju 2 sloja : površni i duboki sloj očnih kapaka.
Površni sloj (lamela) očnih kapaka čine : koža , potkožni sloj , sloj poprečno –
prugastih mišićnih vlakana , trepavice , Cajsove lojne i Molove znojne žlezde.
Duboki sloj (lamela) očnih kapaka čine : tarzalne pločice , glatka mišićna
vlakna , Majbomove tarzalne žlezde i tarzalna konjuktiva.
Granicu između ova 2 sloja čini linea alba koja je važna u hirurgiji kada
treba raslojiti kapak na lamele.
Fiziološka uloga kapaka je sledeća :
* mehanički štite očnu jabučicu od spoljnih štetnih faktora
* svojim pokretima omogućavaju oticanje suza iz konjuktivalnog
sakusa u odvodne suzne puteve
* zajedno sa suzama odstranjuju prašinu i prljavštinu sa površine oka
* učestvuju u stvaranju suznog filma
* sprečavaju ulazak svetlosti u oko i štite oko od sušenja u toku sna
* odmaraju mišiće i žutu mrlju za vreme kratkog perioda kada su kapci
zatvoreni između 2 treptaja
Zaštitna uloga kapaka se ostvaruje zahvaljujući funkciji trepavica , sekretornoj
aktivnosti žlezda i treptanju.
Vaskularni poremećaji na očnim kapcima

Otok kapaka (edem palpebrarum) nastaje zbog prekomernog nakupljanja
tečnosti u potkožnom sloju kapaka.Otečeni kapci su zadebljali , a
pokretljivost je ograničena ili onemogućena.Otok nastaje naglo i naglo nestaje
posle prestanka delovanja uzroka.Može se javiti kao zapaljenski i nezapaljenski
otok.
Zapaljenski otok (edema inflamatorum) nastaje kao posledica povećane
vaskularne permeabilnosti.Najčešće je prateća manifestacija nekih oboljenja
kapaka (hordeolum , apsces , erizipel , ekcem) ili oboljenja u blizini kapaka
(dakriocistitis , dakrioadenitis , sinuzitis).Zapaljenski otok je obično jednostran , a
pored otoka postoji i hiperemija kože , topla koža i bol.Terapija podrazumeva
lečenje osnovnog oboljenja.
Nezapaljenski , hladni otok (edema noninflamatorum) nastaje u sklopu
sistemskih poremećaja (srce , bubrezi , štitna žlezda) ili kao alergijska
manifestacija (Kvinkeov edem).Nezapaljenski otok je bilateralan i bezbolan , a
koža je bleda i hladna.Terapija je lečenje osnovne bolesti.
Hematom kapaka je krvni podliv u potkožnom tkivu kapka.Kapci su lividne
boje, zadebljali , a pokreti su ograničeni.Hematomi nastaju kao posledica
mehaničkih povreda kapaka ili spontano kao posledica hematoloških bolesti.
Terapija nije potrebna jer se spontano resorbuju za 10 – 15 dana.Od posebnog

značaja je obostrani hematom kapaka (znak naočara) koji se javlja 24 – 48h
nakon povrede glave , kada može da ukazuje na prelom baze lobanje.
7. Kongenitalne anomalije
Kolobom kapka je kongenitalna anomalija u vidu trouglastog defekta

tkiva sa bazom na slobodnoj ivici kapka i to češće na gornjem nego na
donjem kapku.Može biti udružen sa drugim anomalijama (dermoidna cista ili
mikroftalmus) ili u sklopu nekih sindroma (mandibulo – facijalna dizostoza ili
okulo – aurikulo – vertebralna dizostoza).Kako je u predelu koloboma, očna
jabučica bez zaštite , dolazi do sušenja oka sa posledicama na konjuktivi i
rožnjači. Lečenje je operativno.
Epikantus je bilateralna kongenitalna anomalija u vidu uspravnih kožnih
nabora koji pokrivaju unutrašnje uglove kapka. Ponekad je udružen sa
ptozom.Manji epikantusni kožni nabori se spontano koriguju do 5.godine
života,Oni koji se ne koriguju , leče se hirurški.
Blefarofimoza je kombinacija bilateralnog epikantusa i ptoze sa slabom
funkcijom m.levator palpebre superior.Rima palpebrarum je horizontalno
sužena , a greben nosa je slabo razvijen.Postoji slabovidost (ambliopija) zbog
zaklonjenosti zenice spuštenim gornjim kapcima.Lečenje je hirurška korekcija
ptoze i epikantusa.
Ankiloblefaron je retka anomalija kod koje su kapci međusobno spojeni
duž slobodne ivice kapaka tako da je rima palpebrarum horizontalno
skraćena.Najčešće su ivice kapaka spojene u njihovoj spoljašnjoj polovini
(ankiloblefaron externum) , a ređe u unutrašnjoj polovini (ankiloblefaron
internum).Terapija je hirurška i sastoji se u presecanju membranozne opne
koja spaja slobodne ivice kapaka.
Epiblefaron je kongenitalna anomalija kod koje postoji horizontalni nabor
kože kapka na jednom ili na oba kapka , koji gura trepavice prema očnoj
jabučici.Češći je na donjem nego na gornjem kapku.
Terapija najčešće nije potrebna jer se spontano koriguje do kraja 1. godine
života.Samo mali broj bolesnika zahteva hiruršku korekciju.
Euriblefaron je kongenitalna anomalija koja se manifestuje bilateralnim i
simetričnim povećanjem dužine i širine rime palpebrarum.Ovu anomaliju prati
i poremećena konfiguracija rime palpebrarum , mlitavost očnih kapaka kao i
poremećaj oblika i položaja kapaka.Postoji usporeno treptanje , nemogućnost
zatvaranja kapaka pri spavanju i parcijalni ektropijum oba kapka u njihovom
spoljašnjem delu.Terapija je hirurška (horizontalno skraćenje oba kapka sa
stvaranjem novog spoljašnjeg ugla otvora kapaka kako bi se obezbedila
normalna širina rime palpebrarum).
Distihijaza je retka anomalija kod koje postoje 2 reda trepavica koje rastu
u nivou orificijuma Majbomovih žlezda.Aberantne trepavice su usmerene ka
očnoj jabučici ; kako su ove trepavice meke , najčešće ne izazivaju
subjektivne smetnje.Samo retko je potrebna hirurška intervencija
krioterapijom koja podrazumeva destrukciju korena aberantnih trepavica
niskom temperaturom.

8. Poremećaji položaja očnih kapaka
Ptoza je unilateralna ili bilateralna spuštenost gornjeg kapka pri čemu je

aktivno podizanje spuštenog kapka ograničeno , a rima palpebrarum sužena.
Zbog pokušaja bolesnika da podigne spušteni kapak dodatnom kontrakcijom
mišića podizača obrve i čeonog mišića , dolazi do nabiranja čela i zabacivanja
glave unazad kada je ptoza obostrana.Sve ptoze se dele na kongenitalne i
stečene.
1) Kongenitalna ptoza je unilateralna ili bilateralna spuštenost
gornjeg kapka koja postoji na rođenju.Pri pogledu na dole , slobodna ivica
spuštenog kapka je viša u odnosu na normalan kapak zbog nedovoljne
relaksacije mišića podizača gornjeg kapka.To je važan znak za razlikovanje
kongenitalne od stečene ptoze.Lečenje je hirurško.Ako je ivica spuštenog
kapka postavljena tako da ne zaklanja zenicu , onda se ne žuri sa
operacijom ptoze i ona se izvodi pred polazak deteta u školu.Ali ako
zaklanja polovinu ili više od polovine zenice , onda se ptoza operiše već
krajem 1. godine života kako ne bi došlo do slabovidosti.
Posebna forma urođene ptoze je paradoksalna kongenitalna ptoza koja se
viđa u sklopu Markus – Gunovog fenomena.Ova ptoza je najčešće jednostrana
i iščezava kada bolesnik otvori usta ili pokreće donju vilicu levo – desno.
Etiologija ove ptoze nije poznata , a smatra se da je u pitanju pogrešna
inervacija mišića podizača gornjeg kapka mandibularnom granom V
kranijalnog živca.
2) Stečena ptoza je unilateralna ili bilateralna spuštenost gornjeg
kapka koja se javlja tokom života.Stečena bilateralna ptoza kod odraslih
koja se pogoršava u toku dana može biti rani znak miastenije gravis.U
zavisnosti od uzroka , razlikuje se više formi stečene ptoze : neurogena ,
miogena , senilna , mehanička i traumatska ptoza.Lečenje zavisi od
uzroka.Neurogena ptoza u sklopu paralize n.oculomotoriusa kao i traumatska
ptoza mogu spontano da se povuku posle nekog vremena.Senilna i miogena
forma zahtevaju hirurško lečenje , dok simpatička forma (Hornerov sindrom)
koji je forma neurogene ptoze ne zahtevaju hirurško lečenje.
Ektropijum je izvrtanje kapka prema spolja , tako da je konjuktiva tarzusa
okrenuta upolje, izložena spoljnim uticajima i sasušenju; crvena je i zadebljala.
Ektropijum češće zahvata donji kapak , a osim izvrtanja kapka postoji još i
pojačano suzenje , hipertrofija i keratinizacija tarzalne konjuktive , oštećenja
na površini kapka zbog nekompletnog zatvaranja kapaka.
1) Senilni ektropijum nastaje kod starijih ljudi na donjem kapku, zbog
staračkih promena u strukturama kapka.Terapija je hirurška.
2) Paralitički ektropijum nastaje zbog gubitka tonusa m.orbicularis
oculi u sklopu paralize n.facijalisa.Tereapija podrazumeva lečenje osnovne
bolesti i zaštitu površine opka ukapavanjem veštačkih suza.Ako ovo stanje
potraje duže ili je paraliza facijalisa trajna , potrebno je hirurško lečenje.
3) Ožiljni (cikatricijalni) ektropijum je posledica ožiljnih promena posle
povreda i nekih dermatoloških bolesti (ihtioza).Dolazi do povlačenja i
izvrtanja ivice kapka put spolja.Terapija je hirurška.
4) Spastički ektropijum nastaje kao propratna i prolazna pojava koja
prati akutna zapaljenja i alergijske manifestacije na prednjem segmentu oka.
Usled otoka konjuktive dolazi do guranja slobodne ivice kapka prema
napred.Lečenje je lečenje osnovne bolesti.
5) Mehanički ektropijum je izvrtanje očnog kapka usle postojanja na
ivici kapka velike tumefakcije ili neke druge promene.Terapija je hirurška.

Entropijum je uvtanje slobodne ivice kapka zajedno sa trepavicama
(trihijasis) i delom kože kapka put unutra prema očnoj jabučici.Na taj način
se uspostavlja stalni kontakt između entropionirane ivice kapka i trepavica
sa površinom očne jabučice , što izaziva stalnu iritaciju oka i oštećenja na
konjuktivi i rožnjači (hiperemija konjuktive , ulceracije na rožnjači , sekundarna
infekcija pa čak i perforacija rožnjače).Zavisno od uzroka nastanka , razlikuje
se više formi entropijuma : spastični , senilni , ožiljni i mehanički entropijum.
1) Spastični entropijum je prolazna pojava koja nastaje kao prateća
pojava akutnih inflamatornih oboljenja na prednjem segmentu oka ili se
javlja u postoperativnom toku kod nekih hirurških intervencija.Nastanku
spastičnog entropijuma znatno doprinmopsi postojanje blefarospazma kao i
dugo nošenje zavoja i kompresija oka.Zahvata pretežno donji kapak , jer je
donji tarzus uži i tanji pa je uvrtanje donjeg kapka lakše.
Lečenje spastičkog oblika podrazumeva lečenje osnovnog oboljenja.
2) Senilni entropijum jer bolest starijih ljudi ; zahvata isključivo
donji kapak i nastaje zbog senilnih promena na kapcima kojima doprinosi i
postrojanje senilnog enoftalmusa.Zbog postojanja senilnog enoftalmusa , mlitav
donji kapak gubi oslonac na očnoj jabučici , zbog čega se lako uvrće put
unutra.Terapiaj je hirurška.
3) Ožiljni entropijum može da zahvati oba kapka a nastaje kao
posledica ožiljavanja tarzalne konjuktive i kontrakture unutrašnje lamele
zahvaćenog kapka.Najčešće je posledica hemijskih i termičkih povreda
konjuktive ili oboljenja iz grupe okulo - muko – kutanih bolesti.Leči se
hirurški.
4) Mehanički entropijum je uvrtanje donjeg kapka koje nastaje zbog
nedovoljnog oslonca ili potpunog gubitka oslonca na očnoj jabučici.Viđa se
kod bolesnika sa enoftalmusom , mikroftalmusom i anoftalmusom.
Retrakcija kapaka
Normalna širina rime palpebrarum je određena odnosom slobodnih ivica
kapaka prema limbusu rožnjače.Ivica gornjeg kapka je normalno postavljena
za 1 – 2 mm ispod gornjeg limbusa , dok ivica donjeg kapka naleže na
limbus rožnjače na 6 sati.Retrakcija kapaka je poremećaj položaja kapaka
kada su očni kapci povučeni upolje , a njihova slobodna ivica je udaljena od
limbusa rožnjače , tako da je beonjača otkrivena.Ova pojava je više ispoljena
na gornjem kapku i najčešće se viđa kod osoba koje boluju od hipertireoze.
9. Poremećaji pokretljivosti očnih kapaka
Blefarospazam je nevoljna i grčevita kontrakcija m.orbicularisa okuli.Ova

kontrakcija može biti klonični ili tonični grč. Klonični grč se ispoljava kao:
* fibrilacija - klonični grčevi pojedinih snopova mišića ; manifestuje se
kao nevoljno podrhtavanje jednog dela kapka
* niktitacija - je klonički grč celog mišića; manifestuje se kao grčevito
treptanje
Kada se otkrije i ukloni uzrok , oni brzo iščezavaju.
Tonični grč celog m.orbicularisa oculi se naziva blefarospazam.Najčešće je
refleksnog porekla i nastaje usled nadražaja n.trigeminusa ; udružen sa

pojačanmim lučenjem suza (epifora) i fotofobijom čini trijas iritativnih
simptoma koji se javlja kod zapaljenja konjuktive i oboljenja prednjeg
segmenta oka (keratitis, iridociklitis).Lečenje podrazumeva izlečenje osnovnog
oboljenja.
Blefarospazam se može javiti i u sklopu nekih neuroloških oboljenja kao što
su neuralgija n.trigeminusa , encefalitis i multipla skleroza.
Najteži oblik blefarospazma je esencijalni blafarospazam , koji predstavlja
grčevito zatvaranje kapaka sa elementima toničnog i kloničnog grčenja
m.orbicularis oculi.Uzrok bolesti je nepoznat , a jedina terapija je ubrizgavanje
botulinskog toksina u m.orbicularis oculi.
Lagoftalmus karakteriše nemogućnost zatvaranja kapaka.U tom slučaju , očna
jabučica ostaje otkrivena i nezaštićena.Pri zatvaranju kapaka i u toku sna ,
zbog sinergičkog delovanja m.orbicularis oculi i m.rectus superiora , očna
jabučica se povlači naviše i rotira unazad (Belov fenomen).Prio tom deo
bulbarne konjuktive i donja trećina rožnjače ostaju otkrivenmi i izloženi
štetnim faktorima što vremenom dovodi do patoloških promena (keratitis ,
keratokonjuktivitis).
Lagogftalmus može da nastane zbog :
- defekta u tkivu kapaka
- slabe funkcije m.orbicularis oculi u toku paralize facijalisa kada postoji
paralitički ektropijum donjeg kapka i
- kod egzoftalmusa kada nije moguće zatvaranje kapaka
Lečenje lagoftalmusa je hirurško zatvaranje defekata kapaka , rešavanje
egzoftalmusa i lečenje paralize facijalisa.Simptomatsko lečenje podrazumeva
vlaženje oka veštačkim suzama i antibiotike lokalno.
10. Alergijske manifestacije na očnim kapcima
Akutni alergijski edem kapaka je alergijska manifestacija koja može biti

izazvana ujedom insekata , upotrebom nekih lekova ili se javlja u sklopu
generalizovane urtikarije.Edem zahvata oba kapka , testast je i bezbolan.
Dominantan simptom je svrab.Leči se sistemskom proimenom
antihistaminika i lokalnom primenom kortikosteroidnih masti koje se
utrljavaju spolja u kožu kapaka.
Kontaktni dermatitis kože kapaka nastaje kao posledica preosetljivosti na
lokalnu primenu lekova , kozmetičkih sredstava i supstanci koje preko ruku
dospevaju na kožu kapaka.Od lekova , kontaktni dermatitis najčešće izazivaju
antibiotici neomicin i hloramfenikol.Dominantan simptom je jak svrab.Kapci su
otečeni , a koža je eritematozna.U daljem toku se otok smanjuje , ali eritem
perzistira.Terapija podrazumeva uklanjanje uzroka , a nakon toga
kortikosteroidne masti.
Ekcem kože kapaka je hronično oboljenje koje pored kapaka zahvata i
okolnu kožu , nos i ušnu školjku.U osnovi je reakcija preosetljivosti
predisponiranih osoba na određene antigene.Na špočetku bolesti je koža
kapaka eritematozna sa perutanjem.Vremenom kapci postaju induriranmi sa
znacima lihenifakcije i stvaranja ragada u predelu spoljašnjeg ugla otvora

kapaka.Takođe može da postoji stafilokokni blefaritis i ispadanje trepavica
(madarosis).U daljem toku može doći do evertiranja suznih tačkica , ožiljnog
ektropijuma i lagoftalmusa.
11. Bakterijske infekcije kapaka
1) Bakterijske infekcije
Impetigo je retka bakterijska infekcija koja se sa kože lica može preneti
na kožu kapaka.Izazivač je stafilokokus aureus ili piogeni streptokokus.Na
koži se javljaju eritematozne površine na kojima se brzo stvaraju vezikule i
bule koje nakon prskanja zamenjuju kruste ; postoji bol.Lečenje podrazumeva
lokalnu i sistemsku primenu antibiotika prema antibiogramu.
Hordeolum (čmičak) je akutno gnojno zapaljenje žlezda kapaka najčešće
izazvano stafilokokom.Zapaljenje Cajsovih i Molovih žlezda se označava kao
spoljašnji hordeolum , dok se zapaljenje Majbomovih tarzalnih žlezda
označava kao unutrašnji hordeolum.
U kliničkoj slici dominira bolan zapaljenski otok , koji može da zahjvati
ceo kapak i konjuktivu.Kod unutrašnjeg hordeoluma , otok i bol su jače
izraženi nego kod spoljašnjeg hordeoluma.U centru otoka se ubrzo stvara
mali apsces koji se vidi kao beličasta tačkica oko korena trepavice (spoljni
hordeolum) ili u orificijumu Majbomove žlezde na ivici kapka (unutrašnji
hordeolum).Posle nekoliko dana , aspces se spontano drenira i to kod
spoljnjeg hordeoluma kroz kožu , a kod unutrašnjeg kroz tarzalnu
konjuktivu.Posle dreniranja , bol nestaje i otok i svi znaci infekcije se brzo
povlače.Kod nekih osoba , hordeolum može da se ponavlja više puta
uzastopno , kada govorimo hordeolozi – to treba da asocira na dijabetes
melitus.Lečenje hordeoluma se sastoji u lokalnom stavljanju obloga i
antibiotskih masti 3 – 4 puta dnevno.
Skraćenje toka bolesti i olakšavanje tegoba se može postići čupanjem
trepavice u čijem folikulu je formirana gnojna kolekcija što dovodi do
pražnjenja gnojnog sadržaja.
Halacion je inflamatorna granulomatozna lezije u tarzusu koja nastaje usled
opstrukcije otvora izvodnog kanala Majbomove žlezde i nakupljanja
žlezdanog sekreta.Kod bolesnika koji boluju od seboroičnog dermatitisa ,
blefaritisa , halacion se češće javlja.Halacion se ispoljava kao bezbolni
čvorić veličine zrna bibera.Čvrste je konzistencije i jasno je ograničen.Samo
mali halacioni mogu ponekad spontano da nestanu.Halacionm može da probije
tarzalnu konjuktivu , kada se na njoj stvara polišpozni granulom.Terapija je
hirurška.Posle uklanjanja može na istom mestu ponovo da se javi halacion.U
tom slučaju kod starih ljudi treba pomisliti na adenokarcinom.
Apsces kapaka je ograničena gnopjna kolekcija u gornjem ili donjem
kapku.Apsces može da nastane kao prateća pojava povrede (čupanje obrva) ,
kod ujeda insekata , usled širenja infekcije iz paranazalnih sinusa i
metastatski.U kliničkoj slici dominira zapaljenski optok kapaka , bol , crvenilo
kože , nemogućnost otvaranja oka i fluktuacija sadržaja pri palpaciji kapka.
Vremenom može doći do perforacije i pražnjenja sadržaja ali to nije često.

Apsces kapka je akutno stanje posebno kada se nalazi u blizini unutrašnjeg
ugla jer tada može doći do širenja infekcije preko angularne vene u
kavernozni sinus i njegove tromboze što je tragično za bolesnika.U terapiji
se priomenjuju topli , suvi oblozi i sistemski antibiotici , ali to ne rešava
problem.Prava terapija je hirurška koja se sastoji u inciziji i drenaži apscesa.
Erizipel je retka infekcija koja je izazvana piogenim streptokokom.Može da se
javi na mestu minimalne povrede kapka ili se sa kože lica širi na kožu kapka.
Postoji ograničen eritem.Primarna lokalizacija na kapcima je nepovoljna jer može
dovesti do skvrčavanja kapka.Terapija je primena fenoksi metilpenicilina per os.
12. Virusne i parazitarmne infekcije kapaka

Herpes simplex
Infekcija kože kapaka virusom herpes simplex tip 1 može da se javi u
sklopu primarne herpetične infekcije kod male dece ili u formi rekurentne
infekcije u svim uzrastima.Primarna infekcija nastaje po tipu klapljične
infekcije.Rekurentna infekcija nastaje aktiviranjem virusa iz latentne faze
pod dejstvom izvesnih okidača , kada dolazi do njegovog širenja iz
gangliona trigeminale do kože.Ova virusna infekcija je skoro uvek
unilateralna.Samo kod osoba sa atopijom i imunodeficijencijom može boiti
bilateralna.Bolest počinje pojavom na koži bolnih vezikula koje su ispunjene
seroznom tečnošću.Dalje dolazi do zamućenja sadržaja vezikula i do
njihovog prskanja i kasnije stvaranja krusta.Kruste spontano nestaju za 7 dana.
Terapija nije potrebna jer bolest spontano prolazi.Može da se koristi
aciklovir u obliku masti za oči.
Herpes zoster oftalmicus
To je unilateralna virusna infekcija koja se javlja u inervacionom području
n.oftalmikusa , a izaziva je virus varičele zoster.Javlja se kod starijih ljudi
kod kojih je došlo da pada imuniteta i koji su kao deca preležali
varičelu.Bolest počinje jakim bolom u vidu pečenja u inervacionom području
n.oftalmikusa.Prodromalni znaci bolesti su eritem , otok kapaka , fotofobija i
pojačano suzenje (epifora).Ubrzo zatim na eritematoznoj koži se javljaju
vezikule ispunjene bistrom tečnošću.Dalje dolazi do zamućenja sadržaja
vezikula (pustule) , pojave hemoragičnog sadržaja u pojedinim vezikulama pa
čak i do nekroze.Razlikuje se vezikulozni, pustulozni, hemoragični i nekrotički
oblik. Kožne lezije prolaze za 3 – 4 nedelje.Posle njih zaostaje dugotrajna
neuralgija i hipoestezija , a mogu zaostati i ožiljci , hiper i hipopigmentacija.
Zahvaćenost ipsilateralne bočne strane nosa infekcijom (inervaciono područje
n.nazocilijarisa) ukazuje na ozbiljnu intraokularnu inflamaciju. Leči se
antivirusnim lekovima (aciklovir) , lokalnim antivirusnim mastima za oči , kao
i mastima za oči koji su kombinacija antibiotika i kortikosteroida.Lokalna
terapija se primenjuje sve do odvajanja krusta.
Moluscum kontagiosum je virusna infekcija izazvana virusom iz grupe
Pox virusa.Najčešće se javlja kod dece u vidu čvorića, veličine zrna prosa ,
žućkastobele boje, sa udubljenjem na vrhu. Komplikuje se folikularnim
konjuktivitisom.Kako ovi čvorići mogu biti skriveni između trepavica , onda
postojanje upornog folikularnog konjuktivitisa treba da asocira na ovo
oboljenje.Lečenje podrazumeva uništavanje čvorića termokauterom ili tečnim
azotom ili laserom.

Veruka vulgaris je papilomatozni izraštaj na koži ili rubovima kapaka ; i
izaziva ga virus iz grupe Papova virusa.Može izazvati uporni konjuktivitis.
Najbolje se skida termokauterom ili laserom.
3) Parazitarne infekcije kapaka

Pediculosis je parazitarna infekcija kapaka koja podrazumeva infestaciju
trepavica stidnom vaši (pediculus pubis).Najčešći simptom je svrab.Pregledom
ivice kapaka vide se paraziti od kojih neki mogu biti pokretni , zatim
jajašca parazita i njihove prazne ljuske koje adheriraju za trepavice.Kada
infestacija traje duže , postoji i blefaritis i folikularni toksični konjuktivitis ,a ne
retko i preaurikularna limfadenopatija.
Terapija se svodi na mehaničko uklanjanje jaja i parazita sa trepavica , na
šišanje trepavica i na lokalnu primenu 1% žutog živinog oksida i fizostigmina
u vidu masti za oči.Posle završenog lečenja , neophodna je dezinsekcija
pacijenta , njegovog seksualnog partnera , članova porodice , odeće i posteljine
kako bi se sprečili recidivi.
13. Infekcije ivice kapaka
Blefaritis je hronično je zapaljnje rubova kapaka i može biti skvamozni ili

ulcerozni.Njihova patogeneza nije poznata.Prema lokalizaciji se dele na prednji
i zadnji blefaritis.Prema etiologiji se dele na stafilokokni , seboroični i
mešoviti (stafilokokni blefaritis na seboroičnoj osnovi).
1) Prednji blefaritis je bilateralno zapaljenje prednje ivice rubova
kapaka hroničnog toka.Zavisno od uzročnika , razlikuju se stafilokokni ,
seboroični i mešoviti blefaritis.Bolesnici se žale na peckanje i žarenje u
očima , svrab , fotofobiju i pojačano lučenje suza.Prednja ivica rubova kapaka
je zadebljala i hiperemična sa izuvijanim krvnim sudovima (teleangiektazije).
Oko trepavica postoje lomljive ljuspice (kolarete) koje poput kragne
uokviruju trepavice.Kolarete se formiraju od fibrinskog eksudata i ukazuju
na stafilokoknu infekciju.Hiperemična i masna prednja ivica ruba kapaka sa
slepljenim trepavicama i ljuspicama koje se lako skidaju ukazuje na seboroičnu
formu oboljenja.Kombinacija ove 2 forme ukazuje na mešovitu formu bolesti.
Stafilokokna infekcija na ivici kapaka može da se proširi i da zahvati
folikule trepavica izazivajući folikulitis sa stvaranjem mikroapscesa.
Otvaranjem i pražnjenjem mikroapscesa stvaraju se kruste.Posle otpadanja
krusta , na ivici kapka zaostaju ulceracije (blefaritis ulcerosa).
U ovoj fazi bolesti dolazi do lakog ispadanja trepavica koje više ne izrastaju
(madarosis) i do ožiljne deformacije rubova kapaka (tilosis) , tako da kapci ne
mogu dobro da se zatvaraju.Prednji blefaritis je hronična i teško izlečiva
bolest koje ne ugrožava vid.Terapija prednjeg blefaritisa podrazumeva
održavanje higijene ivice kapaka i lokalnu primenu antibiotika i
kortikosteroida u vidu kapi i masti za oči.Higijena kapaka podrazumeva
svakodnevno uklanjanje skvama , kolareta sa ivice kapaka bebi štapićem koji
je natopljen 2% rastvorom sode bikarbone.
2) Zadnji blefaritis je zapaljenje zadnje ivice rubova kapaka sa
zahvatanjem Majbomovih tarzalnih žlezda.Postoje 2 oblika ovog zapaljenja :
Majbomian seborea i majbomitis.
2a) Majbomian seborea nastaje zbog hiperfunkcije Majbomovih
žlezda.Otvori izvodnih kanala ovih žlezda su dilatirani i zatvoreni uljanim
kapljicama.Spoljašnji pritisak na kapke dovodi do istiskivanja sadtržaja , kada

se vidi penušavi sekret duž ivice i u uglovima kapaka koji je tipičan za
ovo oboljenje.Zbog narušene ravnoteže između lipidne i vodene komponente
suznog filma , dolazi do povećanog isparavanja suza što izaziva osećaj
suvoće oka.Lečenje se sastoji u održavanju higijene ivice kapaka , korekciji
kvaliteta suznog filma i peroralnoj primeni tetraciklina.Održavanje higijene
podrazumeva svakodnevno istiskivanje sadržaja Majbomovih žlezda i
uklanjanje bebi štapićem.Korekcija kvaliteta suznog filma se vrši
ukapavanjem veštačkih suza , a tetraciklini treba da poboljšaju kvalitet
Majbomovih žlezda.
2b) Majbomitis je hronično zapaljenje Majbomovih žlezda sa

cističnom dilatacijom i opstrukcijom njihovih izvodnih kanala.Kada zapaljenje
dugo traje , sekret Majbomovih žlezda postaje mutan i gušći , tako da ne
može da se istisne ni pod velikim pritiskom.Povećano je isparavanje suza
keratkonjuktivitis sika evaporativa).
Ovi bolesnici se žale na suvoću očiju , svrab i fotofobiju.Zadnja ivica ruba
kapaka je hiperemična sa teleangiektazijama.Otvori izvodnih kanala
Majbomovih žlezda su zatvoreni čepovima nakupljenog sekreta.Pritiskom na
kapak se cedi gust sekret.Terapija podrazumeva higijenmu ivica kapaka ,
korekciju kvaliteta suznog filma veštačkim suzama , tetracikline per os ,
primenu antibioptika i kortikosteroida u cilju lečenja infekcije.
14. Stečeni poremećaji očnih kapaka

Dermatohalaza je bilateralni , degenerativni poremećaj kapaka kod starijih
koji se manifestuje viškom kože i opuštenim izgledom češće gornjeg nego
donjeg kapka.Zbog viška kože , kapci imaju kesast izgled ; ovaj kesasti nabor
može da potiskuje gornji kapak prema dole (pseudoptoza) i da zaklanja deo
vidnog polja.Pošto degenerativne promene ne zahvataju samo kožu kapka već
i orbitalnu pregradu , može doći do njene slabosti i perforacije sa prolapsom
orbitalnog masnog tkiva.Lečenje je hirurško i podrazumeva eksciziju viška kože.
Blefarohalaza je je retko oboljenje koje se javlja kod mlađih i zahvata oba
gornja kapka.Otok gornjih kapaka je bezbolan , a koža je zategnuta.Bolest se
javlja oko puberteta i javlja se u epizodama.Česte epizode mogu dovesti do
istezanja kože gornjeg kapka tako da ona ostane u višku stvarajući kesasti
kožni nabopr kao kod dermatohalaze.Lečenje nije potrebno , osim ako dođe
do kozmetskih poremećaja kada se primenjuje hirurško lečenje kao kod
dermatohalaze.
Mlitavi kapci (flopi sindrom) se karakterišu jako savitljivim (mlitavim)
gornjim kapcima i promenama na konjuktivi i rožnjači.Javlja se kod jako
gojaznih muškaraca u srednjim godinama koji imaju problem hrkanja i apnea
u snu.Gornji kapci su lako rastegljivi u hoprizontalnom pravcu sa
trepavicama koje su usmerene prema dole , izukrštane.Konjuktiva gornjeg
tarzusa je jako inflamirana , a na rožnjači se može videti keratopatija koja je
lokalizovana u gornjoj trećini rožnjače.Lečenje se sastoji u lokalnoj aplikaciji
veštačkih suza u vidu gela pre spavanja i zatvaranje očiju pogačicom od gaze ,
kako bi se sprečilo spontano izvrtanje kapaka i ekspozicija očne jabučice
spoljašnjim štetnim uticajima.

16. Suzni aparat
Anatomija
Suzni aparat se sastoji iz 2 dela : sekretornog koji stvara suze i
ekskretornog koji odvodi suze.Između ova 2 dela se nalati suzni potočić.
Sekretorni deo čini suzna žlezda , koja je sa m.levator palpebre
superior podeljena na orbitalni i palpebralni deo. Orbitalni deo je smešten u
gornjem temporalnom delu ispod krova orbite u udubljenju suzne žlezde i
nepristupačan je za pregled.Palpebralni deo suzne žlezde se nalazi u spoljnem
delu gornjeg kapka , u vidu je zrna pšenice i vidi se pri ektropioniranju
gornjeg kapka.Sekretornom delu suznog aparata pripadaju i Krauseove i
Volfringove pomoćne žlezde , kone ne dozvoljavaju sušenje oka čak i onda
kada nema funkcije suzne žlezde.
Ekskretorni ili drenažni deo suznog aparata čini suzni potočić
(rivus lacrimalis) , suzno jezerce (lacus lacrimalis), suzne tačkice (puncta
lacrimalia) , gornji i donji suzni kanalić (canalis lacrimalis superior et
inferior) , suzna kesica (sacus lacrimalis) i suznonosni kanal (ductus
lacrimonasalis).
Suzne tačkice su početni otvori suznih kanalića i nalaze se na ispupčenjima
koja se nazivaju suzna bradavica ili ampula (papila lacrimalis).Od suznih
tačkica kreću suzni kanalići u gornjem i donjem kapku.Svaki do ova 2
kanalića ima po jedan vertikalni duo dug 2 mm i drugi , horizontalni deo ,
dug 8 mm.Horizontalni kanalići se pred ulazak u suznu kesicu spajaju i čine
canalis komunis preko koga se ulivaju u suznu kesicu.
Suzna kesica je smeštena u sopstvenom udubljenju koje je ograničeno prednjim
i zadnjim grebenom.Duga je oko 10 mm.Unutrašnjost kesice je obložena
cilindričnim epitelom.Suzna kesica se nastavlja suznonosnim kanalom koji se
otvara u nosu ispod donje nosne školjke.
17. Suzni film

Treptanjem , suze se razlivaju preko cele površine rožnjače i vežnjače ,
stvarajući prekornealni i prekonjuktivalni suzni film.On se sastoji iz 3 sloja :
- površni lipidni sloj koji nastaje lučenjem Majbomovih žlezda
- srednji vodeni sloj koji nastaje lučenjem pomoćnih suznih žlezda
- duboki mucinski sloj koji luče ćelije konmjuktive i on obezbeđuje
stabilnost suznog filma
Uloge suznog filma su :
* poboljšava optičke osobine rožnjače , čineći je glatkom
* obezbeđuje vlažnost rožnjači
* ima mehaničko i baktericidno svojstvo
* isparavanjem stvara nižu temperaturu rožnjače
* hrani rožnjaču
Sastav suznog filma , tj. suze su bistra tečnost sa :
~ 98% vode
~ 1% soli

~ 0,7% proteina
~ 0,3% minerala
~ pH je 7,4
Postoje 2 vrste sekrecije suza : osnovna i refleksna.Osnovnu sekreciju vrše

akcesorne suzne žlezde i peharaste ćelije , a refleksnu suzna žlezda.Oticanje
suza je aktivan procesPri svakom treptaju , površna i duboka vlakna
pretarzalnog dela orbikularnog mišića , komprimuju ampule , skraćuju
horizontalne kanalikule i pkreću suzne tačkice medijalno.
Istovremeno duboka vlakna preseptalnog dela orbikularnog mišića se
kontrahuju i šire suznu kesicu stvarajući u njoj negativni pritisak , kojim
sae usisavaju suze iz kanalikula.Kada se oči otvore , kapci se relaksiraju ,
suzna kesica kolabira i u njoj se stvara pozitivan pritisak , koji gura suze
kroz suznonosni kanal u nos.Postoje 3 razloga za pojačano suzenje :
# refleksna sekrecija , koja nastaje zbog nadražaja trigeminusa
# slabost suzne pumpe izaziva epiforu uglavnom kod starijih ljudi
zbog mlitavosti kapaka
# opstruktivna epifora nastaje zbog mehaničke opstrukcije drenažnog
sistema , a leči se hirurški
18.Metode ispitivanja suznog aparata

Ispitivanje sekrecije suza
Širmerov test se koristi za određivanje količine lučenja suza ; izvodi se
filter papirićem koji se stavlja u temporalni deo donjeg forniksa konjuktive ;
pri normalnom lučenju suza , najmanje 10 mm papirića treba da bude
nakvašeno u roku od 5 min ; površina manja od 5 mm govori o smanjenom
lučenju suza.Ovim testom se određuje refleksna i totalna sekrecija.
Ispitivanje prolaznosti odvodnih suznih puteva
Test fluorescinom : izvodi se tako što se u konjuktivalni sakus ukapa
nekoliko kapi fluorescina , a u nozdrvu sa iste strane se stavi vata koja je
natopljena fiziološkim rastvorom.Čeka se 5 min i onda se iz nozdrve vadi
vata ; ako je ona obojena zelenkasto onda znači da je odvodni suzni aparat
prolazan i kažemo da je test pozitivan ; ako nema bojenja , onda postoji
opstrukcija i test je negativan.Danas se ovaj test retko koristi jer može
da da lažno pozoitivne ili lažno negativne rezultate , ne može da se utvrdi
mesto opstrukcije i traje dugo , oko 5 min.
Propiranje suznih puteva je pouzdan i često se koristi.U konjuktivalni
sakus se prvo ukapa lokalni anestetik , a onda se špricem i iglom sa
zaobljenim vrhom ide do suzne kesice odnosno do koštanog nazalnog
zida ; kada se oseti otpor nazalnog zida , igla se malo povuče i ubrizga se
tečnost iz šprica , pri tom mogu da nastanu 2 situacije : prva je da su
suzni putevi prolazni i onda će rastvor isticati iz istostrane nozdrve ako
je glava nagnuta prema napred ili će je pacijent gutati ako je glava
zabačena unazad - tada kažemo da je test pozitivan ; druga mogućnost je da
se tečnost vraća pored igle i tada postoji opstrukcija - test je negativan.
19. Zapaljenje suzne žlezde

Akutno zapaljenje suzne žlezde (Dakroadenitis acuta)
To je akutno zapaljenje suzne žlezde , retko i najčešće jednostrano.Retko
nastaje kao ezgogena ili endogena infekcija ; najčešće se javlja kod dece ,
kao komplikacija mumpsa , morbila , rubeole i gripa.
U lateralnom delu gornjeg kapka postoje svi znaci zapaljenja : crvenilo
(rubor) , otok (tumor) , lokalno povećanje temperature (calor), bol (dolor) i
poremećaj funkcije (functio laesa); gornji kapak zbog otoka ima oblik
paragrafa.U daljem toku , oboljenje može da supurira i tada se gnoj iz
orbitalnog dela suzne žlezde prazni kroz kožu , a iz palpebralnog dela kroz
konjuktivu.Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi čmičak (hordeolum) ,
apsces gornjeg kapka i flegmona orbite.Leči se osnovna bolest i stavljaju se
tople obloge kako bi se ubrzala supuracija i izvršila incizija.Ako je u
pitanju bakterijska infekcija , daju se antibiotici.
Hronično zapaljenje suzne žlezde (Dakrioadenitis chronica)
Ovo zapaljenje je najčešće obostrano ; nepoznate je etiologije , a u obzir
mogu doći virusne infekcije , lues i TBC.Gornji kapak je natečen bez drugih
znakova zapaljenja.Sekrecija suza je smanjena , pa pacijenti imaju osećaj
suvog oka.Često se javlja u sklopu Mikulićeve bolesti i sindroma.
Mikulićeva bolest zahvata suzne žlezde na oba oka ; kapci su u obliku
paragrafa bez drugih znakova zapaljenjaPosle nedelju , dve se javlja otok
pljuvačnih žlezda (parotide, sublingvalne i submandibularne žlezde).Pacijenti
imaju osećaj suvih očiju i usta , zbog smanjenog lučenja suza i pljuvačnih
žlezda.
Mikulićev sindrom se javlja u sklopu nekih bolesti kao što je leukemija ,TBC ,
lues itd.Ima akutan tok i prolazi za nekoliko dana bez supuracije.
Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze tumori suzne žlezde.Kako je
uzrok nepoznat , leči se simptomatski i kortikosteroidima.
20.Zapaljenje suznih kanalića (canaliculitis)

To je gnojno zapaljenje suznog kanalića.Najčešći uzročnici su gljivice
(kandida i aspergilus) ; retko je uzročnik hlamidija koja dovodi do trahoma
i paratrahoma.Zapaljenje najčešće zahvata donji suzni kanalić , praćeno je
otokom i crvenilom kapka ; postoji jednostrano suzenje (epifora) i
konjuuktivitis.Kompresijom u tom predelu se javlja gnoj.Dijagnoza se
postavlja na osnovu anamneze i kliničke slike.Lečenje je hiruirško i
medikamentno.
21,22 Zapaljenje suzne kesice (dacriocistitis)

Zapaljenje može biti akutno ili hronično , a uzročnici su bakterije.Zbog
stenoze suznonosnog kanala , suze se nakupljaju u suznoj kesici , a zajedno
sa njima i bakterije.Bakterije koje su dotada bile saprofiti , sada postaju
virulentne i izazivaju zapaljenje.Zapaljenje je lokalizovano na sluznici
unutrašnje strane suzne kesice ; pritiskom na kesicu se dobija mukopurulentni
sekret kroz suzne tačkice.Takva slika je karakteristična za hronični

dacriocistitis.Tokom vremena hronični oblik prelazi u akutni oblik , gde
postoje svi znaci zapaljenja uz poremećaj opšteg stanja (visoka temperatura ,
groznica , malaksalost).Ako se ne leči , akutni oblik će preći u apsces suzne
kesice , koji se lokalizuje ispod unutrašnjeg ugla otvora kapaka.
Apsces ima osobinu da se spontano prazni kroz kožu , posle čega bol
nestaje , a opšte stanje se popravlja.Na mestu pražnjenja se stvara fistula ,
tako da ova faza ponovo dobija hroničnu formu i naziva se fistulozno
zapaljenje suzne kesice.Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze ,
kliničkog pregleda i ispitivanja prolaznosti suznih puteva propiranjem.
Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi kanalikulitis , obliteracija punktuma
i obliteracija odvodnih suznih puteva , hordeolum i flegmona orbite.Kod
akutnog dakriocistitisa se daju antibiotici sistemski ; lečenje je urgentno
zbog opasnosti od nastanka flegmone orbite i tromboze kaverboznog sinusa.U
akutnom obliku se ne vrši nikakvo propiranje jer postoji opasnost od
rasejavanja bakterija.Hronični oblik se leči operativno (radi se
dakrocistorinostomija) ; kod apscesa suzne kesice se vrši incizija , a kod
fistuloznog oblika se radi operacija sa odstranjenjem fistule.
23.Zapaljenje suzne kesice kod novorođenčadi

Zapaljenje suzne kesice kod novorođenčadi je jednostrano i nastaje kao
posledica neotvaranja Hasnerove valvule.Bolest se javlja u prvih nekoliko
nedelja nakon rođenja.Prvi znak bolesti je nakupljanje gnojnog sekreta u
unutrašnjem uglu otvora kapaka i jednostrani konjuktivitis.Javlja se otok i
crvenilo u predelu suzne kesice.Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze
gnojni konjuktivitis i flegmona kapaka druge prirode.U lečenju se
primenjuju kapi antibiotika , masaža u predelu suzne kesice odozgo prema
dole kako bi se otvorila Hasnerova valvula.Ako to ne pomogne , sledeći
postupak je propiranje suznih puteva rastvorom antibiotika , a na kraju dolazi
u obzir sondiranje suznih puteva.
24. Suzno i suvo oko

Pojačano lučenje suza se naziva epifora.Može da nastane iz 2 razloga :
zbog hipersekrecije suza ili zbog otežanog oticanja suza.
Hipersekrecija suza se javlja kod bolesti prednjeg segmenta oka
(konjuktivitis , keratitis , iridociklitis) u sklopu trijasa (epifora , fotofobija i
blefarospazam).Takođe može da nastane i kod emocionalnih stanja (žalost,
radost), refleksno kod oboljenja u susedstvu (zubi, sinusi i rinitisi).
Drugi razlog su smetnje u oticanju suza i to je češći razlog ; uzrok mogu
biti everzija donjih suznih tačkica, ektropijum kapaka , obliteracija suznih
tačkica ili obliteracije na bilo kom delu drenažnog puta , strana tela i tumori
Odvodnog suznog sistema.
Suvo oko (keratokonjuktivitis sicca)
Sindrom "suvog" oka nastaje kada je sekrecija suza smanjena, kada
je isparavanje suza povećano ili kod avitaminoze A.
Smanjena sekrecija suza nastaje kod isključenja parasimpatičkih vlakana (kao
kod trovanja atropinom). Suvo oko bez obzira na uzrok, se označava kao

kseroftalmus. Sjegrenova bolest se odlikuje kseroftalmijom, kserostomijom,
smanjenjem lučenja sekreta u želucu i u vagini; zahvata žene posle menopauze
a koje istovremno boluju i od reumatoidnog artritisa.
Povećano isparavanje suza nastaje kod paralize facijalnog živca kada kapci ne
mogu da se zatvore i javlja se "zečije oko" ili lagoftalmus , kod jake
protruzije bulbusa, u besvesnom stanju i u narkozi.
Kod avitaminoze A se osnovna promena sastoji u biološkoj izmeni epitela

rožnjače i konjuktive tj. epitel ne prima suze pa se javljaju pukotine u
prekornealnom suznom fllmu. Na konjuktivi se javljaju Bototove mrlje. Rano
se javlja nesposobnost viđenja u sumraku (hemeralopia).
U kliničkoj slici postoji osećaj suvoće i grebanja u očima posebno pri
zatvaranju kapaka.Ovo stanje je češće kod žena u menopauzi.
Pri pregledu na bionmikroskopu se vide dilatirani krvni sudovi , a pri
bojenju rožnjače fluorescinom , postoje tačkaste erozije ; Širmerov test je
patološki.
Kada postoji smanjeno lučenje suza , daju se veštačke suze , koje se
ukapavaju više puta u toku dana.Radi očuvanja i to malo suza , vrši se
obliteracija suznih tačkica.Kod lagoftalmusa se aplicira vlažna komora ili se
vrši privremeno zašivanje kapaka (tarzorafija) ; kod kseroftalmije se daje
vitamin A.
25.Vežnjača (konjuktiva)
Anatomija i fiziologija
Vežnjača (konjuktiva) je membrana koja oblaže unutrašnju stranu očnih
kapaka i prednju stranu očne jabučice izuzev rožnjače.Prelazeći sa
unutrašnje strane kapaka na prednju stranu očne jabučice , konjuktiva se
presavija i formira gornju i donju prelaznu boru.Deo konjuktive koji oblaže
unutrašnju stranu gornjeg i donjeg kapka , naziva se tarzalna konjuktiva.
Konjuktiva prelaznih bora je slobodna , što omogućava pokretanje očnih
jabučica u svim pravcima.
Bulbarna konjuktiva je nešto tanja ; od forniksa pa sve do limbusa
rožnjače ona je pokretna zahvaljujući rastresitom vezivnom tkivu ; to je od
značaja kada je u pitanju subkonjuktivalno ubrizgavanje nekih lekova.
Deo konjuktive je i plica semilunaris , koja predstavlja rudimentarni treći
očni kapak , kao i suzna bradavica (caruncula lacrimalis) koja se nalazi u
suznom jezercetu.Suzna bradavica sadrži dlake i lopjne žlezde po čemu
podseća na kožu.
Konjuktiva zajedno sa prednjom stranom rožnjače stvara konjuktivalnu
kesicu u kojoj se nalazi minimalna količina suza koje omogućavaju stalno
vlaženje konjuktive i rožnjače što je od značaja za njihovo funkcionisanje.
Konjuktiva se sastoji od višeslojnog epitela bez orožavanja i strome.
Epitel je nejednake debljine i sadrži i peharaste ćelije koje luče mucin
koji ulazi u sastav suznog filma.Stroma se sastoji od bogato
vaskularizovanog vezivnog tkiva , elastičnih vlakana i limfoidnog tkiva.U
dubljim slojevima strome se nalaze akcesorne suzne žlezde koje
omogućavaju bazalnu sekreciju suza.
Arterijska vaskularizacija konjuktive potiče iz 2 izvora :

- konjuktivu kapaka i prelaznih bora kao i najveći deo bulbarne
konjuktive ishranjuju zadnje konjuktivalne arterije , koje dolaze iz gornjeg i
donjeg palpebralnog luka
- deo oko limbusa rožnjače ishranjuju prednje konjuuktoivalne
arterije koje potiču od prednjih cilijarnih arterija
- prednje i zadnje konjuktivalne arterije su povezane anastomozama i
čine perikornealni arterijski splet , koji je povezan sa velikim arterijskim
prstenom dužice
Vensku krv odvode konjuktivalne vene , koje se ulivaju u gornju i donju
oftalmičnu venu.
Limfni sudovi se ulivaju u preaurikularne i submandibularne limfne žlezde ,
pa se kod nekih zapaljenja konjuktive , limfadenopatija javlja kao čest znak.
Senzitivnu inervaciju spoljašnjeg dela konjuktive obezbeđuje n.lacrimalis , a
njenog medijalnog dela n.supraorbitalis i n.infratrohlearis.
Fiziološka uloga konjuktive je :
- konjuktiva povezuje očne kapke sa očnom jabučicom , tako da kapci
klize po površini očne jabučice i obavljaju funkciju treptanja
- konjuktiva je barijera od infekcije , ali štiti oko i od drugih štetnih
uticaja
- svojim akcesornim suznim žlezdama obezbeđuje bazalnu sekreciju
suza
- peharaste ćelije luče mucin koji ulazi u sastav suznog filma
- kada dođe do gubitka epitela rožnjače , ona omogućava ešpitelizaciju
rožnjače prerastanjem svog epitela
Pregled vežnjače
Pregled vežnjače se vrši direktnom inspekcijom :
Ektropioniranje gornjeg kapka
Konjuktiva gornjeg tarzusa se može sagledati samo nakon prevrtanja
gornjeg kapka.Dok bolesnik gleda na dole , ispitivač hvata trepavice gornjeg
kapka pomoću palca i kažiprsta.Kapak se zatim nežno povuče na dole ,
odvoji od bulbusa i lagano se prevrće ; za to se može koristiti i štapić
sa pamučnim vrhom.Kroz providnu konjuktivu tarzusa se sagledavaju
vertikalno raspoređene Majbomove žlezde.
Ektropioniranje donjeg kapka
Dok bolesnik gleda na gore , ispitivač kažiprstom povlači donji kapak na
dole i odvaja ga od bulbusa.Na taj način se vidi i donji deo bulbarne
konjuktive.
Pregled bulbarne vežnjače
Gornji deo bulbarne konjuktive se pregleda kada bolesnik gleda na dole ,
dok ispitivač povlači gornji kapak na gore.Kroz providnu bulbarnu
konjuktivu se vidi sklera.
26. Semiologija patoloških promena konjuktive

1) Edem konjuktive (hemoza konjuktive)
Edem nastaje usled nakupljanja tečnosti u međućelijskom prostoru
konjuktive.Uzroci hemoze mogu biti : alergijska oboljenja konjuktive , teške
forme konjuktivitisa , urođeni limfedem konjuktive , inflamatorna oboljenja
orbite i traume.Hemoza konjuktive može biti toliko izražena , da otečena

konjuktiva prolabira kroz rimu palpebre i ne može da dođe do normalnog
zatvaranja kapaka.
2) Konjuktivalni sekret
Dilataciju krvnih sudova konjuktive prati i povećanje njihove permeabilnosti ,
tako da elementi krvi i proteini plazme izlaze i mešaju se sa epitelnim
ćelijama , sluzi i suzama stvarajući tako sekret.Razlikuje se :
- serozni sekret , koji je karakterističan za akutne virusne konjuktivitise ,
toksične konjuktivitise i alergijski edem konjuktive
- mukozni sekret se viđa kod vernalnog konjuktivitisa i suvog
keratokonjuktivitisa
- mukopurulentni sekret je znak infekcije hlamidijama i bakterijama
- purulentni sekret se javlja kod teških bakterijskih infekcija koje su
izazvane gonokokom
3) Subkonjuktivalne hemoragije (sufuzio konjuktive)
Izliv krvi u subkonjuktivalni prostor je često.Mogu da se jave spontano
(kod dijabeta , hipertenzije , arterioskleroze) ili zbog prskanja krvnih sudova
zbog naprezanja (kašlja , fizičkog napora).Isto tako sufuzije mogu da se jave i
u toku akutnog hemoragičnog konjuktivitisa , epidemijskog
keratokonjuktivitisa ,
Konjuktivitisa koji su izazvani pneumokokom i hemofilusom egiptius.Ove
hemoragije se spontano resorbuju za 2 – 3 nedelje i ne zahtevaju lečenje.
4) Folikularna hipertrofija
Folikuli su ovalne ili kružne izdignute formacije koje su najizraženije u
forniksima konjuktive kao zrna pirinča.Na ivici folikula su krvni sudovi
koji ga okružuju po čemu se razlikuju od papile konjuktive.Folikuli
konjuktive se javljaju u toku akutnih i hroničnih infekcija koje su izazvane
virusima i hlamidijama ili kao reakcija konjuktive na neke lekove (pilokarpin ,
fizostigmin).
5) Papilarna hipertrofija
Osnovu papilarne hipertrofije čini proliferacija malih krvnih sudova konjuktive.
Svaka papila se sastoji od centralnog jezgra koje je okruženo zapaljenskim
infiltratom.Papile se uočavaju na gornjoj tarzalnoj konjuktivi čineći mozaik.
Kod dugog zapaljenja konjuktive , veze kojima su papile pričvršćene za
podlogu mogu da popucaju , što dovodi do stapanja papila i stvaranja
džinovskih papila.Dalja evolucija ide u pravcu stvaranja kripti.Papilarna
hipertrofija se viđa kod alergijskih i bakterijskih konjuktivitisa ,
keratokonjuktivitisa gornjeg limbusa , sindroma mlitavih kapaka itd.
6) Pseudomembrane i membrane konjuktive
Pseudomembrane su beličaste formacije koje se lako uklanjaju bez
oštećenja.Mogu da se jave kod adenovirusnih konjuktivitisa , nekih
bakterijskih konjuktivitisa i hemijskih povreda oka.
Membrane se na površini konjuktiva formiraju u toku teških infekcija i
toksičnih stanja i slične su pseudomembranama ; sastoje se od
koagulisanog eksudata sa dosta fibrina i sa nekrotičnim tkivom.Za razliku od
pseudomembrana , koje su slabo pričvršćene za epitel, membrane čvrsto
adheriraju za površinu konjuktive i teško se uklanjaju.Posle njihovog
uklanjanja zaostaje ulceracija koja krvari i na čijoj površini se stvara nova
membrana.Membrane se viđaju kod infekcije konjuktiva korinebakterijum
difterije , najserijom gonoreje , beta hemolitičkim streptokokom.
7) Fliktena
Fliktena je karakteristična za konjuktivitis fliktenularis.Predilekciona mesta za
fliktenu su bulbarna konjuktiva u blizini limbusa rožnjače.Fliktena se

manifetuje kao čvorić veličine čiodine glave , a predstavlja infiltrat koji se
sastoji od limfocita i plazmocita.Vodeću ulogu u nastanku fliktenularnog
konjuktivitisa ima stafilokoka ; danas se umesto klasične fliktene sreće
promena koja se naziva fliktenularna hiperemija ; istovremeno sa pojavom
ove hiperemije konjuktive može da dođe i do pojave infiltrata na rožnjači.
8) Granulomi konjuktive
Granulomi konjuktive su manifestacija hronične infekcije granulomatoznog
karaktera.Granulom je fokalna inflamacija koja se sastoji od makrofaga ,
džinovskih ćelija , limfocitne i plazmocitne infiltracije , nekroze i proliferacije
vezivnog tkiva.Granulomatozni konjuktivitisi mogu biti izazvani bakterijama ,
gljivama i virusima.
9) Ožiljci konjuktive
Ožiljci konjuktive nastaju kao posledica reparacije oštećenog tkiva
konjuktive u toku hroničnih zapaljenja konjuktive.Oni biti mali površni do
veoma dubokih i opsežnih.
Simblefaron je srašćenje kapaka sa očnom jabučicom , a nastaje usled ožiljaka
koji spajaju vnjaču kapka, prelazne bore i očne jabučice. Srasline mogu vezati
samo blizinu ruba kapaka (simblefaron anterius) ; mogu zahvatiti prelaznu boru i
njenu okolinu (simblefaron posteruis) ; može postojati potpuno srašćenje sa
bulbusom (simblefaron totale) ili može biti uvučena i rožnjača
(corneosimblefaron)Najčešće se viđa posle povreda hemijskim sredstvima ili
posle zapaljenskih i degenerativnih oboljenja vežnjače.
Lečenje je operativno.
27. Crveno oko

To je kardinalni znak okularne inflamacije. Hiperemija je pojačana
prokrvljenost konjuktive ; ona je najčešće znak akutnog zapaljenja
konjuktive , ali može biti i odgovor konjuktive na iritativne faktore.Zavisno
od toga da li su zahvaćeni arterijski ili venski krvni sudovi konjuktive ,
hiperemija može biti aktivna i pasivna.Prema lokalizaciji hiperemija može
biti konjuktivalna , cilijarna i mešovita.
Karakteristike konjuktivalne hiperemije su :
* najintenzivnija je na tarzalnoj konjuktivi i postepeno slabi prema
očnoj jabučici , tako da je nema u perikornealnom predelu
* jasno je crvene boje a granjanje se može pratiti jer se radi o
površnim krvnim sudovima ; posle ukapavanja vazokonstriktornih kapi u
konjuktivalni sakus , ova hiperemija iščezava
* nalaz ove hiperemije , ukazuje na konjuktivitis
Kod cilijarne hiperemije se radi o hiperemiji dubokih krvnih sudova koji
potiču od prednjih cilijarnih arterija , koje osim konjuktive ishranjuju i
rožnjaču , dužicu i cilijarno telo.Karakteristike cilijarne hiperemije su :
* lokalizovana je oko limbusa rožnjače , pa se naziva i perilimbalna
* lividne je boje
* granjanje krvnih sudova ne može da se prati
* ne gubi se nakon ukapavanja vazokonstriktornih kapi
* nalaz ove hiperemije ukazuje na zapaljenja u rožnjači , dužici i
cilijarnom telu , ali isto tako može biti i znak povišenog intraokularnog pritiska
(glaukoma)

Pošto su površni i duboki krvni sudovi konjuktive međusobno povezani , to
se hiperemija iz jednog spleta može preneti na drugi , pa tada govorimo o
mešovitoj hiperemiji.Praktično je od značaja da se utvrdi da li se radi o
mešovito primarnoj konjuktivalnoj ili mešovito primarnoj cilijarnoj hiperemiji.
O kojoj vrsti mešovite hiperemije konjuktive se radi , utvrđuje se na osnovu
izraženosti hiperemije na konjuktivi donjeg forniksa.Naime primarno
mešovita konjuktivalna hiperemija je jasno crvene boje , izražena je na
svim delovima konjuktive ravnomerno , tako da je i konjuktiva donjeg
forniksa zahvaćena hiperemijom.
Primarno mešovita cilijarna hiperemija je dobro izražena oko limbusa
rožnjače , bledi prema donjem forniksu i dobro je izražena na konjuktivi
donjeg tarzusa.
28. Bakterijski konjuktivitis

Bakterijski konjuktivitis je zapaljenje konjuktive izazvano raznim
bakterijama.Prema dužini trajanja se dele na akutne , subakutne i hronične , a
na osnovu kliničke slike se dele na mukopurulentne , purulentne ,
membranozne i granulomatozne.
Akutni bakterijski konjuktivitis

Akutni bakterijski konjuktivitis je akutno bakterijsko zapaljenje konjuktiva
izazvano najčešće stafilokokom aureus , stafilokokom epidermidis ,
streptokokom pneumonije i hemofilusom influence.Oboljenje počinje naglo ,
a bolesnik se žali na grebanje , bockanje i osećaj stranog tela u oku ;
postoji crvenilo oka i pojačano suzenje (epifora).Očni kapci su otečeni ,
spastično zatvoreni i teže se spontano otvaraju (blefarospazam) ; postoji
fotofobija , obilan mukopurulentni sekret koji koji formira tanki film i
pravi smetnje u oštrini vida.U toku noći , sekret se skuplja na ivicama
kapaka i trepavicama gde se suši i slepi , tako da se kapci teško otvaraju.
Dijagnoza se postavlja na osnovu simptoma i kliničke slike , tako da
dopunska ispitivanja najčešće nisu potrebna.Izolacija uzročnika i antibiogram
se rade samo kod teških i atipičnih formi.Ova bolest dobro reaguje na
lokalne antibiotike i ne ostavlja posledice ; od antibiotika se koriste
fluorohinoloni , ali i hloramfenikol , gentamicin , eritromicin i drugi.
Gonokokni konjuktivitis novorođenčadi (gonoblenoreja neonatorum)
To je teška bakterijska infekcija vežnjače koja nastaje za vreme porođaja

polaskom novorođenčeta kroz inficirani porođajni kanal majke.Bolest zahvata
oba oka i počinje 1-3 dana po rođenju. Bolest počinje crvenilom, otokorn
vežnjače i pojavorn ružičastog sekreta; za 1-2 dana kapci postaju jako otečeni
i tvrdi sa isticanjem gustog gnojnog sekreta.U ovoj fazi , konjuktiva je jako
hiperemična , infiltrovana , tamnocrvena , sa pseudomembranama ili membranama.
U daljem toku , bulbarna konjuktiva može postati jako hemotična pa se
stvara bedemasto uzvišenje koje sa svih strana okružuje rožnjaču i
omogućava zadržavanje sekreta i bakterija.
Pošto najserija gonoreje ima sposobnost da prolazi kroz intaktan epitel
rožnjače i lako dospeva u stromu , brzo dolazi do stvaranja infiltrata i

ulceracija na rožnjači.Najteža komplikacija je širenje infekcije u
unutrašnjost očne jabučice i stvaranje gnojnog endoftalmitisa.U daljem toku
će se gnojni sadržaj kroz otvor na rožnjači eliminisati iz oka , a delovi
očne jabučice će se retrahovati.Na taj način nastaje ftiza očne jabučice i
gubitak vida na tom oku.
Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i nalaza parova gonokoka
(diplokoka) u brisu epitela i konjuktivalnog sekreta obojenog po Gramu.
Lečenje se sastoji u čestom ispiranju konjuktivalnog sakusa fiziološkim
rastvorom i lokalnom aplikacijom 0,5% masti eritromicina , masti bacitracina
ili masti gentamicina na svaki sat.Sama lokalna terapija nije dovoljna , pa
se daju i antribiotici sistemski (cefalosporini III generacije – ceftriaxon i
cefotaxim).
29. Gonokokni konjuktivitis odraslih (gonoblenoreja

adultorum)
Nastaje širenjem infekcije sa urogenitalnog trakta na oko (samoinfekcija
ruka – oko) ili dospevanjem konjuktivalnog sekreta sa obolele osobe u oko
druge osobe , najčešće pri pregledu i nezi.
Gonoblenoreja adultorum ima nagli početak, simptomi su teži , a kompiikacije
češće.Istovremeno sa simptomima na oku , oboleli mogu imati bolove i
pečenje pri mokrenju koji ukazuju na gonokokni uretritis.Obično se javlja
na jednom oku.Očni kapci su jako otečeni , zatvoreni , teško pokretni , sa
gustim gnojnim sekretom.Konjuktiva je hiperemična , otečena , prekrivena
pseudomembranama.
Dalji tok je stvaranje ulceracija i infiltrata do perforacije rožnjače , razvoja
gnojnog endoftalnmitisa i gubitka vida.
Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i nalaza ekstracelularnih i
intracelularnih parova gonokoka u razmazu epitela i sekreta konjuktiva.
Lečenje se sastoji u čestom ispiranju konjuktivalnog sakusa fiziološkim
rastvorom i lokalnom aplikacijom masti gentamicina na svaki sat.Daju se
antribiotici sistemski (cefalosporini III generacije – ceftriaxon i cefotaxim).
Poseban oprez treba da imaju zdravstveni radnici , tako da sve manipulacije sa
obolelim okom izvode uz obavezno korišćenje rukavica i zaštitnih naočara.
30. Hronični bakterijski konjuktivitis

To je dugotrajno zapaljenje konjuktive koje je najčešće izazvano
stafilokokom aureus , piogenim streptokokom , klebsijelom pneumonije ,
morakselom , ešerihijom.Može da nastane kao posledica nelečenih ili
neefikasno lečenih akutnih bakterijskih konjuktivitisa , u uslovima pada
opšteg i lokalnog imuniteta.Bolest se odlikuje peckanjem, bockanjem ,
svrabom i osećajem stranog tela u oku.Svi ovi simptomi se pojačavaju
uveče , uz veštačko osvetljenje.Tarzalne konjuktive su hiperemične.
Vremenom se razvija papilarna hipertrofija na konjuktivi kapaka.Konjuktivalni
sekret je oskudan , ali je češći penasti sekret u uglovima kapaka.
Dijagnoza nije laka jer klinička slika nije karakteristična.

Lečenje se sastoji u ispiranju očiju i aplikaciji odgovarajućeg antibiotika.
31.Inkluzioni konjuktivitis novorođenčadi

To je akutni gnojni konjuktivitis koji izaziva hlamidija ; infekcija nastaje
za vreme porođaja , prolaskom novorođenčeta kroz inficirani porođajni kanal
majke.Bolest počinje naglo , nakon inkubacije od 5 – 15 dana.Očni kaqpci
su zatvoreni , a iz otvora kapaka se cedi obilni mukopurulentni sekret.
Konjuktiva je crvena, izražena je papilarna hipertrofija na tarzalnoj konjuktivi,
što joj daje somotast izgled.Često se stvaraju pseudomembrane i membrane.
U toku ovog konjuktivitisa mogu da se jave i sistemske manifestacije kao
što su faringitis , rinitis , upala srednjeg uva , kolpitis i pneumonija koja
može imati fatalni ishod.Dijagnoza se postavlja na osnovu vremena početka
bolesti , kliničke slike i nalaza bazofilnih inkluzija u razmazu epitelnih ćelija
donje tarzalne konjuktive.Terapija je često ispiranje očiju fiziološkim rastvorom
i lokalno masti eritromicina ,6 puta dnevno.Sama lokalna terapija nije dovoljna,
pa se sistemski koriste eritromicin ili još bolje azitromicin (sirup).
32. Inkluzioni konjuktivitis odraslih

To je folikularni konjuktivitis akutnog ili hroničnog toka izazvan
serotipovima D – K hlamidije trahomatis.Najčešće se prenosi seksualnim
kontaktom , a ređe preko vode u nehlorisanim bazenima za plivanje.Ovi
bolesnici su uglavnom mlađe osobe i mnogi od njih imaju i urogenitalnu
infekciju (uretritis , cervicitis , salpingitis) , koja može biti asimptomatska.Bolest
počinje nakon inkubacije od 7 – 14 dana.Počinje sa grebanjem i osećajem
stranog tela u očima , crvenilom oka i seroznim ili mukopurulentnim
sekretom.
Postoji otok kapaka , blefarospazam , fotofobija i epifora i intenzivna
folikularna hipertrofija.Pored folikula koji su dominantan znak , postoji i
papilarna hipertrofija konjuktive kao i limfadenopatija preaurikularnih
limfnih žlezda.Rožnjača najčešće nije zahvaćena , ali ako bolest duže traje
može da se javi punktiformna keratopatija , infiltrati , ali promene na
rožnjači nisu nikada praćene zapaljenskom reakcijom u prednjoj očnoj
komori.Dijagnoza se postavlja na osnovu lkliniočke slike , a potvrđuje se
identifikacijom uzročnika u epitelnim ćelijama konjuktive i serološkim
metodama.Za terapiju je od značaja da je ovaj konjuktivitis sistemska
infekcija i da samo lokalna terapija ne može da dovede do
izlečenja.Lokalno se daje 1% mast tetraciklina , a mnogo važnija
sistemska terapija podrazumeva :
- davanje azitromicina 1gr u pojedinačnoj dozi
- doksiciklin u dozi od 100 mg , 2 puta dnevno , 14 dana
- eritromicin 500 mg , 4 puta dnevno , 7 dana , kada su tetraciklini
kontraindikovani
Pri tom je obavezno lečenje i seksualnog partnera.
Trahom
Trahom je zarazni keratokonjuktivitis hroničnog toka izazvan serotipovima
A , B , Ba i C hlamidije.Trahom je široko rasprostranjena endemska bolest.

Akutna trahomna infekcija se najčešće javlja kod dece predškolskog i
školskog uzrasta , da bi već u pubertetu bolest ušla u fazu stvaranja
ožiljaka i ispoljavanja komplikacija.
Trahom je hronična bolest , čiji tok može da se podeli u 4 stadijuma :

I stadijum : Početni trahom (trahoma incipiens)
Na hiperemičnoj i zadebljaloj konjuktivi gornjeg tarzusa nalaze se nezreli
folikuli sa malo papilarne hipertrofije.Najznačajniji su folikuli u srednjem
delu gornje tarzalne konjuktive.Na rožnjači mogu da postoje keratopatija i
vaskularizacija uz gornji limbus.
II stadijum : Razvijeni trahom (trahoma floridum)
U ovom stadijumu su prisutni svi znaci aktivne bolesti.Očni kapci su
otečeni i spušteni , postoji obilna mukopurulentna sekrecija , zbog koje su kapci
ujutru slepljeni.Na konjuktivi gornjeg tarzusa pored nezrelih postoje i zreli
folikuli , koji lako prskaju ; to nastaje usled nekroze.Izražena je papilarna
hipertrofija.Promene na rožnjači postaju intenzivnije : panus se spušta u vidu
zavese prema centru , kada prekriva optičku zonu rožnjače i smanjuje
oštrinu vida.
III stadijum : Ožiljni trahom (trahoma granulocikatriceum)
Ovaj stadijum može da traje mesecima i godinama i za njega je od značaja
da istovremeno mogu da postoje i aktivni znaci bolesti i znaci regresije
bolesti čiji je glavni znak cikatrizacija konjuktive.
IV stadijum : Inaktivni ili sanirani trahom (trahoma sanatum)
U ovom stadijumu nema znakova aktivne bolesti , a cikatrizacija konjuktive
i konsolidacija promena na rožnjači su završene.Postoje samo posledice
preležanog trahoma . ožiljni entropijum , trihijaza , suvo oko , smanjena oštrina
vida.
Dijagnoza trahoma se postavlja na osnovu kliničke slike i citološkog

pregleda konjuktive.Profilaksa podrazumeva sprečavanje kontakata sa
infektivnim materijalom , zdravstveno prosvećivanje , poboljšanje uslova
stanovanja itd.Lečenje podrazumeva lokalno i sistemsko davanje antibiotika ,
pri čemu je posebno važno sistemsko davanje antibiotika.U tu svrhu se
daju tetraciklini , 250 mg , 4 puta dnevno , 14 dana ili doksiciklin 100 mg , 2
puta dnevno , 14 dana.Tetraciklini su kontraindikovani kod trudnica i dojilja ,
pa se kao zamena daje eritromicin.Lokalno se daju tetraciklinske masti , 2
puta dnevno , 2 – 3 meseca.
Virusni konjuktivitisi
Karakteristike svih virusnih konjuktivitisa su :
a) folikularna hipertrofija kao najvažniji klinički znak
b) promene na rožnjači i
c) javljanje konjuktivitisa u toku sistemske virusne infekcije
Virusni konjuktivitisi obično prolaze spontano , ali moraju da se prate jer
mogu da izazovu promene na rožnjači sa smanjenjem oštrine vida.
Od svih virusnih konjuktivitisa najveći značaj imaju zapaljenja koja su
izazvana adenovirusima i to : epidemijski keratokonjuktivitis i
faringokonjuktivalna groznica.

33.Epidemijski keratokonjuktivitis
je akutni folikularni konjuktivitis sa mogućim promenama i na
rožnjači.Virus dospeva na površinu oka kapljicama konjuktivalnog ili
respiratornog sekreta ili direktnim kontaktom sa inficiranim predmetima kao
što su ubrusi , maramice itd.Inkubacija traje
4 – 10 dana , bolesnik je zarazan prve 2 nedelje bolesti.Bolest počinje naglo
sa grebanjem , osećajem stranog tela u oku , pečenjem , pojačanim suzenjem
najpre na jednom oku , a posle nekoliko dana i na drugom oku.
Klinički postoji edem kapaka , blefarospazam , fotofobija i epifora.Postoji
hiperemija konjuktiva , serozna eksudacija , petehijalne subkonjuktivalne
hemoragije.Preaurikularne limfne žlezde su uvećane i bolne , a mogu da se
jave i pseudomembrane ; ove pseudomembrane ne smeju da se uklanjaju
mehanički jer posle njihovog uklanjanja mogu da se stvore priraslice
(simblefaron).Nekoliko dana posle pojave prvih simptoma na rožnjači se
javlja difuzni punktiformni keratitis u vidu beličastih infiltrata u epitelu
rožnjače.Ovi infiltrati mogu da se povuku ili mogu da se transformišu u
subepitelne infiltrate.Subepitelni infiltrati predstavljaju imuni odgovor strome
na antigene adenovirusa koji su u rožnjači.Oni se resorbuju za oko mesec
dana.
Dijagnoza se postavlja na osnovu pozitivnih epidemioloških podataka i
kliničke slike , a potvrđuje se izolacijom virusa.Epidemijski keratokonjuktivitis
je samoizlečiva bolest i zato nije potrebno aktivno lečenje.
Potrebna je samo dobra higijena inficiranog oka ispiranjem fiziološkim
rastvorom ili 3% rastvorom borne kiseline.Kod subepitelnih infiltrata na
rožnjači , lokalno se daju kortikosteroidi.
Epidemijski keratokonjuktivitis je visoko kontagiozna bolest koja se širi
epidemijski , pa su obavezne protivepidemijske mere u smislu presecanja
lanca infekcije i zaustavljanja daljeg širenja infekcije.
Protivepidemijske mere podrazumevaju :

* prestanak merenja intraokularnog pritiska dok traje epidemija
* pranje i dezinfekcija svih aparata i instrumenata koji su u bili u
kontaktu sa inficiranom osobom
* pranje i dezinfekcija ruku zdravstvenog osoblja i informisanje
bolesnika o putevima širenja infekcije
Ovi bolesnici su kontagiozni prve 2 nedelje bolesti , a povratak na posao
je posle 3 nedelje.
Faringokonjuktivalna groznica je akutni folikularni konjuktivitis kod dece
koji je udružen sa faringitisom i povišenom temperaturom.Infekcija se
prenosi respiratornim kapljicama ili direktnim kontaktom i može da s e javi u
obliku epidemije u dečijim ustanovama.Posle inkubacije od 2-7 dana , bolest
počinje naglo sa simptomima na jednom oku.Dominira hiperemija
konjuktive i folikularna hipertrofija na konjuktivi prelaznih bora.Postoji
serozna sekrecija i preaurikularna limfadenopatija.Bolest prolazi spopntano , pa
je lečenje simptomatsko (ispiranje oka , antipiretici).
Epidemijski hemoragični konjuktivitis je izazvan enterovirusom 70 ili
koksaki virusom.Posle inkubacije od 24 h , nastaje bol , suzenje u jednom oku ,
a posle dan dva je zahvaćeno i drugo oko.

Postoji otok kapaka, hiperemija konjuktiva sa brojnim supkonjuktivalnim
krvarenjima Bolest prolazi spontano za 4 – 7 dana , a terapija je
simptomatska.
Akutni alergijski konjuktivitis je akutno zapaljenje konjuktive koje nastaje
kao odgovor konjuktive na njen direktni kontakt sa nekim lekovima
(neomicin , atropin , sulfonamidi) ili kozmetičkim preparatima.Bolest počinje
naglo u vidu peckanja , svraba , grebanja i osećaja stranog tela.Kapci su
otečeni , a koža kapaka može da pokazuje znake kontaktnog dermatitisa.
Konjuktiva je hiperemična , a sekret mukozan sa dosta eozinofila.Ako bolest
potraje mogu da se jave i promene na rožnjači u vidu zamućenja.Bolest
traje sve dok postoji kontakt sa alergenom.
Polenski konjuktivitis je akutno zapaljenje konjukltive koje se javlja u
toku polenske kijavice , pa se često označava i kao sezonski alergijski
konjuktivitis
ili alergijski rinokonjuktivitis.Dominantan simptom je svrab , a pored toga i
pojačano suzenje i crvenilo oka.Konjuktiva je hiperemična , jako hemotična
sa papilarnom hipertrofijom koja joj daje somotast izgled i to najviše na
konjuktivi prelaznih bora.Oftalmološke simptome prati i pojačana sekrecija iz
nosa , svrab u nosu i učestalo kijanje.Dijagnoza se postavlja na osnovu
pedantno uzete anamneze i klinićčke slike bolesti ; prisustvo eozinofila u
skrapingu konjuktive kao i povišen nivo IgE u suzama imaju više
akademski nego praktični značaj u dijagnostici.
Izlečenje podrazumeva identifikaciju odgovornog alergena i
desenzibilizaciju.Lečenje se sprovodi lokalnom primenom vazokonstriktornih
lekova (nafazolin) , antihistaminika i stabilizatora membrane mastocita.
34.Vernalni konjuktivitis
Vernalni konjuktivitis je hronično zapaljensko recidivirajuće zapaljenje
konjuktive koje se javlja kod predisponiranih osoba atopijske konstitucije.
Ovaj konjuktivitis je sezonske prirode i počinje u proleće (prolećni katar
konjuktive) i traje sve do kraja leta i početka jeseni , a onda tokom zime
bolest ulazi u asimptomatsku fazu.Oboljevaju uglavnom muška deca od
4-15 godina.Sa uzrastom se simptomi smanjuju , da bi u pubertetu bolest
nestala. Ako je terapija bila adekvatna , bolest prolazi bez ikakvih
posledica . Dominantni simptomi su svrab i fotofobija.Pored toga postoji
pojačano lučenje suza , peckanje , osećaj stranog tela.Vernalni konjuktivitis
može da se ispolji u 2 klinička oblika :
1) Palpebralni oblik i
2) Limbalni oblik
1) Palpebralni oblik se lokalizuje uglavnom na konjuktivi gornjeg kapka.
Konjuktiva je hiperemična i zadebljala zbog infiltracije zapaljenskim ćelijama
sa izraženom papilarnom hipertrofijom koja konjuktivi daje somotast izgled.
Vremenom se papile uvećavaju i daju konjuktivi izgled turske kaldrme.U
daljem toku bolesti , konjuktiva postaje beličasta zbog hijaline degeneracije
subkonjuktivalno.
2) Limbalni oblik karakterišu beloružičasta zadebljanja na limbusu i
zaravnjene površine za koje se koristi naziv limbalne papile.
Može se govoriti i o mešovitom obliku (palpebralno – limbalni oblik).
Često postoje i promene na rožnjači i to : punktiformna keratopatija ,
ulceracije rožnjače , fibrinski plakovi na mestima defekta i depoziti na
periferiji rožnjače.

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamnmeze , kliničke slike i nalaza
eozinofila i eozinofilnih granula u skrapingu konju
Izlečenje se sastoji u identifikaciji alergena i desenzibilizaciji.Primenjuju se
antihistaminici i nesteroidni antiinflamatorni lekovi.Ali centralno mesto u
terapiji zauzimaju stabilizatori membrane mastocita.
Atopijski konjuktivitis
To je bilateralno , hronično zapaljenje konjuktive koje se javlja kod
bolesnika sa atopijskim dermatitisom.Ovaj konjuktivitis je veoma ozbiljno
oboljenje koje dovodi do stvaranja ožiljnih promena na konjuktivi i rožnjači
što može dovesti do trajnog oštećenja vida.Ključni simptom je svrab , a
postoji i pojačano suzenje , zamagljen vid , fotofobija i bol u očima.
Promene su najizraženije na konjuktivi donjeg tarzusa , a vremenom dolazi
do subepitelne fibroze i cikatrizacije konjuktive što dovodi do stvaranja
simbleferona.Promene na rožnjači su redovne : punktiformna keratopatija ,
defekti epitela i strome rožnjače , koji se mogu selkundarno inficirati
stafilokokom.Dalje bolest ide u pravcu stvaranja ožiljnih zamućenja i
vaskularizacije rožnjače što ugrožava vid.Kod oko 10% ovih bolesnika se
razvija katarakta čije poreklo još uvek nije jasno.Terapija se sastoji u
lokalnom i sistemskom davanju antihistaminika , nesteroidnih antiinflamatornih
lekova , stabilizatora membrane mastocita , kortikosteroida i ciklosporina A.
35.Degenerativne promene konjuktive

Pingvekula je bilateralna degenerativna promena konjuktive , koja se nalazi
u interpalpebralnom delu bulbarne konjuktive , tamo gde je izloženost
vetru , prašini i UV zracima najveća.Pingvekula je beličasti čvorić koji kod
nejvećeg broja ljudi ne izaziva smetnje.U pitanju je hijalina degeneracija
kolagenih vlakana strome konjuktive.
Ona nekim ljudima može da predstavlja estetski problem ; kada je većih
dimenzija može da dovede do prekida suznog filma i stvaranja delen
formacije na periferiji rožnjače.Nekada može biti i upaljena i terapija je
tada lokalno nesteroidni antiinflamatorni lekovi i kortikosteroidi.
Pterigijum je formacija u oblilku krila koja se sa konjuktive pruža na
rožnjaču.Viđa se uglavnom sa nazalne strane rožnjače , ali može biti i sa
temporalne strane , kao i mešovito.
Deo pterigijuma koji se nalazi na rožnjači , naziva se glava i čvrsto je
srastao sa rožnjačom.Deo koji pokriva limbus je vrat pterigijuma , a široki
deo koji pokriva beonjaču je telo.Pterigijum može godinama da ne menja
veličinu , ali jedan broj ima tendenciju da raste i to je progresivni
pterigijum.Znaci progresije pterigijuma su :
- pojačana vaskularizacija
- veća prominencija
- sitna mrljasta zamućenja i
- pigmentna linija ispred glave - kapa pterigijuma
Pterigijum se najčešće javlja u toplim krajevima kod ljudi koji su izloženi
vetru , prašini , UV zracima.Terapija je hirurška.Pterigijum koji ne napreduje
ne treba operisati jer su česti recidivi.
Pseudopterigijum je ožiljna formacija bulbarne konjuktive koja preko
limbusa prerasta na rožnjaču na mestu gde postoji oštećenje rožnjače.Ova

formacija je čvrsto srasla za rožnjaču i beonjaču i izraz je završenog
reparatornog procesa posle gubitka tkiva rožnjače.Ne uklanja se hirurški
jer ne izaziva smetnje i nema progresije.
Kseroza konjuktive se karakteriše sušenjem epitela konjuktive zbog
nedostatka vitamina A ili zbog ožiljnih promena koje dovode do razaranja
akcesornih suznih žlezda.Lakše forme karakterišu zamućenja bulbarne
konjuktive i suve površine uz limbus rožnjače u širini otvora kapaka sa
temporalne strane (Bitotove mrlje).Kod težih formi , cela površina konjukltive
je zamućena , suva i neprovidna.Kserozu konjuktive koja nastaje usled
deficita vitamina A prati još i kokošije slepilo (hemeralopija).Terapija je
nadoknada vitamina A , a druge forme zahtevaju davanje veštačkih suza.
Konkrementi konjuktive su kalcifikovane peharaste ćelije , akcesorne suzne
žlezude ili Majbomove tarzalne žlezde.Dok se nalaze unutar debljine
konjuktive , ne izazivaju smetnje , ali kada probiju epitel konjuktive izazivaju
osećaj stranog tela i erozije rožnjače prilikom treptanja i tada ih treba
operativno ukloniti.
36. Anatomija i fiziologija rožnjače (kornea)

Anatomija
Rožnjača je prednji , providni , avaskularni deo spoljašnjeg sloja zida očne
jabučice. Ona ima oblik odsečka lopte sa poluprečnikom zakrivljenosti
prednje površine 7,8 mm i poluprečnikom zakrivljenosti zadnje površine od
6,8 mm.
Debljina u centru je 0,5 – 0,6 mm.Indeks prelamanja rožnjače je 1,33 i
blizak je indeksima prelamanja ostalog dioptrijskog aparata oka.
Rožnjača je građena od 5 dobro diferentovanih i jasno ograničenih slojeva :
spoljni sloj je epitel , zatim ide prednja granična membrana , stroma , zadnja
granična membrana i na kraju unutrašnji sloj čini endotel.
Epitel je pločasto-slojevitog tipa i onemogućava prodor bakterija u stromu.Epitel
ima izvanrednu regenerativnu sposobnost , tako da defekti epitela zarastaju za
24 – 48h intenzivnim umnožavanjem epitelnih ćelija.Epitel rožnjače ima više
funkcija :
- ne dozvoljava ulazak vode iz suznog filma u stromu rožnjače što
je važan faktor providnosti rožnjače
- zajedno sa prekornealnim suznim filmom obezbeđuje idealno glatku
površinu rožnjače što omogućuje pravilno prelamanje svetlosti
- nepremostiva je barijera za bakterije i gljive i tako štiti od infekcije
celu očnu jabučicu
Prednja granična membrana nema osobine prave granične membrane , pa se
danas za nju koristi isključivo termin Bovanov sloj rožnjače.Bovanov sloj
predstavlja efikasnu zaštitu u odnosu na mehaničku traumu i infektivne
agense , ali ovaj sloj nema sposobnost regeneracije , tako da svako oštećenje
ovoig sloja se reparira proliferacijom vezivnog tlkiva što smanjuje
providnost rožnjače i nepovoljno utiče na oštrinu vida.
Stroma je najdeblji sloj koji se sastoji od zbijenih vezivno-tkivnih lamela
koje su međusobno paralelne.Prostor između lamela je ispunjen

glikozaminoglikanima koji čine osnovnu supstancu strome.Od ćelija u
stromi dominiraju keratociti koji se nalaze između lamela ; keratociti su
modifikovani fibroblasti koji vrše sintezu kolagena i glikozaminoglikana.
Stroma je normalno avaskularna , a senzitivna nervna vlakna nemaju
mijelinski omotač , što je bitan faktor providnosti rožnjače.
Zadnja granična membrana (Descemetova membrana) se sastoji od kolagenih
fibrila koje su čvrsto povezane u obliku mrežice što daje čvrstinu i
doprinosi zaštitnoj funkciji rožnjače.
Endotel je sastavljen od jednog reda heksagonalnih ćelija i glavni je regulator
sadržaja vode u rožnjači.U endotelnim ćelijama se odvija intenzivna
metabolička aktivnost.Endotelne ćelije nemaju sposobnost regeneracije ;
uslučaju gubitka ovih ćelija , nastali defekt se popunjava promenom oblika i
izduženjem susednih ćelija usled čega one gube svoj normalnmi
heksagonalni oblik i poprimaju nepravilan oblik.Ali ako je defekt na većem
prostoru , tada reparacija defekta nije moguća na taj način , zbog čega
dolazi do dekompenzacije endotela i razvoja edema rožnjače.Edem rožnjače
drastično smanjuje njenu providnost.
Rožnjača je bogato senzitivno inervisana , koja potiče od prve grane
trigeminusa ,a nervna vlakna u rožnjači formiraju 2 nervna spleta : osnovni
nervni splet koji se nalazi 2 – 4 mm od limbusa i subepitelni nervni splet
koji se nalazi između epitela i Bovanovog sloja.
Iz ovog spleta se izdvajaju tanki nervni završeci koji se završavaju
slobodno između ćelija epitelnog sloja , ali ne dopiru do prednje površine
rožnjače.
Zato kada postoji defekt epitela rožnjače , nadražaj ogoljenih nervnih
završetaka izaziva jak bol , pojačano lučenje suza i fotofobiju.
Limbus rožnjače je prelazna zona između rožnjače i beonjače.U ovom
delu rožnjača gubi svoje karakteristike i sve više poprima karakteristike
beonjače. U gornjem i donjem segmentu limbusa se nalaze epitelne stem
ćelije , koje održavaju integritet epitela rožnjače i služe kao barijera koje
ne dozvoljava prerastanje tkiva konjuktive na rožnjaču.Gubitak stem ćelija
ili njihova disfunkcija mogu da dovedu do stvaranja defekata na rožnjači.
Osnovna funkcija rožnjače je propuštanje i prelamanje svetlosti.Prilikom
prelamanja svetlosti , rožnjača se ponaša kao sabirno sočivo , čija prelomna
moć iznosi + 43 dioptrije.Rožnjača zajedno sa beonjačom obezbeđuje
čvrstinu i održava normalan , loptast oblik očne jabučice.
Pregled rožnjače
Rožnjača se pregleda fokalnim osvetljenjem sa lupom.Ispitivanje je uvek
na oba oka da bi se videle razlike ako postoje.Od posebnog značaja je
ispitivanje osetljivosti rožnjače.Bolesnik gleda pravo , a mi prinosimo parče
vate u obliku končića i dodirujemo rožnjaču sa strane kako bi isključili
odbrambeni refleks.Da bismo lakše prišli rožnjači , možemo da podignemo
gornji kapak.Smanjena osetljivost ukazuje na trigeminalnu ili facijalnu
neuropatiju ili je znak virusne infekcije oka (herpes).
Patološke promene na rožnjači
Erosio cornee je ograničen defekt epitela rožnjače.Nastaje kao posledica
povrede ili je znak oboljenja rožnjače.Dominantan simptom erozije je jak
bol ; erozija je faktor rizika za sve vrste infekcija.Dijagnostikuje se
bojenjem rožnjače rastvorom fluorescina ; posle bojenja se uočava zelena
površina.Erozija zarasta restitutio ad integrum , ali ako erozija duže traje
može doći do njene infekcije.

Filamenti rožnjače su končaste formacije koje se pomeraju sinhrono sa
svakim treptajem i izazivaju osećaj grebanja.Uočavaju se bojenjem rožnjače
bojom roze bengal.
Ulcus cornee je ograničeni defekt epitela , Bovanovog sloja i strome.Pošto
stroma i Bovanov sloj nemaju sposobnost regeneracije ulcerozni defekt se
reparira proliferacijom vezivnog tkiva , što ima za posledicu smanjenje ili
gubitak providnosti rožnjače na tom mestu.Ulceracije se mogu širiti po
površini ili u dubinu ; površno zamućenje se označava kao oblačić ; dublje
ali još uvek providno zamućenje se naziva mrlja ; potpuno neprovidno
zamućenje je leukom rožnjače.Ako se ulceracija širi u dubinu , tada može
da dođe do perforacije rožnjače , isticanja očne vodice i prolapsa dužice
kroz perforaciju.U jednom periodu pre perforacije , čvrsta Descemetova
membrana odoleva perforaciji i stvara mehurasto izbočenje na dnu
ulceracije koje se označava kao descemetokela.Ako je prilikom perforacije
rožnjače došlo do prolapsa dužice , na tom mestu nastaje priraslica između
rožnjače i dužice , a ta promena se naziva sinehija anterior ili sinehija
iridocornealis.Međutim ako dođe do urastanja dužice u stvoreni ožiljak –
leukom , onda se ta promena naziva adherentni leukom.
Adherentni leukom može da dovede do povećanja intraokularnog pritiska
(sekundarnog glaukoma) ; ako tada dođe do ispupčenja (ektazije) leukoma ,
nastaje patološka promena koja je poznata kao stafilom rožnjače.
Faseta rožnjače je epitelizirani defekt strome rožnjače koji nije u potpunosti
ispunjen vezivnim tkivom; u tom delu rožnjača nema normalnu zakrivljenost
već je udubljena i lako zaravnjena; defekt se prvo pokrije epitelom , a zatim u
potpunosti ispuni ožiljnim vezivnim tkivom.
Infiltrat rožnjače je kolekcija zapaljenskih ćelija u tkivu rožnjače oko štetnog
agensa.Infiltrat rožnjače se ispoljava kao beličasto zamućenje uz cilijarnu
hiperemiju konjuktive.
Infiltrat je lokalizovan u stromi i ne boji se fluorescinom.Ako vremenom
dođe do deskvamacije epitela ili infiltracije zapaljenskim ćelijama , onda se
ta promena označava kao egzulcerisani infiltrat i boji se fluorescinom.Kod
stvaranja infiltrata u rožnjači , pravilo je da se infiltrati infektivne prirode
formiraju u centralnom delu rožnjače , a infiltrati imune prirode na periferiji.
Infiltrati se pod terapijom mogu resorbovati , a ako ne dođe do resorpcije
Na tom mestu se stvara leukom rožnjače ; to prati urastanje novoformiranih
krvnih sudova u leukom , pa se stvara vaskularizovani leukom rožnjače.
Edem rožnjače nastaje kao posledica nakupljanja tečnosti u stromi i epitelu ;
može biti difuzan ili ograničen na deo rožnjače ; dovodi do smanjenja
providnosti, gubitka sjaja rožnjače i stvaranja vezikula i bula.Ako edem traje
kratko , brzo se povuče i ne ostavlja posledice ; ali ako traje dugo , dolazi
do urastanja vezivnog tkiva u rožnjaču i razvoja fibroze rožnjače.
Hidrops rožnjače nastaje kao posledica influksa vode u stromu , a
nastaje usled rascepa Descemetove membrane kod progresije keratokonusa
ili kao posledica porođajne traume.Pod terapijom , hidrops se resorbuje i kao
posledicu ostavlja ožiljno zamućenje rožnjače.
Vaskularizacija rožnjače.Rožnjača je normalno avaskularna , što joj
omogućava providnost.Međutim u uslovima hipoksije , dolazi do urastanja
krvnih sudova u rožnjaču.Razlikuje se površna i duboka vaskularizacija.
Kod površne vaskularizacije , u rožnjaču urastaju krvni sudovi sa bulbarne
konjuktive i limbusa ; oni grade mrežastu vaskularnu formaciju koja se
označava kao panus. U evolutivnoj fazi , panus se sastoji od mladih krvnih
sudova i infiltrata a kasnije krvni sudovi obliteriraju dok se infiltrati

zamenjuju ožiljnim tkivom.
Kod duboke vaskularizacije u rožnjaču urastaju krvni sudovi iz velikog
arterijskog prstena dužice i cilijarnog tela.
Kongenitalne anomalije rožnjače

Kongenitalne anomalije nastaju kao posledica poremećaja u razvoju
rožnjače za vreme embrionalnog ili fetalnog života.Etiološki faktori koji
mogu da dovedu do poremećaja u embriogenezi rožnjače su : nasleđe ,
infektivni agensi , povrede , intoksikacije itd ; da bi s e razvile anomalije , ovi
etiološki faktori treba da deluju u intervalu između 6. i 16. nedelje gestacije.
Kongenitalne anomalije rožnjače postoje na rođenju i ne menjaju se bitnije
tokom života.Razlikuju se :
1) anomalije veličine i oblika
2) anomalije zakrivljenosti rožnjače
3) anomalije strukture i
4) kongenitalna zamućenja rožnjače
1) Anomalije veličine
Microcornea je umanjena rožnjača , čiji je horizontalni dijametar 10 mm i
manje , prednja očna komora je plitka , a ostale strukture su normalne.
Najčešće se viđa kao deo male očne jabučice (mikroftalmus) i uvek je
praćena poremećajem retrakcije oka u smislu postojanja dalekovidosti
(hipermetropija).
Megalocornea je rožnjača uvećanog dijametra preko 13 mm , prednja očna
komora je duboka i postoji nepravilna zakrivljenost rožnjače (astigmatizam).
2) Anomalije zakrivljenosti rožnjače
Razlikuju se 3 kategorije zakrivljenosti rožnjače :
a) normalno zakrivljena rožnjača poluloptastog oblika
b) kornea plana je zaravnjena rožnjača čija je zakrivljenost manja od
normalne rožnjače.Uzrok je drastičnog smanjenja oštrine vida.
c) ekstremno zakrivljena (izbočena) rožnjača , kod završnih stadijuma
distrofija rožnjače , koja uz to ima i neloptast oblik.Keratokonus je kupasta
rožnjača.Anomalije zakrivljenosti rožnjače uzrokuju refraktivne anomalije :
- preterana zakrivljenost u odnosu na prečnik očne jabučice izaziva
miopno oko
- smanjena zakrivljenost , hipermetropno oko
- blago ovalni oblik , gde je roižnjača kao odsečak ragbi lopte ,
prirodni astigmatizam
37.Bakterijski keratitis
Bakterijski keratitis je zapaljenje rožnjače koje je najčešće izazvano
stafilokokom aureus , stafilokokom epidermidis , streptokokom pneumonije
morakselom i pseudomonas aeruginosa.Značajnu ulogu u odbrani rožnjače od
bakterijske infekcije ima njen epitel.Zdrav i intaktan epitel je nepremostiva
barijera za bakterije osim za gonokok , korinebakterijum difterije , hemofilus
influence.Prema tome defekt na površini rožnjače je važan uslov za
nastanak bakterijskog keratitisa ; defekti su najčešće posledica nošenja
kontaktnih sočiva , povrede rožnjače itd.

Drugi važan uslov za nastanak keratitisa je prisustvo bakterija na
površini oka.Bakterije na površinu oka dospevaju sa ivica kapaka (blefaritis) ,
konjuktive (konjuktivitis) , suzne kesice (dakriocistitis) i direktno iz spoljne
sredine.Nastanku infekcije doprinose i predisponirajući faktori : poremećaj
položaja kapaka , oboljenja suznog aparata , imunodeficijencija , dijabetes ,
alkoholizam , narkomanija , maligna oboljenja itd.
Prvo dolazi do lokalne zapaljenske reakcije , do migracije polimorfonulkleara
i tako se u stromi rožnjače stvara infiltrat sa egzulcerisanom površinom.
Bakterije u stromi oslobađaju egzotoksine , koji difunduju , ulaze u očnu
vodicu i dospevaju do dužice ; dolazi do vazodilatacije , povećanja
permeabilnosti krvnih sudova dužice , tako da polimorfonukleari izlaze iz
krvnih sudova dužice i dospevaju u očnu vodicu i u prednjoj očnoj komori
formiraju gnojnu kolekciju koja se naziva hipopion.
Bolesnici se žale na grebanje , bol u oku , pojačano suzenje , smanjenje
oštrine vida.U kliničkoj slici postoji otok kapaka , blefarospazam , fotofobija i
epifora.Diferencijalno dijagnostički treba uzeti u obzir mikotični keratitis ,
Akantameba keratitits , keratitis izazvan virusom herpes simplex tip 1.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze , kliničke slike i bakteriološkog
dokazivanja uzročnika.Za bakteriološko dokazivanje se uzima bris sa ivice
kapaka , konjuktive donjeg forniksa i sa ulceracije na rožnjači.
Terapija je primena antibiotika na osnovu antibiograma.Ali kako je bakterijski
keratitits urgentno stanje , daju se lokalno antibiotici širokog spektra i pre
dobijanja rezultata antibiograma (inicijalna terapija) : daju se 2 antibiotika i
to fluorohinoloni (ciprofloksacin) ; kada stigne antibiogram , terapija je dalje
kauzalna.Sistemska primena antibiotika nije potrebna osim u slučaju infekcije
gonokokom i pseudomonas aeruginosa.
Piocianeus keratitis je zapaljenje rožnjače izuzetno burnog toka. U roku od
48h po infekciji , cela rožnjača se raspadne i istopi jer bacil poseduje enzim
koji rastvara kolagen. Klinički se na mestu infekcije formira plitak i širok
ulkus, cela rožnjača je infiltrovana leukocitima i zadebljala (apsces korneje).
Oko je pokriveno lepljivim eksudatom , a oštrina vida je svedena na osećaj
svetlosti.U prednjoj komori je prisutan hipopion.Lečenje - ispiranje antibiotskim
rastvorom , injekcije antibiotika pod vežnjaču uz davanje antibiotika i.v. ili i.m.
38.Mikotični keratitis
Mikotični keratitis je zapaljenje rožnjače izazvano gljivama (fusarium solani ,
aspergilus fumigatus , aspergilus flavus , kandida).Danas je to retko oboljenje.
Duga primena antibiotskih kapljica eliminiše bakterije i otvara put
gljivama , dok kortikosteroidi favorizuju gljivičnu infekciju supresijom imunog
odgovora.
Glavni uslov za nastanak gljivičnog keratitisa je defekt epitela.Gljive
dospevaju u rožnjaču na 2 načina :
- prilikom povrede rožnjače organskim materijama , uključujući drvo ,
biljne materijale sa kojima u oko bivaju unesene i gljive : to je primarni
mikotični keratitis
- sekundarnom infelkcijom keratitisa zbog duge primene antibiotika i
kortikosteroida : to je sekundarni mikotični keratitis

Dominira infiltrat oko koga se mogu videti manji , sateliti infiltrati ; infekciju
prati zapaljenje dužice , pa je moguća pojava hipopiona u prednjoj očnoj
komori i sekundarni glaukom zbog akumulacije fibrina i blokade oticanja
očne vodice.Bolesnici se žale na grebanje , bol u oku , epiforu , zamagljenje
vida.Takođe postoji blefarospazam , fotofobija , epifora , hiperemija konjuktive.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze , kliničke slike i dokazivanja
uzročnika u materijalu koji je dobijen skrapingom infiltrata na rožnjači.
Terapija je lokalna primena antimikotičnih antibiotika , a definitivno rešenje
je keratoplastika.
39.Akantameba keratitis
To je zapaljenje rožnjače izazvano parazitom akantameba ; ovaj keratitis se
najčešće javlja kod onih koji duže nose meka kontaktna sočiva.U toku
bolesti se razlikuju rani i kasni znaci bolesti.Bolest počinje iritacijom oka ,
osećajem stranog tela , fotofobijom i vrlo jakim bolom koji je u
disproporciji sa oskudnim nalazom na rožnjači.
U rane znake spada :
* centralna epiteliopatija (epitel centralnog dela rožnjače ima
nepravilan oblik sa brojnim defektima usled čega se u ovom stadijumu
ovaj keratitis često zamenjuje sa herpetičnim keratitisom
* infiltracija oko kornealnih nerava (keratoneuritis radialis)
* površna fokalna infiltracija rožnjače (keratitis numularis)
Ako se lečenje ne počne u prve 4 nedelje , kada se paraziti nalaze samo u
epitelu i kada pšostoje samo rani znaci , dolazi do invazije strome i razvoja
kompletne kliničke slike.
Patognomoničan znak raztvijenog akantameba keratitisa je prstenasti infiltrat
strome u centralnom delu rožnjače sa zapaljenjem dužice , hipopionom i
povećanjem intraokularnog pritiska.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze o nošenju kontaktnih sočiva ,
kliničke slike i mikroskopske identifikacije cisti parazita na površini
kontaktnog sočiva , dokazivanju uzročniku u brisu sa sočiva , tečnosti za
čuvanje sočiva , konjuktive i skrapingu rožnjače.
Lečenje je dugo i mukotrpno pre svega zbog slabe penetracije amebicidnih
lekova kroz dvostruki zid cisti parazita.Najbolji rezultati se postižu
lokalnom primenom 0,1% propaminid izetionata u obliku kapi više puta
dnevno i dibrom – propamidina masti pre spavanja.Hirurško lečenje je
keratoplastika saamo kada postoji rizik od perforacije rožnjače.
Virusni keratitisi
Virusni keratitisi su zapaljenja rožnjače izazvana virusom herpes simplex
tip 1 , a retko tipom 2 i virusom varičele zoster.
40. Virusni herpetični keratitis

Infekcija herpes simplex virusom tip 1 se ispoljava kao :
• primarna
• latentna i

• rekurentna
Sva virusna zapaljenja rožnjače herpetične etiologije , spadaju u rekurentne
infekcije.
• Primarna herpetična infekcija
Nastaje kao posledica prvog kontakta sa herpetičnim virusom , mada ona
nije moguća do kraja 6. meseca života , jer je dete pasivno zaštićeno
antitelima od majke.
Posle tog uzrasta , deca se inficiraju kapljičnom infekcijom od odraslih koji
su oboleli od labijalnog herpesa ili direktnim kontaktom deteta sa obolelom
osobom.Posle inkubacije od 3 – 12 dana , dolazi do manifestacije infekcije
koja prolazi neprimetno kao blaga infekcija gornjih respiratornih puteva i u
formi aftoznog stomatitisa.
Znaci primarne okularne infekcije su :
* kožne vezikule na koži i ivicama kapaka
* akutni folikularni konjuktivitis sa stvaranjem pseudomembrana u
forniksu konjuktive i preaurikularnom limfadenopatijopm
Okularna herpetička infekcija traje 10 – 14 dana ; prolazi spontano pa nije
potrebno lečenje.
• Latentna herpetička infekcija
U prvih 48 h od početka primarne herpetičke infeklcije , virus tip 1
napušta zahvaćeno područje i putuje do gangliona nervnog sistema gde
ostaje tokom čitavog života.Kada su u pitanju rekurentne infekcije , ganglion
trigeminusa ima najveći značaj kao izvor infekcije.U trigeminalnom ganglionu,
virus ostaje u latentnom (uspavanom) stanju neko vreme.Da bi došlo do
rekurentne infekcije , treba da dođe do reaktivacije virusa.Reaktivacija virusa
nastaje pod dejstvom povišene temperature , stresa , prekomernog izlaganja UV
zracima , imunosupresivnih lekova itd.Aktivirani virus tip 1 , napušta
trigeminalni ganglion i putuje u suprotnom smeru do ciljnog tkiva.Ciljno
tkivo su celularni elementi rožnjače (epitelne ćelije , keratociti , endotelne
ćelije).
• Rekurentne herpetičke infekcije
Rekurentne herpetičke infekcije (herpetični keratitisi) se dele na površne
(epitelijalne) i duboke (stromalne).
Površni herpetični keratitisi

U površne herpetičke keratitise spadaju :
# herpetične vezikule epitela rožnjače
# keratitis herpetica dendritika
# keratitis herpetica geografika
# keratitis herpetica ameboides
Sve ove forme nastaju kao posledica replikacije virusa u epitelu rožnjače.
Dolazi do formiranja vezikula , koje se lagano uvaćavaju , stapaju i
stvaraju formaciju u obliku grančice.
U narednoj fazi dolazi do otvaranja vezikula i stvaranja defekta epitela ;
krajevi defekta imaju karakterističan zadebljali izgled koji potiče od
epitelnih ćelija u kojima se još uvek odvija replikacija virusa - to je keratitis
herpetica dendritika.
Kasna dijagnoza i neadekvatna terapija , a posebno neopravdana primena
kortikosteroida , dovodi do proširenja defekta tako da on dobija izgled
geografske karte ili do još većeg proširenja i deformacije defekta u obliku
amebe.

Klinički kriterijumi za dijagnozu herpetičnih keratitisa su : sklonost ka
recidivima , unoilateralnost oboljenja i anestezija rožnjače.Terapija je lokalna
primena aciklovira u obliku masti , 5 puta dnevno , do epitelizacije.
41. Stromalni herpetični keratitisi

U stromalne herpetične keratitise spada :
# keratitis herpetica intersticijalis
# keratitis herpetica stromalis nekrotikans
# keratitis disciformis
Stromalni herpetični keratitisi su oboljenja rožnjače koja su izazvana
istovremenom replikacijom virusa i pratećom imunom reakcijom strome , pri
čemu njihov odnos određuje oblik keratitisa.
# Keratitis herpetica intersticijalis #
Bolest se manifestuje stvaranjem infiltrata koji zahvata sve slojeve rožnjače.
Narednih dana se stvaraju ulceracije torpidnog toka sa zapaljenjem dužice
i hipopionom u prednjoj očnoj komori.Terapija ove forme keratitisa
podrazumeva lokalnu i sistemsku primenu aciklovira do epitelizacije rožnjače ,
kada se uključuju i kortikosteroidi lokalno.
# Keratitis herpetica stromalis nekrotikans #
To je najteži oblik keratitisa kod koga je destrukcija i gubitak strome
mnogo izraženiji , tako da brzo dolazi do duboke ulceracije pri čemu nije
retka i perforacija rožnjače.Lečenje je lokalna i sistemska primena aciklovira ,
a ako dođe do perforacije rožnjače , radi se transplantacija rožnjače.
# Keratitis disciformis #
Ovde dominira diskoidno zadebljanje u centralnom delu rožnjače.U zoni
ovog zadebljanja , rožnjača je smanjene providnosti sa zrakastim naborima
Descemetove membrane ; radi se o edemu strome.Terapija je lokalna primena
kortikosteroida i antivirusnih lekova i sistemska primena antivirusnih lekova.
*Varičela zoster keratitis je zapaljenje rožnjače koje nastaje u toku

oftalmičnog herpes zostera.Može da se ispolji kao površni i duboki oblik.
Površni oblik se manifestuje punktiformnim defektima epitela ; leči se
lokalno masti aciklovira i brzo prolazi pod terapijom.
Duboki oblik se može ispoljiti kao numularni i disciformni keratitis.
- Numularni oblik se manifestuje finim infiltratima u stromi , iznad
kojih je epitel intaktan ; infiltrati mogu da se spontano resorbuju ili mogu da
poprime hronični tok , kada je narušen vid
- Disciformni oblik je sličan disciformnom obliku koji izaziva herpes
simplex virus tip 1
Oba oblika se leče masti aciklovira i lokalno kortikosteroidima.
42.Neurotrofički keratitis

Neurotrofični keratitis je zapaljenje rožnjače koje se javlja na anestetičnoj
rožnjači.Faktori koji najčešće dovode do gubitka osetljivosti rožnjače su :
zapaljenje i povrede trigeminusa , akustički neurinom ,virusna zapaljenja
rožnjače , lokalna prekomerna upotreba nekih lekova (anestetici ,beta blokatori ,
diklofenak) , nelečeni dijabetes i kongenitalna anestezija rožnjače.
Prvi znak bolesti je edem epitela rožnjače koji je praćen fotofobijom ,
crvenilom oka i zamagljenjem vida.Kardinalni znak je velika erozija epitela
u centralnom delu rožnjače , ova erozija ima tendenciju da dugo perzistira i
da se lako inficira.Terapija je hirurška i medikamentna.Medikamentna
podrazumeva čestu primenu veštačkih suza (na 1 h) , ukapavamje
antimikrobnih lekova (fluorohinoloni) za prevenciju bakterijske infekcije i
zatvaranje oka.Hirurško lečenje podrazumeva ubrizgavanje botulinum toksina u
m.levator palpebre superior i izazivanje ptoze koja štiti rožnjaču i
pokrivanje defekta amnionskom membranom.
Keratitis zbog lagoftalmusa
Keratitis zbog lagoftalmusa nastaje kao posledica neadekvatnog vlaženja
rožnjače suznim filmom.Ovaj keratitis je prateća pojava nepotpunog
zatvaranja kapaka (lagoftalmus) , zbog čega dolazi do povećanog
isparavanja suza , sušenja rožnjače i oštećenja.Ovo prati grebanje , pečenje ,
pojačano suzenje i zamagljenje vida.
Početna promena je punktiformna keratopatija , nakon čega dolazi do
sušenja epitela , deskvamacije ćelije i stvaranja ulceracije.Završna faza
podrazumeva reparaciju defekta vezivnim tkivom i stvaranje zamućenja.
Lečenje je često ukapavanje veštačkih suza u toku dana i stavljanje
veštačkih suza u vidu gela pre spavanja radi stvaranja vlažne komore.
Hirurško lečenje je korekcija ektropijuma , korekcija retrakcije gornjeg kapka.
43. Distrofija i degeneracija rožnjače
Distrofije rožnjače
Distrofije rožnjače su hereditarna bilateralna oboljenja , koja imaju neke
zajedničke karakteristike po kojima se lakše prepoznaju :
* centralna lokalizacija na rožnjači
* odsustvo vaskularizacije rožnjače
* rani početak bolesti
* spora progresija
* odsustvo bilo kakve uzročne veze sa lokalnim ili sistemskim
bolestima
Prema lokalizaciji , sve distrofije rožnjače se dele na distrofije prednje
površine rožnjače , distrofije strome i distrofije zadnje površine rožnjače.
U distrofije prednje površine rožnjače spadaju :
- distrofija epitela i njegove bazalne membrane
- distrofije Bovanovog sloja
U ovoj grupi najveći značaj ima Koganova mikrocistična distrofija epitela
koja je najčešći uzrok recidivirajućih erozija rožnjače.
U grupi distrofija strome , najveći značaj ima makularna distrofija strome ,
koja rano dovodi do smanjenja vida , u 3. deceniji.

U grupu distrofija zadnje površine rožnjače spadaju distrofije endotela
koje dovode do hroničnog edema strome i epitela ; tu spada Fušova
distrofija.
Posebnu grupu distrofija čine ektatične distrofije , koje karakteriše
deformacija zakrivljenosti rožnjače ; ovde spada prednji keratokonus , koji
prati visoka kratkovidost i nepravilni astigmatizam.
Terapija je presađivanje rožnjače (keratoplastika).
Degeneracije rožnjače
Degeneracije nastaju u toku ili posle nekog lokalnog ili sistemskog
oboljenja.Zajedničke karakteristike degeneracija rožnjače su :
- unilateralnost
- asimetrične promene kod bilateralne lokalizacije
- periferna lokalizacija promena
- vaskularizacija rožnjače
- bolest nije genetski uslovljena
- redovna je progresija bolesti
Sve degeneracije se dele u 2 grupe : degeneracije rožnjače kao posledica
starenja i degeneracija kao posledica taloženja u rožnjači raznih hemijskih
supstanci.
Degeneracija rožnjače kao posledica starenja nema značaja jer ne utiče na
oštrinu vida ; tu se najčešće viđa starački prsten koji se vidi kao prstenasto
zamućenje na periferiji.
U drugoj grupi od hemijskih supstanci koje se talože su : hijalin , amiloid ,
soli Ca , lipoproteini , fosfolipidi itd.Najčešća je pojasasta degeneracija koja
se javlja kao posledica lokalne primene žive , zatim kao prateća manifestacija
suvog oka i kao oftalmološka manifestacija nekih sistemskih bolesti
(juvenilni reumatoidni atrtritis , sarkoidoza).Ova degeneracija nastaje kao
posledica taloženja soli Ca.
**Operacije na rožnjači
Keratektomija je parcijalno isecanje površnih slojeva strome rožnjače.Nastali
defekt spontano epitelizira.
Keratoplastika je transplantacija rožnjače. Okruglim nožem se iseca okrugli
patološki izmenjeni deo rožnjače , a defekt se zatvara identičnim delom
zdrave rožnjače koji je uzet sa oka davaoca.
Perforativne rane rožnjače se ušivaju finim koncima da se postigne naleganje
ivica rane.
44. Najčešća oboljenja beonjače

Beonjača zajedno sa rožnjačom čini spoljašnju , fibroznu opnu očne
jabučice.Na njoj se nalkaze pripoji svih 6 mišića oka (4 prava i 2 kosa).
Debljine je do 0,3 mm na ekvatoru do 1 mm u predelu limbusa.
Oboljenja beonjače
Površna zapaljenja beonjače su episkleritis , a duboka skleritis.

Episkleritis je ograničeno zapaljenje episklere (vezivno tkivo između
vežnjače i beonjače).Uzrok je nepoznat , mada se sreće kod sistemskih
bolesti vezivnog tkiva.Važno je razlikovati episkleritis od konjuktivitisa i
skleritisa.Ako se ukapaju vazokonstriktorne kapi , konjuktivalna hiperemija će
nestati , ali ne i episkleralna.Kod skleritisa dominira jak bol , a kod
episkleritisa peckanje.
Skleritis prati sistemske bolesti (reumatoidni artritis , lupus) , mada može da
se javi i kod herpes zoster oftalmikusa , gihta , lajmske bolesti itd.Skleritis
može biti prednji i zadnji u odnosu na ekvator očne jabučice.Prednji
skleritis se deli na nodularni , difuzni i nekrotički.
Osnovni simptom skleritisa je bol , koji može biti jak.Karakteristika skleritisa
je da recidiviraju.Terapija je primena nesteroidnih antiinflamatornih lekova
kod blažih i kortikosteroida kod težih formi skleritisa.Kod najtežih formi se
daje ciklosporin A i citostatici.
Stafiloma sklere je izbočenje beonjače usled njene istanjenosti.Na zadnjem
polu očne jabučice nastaje kod visoke kratkovidosti , a u prednjim
delovima nastaje kao posledica zapaljenja ili povrede.Lečenja nema.
45. Zapaljenja uvealnog trakta

Uveitisi su zapaljenja uvealnog trakta (dužice , cilijarnog tela i horoidee) ,
hroničnog , recidivirajućeg toka.
Klasifikacija uveitisa
Postoji anatomska , klinička i etiološka klasifikacija uveitisa.
1) Anatomska klasifikacija uveitisa
Uveitisi se prema lokalizaciji patološkog procesa dele na :
a) prednje uveitise
b) intermedijalne uveitise
c) zadnje uveitise
d) cele uveitise
a) Prednji uveitis može biti :
- zapaljenje dužice (iritis)
- zapaljenje cilijarnog tela (ciklitis) i
- zapaljenje cele prednje uvee (iridociklitis)
b) Intermedijalni uveitis je :
- zapaljenje u bazi staklastog tela
- prednjoj horoidei iza zupčaste linije i
- u predelu pars plana cilijarnog tela
c) Zadnji uveitis je zapaljenje horoidee ; zapaljenje horoidee je retko
izolovano i obično je udruženo sa zapaljenjem retine.Zapaljenje može da se
širi sa retine na horoideu kada govorimo o retinohoroiditisu ili sa horoidee
na retinu kada govorimo o horioretinitisu.
2) Klinička klasifikacija uveitisa
Uveitisi prema toku mogu biti akutni , hronični , a prema stepenu zapaljenja
blagi , umereni i teški.Akutni traje do 3 meseca , hronični preko 3 meseca.
3) Etiološka klasifikacija uveitisa
Prema etiologiji mogu biti infektivni i neinfektivni.Infektivne izazivaju
bakterije , virusi , gljivice i paraziti (mikobakterijum TBC , treponema palidum ,

herpes virusi , citomegalovirus , toksoplazma , kandida).Infektivni uveitisi mogu
biti endogeni i egzogeni.Endogeni nastaju hematogenim prodorom infektivnog
agensa u oko , a egzogeni nastaju nakon povrede ili operacije kada patogeni
agensi dospeju u oko.Neinfektivni uveitisi su endogeni i javljaju se u sklopu
sistemskih bolesti.
Klinička slika uveitisa
Klinička slika zavisi od toga da li se radi o akutnom ili hroničnom obliku i
od patoanatomskih karakteristika , tj. da li se radi o granulomatoznom ili o
negranulomatoznom uveitisu.
Granulomatozni uveitis karakterišu granulomatozni infiltrati koji se sastoje
od epiteloidnih i džinovskih ćelija koje su okružene limfocitima. Ovi uveitisi
mogu biti infektivni i neinfektivni.Kod infektivnih se agens nalazi u
granulomu , a neinfektivni se javlja kod sarkoidoze oka ili autoimune
bolesti koja je izazvana antigenima oka.
Prednji granulomatozni uveitis se karakteriše granulomima u prednjkoj uvei
i eksudacijom u prednjoj očnoj komori.Zadnji granulomatozni uveitisi se
karakterišu horioretinalnim ognjištima koja su praćena zamućenjem u
staklastom telu.
Granulomatozni uveitisi su češće zadnji uveitisi.
Negranulomatozni uveitisi se karakterišu difuznom infiltracijom uvealnog
tkiva i oni su češće prednji uveitisi.
46.Kliničke osobine dužice

Pri pregledu dužice se obraća pažnja na njene kliničke osobine.
Kliničke osobine dužice su : boja , crtež , reljef i oblik.
• boja : jasna , ista na oba oka

• crtež i reljef su normalni
• oblik : pupilarna i cilijarna ivica su međusobno paralelne
Boja dužice
Boja dužice zavisi od 3 faktora :
- kondenzacije strome
- pigmenta koji se nalazi u hromatocitima i
- stanja pigmenta u pigmentnom epitelu dužice
Kod novorođenčeta i kod osoba koje imaju rastresitu stromu , dužica je
svetlije boje.Nakupljanjem melanocita stvaraju se nevusi dužice.Ako je jedan
deo dužice svetliji , a drugi tamniji , dužica ima 2 boje (iris bikolor).
Svetlija boja dužice je kod albinosa , gde nedostaje melanin ne samo u
dužici već i u retini ; ista osoba može da ima različitu boju dužice jednog i
drugog oka (heterohromija) ; heterohromija može biti urođena i stečena , ali nije
od značaja da li je boja svetlija ili tamnija , već je bitno da je boja jasna.
Crtež dužice
Crtež zavisi od rasporeda krvnih sudova ; krvni sudovi se pružaju zrakasto i
normalno oni nisu vidljivi , ali se kod zapaljenja vidi njihov crtež.
Reljef dužice
Reljef dužice čine : Krauzeov greben , kripte i gredice i prstenovi.Krauzeov
greben je izdignuće koje se nalazi između pupilarnog i cilijarnog dela dužice.
Kripte su udubljenja u stromi.Prstenovi se nalaze blizu korena dužice.

Oblik dužice
Oblik podrazumeva paralelnost pupilarne i cilijarne ivice.Oblik dužice je
promenjen kod :
- zadnjih sinehija (priraslice između pupilarne ivice dužice i sočiva)
- promena na bazi dužice (tumori dužice , rascep korenog dela dužice)
- kod defekata tkiva dužice (kolobomi).
47.Prednji uveitis (uveitis anterior)

Prednji uveitis je zapaljenje dužice i cilijarnog tela (iridociklitis).
Simptomi akutnog difuznog prednjeg uveitisa su : bol u dubini oka , cilijarna
hiperemija , bolesnicima smeta svetlost i imaju maglovit vid.
Simptomi hroničnog difuznog prednjeg uveitisa i granulomatoznog uveitisa
su : blago crvenilo oka bez bolova i fotofobije.
Klinički znaci prednjeg uveitisa su :
cilijarna hiperemija
Tindalov fenomen
ćelijski elementi u očnoj vodici
precipitati na endotelu
ćelijski elementi u staklastom telu
čvorići na dužici itd.
Cilijarna hiperemija
Cilijarna hiperemija nastaje zbog kongestije krvnih sudova cilijarnog
tela. Cilijarna hiperemija ne iščezava na ukapavanje adrenalina , a povlači
se sa smirivanjem akutnog procesa.
Tindalov fenomen
Tindalov fenomen nastaje usled rasipanja svetlosti , a zbog prisustva proteina
u tečnosti prednje očne komore.Tindalov fenomen nije pokazatelj inflamacije
i može se stepenovati od blagog (1) , umerenog (2) , izraženog (3) i
intenzivnog sa prisustvom fibrina (4).
Ćelijski elementi
Ćelijski elementi u očnoj komori mogu da se stepenuju od 1 – 5 , zavisno od
broja ćelija ; ćelijski elementi su znak zapaljenja uvee.
Orošenje i precipitati
Orošenje može da se vidi u vidu vertikalne linije od centra prema 6 h;
precipitati su istaloženi u obliku trougla sa vrhom prema centru rožnjače , a
bazom prema uglu prednje očne komore (Artlov ugao).Najkrupniji precipitati
se nalaze na bazi trougla.Orošenja i precipitati se sastoje od ćelija i proteina
iz krvnih sudova dužice i cilijarnog tela.Precipitati mogu biti srednje
veličine , krupni , sveži i stari.Kod većine prednjih uveitisa , precipitati su
srednje veličine , dok se krupni , slaninasti precipitati nalaze kod
granulomatoznih prednjih uveitisa.Stari precipitati su znak hroniciteta i kada
se povuku ostavljaju zamućenja na endotelu.
Čvorići na dužici
Čvorići mogu da se formiraju na pupilarnoj ivici (Kepeovi čvorići) ili na
dužici , dalje od pupilarne ivice (Busaka čvorići).Čvorići su granulomatozni
infiltrati u dužici.
Akutni prednji uveitisi se karakterišu i uzanom zenicom , koja nastaje zbog
kongestije dužice i spazma cilijarnog mišića i sfinktera dužice.Zenica može

da bude uzana i zbog stvaranja priraslica između pupilarne ivice dužice i
sočiva.
Prema vrsti eksudata u tečnosti prednje očne komore , prednji uveitisi mogu
biti : serozni , serofibrinozni , fibrinopurulentni i fibrinohemoragični.
Serofibrinozni se češće javlja kod zapaljenskog reumatizma ; fibrinopurulentni
kod Behetove ili Rajterove bolesti ; fibrinohemoragični kod virusnih prednjih
uveitisa.
Prednji uveitis može biti praćen povećanjem intraokularnog pritiska , kada
govorimo o hipertenzivnom prednjem uveitisu.
Komplikacije uveitisa na prednjem segmentu oka
Komplikacije uveitisa na prednjem segmentu oka su :
pojasna degeneracija rožnjače
priraslice između dužice i sočiva
sekundarni glaukom
uveitična katarakta
a) Pojasna degeneracija rožnjače

Javlja se kod juvenilnog reumatoidnog artritisa i deo je njegove kliničke
slike.Nastaje zbog taloženja Ca u otvoru kapaka , a uklanja se iz estetskih
razloga pomoću EDTA (etilen diaminotetra sirćetne kiseline).
b) Priraslice između dužice i sočiva
Zadnje sinehije mogu da se pokidaju midrijaticima , a ako ostanu , zenica je
nepravilna i deformisana.Posle kidanja sinehija , može da ostane iris pigment
i ostaci tkiva dužice.Sinehije duž cele pupilarne ivice sprečavaju protok
očne vodice iz zadnje u prednju očnu komoru i dovode do bombiranja
dužice , odnosno do nastanka sekundarnog galukoma.
c) Sekundarni glaukom
Sekundarni glaukom nastaje zbog : nakupljanja ćelijskog debrija u uglu
prednje očne komore , zbog zadnjih sinehija i zbog stvaranja hijalinmih
membrana.
d) Uveitična katarakta
Katarakta nastaje zbog poremećaja metabolizma sočiva , a usled promene
sastava očne vodice.Uveična katarakta može biti posledica oksidativnog
stresa i duge lokalne i sistemske primene kortikosteroida.
Komplikacije uveitisa na zadnjem segmentu oka
Ove komplikacije su : cistoidni edem makule i retinalne komplikacije.
Cistoidni edem makule je znak hroničnog ciklitisa i ako se ne leči dovodi
do cistične degeneracije makule , slojne rupture i gubitka vida.
Retinalne komplikacije su ruptura retine , ablacija retine , a najteža je ftiza
očne jabučice.
Intermedijalni uveitis
Intermedijalni uveitis je hronični , bilateralno inflamatorno oboljenje , koje je
lokalizovano u pars plana cilijarnog tela , periferne retine i horoidee ispod
nje.
Češće se viđa kod sarkoidoze i multiple skleroze.Postoji pad vida i magla
ptred očima kao i pokretna zamućenja.Zamućenja su posledica opacitata u
staklastom telu , a vid pada zbog cistoidnog edema makule.
Kliničkoi znaci intermedijalnog uveitisa su : vitritis , retinalni vaskulitis , snežne
loptice na hijalinoj membrani i snežni nanosi na pars plana cilijarnog tela i
perifernoj retini.Oboljenje je hronično i može da ide ka stvaranju preretinalnih
membrana u makuli trakcionoj ablaciji retine.

48. Zadnji uveitis (uveitis posterior)
Zadnji uveitis je zapaljenje horoidee ; najčešće je udruženo sa zapaljenjem
retine , a može biti zahvaćena i papila vidnog živca kada govorimo o
neuroretinitisu.
Zadnji uveitis može biti fokalni (granulomatozni) i difuzni (negranulomatozni).
Kao i kod prednjih uveitisa , zadnji granulomatozni uveitis se javlja kada
postoji patogeni agens u tkivu horioretine.
Fokalni horioretinitis može biti centralni (ognjište je u makuli) , paracentralni
(ognjište je blizu makule) , jukstapapilarni (ognjište je pored papile vidnog
živca) i multifokalni (postoji više ognjišta na očnom dnu)
Prema toku , fokalni uveitis može biti : aktivni (evolutivni) , recidiv (kada
pored ožiljka na očnom dnu postoji i svež proces) i sanirani.
Subjektivni simptomi : kod svih zadnjih uveitisa nema crvenila i bolova u
oku ; bolovi pri pokretima oka mogu da nastanu kod zapaljenja očnog živca
ili zadnjeg skleritisa , kada se zapaljenski proces širi sa sklere na uveu.
Objektivni znaci : pad vida u vidu magle zbog letećih zamučenja u staklastom
telu (vitritis) ili zbog pada centralnog vida.
Klinički postoji : kod svežeg horioretinitisa se nalazi infiltrat u dubljim
slojevima horioretine , a kod saniranog oblika se nalaze ograničena ,
pigmentovana polja koja su nekada ispunjena vezivnim tkivom.
Komplikacije su : cistoidni edem makule , ishemija makule , neovaskularizacija
u retini i horoideii , ablacija retine , atrofija papile ; uveitična katarakta može
biti posledica duge primene kortikosteroida.
Posebna grupa bolesti horioretine su Vajt – dot sindromi (horiokapilaritisi) ,

gde je primarni proces u horiokapilarisu , koji se širi i zahvata retinu.Vajt –
dot sindromi su :
# akutna multifokalna pigmentna plakoidna epiteliopatija
# serpiginozna horoidopatija
# punktatna horoidopatija
# multifokalni horoiditis sa panuveitisom
# sindrom nestajućih belih tačkica
Ova grupa bolesti je diferencijalno dijagnostički problem prema
neinfektivnim horioretinitisima.
Panuveitis
Panuveitis je zapaljenje cele uvee. Može biti endogeni i egzogeni.
Egzogeni je infektivni , posttraumatski i postoperativni.
Endogeni može biti infektivni i neinfektivni. Infektivni nastaje kod
hematogene diseminacije uzročnika. Kod panuveitisa postoje simptomi i znaci i
prednjeg i zadnjeg uveitisa , a klinička slika i komplikacije su veće.
Nodozni iridociklitisi

Odlike granulomatoznih iridociklitisa , pored serofibrinozne eksudacije su :
pojava slaninastih precipitata, čvorića na pupilarnoj ivici ili u stromi dužice
i pojava granuloma.
Slaninasti precipitati su veliki i smešteni su blizu ugla prednje komore.
Čvorići na pupiarnoj ivici (Kepeovi) su mali i dovode do zadnjih sinehija.
Čvorići u stromi dužice (Busakini čvorići) su nešto veći.
Granulomi su infektivno – toksičnog porekla i izazvani su mikobakterijumom
tuberkuloze, spirohetom palidum i maljama gusenice.
a) Tuberkulozni nodularni iritis – milijarni tuberkuli se ispoljavaju u vidu sitnih
čvorića bez krvnih sudova razbacanih po celoj površini dužice
b) Luetički iritis – se javlja kao papulozni iritis (mala ispupčenja narandžaste
boje na pupilarnoj ivici koje isčezavaju brzo) i kao gume na dužici
c) Iritis nodosa - izazvan maljama gusenice , a promene se sastoje u pojavi
sitnih malih sivkastih čvorića.Tok oboljenja je dug.
d) Iridociklitis fakoanafilactica - se javlja kada je prednja kapsula sočiva
otvorena kao posle povrede.Tada oslobođene sočivne mase prelaze u
prednju komoru i deluju kao autoantigen prouzrokujući autoimunu reakciju
sa odlikama serofibrinoznog iridociklitisa. Lečenje - lokalno midrijatici i
kortikosteroidi , operativno uklanjanje zaostale sočivne mase.
Difuzni iridociklitis
Kod svakog zapaljenja dužice postoji eksudacija , koja se skuplja u
prednjoj komori , a vidi se pri fokalnom osvetljenju.Prema karakteru
eksudacije , iridociklitise delimo na serozni , fibrinozni , gnojni i hemoragički.
Prema toku ih delimo na akutne , subakutne i hronične. Kod akutnog oblika
prisutni su svi nadražajni simptomi: epifora, blefarospazam i fotofobija; difuzni
bol cilijarnog tipa i cilijarna hiperemija ; smanjena oštrina vida. Kod
subakutnog oblika postoje svi navedeni simptomi , ali su oni manjeg
intenziteta.Kod hroničnih oblika su simptomi slabo izraženi.
Iritis serosa - serozna ekstrdacija se ispoljava : Tindalovim fenomenom,
Turkeovom linijom, orošavanjem i precipitatima.
Promene su rezultat oštećenja zidova krvnih sudova dužice , tako da oni
postaju propustljiviji i kroz njihove zidove izlaze belančevine i celularni
elementi kojih pod
normalnim uslovima nema. Tindalov fenomen je znak prisustva belančevina i
ćelija u tečnosti prednje komore. Pri pregledu , svetlost nailazi na ove
elemente , odbija se od njih i daje fenomen poznat kao Tindalov.Slojevi
očne vodice uz dužicu su topliji te se kreću naviše , a prednji slojevi, uz
zadnju stranu rožnjače su hladniji , te se kreću naviše. Turkeova linija se
pruža zadnjom stranom rožnjače od centra naniže do njene periferije.
Orošenja su difuzno raspoređena serozna eksudacija na zadnjoj
strani rožnjače i liči na staklo na kom se nahvatala vodena para.
Precipitati su skupine ćelija koje su slepljene belančevinama.
Iritis fibrinosa – postoji fibrinska eksudacija u vidu nežnih končića ili
mrežaste tj. pihtijaste formacije u prednjoj komori. Fibrin ima teindenciju da
se organizuje te dovodi do priraslica između pupilarne ivice i prednje
kapsule sočiva (zadnje sinehiije).Nikada se ne javljaju kod seroznog iritisa.
Mogu biti pojedinačne pri čemu menjaju oblik zenice (bubreg, detelina).Ako
je pupilarna ivica srasla za prednju kapsulu sočiva celim svojim obimom ,
to je sekluzija pupile. To dovodi do povećanja očnog pritiska i sekundarnog
glaukoma kao iris bombans.Fibrinska eksudacija se može organizovati tako
da zatvori predeo pupile – okluzija pupile. Najčešće ostaju pojedinačne zadnje

sinehije , a ređe dolazi do priraslica cele zadnje površine dužice te nastaje
stanje kad je prednja komora duboka, glavni deo dužice gradi sa korenom
dužice pregib u vidu stepenika što se označava kao "dužica u vidu
stepenika".
Iritis purulenta – eksudacija ima gnojni karakter jer se pored fibrinske
eksudacije nalazi i mnoštvo polimorfonuklernih leukocita.Gnojna eksudacija
u prednjoj komori se naziva hipopion.Gnojni iritis se može javiti
samostalno ili u sklopu ulkusa serpensa.Evolucija purulentnog eksudata je
različita : može se potpuno resorbovati ali ostaju zadnje sinehije.Ako se stanje
pogorša nastaje gnojni endoftalmitis.
Iritis hemoragika - pojava krvi u prednjoj komori se naziva hifema.Kada
izlivena krv koaguliše onda se njen položaj ne menja sa promenom
položaja glave.Sveža hifema je crvena , a stara tamne boje. Hifema se može
javiti i kao rezutat traume. U slučaju iritisa se javlja kao rezultat oštećenja
krvnih sudova virusom. Hifema se može potpuno resorbovati , ali ako dugo
traje može doći do imbibicije hemosiderinom - hemosideroza.
Diferencijalna dijagnoza uveitisa

Bolesti koje treba razlikovati od uveitisa su :
konjuktivitisi (kod konjuktivitisa postoji hiperemija forniksa i
tarzusa koja nestaje prema bulbarnoj konjuktivi ; hiperemija nestaje na
adrenalin ; bolovi u oku su u vidu grebanja i peckanja , a reakcija zenice na
svetlost je normalna) ; kod akutnog prednjeg uveitisa hiperemija je cilijarna ,
postoji duboki cilijarni bol i pad vida , a zenica je uzana.
skleritisi i to prednji skleritisi : prednji skleritis je zapaljenje
beonjače koje se karakteriše cilijarnom hiperemijom i jakim bolovima ;
zadnji skleritis se karakteriše bolčovima u dubini oka.
akutni glaukom zatvorenog ugla se karakteriše jakim bolovima u
dubini oka , cilijarnom hiperemijom tipa staze , edematoznom rožnjačom i
plitkom zenicom koja sporo reaguje na svetlost
Dijagnoza uveitisa
Dijagnostički postupci su :
- laboratorijska ispitivanja (hematološka , biohemijska i imunološka –
ispitivanje humoralnog , ćelijskog imuniteta , HLA tipizacija)
- radiografska ispitivanja (CT medijastinuma , Rtg pluća , sinusa , zuba ,
sakroilijačnih zglobova , zglobova kičme , dopler karotida , NMR)
- fluorosceinska angiografija
- indocijanin grin angiografija
- optička koherentna tomografija
- elektrofiziološka ispitivanja (kompjuterizovano vidno polje ,
elektroretinografija , elektrookulografija , evocirani vidni potencijal)
- pregled uzoraka tečnosti i tkiva oka (ispituje se punktat očne vodice ,
staklastog tela i isečak tkiva vežnjače , uvee , uzima se bris grla i nosa na
bakterije , ispituje se likvor na ćelije)

Terapija uveitisa
Terapija zavisi od toga da li su uveitisi infektivne ili neinfektivne
(autoimune) prirode.
Infektivni uveitisi se leče antibioticima , antivirusnim , antigljivičnim i
antiparazitarnim lekovima.
I infektivni i neinfektivni uveitisi su imunološke bolesti , tako da se u
trapiji daju : kortikosteroidi , nesteroidni antiflogistici , imunosupresivi i
imunomodulatori , inhibitori T limfocita i blokatori citokina.
Midrijatici se koriste u lečenju prednjih uveitisa iz sledećih razloga :
- popušta spazam cilijarnog mišića i sfinktera pupile , smiruje se bol
- sprečava se stvaranje zadnjih sinehija
- kidaju se stvorene zadnje sinehije
U lečenju se koriste midrijatici dugotrajnog dejstva (atropin ili skopolamin
ako postoji alergija na atropin) i midrijatici kratkog dejstva (tropikamid ,
homatropin , fenilefrin) ; fenilefrin je samo midrijatik , ali nije cikloplegik pa
se koristi sa cikloplegicima za raskidanje zadnjih sinehija.
Lečenje počinje sa atropinom , a zatim se nastavlja terapija cikloplegicimasa
kratkim dejstvom (homatropin , ) , jer cikloplegija ometa rad na blizinu.
Za raskidanje zadnjih sinehija se koristi kombinacija atropina , adrenalina i
prokaina u vidu subkonjuktivalnih injekcija.
Kortikosteroidi se daju lokalno i sistemski.Lokalno se daju u vidu kapi
(prednizolon acetat , prednizolon fosfat , deksametazon fosfat), masti i
injekcija.Kapi se koriste za lečenje prednjih uveitisa ; u početku se primenjuju
veoma frekventno (na 5 minuta u toku 1 h , na 15 minuta na 1h ili 2 h) do
smirivanja procesa , dakle 7 – 10 dana.Pored kapi se daje deksametazon
mast uveče.Po smirivanju procesa se ukapavanje smanjuje na 6 puta , 4 puta ,
3 puta , 1 put dnevno , jednom nedeljno.Kod težih oblika se daju periokularne
injekcije , koje treba da obezbede prodor leka kroz skleru ; periokularno se
daje deksametazon 2 mg , dok se peribulbarno daju depo preparati 40 mg.
Obavezno se prati intraokularni pritisak , do čijeg skoka može doći nakon
davanja konjuktivalnih i parabulbarnih injekcija.
Sistemski se kortikosteroidi daju kod težih oblika prednjih uveitisa , kod
zadnjih fokalnih i difuznih uveitisa , kod vaskulitisa retine i kod težih
intermedijalnih uveitisa.Per os se daje prednizolon , deksametsazon tablete.
Intramuskularno se daju urbazon i deksazon.Intravenski se u infuziji daje
metilprednizolon ; bolus doza je 0,5 – 1 gr.
Nesteroidni antiflogistici se koriste kao prateći lekovi uz kortikosteroide.Oni
imaju isti efekat kao i kortikosteroidi u lečenju prednjih uveitisa.U terapiji se
koriste flubiprofen , diklofenak , indometacin.Ovi lekovi blokiraju medijatore
inflamacije n, prostaglandine koji dovode do vazodilatacije i izlaska proteina iz
krvi u očnu vodicu.Prostaglandini su odgovorni i za miozu.
Imunosupresivni lekovi suprimiraju imuni odgovor i koriste se za lečenje
teških oblika uveitisa.U terapiji se koriste : antimitotici , koji sprečavaju
ćelijsku deobu (ciklofosfamid) , antimetaboliti (azatioprin i metotreksat) ,
antibiotici (ciklosporin A).

Infektivni uveitisi
Infektivni uveitisi mogu biti izazvani virusima , bakterijama , parazitima i
gljivicama.Patogeni agens dospeva u uvealno tkivo hematogenim putem.
Zapaljenje može da se lokalizuje samo u prednjoj , samo u zadnjoj uvei ili
u celoj uvealnoj opni sa zahvatanjem retine i optičkog živca.
50. Virusni uveitisi

Virusni uveitisi mogu biti uzrokovani virusima iz grupe herpesa (herpes
virus 1 i varičela zoster virus) , citomegalovirusima , Epštajn Bar virusima ,
HIV virusom i virusom rubeole.Adenovirusi retko izazivaju uveitis ; oni
najčešće izazivaju keratokonjuktivitis i keratitis.
HSV iridociklitis i horioretinitis
HSV iridociklitis je izazvan herpes simplex virusom tip 1 i on je
unilateralan , negranulomatozni i hronični.Horioretinitis je fokalni.
VZV iridociklitis , horioretinitis i panuveitis
Varičela zoster virus često ostaje u senzitivnim ganglionima i kod pada
imuniteta virus se aktivira i dovodi do keratitisa , keratoiridociklitisa i
zadnjeg uveitisa.Keratoiridociklitis se ispoljava herpetičnim promenama na
rožnjači i serofibrinoznom eksudacijom u prednjoj očnoj komori.Kada je
zahvaćen vrh nosa , Hačinsonov znak , onda je to povećani rizik za nastanak
uveitisa.Komplikacije prednjeg uveitisa su : sektorasta atrofija dužice (nastaje
usled gubitka pigmentnog epitela dužice usled vaskulitisa) , sekundarni
glaukom i sekundarna katarakta (zbog duge primene kortikosteroida).
Zadnji uveitis može da se manifestuje kao fokalni horioretinitis , vaskulitis
retine i retinalna nekroza.Zadnji uveitis se najčešće javlja u stanjima
imunodeficijencije koja su uzrokovana HIV virusom.
CMV uveitis
Citomegalovirus se prenosi transplacentalno , sa porođajnih puteva majke ,
hematogeno , seksualno i oronazalno.CMV uveitis je kongenitalna i stečena
infekcija.Kongenitalni CMV uveitis je nekrotizirajući horioretinitis koji
ostavlja ožiljke na očnopm dnu.Stečeni oblik se sreće kod imunodeficijentnih
pacijenata.Na očnom dnu se nalaze ’’koton vul’’ plaže , retinalne hemoragije i
ako se ne leći brzo , za nekoliko meseci dovodi do slepila.
AIDS
Očne manifestacije izazvane HIV virusom su : Kapoši sarkom na koži ,
negranulomatozni prednji uveitis , , retinalni vaskulitis , Rotove mrlje , edem
papile i edem makule.
Bakterijski uveitisi
Bakterijske uveitise najčešće izazivaju mikobakterijum TBC , mikobakterijum
bovis , treponema palidum , borelija i bacil lepre.
TBC uveitis
Najčešći je TBC uveitis kod AIDS – a , kao oportunistička infekcija.Na oku
se javlja fliktenularni keratitis , skleritis i neuritis nervi optici.Uveitis
tuberkulozne etiologije može biti prednji i zadnji.
Sifilistični uveitis i neurosifilis
Izaziva ga treponema palidum.Sifilis može biti urođeni i stečeni.Klinički
znaci urođenog sifilisa su : sedlast nos , sabljaste tibije , Hačinsonovi zubi ,
gubitak sluha.

Na očima se javlja keratitis i promene na očnom dnu u vidu tačkastih
pigmentacija i depigmentacija ’’biber so’’.Stečeni sifilis se javlja kao
oportunistička infekcija kod AIDS – a.
Parazitarni uveitisi
Najčešći parazitarni uveitisi su toksoplazma retinohoroiditis i toksokara
kanis horioretinitis.
Toksoplazma retinohoroiditis
Uzročnik je toksoplazma gondii , čiji je domaćin mačka.Čovek , domaće i
divlje životinje su prelazni domaćini.Toksoplazmoza može biti urođena ,
recidivi urođene toksoplazmoze i stečena toksoplazmoza.
Urođena toksoplazmoza nastaje infekcijo9m ploda putem placente , ako se
majka inficira u trudnoći ili pre trudnoće.Ona se manifestuje
mikroftalmusom , mikrokorneom , horioretinitisom , nistagmusom i
strabizmom.Anomalije u razvoju oka nataju kada do infekcije ploda dođe u
prvom trimestru trudnoće.Najčešća komplikacija je horioretinitis.Evolucija
horioretinitisa se odvija intrauterinoi deca se rađaju sa horioretinalnim
ožiljcima.Obično se horioretinitis otkriva zbog strabizma , nistagmusa i pri
rutinskom pregledu pre polaska u školu.Pored centralne , makularne
lokalizacije ožiljka , ožiljci mogu biti i periferni i diseminovani.
Recidivi urođene toksoplazmoze
Recidivi se javljaju između 10. i 35. godine.Recidivi nastaju pored ožiljaka
kao satelitne lezije koje su praćene vitrealnom reakcijom , vaskulitisom retine
i prednjim uveitisom.
Stečena toksoplazmoza
Stečena toksoplazmoza je česta oportunistička infekcija kod AIDS – a.
Postoje žarišta , ali bez ožiljaka na očnom dnu.
Toksokarijaza
Toksokarijaza je posledica infestacije psećom glistom , toksokara kanis.Ljudi
se inficiraju prljavim rukama , zemljom u kojoj se nalaze jaja toksokare ili
ingestijom kontaminirane hrane.Iz jaja se razvija larva koja hematogeno
dospeva u oko , pluća , CNS i jetru.Toksokarijaza se manifestuje kao
sistemska bolest i kao očna toksokarijaza.
Očna toksokarijaza se javlja u 3 oblika : posteriorni granulom , periferni
granulom i hronični endoftalmitis.
Posteriorni granulom se vidi kao okrugla lezija u predelu žute mrlje bez
prednjeg uveitisa.Ponekad je granulom veliki i zahvata papilu očnog živca i
daje belu zenicu , koja se viđa kod drugih bolesti oka dečijeg doba
(retinopatija prematuriteta , retrolentalna fibroplazija).
Gljivični uveitisi
Najčešći uzročnici gljivičnih uveitisa su histoplazma i kandida.
Histoplazmoza oka
Uzročnik histoplazmoze oka je histoplazma , gljivica koja živi u pesku gde
dospeva preko ekskreta ptica i sisara.U 99% slučajeva , histoplazmoza
počinje asimptomatski , a oko 2% u endemskim krajevima ima ’’histo
spot’’ plaže na očnom dnu ; oboljenje makule je centralni hemoragični
horioretinitis , koji dovodi do slepila.Gljivične infekcije se javljaju kod
intravenskih zavisnika , kod obolelih od AIDS – a , posttraumatski i
postoperativno.
Kandida
Kandida može da izazove zapaljenje na pomoćnom aparatu oka i rožnjači.

Radi se o horioretinitisu koji je praćen gustim kao vata beličastim
zamućenjima u staklastom telu.Najteži oblik je gljivični endoftalmitis
50. Endoftalmus
Endoftalmus je gnojno zapaljenje uveoretine sa zahvatanjem staklastog
tela.Oboljenje je infektivno , izazvano bakterijama ili gljivicama.Endoftalmitis
može biti endogeni (metastatski) ilči egzogeni (postoperativni ili
posttraumatski).Egzogeni može da se javi kao rani akutni postoperativni i
kasni hronični postoperativni.
Rani akutni postoperativni endoftalmitis uzrokuju :
- bakterije (stafilokoke , pseudomonas , proteus vulgaris)
- gljivice (kandida)
Izvor infekcije su bakterijska flora konjuktivalnog sakusa i bakterijska flora
hirurga i osoblja.U kliničkoj slici dominira jak bol , pad vida , edem kapaka ,
hemoza vežnjače , purulentna sekrecija , infiltrati na rožnjači i hipopion.
Kasni hronični endoftalmitis se javlja najčešće 9 meseci nakon operacije ,
a uzročnici su zarobljeni u sočivnoj kesici posle operacije katarakte.Najčešći
uzročnici su stafilokoke , korinebakterijum species , aktinomices izraeli.
Simptomi su blagi.
Endoftalmitis se leči antibioticima i kortikosteroidima.
Prevencija endoftalmitisa obuhvata sterilnost sale i osoblja , povidon jod u
konjuktivalni sakus pre i posle operacije i injekcija antibiotika po završenoj
operaciji.
51. Anatomija i fiziologija mrežnjače (retina)

Retina je fotosenzitivna providna membrana , koja je direktno zadužena za vid.
Retina omogućava fino razlikovanje detalja , razlikovanje boja , vid pri
slabom svetlu i uočavanje predmeta na periferiji.Oboljenja retine mogu da
izazovu sledeće simptome :
- prolazno ili stalno smanjenje vida
- poremećaje kolornog vida
- iskrivljenost likova
- pokretne partikule u vidnom polju
- praznine u vidnom polju , tj. skotome
- gubitak vidnog polja
Neurosenzorna retina se deli na :
* centralni deo koji se zove žuta mrlja (macula lutea) i
* veći deo retine izvan makule
* Makula je kružna površina centralnog dela retine , promera oko 5 mm.To
je deo retine koji sadrži pigment lutein.Unutar makule se nalaze fovea ,
foveola i avaskularna zona.

Fovea je udubljenje u centru makule promera oko 1,5 mm , što odgovara
veličini papile optičkog nerva.Oftalmoskopski se prepoznaje po ovalnom
refleksu koji potiče od zadebljanja retine na njenom obodu.
Foveola je dnop udubljenja fovee , prečnika 0,35 mm i to je najtanji deo
retine.Na tom delu je najveća oštrina vida.U centru foveole je umbo ili
centar ulegnuća koji se prepoznaje po finom refleksu (foveolarni refleks).
Unutar fovee se nalazi zona bez krvnih sudova , promera oko 0,5 mm i to
je avaskularna zona.
* Retina izvan makule se deli na posteriorni , ekvatorijalni i periferni deo
koji se graniči sa orom seratom.
Neurosenzorna retina se sastoji iz 3 neurona vidnog puta , koji čine :
- neuroepitelne ćelije koje su predstavljene čepićima i štapićima
- bipolarne ćelije , koje su povezane sa neuroepitelnim ćelijama na
jednom kraju i dendritima ganglijskih ćelija na drugom kraju
- ganglijske ćelije , čiji aksoni ulaze u sastav optičkog nerva
Pigmentni epitel retine se nalazi između senzorne retine i Bruhove
membrane preko koje je u vezi sa horoidejom.Odvajanje senzorne retine od
pigmentnog epitela se naziva ablacija retine.Tako nastali prostor je ispunjen
tečnošću koja se naziva subretinalna tečnost.Pigmentni epitel je od značaja
za funkciju retine.Ta uloga se ogleda u absorpciji svetlosti , održavanju
metabolizma neuroepitelnih ćelija.Pigmentni epitel je barijera između
horoideje i senzorne retine - hematookularna barijera.Ćelije pigmentnog
epitela imaju sposobnost regeneracije i proliferacije pa se preko njih
održavaju procesi zarastanja i ožiljavanja retine i horoideje , što je od značaja
pri operativnim zahvatima na retini.
Tehnike pregleda retine
Najjednostavniji način pregleda retine je direktna oftalmoskopija koja ima
svoje nedostatke , a to su mala površina retine koja može da se sagleda i
slab uvid u periferni deo retine.Ovi nedostaci mogu da se nadoknade
primenom indirektne binokularne oftalmoskopije , koja podrazumeva
primenu čeonog oftalmoskopa i odgovarajućeg konveksnog sočiva.Za dobro
sagledavanje retine , koristi se biomikroskopija očnog dna. , koja koristi 2
vrste sočiva : bezkontaktna i kontaktna.
Bezkontaktna sočiva se drže ispred oka bolesnika i produkuju obrnutu sliku
retine.Kontaktna sočiva se naslanjaju na rožnjaču i daju direktnu , uspravnu
sliku ako su plano konkavna ili obrnutu , indirektnu sliku ako su konveksna.
Takođe se primenjuje i fluorosceinska angiografija kojom se ispituje
stanje kapilarne mreže retine i kvalitet pigmentnog epitela.Kada endotel
kapilara retine i pigmentni epitel propuštaju fluorescin (kontrastnu boju) , to je
znak da je promena nastala oštećenjem barijere između ova 2 sloja.Takođe
korisna metoda je optička koherentna tomografija , kojom se dobija uvid
u stanje makule i vitroretinalnih odnosa.
52. Najčešće kliničke promene retine

Najčešće patološke promene koje se javljaju na retini su : edem , eksudati ,
hemoragije i ožiljne promene.
Edem retine se javlja kao posledica okluzije centralne retinalne arterije i
vene.Kontuzije oka takođe mogu da dovedu do edema , kada je retina mlečno
bele boje i guboi providnost.Kod odvajanja retine od pigmentnog epitela ,

takođe nastaje edem.Edem je najčešće lokalizovan u makuli , a nastaje usled
poremećaja permeabiliteta kapilarne mreže makule.
Eksudati su depoziti koji nastaju kao posledica propuštanja plazme kroz
zidove krvnih sudova.
Hemoragije retine mogu biti lokalizovane ispred retine (između retine i
membrane hialoideje , zatim intraretinalno i ispod senzorne retine.Preretinalne
hemoragije se sreću kod kontuzija oka i kod dijabetičke retinopatije.
Intraretinalne hemoragije su znak hipoksije retine i sreću se kod dijkabetičke
retinopatije i okluzije centralne retinalnme vene.
Ožiljne promene zahvataju retinu , pigmentni ešpitel i horoideju i one su
znak prethodnog zapaljenskog procesa.
Periflebitis retine se ispoljava recidivantnim hemoragijama u staklastom
telu. Prve promene se ispoljavaju na periferiji beličastim omotačima , koji su
zapaljenska infiltracija oko venula.Kasnije dolazi do stvaranja ožiljnog tkiva
zbog čega lumen venula postaje uzan , a mestimično su vene sasvim
obliterirane.Usled ove obliteracije se javljaju zone ishemične retine u kojima
se stvaraju vazoformativne
materije koje dovode do formiranja novih krvnih sudova. Novoformirani mladi
krvni sudovi prodiru sa retine u staklasto telo i njihovim prskanjem dolazi
do recidivirajućeg hemoftalmusa. U početku se hemragije resorbuju i oštrina
vida se može sasvim popraviti. Ako hemoragije recidiviraju dolazi do
proliferišućeg retinitisa.
Lečenje je kortikosteroidima ili etiološko.
53.Dijabetesna retinopatija
Dijabetička retinopatija je komplikacija dijabetesa na očima i glavni je
uzrok gubitka vida kod radno sposobnog stanovništva.Insulinska terapija je
produžila život ovim bolesnicima , ali je istovremeno i povećala broj
komplikacija kao što su nefropatija , neuropatija , a posebno retinopatija.
Kod dijabetičke retinopatije se radi o mikroangiopatiji , koja zahvata
kapilarnu mrežu retine i male krvne sudove.Hiperglikemija vremenom
oštećuje endotel malih krvnih sudova , pre svega kapilara i dovodi do
njihove povećane propustljivosti ; vremenom dolazi do redukcije kapilarne
mreže retine zbog čega nastaju hipoksične zone.Hipoksična retina produkuje
faktore neoangiogeneze što rezultira pojavom novih krvnih sudova.Novi
krvni sudovi se najčešće sreću na papili optičkog nerva , retini pa i dužici.
Novoformirani krvni sudovi su skloni krvarenju što je glavna komplikacija.Sa
druge strane povećana propustljivost kapilarne mreže ugrožava pre svega
makulu luteu.Sve su to faktori rizika koji dovode do značajnog gubitka
vida.Novoformirani krvni sudovi na očnom dnu uzrokuju obilno krvarenje , a
proliferacija fibroznog tkiva dovodi do trakcione ablacije retine.Ove 2
komplikacije dovode do totalnog gubitka vida.
Klinička slika
U kliničkoj slici dijabetičke retinopatije preovlađuju 2 procesa :
a) prvi je u predelu makule i zove se makulopatija
b) drugi zahvata ostali deo retine i zove se retinopatija

Oba procesa podrazumevaju nekoliko nivoa.
a) Pošto proces u makuli nastaje usled povećane propustljivosti kapilara za
plazmu , nastaje edem ; edem se sastoji iz tečnog dela i čvrstih depozita
koji su sastavljeni iz lipoproteina plazme.
Ako se edem nalazi van centra makule , on ne umanjuje oštrinu vida i
pacijent ga ne primežuje.Bitan je edem koji zahvata centar i to je klinički
značajan edem koji je uzrok gubitka vida.
b) Dijabetička retinopatija se odnosi na promene van makule i tu postoji
proliferativna i neproliferativna faza.
* Kliničku sliku neproliferativne retinopatije čine sledeće promene :

- promene na venama u smislu naizmeničnog proširenja i suženja
što podseća na brojanice
- retinalne hemoragije koje su znak hipoksije retine
- beli ,pamučasti eksudati koji su mikroinfarkti u nervnim vlaknima
- mikrovaskularne anomalije koje su početak neovaskularizacije
Ako su ove promene prisutne u većem delu očnog dna , onda se radi o
težem obliku neproliferativne retinopatije ; ona je prelaz ka proliferativnoj
retinopatiji i naziva se preproliferativna retinopatija.
Nalaz novoformiranih krvnih sudova na očnom dnu ukazuje da postoji
proliferativna retinopatija , koja može biti rana , retinopatija visokog rizika i
retinopatija udružena sa drugim komplikacijama (ablacija retine , glaukom).
Terapija se zasniva na 4 faktora :
1) kontrola osnovne bolesti i faktora rizika

2) skrining
3) laserterapija
4) aktivno učešće obolele osobe
1) Kontrola osnovne bolesti i faktora rizika
Dobro kontrolisan dijabetes odlaže početak retinopatije i smanjuje učestalost
edema makule.Nasuprot tome loša kontrola dijabeta zajedno sa hipertenzijom
ubrzava razvoj retinopatije.
2) Skrining
Skrining dijabetičke retinopatije je blagovremeni uvid u stanje retine.Cilj
skrininga je da se na vreme izdvoje osobe kojima je vid ugrožen , kako bi
se na vreme preduzela terapija.To podrazumeva otkrivanje promena u
latentnoj fazi bolesti.Promene mogu da postoje , a da ih dijabetesna osoba
ne primeti.Međutim kada se jave simptomi , terapija ima ograničeni efekat.
Ako je u pitanju dijabetes tip I dečijeg uzrasta , očno dno treba da se
pregleda u toku puberteta , jer je retinopatija izuzetno retka u dečijem uzrastu.
Ako je u pitanju dijabetes tip I koji se javio posle puberteta , očno dno
treba da se pregleda 7 godina posle pojave bolesti , jer se smatra da su
do tog perioda promene na retini retke.Ako se nađu znaci retinopatije , sledeća
kontrola je za godinu dana , a ako retinopatija postoji , onda i ranije.
Ako je u pitanju dijabetes tip II , koji počinje u zrelim godinama , očno dno
treba da se pregleda čim se postavi dijagnoza.
Pregled očnog dna kod trudnica treba da se uradi u prvom trimestru
trudnoće , a ako se otkrije retinopatija , kontrola treba da se obavlja svakog
meseca.
Ako se nađu novoformirani krvni sudovi na očnom dnu ili ako se otkrije
makulopatija koja ugrožava vid , primenjuje se laserterapija.
3) Laserterapija

Laserfotokoagulacija je metoda koja zaustavlja napredovanje retinopatije ; ona
je indikovana kada su novoformirani krvni sudovi na bilo kom delu očnog
dna ili na dužici kao i kada postoji klinički značajan edem makule.Ako je
laserfotokoagulacija pravilno izvedena , novoformirani krvni sudovi se povlače
čime se smanjuje rizik od krvarenja.
Kod slučajeva kod kojih laserterapija nije primenjivana ili nije primenjena na
vreme , retinopatija se komplikuje masivnim krvarenjem ili trakcionom
ablacijom retine.Kod tih slučajeva je indikovana vitrektomija.Cilj vitrektomije
je da se odstrani krv iz staklastog tela , kao i da se odstrani proliferativno
fibrozno tkivo sa retine čime se vraća određen nivo vida.
4) Aktivno učešće obolele osobe
Važno je da osoba sa dijabetesom buide informisana i edukovana o svojoj
bolesti i komplikacijama.To treba da podstakne pacijenta da aktivno
učestvuje u skriningu.
54.Retinopatija prevremeno rođene dece

Retinopatija prematuriteta spada u proliferativne retinopatije i javlja se kod
prevremeno rođene dece koja su boravila u inkubatoru zbog
oksigenoterapije.
Najčešće se sreće kod prematurusa čija je telesna masa na rođenju manja
od 1.300 gr.
Sve do 4. meseca intrauterinog života , retina nema krvne sudove.
Vaskularizacija retine počinje između 4. i 5. meseca ; na kraju 36. nedelje
krvni sudovi dosežu zupčastu liniju u nazalnom delu retine , a u
temporalnom tek mesec dana nakon rođenja.
Smatra se da kiseonik u inkubatoru deluje citotoksično baš u fazi
transformacije mezenhimskih ćelija u endotelne ćelije kapilara.Formirani
kapilari obliterišu , a umesto kapilarne mreže između arterija i vena se
stvaraju šantovi.Prelaskom iz inkubatora u normalne uslove , dolazi do
proliferacije krvnih sudova i na granmici između vaskularizovane i
avaskularne retine.
Prvi znak prematurne retinopatije je prisustvo bele linije koja deli
vaslkularnu od avaskularne retine.Nalazi se u temporalnom delu očnog dna i
paralelna je sa zupčastom linijom.U daljem toku se na mestu bele linije
pojavljuje nabor retine koji je znak stvaranja šanta.Ako proces i dalje
napreduje , na naboru retine se javljaju krvni sudovi koji proliferišu prema
staklastom telu.Krvne sudove prati proliferacija fibroznog tkiva.U daljem
toku trakcija fibroznog tkiva izaziva ablaciju retine.Ako proliferacija i dalje
napreduje , cela retina se pretvara u fibroznu masu i to je krajnji stepen
koji se ranije nazivao retrolentalna fibroplazija.Zbog beličastog odsjaja u
pupilarnom predelu , ovaj krajnji stepen se ubraja u leukokorije.
Postoje 4 stepena progresije procesa :
a) prvi stepen je demarkaciona linija , koja je granica između
vaskularne i avaskularne retine
b) drugi stepen je nabor retine , kao znak stvaranja šanta
c) treći stepen su krvni sudovi na naboru
d) četvrti stepen je ablacija retine

Skrining je veoma bitan kako se ne bi zakasnilo sa terapijom.Pregled u
prvom mesecu nakon rođenja se ne preporučuje jer se ne može imati uvid u
očno dno , jer je staklasto telo nedovoljno providno i zenica ne može da se
proširi.Prvi pregled očnog dna treba da se obavi između 6. i 8. nedelje
posle rođenja na široku zenicu.
Kod oko 80% prematurne retinopatije dolazi do spontane regresije , a kod

ostalih ide u progresiju koja se završava totalnim slepilom.Ipak se
laserfotokoagulacijom se može postići regresija bolesti , a indikacije za nju
su kada se ustanovi da proces prelazi u ireverzibilnu fazu i da spontana
regresija više nije moguća.To je treći stepen retinopatije koji zahvata više od
6 meridijana periferne retine.
55.Ablacija retine
Ablacija retine podrazumeva odvajanje senzorne retine od pigmentnog
epitela tečnpšću u subretinalnom prostoru.
Ako tečnost u subretinalnom prostoru potiče iz vitrealnog prostora i
dospeva kroz rupturu retine , onda se radi o regmatogenoj ablaciji retine.
Ako tečnost prodire iz horoidee , onda se takva ablacija naziva
eksudativna ablacija retine.
Retina može da se odvoji od pigmentnog epitela i delovanjem mehaničke
sile na retinu , kada govorimo o trakcionoj ablaciji.
Pojavi ablacije retine prethode promene u staklastom telu i retini
Uzrok ablacije retine je ruptura retine , koja može biti trakciona i trofična.
Postoje određena patološka stanja retine koja predisponiraju rupturu retine.
Među njima je najznačajnija palisadna degeneracija retine : na njenim
ivicama se nalaze vitreo – retinalni pripoji preko kojih se ispoljava trakciona
sila prilikom zadnje ablacije staklastog tela ; ove rupture su uvek praćene
simptomima.Sama ruptura retine je u obliku potkovice.
U degenerativnim područjima retine često se sreću okrugle rupture u
čijem nastanku staklasto telo nema ulogu.To su trofične rupture retine , koje
ne izazivaju nikakve simptome.
Simptomi
Treba razlikovati simptome koji se odnose na nastanak rupture retine od
simptoma koji prate ablaciju retine.
Simptomi vezani za nastanak rupture retine su zajednički sa simptomima
koji prate zadnju ablaciju staklastog tela.To je nagla pojava letećih mušica
u vidnom polju koja je praćena većim flotirajućim zamućenjima ; ovi
simptomi potiču od kolabiranog staklastog tela i krvi iz oštećenog krvnog
suda retine.
Nekoliko dana nakon ovih simptoma , nastaju simptomi ablacije retine.To
bolesnik primeti kao ispad u vidnom polju.
Ispad u donjem delu vidnog polja ukazuje na ablaciju retine u gornjem
delu očnog dna ; ovi efekti brzo napreduju i zahvataju centar vidnog polja ,
što je znak da je žuta mrlja zahvaćena ablacijom retine.To je ključni
momenat koji dovodi bolesnika oftalmologu.
Ispad u gornjem delu vidnog polja ukazuje na ablaciju retine u donjem
delu očnog dna i ima sporiji tok što se objašnjava silom zemljine teže.

Važno je da se progresija ablacije retine zaustavi pre nego što zahvati žutu
mrlju ; ako ablacija zahvati žutu mrlju , vidna oštrina ne može da se vrati
na normalni nivo.
Ako ablacija retine zahvati celo očno dno , nastaje totalna ablacija retine i
gubitak vidnog polja ; vidna funkcija je svedena samo na osećaj svetlosti.
Dijagnostika
Dijagnoza ablacije se postavlja pregledom očnog dna na široku zenicu.Ako
se koristi direktna oftalmoskopija , prvo treba prosvetliti pupilarni predeo.
Ako ablacija nije zahvatila celo očno dno , onda u pupilarnom predelu
nedostaje deo crvenog refleksa koji odgovara delu očnog dna koji je
zahvaćen ablacijom.
Ako postoji totalna ablacija retine onda je crveni refleks očnog dna
odsutan.
Za dijagnozu se najčešće koristi indirektna oftalmoskopija , koja ima
prednosti u odnosu na direktnu , jer se sagledava u jednoj slici mnogo
veća površina očnog dna.Očno dno se sagledava trodimenzionalno
binokularno , pa je reč o stereoskopiji.Bitno je da se tokom ovog pregleda
nađe ruptura retine , da se ustanovi obim ablacije , mobilnost retine , jer sve
to utiče na izbor operativne tehnike.
Ablacija uvek počinje na mestu gde se nalazi ruptura.Kod totalne ablacije ,
otkrivanje rupture može da bude teško , jer je ona mala.Ruptura mopže da
ide od mikroprupture do džinovske.
Lečenje
Cilj lečenja je da se ponovo uspostavi kontakt između senzorne retine i
pigmentnog epitela.Lečenje je hirurško i sastoji se u pronalaženju rupture ,
izazivanju horioretinitisa i stvaranju kontakta između retine i horoidee u
predelu rupture čime se ruptura trajno zatvara.Često je potrebno izvršiti i
zamenu staklastog tela nekim sintetičkim materijalom , kao što je silikonsko
ulje i ta operacija se naziva vitrektomija.Ova metoda se primenjuje kod
ablacije retine sa džinovskom rupturom.
Prevencija
Uslov je da se ruptura retine otkrije na vreme.Sve osobe sa znacima
zadnje ablacije staklastog tela treba podvrgnuti detaljnom pregledu očnog dna
da bi se utvrdila ruptura retine.Takođe osobe koje su imale ablaciju retine
na jednom oku , dobiju ablaciju i na drugom oku.Zato je važno da se kod
osoba sa ablacijom , pregleda i očno dno drugog oka.Ako se ustanovi
ruptura , radi se laserfotokoagulacija retine oko rupture čime se izaziva
adhezivni proces.
Eksudativna ablacija retine
Kod ovog tipa ablacije , retina se odvaja od pigmentnog epitela prodorom
tečnosti koja potiče iz horoidee.Uzroci ovog tipa ablacije su inflamatorna
stanja sklere i tumori horoidee.Važno je razlikovati eksudativnu ablaciju
od regmatogene ablacije , jer se eksudativna ablacija ne leči hirurški.Za
eksudativnu ablaciju je od značaja da nema rupture retine , a izgled ablacije
zavisi od položaja bolesnika ; u sedećem položaju , ablacija zauzima donje
delove očnog dna , a prelaskom u ležeći položaj , ablacija postaje totalna.
Trakciona ablacija retine
Kod penetrantnih povreda oka ili kod dijabetičke retinopatije , proliferativno
tkivo može trakcijom na retinu da dovede do ablacije bez rupture.To je

trakciona ablacija.Lečenje ove ablacije je hirurško i sastoji se u oslobađanju
retine od tkiva koje je izazvalo trakciju.
56.Bolesti žute mrlje

Žuta mrlja (makula lutea) se odnosi na kružnu površinu mrežnjače na
zadnjem polu oka , temporalno od papile vidnog živca.Promera je oko
5 mm.Sadrži pigment ksantofil ; centralni deo se zove fovea centralis i
promera je oko 1,5 mm.U samom centru ove površine se nalazi foveola ,
koja je promera oko 0,35 mm.To je mesto najjasnijeg vida ; sastoji se od
čepića koji su sabijeni , dok su ostali slojevi mrežnjače sklonjeni u stranu ,
tako da svetlost direktno pada na fotoreceptore.
Taj deo je avaskularan i hrani se iz horiokapilarnog dela sudovnjače.
Oftalmoskopski se vidi fovealni refleks , koji je širi i ovalan i foveolarni
refleks.
Simptomi bolesti makule su :
• Pogoršanje centralnog vida
• Metamorfopsije , tj. deformacije slike predmeta
• Dishromatopsija , koja je u žuto – plavoj osovini , a kod hereditarnih
oboljenja u crveno – zelenoj
• Postoji skotom , koji nema veze sa slepom mrljom
• Vežnjača je normalna , nema bolova
Pregled makule se obavlja oftalmoskopski i ispitivanjem Amslerovom
rešetkom , fluorescinskom angiografijom , ispitivanjem kolornog vida itd.
Amslerova rešetka ispituje 10 stepeni vidnog polja ojkoi tačke fiksacije i
koristi se za grubu procenu funkcije makule.Sastoji se od kvadrata ivica
10 cm , koji je podeljen u manje kvadrate od 5 mm ; kada se posmatra na
rastojanju od 30 cm , svaki mali kvadrat pokriva ugao od 1 stepena.
Bolesnik jednim okom posmatra fiksacionu tačku i opisuje eventualno
krivljenje linija ili ispade u vidnom polju.
Najčešća oboljenja žute mrlje
• Staračka degeneracija makule
Postoji suvi i vlažni oblik ove bolesti.
Suvi (atrofični) oblik je češći i ispoljava se pomeranjem pigmenta na nivou
retinalnog pigmentnog epitela i pojavom druza.Druze su okrugli depoziti
između Bruhove opne i pigmentnog epitela. Druze same po sebi ne oštećuju
vid bitnije.Suvi oblik može da se javi u vidu geografske atrofije makule :
to je spora atrofija fotoreceptora , pigmentnog epitela i horiokapilarisa.Uvek
su zahvaćena oba oka.Ovde dolazi do znatnog gubitka vida.
Vlažni (neovaskularni) oblik nastaje najčešće evolucijom iz suvog.Prskotine
u Bruhovoj opni , disfunkcija pigmentnog epitela rožnjače , stvaraju nove
krvne sudove koji iz horiokapilarisa prodiru ispod pigmentnog epitela retine ,
krvare i odižu ga.Oftalmoskopski se vidi nejasno ograničena neovaskularna
membrana oivičena hemoragijama sa transudatom na zadnjem polu – to je znak
opasne evolucije degeneracije.
Oštrina vida jako pada ; posle nekoliko meseci dolazi do stvaranja ožiljka u
fovei sa subretinalnim fibroznim tkivom. Subretinalna neovaskularizacija tada
obliteriše i stanje postaje definitivno. Centralni vid je jako slab (brojanje
prstiju na 2 – 3 m).Periferni vid je nepromenjen.Ovo se događa prvo na

jednom oku , a za 5 godina je velika verovatnoća da se desi i na
drugom oku.
Lečenje ne daje mnogo nade.Membrana može da se uništi laserfotokoagulacijom

i to je moguće samo kada je ona jasno vidljiva i nije ispod foveole.Ako
se pak nalazi ispod foveole , danas se upotrebljava fotodinamska terapija
uz kontrast i laser , čime se postiže usporenje pada vida.
• Edem makule nastaje poremećajem propustljivosti zida parafovealnih
kapilara zbog degenerativnih ili zapaljenskih promena.Makula je zadebljala , a
centralno udubljenje se gubi ; vremenom se centralni deo cistično menja.
Centralni vid je smanjen u različitom stepenu.Cistoidni edem makule
postepeno dovodi do rupture makule.Edem makule je ozbiljna komplikacija
dijabetesne retinopatije ; takođe može da se javi i posle operacije katarakte.
Dijagnoza se postavlja fluorescinskom angiografijom ; u kasnoj fazi boja se
propušta u vidu latice cveta ili saća.
• Centralna serozna horioretinopatija je bolest mlađih muškaraca koji
žive pod stresom.Na dodiru spoljne retine sa sudovnjačom , javlja se
patološka propustljivost tečnosti iz horiokapilarisa pod senzornu retinu i
stvara se diskoidno uzdignuće.Ođtrina vida nije mnogo oštećena , ali je
izražena metamorfopsija i poremećaj u percepciji plavo – žute ose kolornog
vida.Prolazi spontano za nekoliko nedelja ili meseci.
Bolesti makule na dodiru mrežnjače i staklastog tela
• Staračka idiopatska ruptura u makuli
Posledica je tangencijalne trakcije staklastog tela na makuli.Ne izaziva
ablaciju mrežnjače.Bolest prolazi kroz 4 faze , od kojih je zvršna faza
kompletna ruptura u makuli.Oštrina vida je na kraju oko 0,1.Lečenje je
vitrektomija.
• Epiretinalne membrane
Ove membrane se javljaju kao idiopatske kod starijih , ali i kao posledica
bolesti zadnjeg segmenta oka.
• Toksične makulopatije
Nastaju dugom upotrebom antimalarika , fenotijazina i drugih lekova.
• Traumatska makulopatija
Nastaje nakon tupe traume i prolazi spontano.
• Distrofija makule
Distrofije makule mogu da se naslede dominantno ili recesivno.Najčešća je
juvenilna distrofija makule , koja se prenosi recesivno ; bolesnik nije sasvim
slep , ali je slabovid (ne može da čita i da vozi kola).
Infantilna distrofija se prenosi dominantno , ali manje pogađa centralnu
oštrinu vida.
57.Vaskularne bolesti retine:
58.Promene na očnom dnu kod arterijske hipertenzije se

uočavaju oftalmoskopskim pregledom , a poželjno je da zenice budu
proširene.
Kod arterijske hipertenzije dolazi do jače izraženih refleksa duž arterija

zbog povećanja tonusa zidova. Kasnije , pored pojačanih refleksa nalazimo i
nejednakost arterija. Pored toga postoje još 3 znaka :
- Gunov fenomen : kompresija na mestu ukrštanja krvnih sudova jer
su arterije rigidnije i pritiskaju vene , te nastaje venski zastoj uzvodno od
mesta ukrštanja ; venski zastoj se ispoljava proširenjem lumena vena , a to
pogoduje trombozi
- Salusov znak : ako je na mestu ukrštanja vena samo potisnuta
tako da kao nadvožnjak ili podvožnjak prolazi iznad ili ispod vene na
mestu ukrštanja i tada lumen nije izmenjen
- Gistov znak : pojava jače izvijuganosti sudova koji se nalaze oko
žute mrlje
Kod hipertenzije , refleksi na arterijama su pojačani i zato arterije
podsećaju na bakarnu ili srebrnu žicu.
Razvoj promena se može podeliti na 3 stadijuma :

* nalaz sva tri znaka - hipertonični fundus
* znaci hipertoničnog fundusa uz hemoragije i retinalni eksudat -
hipertenziona retinopatija
* znaci hipertenzione retinopatije sa edemom papile (neuroretinopatija
hipertonika), oboljenjem vidnog živca i retine ; praćeno je oboljenjem bubrega
Kod arteriosklerotičnih promena se razlikuju :
* I stadijum : pojačan refleks arterija
* II stadijum : Gunov znak
* III stadijum : arterije u vidu bakarne žice
* IV stadijum : arterije u vidu srebrne žice
Osim redovne kontrole pritiska i praćenaj faktora rizika (lipidni status) ,
neophodan je pregled očnog dna u intervalu od 6 meseci do godinu dana.
Pregled očnog dna je u svakom protokolu lečenja hipertenzije.
59. Arterijske okluzije retine

1) Okluzija centralne retinalne arterije
Centralna retinalna arterija je terminalna arterija i njena opstrukcija izaziva
trenutan i potpun gubitak vida tog oka , jer se ne može uspostaviti
kolateralna cirkulacija.Većina bolesnika sa opstrukcijom centralne retinalne
arterije su starije osobe koje imaju i prateća oboljenja (hipertenziju ,
arteriosklerozu , bolesti karotidne arterije , dijabetes , ishemiju srca i srčane
mane , pre svega mitralnu stenozu i insuficijenciju.
Do okluzije dolazi zbog bolesti krvnog suda (aterom , arteritis) ili zbog
embolusa koji se formira u proksimalnoj cirkulaciji.Bez obzira na uzrok ,
dolazi do potpune ishemije unutrašnjih slojeva retine ; bolesnici primete
jednostrani , nagli gubitak vida koji počinje kao senka ili bljesak i za
nekoliko minuta zahvata celo vidno polje.Oftalmoskopski nalaz je
karakterističan u vidu mlečno belog očnog dna sa slikom višnje u makuli
(šeri red spot).Papila optičkog nerva je normalna ; posle nekoliko nedelja ,
edem se povlači i ostaje atrofična neuroretina.
Fluoresceinska angiografija pokazuje spor ili potpun prekid ulaska
fluorescina u retinalnu cirkulaciju , dok sudovnjača i papila vidnog živca
pokazuju normalnu fluorescenciju.Potreban je pregled kardiologa.
Pošto su retke kompletne okluzije , terapijske mere se preduzimaju do 48 h
od pojave simptoma.Preporučuje se naglo sniženje intraokularnog pritiska

(osmoterapija , punkcija prednje očne komore , beta blokatori u vidu kapi)
uz masažu bulbusa.Manje doze aspirina ili antikoagulansa pomažu u
prevenciji daljeg stvaranja embolusa.
2) Okluzija grane centralne retinalne arterije
Kod okluzija grana je manji rizik za nastajanje okluzije.Glavni simptom je
nagli gubitak vida u jednom delu vidnog polja.Pregledom očnog dna se
vidi sektorasto bledilo ; ako je moguće treba utvrditi izvor embolusa i ukoniti
ga ; daje se aspirin u malim dozama i preduzima se internističko lečenje.
3) Okluzija cilijarnih arterija
Najčešći etiološki faktori su hipertenzija i arterioskleroza.Dolazi do naglog
pada vida zbog infarkta papile vidnog živca - to je prednja ishemička
optička neuropatija.
Okluzija krvnih sudova koji ishranjuju Zinov prsten , dovodi do edema
papilarnih aksona.Papila vidnog živca je edematozna uz polja hemoragije.
Retina i makula izgledaju normalno , mada postoje znaci koji govore za
dugu hipertenziju ili arteriosklerozu.Savetuje se urgentno internističko lečenje.
60.Venske okluzije retine

1) Okluzija centralne retinalne vene
Etiološki faktori su hipertenzija , dijabetes , hiperviskoznost krvi , upotreba
oralnih kontraceptiva, kod povišenog intraokularnog pritiska.Važan faktor u
nastanku venske okluzije je položaj i spavanje.Naime centralni venski pritisak
u glavi se povećava u ležećem položaju , što se odražava na retinalni i
horoidalni venski pritisak i otežava oticanje krvi iz oka.Intraokularni pritisak
se takođe povećava u ležećem položaju , ali se brzo vraća na normalu.
Bolesnici sa okluzijom centralne vene retine primete pad vida ; dok se
kod arterijske okluzije pad vida može javiti bilo kada u toku dana , dotle
kod venske okluzije pad vida nastaje ujutru pri buđenju.Okluzija centralne
retinalne vene može biti ishemička i neishemička.
Neishemička forma se manifestuje dilatacijom svih grana centralne retinalne
vene , retinalnim hemoragijama ; edem papile i makule je diskretan.Postoji
umereni pad vidne oštrine.Fluoresceinska angiografija pokazuje vensku stazu;
prognoza je dobra , a vidna oštrina se popravlja do normalne.
Ishemička forma je ređa.Vidna oštrina je drastično smanjena ; postoji izrazita
dilatacija i tortuoznost vena , masivne retinalne hemoragije ; makula lutea
je prekrivena hemoragijama uz cistične promene.
Prognoza je loša sa razvojem rubeoze dužice i sekundarnim glaukomom , 3
meseca od nastanka okluzije.
2) Okluzija grane centralne retinalne vene
Manifestuje se padom vidne oštrine i gubitkom dela vidnog polja.Na očnom
dnu postoji dilatirana i tortuozna vena , mrljaste hemoragije , edem.Nakon
nekoliko meseci do godinu dana , povlače se hemoragije i edem i iza sebe
ostavljaju mikroaneurizme , kolaterale , makularni edem.Dve najteže
komplikacije su hronični makularni edem i sekundarna neovaskularizacija.
Ako se uoči ishemija makule na angiogramu , lečenje laserom je
isključeno. Ako postoji edem makule i ako je vidna oštrina ispod 0,3 ,
može da se uradi laserska fotokoagulacija ali uz zaštitu stvorenih kolaterala.
Retinalne telangiektazije
To su kongenitalne vaskularne anomalije koje uključuju makularne i
paramakularne telangiektazije i Koatsovu bolest.

Kongenitalne retinalne telangiektazije se karakterišu abnormalnim arterio –
venskim komunikacijama u delu očnog dna.Zbog nagomilane intraretinalne
tečnosti , dolazi do cistoidnog edema makule i oštećenje njene funkcije.
Najteža forma iz ove grupe je Koatsova bolest.To je monokularno
oboljenje , gde su velike oblasti retine zahvaćene telangiektazijama ,
aneurizmatskim proširenjima i arterio – venskim komunikacijama.Terapija se
sastoji u laserskom uništavanju zahvaćenih oblasti.Inače telangiektazije i
eksudacija mogu da dovedu do ablacije retine i gubitka oka.
61.Katarakta
Katarakta je zamućenje sočiva.
• Simptomi katarakte su :
- percepcija mutnoća posebno u fotopskim uslovima koji se povećavaju
sa pokretima oka
- diplopije koje su udružene sa viđenjem haloa oko izvora svetlosti
- promena refrakcije u miopnu (kod nuklearne katarakte)
- skotopsija (oštrina vida je bolja pri slabom svetlu)
- ahromatopsija zbog nemogućnosti apsorpcije talasa manje talasne
dužine (UV zraka)
• Znaci katarakte su :
- strabizam i ambliopija
- pad oštrine vida
- mutnoće u crvenom refleksu (tamne zone pri prosvetljavanju zenice)
• Pregledi kod katarakte su :
- ispitivanje oštrine vida
- kompjuterizovano vidno polje (postoji pad osetljivosti)
- kolorni vid (kod nuklearne katarakte postoji deficit u žuto – plavom
delu spektra , a kod početne katarakte percepcija duginih boja oko izvora
svetlosti)
- kontrastna senzitivnost (smanjena je kontrastna senzitivnost)
- evocirani vidni potencijali (nema promena u evociranim
potencijalima)
Zamućenja u sočivu mogu da budu stacionarna ili mogu da evoluiraju.
Evolutivni stadijumi katarakte su :
a) početna katarakta (katarakta incipiens)
b) nabubrela katarakta (katarakta intumescens)
c) zrela katarakta (katarakta matura ili totalis)
d) prezrela katarakta (katarakta hipermatura ili katarakta Morganiana)
a) Katarakta incipiens se karakteriše početnim zamućenjima u sočivu
koja mogu da dovedu do smanjenja oštrine vida , ako su ta zamućenja u
nuklearnom delu i zadnjem korteksu.
b) Katarakta intumescens se karakteriše zamućenjem sočiva u celini ,
sočivo je većeg volumena jer sadrži veću količinu vode.Sočivo može da
pritiska dužicu i da dovesde do fakomehaničkog glaukoma.
c) Katarakta matura ili totalis se karakteriše zamućenjem sočiva u
celini , oštrina vida je svedena na osećaj svetlosti sa tačnom projekcijom ,
zenica je bela (leukokorija).Sočivo je normalnog volumena.

d) Katarakta hipermatura se karakteriše nakupljanjem produkata
degeneracije sočiva u prednjoj očnoj komori ; prednja očna komora je
dublja , jer je sočivo smanjenog volumena.Komplikacije hipermaturne
katarakte su :
* subluksacija ili luksacija sočiva u staklasto telo ili prednju očnu
komoru , što je razlog za akutni glaukom
* fakolitični glaukom , gde proteini sočiva prolaze kroz oštećenu
kapsulu , zatvaraju komorni ugao , a može da se vidi i aseptični hipopion
* fakoantigeni uveitis je zapaljenje uvee zbog autoimune reakcije na
alfa , beta i gama kristaline sočiva.
62.Etiološke forme katarakte

Etiološke forme katarakte su : senilna , presenilna , traumatska , komplikovana ,
patološke , sekundarne i kongenitalna katarakta.
• Senilna katarakta
Senilna katarakta je vezana za starenje.Nastaje pod uticajem kataraktogenih
i kokataraktogenih faktora.
Kataraktogeni faktori su metaboličke promene u sočivu koje su vezane za
starenje.Kokataraktogeni faktori su UV zračenje , pušenje , oksidativni stres ,
dijabetes , hiperholesterolemija , uzimanje lekova itd.
Promene u sočivu koje ukazuju na nastanak katarakte su :
# hidratacija sočiva koja se vidi na osnovu subkapsularnih vakuola
koje dugo ostaju stacionarne i sa godinama se multipliciraju
# pukotine u korteksu sočiva koje mogu da dovedu do razmicanja
sutura
# omekšanja u korteksu koja dovode do razmicanja lamela
# Vogtova sferična zamućenja u kapsuli
Postoje 2 vrste senilne katarakte : nuklearna i kortikalna katarakta.
Nuklearna katarakta je rezultat progresivne skleroze sočiva koja počinje
posle 50. godine.Sočivo gubi 50% vode i u njemu se stvara više
nerastvorljivih proteina (albuminoida) , a manje rastvoprljivih (kristalina).
Bolesnici imaju pad vida , posebno u fotopskim uslovima , imaju
monokularne diplopije i vide obojene krugove oko izvora svetlosti.
Kortikalna katarakta nastaje zbog hiperhidratacije sočiva , što ima za
posledicu stvaranje vakuola i zamućenje sočiva.U korteksu se stvaraju
zamućenja koja mogu biti kuneiformna , kupuliformna i tačkasta.
Kuneiformna zamućenja su beličasta zamućenja koja se nalaze u korteksu
sočiva i konvergiraju prema pupilarnoj osi.Ova zamućenja ne daju
subjektivne smetnje duže vreme zbog periferne lokalizacije.
Kupuliformna zamućenja su u prednjem ili zadnjem korteksu i rano daju
smetnje u vidu.
Tačkasta zamućenja se često udružuju i podsećaju na zamućenja kod
urođene katarakte.
• Presenilna katarakta
To je katarakta koja se javlja pre 65. godine.Ove katarakte su evolutivne i
sporo evolutivne , a uzrok njihovog nastanka su kokataraktogeni faktori.
• Traumatska katarakta

Traumatska katarakta može nastati usled kontuzije oka , rupture kapsule
sočiva , prisustva stranog tela u sočivu i dejstvom fizičkih agenasa (udar
groma , struje , dejstvo X zraka , visoka temperatura).
Kontuziona katarakta nastaje usle d kontuzije oka i sočiva bez rupture
kapsule sočiva.Zamućenja su u vidu latice cveta na zadnjem polu sočiva ,
tačkastih zamućenja ekvatorijalno ili aksijalno i Vosiusovog prstena (depo
pigmenta koncentrično oko pupilarnog ruba , na prednjoj kapsuli sočiva).
Traumatska katarakta zbog perforacije kapsule sočiva ; naime ruptura
kapsule sočiva dovodi do prodora očne vodice u sočivo , koje nabubri i
zamuti se.Zamućenje može da bude ograničeno na predeo rupture i da se
ne povećava , a to je zbog zatvaranja rupture naleganjem dužice preko nje.
Međutim kod većih ruptura , sočivo može da se inbibira očnom vodicom ,
tako da nabrekle mase mogu da prolabiraju u prednju očnu komoru.
Traumatska katarakta sa prisustvom stranog tela u sočivu ; zamućenje

sočiva nastaje zbog lezije kapsule i prodora očne vodice u sočivo , kao i
zbog impregnacije sočiva oksidima metala.Strano telo koje sadrži Fe , može
da izazove siderozu.Sideroza se karakteriše depoima pigmenta subkapsularno ,
heterohromijom dužice , midrijazom i očnim dnom u vidu retinitis pigmentosa.
Bakarno strano telo u sočivu dovodi do halkoze , kada može da se uoči
Kajzer – Flešerov prsten.
Katarakte izazvane fizičkim agensima su :
- katarakta koja nastaje pod dejstvom visoke temperature (u industriji ,
kod duvača stakla) i u pitanju je obično zadnja subkapsularna katarakta
- katarakta koja nastaje zbog udara struje , katarakta elektrika , koja
se javlja na strani gde je prošla struja i to nakon 2 – 4 meseca ; zamućenja
su prvo prednja , a zatim zadnja subkapsularna
- katarakta zbog udara groma - katarakta e fulmine
- katarakta izazvana X zracima - katarakta ex iradiacione ; nastaje pod
dejstvom X zraka pri rendgenskom snimanju , pri delovanju izotopa posle
medicinske primene jonizujućeg zračenja ; u pitanju je zadnja subkapsularna
katarakta
• Komplikovana katarakta
Komplikovana katarakta nastaje kao posledica očnih oboljenja.Ona može da
se javi kod :
~ kod teških infektivnih keratitisa
~ kod teških recidiva prednjih uveitisa
~ kod glaukoma zatvorenog ugla posle ponovljenih dekompenzacija
hroničnog angularnog glaukoma
~ kod kapsularnog glaukoma ili pseudoeksfolijativnog sindroma ; kod
ovog oboljenja postoji fibrilopatija koja dovodi do stvaranja depozita ,
ljuspica na prednbjoj površini sočiva , pupilarnom rubu , uglu prednje očne
komore , u nivou konjuktive ; zonule su slabe i može doći do subluksacije
sočiva
~ kod Fušovog sindroma koji karakteriše hipohromija dužice ,
precipitati na endotelu rožnjače i katarakta
~ kod ablacije retine koja traje dugo
• Patološke katarakte
Patološke katarakte su posledica sistemskih bolesti.
Endokrine katarakte nastaju zbog endokrinih poremećaja.

Dijabetična katarakta se može javiti kod kod mlađih insulin zavisnih
dijabetičara.Zamućenje sočiva nastaje zbog hiperhidratacije sočiva u početku , a
zatim dolazi do denaturacije proteina koji stvaraju opacitate u sočivu ; ova
katarakta ima sve osobine senilne katarakte.
Katarakta vezana za tetaniju se javlja kod hipoparatireoze , koja nastaje kao
posledica tireoidektomije , kojom prilikom je uklonjena i paratiroidna žlezda.
Katarakta je obostrana ; leči se tako što se leči hipokalcemija.
Katarakta kod Stajnertove miopatije ; autozomno dominantno oboljenje koje
dovodi do mišićne atrofije lica , ruku , KVS anomalija i hipogonadizma.
Sindermatotična katarakta koja se javlja kod atipične dermatoze ,
Verenerovog sindroma itd.
Jatrogene katarakte su izazvane lekovima :

- katarakta izazvana kortizonom
- katarakta izazvana lokalnim mioticima
- katarakta izazvana hlorpromazinom
- katarakta izazvana sulfonamidima
• Sekundarne katarakte
Sekundarne katarakte nastaju nakon operacije katarakte.Ona može biti
sočivnog porekla ili je posledica postoperativne inflamacije.Sekundarna
katarakta nastaje zbog proliferacije epitelnih ćelija sočiva , koje mogu da
zaostanu nakon uklanjanja katarakte.Kasnije se od ovih ćelija formiraju
vakuole koje prave prsten na zadnjoj kapsuli – Semeringov prsten.
63.Kongenitalna katarakta
Najčešći uzroci kongenitalne katarakte su :
* genetska mutacija (autozomno dominantno)
* hromozomske aberacije (Daunov sindrom)
* metabolički poremećaji (galaktozemija)
* intrauterine infekcije (rubeola , toksoplazmoza)
Kongenitalne katarakte mogu biti izolovane ili udružene sa sistemskim
poremećajima.Izolovane imaju bolju prognozu po vid.Prema zamućenjima u
sočivu , dele se na zonularne i polarne.
Zonularne katarakte su urođene katarakte kod kojih zamućenje zauzima

samo jednu zonu u sočivu.Prema tome u kojoj zoni je zamućenje ,
zonularne katarakte mogu biti :
- nuklearne (zamućenje je u fetalnom i embrionalnom nukleusu)
- lamelarne (zamućenje je između nukleusa i korteksa)
- kapsularne (zamućenje je na prednjoj ili zadnjoj kapsuli)
- suturalne (zamućenje je duž prednje i zadnje suture)
Polarna katarakta se karakteriše zamućenjem koje se nalazi na prednjem
ili zadnjem polu sočiva.Prednja polarna katarakta može da buide piramidalna
i ponekad je udružena sa pupilarnom membranom.Zadnja polarna katarakta
može da bude udružena sa hijaloidnim ostacima.
Pored ovih , postoje i drugi tipovi kongenitalnih katarakti :

- koronarna , gde zamućenja okružuju nukleus kao kruna
- katarakta punctata cerulea (plavičasta zamućenja)
- totalna katarakta
- membranozna katarakta (kapsula sočiva je slepljena sa ostacima
sočivnog materijala , kao kreda)
- metaboličke kongenitalne katarakte mogu da nastanu zbog poremećaja
metabolizma galaktoze (kod galaktozemije je katarakta centralna u vidu kapi
ulja , a leči se kada se iz ishrane isključi galaktoza - mleko i mlečni
proizvodi) ; Loveov sindrom nastaje zbog poremećaja metabolizma
aminokiselina – urođena katarakta se karakteriše malim sočivom (mikrofakia).
64.Staklasto telo gradja i pregled

Staklasto telo (corpus vitreum) je providna masa koja ima osobine
želatina.Ispunjava zadnji deo očne jabučice i naleže na zadnju kapsulu
sočiva , zadnji deo cilijarnog tela , optičku retinu i papilu vidnog živca.
Čvrsti pripoji su na zadnjoj kapsuli sočiva , na delu oko ore serate i oko
papile vidnog živca.Pripoj oko ore serate se naziva baza ; na bazi je i
najveća adhezivnost.Želatinozna masa se deli na periferni korteks i centralni
deo.Dodirni deo korteksa sa ovim strukturama se naziva hijaloidea.
Staklasto telo je po građi mreža vlčakana koja su slična kolagenu i potopljena
u vodu ; uz to se nalaze brojni molekuli hijaluronske kiseline.Uloga
staklastog tela je optička (providno je) , potporna , u fagocitozi , ishrani i u
termo i elektro izolaciji.Staklasto telo je kolektor patoloških proizvoda
okolnih tkiva i potporno tkivo za rast patoloških krvnih sudova ; ono se
menja degenerativno u starosti , kod miopije , ali i drugih bolesti.
Simptomi i znaci bolesti staklastog tela su :
• opacitati ili pokretna zamućenja u vidu tačkica , konaca i krpa u
vidnom polju ; pokretljivost ih razlikuje od zamućenja na drugim strukturama
oka
• svetlost i sevanje u vidnom polju (fotopsija) su izraz trakcije
staklastog tela na mrežnjaču
• znatniji pad vida , zatamnjenje vidnog polja , koje je najčešće
posledica masivnog krvarenja u staklasto telo
Oftalmolog procenjuje stanje staklastog tela na osnovu pobrojanih simptoma
i pregleda crvenog refleksa oftalmoskopom.Pokretni defekti u crvenom
refleksu su znak bolesti oka ; veći defekti su izliv krvi.Dijagnostika
ultrazvukom ima veliki značaj.
65.Patološke pojave u staklastom telu

1) Akutno odlubljenje staklastog tela
Posledica je degenerativnih promena u kolagenoj strukturi koja kolabira.
Voda se nakuplja u nastalom prostoru.Dolazi do nagle pojave opacitata , a
često i bljeskova.Pacijent je uplašen iako centralnoi vid nije smanjen.
Pregledom se gleda periferija očnog dna zbog moguće rupture na mrežnjači ,
mada se to stanje nalazi kod malog broja bolesnika.Češći nalaz je beli
prsten ispred papile , pokretna zamućenja , ponekad manje krvarenje

mrežnjače.Ako se nađe ruptura retine bez ablacije , indikovana je laser
fotokoagulacija.Kod daleko većeg broja bolesnika , vid ostaje dobar , a
tegobe letećih mušica se smanjuju vremenom.
2) Degenerativne promene u staklastom telu kod veće kratkovidosti
Ovde su simptomi opacitati raznih oblika , koji nastaju postepeno.
Razvodnjavanje i postepeni kolaps nastaje sporije.Naglo pojačavanje ovih
simptoma je razlog za pregled očnog dna zbog mogućnosti da je nastala
ruptura retine ; u početku nema ablacije retine i tada se može delovati
laserom pa se operacija izbegava.
3) Strani sadržaj u staklastom telu
Strani sadržaj u staklastom telu izaziva manji ili veći gubitak vida sa
zatamnjenjem crvenog refleksa.On može da izazove :
# krvarenje iz novoformiranih krvnih sudova retine i papile ; najčešće
se javlja kod proliferativne dijabetičke retinopatije , okluzija grane centralne
retinalne vene itd.
# krvarenje posle rupture retine
# krvarenje posle tupe ili perforativne povrede oka
# zapaljenski eksudat kod uveitisa
# zapaljenski eksudat kod infekcije oka bakterijama ili gljivama , a
posle penetrantne povrede oka ili intraokularnih operacija ; veliki izliv
dovodi do pada vida ; često je zahvaćen i prednji segment zapaljenjem kao i
mrežnjača sa papilom (endoftalmitis)
Lečenje se sastoji u lečenju osnovne bolesti.Kada su zamućenja velika pa
sprečavaju dijagnostiku i direktan tretman bolesti (laser , krio koagulacija) ,
radi se operacija pars plana vitrektomija.
Endoftalmitis posle operacija ili povreda se leči injekcijama razblaženih
antibiotika u staklasto telo ili uklanjanjem apscesa.
66. Patogeneza glaukoma

Glaukom je grupa etiološki različitih oboljenja , a karakteriše se oštećenjima
očnog živca i ispadima u vidnom polju.Najčešći uzrok glaukoma je viši
očni pritisak.
Patogeneza
Očna vodica iz oka otiče trabekularnim putem (75%) i uveoskleralnim
putem (25%).Poremećaji u stvaranju očne vodice , u smislu smanjene
produkcije mogu da dovedu do atrofije očne jabučice.Homeostatski
mehanizmi održavaju intraokularni pritisak u optimalnim granicama.
Očna vodica nastaje iz epitelnih ćelija cilijarnih nastavaka sekrecijom ,
ultrafiltracijom i aktivnim transportom.Količina stvorene očne vodice varira
u toku dana i noći , prateći cirkadijalni ritam.Tako se noču , produkcija očne
vodice smanjuje za oko 40% , ali se intraokularni pritisak normalno
održava između 10 i 21 mmHg sa dnevnim oscilacijama koje ne prelaze 5
mmHg.Porast očnog pritiska smanjuje perfuziju papile očnog živca i dovodi
do njene ishemije.Posledica ove ishemije je gubitak aksona ganglijskih
ćelija retine koje prolaze kroz papilu.Upravo ovo propadanje aksona dovodi
do ispada u vidnom polju i dalje do slepila.
Glaukom je jedan od 3 najčešća uzroka slepila.

67.Podela i epidemiologija glaukoma
1) Primarni glaukom
1a) Primarni glaukom otvorenog ugla
1b) Primarni glaukom sa zatvorenim uglom
2) Sekundarni glaukom
3) Kongenitalni glaukom
Glaukom je jedan od 3 najčešća uzroka slepila kod nas , kao i u
razvijenim zemljama sveta (posle senilne degeneracije žute mrlje i
dijabetične retinopatije).
U populaciji starijoj od 40 godina , glaukom se javlja kod 1 – 2%
stanovnika , tako da se očekuje da kod nas ima oko 40 – 50.000
bolesnika.Utvrđeno je da se tek svaki drugi bolesnik otkriva i leči.Mnogo
veći broj bolesnika ima povišen očni pritisak bez drugih znakova glaukoma
kao što su promene na papili očnog živca i promene u vidnom polju.Primarni
glaukom sa otvorenim uglom se češće javlja kod muškaraca , dok su
angularni glaukomi češći kod žena.
68.Dijagnostika glaukoma
U dijagnostici glaukoma se koristi merenje intraokularnog pritiska , pregled
papile očnog živca , kao i pregled vidnog polja uz kompletan oftalmološki
nalaz.
• Merenje intraokularnog pritiska
Intraokularni pritisak može da se izmeri digitalno (orijentaciono) , dok se za
precizno merenje koriste instrumenti.
Digitalno merenje intraokularnog pritiska je gruba metoda i njom je moguće
otkriti samo ekstremno povećanje ili sniženje pritiska.Metoda se sastoji u
tome da se na osnovu otpora koji pružaju omotači očne jabučice prema
pritisku jagodice prsta obe ruke , procenjuje visina pritiska.Pritisak može biti
normalan (N) , povišen (N + 1) , visok (N + 2) i veoma visok (N + 3).
Aplanaciona metoda po Goldmanu je zlatni standard u merenju pritiska i

sastoji se u određivanju pritiska na osnovu sile koja je potrebna da izvrši
aplaniranje (zaravnjivanje) određene površine rožnajče ; ova aplanacija se na
biomikroskopu vidi kada se fluoresceinski polukrugovi dodirnu svojim
unutrašnjim stranama.Najčešća greška tokom ove metode je kada nije
dovoljna anestezija rožnjače , tako da bolesnik steže kapke , pa je dobijena
visoka vrednost viša od prave vrednosti.
Nekontaktna tonometrija je jedna od metoda aplanacione tonometrije kod
koje se aplanacija određene površine rožnjače vrši vazdušnim mlazom ; u
dobijenim nalazima postoje velike varijacije pa to dosta umanjuje preciznost
metode.
Impresiona tonometrija se koristi ređe , a princip se sastoji u određivanju
veličine deformacije (ulegnuća rožnjače) pod konstantnom težinom
impresionog tonometra.

Normalne vrednosti intraokularnog pritiska se kreću od 10 – 21 mmHg , pri
čemu je kod oko 7% bolesnika koji su stariji od 40 godina , pritisak veći od
21 mmHg.Pri tom treba reći da se kod oko 30% bolesnika sa glaukomom ,
vrednost pritiska nalazi u granicama normale iako su promene na očnom
živcu izražene.Merenja treba ponoviti više puta u toku dana.Kod dece je na
rođenju pritisak oko 6 – 8 mmHg , ali se povećava za 1 mmHg svake 2
godine do 12. godine.
• Pregled papile očnog živca
Centralno udubljenje , ekskavacija papile nastaje kao posledica propadanja
aksona ganglijskih ćelija ; veličina ekskavacije se izražava odnosom
dijametra papile prema dijametru ekskavacije i označava se decimalnim
brojem.U najvećem broju slučajeva , dijametar ekskavacije ne prelazi trećinu
dijametra papile očnog živca.U dijagnostici glaukoma važno je upoređivanje
nalaza na papili jednog i drugog oka.Krvarenje na neuroretinalnom obodu i na
retini oko papile , ukazuju na dijagnozu glaukoma.Promene se prate
fotografisanjem i upoređivanjem ovih nalaza.
Promene na papili očnog živca u toku glaukoma su :
* suženje i bledilo neuroretinalnog oboda
* lokalizovana oštećenja neuroretinalnog oboda
* povećana ekskavacija papile i asimetrija na drugom oku
* hemoragije na papili očnog živca
Pet pravila za procenu papile kod glaukoma su :
a) posmatranjem skleralnog prstena treba identifikovati granice i
veličinu papile živca
b) odrediti širinu neuroretinalnog oboda
c) pregledati nervna vlakna retine
d) obratiti pažnju na region prepapilarne atrofije
e) proveriti da li postoje retinalne ili hemoragije na papili živca
• Promene u vidnom polju u toku glaukoma
Za dijagnostiku glaukoma najbolje su metode automatske ili
kompjuterizovane perimetrije.Ove metode koriste posebne softverske programe
kojima se ispituju najugroženiji delovi vidnog polja , kao što je centralno vidno
polje i na osnovu upoređenja sa nalazima kod zdravih osoba dobija se
stepen oštećenja. Kada se skotomi obeleže raznim bojama , dobija se grafički
prikaz vidnog polja (crnim tonovima se obeležavaju apsolutni skotomi , a žutom
normalna osetljivost).
Ispadi u vidnom polju kod glaukoma su :

# relativni paracentralni skotom
# izolovani , paracentralni apsolutni skotom koji nije povezan sa slepom
mrljom
# apsolutni skotom koji je povezan sa slepom mrljom (Bjerumov lučni
skotom)
# apsolutni skotom koji zahvata više od jednog kvadranta
# zaostajanje temporalnog ostrva sa gubitkom centralnog vida
Pored toga u dijagnostici glaukoma veliku ulogu ima biomikroskopija ,
odnosno pregled prednjeg očnog segmenta biomikroskopom.Plitka prednja
očna komora ukazuje na blok komornog ugla koji može da nastane širenjem
zenice.
• Pregled komornog ugla - gonioskopija
U dijagnozi glaukoma neophodno je da se izvrši pregled iridokornealnog
ugla , dela oka kroz koji se odvodi očna vodica iz oka u sistemsku

cirkulaciju.Ovaj ugao gradi rožnjača i dužica i on kod zdravih osoba iznosi
20 – 40 stepeni.Usled zapaljenja u oku , mogu da se stvore priraslice u
komornom uglu ili da se pojave novostvoreni krvni sudovi koji otežavaju ili
sprečavaju protok očne vodice kroz komorni ugao.
69.Primarni glaukom otvorenog ugla

Primarni glaukom otvorenog ugla je hronično oboljenje koje se javlja kod
starijih , obično zahvata oba oka i vodi ka slepilu ako se ne leči blagovremeno.
Bolest se karakteriše povišenim očnim pritiskom , ekskavacijom papile očnog
živca , ispadima u vidnom polju i širokim otvorenim komornim uglom.
Patogeneza
Uzrok nije sasvim poznat , ali se smatra da to može da bude nakupljanje
hijalinog materijala u trabekulumu kao i smanjenje broja endotelnih ćelija u
Šlemovom kanalu što dovodi do otežanog oticanja očne vodice.Da nije samo
povišeni očni pritisak uzrok glaukoma dokazuje i činjenica da izvestan broj
bolesnika sa glaukomom otvorenog ugla ima normalan očni pritisak – taj
oblik glaukoma se naziva glaukom bez povišenog očnog pritiska.
Povišen očni pritisak bez promena u vidnom polju i na papili živca ,
označava se kao okularna hipertenzija.
Faktori rizika za nastanak glaukoma su :
* miopija preko 5 dioptrija
* glaukom u porodičnoj anamnezi
* glaukomne promene na drugom oku
* odmakla starost
* arterijska hipotenzija
* vazospastični sindrom
* pseudoeksfolijacije na pupilarnom rubu i na sočivu
* pigment na endotelu rožnjače
* ekskavacija preko 0,3
* razlika u ekskavaciji na parnom oku veća od 0,2
Klinička slika
Klinička slika je oskudna i mnogo češće se bolesnici javljaju zbog drugih
smetnji oka i tada se pregledom otkriva glaukom.Očni pritisak je veći od
21 mmHg i on se prati više puta u toku dana i noći.Pregledom vidnog polja
se otkrivaju paracentralni ispadi u vidnom polju.
Na papili živca postoji ekskavacija veća od trećine dijametra papile.
Pregledom komornog ugla se nalazi širok otvoren ugao bez sinehija.
Beličaste naslage na pupilarnoj ivici , prednjoj kapsuli sočiva i komornom
uglu koje liče na eksfolijacije , daju kliničku sliku kapsularnog glaukoma koji
se karakteriše povišenom pritiskom i promenama u vidnom polju.Klinička
slika okularne hipertenzije je oskudnija i nalazi se povišenje pritiska preko
21 mmHg , ali je papila živca i vidno polje normalno.
Lečenje
Lečenje obuhvata :

- snižavanje pritiska
- poboljšanje cirkulacije u papili živca
- neuroprotekciju
- Pre nego što se započne sa terapijom treba da se odredi koja bi to
vrednost pritiska bila najoptimalnija da se zaustavi dalje propadanje vidnog
polja.Ova vrednost se označava kao ciljni pritisak ; kod bolesnika sa
odmaklim promenama na očnom živcu , ova vrednost će biti mnogo niža
nego kod onih sa početnim promenama.Na terapiju utiče i opšte stanje
bolesnika ( stanje KVS – a , pušenje , alkohol).
I. Snižavanje očnog pritiska

Snižavanje očnog pritiska se postiže :
* smanjivanjem otpora u trabekularnom sistemu
* povećanjem suprahoroidalnog oticanja
* smanjenjem stvaranja očne vodice
* stvaranjem novih puteva za oticanje vodice iz oka (hirurške metode)
U cilju sniženja pritiska koristi se medikamentna , laser i hirurška terapija.
1) Medikamentna terapija
Za lečenje glaukoma se koriste lekovi u vidu kapi.Počinje se sa
monoterapijom , a ako ona ne da dobar efekat onda se dodaje drugi lek.
Pošto je lečenje glaukoma dugotrajno , važno je da se poznaju neželjeni
efekti lekova.Radi pojačanja efekta leka , pacijent treba da prstom pritisne
medijalni kantus u toku 1 – 2 minuta posle aplikacije leka.Time se sprečava
oticanje leka kroz suzne kanale u nos.
Betablokatori se koriste najčešće kao monoterapija ili u kombinaciji sa
drugim lekovima.Najveći efekat ima timolol maleat (0,25 – 0,5%) i daje se 2
puta dnevno ; lek ne dovodi do promena u refrakciji i ne utiče na širinu
zenice.Ovaj beta blokator deluje i na beta 1 i beta 2 receptore i može da
dovede do pogoršanja kod bolesnika sa bronhijalnom astmom , kod onih sa
izraženom bradikardijom , AV blokom i hipotenzijom.Pored toga beta
blokatori smanjuju sekreciju suza pa kod osoba sa suvim okom može da
izazove smetnje posebno kod onih koji nose kontaktna sočiva.
Simpatikomimetici dovode do sniženja pritiska , smanjenjem produkcije
komorne tečnosti i smanjenjem otpora u drenažnom sistemu ; ranije se
koristio adrenalin , ali zbog sporednih efekata se više ne koristi.
Sada se koriste alfa 2 agonisti – apraklonidin 1% i brimonidin 0,2%.
Apraklonidin se daje 3 puta dnevno i veoma je efikasan jer snižava očni
pritisak za 35% ; ali efekat je kratak i koristi se posle laser terapije.Ove
kapi ne izazivaju promene u refrakciji , ali izazivaju alergijske reakcije.
Brimonidin se bolje podnosi , daje se 3 puta dnevno i ne daje promene u
oštrini vida.
Inhibitori ugljene anhidraze snažno smanjuju stvaranje očne vodice
blokiranjem enzima ugljene anhidraze.
Acetazolamid se daje per os 250 – 500 mg , 3 – 4 puta dnevno i snižava
očni pritisak i do 50%.Ali neželjeni efekti su brojni : poremećaji u GIT – u ,
trnjenje prstiju , pojačana diureza , elektrolitni disbalans , tako da se ovaj lek
koristi kratko i uz dodatak K.
Primenom lokalnih inhibitora ugljene anhidraze kao što su dorzolamid i
brinzolamid , izbegavaju se brojni neželjeni efekti , ali im je efekat slabiji.
Derivati prostaglandina su efikasni u terapiji glaukoma ; najčešće se koriste
latanoprost , travoprost i bimatoprost.Uzimaju se u obliku kapi , jednom

dnevno , uveče.Ne daju promene u refrakciji , ali posle duže primene boja
dužice postaje tamnija.
Parasimpatikomimetici : pilokarin svojim efektom na cilijarni mišić dovodi do
njegove kontrakcije i rastezanja trabekuluma uz povlačenje korenog dela
dužice iz komornog ugla.Pilokapin značajno snižava pritisak i daje se 3 puta
dnevnmo.Izaziva miozu , pa je neprijatan po pacijenta.Duga upotreba leka
dovodi do bržeg nastanka katarakte.Pilokarpin se sada koristi samo u lečenju
angularnog glaukoma.
2) Laser terapija se koristi u terapiji kada medikamentna terapija ne
dovodi do ciljnog pritiska i kod osoba koje zbog tremora ne mogu da
ukapaju kapi.Najčešće se koristi argon laser za izvođenje laser – trabekulo
plastike.Ovom metodom se snižava pritisak , ali je efekat prolazan pa se
posle 2 godine mora ponoviti.
Ciklodestrukcija dela cilijarnog tela se takođe postiže primenom lasera ; kod
ove terapije se smanjuje produkcija očne vodice i pritisak pada.Ako terapija
nije dovoljno agresivna , dolazi do ponovnog skoka pritiska.Ali ako je
terapija suviše agresivna , može da dođe do atrofije očne jabučice zbog
velikog smanjenja sekrecije očne vodice ; ova metoda se koristi samo kod
terminalnih stadijuma primarnog glaukoma sa otvorenim uglom , kada se
javljaju bolovi u oku.
3) Hirurško lečenje
3a) fistulizirajuće operacije , od kojih se najčešće primenjuje
trabekulektomija : ovim operacijama očna vodica iz prednje komore kroz
otvor na trabekulumu dospeva intraskleralno odakle se resorbuje ili otiče
subkonjuktivalno gradeći na limbusu filtraciono jastuče koje prominira i
reguliše visinu očnog pritiska.Primena antimetabolita (mitomicin) je
doprinela da se efekat ovih operacija znatno popravi , jer je najčešći razlog
gubitka efekta bilo nestajanje filtracionog jastučeta.Ako se postoperativno
pojavi proliferacija vezivnog tkiva u predelu filtracionog jastučeta , bitno je
da se uvedu antimetaboliti lokalno.
3b) duboka sklerektomija spada u nefistulizirajuće operacije , gde se
komorna tečnost filtrira kroz tanku membranu zida Šlemovog kanala ;
operacija ima manje komplikacija ali i slabiji efekat na pritisak.
Ponekad je potrebno da se ugrade implanti sa sistemom cevčica koji
dozirano regulišu pritisak odvodeći očnu vodicu u supkonjuktivalni prostor
odakle se ona resorbuje u opštu cirkulaciju.
3c) ciklodestruktivne metode se primenjuju retko i to u terminalnim
stadijumima bolesti , kada se pored laser ciklodestrukcije radi i destrukcija
dela cilijarnog tela
II. Poboljšanje cirkulacije u papili živca

U saradnji sa internistom treba da se postigne optimalna periferna
cirkulacija lečenjem svih stanja koja mogu da je kompromituju (hipo ili
hipertenzija , hiperlipidemija , dijabet itd.).
III. Neuroprotekcija
Povećana otpornost očnog živca na hipoksiju kao i na toksične materije
koje se oslobađaju , bila bi od velikog značaja.Za sada ne može da se
dokaže neuroprotektivno dejstvo nijednog leka.

70. Primarni glaukom zatvorenog ugla
Primarni angularni glaukom nastaje kao posledica zatvaranja komornog ugla
korenim delom dužice.Ovo zatvaranje komornog ugla je praćeno naglim
skokom pritiska i dovodi do slike akutnog glaukoma.Zatvaranje komornog
ugla može da protekne i postepeno sa stvaranjem sinehija , kada govorimo
o hroničnom glaukomu.Kod intermitentnog oblika dolazi do povremenog
bloka ugla koji se spontano deblokira , da bi kasnije došlo do ponovnog
bloka.Posle nekoliko spontanih deblokada nastane akutni glaukom.
Blokada komornog ugla se javlja kod osoba koje imaju anatomske
predispozicije za nastanak ove bolesti.Anatomske predispozicije su :
- uzan komorni ugao
- plitka prednja komora
- veliko sočivo
- visoka hipermetropija
Boravak u mraku , stres , uzimanje kapi koje izazivaju midrijazu posebno kod
osoba koje imaju uzan komorni ugao , dovodi do akutnog glaukoma.
U patogenezi angularnog glaukoma učestvuju :
* pupilarni blok (otežano oticanje očne vodice iz zadnje u prednju
komoru) i
* blok iridokornealnog ugla (naleganje korenog dela dužice na
trabekulum)
Sasvim retko , angularni blok može da se razvije kod osoba sa normalno
dubokom prednjom komorom ali uzanim komornim uglom ; ovde se angularni
glaukom razvija bez pupilarnog bloka i označava se kao mehanizam plato
irisa.
Ako se akutni glaukom ne leči na vreme i adekvatno , razvijaju se
goniosinehije kojima se trajno sprečava deblokiranje ugla.Tako akutni
glaukom prelazi u hronični.Očni pritisak raste , nema bolova.
Klinička slika akutnog glaukoma
Bolesnici sa akutnim glaukomom se žale na iznenadan i jak bol u
jednom oku koji je praćen zamagljenim vidom.Pre toga bolesnici
napominju da su primetili prsten od duginih boja oko izvora svetlosti kao
i napetost u oku.Nekada postoji i jaka glavobolja sa povraćanjem.Bolesnik
zauzima prinudni položaj sa zategnutom trbušnom muskulaturom , pa može
da se pomisli da se radi o abdominalnom ili intrakranijalnom
oboljenju.Oftalmološkim pregledom se otkriva visok očni pritisak i preko
60 mmHg.Postoji hiperremija vežnjače , smanjena osetljivost i providnost
rožnjače , plitka prednja komora i široka zenica – to je osnov kliničke slike
akutnog glaukoma.
Pregledom komornog ugla se otkriva blok ugla , dužica je balonirana ;

visok pritisak dovodi do ishemije papile živca ; posle akutnog glaukoma na
dužici se nalaze atrrofične zone kao posloedica ishemije i mrljasta zamućenja
u sočivu (Vogtova katarakta).
Klinička slika hroničnog glaukoma

Bolesnik navodi povremene glavobolje ; pritisak je preko 30 mmHg , prednja
komora je plitka , na dužici se nalaze subatrofične zone kao posledica
ranijeg akutnog glaukoma ; komorni ugao je uzan , pokriven sinehijama.
Intermitentni angularni glaukom se teško otkriva jer su simptomi
diskretni sa glavoboljama i bolovima u oku i spontano prolaze.Između
napada , pritisak je normalan ; posle nekoliko godina dolazi do pojave
hroničnog glaukoma.
Anatomska predispozicija (uzan komorni ugao i plitka prednja komora) , bez
znakova glaukoma , označava se kao ugao sklon bloku.Kod ovih
bolesnika je kontraindikovano davanje midrijatika.
Lečenje angularnog glaukoma ima za cilj da snizi pritisak , da otkloni blok
ugla i da otkloni pupilarni blok.
Očni pritisak se snižava intravenskim davanjem 20% manitola , 250 ml i
per os davanjem inhibitora ugljene anhidraze (acetazolamida) , 4 x 250 mg.
Lečenje se nastavlja davanjem kapi pilokarpina dok se pritisak ne normalizuje.
Pupilarni blok se otklanja iridotomijom kojom se stvara otvor između
prednje i zadnje komore.Pored toga mora da se otkloni i angularni blok i to
primenom pilokarpina , koji izvlači koreni deo dužice iz komornog ugla.
Nekada zbog paralize holinergičkih receptora u sfinkteru dužice , nije
moguće delovanje ovog leka ; tada se primenjuje laser – iridoplastika.
Trabekulektomija je indikovana kod bolesnika sa hroničnim angularnim
glaukomom ; ova intervencija daje dobre rezultate , ali je važno
postoperativno da se na vreme otkrije proliferacija vezivnog tkiva u predelu
filtracionog jastučeta i da se onda aplikuju antimetaboliti.
71.Sekundarni glaukom
Sekundarni glaukom je glaukom koji je nastao kao posledica nekog drugog

očnog oboljenja.
Ređi je od primarnog , a leči se slično kao i primarni.Tu spada :
• Glaukom koji je izazvan promenama na sočivu
Ako dođe do subluksacije ili luksacije sočiva , do promene veličine sočiva ,
do promene sastava sočiva kod prezrele katarakte (fakolitički glaukom) ,
onda postoji mogućnost mehaničke blokade elemenata komornog ugla i to :
- bilo korenim delom dužice
- bilo staklastim telom
- bilo oslobađenim elementima sočiva koji difunduju i blokiraju
otvore trabekuluma (fakolitički glaukom)
• Glaukom koji je izazvan promenama uvealnog trakta
Uzrok porasta očnog pritiska u toku uveitisa , može biti :
- blokada otvora trabekuluma inflamatornim sadržajem koji ispunjava
prednju očnu komoru
- prednjim sinehijama koje se stvaraju u komornom uglu
- zadnjim sinehijama koje blokiraju pupilu
Maligni melanom horoidee može izazvati sekundarni glaukom.
• Glaukom koji je izazvan povredom oka
Povrede oka u predelu komornog ugla mogu da dovedu do sekundarnog
glaukoma.

• Pseudoeksfolijativni glaukom
Pseudoeksfolijacije (materijal koji je sličan ljuspicama ili perutu) se stvara na
prednjoj kapsuli sočiva i mogu da dovedu do sekundarnog glaukoma.
• Pigmentni glaukom
Kod pigmentnog glaukoma ,pigment potiče od pigmentnog lista dužice, a pigment
se nagomilava u trabekulama i remeti normalno oticanje komorne tečnosti.
• Neovaskularni glaukom
Ovde se radi o novim krvnim sudovima koji prelaze preko dužoice i
prekrivaju komorni ugao.Novoformirani krvni sudovi su odgovor na ishemiju
oka koja nastaje kao posledica okluzije centralne retinalne vene , dijabetesne
retinopatije ili okluzije karotidne arterije.
• Kortikosteroidni glaukom
Porast očnog pritiska nastaje 3 nedelje nakon primene kortikosteroida.
72.Kongenitalni glaukom
Kongenitalni gluukom se javlja kod dece pre 3. godine života , a nastaje
usled nasleđenih anomalija komornog ugla.Nedovoljno razvijeni komorni
ugao pruža otpor oticanju komorne tečnosti i dolazi do porasta očnog
pritiska.Visok pritisak vrši kompresiju na omotače bulbusa i nastaje uvećan
bulbus (hidroftalmus) sa uvećanjem rožnjače (megalokornea).
U kliničkoj slici dominiraju epifora , fotofobija i blefarospazam sa uvećanjem
rožnjače.
Dijagnoza podrazumeva detaljan oftalmološki pregled u opštoj anesteziji ;
Biomikroskopskim pregledom se utvrđuje uvećan dijametar rožnjače ,
zamućenje rožnjače i rupture Descemetove membrane.Pritiska je veći od 20
mmHg.Postoji duboka i centralna glaukomna ekskavacija papile živca.
Lečenje je hirurško (goniotomija ako je rožnjača providna , trabekulotomija
ako je rožnjača zamućena i trabekulektomija u odmaklom stadijumu).Nelečeni
slučajevi doivode do slepila.
Diferencijalna dijagnoza je u prvom redu sa akutnim iridociklitisom i
važna je zbog lečenja :
akutni iridocikitis akutni glaukom
- bolovi su srednje izraženi - bolovi su veoma jaki i
zrače u određenu polovinu glave
- hiperemija je cilijarna - hiperemija je cilijarna tipa staze
- rožnjača je bez edema - rožnjača je edematozna
- prednja komora je normalne - prednja komora je jako plitka
dubine sa eksudacijom bez eksudacije
- dužica je dekolorisana , zbrisanog - dužica je dekolorisana ,
crteža i reljefa usled hiperemije zbrisanog crteža zbog kongestije
- pupila je uzana - pupila je široka
- očno dno se teško vidi usled - očno dno se teško vidi zbog
eksudacije u prednjoj komori edema rožnjače
- očni pritisak je normalan ili snižen - očni pritisak je povišen
- oštrina vida je smanjena zbog - oštrina vida je smanjena zbog
eksudacije u prednjoj komori edema rožnjače
- lečenje je midrijaticima - lečenje je mioticima

73. Anatomija očne duplje
Anatomija
Očna duplja ima oblik četvorostrane položene piramide sa bazom prema
napred i vrhom prema pozadi.Bazu pokrivaju kapci , a na vrhu se nalazi
otvor optičkog kanala.Širina baze je 40 mm , visina 35 mm , a vrh je
udaljen od baze oko 40 – 50 mm , zapremina očne duplje je 30 kubnih cm.
Četiri zida orbite čini 7 kostiju :
* gornji zid ili krov orbite grade 2 kosti : horizontalni deo čeone
kosti i malo krilo sfenoidalne kosti ; gornji zid odvaja očnu duplju od
prednje lobanjske jame i u njemu se nalazi frontalni sinus
* medijalni zid grade 4 kosti : frontalni nastavak maksile , suzna kost ,
etmoidalna kost i sfenoidalna kost ; ovaj zid odvaja očnu od nosne duplje i
u njemu se nalazi etmoidalni sinus
* donji zid grade maksila , zigomatična kost i orbitalni nastavak
nepčane kosti ; donji zid je istovremeno i krov maksilarnog sinusa i lako je
podložan frakturi
* lateralni zid grade 3 kosti : zigomatična kost , veliko krilo sfenoidalne
kosti i zigomatični nastavak čeone kosti , ovaj zid je jedini koji nije u
odnosu sa sinusom
Preko optičkog kanala i gornje orbitalne pukotine , očna duplja je u vezi sa
srednjom lobanjskom jamom ; kroz gornju orbitalnu fisuru u orbitu ulaze
n.okulomotorius , n.trohlearis , n.abducens , n.oftalmikus , a iz orbite prema
kavernoznom sinusu izlazi vena oftalmika superior.
Donja orbitalna pukotina povezuje očnu duplju sa infratemporalnom i
pterigopalatinalnom jamom ; kroz ovu pukotinu porolaze nerv i vena
infraorbitalis i n.zigomatikus.
Prednji etmoidalni otvor povezuje očnu duplju sa prednjom lobanjskom
jamom (tu prolaze prednji etmoidalni nerv i arterija).
Zadnji etmoidalni otvor povezuje očnu duplju sa nosnom dupljom (tu
prolaze zadnji etmoidalni nerv i arterija).
Očna duplja je obložena pokosnicom , koja se naziva periorbita i ona
odvaja koštane delove orbite od njenog unutrašnjeg sadržaja.
Očna duplja je ispunjena očnom jabučicom i pomoćnim organima oka u
koje spadaju 4 prava i 2 kosa mišića pokretača , suzna žlezda i krvni
sudovi i nervi.
Očna jabučica
Očna jabučica zazuzima centralni položaj u očnoj duplji.Svaki poremećaj
zapremine sadržaja očne jabučice dovodi do poremećaja položaja očne
jabučice.
Enoftalmus je povlačenje očne jabučice prema pozadi u očnu duplju , pa
izgleda kao da je manja , a u stvari je ista , samo je došlo do sužavanja
otvora kapaka.Uzrok može biti fiziološki i patološki.Fiziološki se javlja kod
mršavih i starijih osoba.Patološki enoftalmus se javlja kod povreda koštanih
zidova orbite , nekih ožiljnih procesa koji prate tumore i kod Hornerovog
sindroma.
Egzoftalmus ili protruzio bulbi je pomeranje očne jabučice prema napred.
Egzoftalmus nastaje zbog povećane zapremine sadržaja očne duplje.Dobija
se lažan utisak velikih očiju , a u stvari je očna jabučica normalne veličine
samo je došlo do proširenja kapaka.Egzoftalmus može biti jednostran ili
obostran.Uzrok može biti fiziološki i patološki.

Fiziološki se javlja kod gojaznih osoba.Patološki se javlja kod hipertireoze
i to obostrano.Infektivni procesi i krvarenja u orbiti dovode do
jednostranog egzoftalmusa.Zbog protruzije može da se javi lagoftalmus i
ekspozicioni keratitis.
U nekim slučajevima može da postoji pseudoegzoftalmus i to kod
asimetrije lica , plitke orbite , retrakcije kapaka , uvećane očne jabučice kod
visoke miopije , kod pareza ili paraliza ekstraokularnih mišića.Kod
egzoftalmusa , očna jabučica se pomera pravo napred u pravcu optičke
osovine bulbusa.Kod dislokacije bulbusa , pomeranje je asimetrično prema
napred i u stranu.Dislokacija je izazvana tumorom koji je bliži jednoj strani
orbite , pri čemu se očna jabučica dislocira na suprotnu stranu od mesta
tumora.Kod dislokacije se javljaju i diplopije.
74.Dijagnostika oboljenja orbite

Za kliničko ispitivanje orbite , veoma je važna anamneza jer ona
usmerava dalji tok ispitivanja.Dva najvažnija simptoma su bol i brzina
razvoja egzoftalmusa.Tako na primer benigni tumori orbite dovode do
postepenog razvoja egzoftalmusa bez bola , a inflamatorna oboljenja i neki
maligni tumori dovode do brzog nastanka egzoftalmusa i veoma jakog bola.
Veličina egzoftalmusa se određuje egzoftalmometrijom.Vrši se Hertelovim
egzoftalmometrom , pri čemu se meri odstojanje vrha rožnjače od spoljašnje
ivice orbite istovremeno na oba oka.Normalne vrednosti su do 20 mm , a
preko toga se računa da postoji egzoftalmus.Razlika veća od 8 mm
između 2 oka je jako sumnjiva na orbitalni tumor.
Pregled na biomikroskopu potvrđuje postojanje hiperemije i hemoze
konjuktive kao i proširenje episkleralnih krvnih sudova ; oftalmoskopom se
mogu otkriti nabori retine , staza i atrofija papile.
Rtg pregled orbite otkriva promene na koštanim zidovima orbite , pa se
koristi kod preloma zidova orbite , kod uzire kostiju koja je izazvana nekim
patološkim procesom.
CT i NMR se koriste radi otkrivanja i praćenja ekspanzivnih procesa u
orbiti , ali i kod preloma.
Angiografija se retko koristi , jer je njeno mesto zauzela CT sa kontrastom.
75.Zapaljenske bolesti u orbiti

Zapaljenske oblasti u orbiti se prema uzroku nastanka dele na 2 grupe :
1) zapaljenske bolesti izazvane infektivnim agensima
2) zapaljenske bolesti izazvane nepoznatim agensima , pa se nazivaju
i idiopatski inflamatorni sindrom orbite ili pseudotumor orbite
1) Zapaljenske bolesti izazvane infektivnim agensima
Prema stepenu kliničke slike , ovi zapaljenski procesi se dele na 3
stadijuma :
a) celulitis orbite
b) flegmona orbite i
c) apsces orbite

76. Celulitis orbite
a) Celulitis orbite
Celulitis orbite je akutna infektivna negnojna infiltracija mekih tkiva orbite.
Najčešći izazivači su bakterije (kod odraslih stafilokok , a kod dece
hemofilus influence).Oni dospevaju u orbitu iz okolnih sinusa i to najčešće
iz etmoidalnog sinusa i nosne šupljine , ali mogu dospeti i egzogeno posle
povrede.Bolest počinje naglo sa bolom.Kapci su natečeni , vežnjača je jako
hiperemična ; očna jabučica je u protruziji , pri pokretima se bol pojačava.
Prošireni su krvni sudovi očnog dna , a oštrina vida je normalna.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze i kliničke slike.Postoji povišena
temperatura i leukocitoza.Lečenje je davanje antibiotika sistemski.
b) Flegmona orbite
Flegmona orbite je gnojno zapaljenje sadržaja orbite.Etiologija je ista kao i
kod celulitisa.U kliničkoj slici postoje svi znaci kao i kod celulitisa samo
su mnogo teži.Flegmona se nadovezuje na nelečeni ili nedovoljno lečeni
celulitis.Kapci su crveni , natečeni , ne mogu da se otvore , postoji hemoza
bulbarne konjuktive , bulbus je u protruziji i nepokretan.Jako su proširene
vene na očnom dnu ; postoji povišena temperatura , malaksalost , znaci
meningizma.Dijagnoza je kao i kod celulitisa.Komplikacije su tromboza
kavernoznog sinusa i gnojni meningitis ; druge komplikacije su paralitički
strabizam zbog pareze pojedinih mišića , ekspozicioni keratitis zbog
lagoftalmusa i slepilo zbog zahvaćenosti retrobulbarnog dela optičkog živca
i atrofije papile živca.Terapija podrazumeva sistemsku primenu visokih doza
antibiotika.
c) Apsces orbite
Apsces orbite je lokalizovano nakupljanje gnojne kolekcije u pojedinim
delovima orbite.Apsces nastaje obično posle flegmone , ali svi znaci koji
prate flegmonu sada su blaži.Može da postoji manja ili veća protruzija ili
dislokacija očne jabučice.Postavljanje dijagnoze nije tako jednostavno.
Dijagnozu postavljamo na osnovu anamneze , kliničke slike i biohemijskih
analiza sa leukocitozom.CT i NMR orbite pokazuju ograničenu leziju.
Terapija je sistemsko davanje antibiotika i hirurška drenaža.Nekada može
gnoj spontano da se isprazni kroz kožu ili konjuktivu.
Panoftalmitis je istovremeno gnojno zapaljenje unutrašnjosti očne jabučice
(endoftalmitis) , omotača očne jabučice i sadržaja orbite.Etiologija je kao i kod
celulitisa.Pošto panoftalmitisu prethodi endoftalmitis , vid na tom oku je
redukovan ili potpuno ugašen (amauroza).Kapci su natečeni i teško se otvaraju ,
vežnjača je hemotična i opkoljava rožnjaču u vidu bedema ; očna jabučica
je neopokretna , prednja očna komora je ispunjena gnojnim sadržajem.
Sve je to praćeno jakim bolom , povišenom temperaturom , malaksalošću ,
nagonom na povraćanje.Radi se o teškom bolesniku sa mogućom
propagacijom procesa prema kranijumu i kavernoznom sinusu.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze , kliničke slike i leukocitoze.
Lečenje se sastoji u sistemskom davanju visokih doza antibiotika i
hirurškom uklanjanju gnoja zajedno sa sadržajem unutrašnjosti oka.Ta
operacija se naziva evisceracija očne jabučice.
77. Tumori očnih kapaka

Bazocelularni karcinom čini 90% malignih tumora kapaka.Sporo napreduje i
ne daje udaljene metastaze Najčešći klinički oblik je nodozno - ulcerozni, a
javlja se kao bezbolni jastučić sa sporim stvaranjem centralne ulceracije.
Predilekciono mesto je koža lica i kapaka.Dijagnoza se postavlja histološki , a
terapija je hirurška ekscizija u celini.Nelečeni bazocelularni karcinomi se šire
per kontinuitatem , zahvatajući kapke , vežnjaču , očnu jabučicu , orbitu , sinuse ,
nos i endokranijum.Terapija uznapredovalog karcinoma je bezuspešna.
Skvamocelularni karcinom kože na kapcima i gornjoj polovini lica je ređi.
Lezije i izgled je kao i kod bazocelularnog karcinoma.Od značaja je
izloženost UV zracima tokom niza godina.Dijagnoza se postavlja histološki ,
a terapija je hirurška.Nelečen , ovaj karcinom se širi per kontinuitatem ali i
limfogeno u regionalne limfne čvorove (preaurikularne , parotidne ,
submandibularne) , pa zatim u pluća , tako da ugrožava život bolesnika.
Adenokarcinom lojnih žlezda se razvija u vidu bezbolnog čvora ispod
zdrave kože , unutar struktura kapka iz neke od velikih lojnih žlezda kod
starijih osoba.Često se krije iza slike recidivirajućeg halaciona.Dijagnoza se
postavlja histološki , a lečenje je hirurško.
Maligni melanom kože kapaka je redak.
Od benignih promena na kapcima , najčešći su papilomi kože.Jako
izražena keratinizacija može da daje izgled kožnog roga.Ako postoje
medicinske ili estetske indikacije za lečenje , leči se hirurški.
Ksantelazma je subepidermalna nakupina ksantomnih ćelija na nazalnim
delovima kapka prema unutrašnjem uglu kod predisponiranih osoba.Leči se
hirurškom ekscizijom.
Hemangiomi na kapcima mogu biti mali bez remećenja funkcije i tada
su indikacije za lečenje samo estetske.Osim hirurške ekscizije u obzir
dolaze i sklerozantna terapija , termo ili kriokoagulacija , ablacija pomoću
radiotalasa.
Hemangiom je u vidu crvenomodrog čvorića koji se uvećava pri plaču i
naprezanju ; spontano involuiše kod dece.Nasuprot tome oni hemangiomi koji
ometaju upotrebu oka , zahtevaju neodložno lečenje.
Dermoidna cista je česta urođena anomalija.Predilekciono mesto
oftalmološki je gore i temporalno , ali nije redak ni u unutrašnjem uglu
otvora kapaka.Najčešće se viđa kod dece.Lezija je benigna i ne ugrožava
ničim dete tasko da ne treba insistirati na lečenju dok je dete malo.
Palpatorno se nalazi mobilna , ograničena , loptasta formacija ispod zdrave
kože na tipičnom mestu.Lečenje je hirurško.Reč je o razvojnoj anomaliji
inkluzionog tipa.
78.Tumori vežnjače
Od tumora vežnjače su najčešći tumori epitelnog porekla i tumori
pigmentnog tkiva.
Tumori epitelnog porekla
Papilomi vežnjače su benigni tumori ; mnogi su virusne etiologije , a leče
se mikroekscizijom u celini ; posle nepotpune mikroekscizije česti su recidivi.

Na vežnjači se viđa niz premalignih epitelnih lezija koje su smeštene
intraepitelno – reč je o keratinizovanim promenama.Subjektivne tegobe su u
vidu grebanja , peckanja , crveno oko , epifora.Premaligne promene su
posledica duge ekspozicije štetnim agensima.
Karcinom vežnjače se javlja na bulbarnoj vežnjači u otvoru kapaka ; nelečen
se širi per kontinuitatem i limfnim putem u regionalne limfne čvorove , a
odatle u pluća.Terapija je široka ekscizija na vreme.
Tumori pigmentnog tkiva
Nevusi vežnjače su urođene promene koje se javljaju na bulbarnoj
vežnjači.
To su benigne promene koje ne ugrožavaju ni bolesnika ni vid , pa je
njihovo uklanjanje retko osim ako je iz estetskih razloga , zbog problema sa
nošenjem kontaktnih sočiva ili zbog straha roditelja.
Melanoza vežnjače je česta , a reč je o poljima hiperpigmentacije na epitelu
vežnjače bez prominencije kao kod nevusa.Nema subjektivnih tegoba.Kod
lekara se pacijenti javljaju zbog upadljivosti promene i estetskih razloga.To
je benigna promena koja nastaje usled viška melanocita.Nema indikacija za
lečenje , a hirurško uklanjanje nije preporučljivo jer je rizik od ožiljka
nakon ekscizije veliki.U izvesnom broju slučajeva , posle dugog perioda
mirovanja , benigna melanoza vežnjače može brzo da napreduje i vežnjača
postaje crvena i iritirana , pa se javljaju i subjektivne tegobe.To su znaci koji
ukazuju na moguću malignizaciju.Ova premaligna forma se naziva PSM sa
atipijom i vremenom prelazi u maligni melanom. U tim slučajevima je
neophodna ekscizija , kriokoagulacija i lokalna primena citostatika.
Primarnu melanozu vežnjače treba razlikovati od konstitucionalnih ili rasnih
hiperpigmentacija , koje se viđaju uz limbus.Uvek su bilateralne , uročene , bez
progresije i nemaju klinički značaj.
Postoje i sekundarne melanoze , u trudnoći , od nekih lekova i one se ne leče.
Okularna melanocitoza je urođena hiperpigmentacija jednog oka koja se
odlikuje viškom melanocita u predelu uvee , sklere i orbite i ona ne može
da se leči.
Maligni melanom vežnjače može da se razvije iz PSM sa atipijom ili
de novo na prethodno zdravoj rožnjači.Najčešće se javlja kod starijih ljudi ,
ali može i kod mlađih i tada ima maligniji tok.Opasan je jer ima visok
maligni potencijal koji ugrožava bolesnika.Širi se per kontinuitatem i limfogeno
u regionalne limfne žlezde , a odatle dalje hematogeno.Tumori debljine preko
0,8 mm imaju mnogo lošiju prognozu.Terapija je široka ekscizija , a
kriokoagulacija i lokalna primena citostatika mogu biti od koristi.
79.Intraokularni tumori
Intraokularni tumori su česti.Mogu da potiču od struktura oka (primarni) ,
mogu da se jave kao okularna manifestacija sistemske maligne bolesti ili
može da se radi o hematogenim metastazama (sekundarni tumori).Primarni
tumori mogu biti benigni i maligni.
Retinoblastom je maligni tumor dečijeg doba ; može da se javi na jednom
ili oba oka i ispoljava se rano u prve 2 godine života.Retinoblastom potiče

iz nediferentovanih embrionalnih ćelija retine (retinoblasta).Javlja se u 2
oblika :
- sporadični retinoblastom , koji zahvata samo jedno oko sa jednim
tumorskim čvorićem
- nasledni retinoblastom je bilateralan sa više tumorskih čvorića i
mnogo je agresivniji i opasniji
Prema pravcu širenja se razlikuju :
a) egzofitni retinoblastom - širi se prema subretinalnom prostoru
b) endofitni retinoblastom - raste prema staklastom telu i u vidu je
beličastih čvorića ; nekada dolazi do nekrotičnih zona gde se deponuje Ca
U razvoju retinoblastoma postoje 4 faze , koje nisu jasno ograničene.
Prva faza obuhvata endokularni rast pri čemu je očni pritisak normalan.
Kada tumor zahvati veći deo staklastog tela , nastaje stanje koje je
označeno kao ,,amaurotično mačije oko" – zenica je proširena , oko je slepo,
postoji sivobeličasti refleks.
Druga faza je glaukomni stadijum i posledica je uvećanja tumora. Postoji
cilijarna hiperemija tipa staze , bolovi, edem rožnjače i proširena zenica ;
oko je slepo , a često postoji i katarakta.
Treća faza se odlikuje širenjem tumora van očne jabučice.
U četvrtoj fazi dolazi do udaljenih metastaza (prvo u mozgu , a posle i u
drugim organima).
Retinmoblastom je opasan maligni tumor koji osim oka ugrožava i život
deteta.Širi se agresivno per kontinuitatem , pre s vega nervnim putem (kroz
papilu i vidni živac) u CNS.
Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze leukokorija , retrolentalna
fibroplazija itd.
Nelečeni retinoblastom se završava letalno.Lečenje zavisi od veličine , broja
i lokalizacije tumora , kao i da li je zahvaćeno jedno ili oba oka. Kod
unilateralnih slučajeva se vrši spoljašnje zračenje , enukleacija očne jabučice uz
sečenje vidnog živca najmanje 10 mm iza bulbusa.Kod bilateralnih slučajeva
se vrši enukleacija zahvaćenog oka i lečenje drugog.Na mestu izlečenja
retinoblastoma ostaje ožiljak.
Retrolentalna fibroplazija se histološki odlikuje beličastom membranom od
vezivnog tkiva , koje je povuklo sa sobom i retinu.Oboljenje nastaje kod
prevremeno rođene dece koja su bila u inkubatoru pod kiseonikom.Do
oboljenja dolazi ukoliko .je dete prevremeno rođeno , ukoliko je koncentracija
kiseonika veća , ukoliko je novorođenče duže boravilo u inkubatoru i ukoliko
je prelaz iz inkubatora na život u sobnoj sredini bio nagliji.U retini
embriona nema krvnih sudova pre 4.tog meseca.Tada iz papile prelaze krvni
sudovi u retinu.Tek u devetom mesecu ovi krvni sudovi postaju "zreli" i
dopiru do zupčaste linije.Posle prelaska u sobnu sredinu dolazi do
proliferacije endotelnih ćelija iz krvnih sudova.
Tako se iz retinalnih sudova stvaraju krvni sudovi koji ulaze u staklasto
telo.Pored toga u retini dolazi do edema i krvarenja.Dalje dolazi do
proliferacije glioznog vezivnog tkiva tako da se stvori fibrozna formacija ,
koja povlači za sobom retinu dovodeći do njene ablacijeU krajnjem
stadijumu se fornrira fibrozna masa u retrolentalnim delovima i zato je dat
naziv retrolentalna fibroplazija. Kasnije se utvrdilo da se radi o oboljenju
retine nedonoščadi , pa se od tada naziva retinopatija prematurusa.
Profilaksa : osnovno je da se deca ne stavljaju u inkubatore sa većom
koncentracijom kiseonika od 40% i ne duže od 2 nedelje.

80.Maligni melanom uvee
To je najčešći primarni maligni intraokularni tumor kod odraslih.Može da
se javi na bilo kom delu uvee – na dužici , cilijarnom telu ili
horoidei.Melanomi dužice se otkrivaju ranije i imaju bolju prognozu, jer su
sporijeg toka i manjeg malignog potencijala.Melanomi cilijarnog tela imaju
ozbiljnu prognozu.Najčešći su melanomi horoidee.
Bolesnici se uglavnom žale na smetnje u vidu.Maligni melanom uvee se
razvija iz prethodne melanotične promene (nevus dužice , nevus horoidee) ili
de novo , na mestu gde nije bilo nikakvih promena.Nelečen melanom uvee
raste lagano , širi se per kontinuitatem ; mrežnjača se sekundarno odlubljuje
i to je često razlog za pojavu prvih subjektivnih tegoba (zavesa ispred
oka).Česta su i krvarenja iz tumora.Rast tumora dovodi do povišenja očnog
pritiska (sekundarni glaukom) , bilo usled direktnog pritiska tumora na
sočivo i dužicu , bilo usled zatrpavanja komornog ugla krvlju , fragmentima
tumorima , bilo usled urastanja tumora u strukture ugla.Maligni tumor može
da luči vazoproliferativne supstance sa razvojem neovaskularnog glaukoma.
Maligni melanom uvee raste infiltrativno i zahvata :
- kod tumora prednje uvev , zahvata koren dužice , ugao prednje
komore , Šlemov kanal
- kod tumora cilijarnog tela i horoidee , zahvata retinu , skleru ,
papilu i vidni živac
Osim per kontinuitatem , maligni melanom uvee može da se širi i
hematogeno i da daje metastaze u pluća i jetru.
Za uspešno lečenje je od značaja otkrivanje u ranoj fazi.Melanomi dužice i
cilijarnog tela se uklanjaju hirurški , a terapija izbora za melanome
horoidee je zračna terapija , mada je maligni melanom poznat kao
radiorezistentan – kontaktnom zračnom terapijom i protonskom terapijom . može
se melanom ozračiti jako visokim dozama uz maksimalnu poštedu okolnih
struktura.
Metastatski intraokularni tumori su česti.Svaki maligni tumor koji se širi
hematogeno može da da uvealne metastaze.Najčešće metastaze daju
karcinomi dojke i bronha.Nalaz intraokularne metastaze je siguran dokaz
hematogene diseminacije , pa mora da se ispita i drugo oko , kao i CNS ,
pluća itd.O lečenju intraokularnih metastaza treba da se odlučuje
konzilijarno.
81.Tumori orbite
Tumori orbite mogu biti benigni i maligni ; mogu biti primarni i sekundarni.
Orbita je područje koje je teško dostupno dijagnostici i tretmanu.Ekspanzivna
formacija u očnoj duplji je praćena upadljivim ali nekarakterističnim
simptomima i znacima , pre svega dislokacijom očne jabučice i poremećajima
pokreta oka ; pored toga poremećaj položaja i pokreta kapaka , edem kapaka ,
hiperemija vežnjače , bol , povišenje očnog pritiska , poremećaj vida mogu da
se jave , ali su oni nekarakteristični.U dijagnostici se koriste ultrazvuk , CT ,
NMR , ali se konačna dijagnoza postavlja histološki , biopsijom.
Tumori orbite kod dece

Najčešći primarni maligni tumor dečijeg doba je rabdomiosarkom , koji se
odlikuje unilateralnom protruzijom ili dislokacijom bulbusa , po pravilu bez
subjektivnih tegoba.Dijagnoza se postavlja histološki.O lečenju se odlučuje
konzilijarno.Tumor ne treba lečiti hirurški , osim ako je to neophodno ; leči
se kombinovanom citostatskom i zračnom terapijom.
Najčešći metastatski maligni tumor je neuroblastom ; postoji brza protruzija
i dislokacija bulbusa obostrano , sa otokom kapaka , hemozom vežnjače i
potkožnim krvarenjima.Prvi korak u dijagnostici je CT retroperitoneuma , gde
se najčešće nalazi primarni tumor.Neuroblastom je radiosenzitivan tumor.
Od benignih tumora orbite kod dece se najčešće viđa hemangiom i to na
kapcima , on je sklon spontanoj regresiji , pa sa lečenjem ne treba žuriti.
Tumori orbite kod odraslih
Kod odraslih su pseudotumori češći od pravih tumora.Dijagnoza se postavlja
histološki , a terapija može da bude konzervativna ili hirurška.
Najčešći pravi benigni tumor je hemangiom , koji za razliku od dece dovodi
do dislokacije bulbusa ; lečenje je hirurško.
Najčešći maligni tumor orbite je maligni limfom. Maligni non – Hočkin
limfomi su česti u starosti.Mogu da se jave u jednoj ili obe orbite , kao
izolovani ili kao deo sistemske bolesti.Dijagnoza se postavlja histološki , a
o lečenju se odlučuje konzilijarno.Limfomi su radiosenzitivni.
Od metastatskih tumora , najčešće se viđaju metastaze karcinoma dojke , a
ređe karcinoma bronha.
82. Tumori suzne žlezde

Mogu biti benigni i maligni.Tumori suzne žlezde dovode do dislokacije
bulbusa nadole i nazalno , pri čemu je pokretljivost ograničena pri pogledu
temporalno i gore. Palpacijom se oseća tumefakcija kao i uzure na koštanoj
ivici zida orbite. Tumori su benigni ili maligni.
Najčešći benigni tumor suzne žlezde je pleomorfni adenom ; terapijaq je
hirurška.Maligni mogu da se razviju iz benignih ili da nastanu de
novo.Najčešći među njima nastaju iz pleomorfnog adenoma , a najopasniji je
adenoid cistični karcinom.Dijagnoza je histološka , a lečenje hirurško
(ekstirpacija tumora in toto).
Dioptrija oka
Oko se sastoji :
iz dela koji prelama svetlost (rožnjača , očna vodica , sočivo ,
staklasto telo)
i dela na kome se formira slika posmatranog predmeta
(mrežnjača)
Dužica sa pupilom ima funkciju blende , korigujući količinu svetlosti koja
dospeva u oko i utiče na kvalitet stvorene slike na mrežnjači.
Veličina oka , tačnije prednje - zadnji dijametar mora biti takav (24 mm) da
paralelni zraci koji dolaze iz daljine posle prelamanja kroz rožnjaču i
sočiva stvaraju fokus , oštar lik u predelu makule bez akomodacije.To je
refrakcija oka , odnosno odnosi koji postoje u normalnom emetropnom oku.
Jednostavnija definicija je : rožnjača prelama za + 43 dioptrije , sočivo za
+ 17 dioptrija , što je ukupno 60 dioptrija.Ova definicija zaboravlja značaj

očne vodice i staklastog tela.Realna jačina ljudskog sočiva koje je
opkoljeno očnom vodicom i staklastim telom je + 20 do + 21 dioptrija , o
čemu mora da se vodi računa prilikom ugradnje veštačkog sočiva.
83.Emetropija
Emetropno ili normalno građeno oko podrazumeva takav odnos između
moći prelamanja i veličine prednje zadnjeg dijametra da se svetlosni zraci
koji dolaze iz daljine prelamaju i seku u samoj makuli bez akomodacije.
Najdalja tačka jasnog vida se nalazi u beskonačnosti , dok se punctum
proximum nalazi ispred oka na daljini koja zavisi od akomodacione
sposobnosti , odnosno starosti pacijenta.Refrakcija se menja tokom života.
Kod nedonesene dece postoji miopija koja je uslovljena nedovoljno
razvijenim cilijarnim mišićem i sfernim oblikom sočiva.
Kod novorođenčadi i odojčadi postoji hipermetropija malog stepena (oko 3
dioptrije) zbog malog prednje – zadnjeg dijametra oka (18 mm).
Sa rastom oka dolazi do emetropizacije , tj. do usklađivanja prelomnih i
aksijalnih parametara.Često postoji i mali astigmatizam , što se smatra
fiziološkim.
U starijim godinama , preko 60 godina , javlja se inverzni astigmatizam ;
zbog skleroze sočiva , pojačana je njegova prelomna moć , što smanjuje
postojeću hipermetropiju.
Refrakcione anomalije (ametropije)

Ametropije su refrakcione anomalije : hipermetropija , miopija i astigmatizam.
Anizometropija je nejednaka refrakcija na dva oke kod iste osobe.
34.Hipermetropija (dalekovidost)
Hipermetropija je refrakciona anomalija kod koje se paralelni zraci koji
dolaze iz daljine fokusiraju iza mrežnjače bez akomodacije.
Razlog češće leži u malom oku : prednje – zadnji dijametar je manji od 24
mm , dok je mnogo ređi uzrok smanjena prelomna moć rožnjače (kornea
plana) ili sočiva (afakija).Prema ovim uzrocima , hipermetropija se deli na
osovinsku i prelomnu.
Lik posmatranog predmeta koji se nalazi u daljini stvara se kod dalekovidih
osoba primarno uvek iza retine, tako da su njegove konture u predelu žute
mrlje nejasne.
Međutim mlade osobe kod kojih hipermetropija nije velikog stepena mogu
aktom akomodacije da pojačaju prelomnu moć sopstvenog sočiva i time
iskoriguju svoju manu.Sa opadanjem akomodacione moći tokom godina ne
može da se koriguje postojeća hipermetropija i te osobe ne vide dobro ni
na blizinu ni na daljinu.U hipermetropnom oku vladaju sledeći odnosi :

# paralelni svetlosni zraci se seku iza retine, pošto je oko manje od
24 mm
# akomodacija pojačava zakrivljenost sočiva (korekcija latentne
dalekovidosti)
# konveksno sočivo koriguje refrakcionu manu
Učešće akomodacije u korekciji dalekovidosti dovodi do kliničkog
ispoljavanja 3 oblika dalekovidosti: totalne, latentne i manifestne.
Totalna dalekovidost se dobija u stanju potpune paralize akomodacije (posle
primene atropina) i predstavlja veličinu celokupue refrakcione anomalije.
Latentna dalekovidost se koriguje akomodacijom i veća je kod mladih
nego kod starih hipermetropa.
Manifestna dalekovidost je akomodacijom nekorigovani deo dalekovidosti i
sa godinama postaje sve bliža totalnoj.Posle 70. godine ne postoji
akomodacija , tako da je manifestna hipermetropija ravna totalnoj.Zbir
latentne i manifestne daje uvek totalnu hipermetropiju.
Hipermetropija se koriguje konveksnim, sabirnim sočivima , nakon urađene
skijaskopije i refraktometrije kojima se utvrđuje veličina anomalije.
Propisuje se najjače konveksno sočivo sa kojim hipermetrop ostvaruje normalan
vid (visus = l,0) na daljinu. Kod osoba iznad 45 godina za rad na blizinu se
daje i prezbiopna korekcija.Kod mladih hipermetropa dolazi do brzog
zamora pri radu na blizinu , ali i do pojave ezoforija.
Postoji stalan odnos između akomodacije i konvergencije i obrnuto.Ako
posmatramo predmet koji je udaljen 1 m , moramo da akomodiramo za 1
dioptriju i da konvergiramo oba oka za 1 metarski ugao.Pri čitanju na 25
cm , akomodiramo za 4 dioptrije i konvergiramo 4 puta jače.Hipermetrop
od + 4 dioptrije , akomodira već pri pogledu na daljinu za 4 dioptrije i
automatski realizuje impuls za konvergenciju kao da se posmatrani predmet
nalazi na 25 cm.
Kod hipermetropa je akt akomodacije stalno uključen, cilijarni mišić je dobro

razvijen i pod stalnim je tonusom. Kod njih se mora uraditi prethodna
cikloplegija radi određivanja totalne hipermetropije ; prve naočare koje se
propisuju su nešto slabije dioptrijske jačine.
Naočare se hipermetropima propisuju kod svih slučajeva veće refrakcione
greške, kod pojave astenopijskih smetnji, kada postoji jača ezoforija ili
ezotropija i kad postoji smanjenje oštrine vida.
Nalaz na očnom dnu je bez karakterističnih promena.Samo se kod velikih
hipermetropija (+ 5 i više dioptrija) viđa tzv. pseudoneuritis hipermetropica.
Kako je hipermetropno oko u celini manje od emetropnog , kod aksijalne
hipermetropije je i prednji segment smanjenih dimenzija (manji promer
rožnjače, uži komorni ugao).Ukoliko ovo suženje komornog ugla bude
jače , kod ovih osoba se posle 50.te godine pojavljuje angularni glaukom.
85.Miopija
Miopija je refrakciona anomalija kod koje paralelni svetlosni zraci koji dolaze
iz daljine, posle prelamanja kroz rožnjaču i sočivo stvaraju fokus pre
mrežnjače u staklastom telu i dospevši iza fokusa u stanje divergencije,
stvaraju na retini rasipne krugove.Kratkovide osobe ne vide jasno na daljinu.

Da bi koliko toliko poboljšao sliku , nekorigovani miop zažmuri ; time se ne
pomera fokus, već se smanjuje veličina rasipnih krugova na mrežnjači.
Prema tome da li je uzrok miopije veće oko (prednje – zadnji dijametar veći
od 24 mm) ili je prejak prelomni sistem rožnjača - sočivo, miopiju delimo na
aksijalnu i prelomnu.U praksi je mnogo češća aksijalna miopija.
Emetrop koji u starosti počne da čita bez naočara ima početnu senilnu
kataraktu ; to se zapaža i kod dijabetičara i bolesnika koji su lečeni
sulfonamidima.Lokalna primena miotika (pilokarpina u toku lečenja glaukoma),
zbog grča cilijarnog mišića dolazi do prolaznog pojačanja miopije.
Najdalja tačka jasnog vida (punctum remotum) kod miopa se nalazi na
konačnom i kratkorn rastojanju ispred oka.Tako na primer kod rniopije od
1 dioptrije , najdalja tačka jasnog vida je na 1m ispred oka , a kod miopije od
3 dioptrije na 33 cm.Miopi na tom rastojanju jasno vide bez učešća
akomodacije.Najbliža tačka jasnog vida (punctum proximum) , nalazi se bliže
oku nego kod emetropa istih godina starosti.
Prema jačini dioptrijske greške , kratkovidost se deli na malu (do -6D), srednju
(do – 12 D) i veliku (preko - 12 D).
Benigna miopija nije bolest već refrakciona greška koja počinje u pubertetu ,
tokom školovanja pa se naziva i školska miopija.Dostiže vrednost od najviše
- 6 ili -7 D , a korekcionim sočivima se postiže normalna oštrina vida.Kako
se najčešće radi o miopiji od - 3 D , ove osobe dobro čitaju celog života
bez naočara i korekcija im je potrebna samo za vid na daljinu.Na očnom dnu
nema patoloških promena.
Maligna miopija je patološko stanje oka , koje nastaje u ranom detinjstvu,često
je nasledno , a tokom života dostiže vrednosti i -15 do -20 D.
Na prednjem segmentu se nalazi dublja prednja komora i širok komorni ugao,
dok su promene na očnom dnu karakteristične za malignu miopiju. Dolazi do
istezanja zadnjeg pola.Sklera oko papile se povlači prema nazad i na tom
prelazu se javlja cirkumpapilarni refleks (Wajsov refleks).
Sa daljim istezanjem zadnjeg pola se razvija beličasti peripapilarni konus,

prvo temporalno a zatim oko cele papile.Postepeno dolazi do formiranja zadnjeg
stafiloma koji se nalazi temporalno od papile u predelu zadnjeg pola, u vidu
udubljenja dubokog po
nekoliko mm.Cela horoideja u predelu zadnjeg pola biva istanjena, sa rupturama
lamine vitree i redukovanom vaskularnom mrežom (miopna horoidoza).
U predelu makule dolazi do malih hemoragija posle čije resorpcije se razvija
pigmentna proliferacija i stvara se ožiljak u žutoj mrlji (Fušova mrlja) - to
snižava oštrinu vida i pored optimalne korekcije sočivima.Uz istovremene
promene na staktastom telu može doći i do razvoja ablacije retine.
I kod korekcije miopije mora da se zna visina anomalije.Miop od - 2 D
može normalno da čita na daljinu i sa – 3 i - 4 D ; ali kako je kod miopa
cilijarni mišić slabije razvijen , pogrešna korekcija kojom je miop pretvoren u
hipermetropa , može da dovede do nerešivih smetnji.Zato se propisuje najslabije
minus staklo (suprotno od hipermetropa).
Uzroci nastanka miopije su : nasledni faktor, uslovi života i rada itd.
Miopija se koriguje naočarima i sočivima. Ponekad su indikovani operativni
zahvati. Refrakciona hirurgija podrazurneva ili intervenciju na rožnjači kojom
se slabi njena refrakciona moć ili implantaciju veštačkog minus sočiva u
prednju komoru.

86.Astigmatizam
Kod astigmatizma postoje složeni optički odnosi: nema jedne žiže već dve
žižne linije koje odgovaraju glavnim prelomnim meridijanima.Lik se ni na
jednom mestu ne stvara jasno već je saglasno odnosima koji postoje u
konoidu Šturma , bolje vidljiv u horizontalnom ili vertikalnom meridijanu.
Astigmatizam je skoro isključivo vezan za promenu zakrivljenosti rožnjače.
Umesto da prelama isto u svim meridijanima , što je normalno , kod
astigmatizma rožnjača prelama u jednom meridijanu najjače, a u drugom koji
je prema njemu pod pravim uglom, najslabije.Zavisno od toga da li jače
prelama vertikalni ili horizontalni meridijan, astigmatizam se deli na direktni
(jače prelama vertikalni) i inverzni (jače prelama horizontalni).Ako je pravac
glavnih meridijana kos, govori se o kosom astigmatizmu.
Položaj makule kod mešovitog astigmatizma je između 2 žižne linije, kod
složenog hipermetropnog astigmatizma je ispred prve žižne linije , a kod
složenog miopnog astigmatizma je iza druge žižne linije.Kod prostih
astigmatizama ,jedna žižna linija je uvek na makuli, a druga je ispred ili iza
nje.
Prema mestu glavnih žižnih linija u odnosu na makulu, astigmatizmi se dele na:
* jednostavni (simplex) astigmatizam , koji može biti :
- astigmatizam simplex miopicus , gde je jedna žižna linija pre
makule , a druga je na makuli
- astigmatizam simplex hipermetropicus , gde je jedna žižna
linija na makuli , a druga je iza nje
* mešoviti (mixtus) astigmatizam , gde je jedna žižna linija pre , a
druga iza makule
* složeni (kompozitum) astigmatizam , koji može biti :
- miopni , gde su obe žižne linije pre retine , samo su različito
udaljene i
- hipermetropni , gde su obe žižne linije iza makule , samo na
različitoj udaljenosti
Svi ovi astigmatizmi su posledica urođene anomalije zakrivljenosti rožnjače i
odlikuhju se jednakim prelamanjem duž jednog istog meridijana.Ako zbog
povreda dođe do ožiljaka i do pojave da jedan te isti meridijan prelama
isto u svim delovima , onda govorimo o iregularnom astigmatizmu.
Osobe koje imaju astigmatizam vide nejasno i na daljinu i na blizinu.
Precizna dijagnostika se postiže pregledom zakrivljenosti rožnjače (keratometar)
i ukupnim određivanjem refrakcije (skijaskopija, refraktometrija).
Ove anomalije se koriguju cilindričnim sočivima (simpleks forme) ili
sferocilindričnim sočivima (složeni i mešoviti oblici).Jedan broj se može
korigovati refrakcionom hirurgijom.
Na oku je čest nalaz mala nejednakost u moći prelamanja vertikalnog i
horizontalnog meridijana za 0,5 do 0,75D i to se naziva fiziološki
astigmatizam (kako jače prelama vertikalni meridijan , on je direktan). Kod
starijih osoba , posle 50 – te godine, se javlja mali astigmatizam (indirektni).
Propisivanje naočara zavisi od vrste refrakcione anornalije.
87.Oštrina vida (visus)

Oštrina vida se definiše kao sposobnost oka da vidi odvojeno dve susedne
tačke pod određenim minimalnim uglom.Taj minimalni ugao se naziva
minimum separabile i treba ga razlikovati od minimum visibile (minimalna
veličina da bi predmet bio opažen) koji je manji od 1 i minimuma
cognoscibile (ugao pod kojim se prepoznaje oblik) , koji iznosi 5.
Oštrina vida je vezana za makulu luteu , koja se sastoji samo iz
čepića.Osnovni preduslov da se dve odvojene tačke percipiraju kao dve je
da njihovi likovi padnu na 2 čepića fovee tako da između nadraženih
ostane jedan nenadraženi črepić.U protivnom se dobija elipsa.Pored
besprekorno providnih optičkih medija , od presudnog značaja je i građa same
foveole , koja se sastoji isključivo od čepića , bipolarne i ganglijske ćelije
su pomerene lateralno od foveole ; veze retine su samo u tom delu
organizovane tako da jednom čepiću odgovara jedna bipolarna ćelija , a ovoj
jedna ganglijska ćelija i jedno vlakno u vidnom putu.Sama foveola je
avaskularna. Sama oštrina vida se stalno razvija do 6. ili 7. godine.
Određivanje oštrine vida
Centralna oštrina vida je mera najmanjeg predmeta koji neka osoba
može da prepozna na određenoj udaljenosti od oka.Po rođenju oštrina vida
je slaba i najbrže se razvija u prva 3 meseca života što se zbog čega se
označava kao kritični period razvoja vida.
Oštrina vida se određuje subjektivnim i objektivnim metodama.
Vidna oštrina na daljinu se označava kao odnos poređenja individualnih
mogućnosti u odnosu na usaglašene standarde.U tom kontekstu , prvi broj
označava udaljenost između oka pacijenta i tablice (optotipa) , a drugi broj
je udaljenost na kojoj se simboli mogu prepoznati od strane osobe sa
normalnom oštrinom vida.Vidna oštrina od 6/12 pokazuje da osoba na 6 m
može da prepozna simbole koje osoba sa normalnom oštrinom vida vidi
na 12 m.Oštrina vida od 6/6 je normalna oštrina vida.
Oštrina vida na blizinu se određuje ako se pacijent žali na vid na blizinu.
Najširu primenu imaju subjektivne metode.Fiziološki je najispravniji tzv.
Landoltov prsten koji je zapravo krug ucrtan unutar kvadrata , a zadatak
osobe je da pokaže u kom pravcu je okrenut otvor na prstenu.Druga vrsta
fizioloških simbola su tzv. Flugerove kuke nalik na štampano slovo E
okrenuto na razne strane.U praksi se najčešće koriste najneprecizniji
testovi sastavljeni od brojeva ili slova.
Simboli mogu da se ponude i složeni u određene tablice.To se vrši uz
pomoć optotipa i kolekcije probnih sočivaPacijent sedi na 6 m udaljenosti od
optotipa i ispituje se svako oko pojedinačno.Kako se ispitivana osoba uvek
nalazi na rastojanju od 6 m od optotipa , oštrina vida se dobija prema
formuli : V = d/D , gde je d rastojanje sa koga se vrši ispitivanje , a D je
rastojanje sa koga osoba treba da prepozna simbol. Ispitivana osoba ima
zadatak da čita sve prikazane simbole redom od najvećih do najmanjih.
Ako je pacijent sa 6 m pročitao samo simbol koji je predviđen da se vidi
sa 60 m , onda je njegova oštrina vida 0,1.
Ali ako je pročitao svih 10 redova ima oštrinu vida 1,0. Oštrina vida se
određuje za svako oko posebno.Oštrina vida u binokularnom aktu gledanja
je veća za 10% (1 red optotipa).
Pored subjektivnih metoda postoje i objektivne metode : najveću primenu ima
metoda sa iskazivanjem optokinetičkog nistagmusa ; ispred osobe se stavlja
rotirajući valjak na kome su nacrtane bele i crne vertikalne pruge. Zavisno od
njihove širine i brzine rotacije valjka sa jedne strane i oštrine vida sa druge

strane , pojavljuje se optokinetički nistagmus.Takođe postoji i trik metoda
gde pacijent ne zna kojim okom gleda.
Refrakcija
Refrakcija je deo optike koji izučava prelamanje svetlosti.To je odnos
između dužine prednje - zadnje osovine oka i jačine prelomnog aparata
oka (rožnjače i sočiva).
Sočiva su optički aktivna tela koja su ograničena sfernim i ravnim
površinama.Zavisno od toga da li paralelan snop svetlosti nakon prolaska
kroz sočivo dospeva u stanje konvergencije ili divergencije , sočiva se dele
na sabirna (konveksna) i rasipna (konkavna) sočiva.
Sabirna sočiva prema obliku prelomnih površina mogu biti :
bikonveksna
plankonveksna
konveksno – konkavna ili menisk , gde je jače zakrivljena konveksna površina
Ova sočiva su u sredini deblja nego na periferiji , lik posmatranog
predmeta je bliži i veći i zraci propušteni kroz njih daju realnu
žižu.Zavisno od udaljenosti žiže od centra sočiva , određuje se jačina
sabirnog sočiva izražena u dioptrijama.Jačina sočiva u dioptrijama je
jednaka recipročnoj vrednosti žižne daljine izražene u metrima.
Rasipna sočiva mogu biti :
bikonveksna
plankonveksna
konveksno – konkavna ili menisk , gde je jače zakrivljena konkavna površina
Ova sočiva su u sredini tanja nego na periferiji , lik posmatranog predmeta
je dalji i manji i zraci propušteni kroz njih dospevaju u divergenciju , pa
je žiža virtuelna.
Cilindrična sočiva su odsečak (sabirna) ili otisak cilindra (rasipna sočiva).
Cilindrična sočiva prelamaju svetlost samo u jednom , aktivnom , meridijanu ,
dok kroz drugi , neaktivni, meridijan svetlost prolazi bez prelamanja.
Kombinacija sfernih i cilindričnih sočiva daje torično sočivo.
Nedostaci sočiva su :
- sferna i hromatska aberacija
- astigmatizam kosih zrakova
- deformacija likova na periferiji
- periferno suženje vidnog polja
Sferna aberacija nastaje usled nejednakog prelamanja svetlosnih zraka koji
padaju na nejednake udaljenosti od optičkog centra sočiva , pri čemu se
najviše prelamaju zraci koji padaju na periferni deo sočiva.Oko koriguje
sfernu aberaciju sužavanjem zenice.
Hromatska aberacija nastaje zbog nejednakog prelamanja svetlosnih zraka
različitih talasnih dužina.Najjače se prelamaju plavi zraci (najkraći) , a
najslabije se prelamaju crveni zraci (najduži).
Astigmatizam kosih zraka nastaje zbog nepravilnog prelamanja onih zraka
koji padaju koso na sočivo i prolaze van optičkog centra.
88.Određivanje refrakcije
Za određivanje refrakcije se koriste subjektivne i objektivne metode.

Subjektivna metoda se vrši uz pomoć optotipa i kolekcije posebnih
sočiva. Metoda se sastoji u tome da pacijent sedi na 6 m udaljenosti od
optotipa i ispituje se svako pojedinačno oko (drugo oko je zatvoreno).Osoba
čita sve simbole od najvećih do najmanjih.
Interpretacija rezultata :
a) pacijent je pročitao svih 10 redova i oštrina vida mu je 1,0.Radi se
ili o emetropiji ili o hipermetropiji manjeg stepena koja je kompenzovana
akomodacijom.Pred ispitivano oko se sada stavlja sočivo od + 0,5 D.
Emetrop to doživljava kao smanjenje oštrine vida , dok hipermetrop i dalje
vidi dobro vidi 10 redova.Dalje povećanje + korekcije dovodi do utvrđivanja
hipermetropije koja se meri najjačim plus sočivom sa kojim osoba još uvek
vidi 1,0.
b) pacijent je pročitao samo nekoliko redova (od 1 do 9) - radi se o
miopiji ili manifestnoj hipermetropiji.Pred ispitivano oko se stavlja sočivo od
-0,5 D
Hipermetrop to doživljava kao smanjenje oštrine vida ; nasuprot njemu miop
vidi jedan ili dva reda više ; sa pojačavanjem minus sočiva za po - 0,25 D ,
tražimo najslabije minus sočivo sa kojim osoba vidi 10. red.
Ukoliko kod ispitivane osobe sa minus sočivom nismo dobili poboljšanje
oštrine vida , očigledno se radi o hipermetropiji i pred ispitivano oko dodajemo
sočiva od + 0,5 D prema sve jačim vrednostima tražeći najjače + sočivo sa
kojim se ostvaruje normalna oštrina vida.
Kod astigmatizma je teže odrediti granicu , a razlog leži u optičkim

karakteristikama astigmatičnog oka.Osoba sa astigmatizmom od 4 simbola u
redu, lakše prepozna 2, dok druga dva ne vidi dobro.U optotipima za
ispitivanje astigmatizma treba da se nalazi i "astigmatska lepeza" u vidu
debljih zrakasto postavljenih linija.Ova lepeza služi kako za otkrivanje
astigmatizma , tako i za njegovu korekciju.
Objektivno određivanje refrakcije se vrši uz korišćenje oftalmoskopije,
refraktometrije i skijaskopije.
Oftalmoskopija je jednostavna , alki samo orijentaciona metoda ; princip rada
je sledeći : slika očnog dna je oštra ako je ispitivač emetrop ili ima
iskorigovanu svoju refrakcionu manu.Veličinu refrakcione greške karakteriše broj
korišdenih dioptrija u glavi oftalmoskopa potrebnih da se dobije precizna slika
očnog dna.
Precizne podatke daje refraktometrija koja može biti manuelna i automatska.
Mogu da se određuju parametri rožnjače (keratometri) ili celog oka
(refraktometri).
Keratometri mere zakrivljenost prednje površine centralnog dela rožnjače i
izračunavaju njenu prelomnu moć u glavnim meridijanima.Refraktometri mere
celokupnu prelomnu moć oka u svim meridijanima do retine.
Skijaskopija je precizna metoda.Priprema pacijenta se vrši ukapavanjem
u oko cikloplegika atropina.Ovaj midrijatik izaziva paralizu cilijarnog mišića i
isključuje akomodaciju (cikloplegija).Pregled se vrši u zamračenoj prostoriji.
Pored glave ispitivane osobe se nalazi izvor svetlosti (Fušova lampa).Ispitivač
sedi na 1 m od pacijenta i pred svojim okom drži ravno kružno ogledalo koje
u svom centru ima otvor , dok se pred okom pacijenta nalazi lenjir u
kome su složena sočiva. Svetlost iz lampe pada na ogledalo i od njega se
odbija prema proširenoj zenici pacijenta.

Svetlost dospeva do očnog dna , aksijalni zraci se reflektuju nazad i kroz
centralni otvor se manifestuje kao crveni refleks.Dobijene skijaskopske
vrednosti , ne znače i napisani recept za naočare.
89.Akomodacija i prezbiopija
1) Prezbiopija ili staračka dalekovidost se javlja posle 45.te godine kada obim
akomodacije opada ispod 4 D.To znači da je kod emetropnih osoba tačka
najbližeg vida udaljena više od 25 cm i da pri preciznom radu na blizinu
dolazi do pojave nejasnih slika i astenopijskih smetnji (brzo zamaranje, bol u
predelu čela).
Prezbiopija se koriguje nošenjem sabirnih sočiva prema principu da preostali
obim akomodacije i dodatna korekcija omoguće normalan rad i na udalienosti
od 25 cm.Tako emetropne osobe stare 45 godina dobijaju korekciju + 0,75 ili
+ 1,0 D što sa preostalim obimom akomodacije (+ 3,5 D) omogućava rad
i čitanje na 25 cm.Jačina staračkih naočara povećava se svakih 5 godina za
0,75 D , sve do 70. godine kada korekcija od + 4 D ostaje do kraja života.
Kod kratkovidih i dalekovidih , prilikom korekcije prezbiopije , mora da se
obračuna visina refrakcione anomalije i jačina potrebne korekcije.Tako će
hipermetrop od + 2 D , ispoljiti svoju hipermetropiju pre 40. godine života
i pored korekcije za daljinu od + 2 D , dobiće prve prezbiopne naočare od
+ 3 D. Nasuprot tome , miopija se javlja kasnije i miop od - 2 D , počinje da
nosi prezbiopne naočare od 0,785 D tek posle 55. godine.
2) Paraliza akomodacije može biti centralna i periferna.Jednostrana pareza
akomodacije se javlja kod luesa cerebri i može biti kombinovana sa
parezom sfinktera ili spoljašnjih očnih mišića.Obostrana pareza akomodacije
bez oštećenja sfinktera pupile se javlja kod difterije.Botulizam daje i
paralizu akomodacije i paralizu pupile.
Često su periferne paralize akomodacije povezane sa istovremenom
midrijazom kod trovanja gljivama ili primene atropina.
3) Spazam akomodacije nastaje kod hipermetropa posle dužeg rada na
blizinu ili posle primene miotika.Manifestuje se bolovima u očima i glavi ,
miopijom , uzanom pupilom.Jedan deo mladih hipermetropa kod kojih nije
izvršena korekcija njihove anomalije , mogu da razviju toliko spazam
akomodacije da pri subjektivnom određivanju refrakcije , koriguju do
normalne oštrine vida samo uz pomoć minus sočiva.
Sa starenjem sve promene akomodacije postaju manje značajne.
90.Prepisivanje naočara i sočivo

Savremeno izrađena sočiva za naočare uklanjaju sfernu i hromatsku
aberaciju kao i astigmatizam kosih zrakova.Sočiva mogu biti izrađena kao
monofokalna (korekcija za daljinu ili blizinu) , bifokalna (u istom sočivu je
ugrađen deo za daljinu i deo za blizinu u donjoj polovini) , trifokalna (za 3
distance) i multifokalna (gde postoji postepeni prelaz od korekcije za daljinu
do potrebne dioptrije za rad na blizinu).
Prema građi sočiva mogu biti sferna , cilindrična i kombinovana.Kod
heteroforija i strabizma propisuju se i prizme same ili u kombinaciji sa
sočivima.Naočarima se popravlja i funkcija spoljašnjih mišića oka kod

njihove insuficijencije.Naočarima se ostvaruje i zaštitna funkcija od zračenja ,
čestica metala i prašine itd.
Neželjeni efekti sočiva u naočarima su promena položaja i veličine predmeta,
ograničenje vidnog polja , ograničenje polja ramom naočara , smetnje kod
adaptacije na tamu kod nošenja obojenih naočara itd.Od značaja je i
materijal od kog su sočiva napravljena.Kristalna stakla daju najbolju sliku ,
najotpornija su na oštećenje , ali su i najteža.Kod plastičnih materijala je
obrnuto.Kod propisivanja naočara mora da se obrati pažnja na to da se
navede tačno sferna korekcija , kod cilindričnih stakala i tačan položaj
neutralne osovine prema Tabo skali.
Refrakcija se određuje za svako oko pojedinačno , dok određivanja naočara
mora da se vodi računa o tome da je vid binokularan.
Kontaktna sočiva
Prednosti kontaktnih sočiva su :
* ne menjaju veličinu posmatranog predmeta
* uspešno koriguje astigmatizam
* svode na minimum nedostatke sočiva u naočarima (sfernu i
hromatsku aberaciju , vidno polje nije suženo , nema zamagljivanja itd.)
* koriste se kao zaštitni sloj kod distrofija rožnjače , kao nosači
lekova
* ima profesionalne i estetske indikacije
Nedostaci kontaktnih sočiva su :

* hipoksija rožnjače , koja se rešava pomoću forme sočiva i
materijala od kog je sočivo napravljeno
* moguća infekcija
* taloženje na sočivu proteinskih depozita iz suza
* teškoće pri održavanju i stavljanju na oko
* visoka cena
Zavisno oid materijala od kog su napravljena , razlikuju se tvrda i meka
sočiva.Tvrda su napravljena od polimetil – metaakrilata i njihova indikacija je
keratokonus.Danas se koriste skoro isključivo tvrda , gas propustljiva sočiva
koja propuštaju dovoljno kiseonika do epitela rožnjače.
Meka sočiva su građena od fleksibilnih materijala koja propuštaju kiseonik ,
dobro se podnose ; ali ona ne propuštaju samo kiseonik već i
mikroorganizme što može da dovede do infekcije ; osim toga ova sočiva
omogućavaju i taloženje proteinskih depozita što može da dovede do
alergijskih reakcija vežnjače.Treba ih skidati za vreme spavanja i pažljivo
čistiti.
91.Anatomija i fiziologija bulbomotora

Ekstraokularni mišići (bulbomotori) vrše pokrete oka i njih čine na svakom
oku po 4 prava i 2 kosa mišića.4 prava mišića polaze od Zinovog tetivnog
prstena koji okružuje optički kanal , a završavaju se na beonjači.
Gornji kosi mišić polazi od vrha orbite i pripaja se na skleri na zadnjem
spoljnjem kvadrantu bulbusa.

Donji kosi mišić polazi od unutrašnjeg ugla dna orbite i pripaja se na
zadnjem donjem spoljnjem kvadrantu, na beonjači.
Bulbomotori su inervisani od 3 para kranijalnih nerava :
- gornji kosi mišić inerviše n.trohlearis (IV)
- spoljni pravi inreviše n.abducens (VI)
- sve ostale inerviše n.oculomotorius (III)
Svi pokreti oka se vrše oko 3 zamišljene ose koje se seku u u centru
rotacije :
* oko vertikalne ose se vrše pokreti addukcije (put unutra ,
nazalno) i abdukcije (put upolje , temporalno)
* oko horizontalne ose se vrše pokreti supradukcije (podizanje) i
infradukcije (spuštanje) očne jabučice
* oko sagitalne ose se vrše pokreti rotacije : ka nosu
(inciklodukcija) i od nosa (eksciklodukcija)
Pokreti jednog oka se zovu dukcije ; pokreti oba oka u istom smeru se
zovu verzije , a pokreti oba oka u suprotnom smeru se zovu vergencije.
92.Ispitivanje okulomotorne ravnoteže

Normalno , lik objekta simultano pada na foveole oba oka.Ako samo jedno
oko posmatra predmet , a drugo oko je devirano , onda postoji razrokost ili
strabizam.Veličina devijacije je ugao razrokosti.
Manifestni strabizam ili heterotropija je razrokost koja postoji pri
binokularnom gledanju.
Latentni strabizam ili heteroforija je skrivena devijacija koja se otkriva
kada prekinemo binokularni vid pokrivanjem jednog oka.
Najjednostavniji test u otkrivanju okulomotorne neravnoteže je test
pokrivanja – otkrivanja , koji se sastoji iz 4 dela :
a) test pokrivanja
b) test otkrivanja
c) alternirajući cover test
d) prizma cover test
a) Test pokrivanja (cover test) : ispitivač posmatra jedno oko , a pokriva
drugo ; ako se otvoreno oko pomera , znači da ranije nije fiksiralo predmet
i da postoji manifestni strabizam (heterotropija)
b) Kod latentnog strabizma (heteroforije) , ovaj pokret se otkriva testom
otkrivanja ; ako se oko kreće , znači da je prekid fuzije pokrivanjem oka
omogućio devijaciju.Smer korektivnog pokreta određuje vrstu devijacije , pa
postoji :
- ezoforija (oko se pomera od unutra u središnji položaj)
- egzoforija (oko se pomera od upolje u središnji položaj)
- hiperforija (odozgo u sredinu)
- hipoforija (odozdo u sredinu)
c) Ako pokrivamo čas jedno čas drugo oko , izvodimo alternirajući cover
test.Tako otkrivamo ukupnu devijaciju (heterotropiju + heteroforiju).
d) Prizma cover test služi za merenje ugla devijacije.Prizmu stavljamo
pred jedno , a nekada i pred oba oka.

93.Motorna komponenta binokularnog vida
Kada su oči upravljene put napred i fiksiraju predmet udaljen više od 6 m ,
to je primarni položaj pogleda.Pokret oka u određeni pravac izvodi izvodi
mišić agonist , a njegov antagonist se relaksira.
Horizontalni mišići (m.rectus internus i externus) , vrše addukciju i abdukciju
oka.
Vertikalni mišići (m.rectus superior i inferior) su glavni podizači i spuštači
oka ; ova njihova funkcija je najviše izražena kada je oko abdukovano ;
kada je oko u položaju ka nosu , oni vrše addukciju.M.rectus superior vrši
inciklodukciju , a m.rectus inferior eksciklodukciju.
Kosi mišići (m.oblikvus superior i inferior) vrše ciklodukciju i to
m.oblikvus superior inciklodukciju , a m.oblikvus inferior eksciklodukciju.
Uloga podizanja i spuštanja je izražena kada je oko u addukciji i to
m.oblikvus superior vrši spuštanje , a m.oblikvus inferior podizanje ; oba
mišića vrše abdukciju.
Mišići sinergisti su oni koji imaju zajedničko polje akcije ; tako pri pokretu
oka na gore , sinergični mišići su gornji pravi i donji kosi.Mišići sinergisti za
jednu funkciju mogu biti antagonisti za drugu funkciju (tako na primer
gornji pravi i donji kosi mišić su antagonisti za pokrete rotacije).
94.Senzorna komponenta binokularnog vida

Osnovu senzorne komponente binokularnog vida čini normalna retino –
kortikalna korespodencija.Tačke u prostoru koje se projektuju na
korespondirajuće retinalne tačke , leže na imaginarnoj ravni koja se zove
horopter.Horopter je imaginarna ravan gde se svi predmeti vide jednostruko.
Elementi binokularnog vida su :
1) simultana percepcija
Istovremeno na 2 korespondirajuće tačke oba oka se stvara lik približno
jednake veličine ; likovi se uvek stvaraju na 2 makule bez obzira da li
se fiksira predmet pri gledanju na daljinu ili blizinu , zbog akomodacije i
konvergencije.
2) refleks fuzije
On stapa 2 lika u jedan , ako su formirani na korespondirajućim tačkama.
Fuzija ima motornu i senzornu komponentu.Senzorna fuzija dovodi do
jednostrukog gledanja , a motorna fuzija dovodi očnu jabučicu u određeni
položaj da bi zadržala senzornu fuziju.Kada je fuzija prekinuta , nastaju
diplopije.
3) stereo vid
Stereo vid postoji jer se fuzionišu likovi koji daju osećaj dubine.
stereoskopski vid
Prednosti binokularnog vida nad monokularnim su :
# binokularna vidna oštrina je viša od monokularne
# astenopske smetnje su manje kod binokularnog vida
# binokularno vidno polje je šire od monokularnog

Poremećaji binokularnog vida
Ovi poremećaji nastaju u periodu razvoja binokularnog vida , u prvim
godinama života.Najnepovolinije je kada se skretanje jednog oka javi u prvoj
godini, a odlazi se očnom lekaru tek posle treće godine.Uslov za nastanak ovih
poremećaja je motorni poremećaj.Kad jedno oko skrene, slika na tom oku pada
na jednu tačku koja je nazalno ili temporalno od makule.Umesto fuzionisanih
likova dobijamo dva odvojena lika.Pri normalnoj retinalnoj korespodenciji ,
prvi lik je dobijen od oka koje fiksira , a drugi od tačke na skrenutom oku.
Ako strabizam nastane do 7. ili 8. godine , mozak razvija razne
mehanizme kao odgovor na normalan binokularni vid.To su : diplopije ,
supresija , ambliopija , anomalna retinalna korespodencija i ekscentrična
fiksacija.
Kod razrokih pacijenata se formiraju različiti likovi na 2 foveole.Objekti
tih likova se vide u prostoru u istom vidnom pravcu i to se naziva
vizuelna konfuzija.
• Neutralizacija je negativan mehanizam izbegavanja duplih slika koji
se sastoji u tome da lik skrenutog oka ne stiže do CNS - a. Na deviranom
oku se stvara tzv. skotom neutralizacije između makule i određene tačke.
Kad devirano oko fiksira, skotom na njemu iščezava ali se simetričan javlja
na bivšem vodećem oku. Pri monokularnom gledanju nema skotoma.
• Binokularne diplopije nastaju kada se lik posmatranog predmeta
formira na foveoli jednog oka i van foveole drugog oka (na drugoj
retinalnoj površini).
• Supresija u binokularnom gledanju postoji kada lik formiran na
foveoli jednog oka postane dominantan , a isključuje se lik formiran na
drugom oku.Supresija dobija oblik skotoma.
• Anomalna retinalna korespodencija postoji kada se lik formira na
nekorespondirajućim tačkama dve retine , ali dovodi do jednostrukog viđenja
jer stimuliše korespondirajuće tačke okcipitalnog korteksa.
Heterotropija dovodi do pomeranja vidnog pravca razrokog oka i to
pomeranje odgovara veličini ugla razrokosti i to da bi se izbegle duple
slike.Sada korespondirajuća tačka dominantnog oka postaje druga retinalna
površina , a ne makula razrokog oka.
• Kod duboke ambliopije je moguće da bolesnik pri monokularnom
gledanju fiksira i dalje foveolom (centralna fiksacija) ili fiksaciju preuzima
periferna retinalna površina.Ova ekscentrična fiksacija je uvek nestabilna.
Ovde oštrina vida pada sa udaljavanjem od foveole.Klinički , ekscentričnu
fiksaciju jednog oka možemo potvrditi zatvaranjem dominantnog oka , kada
se razroko oko ne pomera u središnji položaj , već zadržava razroki
položaj.Strabolozi pregledaju fiksaciju pomoću oftalmoskopa koji u sredini
projektuje krstić.Ako bolesnik fiksira foveolom krstić , tada postoji centralna
fiksacija , a kada fiksira krstić nekom drugom retinalnom površinom , tada
postoji ekscentrična fiksacija.
• Ambliopija je senzorni poremećaj koji je nastao zbog nemogućnosti
razvoja vidne oštrine na jednom ili oba oka.Ovde podrazumevamo sniženu
oštrinu vida , koja se ne može popraviti korekcionim staklima.
• Funkcionalna ambliopija (slabovidost) je snižena oštrina vida
najčešće jednog oka , koja se ne može korigovati naočarima ni kontaktnim
sočivima , a na oku nema anatomskih promena.Postoji i deprivaciona
ambliopija kod osoba sa kongenitalnom katraraktom.

Kod razroke dece postoji dominantno oko koje češće preuzima fiksaciju i
razroko oko koje postaje ambliopno jer se ne razvija oštrina vida.Ako
osoba sa razrokošću skreće jedno , a zatim drugo oko , ambliopija se ne
razvija.Supresija i ambliopija su različiti procesi.Supresija postoji pri
binokularnom vidu i to je proces gde mozak isključuje sliku koja je
dobijena sa razrokog oka da bi se izbegle duple slike.Zato se taj defekt
naziva fakultativni skotom.Kod ambliopije ovaj fakultativni skotom prelazi u
obavezni skotom inhibicije , tj. od binokularnog fenomena postaje strogo
monokularni.Tako ako zatvorimo dominantno oko , razroko oko preuzima
fiksaciju i dolazi u srednji položaj , a skotom i dalje postoji.Tako se oštrina
vida razvija na dominantnom oku , a oštrina vida razrokog oka ostaje na
nivou kada je poremećaj nastao.
Lečenje razrokosti
Glavni ciljevi u terapiji su :
A. lečenje štetnih posledica razrokosti (ambliopija , supresija i loš
stereo vid) i
B. smanjenje ugla razrokosti
A. Dokazano je da su rezultati lečenja bolji ako se ugao razrokosti
smanji pre navršene 2,5 godine ; sa navršenih 8 godina , senzorni razvoj je
završen , te lečenje ambliopije i stereo vida više nije moguće.
Prvi i najvažniji cilj lečenja je lečenje slabovidosti (ambliopije).Ugao
razrokosti se može smanjiti posle izlečenja ambliopije.
Okluzija vodećeg oka je glavni metod u lečenju slabovidosti.Tako se
stimuliše slabovido oko u cilju da se poveća oštrina vida.Postoje 2
stadijuma u lečenju ambliopije : početno poboljšanje i stadijum učvršćivanja
postignute oštrine vida.
Zatvaranje dominantnog oka može biti ceo dan ili na par sati i obično
traje oko godinu dana.Ako u prvih 4 meseca lečenja ne dolazi do porasta
oštrine vida , onda treba prekinuti ovaj način lečenja.Mali broj dece ne
može da podnese okluziju i tada je moguće ako su dalekovidi atropinskom
cikloplegijom smanjiti akomodaciju vodećeg oka.Dakle dete ima naočare , a
vodeće oko dobija atropinske kapi jednom dnevno , nekoliko dana.Tako
forsiramo slabovido oko.
B. Smanjenje ugla razrokosti
• Optičko lečenje podrazumeva nošenje naočara i upotrebu prizmi.
Naočare formiraju jasan lik na retini ; male greške ne moraju da se
koriguju , a ako postoji dalekovidost i ezotropija , propisuje se korekcija.
Nošenje prizmi izaziva optičko pomeranje retinalnog lika ; tada se eliminišu
duple slike ; prizme mogu biti plastične koje se stavljaju privremeno na
naočare ili se nose stalno kada mogu da se izliju zajedno sa korekcijom.
• Lekovi koji inaktiviraju acetilholinesterazu na neuromuskularnoj ploči,
pojačavaju efekat svakog nervnog impulsa.Nakon upotrebe tih lekova ,
smanjena je akomodacija i konvergencija , pa je ugao razrokosti bitno
smanjen.Injekcija botuliniskim toksinom tip A u ekstraokularni mišić izaziva
prolaznu paralizu tog mišića.Što je ugao razrokosti veći , potrebno je duže
trajanje paralize.
• Ortoptika je posebno bitna i od značaja su posebno postoperativne
vežbe kako u strabološkim kabinetima tako i kod kuće.
• Hirurško lečenje razrokosti čine operacije slabljenja (tu spadaju

retropozicija , elongacija i faden operacija) , jačanja (tu spadaju
anteropozicija , miektomija i nabiranje) i transpozicije bulbomotora.Cilj je da
se dovede oko u orto položaj pri pogledu put napred i dole.
Postoje različite podele razrokosti :

a) prema smeru skretanja oka na ezotropije , egzotropije , hipertropije
b) prema načinu skretanja oka na monokularni i alternirajući strabizam
c) prema uglu razrokosti na konkomitirajuće i inkomitirajuće strabizme
95. Konkomitirajući (neparalitični) strabizmi

Kod ove razrokosti , ugao razrokosti je uvek isti , bez obzira na pravac
pogleda i udaljenost posmatranog predmeta i bez obzira na to da li fiksira
desno ili levo oko, kao i da li je razrokost monokularna ili alternirajuća.
Ezotropija
Ezotropija znači da postoji devijacija vidnih osa put unutra.To je najčešća
forma razrokosti.Može biti primarna i sekundarna.Postoji akomodativna ,
neakomodativna i parcijalno akomodativna ezotropija.
Akomodativna ezotropija nastaje kada je akomodacija udružena sa
pojačanom konvergencijom.Najčešće je udružena sa dalekovidošću i nastaje
u uzrastu od 2 – 3 godine.Leči se naočarima.
Neakomodativna ezotropija se sreće kao infantilna i kao stečena ezotropija.
Infantilna ezotropija se javlja do 6. meseca života ; smatra se da postoji
poremećaj na supranuklearnim putevima za konvergenciju i divergenciju ;
može da se razvije vertikalna devijacija posle 18. meseca života.Posle
lečenja ambliopije , preduzima se hirurško lečenje.
Stečena ezotropija nastaje posle 2. godine života , a lečenje je hirurško.
Parcijalno akomodativna ezotropija je razrokost gde i pored propisanih
naočara postoji skretanje oka put unutra , što se leči hirurški.
Egzotropija
Egzotropija znači da postoji devijacija vidnih osa put upolje.Može biti
primarna i sekundarna.Primarne egzotropije mogu biti konstantne i
intermitentne.
Konstantna egzotropija se javlja kao infantilna do 6. meseca ili kao bazična
posle 6. meseca.Terapija oba oblika je hirurška.
Intermitentna egzotropija se javlja u uzrastu od 2. – 5. godine , a lečenje
podrazumeva korekciju miopije , lečenje ambliopije , ortoptičke vežbe , hirurško
lečenje.
96. Inkomitirajući (paralitički) strabizmi

Paralitična razrokost nastaje kao posledica pareze ili paralize jednog ili više
ekstraokularnih mišića.Kod sveže pareze , postoje duple slike (diplopije) ,
prinudni položaj glave (tortikolis okularis) i porast devijacije kada pacijent
fiksira okom na kome je paretični mišić.
Zato razlikujemo primarni ugao devijacije kada oko fiksira bez paretičnog
mišića i sekundarni ugao kada pokušava da fiksira oko sa paralizom ; tada
odgovarajući mišić ne može da učini puni pokret , pa se po Heringovom
zakonu povećava broj impulsa u mišiće sinergiste ; tada sinergista na

drugom neparalitičkom oku dobija veći broj impulsa.Sekundarni ugao
razrokosti je uvek veći od primarnog ugla.
Klinička slika akutno nastale paralize se menja u toku nekoliko dana , jer
paraliza jednog mišića utiče na ravnotežu svih bulbomotora , a posebno na
mišiće neparetičkog oka.Tada dolazi do hiperakcije i kontrakture antagoniste
na oku sa paralizom , a zatim i kontrakture sinergiste na drugom oku i na
kraju nastaje paraliza antagoniste na drugom oku.Na taj način devijacija od
inkomitirajuće postaje konkomitirajuća.
Ispitivanje bolesnika sa paralitičkim strabizmom podrazumeva :
- ispitivanje pokreta verzije i dukcije
- merenja ugla razrokosti
- test naginjanja glave
- traženje kompenzatornog držanja glave
- otkrivanje senzornih anomalija
- traženje pogrešne orijentacije i prividnog kretanja likova
Test sa crvenim staklom pred jednim okom služi za otkrivanje diplopija.
Hes – Lankaster test omogućava da se odredi veličina devijacije vidnih osa ,
a izvodi se pomoću crveno – zelenih naočara , ekrana i 2 projektora.
Osnovna podela inkomitirajućih strabizama je na neurogene i mehaničke ,
a po mestu lezije se dele na : nuklearne , fascikularne , lezije perifernog
nerva , neuromuskularne ploče , mišiča i lezije u orbiti.
Mehanički inkomitirajući strabizmi postoje kod bolesti tiroidne žlezde , kod
orbitalnih fraktura , kod Daunovog sindroma itd.Kod ovog strabizma ,
pokreti su normalne brzine i naglo prestaju da postoje.
Neurogeni strabizmi pokazuju smanjenu funkciju zahvaćenog mišića.
Paraliza n.okulomotoriusa (III nerv)

Ovu paralizu izazivaju aneurizme , mikrovaskularni infarkti , tumori , vaskulitisi
ili je kongenitalnog porekla.Ova paraliza se javlja kao :
* oftalmoplegia externa kada su zahvaćeni svi spoljašnji mišići oka ;
kako je funkcija m.rectus lateralisa i m.oblikvus superiora očuvana , to se
očna jabučica nalčazi u položaju upolje , a gornji kapak je spušten
* oftalmoplegia interna postoji kada su ledirana parasimpatička
vlakna III nerva i tada postoji cikloplegija i midrijaza
* oftalmoplegia totalis je posledica oštećenja i motornih i
parasimpatičkih vlakana III nerva
Paraliza n.trohlearisa (IV nerva)
Najčešći uzrok vertikalnog strabizma je slaba funkcija gornjeg kosog mišića
zbog paralize IV nerva.Kongenitalnog je porekla kod trećine
bolesnika.Stečeni oblici nastaju zbog trauma glave ili mikrovaskularnih
infarkta.
Paraliza n.abducensa (VI nerva)
Najčešći uzrok neurogenih strabizama je paraliza VI nerva.Njeni uzroci su
mikrovaskularni infarkti , tumori , povišen intrakranijalni pritisak , trauma ,
meningitis , može biti i kongenitalni.
Lečenje paralitičkih strabizama je etiološko.Duple slike se eliminišu
zatvaranjem oka i terapijom prizmama.Daju se injekcije botulinskog toksina ,
a najčešće se lečenje završava hirurški.
Titranje očiju (nistagmus)

Nistagmus je ritmično nevoljno kretanje oba oka , obično u istom smeru i
jednakog intenziteta.Jednostrani nistagmus se sreće isključivo kod duboke
ambliopije jednog oka.
Prema vrsti pokreta razlikujemo :
- pendularni ili klatni nistagmus , gde su obe faze jednake
amplitude i trajanja
- ritmički ili trzajni nistagmus , gde je jedna faza spora i duža , a
druga faza je brža i kraća
Prema smeru brze faze se određuje smer nistagmusa.Po smeru pokreti
mogu biti horizontalni , vertikalni , rotatorni ili može da postoji mešoviti
nistagmus.
Amplitude nistagmusa mogu biti velike (preko 15 stepeni) , srednje (od 5 – 15
stepeni ) i male (fini nistagmus , ispod 5 stepeni).
Prema frekvenci , dele se na nistagmus sa visokom , srednjom i niskom
frekvencom.
U dijagnostici nistagmusa ispitujemo :
* položaj glave i očiju (u primarnom položaju i pri čitanju
optotipova)
* elektro – nistagmogram
* položaj glave na slikama iz detinjstva
Kompenzatorni pložaj glave je takav da nistagmus tada skoro nestaje ;
glava se obično okreće u pravcu brze faze , a oči u pravcu spore faze.
Nistagmus se deli na fiziološki i patološki.
Fiziološki nistagmus može biti :
• Nistagmus krajnjeg položaja (brza faza je u smeru ekstremnog
položaja oka)
• Optokinetski nistagmus (prilikom vožnje vozom , oči se kreću u
suprotnom smeru od kretanja voza)
• Eksperimentalni nistagmus (pokretanje crno – belog bubnja , Baranijeva
stolica)
Patološki nistagmus može biti :
• Senzorički (pendularni) , koji nastaje kod organskih oboljenja oka ;
uzrok je stvaranje nejasne slike na makuli (kongenitalna katarakta ,
kongenitalni glaukom , traumatska katarakta itd.).Smatra se da postoji
poremećaj u aferentnom delu inervacije bulbomotora.Ovaj nistagmus je
pendularni , oštrina vida je snižena , a često postoji i klimanje glave
• Motorički nistagmus postoji na očima bez patoloških promena.Oštrina
vida je snižena više u položaju glave put napred nego u kompenzatornom
položaju.Glava se okreće u smeru brze faze , a oči u smeru spore faze , jer
tu postoji zona blokade nistagmusa , pa je oštrina vida najbolja.Nistagmus se
pojačava pri pokušaju fiksacije.
Motorički nistagmus se leči konzervativno (optička sredstva i prizme) ili
hirurški.
• Latentni nistagmus je strabološki fenomen.Javlja se pri pokrivanju
jednog oka , a ne postoji kada su oba oka otvorena.Po obliku je ritmičan
i nastaje kada postoji isključenje binokularnog vida ili kada postoji
okulomotorna neravnoteža
97.Anatomija optičkog nerva

Optički nerv se sastoji od oko milion aksona ganglijskih ćelija retine.
Aksoni se grupišu i konvergiraju ka papili optičkog nerva gde čine optički
nerv.Optički nerv napušta očnu jabučicu kroz horioskleralni kanal koji je
smešten 1 mm ispod i 3 mm nazalno od zadnjeg pola očne jabučice.Nakon
što napusti očnu jabučicu , optički nerv prolazi kroz orbitu , preko
optičkog foramena ulazi u lobanjsku jamu i dospeva do hijazme.Dalji tok
ide do lateralnog genikulatnog tela , gde se stvaraju sinapse sa neuronima
koji se završavaju u primarnom vidnom korteksu okcipitalnog režnja.
Oboljenja optičkog nerva
98.Optička neuropatija
Etiologija je različita : inflamatorna (sinusitis , meningitis , orbitalne upale) ,
endokrina (dijabetes , hipertireoza) , toksična (intoksikacija alkoholom i
nikotinom) , infektivna (virusne ili bakterijske infekcije) , demijelinizirajuća
stanja (multipla skleroza , encefalomijelitis) itd.Najčešći uzrok retrobulbarnog
neuritisa je multipla skleroza.
Razlikuju se 2 forme optičkog neuritisa : papilitis i retrobulbarni neuritis.
Kod papilitisa je proces ograničen na papilu (intraokularni deo nerva) , dok
je kod retrobulbarnog neuritisa proces lokalizovan iza očne jabučice.
Znaci optičkog neuritisa se obično javljaju unilateralno.Kardinalni simptom
je gubitak vida.Ovaj simptom služi za diferencijaciju optičkog neuritisa od
edema papile druge teiologije.Gubitak vida je privremen i praćen je bolom
u okom koji se pojačava pri pokretima očne jabučice.Poboljšanje vida je za
2 – 3 nedelje.U vidnom polju postoji centralni skotom , a zenica sporije
reaguje na svetlost.
Kod papilitisa se oftalmoskopom uočava edem i hiperemija papile , dok
kod retrobularnog neuritisa nema promena na očnom dnu.
Diferencijalno dijagnostički , problem pravi staza papile koja se javlja kod
povišenog intrakranijalnog pritiska.Manja elevacija papile i smanjena oštrina
vida kod papilitisa , razlikuju ga od staze papile.Za stazu papile je
karakteristična normalna oštrina vida.
Optički neuritis se leči sistemskom primenom kortikosteroida.
99.Staza papile optičkog nerva

Staza papile je neinflamatorni edem papile koji je uzrokovan povišenim
intrakranijalnim pritiskom bilo koje etiologije.Najčešći uzroci povišenja
intrakranijalnog pritiska su : cerebralni tumor , apsces mozga , subduralni
hematom , hidrocefalus i maligna hipertenzija.
U mehanizmu nastanka značajan faktor je opstrukcija venskog protoka koja
je izazvana kompresijom centralne retinalne vene na mestu gde ona napušta
optički nerv i prolazi subarahnoidalnim i subduralnim prostorom.
U ranom stadijumu , dijagnoza staze papile nije laka.Granice papile su
nejasne , postoji hiperemija papile i distenzija retinalnih vena.U kasnijem
stadijumu , dijagnoza je lakša.Postoji prominencija papile koja je praćena
peripapilarnim edemom retine i plamenastim hemoragijama oko papile.Edem
papile može dostići prominenciju od čak 6 – 10 dioptrija.Uprkos edemu ,

oštrina vida je očuvana , a u vidnom polju postoji samo proširenje slepe
mrlje.Diferencijalno dijagnostički problem je sa papilitisom optičkog nerva.
Smanjenje intrakranijalnog pritiska dovodi do resorpcije edema papile bez
posledica po vid.Gubitak vida nastaje posle duge staze usled atrofije nerva.
Terapija zavisi od uzroka.Lumbalna punkcija je kontraindikovana kod ovih
pacijenata zbog opasnosti od hernijacije mozga u tentroijalnu incizuru ili u
foramen magnum , koja može izazvati pritisak na medulu i naglu smrt.
100. Atrofija optičkog nerva

Atrofija optičkog nerva je završni stadijum svih stanja koja dovode do
destrukcije ganglijskih ćelija na bilo kom mestu od retine do njihovih
završetaka u lateralnom genikulatnom telu.
Dijagnoza atrofije papile zahteva pored oftalmoskopskog pregleda i proveru
funkcionalnog stanja oka.Bleda papila , gubitak vida i defekti u vidnom polju
karakterišu ovo stanje.
Uzroci atrofije optičkog nerva su :
• vaskularni (okluzija centralne retinalne vene)
• degenerativni (retinitis ili u sklopu sistemske bolesti)
• staza papile
• optički neuritis
• kompresivni (kompresija nerva u orbiti ili endokranijumu)
• toksični (toksična ambliopija)
• metabolički (dijabetes)
• traumatski (direktna povreda nerva)
• glaukomni
Klinička slika
Jedini simptom je gubitak vida.Ako je pri pregledu atrofična papila jasnih
granica , kaže se da je atrofija primarna.Ako je atrofična papila nejasnih
granica , sa glijalnim tkivom koje ispunjava ekskavaciju papile i prelazi
preko nje , kaže se da je atrofija sekundarna.U oba tipa je redukovan broj
krvnih sudova na papili.
Lečenje osnovnog uzroka retko dovodi do poboljšanja.
Oboljenja optičke hijazme

Optička hijazma se nalazi iznad dorzuma sele turcike i od nje je odvojena
subarahnoidalnim prostorom.Iznad hijazme se nalazi III moždana komora , a
lateralno od hijazme je unutrašnja karotidna arterija koja se graniči sa
kavernoznim sunusom.Optička hijazma se sastoji od ukrštenih nazalnih
vlakana oba optička nerva , koja se spajaju sa temporalnim vlaknima i grade
optički trakt.
Oboljenja optičke hijazme najčešće nastaju zbog pritiska tumora hipofize sa
kojom je hijazma u kontaktu.Tumori hipofize mogu biti intraselarni i
supraselarni , a retko se sreće gliom hijazme.
Tumori hipofize mogu da potiču od neutrofilnih ćelija hipofize (hromofobni
adenom) , od eozinofilnih ćelija hipofize (hromofilni adenom) ili od ostataka
Ratkeovog špaga (kraniofaringeom).
Najčešći je hromofobni adenom : dominira glavobolja i pad vida sa
atrofijom optičkog nerva ; to su znaci koji prate hipopituitarizam.
Hromofilni adenom se odlikuje gigantizmom i akromegalijom , a kasnije
kada tumor počne da potiskuje hijazmu , dolazi do promena u vidnom polju.

Kraniofaringeom je supraselarni tumor.
Supraselarni meningeom zbog svoje lokalizacije anteriorno i superiorno od
hijazme , u vidnom polju dovodi do bitemporalne kvadranto – anopsije sa
centralnim skotomom na strani optičke atrofije.
Gliom optičke hijazme može biti sastavni deo neurofibromatoze ; javlja se
naglo sa gubitkom vida , atrofijom nerva i defektima u vidnom polju.
Tumori hipofize se najčešće otkrivaju na osnovu pada vida i promena u
vidnom polju.Tumor se uklanja hirurški.
101.Vidni put
Optički nerv nosi vidne informacije iz retine.Čine ga vidna vlakna i vrlo
malo pupilarnih vlakana.Svaki optički trakt zavija oko hipotalamusa i
cerebralnog pedunkuluma i završava se u lateralnom genikulatnom telu.
Neuroni lateralnog genikulatnog tela daju genikulo – kalkarini trakt , koji je
poslednji neuron vidnog puta.On se lepezasto širi u vidu optičke radijacije
koja prolazi kroz temporalni i parijetalni lobus na putu do okcipitalnog
korteksa.Svi impulsi iz desne polovine vidnog polja projektuju se na levu
cerebralnu hemisferu , a oni iz leve polovine na desnu cerebralnu hemisferu.
Na osnovu lokalizacije defekata u vidnom polju može da se predvidi
lokalizacija patološkog procesa u CNS – u.
Lezija retrobulbarnog dela optičkog nerva proizvodi centralni skotom u
vidnom polju.
Lezija hijazme koja sadrži ukrštena nazalna vlakna retine oba oka izaziva
bitemporalnu hemianopsiju , dok istovremeni gubitak obe nazalne ili
temporalne polovine vidnog polja oba oka izaziva heteronimnu hemianopsiju.
Lezije optičkog trakta , optičke radijacije ili vidnog korteksa daju
homonimne hemianopsije (gubitak istostranih polovina vidnog polja oba
oka).Kompletna destrukcija kalkarinog korteksa obe hemisfere izaziva
kompletno slepilo koje se naziva kortikalno ili cerebralno slepilo .Očuvan
pupilarni refleks i normalan izgled očnog dna su znaci koji diferentuju
kortikalno slepilo od slepila koje je uzrokovano oštećenjem vidnog puta
ispred ili na nivou hijazme
102.Vidno polje kod lezije vidnog puta
103.Refleks zenice na svetlost i akomodaciju

Reakcija zenice
Reakcija zenice može biti na svetlost , konvergenciju i akomodaciju.Reakcija
može biti direktna i konsenzualna.Zenica se pri jakom svetlu , akomodaciji i
konvergenciji sužava.
Direktna reakcija zenice zavisi od očuvanosti aferentnog puta reakcije na
svetlost (retina i optički živac) i eferentnog puta (optički refleksni luk).
Indirektna (konsenzualna) reakcija zenice je izazvana svetlosnim nadražajem
drugog oka.
Ova reakcija može da postoji i ako je oko amaurotično , zahvaljujući
bilateralnim sinapsama koje postoje između optičkih puteva i
parasimpatičkog dela okulomotorijusa.Tako lezija jednog optikusa dovodi

do gubitka vida i direktne reakcije zenice na svetlost sa iste strane , dok
je konsenzualna reakcija očuvana.
Zenica kontroliše količinu svetlosti koja ulazi u oko.Za to su odgovorni
pupilarni putevi.Postoji aferentni i eferentni put refleksa zenice na svetlost.
Aferentni put čine pupilarna vlakna koja se nalaze u sastavu optičkog
nerva i vidnog puta sve do mesta napuštanja optičkog trakta , pre sinapse
sa lateralnim genikulatnim telom.Kada napuste optički trakt , ova vlakna idu
u pretektalnu areu srednjeg mozga , a zatim se impulsi prenose do Vestfal –
Edingerovog jedra suprotne strane.
Eferentni put ide od Vestfal – Edingerovog jedra preko III nerva do
cilijarnog gangliona koji se nalazi u mišićnom konusu koji grade
ekstraokularni mišići.
Aferentni nadražaj jednog oka inerviše Vestfal – Edingerova jedra sa obe
strane , tako da će svetlosni impuls na jednom oku izazvati suženje zenica
oba oka.
Kod oštećenja aferentnog puta ugašena je direktna reakcija zenica na
svetlost (na osvetljenom oku) i indirektna reakcija (na neosvetljenom ,
suprotnom oku).
Kod oštećenja eferentnog puta , zenica na strani oštećenja ima ugašenu i
direktnu i indirektnu reakciju na svetlost.U tom slučaju su na suprotnom oku
očuvane i direktna i indirektna reakcija.
Kada oči gledaju predmet koji se nalazi blizu oka , odigravaju se 3
reakcije : akomodacija , konvergencija i konstrikcija pupile.Na taj način se
stvara jasan lik predmeta koji se posmatra.
Patološke promene zenice su : Argil – Robertsonova zenica , tonična zenmica
i Hornerov sindrom.
Argil – Robertsonova zenica je uzana (miotična) zenica koja ne reaguje na
svetlost , a reaguje na akomodaciju.Javlja se kod sifilisa CNS – a , mada
može da se javi i kod dijabeta i alkoholizma.
Tonična zenica je veće širine od normalne zenice sa slabijom reakcijom
na svetlost ; sporo se dilatira u mraku , ali promptno reaguje na ukapavanje
midrijatika ; nepoznatog je uzroka i benigno je.
Hornerov sindrom nastaje usled lezije simpatičkih puteva , a lezije mogu da

nastanu usled frakture cervikalnih pršljenova , tabes dorzalisa , medijastinalnih
tumora itd.Ovaj sindrom karakteriše unilateralna ptoza , mioza , enoftalmus i
odsustvo znojenja ipsilateralne strane lica i vrata
Uloga sočiva u akomodaciji
Sposobnost oka da na različitim odstojanjima posmatranog predmeta , a u
granicama između najbliže i najdalje tačke jasnog vida može da vidi ,
naziva se akomodacija.Akomodacija ima pasivnu i aktivnu komponentu.
Aktivna komponenta je cilijarni mišić , a pasivna komponenta je sočivo.
Cilijarni mišić kontroliše parasimpatikus.Stimulus za akomodaciju je :
* zamagljenje , nejasna slika posmatranog predmeta zbog udaljavanja i
približavanja posmatranog predmeta
* hromatska aberacija
* svesnost o blizini posmatranog predmeta
Iznenadna fiksacija nekog bliskog predmeta posle posmatranja nekog
udaljenog predmeta , podstiče sočivo na najbolju oštrinu vida putem
akomodacije za manje od jedne sekunde.
Mehanizam akomodacije

Parasimpatička stimulacija dovodi do kontrakcije cilijarnog mišića ; kontrakcija
cilijarnog mišića dovodi do opuštanja zonula i sočivo se ispupči i to više
prednji nego zadnji pol.Glavne promene na sočivu su na prednjoj kapsuli.
Kada se sočivo ispupči , rub zenice se pomera prema napred , koren dužice
prema pozadi , kao da sočivo želi da potone , oko akomodira.Povećana
prelomna moć sočiva i do + 34 dioptrije , sa promenom od + 0,4 dioptrije
u sekundi , omogućava jasnu sliku.Da bi se slika posmatranog predmeta
zadržala , broj parasimpatičkih impulsa mora stalno da se povećava.
Istovremeno sa akomodacijom je mioza i konvergencija , odnosno kontrakcija
unutrašnjih pravih mišića , tj. reakcija bliskog odgovora.
Akomodacija može da se meri ; za merenje treba da se odredi najbliža i
najdalja tačka jasnog vida i refrakcija oka.
Najbliža tačka jasnog vida (punctum proximum) je najbliže rastojanje
sa kojeg oko može još jasno da vidi.
Najdalja tačka jasnog vida (punctum remotum) je rastojanje sa kojkeg
oko može još uvek dobro da vidi bez akomodacije.
Punctum proximum emetropnog oka je na 33 cm.Punctum remotum
emetropnog oka je 6 m i dalje.
Punctum proximum i punctum remotum miopnog oka su blizu.Punctum
remotum miopnog oka je realna vrednost.Punctum remotum hipermetropnog
oka je virtuelan , jer se ovde svetlosni zraci seku iza očne jabučice.
Jačina akomodacije je izražena u dioptrijama i predstavlja obim akomodacije.
Obim akomodacije ne zavisi od refrakcije , već od uzrasta osobe.
Širina akomodacije je razdaljina između punctum proximuma i punctum
remotuma.Ona zavisi od refrakcije , pa je kod miopije duža ili kraća , kod
emetropije je od 6 – 14 m , a kod hipermetropije je beskonačna.
Akomodacija se uključuje kada se menja rastojanje između punctum
proximum i punctum remotum ; kod gledanja na 33 cm , akomodira se za 3
dioptrije.Ako je posmatrani predmet bliži , povećava se i akomodacija i
konvergencija.Oči imaju sposobnost da pri konstantnoj konvergenciji od 33cm ,
akomodiraju slabije ili jače od 3 dioptrije.Ovaj fenomen se naziva relativna
akomodacija i ona se dokazuje dodavanjem + ili - sočiva ; dodavanjem
minus stakala , testiramo pozitivni deo relativne akomodacije , a dodavanjem
plus stakala testiramo negativni deo relativne akomodacije.
Kao što postoji relativna akomodacija , tako postoji i relativna konvergencija ,
što znači da je pri konstantnoj akomodaciji , moguće promeniti konvergenciju.
104.Okularni motorni nervi

N.okulomotorius (III nerv)
Oštećenje svih vlakana III nerva daje totalnu oftalmoplegiju , unutrašnju i
spoljašnju.Unutrašnja oftalmoplegija nastaje usled oštećenja inervacije
intraokularnih struktura , a spoljašnja usled oštećenja inervacije
ekstraokularnih struktura.otalna oftalmoplegija (unutrašnja i spoljašnja) se
karakterišu : ptozom , devijacijom bulbusa put upolje , dilatiranom zenicom
koja ne reaguje na svetlost i akomodaciju.
Tumori u predelu kavernoznog sinusa najčešće izazivaju paralizu III nerva.
N.trohlearis (IV nerv)

Gornji kosi mišić koji ima važnu ulogu u rotaciji bulbusa na dole i put unutra,
inervisan je od strane IV nerva.Paraliza gornjeg kosog mišića izaziva diplopije
i zamagljenje vida , a do toga dovode lezije unutar kavernoznog sinusa.
N.abducens (VI nerv)
VI nerv inerviše spoljašnji pravi mišić koji je zadužen za abdukciju
bulbusa.Pareza ovog mišića izaziva ezotropiju bulbusa u primarnom položaju ;
javljaju se horizontalne diplopije koje su najizraženije pri pogledu u pravcu
polja akcije tog mišića , a odsutne su pri pogledu u pravcu suprotnom od
polja akcije tog mišića.Zato ti bolesnici imaju prinudan položaj glave koja
je okrenuta na stranu paretičnog mišića , a oči u pravcu dejstva unutrašnjeg
pravog mišića.
105.Povrede orbite (Blow – out fraktura orbite)

Po definiciji je to prelom zidova orbite ; najčešće strada pod orbite , tako
da kroz pukotinu u maksilarni sinus ponire sadržaj očne duplje , a delom i
očna jabučica.
Etiologija
Blow – out fracture orbite su posledica tupe povrede pesnicom , drvetom ,
teniskom loptom itd ; tom prilikom dolazi do potiskivanja očne jabučice
prema pozadi , povećanja intraorbitalnog pritiska i prskanja zida orbite tamo
gde je on najslabiji , a to je pod orbite i medijalni zid.
Klinička slika
Najčešće strada pod i unutrašnji zid orbite.Javlja se otok i hematom
kapaka , potkožni emfizem , koji se prepoznaje po pucketanju pri palpaciji
kapaka , a nastaje usled prodora vazduha iz okolnih sinusa ili nosa.Odmah
posle povred nastaje manja ili veća protruzija očne jabučice.Ali sa
povlačenjem edema i krvarenja , sve više se ispoljava upadanje očne
jabučice u orbitu (enoftalmus).Bolesnik ima diplopije posebno pri pogledu
na gore i anesteziju donjeg kapka zbog oštećenja infraorbitalnog nerva.
Komplikacije : celulitis orbite zbog prodora infekcije iz okolnih sinusa.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze , kliničkog pregleda , Rtg ili CT
orbite.
Diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir povrede orbite ali bez preloma
njenih zidova.
Lečenje je operacija nakon 10 dana od povrede da bi se povukao otok i
hemoragije iz orbite , AT zaštita i sistemski antibiotici.
• Ostale povrede orbite

Hematom nastaje posle tupe povrede , ubodne rane , frakture baze lobanje.
Kod frakture baze lobanje , hematomi se nalaze i na kapcima obostrano i to
se opisuje kao fenomen naočara ; ovi hematomi se resorbuju za 2 nedelje.
Avulzija očne jabučice može da nastane posle udara štapom koji prođe
između očne jabučice i zida orbite ili pri udaru u oštru ivicu nameštaja
itd.U ovom slučaju je vidni živac istrgnut iz očne jabučice i odmah nastaje
amauroza (ugašena vidna funkcija).
Povrede vidnog živca
Hematom orbite vrši kompresiju na vidni živac , a može doći i do
njegovog prekida i momentalnog slepila ; lečenje je bezuspešno.
Povrede kapaka

Hematomi kapaka kao posledica tupe povrede , brzo nastaju , ali se brzo i
povlače.Obično su toliko veliki da sužavaju rima palpebrarum.Emfizem
kapaka nastaje kao posledica frakture unutrašnjeg zida orbite ; pri palpaciji se
osećaju krepitacije ; emfizem se povlači za nekoliko dana bez posledica ; u
terapiji se daju antibiotici.
106.Strano telo rožnjače i vežnjače

Mehaničke povrede očne jabučice se dele na kontuzione i penetrantne
povrede očne jabučice i mogu da zahvataju sve strukture.
Povrede vežnjače
Tu spadaju krvni podliv vežnjače , emfizem konjuktive i strano telo vežnjače.
Emfizem konjuktive nastaje kao posledica preloma medijalnog zida orbite ,
pa vazduh iz etmoidalnog sinusa dospeva ispod konjuktive.To se obično
dešava kada se posle povrede pokuša da izduva nos sa te strane.Emfizem
konjuktive se prepoznaje po vidljivim subkonjuktivalnim mehurićima.Daju se
antibiotici , a emfizem se povlači za nekoliko dana.
Strano telo vežnjače podrazumeva strano telo u konjuktivalnom sakusu.
Najčešće se lokalizuje u subtarzalnom žlebu gornjeg kapka.Obično se radi
o opiljcima metala , parčićima drveta itd.Bolesnik ima osećaj da ima strano
telo , što izaziva bol , koji se pojačava pri pokretima kapaka , jer tada dolazi
do lezije rožnjače.Uz to postoji epifora , blefarospazam , fotofobija i cilijarna
hiperemija.Najvažnija komplikacija je erozija rožnjače.Dijagnoza se postavlja
pregledom na biomikroskopu i ektropioniranjem gornjeg kapka.
Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi erozija rožnjače bez stranog tela.
Lečenje se sastoji u uklanjanju stranog tela uz lokalnu primenu antibiotika.
Povrede rožnjače
Strano telo rožnjače podrazumeva stranu česticu koja je dospela u oko i
zadržala se na rožnjači.Najčešće su u pitanju opiljci metala , drvo , staklo ,
plastika itd.Bolesnik ima osećaj prisustva stranog tela , što je pračeno
grebanjem , fotofobijom , epiforom , blefarospazmom i cilijarnom hiperemijom.
Tokom vremena oko stranog tela se stvara beličasti pojas , koji predstavlja
ćelijsku infiltraciju.Ako se radi o gvožđu , oko njega se stvara prsten
sideroze , a ako je u pitanju bakar , oko njega se stvara halkoza.Najvažnija
komplikacija je infekcija i ulkus rožnjače.Dijagnoza se postavlja pregledom
na biomikroskopu.Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi erozija rožnjače
i strano telo vežnjače.Lečenje se sastoji u odstranjenju stranog tela uz
lokalnu primenu antibiotika , a ponekad i kratkotrajnog midrijatika.
107.Erozija rožnjače
To je defekt epitela rožnjače uz očuvan Bovanov sloj rožnjače.Najčešće
nastaje kao posledica povrede noktom , listom papira, granom drveta
itd.Bolesnik oseća jak bol , postoji fotofobija , epifora , blefarospazam ,
cilijarna hiperemija.Ako je erozija veća , bolesnik ne može da otvori
oko.Komplikacija je infekcija rožnjače , koja je opasna ako uz to postoji i
bakterijski konjuktivitis.Dijkagnoza se postavlja pregledom bolesnika na

biomikroskopu i bojenjem rožnjače fluoresceinom.Mesto erozije vezuje
fluorescein i vidi se kao zelenkasto ostrvo okruženo intaktnim
epitelom.Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi strano telo vežnjače i
rožnjače , ali samo dotle dok se bolesnik ne pregleda na biomikroskopu.
Lečenje se sastoji u lokalnom davanju antibiotika u vidu kapi ili masti , a
ako je erozija veća ukapava se i neki cikloplegik.Kod većih erozija , oko
se zatvara kompresivnim zavojem ; obzirom da je Bovanov sloj intaktan ,
erozija rožnjače se uvek završava restitucio ad integrum.
108.Kontuzione povrede očne jabučice

Pod kontuzionom povredom očne jabučice se podrazumeva narušavanje
integriteta unutrašnjih struktura očne jabučice , koje su nanete mehaničkom
silom uz očuvan zid.Nastaju u igri udarom lopte, pri grudvanju snegom, u
tuči pesnicom itd.To su obično teške povrede a nije retka i ruptura bulbusa.
Zavisno od intenziteta tupe sile i zavisno od toga koja je struktura očne
jabučice narušena , klinička slika može biti različita :
* na rožnjači može da postoji edeem ili erozija
* u prednjoj očnoj komori može doći do izliva krvi (hifema)
* kod dužice može da dođe do prskanja njenog korena , na mestu
gde se ona pripaja za cilijarno telo i nastanka iridodijalize
* može doći do prskanja sfinktera pupile i to na više mesta kada
govorimo o iridoreksi ; kao posledica nastaje traumatska midrijaza
* kod sočiva može doći do prskanja zonula Zini na jednom delu
cirkumferencije , dolazi do subluksacije sočiva ; ako dođe do prskanja zonula
celom cirkumferencijom , dolazi do luksacije sočiva
* kontuziona povreda može da dovede i do traumatske katarakte
* u staklastom telu se javljaju hemoragije (hemoftalmus)
* na očnom dnu može doći do rupture horoidee i ablacije retine
* ako je sila suviše jaka , dolazi do rupture bulbusa i to najčešće
u predelu Šlemovog kanala
Komplikacije su : erozija i edem rožnjače mogu dati ulkus rožnjače ;
hifema ako se ne povuče može da dovede do nastanka sekundarnog
ghlaukoma , do koga dovodi i velika iridodijaliza ; subluksirano i luksirano
sočivo povećavaju očni pritisak i dovode do sekundarnog glaukoma ; dalje
komplikacije mogu biti uveitis , ablacija retine , smanjenje oštrine vida ili
amauroza.
Dijagnoza se postavlja anamnezom ili heteroanamnezom ako se radi o
deci.
Posebno je važan pregled na biomikroskopu kod povreda prednjeg
segmenta oka ili oftalmoskopski pregled kod povreda zadnjeg segmenta oka.
U slučajevima zamućenja (hifema , hemoftalmus , katarakta) , od značaja je
ehografija.Diferencijalno dijagnostički , kontuzione povrede se mogu pomešati
sa penetrantnim povredama.
Lečenje : mirovanje , ponekad hospitalizacija , a lečenje zavisi od toga koja
je struktura oka stradala.

109.Penetrantne povrede očne jabučice
Penetrantne povrede očne jabučice nastaju dejstvom oštrih ili šiljatih
predmeta.Ti oštri predmeti mogu dovesti samo do laceracije dela zida
bulbusa ili proboja celog zida , kada govorimo o perforaciji rožnjače ili
perforaciji sklere.Ako postoji samo ulazna rana na rožnjači ili skleri ,
onda je to penetrantna povreda očne jabučice.Ako postoji i ulazna i
izlazna rana , onda je to perforativna povreda očne jabučice.Ako posle
penetracije dođe do zadržavanja stranog tela , govorimo o penetrantnoj
povredi sa stranim telom.
Penetrantne povrede očne jabučice su po definiciji povrede kod kojih je
došlo do narušavanja integriteta zida očne jabučice.Uzroci mogu biti nož ,
žica , trn , drvo , staklo itd.Svi oni dovode do penetrantnih povreda bez
zadržavanja stranog tela.Ali kod penetrantnih povreda sa zadržavanjem
stranog tela , dolazi zadržavanja parčića maetala , stakla , barutnih čestica
itd.
Klinička slika zavisi od veličine rane i lokalizacije.Ako je povreda mala ,
očna jabučica neće da izgubi svoju konfiguraciju.Ali ako je rana velika i
nalazi se na rožnjači , onda je prednja komora plitka , kroz ranu prolabira
dužica , oko je hipotono , a postoji i traumatska katarakta.Ako je rana na
skleri , onda je prednja komora duboka , a kroz ranu može da prolabira
uvea ili staklasto telo , oko je hipotono i retko postoji traumatska katarakta.
Komplikacije su : endoftalmitis , sekundarni glaukom , fakogeni uveitis ,
simpatička oftalmija , fibroza staklastog tela , atrofija bulbusa.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze , pregledu na biomikroskopu ,
Rtg – a ili CT – a.
Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze kontuzione povrede očne jabučice.
Lečenje : AT zaštita , antibiotici lokalno i sistemski , hirurška obrada rane ,
hirurško odstranjenje stranog tela , vitrektomijom ; primarna enukleacija se
vrši retko i to kod najtežih povreda.
110.Hemijske povrede (kauzome)

Kauzome su povrede oka hemijskim sredstvima , pre svega kiselinama i
bazama , pri čemu najčešće stradaju vežnjača i rožnjača , ali i kapci i
unutrašnje strukture oka.Od kiselina je najčešće sumporna kiselina (iz
akumulatora) , HCl i sirćetna kiselina.Od baza je to Ca hidroksid (gašeni kreč
ili malter) , a ređe Na hidroksid i amonijak.Ove povrede mogu biti zadesne ,
ali i namerne.
Klinička slika
Kauzome izazvane kiselinama imaju bolju prognozu , jer kiseline dovode
do koagulacione nekroze , usled stvaranja acidalbuminata , zbog čega dolazi
do stvaranja zaštitnog sloja koji onemogućava dalji prodor kiseline.Povrede
bazama imaju lošiju prognozu , jed dovode do kolikvacione nekroze , usled
stvaranja alkilalbuminata , koji prodire u dublje strukture.
Na osnovu providnosti rožnjače i obima limbalne ishemije , hemijske
povrede se dele na 4 stepena :
- stepen I : postoji hiperemija i hemoza vežnjače , rožnjača je
providna , epitel je intaktan , prognoza je odlična
- stepen II : ishemija vežnjače je manja od trećine limbusa ,
rožnjača je delimično zamućena , prognoza je dobra

- stepen III : ishemija zahvata polovinu limbusa , rožnjača je
zamućena sa potpunim gubitkom epitela , prognoza je loša
- stepen IV : ishemija je preko polovine limbusa , nekroza je intenzivna ,
rožnjača je potpuno zamućena , a proignoza je veoma loša
Komplikacije su : kod kauzoma I stepena dolazi do potpunog ozdravljenja ;
teži stepeni dovode do srašćenja kapaka sa bulbarnom konjuktivom
(simblefaron) ili sa bulbarnom konjuktivom i rožnjačom (korneosimblefaron) ;
zamućenja rožnjače ; sekundarna katarakta , sekundarni glaukom i atrofija
dužice ; u najtežim slučajevima dolazi do atrofije bulbusa.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze i kliničke slike.
Diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir opekotine vrelim tečnim
sredstvom , kada je anamneza odlučujuća.
Lečenje : prva pomoć je presudna i sastoji se u ispiranju povređenog oka

kako bi se uklonio štetni agens ; na licu mesta se ispiranje vrši čistom
vodom , a u ambulanti fiziološkim rastvorom ; ispiranje se vrši kontinuirano i
u toku transporta.Takođe je važno ekstropioniranje kapaka što omogućava
lakše ispiranje.Povređene oči se ne zatvaraju zavojem , jer se pojačanim
suzenjem hemijsko sredstvo dodatno ispira.
Posle adekvatno pružene prve pomoći , sledi oftalmološko lečenje koje može
biti medikamentozno i hirurško.Medikamentozno lečenje I i II stepena se
sastoji u lokalnom davanju midrijatika , antibiotika i kortikosteroida , 1 – 2
nedelje , kada dolazi do potpunog izlečenja.Teži oblici (III i IV stepen) ,
zahtevaju hospitalizaciju i intenzivno lečenje kortikosteroidima , vitaminom
C , limunskom kiselinom i tetraciklinima.Kortikosteroidi otežavaju zarastanje
strome , pa se prekida njihovo davanje 12. dana , što je najčešće vreme za
pojavu sterilne ulceracije i zamenjuje se nekim nesteroidnim
antiinflamatornim sredstvom.Vitamin C se daje radi poboljšanja zarastanja
(daje se lokalno i sistemski).Limunska kiselina smanjuje inflamatorni nadražaj
i treba ga dati u 2. nedelji kada se javlja talas migracije fagocita.
Tetraciklini se daju lokalno i sistemski.Hirurško lečenje se vrši samo kod
težih slučajeva ; ono može biti rano kada se uklanja devitelizovano tkivo
radi ubrzanja epitelizacije rožnjače i kasno koje podrazumeva lečenje
komplikacija.
111.Opekotine oka (kombustio okuli)

Opekotine oka nastaju u kući , na radnom mestu , zadesno.Izazvane su
termičkim agensima , pri čemu stradaju vežnjača i rožnjača , ali i drugi
delovi , posebno kapci.Do opekotina mogu da dovedu pare , vrela voda ,
vrela ulja , istopljeni metali.U kliničkoj slici postoji bol , epifora , fotofobija i
blefarospazam.Opekotine očiju se dele na 3 stepena :
- I stepen su lake povrede i postoji samo hiperemija vežnjače i
zamućenje rožnjače ; uz to postoji i hiperemija kože kapaka i pojačana
sekrecija iz oka
- II stepen karakteriše hemoza i ishemija bulbarne konjuktive ; na
rožnjači postoji manja ili veća erozija i zamućenje
- kod III , najtežeg stepena , konjuktiva je bela , ishemična ili
nekrotična , a rožnjača zamućena i nekrotična
Komplikacije su : u lakšim slučajevima dolazi do restitucio ad integrum.

U težim slučajevima nastaju ožiljci , pa može doći do entropijuma sa
trihijazom , simblefarona , korneosimblefarona , leukoma rožnjače i do
perforacije rožnjače sa ftizom očne jabučice.
Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze kauzome.
Lečenje je medikamentno , a po potrebi i hirurško.Medikamentno
podrazumeva da se u početku ukapava lokalni anestetik , a onda se vrši
ispiranje fiziološkim rastvorom , čime se odstranjuje sekret i nekrotično tkivo.
Nakon toga se ukapavaju midrijatici da bi se sprečio iritis i zadnje
sinehije.Lokalno se ukapavaju antibiotici , a radi boljeg metabolizma
oštećenih delova oka daju se vazodilatatori , vitamin C , uljani rastvori
vitamina A i D.Hirurško lečenje se primenjuje samo kod najtežih slučajeva
i to se vrši odstranjenje nekrotičnog tkiva , presađuje se konjuktiva , a kod
defekata rožnjače se koristi i meko sočivo.
112.Povrede UV zracima
Povrede oka zračenjem mogu da nastanu pod dejstvom :
1) UV zraka
2) svetlosnih zraka
3) infracrvenih zraka
4) jonizujućih zraka
1) Povrede oka ultravioletnim zracima (oftalmia elektrika ili
keratokonjuktivitis fotoelektrika)
Oftalmia elektrika je povreda očiju naneta UV zracima , pri čemu strada
površni epitel rožnjače i vežnjače.Kratkotalasni UV zraci se emituju pri
autogenom zavarivanju , u solarijumu , pri odbijanju sa površine snega na
visokim planinama i sa površine mora.
Posle latentnog perioda od 4 – 6 h , javlja se jak bol i nadražajni trijas na
oba oka : fotofobija , epifora i blefarospazam.Povređeni ne može da otvori oči.
Pregledom na biomikroskopu konstatuje se izbockanost cele površine
rožnjače i zelenkasto tačkasto prebojavanje površine rožnjače i bulbarne
vežnjače fluoresceinom.To je znak da je došlo do deskvamacije epitela
rožnjače i vežnjače i da su ogoljeni senzitivni nervni završeci.UV zraci su
slabe prodorne moći , tako da dublji delovi oka ostaju intaktni.
Komplikacije su retke i to sekundarna bakterijska infekcija rožnjače ako se
ne primene antibiotici lokalno.
Bolesnika obično dovode kosd lekara u ponoć i to dvojica koji ga drže
pod ruku , a krivac je latentni period ispoljavanja znakova.Zbog tog
latentnog perioda , bolesnik je zbunjen i ne može da identifikuje uzrok
nevolja.Anamneza i klinička slika su obično dovoljni za postavljanje
dijagnoze.Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze strana tela rožnjače ili
vežnjače. , mada su tada promene jednostrane.
Lečenje : lokalno anestetik , uljani rastvor antibiotika i vitamina A , boravak u
zamračenoj prostoriji ; izlečenje restitucio ad integrum je za 2 – 3 dana.
113. Povreda oka svetlosnim zracima (fototraume)

Ove povrede su izazvane svetlosnim zracima vidljivog dela spektra i tada
se povređuje žuta mrlja na retini , zbog fokusiranja svetlosnih zraka i
pretvaranja svetlosne u toplotnu energiju.Ove povrede nastaju pri direktnom
gledanju u sunce ili su nanete laserskim zracima.U početku nastaje edem
makule , a kasnije se stvara pigmentovani ožiljak.Subjektivno u početku
nastaju iskrivljene slike (metamorfopsije) , a kasnije centralni skotom i pad
oštrine vida.Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze i kliničke slike uz
oftalmoskopiranje očnog dna.Diferencijalno dijagnostički u obzir dolaze
degenerativna oboljenja makule.Lečenje je bez uspeha , tako da je od
posebne važnosti prevencija (posmatranje sunca kroz zatamnjene naočare).
Povrede laserskim zracima nastaju kod bolesnika kod kojih se sprovodi
laserska terapija , u naučnim ustanovama koje rade sa laserima.
3) Povrede oka infracrvenim zracima
Ove povrede su izazvane dugotalasnim infracrvenim zracima i ostavljaju
trajne posledice.Povreda je izazvana infracrvenim zracima sa termičkim
dejstvom.Infracrveni zraci imaju veću prodornu moć tako da prolaze kroz
rožnjaču i dovode do stvaranja eksfolijacija sočiva , kao i zadnje
katarakte.Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze i kliničke slike ; ako se
dobije podatak da se radi o radnicima pored visokih peći ili u topionicama ,
onda se radi o profesionalnim oboljenjima.
Diferencijalno dijagnostički dolazi u obzir zadnja kortikalna katarakta nastala
iz drugih razloga i pseudoeksfolijativni sindrom.
Lečenje : prevencija u smislu zaštitnih naočara , a ako se razvije katarakta
onda operacija.
114. Povreda oka jonizujućim zračenjem

Jonizujuća zračenja dovode do oštećenja svih struktura oka.
Ove povred e mogu biti izazvane X zracima , alfa , beta , gama zracima ,
neutronima , protonima ; ove povrede su ili profesionalne (radiolozi , oni koji
rade sa radioaktivnim materijalom) ili su akcidentalne.
Na koži kapaka se razvija radiodermatitis , nedelju dana posle zračenja :
karakteriše se edemom i eritemom ,a nakon toga dolazi do madaroze ,
depigmentacije , teleangiektazija i do nekroze kože.
Promene na vežnjači podsećaju na pseudomembranozni konjuktivitis , a
kasnije može doći do stvaranja ožiljka u smislu simblefarona.
Na rožnjači mogu da postoje erozije , koje retko prelaze u ulceracije ; kasna
komplikacija je intersticijalni keratitis koji je praćen anestezijom rožnjače i
stvaranjem ožiljaka.Aseptička nekroza rožnjače nastaje nekoliko meseci nakon
zračenja i može da se završi ulceracijom i perforacijom.Rožnjača može da
bude slabije providna pa nastaje znatno smanjenje vida.
Na skleri može da se javi nekroza.
Na dužici nastaju 3 vrste promena :
- prvo , dolazi do progresivne depigmentacije , pri čemu oslobođeni
pigment može da dovede do sekundarnog glaukoma zbog zatrpavanja
komornog ugla
- drugo , javljaju se degenerativne promene u krvnim sudovima sa
njihovim suženjem ili obliteracijom
- treće , moguća je pojava iridociklitisa koji je otporan na terapiju
Sočivo je najosetljivije na jonizujuće zrake.Što su osobe mlađe , to je i
osetljivost sočiva veća.I male doze ovog zračenja mogu da dovedu do

katarakte , koja počinje kao zadnja kortikalna , a kasnije dolazi do potpunog
zamućenja sočiva.Katarakta je obično jednostrana.
Jonizujući zraci mogu da dovedu i do oštećenja cilijarnog tela , što je
praćeno sekundarnim glaukomom ili atrofijom cilijarnog tela , smanjenjem
produkcije očne vodice i atrofijom bulbusa.
Na očnom dnu dolazi do edema , hemoragija , proliferativnog retinitisa do
teleangiektazija i do horioretinitisa sa kasnijom pojavom ožiljaka.
Diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir mnoga oboljenja oka.
Lečenje je teško , a ponekad i nemoguće.Važna je prevencija.
115.Nasledna oboljenja oka

Kod autozomno dominantnog nasleđivanja može se očekivati ispoljavanje
bolesti kod 50% potomaka pod uslovom da je jedan od roditelja
heterozigotni nosilac gena za određeno booljenje.Bolest se javlja u
uzastopnim generacijama (ne preskače generacije) , podjednako kod oba pola ,
a klinički zdravi članovi porodice ne mogu da prenesu bolest na svoje
potomke.Takvi primeri nasleđivanja mogu da se nađu kod obolelih od nekih
oblika distrofije rožnjače , kongenitalnih katarakti ili retinopatije pigmentoze.
Autozomno recesivno nasleđivanje : bolest se manifestuje samo kod
hmozigota , gde 25% dece heterozigotnih roditelja može da oboli , dok je
50% dece heterozigotno i bez kliničkih manifestacija oboljenja.Kod ovog
tipa nasleđivanja , visok rizik se javlja kod brakova bliskih rođaka ili
osoba koje već imaju to oboljenje u porodici.Takav tip nasleđivanja je čest
kod albinizma , nekih glaukoma , nekih refrakcionih anomalija.
Recesivno nasleđivanje vezano za X hromozom : oboleli su najčešće
muškarci jer imaju jedan X hromozom pa se i mutacija odmah ispolji.
Oboleli otac prnosi mutaciju na sve ćerke , a ni na jednog sina.Majka , ako
je heterozigot , prenosi je na polovinu potomaka.Primer su urođene
anomalije u raspoznavanju boja (u crveno – zelenoj osovini).Mutacija će se
kod sina ispoljiti kao poremećaj u raspoznavanju boja , a kći je kao
heterozigot samo prenosilac.
Pored ove 3 forme monogenskog nasleđivanja , postoji i materinsko
nasleđivanje kod koga je bolest determinisana genima koji su sadržani u
mitohondrijalnoj DNK i prenosi se isključivo sa majke na decu (primer je
atrofija optikusa).
Pokazalo se da se kod ljudi radi o poligenskom nasleđivanju , tj. da je
uključeno više gena i da se radi o multifaktorskom nasleđivanju.
Od značaja su genetička savetovališta i prenatalna dijagnostika (biopsija
horionskih resica , amniocenteza i kordocenteza) , daju mogućnost rane
dijagnostike ovih oboljenja.Tipičan primer je Daunov sindrom (trizomija
21) sa brojnim promenama i na očima.Rizik za njegovu pojavu raste sa
starošću trudnice (posle 45. godine).
Ispitivanje naslednih osobina se ne završava proučavanjem porodičnih
stabala i analizom genoma , već i prevencijom određene porodice.

Dodatak
** Alergijski keratititisi
Marginalni keratitis - promene su raspoređene na ivici rožnjače. Javljaju se sitni
pojedinačni infiltrate ili ulkusi. To je reakcija preosetljivosti na toksine
statilokoka, neke lekove, hranu ili kozmetičke preparate. Posebnu grupu čine
marginalni ulkusi koji su komplikacija akutnih konjuktivitisa gde se radi o
prelasku zapaljenskog procesa sa vežnjače na rožnjaču. Lečenje je
kortikosteroidnim mastima.
Fliktenularni keratitis - je tipično alergijsko zapaljenje jer predstavlja deo
celine fliktenularnog keratokonjuktivitisa. Oboljenje se ispoljava fliktenama na
vežnjači, tuberkuloznim oboljenjima limfnih žlezda vrata – skrofulama i
ekcematoznim promenama na licu, u okolini očiju, nosa i vrata. Fliktena
izgleda kao sivobeličasti čvorić okružen hiperemijom konjuktive. Sitnije fliktene
su poređane u vidu venca duž limba , a krupne su položene po vežnjači
bulbusa.Fliktena se pomera sa vežnjačom , bezbolna je i pod dejstvom
adrenalina , okolna hiperemija se gubi.
Fliktena se sastoji od nagomilanih limfocita.Najteži ishod imaju infiltrate
rožnjače koji egzulcerišu što dovodi do uništenja tkiva rožnjače (keratitis
pustulosa).
Kad postoje promene na rožnjači, kod bolesnika su jako izraženi
blefarospazam , epifora i fotofobija sa ekcematoznim i skrofluloznim

promenama kože lica i vrata.Radi se o lokalnoj alergijskoj manifestaciji na
oku izazvanoj stalilokoknim antigeaom, tuberkulo-proteinima, crevnim parazitima
i drugim alergenima.Lečenje je ishrana sa dosta belančevina ,boravak na
čistom vazduhu , zaštitne naočare , davanje kortizona sa antibioticima , 3 puta
duevno u vidu kapi ili masti.
Parenhimni keratitis - je izraz preosetljivosti rožnjače na antigeue uzročnike
luesa i javlja se kod dece sa kongenitalnim luesom , uglavnom u pubertetu.
Postoji stromalni keratitis bez gubitka tkiva i formiranja ulceracije.Lečenje
– kortizon , rastvor rnidrijatika, antiluetično lečenje.
Keratopatije izazvane lekovima

Adrenalin lokalno dovodi do stvaranja tamnih depozita na donjoj tarzalnoj
konjuuktivi , Bovanovom sloju i stromi , dok fluorohinoloni stvaraju beličaste
depozite.
Od lekova koji se sistemski daju do promena u rožnjači dovode antimalarici
(hlorokin) i antiaritmici (amiodaron) ; ovi lekovi dovode do stvaranja
depozita karakterističnog izgleda koji su poznati pod nazivom vrtložna
keratopatija.Depoziti su sivkasti i nalaze se na spoju srednje i donje trećine
rožnjače.Sistemska primena fenotiazina dovodi do stvaranja depozita koji ne
iščezavaju po prestanku uzimanja leka i asimptomatski su.Dugotrajna
primena zlata u terapiji reumatoidnog artritisa stvara depozite koji
iščezavaju godinu dana nakon prekida terapije ili se transformišu u providne
formacije.
***Autoimune bolesti oka

Autoimune bolesti specifične za oko su :
a) fakoantigeni uveitis i
b) simpatička oftalmija
Autoimune bolesti nespecifične za oko su :
a) sve autoimune bolesti koje se manifestuju na oku
Autoimune bolesti specifične za oko

Autoantigeni oka su antigeni sočiva i antigeni retine.Autoimune bolesti oka
izazvane senzibilizacijom na ove antigene su :
1) sočivom izazvani uveitisi i
2) simpatička oftalmija
1) Sočivom izazvani uveitisi

Sočivom izazvani uveitisi ili fakoantigeni uveitisi nastaju kao imunmi odgovor
na kristaline sočiva.Solubilna frakcija , alfa kristalini , se nalaze u maloj
koncentraciji u očnoj vodici tako da na njih postoji T ćelijska tolerancija.
Ako se nađu u većoj koncentraciji kao u slučaju traumatske katarakte ili u
slučaju zaostajanja sočivnih masa nakon operacije katarakte , onda dolazi do
prekida T ćelijske tolerancije i razvoja autoimunog procesa u oku.Sočivom
izazvan uveitis je unilateralni granulomatozni prednji uveitis.Dijkagnoza se
postavlja na osnovu anamneze i kliničkih znakova.Terapija je uklanjanje
zaostalih sočivnih masa i primena kortikosteroida lokalno i sistemski.
2) Simpatička oftalmija
Simpatička oftalmija je bilateralni granulomatozni autoimuni uveitis ili
neurouveitis koji nastaje posle perforativnih povreda jednog oka ,

lokalizovanih najčešće u predelu cilijarnog tela. Povreda može biti akcidentalna
ili hirurška.Simpatilka oftalmija se javlja posle :
- perforativnih povreda u predelu cilijarnog tela
- kontuzionih povreda koje dovode do rupture sklere
- očnih operacija pri kojima se otvara bulbus
- malignog melanoma sudovnjače
Simpatizirajuće oko je povređeno oko koje je pretrpelo jednu od opisanih
povreda.Na njemu se nalazi mesto perforacije u koje je uklješteno uvealno
tkivo. Ožiljak sa uklještenjem uvealnog tkiva i zapaljenskom negnojnom
infiltracijom se naziva inokulacioni šankr.U prednjoj komori se nalaze znaci
serofibrinoznog iridociklitisa (precipitati, eksudacija i sinehije).
Simpatizirano oko je nepovređeno oko koje je pre povrede simpatizirajućeg
oka bilo normalno. Dolazi do istih znakova serofibrinoznog iridociklitisa , 7-12
dana nakon povrede.
Simpatička iritacija je iritacija koja se refleksnim putem prenosi sa
bolesnog na zdravo oko , a ispoljava se epiforom, fotofobijom i
blefarospazmom.Nema eksudacije u prednjoj komori.
Simpatička oftalmija se javlja u vidu granulomatoznog uveitisa na drugorn
nepovređenom oku. Kiinički , pored znakova simpatičke iritacije, javlja
se i oslabljena akomodacija koja je posledica zapaljenske infiltracije koja
zahvata cilijarno telo i zbog koje dolazi do oštećenja cilijarnog nervnog
pleksusa.
Klinički se javlja kao :

* simpatički iridociklitis , koji se ispoljava serofibrinskom eksudacijom u
prednjoj komori ; pojava precipitata je siguran znak da je na nepovređenom
oku došlo do simpatičkog oboljenja
* simpatički horioretinitis , koji se ispoljava mutnoćom u staklastom telu
* simpatički neurouveitis , gde je zahvaćen vidni živac što se ispoljava
edemom papile i smanjenjem vida
Bolest ima hroničan tok sa periodima poboljšanja i pogoršanja. Ponekad ide
sa meningealnim znacima.
Uzročnik nije utvrđen , ali postoji nekoliko teorija :
~ prema neurogenoj teoriji uzročnik prelazi sa povređenog oka putern
cilijarnih nerava i hijazme
~ infektivna teorija koja ukazuje na ulogu bakterija, virusa ili rikecija
~ autoimuna teorija koja ukazuje na autoantigene
Dijagnoza se postavlja na osnovu nalaza perforativne povrede na jednorn
oku i znakova uveitisa na nepovređenom oku.
Lečenje je enukleacija oka ako je vizus neupotrebljiv , zatim midrijatici,
lokalni kortikosteroidi i masivna primena kortikosteroida.
Autoimune bolesti nespecifične za oko

Nespecifične autoimune bolesti se dele na oboljenja kod kojih je dokazana
genetska predispozicija i na kliničke manifestacije sistemskih vaskulitisa na
oku.
1) Oboljenja kod kojih je dokazana genetska predispozicija
Ovde spadaju :
a) seronegativne artropatije
b) Harada bolest
c) multipla skleroza

1a) Seronegativne artropatije
Seronegativne artropatije su neinfektivne bolesti , zapaljenski reumatizam ,
HLA B27 + ,bolesti koje se manifestuju na zglobovima ,očima i drugim organima.
Oboljenja iz grupe zapaljenskog reumatizma kod kojih se javlja uveitis su :
idiopatski prednji uveitis
ankilozirajući spondilitis (Behtereva bolest)
Rajterova bolest
inflamatorna bolest creva (ulcerozni kolitis i Kronova bolest)
psorijatični artritis
juvenilni idiopatski artritis
Idiopatski prednji uveitis

To je zapaljenje prednje uvee neinfektivne prirode.Oko 30% ovih bolesnika
ima HLA B27 + antigen , a da pri tom ne pripadaju seronegativnim
artropatijama.Prednji uveitis se karakteriše trijasom (blefarospazam , fotofobija ,
epifora) , cilijarnom hiperemijom i serofibroznim zapaljenjem prednje uvee.
Ankilozirajući spondilitis
To je zapaljenje zglobova kičme i sakroilijačnih zglobova koje može da
dovede do ankiloze ovih zglobova.Oboljenje počinje kao serofibrozni
iridociklitis sa bolovima , crvenilom i padom vida.Prednji uveitis nije
komplikacija već je sastavni deo ove bolesti.
Rajterova bolest
To je zapaljenje perifernih zglobova (koleno , stopalo , prsti) u 90% i
sakroilijačnih zglobova u 60% slučajeva.Rajterova bolest pripada okulo –
muko – kutanim bolestima , jer pored zglobova zahvata i oko , kožu i
sluzokože.Na koži se javlja keratoderma , a na sluzokožama aftozni stomatitis.
Uveitis ima odlike prednjeg serofibrinoznog i fibrinopurulentnog
uveitisa.Pored uveitisa , javlja se i keratitis i infiltrati na rožnjači.Genetska
predispozicija kod Rajterove bolesti za pojavu prednjeg uveitisa je povezana
sa infekcijom gram negativnim bakterijama i hlamidijama.
Inflamatorna bolest creva
Može biti udružena sa iridociklitisom i artritisom.
Psorijatični artritis
Juvenilni idiopatski artritis
Juvenilni idiopatski artritis je zapaljenje većih zglobova (koleno , kuk , stopalo
i lakat).Bolest može da se manifestuje kao sistemska bolest , kao
poliartikularni i kao monoartikularni oblik.
Iridociklitis se najčešće javlja kod monoartikularnih oblika.Uveitis je prednji,
serofibrinozni i najčešće bez zapaljenskog trijasa.Zbog odsustva trijasa ,
pacijenti se kasno javljaju lekaru , kada su već razvijene zadnje sinehije.
Oboljenje je bilateralno i praćeno je komplikacijama kao što su sekundarni
glaukom i komplikovana katarakta.Karakteristična promena je pojasna
degeneracija rožnjače zbog taloženja Ca u Bovanoj membrani , pri čemu je
koncentracija Ca u serumu i urinu normalna , što isključuje sarkoidozu kod
dece.Zbog hroničnosti procesa , često je zahvaćen i zadnji segment oka u vidu
cistoidnog edema makule , edema papile i vitritisa.
1b) Harada bolest
Ovo oboljenje se manifestuje neuroencefalitičnim znacima , audiološkim
znacima (tinitus , vertigo , gluvoća) i promenama na koži (vitiligo).

Smatra se da virusi oštete melanocite što dovodi do autoimune reakcije na
sopstveno.Neurološki znaci prethode očnim posle febrilnog perioda.Oboljenje
oka je granulomatozni totalni uveitis.Bolest se deli na Vogt – Kojanagi i
Harada sindrom.
Kod Vogt – Kojanagi sindroma dominira zapaljenje prednje uvee , dok kod
Harada sindroma dominira zapaljenje na očnom dnu.
1c) Multipla skleroza
To je diseminovano demijelinizirajuće oboljenje CNS – a koje je lokalizovano
u beloj masi mozga , kičmenoj moždini i optičkom živcu.Smatra se da
najverovatnije virusi dovode do oštećenja mijelina i da dolazi do razvoja
autoimune reakcije.Očne manifestacije su retrobulbarni neuritis , pareze i
paralize bulbomotora , vaskulitis retine i uveitis.
Oboljenje očnog živca je u vidu retrobulbarnog neuritisa (lekar ne vidi
oboljenje živca i pacijent ne vidi).Oboljenje očnog živca se manifestuje
padom vida , patološkim nalazom vidnih , somatosenzornih i akustičnih
potencijala i ispadima u vidnom polju (skotomi).Posle preležanog retrobulbarnog
neuritisa nastaje atrofija papile vidnog živca.Uveitis kod multiple skleroze
je teži oblik prednjeg serofibroznog iridociklitisa koji dovodi do sekundarnog
glaukoma i uveitične katarakte.
2) Kliničke manifestacije sistemskih vaskulitisa na oku

Klinička slika zavisi od vrste zahvaćenog krvnog suda , od kalibra krvnog
suda i od lokalizacije u tkivu.Dominantne su promene na venama.Vaskulitisi se
dele na primarne i sekundarne na osnovu dijagnostičkih markera i
histoloških osobina.
2a) Primarni vaskulitisi (triger faktor nije dokazan)
Zapaljenje većih krvnih sudova :
- gigantocelularni arteritis
- Takajaši arteritis
Zapaljenje srednjih krvnih sudova :
- periarteritis nodosa
- Kavasaki bolest
Zapaljenje malih krvnih sudova :
- Vegenerova granulomatoza
- Henoh Šenleova purpura
2b) Sekundarni vaskulitisi (egzogeni triger faktor oštećuje sopstveno)
Autoimune bolesti sa sekundarnim vaskulitisom su :
- sistemski lupus
- Behetova bolest
- sarkoidoza
- Sjogrenov sindrom
Sistemski lupus
Sistemske manifestacije su na koži , zglobovima , bubrezima , KVS – u i
nervnom sistemu.Očne manifestacije su na kapcima , vežnjači , orbiti i retini.
Na očnom dnu se vide ’’koton vul’’ plaže kao posledica mikroinfarkta
malih krvnih sudova i tromboze velikih krvnih sudova.
Behetova bolest

Ova bolest je recidivantni bilateralni serofibrinozni iridociklitis sa
hipopionom kod mlađih osoba.Bolest je genetski determinisana.Karakteristike
ove bolesti se dele na glavne i sporedne.
Glavne karakteristike su : oralne afte , kožne lezije i preosetljivost kože.
Očne manifestacije su : iridociklitis sa hipopionom , vaskulitis retine ,
neurouveitis.
Sporedne karakteristike su : artritis , epididimitis , genitalne afte , GIT lezije ,
vaskularne lezije , oboljenje CNS – a.
Prednji uveitis je hronični , recidivirajući , serofibrinozni , ponekad se javlja
hipopion koji nestaje i bez terapije.
Vaskulitis retine možđe da zahvati vene i arterije , sa edemom makule koji
napreduje ka degeneraciji makule ; obliteracija krvnih sudova dovodi do
ishemije , atrofije papile očnog živca.
Sarkoidoza
Osnovna promena kod sarkoidoze je granulom koji ne kazeifikuje za razliku
od TBC granuloma.Granulomi su lokalizovani u hilarnim limfnim žlezdama ,
ali mogu biti zahvaćene i parotidne i suzne žlezde.
Očna sarkoidoza može da prethodi plućnoj , a može da se javi i u odsustvu
plućne sarkoidoze.Granulomi mogu da se jave na kapcima , suznoj žlezdi ,
orbiti , vežnjači i uvealnom traktu.Najčešće se javlja intermedijalni uveitis.
Zadnji uveitis se manifestuje u vidu periflebitisa retine ; arterije nisu
zahvaćene.Na očnom dnu mogu da se jave granulomi.
Uveitični entiteti
Fuksov sindrom ima sledeće karakteristike :
* hipohromija dužice obolelog oka
* precipitati na endotelu rožnjače
* komplikovana katarakta
Glaukomo – ciklitične krize se karakterišu unilateralnim akutnim
glauklomom sa diskretnim prednjim uveitisom.Postoji bol i pad vida zbog
edema rožnjače.Znaci su povećan intraokularni pritisak , edematozna rožnjača ,
precipitati na endotelu rožnjače , zenica je normalne širine.
Centralna serozna horoidopatija je oboljenje makule koje ne pripada
zapaljenjima horoidee i retine.Simptomi su pad vida (zamagljenja) , mikropsije ,
swkotom.Oštrina vida je smanjena i može se korigovati plus staklima zbog
stečene hipermetropije usled edema u makuli.Na očnom dnu u predelču
makule postoji ablacija senzorne retine.
Uveitis maskerade sindromi je grupa oboljenja koja se definiše kao
neinfektivne bolesti kod kojih se javlja uveitična reakcija.Najčešće bolesti iz
ove grupe su tum,ori oka , degenerativna stanja (ablacija retine , pigmentozna
retinopatija) , intraokularna trauma itd.
Vajt – dot sindromi su sindrom belih tačkica na očnom dnu.Ovi sindromi
počinju unilateralno , a zatim zahvataju i drugo oko.Radi se o sindromu
belih tačkica i mrlja na očnom dnu , pretežno u predelu zadnjeg pola.Vajt – dot
sindromi mogu biti :
- sindrom multiplih nestajućih belih tačkica
- punktantna unutrašnja horoidopatija
- pigmentna plakoidna epitelopatija
- serpiginozni horoiditis
- sindrom multifokalnog horoiditisa sa panuveitisom.
Distrofije i degeneracije uvealnog trakta

Horoidalne distrofije uvee su retke , genetski determinisane bolesti.To su :
horoideremija , giratna atrofija , centralna horoidalna distrofija , difuzna atrofija
horoidee i helikoidna parapapilarna horoidalna degeneracija.
Horoideremija je recesivna bolest koja se karakteriše atrofijom horoidee i
pigmentnog epitela , difuznom atrofijom horiokapilarisa.
Giratna atrofija je posledica mutacije gena i nasleđuje se recesivno.Bolest
se karakteriše atrofičnim plažama koje se šire ka zadnjem polu.
Centralna horoidalna distrofija je slična giratnoj atrofiji , ali ima lošiju
prognozu zbog gubitka centralnog vida.
Helikoidna parapapilarna horoidalna degeneracija se karakteriše jezičastim
ograničenim plažama horioretinalne distrofije koje se šire prema periferiji.
Pigmentna retinohoroidalna atrofija se karakteriše nakupljanjem pigmenta u
vidu osteoklasta oko krvnih sudova.Atrofija horioretine se nalazi oko papile
vidnog živca.
Urođene i stečene anomalije uvee

Urođene anomalije uvee su kolobomi i albinizam.
Urođeni kolobom dužice je nedostatak tkiva dužice koji se po pravilu
nalazi dole i nazalno.Defekt se pruža od pupilarne ivice prema korenom delu
dužice , postepeno se sužava , ne dopire do korena dužice , zenica je
kruškolikog izgleda , sfinkter u predelu koloboma ne postoji.Urođeni kolobom
horoidee se vidi kao zona lučnog oblika čija je baza okrenuta prema
periferiji , a vrh prema papili očnog živca.Kolobom je bele boje koja potiče
od sklere.Kolobom je posledica nepotpunog zatvaranja fetalne pukotine.
Stečeni kolobom se može naći na bilo kom mestu na dužici i oni su
posttraumatski i postoperativni.
Albinizam je urođena anomalija koja se odlikuje nedosztatkom pigmenta u
koži , kosi , dlakama i očima (dužica , retina i horoidea).Svetlosni zraci kod
albinosa prolaze ne samo kroz otvor zenice već i lkroz celu dužicu , jer
nema pigmenta u pigmentnom epitelu koji čini dijafragmu.Svetlost ulazi čak
i kroz skleru.Ove osobe imaju ambliopiju (slabovidost) i nistagmus.
Zenica (pupila)
Zenica je otvor koji se nalazi u centralnom delu dužice. Osobine zenice
su : oblik , veličina i reakcija zenice na svetlost , akomodaciju i
konvergenciju.Zenica je kružnog oblika , predeo zenice je pupilarni
predeo.Širina zenice se menja zavisno od količine svetlosti koja prodire u
oko i od akomodacije i konvergencije.Zenica je obično veličine od 2,5 – 4,5
mm.
Oblik zenice
Zenica je kružnog oblika , a oblik može biti izmenjen zbog defekata u
tkivu dužice , promena koje se dešavaju na pupilarnoj ivici i promena koje
se dešavaju na bazi dužice.
Defekti u tkivu dužice (kolobomi) mogu biti urođeni i stečeni.Stečeni mogu
biti posttraumatski i postoperativni.Stečeni kolobomi mogu biti bazalni i
totalni.Bazalni kolobomi su defekti u bazi dužice.Totalni kolobomi su defekti
celom širinom od pupilarne do cilijarne ivice.Bazalni kolobomi su najčešće
na 12 h i izvode se za vreme operacije , dok totalni kolobomi mogu da
budu na bilo kom delu dužice i obično su posttraumatski , mada mogu biti
i postoperativni.

Oblik zenice može biti nepravilan zbog priraslica.Priraslice mogu biti
prednje i zadnje.Prednje sinehije su priraslice između dužice i rožnjače.
Zadnje sinehije su priraslice između pupilčarne ivice dužice i sočiva.
Oblik zenice može biti promenjen i zbog pukotina na pupilarnoj ivici , kao
posledica traume.Do promene oblika mogu da dovedu i tumori u korenom
delu dužice.
Veličina zenice
Ako su zenice međusobno nejednake veličine , govorimo o anizokoriji.Ako
je zenica manja od 2,5 mm , govorimo o miozi , a ako je proširena
govorimo o midrijazi.Veličinu zenica merimo ili lenjirom ili pupilometrom.
Promene u veličini nastaju u fiziološkim uslovima , izazvane su lekovima , kod
nekih očnih oboljenja , kod nekih bolesti CNS – a i kod intoksikacije.
Promene veličine zenice kod očnih bolesti su :
* mioza kod iridociklitisa
* midrijaza kod akutnog glaukoma , kontuzije oka , ablacije retine i
atrofije očnog živca
Promene veličine zenice kod bolesti CNS - a su :
* mioza kod tabesa dorsalisa i Hornerovog sindroma
* midrijaza usled oštećenja III kranijalnog nerva i kod nadražaja
simpatikusa
* mioza za vreme narkoze , heroinska i morfijumska
* midrijaza klod botulizma i intoksikacije difteričnim toksinom
Predeo zenice je normalno crne boje. Kod promena u sočivu (katarakta) ,
staklastom telu , mrežnjači i sudovnjači , deo svetlosti biva reflektovan nazad
i regio pupilaris postaje sivkast do beo.Pri prosvetljavanju oftalmoskopom
dobija se crveni refleks.
Da bi se dobio crveni refleks , potrebno je da rožnjača , sadržaj prednje
komore , sočivo i staklasto telo budu providni.Ako je jedna od ovih sredina
manje proividna ili neprovidna , crveni refleks je smanjen ili odsutan.
Crveni refleks ne postoji kod velikih zamućenja na rožnjači, kada je
prednja komora ispunjena neprovidnim sadržajem (hipopion) , kod okluzije
zenice , kod totalne katarakte.
Prilikom prosvetljavanja pupilarnog predela , zamućenja u staklastom telu (koja
su posledica zapaljenja , krvarenja ili degenerativne prirode) , ispoljavaju se
kao mobilna zamućenja ; ta zamućenja bolesnik primećuje u vidu letećih
mušica ili krpastih zamućenja , a crveni refleks je oslabljen.
.
Očna vodica
Očna vodica je bistra , bezbojna tečnost koja ispunjava prostor između
prednje i zadnje očne komore.Prednja i zadnja očna komora su odvojene
dužicom.One komuniciraju preko otvora u dužici , zenice.4/5 očne vodice se
nalčazi u prednjoj , a 1/5 u zadnjoj očnoj komori.
Ukupan volumen očne vodice je 0,30 ml.Očna vodica se produkuje iz krvi
cilijarnih nastavaka ultrafiltracijom , dijalizom i aktivnom sekrecijom.
Cilijarno telo je srednji deo sudovne opne ; to je braonkasta trouglasta
masa , koja je bazom vezana za dužicu , a vrhom za zupčastu liniju (ora
serata).Spoljna strana cilijarnog tela je okrenuta prema skleri , a unutrašnja
strana prema unutrašnjosti očne jabučice.
Cilijarno telo se sastoji iz pars plana i pars plicata.Pars plana je ravni deo
i nalazi se 4,5 mm od limbusa temporalno i 3,5 mm od limbusa nazalno.

Pars plicata se sastoji od 70 – 80 cilijarnih nastavaka.Cilijarno telo ima
važnu ulogu u produkciji očne vodice.U cilijarnim procesusima se nalazi
hematookularna barijera koja reguliše sastav i količinu očne vodice.
Očna vodica ima važnu ulogu u refrakciji , održavanju intraokularnog pritiska ,
oksigenaciji i ishrani , održavanju temperaturnih razlika između toplije i
hladnije dužice.
Očna vodica sadrži 99% vode i 5 – 16 mg/100 ml proteina.Askorbinske
kiseline , aminokiselina i mlečne kiiseline ima više u očnoj vodici nego u
plazmi.Na je najvažniji katjon u plazmi i očnoj vodici.Na se aktivno
transportuje iz krvi u očnu vodicu nasuprot koncentracionom gradijentu.
Osnovna karakteristika sekundarne očne vodice je povećana koncentracija
proteina u očnoj vodici.Narušenu barijeru najlakše prolaze albumini , a zatim
globulini , gamaglobulini , dakle antitela.Sekundarna očna vodica je po satavzu
slična plazmi , pa se zato i naziva plazmoid.
Očna vodica može da se pregleda in vivo (na biomikroskopu) i in vitro
(pregled uzoraka koji su dobijeni punkcijom prednje očne komore).Očna
vodica se koristi za citološka , bakteriološka , biohemijska i imunološka
ispitivanja.Najčešće se uzima za imunološka ispitivanja , odnosno za
određivanje specifičnih i ukupnih antitela radi utvrđivanja etiologije uveitisa.
Bakteriološka se vrše da bi se utvrdio uzročnik endoftalmusa (bakterije ili
gljivice).Citološka ispitivanja se vrše kod sumnje na intraokularni tumor koji
se ne može utvrditi drugim metodama , tako da se u očnoj vodici ispituje
prisustvo tumorskih ćelija.
Sočivo
Sočivo je deo dioptrijskog aparata oka.Osnovna osobina sočiva je njegova
providnost , koja je uslovljena biohemijskim sastavom i unutrašnjom
strukturom.
Sočivo se nalazi u fosi patelaris , ispred staklastog tela , a iza dužice.Sočivo
je bikonveksnog oblika.Prednja i zadnja strana sočiva su odvojene
ekvatorom sočiva.Radijus zakrivljenosti prednje površine sočiva je 10 mm , a
radijus zakrivljenosti zadnje površine sočiva je 6 mm.Sočivo može da menja
svoju prelomnu moć , pri čemu se povećava zakrivljenost prednje površine
sočiva , tako da pri maksimalnoj akomodaciji iznosi R = 5 ,33 mm.zadnja
površina sočiva neznatno povećava prelomnu moć , a radijus zakrivljenosti
se menja od 6 – 5 ,33 mm.
Morfološki na sočivu postoji prednji pol , zadnji pol , ekvator , prednja
kapsula , zadnja kapsula i nukleus.
Kapsula sočiva je elastična bazalna membrana koja okružuje sočivo i ima
važnu ulogu u akomodaciji.Zonule Zini su suspenzornmi aparat sočiva ; one
su vezane za sočivo 2 mm ispred i 1 mm iza ekvatora.U procesu
akomodacije , zonule Zini se opuštaju , što povećava prelomnu moć sočiva.
Posle 40. – 50. godine , smanjuje se elastičnost zonula.
Epitel sočiva je jednoslojan i čine ga A i E ćelije.A ćelije se nalaze
ispred prednje kapsule i prostiru se prema ekvatoru sočiva.Na ekvatoru se
nalaze E ćelije , koje imaju intenzivnu metaboličku i mitotsku aktivnost.Iz
ovih ćelija nastaju sočivna vlakna.
Masu sočiva čine sočivna vlakna ; masa sočiva se sastoji iz nukleusa i
korteksa. Nukleus se sastoji iz embrionalnog , fetalnog , infantilnog i
adultnog nukleusa.
Uloga sočiva je u transparenciji , refrakciji , akomodaciji i apsorpciji UV
zraka.

Rožnjača i sočivo apsorbuju UV zrake koji mogu da oštete retinu.
Sočivo ima važnu ulogu u refrakciji , prelamanju svetlosti.Kada svetlosni
zraci kao paralelni padnu na rožnjaču , prelamaju se i konvergiraju ,
stvarajući žižu u makuli , odnosno uspravan , umanjen i obrnut lik
posmatranog predmeta.Najveću prelomnu moć ima imaju rožnjača
+ 43 dioptrije i sočivo + 20 dioptrija.Ako se sočivo izvadi iz oka , ako je
okruženo vazduhom , prelomna moć sočiva je + 120 dioptrija.Postoji razlika
u indeksu prelamanja između vazduha i rožnjače , rožnjače i očne vodice ,
očne vodice i sočiva , sočiva i staklastog tela.
Očno sočivo zbog bikonveksnog oblika ima različiti indeks prelamanja u
centralnim i perifernim delovima , zbog čega kada zraci prolaze kroz
sočivo , dolazi do sferne i hromatske aberacije , koje se povećavaju pri
akomodaciji.Kada vidljiva svetlost prođe kroz sočivo , ona se rasipa na
spektralne boje.Žuta boja se fokusira na retini , plava boja se fokusira ispred
retine , a crvena iza retine.Kada sočivo akomodira , povećava se i hromatska
aberacija.Refrakcioni indeks se povećava od periferije ka centru , što je
uzrok sferne aberacije.Dijametar zenice je takođe od značaja za sfernu
aberaciju , jer ako je zenica šira , svetlosni zraci ne prolaze samo kroz centar
već i kroz periferiju sočiva.Da bi se izbegla sferna aberacija , optimalna
širina zenice treba da bude 2 – 2,5 mm.Prelomna moć sočiva je + 20 dioptrija
i može da se poveća za + 14 dioptrija ; da bi se to postiglo , oblik sočiva
se menja od umereno konveksnog do izrazito konveksnog.
Biohemija i metabolizam sočiva

Osnovne komponente sočiva su voda (60%) i proteini (34%).Proteini sočiva
se dele na rastvorne kristaline (85%) i nerastvorne albuminoide (15%).Ostali
sastojci su jonizujuće supstance , aminokiseline , glutation , askorbinska kiselina
itd.Sočivo je avaskularno , tako da sve metabolite dobija iz očne vodice.
Koncentracija slobodnih aminokiselina u očnoj vodici je manja nego u
sočivu.Sa opadanjem koncentracije aminokiselina u sočivu , povećava se
koncentracija Na.Glutation ima ključnu ulogu u detoksikaciji sočiva.Kada
nema dovoljno glutationa u sočivu , stvaraju se S – S mostovi , odnosno
dolazi do aglomeracije proteina.
U sočivu se godinama odigravaju promene.Masa i veličina sočiva se
povećava celog života , najviše u prve 2 decenije.Sa starenjem u sočivu
dolazi promena na nivou proteina i umesto kristalina se stvaraju
albuminoidi.Pored proteina , sa starenjem dolazi do promena u glikolizi ;
povećava se koncentracija glikoze u sočivu , tako da se veliki deo
glikolize odvija sorbitolnim putem , što ima za posledicu nakupljanje
sorbitola ; sorbitol povlači vodu i dolazi do bubrenja sočiva.
Sa godinama se povećava apsorpciona sposobnost za UV zrake.
Sa starenjem se smanjuje akomodacija oka , a razlozi za to su :
- smanjena eastičnost kapsule sočiva
- povećana debljina nukleusa
- smanjen radijus zakrivljenosti prednje površine sočiva
- smanjena razdaljina između prednje površine sočiva i rožnjače.
Anomalije oblika sočiva su :

* prednji lentikonus
* zadnji lentikonus
* kolobom sočiva
* lentiglobus

* mikrofakija
* mikrosferofakija
Iz svog prirodnog , centralnog položaja , sočivo može biti pomereno
delimično kada govorimo o ektopiji (dislokaciji).Dislokacija može biti
potpuna (luksacija) ili delimična (subluksacija) ; subluksacija i luksacija mogu
biti stečeni (trauma , intraokularni tumori , pseudoeksfolijativni sindrom) i
urođeni.Subluksacija sočiva najčešće nastaje kao posledica kontuzionih
povreda očne jabučice.Dolazi do prskanja zonula Zini i sočivo se pomera
ili napred prema prednjoj očnoj komori ili nazad prema staklastom telu.
Pri pregledu opacijenta se konstatuje nepostojanje sočiva na njegovom
mestu (pseudoafakija) , koja se karakteriše : dubokom prednjom komorom ,
zenica je crna i postoji iridodineza , tj. podrhtavanje dužice pri pokretanju
očne jabučice.
Urođena subluksacija je kod Marfanovog sindroma , Marčesanijevog
sindroma i homocistinurije.
Marfanov sindrom odlikuje : ektopija sočiva , anomalije u komornom uglu i
ablacija retine ; sistemske manifestacije su visok stas , dugački prsti , uzano
visoko nepce itd.
Marčesanijev sindrom odlikuje : ektopija sočiva i glaukom ; sistemske
manifestacije su nizak rast , kratki prsti.
Homocistinuriju odlikuje ektopija sočiva i sekundarni glaukom.
Afakija nastaje nakon operacije katarakte ; nadoknada za izgubljeno sočivo
mogu biti naočare , kontaktna sočiva ili implantirano sočivo.Stanje gde se u
oku umesto prirodnog sočiva nalazi veštačko , zove se pseudoafakija.
Hirurgija senilne katarakte

Senilna katarakta se operiše - uklanja se zamućeno sočivo.
Indikacije za operaciju su : poboljšanje vida , medicinske i kozmetske
indikacije.
Najčešća indikacija je poboljšanje vida ; katarakta se operiše kada se
razvije do tog stepena da otežava svakodnevne aktivnosti.
Medicinske indikacije su bolesti koje su uzrokovane kataraktom kao što su :
fakolitički glaukom ili bolesti za čije lečenje je potrebno ponekad
ukloniti poluprovidno sočivo (retinopatija dijabetika).
Kozmetske indikacije su retke i odnose se na uklanjanje zrele katarakte
na slepom oku , a zbog bele zenice (leukokorija).
Ranije metode operacije katarakte su bile : intrakapsularna i ekstrakapsularna
ekstrakcija katarakte.Intrakapsularna ekstrakcija je uklanjanje katarakte
zajedno sa sočivom , krio metodom i korekcija afakije naočarima ili
sočivom koje se ugrađuje u pupilarni predeo.Ova vrsta ekstrakcije je
napuštena zbog brojnih komplikacija na retini (ablacija , cistoidni edem
makule itd.).
Ekstrakapsularna ekstrakcija katarakte je metoda uklanjanja zamućenog
sočiva ekspresijkom nukleusa i aspiracijom sočivnih masa.
Tome prethodi široko otvaranje prednje očne komore , a intraokularno sočivo
se ugrađuje u sulkus iza dužice , ova metoda se koristi retko , osim kada se
se radi o tvrdoj katarakti.
Savremena metoda operacije katarakte je fako – emulzifikacija.
Preoperativno treba ispitati :
* adneksa oka u cilju lečenja pomoćnog aparata oka pre operacije ,
kao što su dakriocistitis , blefaritis , lagoftalmus , entropijum , ektropijum itd.

Ove bolesti ako se ne izleče preoperativno , mogu dovesti do postoperativnih
komplikacija.
* rožnjaču (distrofija rožnjače može biti uzrok postoperativne keratopatije)
* promene na prednjem segmentu oka (slabost zonula , otežano širenje
zenica)
* povećan intraokularni pritisak
* očno dno (senilna degeneracija makule može da utiče na lošu
postoperativnu oštrinu vida)
Preoperativno treba odrediti dioptrijsku vrednost sočiva koje se ugrađuje , a
to podrazumeva biometriju (merenje aksijalne dužine oka) i keratometriju
(merenje najslabije i najjače zakrivljenosti meridijana prednje površine
rožnjače) ; pomoću ova 2 parametra i konstante A , izračunava se jačina
sočiva koje treba da se ugradi.
Katarakta se operiše u topikalnoj , retrobulbarnoj , peribulbarnoj ,
parabulbarnoj
anesteziji i subtenonijalnom bloku.Retko , kada psihičko stanje pacijenta to
zahteva , operacija se radi u opštoj anesteziji.
Fako – emulzifikacija se sastoji u sledećem :
- načini se incizija kojom se otvara prednja očna komora
- u prednju očnu komoru se ubrizga viskoelastik
- napravi se kružna kapsuloreksa
- hidrodisekcijom se mobiliše nukleus i odvoji se od korteksa sočiva
- napravi se paracenteza i rotira se sočivo
- fako sonda vrši fakoemulzifikaciju sočivnog materijala koji se
istovremeno aspirira
Posle uklanjanja sočivnog materijala , ubacuje se intraokularno sočivo u
sopčivnu kapsulu.U toku fakoemulzifikacije su moguće sledeće komplikacije :
ruptura zadnje kapsule , dislokacija fragmenata nukleusa u vitreus ,
subarahnoidalno krvarenje.
Postoperativne komplikacije mogu biti :
* rane (akutni , septični endoftalmitis)
* kasne (hronični , aseptični endoftalmitis)
Posle operacije katarakte mogu da se jave :
# zamućenje zadnje kapsule
# Elšnigove perle (proliferacija epitelnih ćelija sočiva ekvatorijalne
zone)
# fibroza zadnje kapsule
Zamućenje zadnje kapsule može da smanji oštrinu vida , pa je potrebnmo
laserom da se napravi otvor na zadnjoj kapsuli.
Kongenitalna katarakta se uklanja discizijom i aspiracijom sočivnih masa.
Mehaničke ratne povrede oka

U ratnih uslovima mehaničke povrede su uzrokovane parčadima projektila od
eksplozivnog oružja, puščanim zrnom ili hladnim oružjem.Mehaničke povrede
mogu nastati i udarom vazdušnog talasa pri eksploziji avionskih bombi,
granata, mina i nuklearne bombe.
Blast povrede su izazvane vazdušnim talasom pri eksploziji.Težina povrede
zavisi od jačine eksplozije , sredine koja je prenosi, od udaljenosti tela od
izvora eksplozije , kao i od položaja tela. Udar vazušnog talasa može
uzrokovati povrede bulbusa koje mogu biti različitog inteziteta što je
uslovljeno udaljenošću povređenog od centra eksplozije. Povrede su kontuzione
i praćene su izlivom krvi u prednju komoru, otrgnućem korena dužice od

cilijarnog tela, subluksacijom ili luksacijom sočiva, krvarenjem u staklasto telo
i u mrežnjaču.Lečenje : mirovanje , analgetici, kiseonik , binokurarni zavoj ,
intravenski Ca i vitamin C.
Povrede oka bojnim otrovima
Bojni otrovi se dele na nadražljivce , plikavce , zagušljivce , nervne bojne
otrove.
Nadražljivci (suzavci ili kijavci) za kraće ili duže vreme onesposobljavaju
nezaštićene osobe.Prema vremenu trajanja se dele na kratkotrajne i dugotrajne.
Koncentracija otrova mora biti dovoljno velika da bi ostvarila dejstvo.
Pripadaju perifernim senzorima koji stupaju u reakciju na mestu kontaminacije
sa senzornim receptorima u koži i sluzokoži , izazivajući neprijatne lokalne
poremećaje sa subjektivnim smetnjama (bol u očima , paljenje u nosu i
ždrelu).Primenjuju se u obliku dima , praha i tečnosti.Karakterišu se
brzom pojavom znakova trovanja i brzim iščezavanjem simptoma. Pored
promena na očima (peckanje , bol , fotofobija , blefarospazam , bol u bulbusu)
mogu izazvati i opšte simptome (glavobolja , vrtoglavica , gađenje, povraćanje,
svrab, eritem i sl.).
Plikavci (iperit, luizit) primarno oštećuju kožu , oči i sluzokožu.Upotrebljavaju
se u vidu tečnosti, aerosola ili pare. Uzrokuju najteže ozlede očiju od svih
bojnih otrova.Prve promene se javljaju posle 1h : epifora, fotofobija,
blefarospazam, konjuktivitis, edem kapaka ; oštećenje epitela rožnjače , ishemija
vežnjače , a u rožnjači nastaje nekroza i raspadanje tkiva.Na koži se javlja
eritem, plikovi, nekroza i ulceracije. Posle nekoliko časova se javljaju i
simptomi od strane respiratornog sistema.
Nervni bojni otrovi pripadaju organofosfatnim jedinjenjima (sarin, sontatin).
Karakterišu se brzim delovanjem i visokom toksičnošću.Upotrebljavaju se u
parnom , aerosolnom i tečnom stanju.Bez mirisa su i ukusa. Prodiru kroz
odeću u tečnom i gasovitom stanju. Kad se upotrebe u obliku aerosola, glavni
put ulaska je nepovređena koža i sluzokože.Prodor kroz sluzokožu očiju je
brz , a kroz kožu nešto sporije.Ne izazivaju zapaljive promene na mestima
ulaska u organizam i ne uzrokuju nadražaje nervnih početaka.Klinička slika
zavisi od prirode i količine otrova, individualnih reakcija, puteva prodora itd.
Putevi prodora mogu biti inhalacioni, perkutani i peroralni. U obliku pare,
uzrokuje miozu koja je postojana zavisno od koncentracije otrova, hiperemiju
konjuktive, grč akomodacije , pojavu makropsije i pad očnog pritiska. Dolazi
do bolova u čeonom predelu, pogotovo pri gtedanju na blizinu, zbog grča
cilijarnog mišića.
Povrede uzrokovane nuklearnim bombama

Pri eksploziji nuklearne bombe nastaje oslobađanje ogromne količine toplotnih
infracrvenih i vidljivih svetlosnih zraka, koje mogu uzrokovati očne povrede.Te
povrede se dele na :
- opekotine kapaka i prednjeg segmenta i
- povrede mrežnjače i sudovnjače
Eksplozija nuklearne bombe je praćena i jonizujućim zračenjem.
Oćne povrede prouzrokovane direktnim dejstvom zračenja su : epilacija ,
mukopurulentni konjuktivitis, keratitis, iradijaciona katarakta.
Lečenje : mere za zaštitu očiju su kolektivne i individualne.
Ortoforija - to je oko koje pod zastorom ne čini nikakav pokret.Savršena

okulomotorna ravnoteža nije poremećena ni prekidom binokularnog gledanja.

Heteroforija - oko koje smo otklopili pravi korekcioni pokret vraćanja u
srednji položaj , pošto je pod zastorom bilo skrenulo iz srednjeg položaja zbog
toga što ne postoji okulomotorna ravnoteža.Odmah po skidanju zastora oko
se vraća u srednji položaj jer nastupa refleks fiksacije , a još važnije
fuzioni refleks.Heteroforija označava okularnu neravnotežu sa sačuvanim
binokularnim vidom
Heterotropija - oko koje je bilo pod zastorom ili se ne vraća u primarni
položaj ili ako se vrati ono počinje da fiksira dok prvo do tada fiksirajuće
oko beži iz primarnog položaja. Radi se o strabizmu tj. okulomotornoj
neravnoteži.


Docsity Oftalmologija Skripta 1

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Docsity Oftalmologija Skripta 1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Oftalmologija skripta

Document shared on www.docsity.com

Razvoj oka počinje početkom 4. nedelje embriogeneze sa pojavom optičke

2.Medikamentna terapija očnih bolesti

U oftalmologiji se lekovi najčešće aplikuju lokalno u obliku kapi i masti.

Document shared on www.docsity.com

Antiholinergici su lekovi koji se često koriste u oftalmologiji.Blokiranjem

Document shared on www.docsity.com

c) adrenergički antagonisti smanjuju očni pritisak za oko 22% , pa se

Document shared on www.docsity.com

Terapijski postupci u oftalmologiji

Binokularni zavoj se stavlja radi imobilizacije kapaka i bulbusa. Pri

Adaptacija je sposobnost retine da se prilagođava na osvetljenje različitog

Document shared on www.docsity.com

Adaptometri su aparati kojima se ispituje adaptaciona sposobnost retine na

Elektroretinogram (ERG) preko elektroda registruje odgovor retine na

Document shared on www.docsity.com

U žutoj mrlji se nalazi oko 7 miliona čepića.Oni se dele u 3 grupe :

Document shared on www.docsity.com

6. Anatomija očnih kapaka

Document shared on www.docsity.com

Vaskularni poremećaji na očnim kapcima

Document shared on www.docsity.com

Kolobom kapka je kongenitalna anomalija u vidu trouglastog defekta

Document shared on www.docsity.com

Ptoza je unilateralna ili bilateralna spuštenost gornjeg kapka pri čemu je

Document shared on www.docsity.com

9. Poremećaji pokretljivosti očnih kapaka

Blefarospazam je nevoljna i grčevita kontrakcija m.orbicularisa okuli.Ova

Document shared on www.docsity.com

10. Alergijske manifestacije na očnim kapcima

Akutni alergijski edem kapaka je alergijska manifestacija koja može biti

Document shared on www.docsity.com

11. Bakterijske infekcije kapaka

Document shared on www.docsity.com

12. Virusne i parazitarmne infekcije kapaka

Document shared on www.docsity.com

3) Parazitarne infekcije kapaka

13. Infekcije ivice kapaka

Blefaritis je hronično je zapaljnje rubova kapaka i može biti skvamozni ili

Document shared on www.docsity.com

2b) Majbomitis je hronično zapaljenje Majbomovih žlezda sa

14. Stečeni poremećaji očnih kapaka

Document shared on www.docsity.com

17. Suzni film

Document shared on www.docsity.com

Postoje 2 vrste sekrecije suza : osnovna i refleksna.Osnovnu sekreciju vrše

18.Metode ispitivanja suznog aparata

19. Zapaljenje suzne žlezde

Document shared on www.docsity.com

20.Zapaljenje suznih kanalića (canaliculitis)

21,22 Zapaljenje suzne kesice (dacriocistitis)

Document shared on www.docsity.com

23.Zapaljenje suzne kesice kod novorođenčadi

24. Suzno i suvo oko

Document shared on www.docsity.com

Kod avitaminoze A se osnovna promena sastoji u biološkoj izmeni epitela

Document shared on www.docsity.com

26. Semiologija patoloških promena konjuktive

Document shared on www.docsity.com

Document shared on www.docsity.com

27. Crveno oko

Document shared on www.docsity.com

28. Bakterijski konjuktivitis