30 Anonymi Descriptio Europae Orientalis

своје планове и подршку моћне флоте Серенисиме.53 Француски

претендент је активно радио и на тражењу савезника на истоку,
ступивши у преписку са краљем Мале Јерменије,54 као и са појединим
утицајним личностима у Византији које су биле спремне да га подрже.
Међу њима се истицао војни заповедник Солуна Јован Мономах који се
1307. године заклео Карлу на верност и у писмима га подстицао да се
отисне против Константинопоља, обећавајући му предају града под
његовим заповедништвом.55 Други утицајан савезник међу византијском
аристократијом био је гувернер Лидије Константин Либидарис, који се
такође ставио под његову заштиту и обећавао му помоћ.56
Контакти Јована Мономаха и Карла од Валоа су вероватно ишли
преко Тибоа од Сепоа, након његовог доласка у Грчку.57 Тибо је, наиме,
септембра 1306. године напустио Париз и кренуо за Венецију где је
децембра исте године склопио споразум са представницима Републике.
Остао је у Венецији све до августа 1307. године, када му је славни Марко
Поло уручио један примерак свог дела Милиона.58 Недуго затим,
отиснуо се на Еубеју и одатле се придружио Каталанској компанији која

одбрани места Сен-Масер (Saint Macaire). Tоком рата у Фландрији 1303.

године, који је француска круна водила против слободних фламанских градова,
служио је под грофом Робертом II од Артоа. Године 1306. прешао је у службу
Карла од Валоа и постао његов опуномоћеник на Леванту, о чему ће бити речи
у наставку текста. Умро је између маја 1311 и марта 1312. О његовом животу и
каријери види J. Petit, Un Capitaine du règne de Philippe le Bel - Thibaut de Cepoy,
Le Moyen Âge 10 (1897) 224–239.
53
G. Thomas – R. Predelli, Diplomatarium Veneto-Levantinum sive Acta et diplomata
res Venetas Graecas atque Levantis illustrantia a.1300-1350, Venetiis 1880, 48-53,
No. 27. (=Diplomatarium); J. Petit, Charles de Valois (1270-1325), Paris 1900, 106-
107. (=Petit, Charles de Valois)
54
Petit, Charles de Valois, 107.
55
H. Moranvillé, Les Projets de Charles de Valois sur l’Empire de Constantinople,
BEC 51 (1890) 82-83 (=Moranvillé, Projets); А. Laiou, Constantinople and the
Latins – The Foreign Policy of Andronicus II 1282-1328, Cambridge-Massachusets
1972, 341-343. (=Laiou, Constantinople)
56
Moranvillé, Projets, 83-85.
57
R. Burns, The Catalan Company and European Powers 1305-1311, Speculum 29
(1954) 760-761. (=Burns, Catalan Company)
58
Овај рукопис дела Марка Пола налазио се у Тибоовом поседу све до његове
смрти 1311. Тибоов син Јован направио је после очеве смрти копију рукописа
коју је поклонио Карлу од Валоа. То је уједно и најстарији сачувани рукопис
најпознатијег средњовековног књижевног дела, H. Yule – H. Cordier, The Book of
Ser Marco Polo the Venetian: concerning the Kingdoms and Marvels of the East, I,
London 1903³, 68-69. (=Yule - Cordier, Marco Polo)
Анонимов Опис источне Европе 31

је оперисала у залеђу Солуна. Ова чувена плаћеничка дружина

састављена првенствено од Каталанаца, али и најамника из јужне
Италије, као и византијских ренегата Туркопула, јесте војска господина
Карла о којој говори Аноним на више места у DEO. Након склапања
мира у Калтабелоти 1302. године којим је окончан рат између Анжујаца
и Арагонаца око Сицилије, предвођена амбициозним Руђером де
Флором, Компанија је ступила у службу византијског владара
Андроника II. Иако су војници Компаније постигли успех у борби
против малоазијских Турака, њихова самовоља и Руђерове личне
амбиције убрзо су довеле до раскола између Каталанаца и њиховог
најмодавца. Године 1305. де Флор је мучки убијен и уследила је
каталанска вендета. Пошто је две године темељно пустошила Тракију,
Компанија се, на челу са Бернатом де Рокафортом, запутила 1307. године
у Македонију.59 Тада су уследили контакти између представника
Компаније и Карла од Валоа. Према сведочанству каталанског
хроничара Рамона Мунтанера, до преговора је дошло на иницијативу
Берната де Рокафорта. Како тврди Мунтанер, он се одлучио да ступи у
додир са Карлом зато што је изгубио наклоност арагонске краљевске
куће. Због тога је натерао све припаднике Компаније да се закуну на
верност Карлу, и његовом изасланику Тибоу као свом заповеднику.60 Још
пре него што је, током лета 1307, Тибо од Сепоа приспео на грчко копно,
Компанија је положила заклетву верности Карлу од Валоа.61
Време сарадње две заинтересоване стране је трајало веома
кратко. Упркос томе што је и арагонски краљ Јаков II маја 1308. лично
тражио од вође Компаније да остане потчињен Карлу и његовим представни-
цима,62 између Сепоа и Рокафорта дошло је до озбиљних трзавица и
несугласица.63 Оне су биле присутне практично током целокупног

59
G. Schlumberger, Expedition des „Almugavares“, ou routiers catalans en Orient de
l’an 1302 a l’an 1311, Paris 1902. (=Schlumberger, Almugavares); Laiou,
Constantinople, 127-242.
60
Ramon Muntaner, Crónica Catalana, ed. A. De Bofarull, Barcelona 1860, 448, cap.
236. (=Muntaner, Crónica)
61
Свакако пре 31. августа 1307. године, када се у једном каталанском документу
Карло спомиње као nostre senyor emperador micer l Xarles, A. Rubió i Lluch,
Diplomatari de l‘Orient català (1301-1409), Barcelona 2001², 42, no. 34. (=Rubió i
Lluch, Diplomatari)
62
Rubió i Lluch, Diplomatari, 49, no. 39.
63
Какав је заиста био однос Каталанаца према Тибоу од Сепоа и његовом
господару најсликовитије говоре речи самог Мунтанера: Queus dire? com hagren
jurat en Tibaut, ell se cuyda, que nul hom no hi gosas manar sino ell, mas en
Rochafort lo demanava menys que un ca, ans feu fer sagell ab un caualler, e corona