На почетку 

средњег века на астрологију се у Европи гледало као на облик паганизма што је

утицало да се пољуља њен углед у теорији и пракси. Мешана је често са појмом алхемије, што је
касније проучавањем доказано да су дубоко повезане. У алхемијским анализама користи се
астролошка теорија, a најчешћи пример тога је повезивање одређених хемијским елемената са
планетама: тако злато одговара Сунцу, сребро Месецу, жива Меркуру, итд. Хришћански теолози
су били у позицији да условно признају легитимитет астро-метеорологији и астро-медицини, док
је лична, натална астрологија представљала проблем. Међутим, од 13. века већина италијанских
двораца држала је астрологе, а и на универзитетима се предавала астрологија. Прилив арапских
идеја био је важан део тог поновног интересовања за астрологију, за чије ширење нарочите
заслуге припадају италијанском астрологу Гвиду Бонатију.