Iza njih, ulica je polako opustela.

Predstave su, mislim, svuda

počele. Na ulici su ostali samo sitni trgovci i mačke. Nebo je bilo
vedro, ali bez sjaja, iznad fikusa koji su se pružali duž ulice. Na
pločniku preko puta, prodavac duvana izneo je stolicu, stavio je
ispred vrata, opkoračio je oslanjajući se obema rukama na naslon.
Maločas krcati, tramvaji su sada bili skoro prazni. U maloj kafani
»Kod Pjeroa«, pored prodavca duvana, konobar je čistio strugotinu u
praznoj sali. Zaista se osećalo da je nedelja. Okrenuo sam stolicu i
postavio je isto onako kao i prodavac duvana, jer sam smatrao da je
tako ugodnije. Popušio sam dve cigarete, ušao u sobu da uzmem parče
čokolade i vratio se da je pojedem na prozoru. Malo kasnije nebo se
natmurilo i pomislio sam da će doći do letnje oluje. Meñutim,
postepeno se razvedrilo. Ali od prolaznog naoblačenja što je
nagoveštavalo kišu, ulica postade mračnija. Dugo sam posmatrao nebo.
U pet sati tramvaji su pristizali s bukom. U njima su se sa stadiona
u predgrañu vraćale gomile gledalaca, koje su visile po stepenicama i
ogradama. Sledećim tramvajima vraćali su se igrači, koje sam poznao
po njihovim malim koferima. Urlali su i pevali iz sveg glasa da
njihov klub neće izgubiti. Neki su mi mahali. Jedan je čak doviknuo:
»Udesili smo ih.« A ja sam dodao: »Tako je«, potvrdivši glavom. Potom
počeše da pristižu automobili u velikom broju. Dan je već malo
odmakao. Iznad krovova nebo je postalo crvenkasto i sa sumrakom koji
se spuštao, ulice su oživele. Šetači su se vraćali malo-pomalo.
Poznavao sam meñu ostalima onog otmenog gospodina. Deca su plakala
ili molila da ih nose. Odmah zatim, iz bioskopa u četvrti izlio se
talas gledalaca. Meñu njima mladići su bili živahniji u pokretima
nego obično i verujem da su gledali, neki avanturistički film. Oni
koji su se vraćali iz bioskopa u gradu stizali su malo kasnije.
Činilo mi se da su ozbiljniji. Još su se smejali, ali s vremena na
vreme su izgledali zamišljeni i umorni. Zadržavali su se na ulici,
šetajući po pločniku preko puta. Gologlave devojke iz ove gradske
četvrti držale su se za ruke. Mladići su se postrojili u redove da im
prepreče put i dobacivali im šale na koje su se one smejale okrećući
glavu. Mnoge koje sam znao davale su mi znakove. Odjednom se upališe
ulične svetiljke i od njihova sjaja pobledeše prve zvezde koje
zasjaše u noći. Osetih kako mi se zamaraju oči od posmatranja
pločnika s tolikim mnoštvom ljudi i svetlosti. Vlažni pločnik blistao
je na svetlosti sijalica, tramvaji su, u pravilnim razmacima, bacali
svoj odsjaj na nečiju sjajnu kosu, neki osmeh ili srebrnu narukvicu.
Tramvaji su potom bivali sve reñi, tamna noć se spuštala iznad drveća
i svetiljki, gradska četvrt postepeno se praznila, sve dok prva mačka
lagano ne preñe ponovo opustelu ulicu. Setih se da bi trebalo
večerati. Vrat me je malo zaboleo, jer sam dugo ostao naslonjen na
stolicu. Sišao sam da kupim hleba i paštete, sve sam to pripremio i
pojeo stojeći. Hteo sam da popušim cigaretu na prozoru, ali bilo je
već sveže i bilo mi je malo hladno. Zatvorio sam prozore i vraćajući
se, videh u ogledalu deo stola na kome je špiritna lampa stajala
pored parčeta hleba. Mislio sam da je prošla još jedna nedelja, da je
majka sahranjena, da ću se opet prihvatiti posla i da se, sve u
svemu, ništa nije izmenilo.