Анонимов Опис источне Европе 37

нудио Царичину руку, али Уговор из Лиса јасно прецизира да је то био

млађи син Карла од Валоа, који се такође звао Карло. Он затим преноси
да је српски владар превртљив и лажљив човек који не може да одржи
ниједну заклетву или договор, колико год пута да се закуне над светим
Јеванђељем и телом Христовим и моштима светаца (стр. 126). Из тога
следи да је Милутин најмање два пута давао нека обећања или заклетве,
које су биле прекршене. На основу сачуваног документа, познато је да су
се Милутинови посланици у опатији Лис заклели над Јеванђељем, што
је и сам Милутин учинио у шаторима Голикелана.87 То је била уобичајена
форма заклињања приликом склапања средњовековних споразума.
Међутим, у уговору склопљеном између Милутина и Карла од Валоа
недостаје заклињање над моштима светаца и телом Христовим, што
указује на то да су се ове заклетве могле одвијати управо пред папским
представницима. Даље, у спису се помиње краљев син, свакако Стефан
– копиле од неке проститутке, како га аутор DEO назива (стр. 126). Ова
околност, да је Стефан наводно рођен из незаконитог брака била је веома
добро позната на папској курији. Незаконитост Милутиновог
наследника среће се као савремен податак само у папским упутствима
његовим изасланицима који су ишли за Србију од 1. априла 1308.
године,88 али не и у документима везаним за односе српског владара и
титуларног константинопољског цара.
Даљи показатељи који Анонима пре смештају у папско него у
окружење Карла од Валоа јесте да се у DEO као својеврсна противтежа
Милутину поставља његов брат Драгутин. Он је управљао северним
областима Србије и као угарски вазал држао је области Мачве, северне
Босне, а од краја XIII века и Браничево. За разлику од превртљивог и
лажљивог рашког краља, његов брат је, истиче писац - светац у својој

87
Убичини, Уговори, 326-328; Mavromatis, Fondation, 135.
88
…Cum Stephano quem dictus rex, sicut accepimus, conjugatus genuit de soluta,
Тургенев, Акты, 361. Помен Стефана Дечанског као Милутиновог незаконитог
сина среће се потом тек у изворима из времена његове владавине, најпре у
једном писму папе Јована XXII из 1323. године, приликом Стефанових
преговора са папском куријом, где се о томе говори на идентичан начин као и
петнаест година раније, A. Theiner, Vetera Monumenta Historica Hungariam Sacram
Illustrantia, I, Romae 1859, 492, no. 748. (=Theiner, VMHH); такође и у делу
Directorium ad passagium Faciendum, чији је аутор највероватније био барски
римокатолички архиепископ (1324-1341) доминиканац Гијом из Аде, Brocardus,
Directorium ad passagium faciendum, ed. Ch. Kohler, Recueil des Historiens des
Croisades : Historiens Armeniens, II, Paris 1906, 437 (=Directorium). О личности
Псеудо-Брокарда и идентификацији са Гијомом из Аде, Ch. Kohler, Quel est
l‘auteur du “Directorium ad Passagium faciendum”?, ROL 12 (1911) 104-111
38 Anonymi Descriptio Europae Orientalis

вери. Карло од Валоа није одржавао контакте са Драгутином и личност

Милутиновог брата одсуствује из преговора вођених између српских и
француских представника. Са друге стране, Драгутин је имао своје
место управо у плановима папске курије. Истина, у ово време однос
римокатоличке цркве према њему није био најприснији. Драгутин је био
активно укључен у угарске борбе око угарског престола, настојећи да га
обезбеди за свог сина, кога је желео да ожени ћерком трансилванског
војводе Ладислава Апора. Православна вера “сремског краља” била је
према становишту цркве велика препрека за остварење ових планова и
папски легат у Угарској, кардинал Гентил, упозоравао је 1309. године да пре
склапања овог брака, Драгутин и његов син треба да пређу под окриље
римске цркве.89 Ипак, иако “шизматик”, Драгутин је био ожењен
католкињом, за разлику од свог брата живео је чедно и, што је можда са
тренутног становишта папске курије било најважније, у рату са својим
братом Милутином који се оштро замерио папи, погазивши обећања која је
дао. Свакако, у томе лежи објашњење пишчеве наклоности према Драгутину,
али и јасна Анонимова порука која се среће у угарском поглављу списа да,
иако ожењен угарском принцезом Каталином, будући “шизматик”, он и
његово потомство немају права на угарски престо (стр. 144).
Није потребно наглашавати да приврженик Карла од Валоа не би
имао мотиве да српског владара слика тако негативним бојама, као што
то чини писац DEO, те да би се такво виђење Милутина могло везати
само за личност из окружења Климента V. За разлику од обавеза
преузетих према папи, српски владар није погазио уговор склопљен са
француским принцем. Иако планови о савезу Карла од Валоа и српског
владара нису никада спроведени у дело и практички гледано остали су
мртво слово на папиру, са правне стране овај уговор је био важећи и
остао је на снази. То сасвим убедљиво показује потврда (видимација)
овог уговора од стране француског краља Филипа IV Лепог 1313.
године, учињена на молбу никог другог до Карла и Филипа Тарентског,
на кога су склапањем брака са кћерком француског принца и Катарине
де Куртене прешла права на царску круну у Константинопољу.90 Брак
између Царице и Карла од Аленсона никада није био склопљен, али се
Уговором из Лиса и није подразумевало да до њега мора доћи. Било је
једино предвиђено да српска принцеза не сме да се уда за некога

89
Theiner, VMHH, 823-825, no, 759; У документу није прецизирано о ком Драгутиновом
сину је реч – Владиславу или Урошицу, cf. М. Динић, Однос између краља
Милутина и Драгутина, ЗРВИ 3 (1955) 64-67. (=Динић, Однос); Антоновић,
Лионска унија, 129.
90
Убичини, Уговори, 328; Mavromatis, Fondation, 133.