46 Anonymi Descriptio Europae Orientalis

додира, оно свакако из врло блиских кругова”.108 Постоје две могућности

– или је аутор био у папском посланству у Србију, или је земљу и њене
прилике описао на основу извештаја некога ко је у том посланству био.
Другим речима, поглавље о Рашкој, када се узму у обзир и претходна
запажања, могло би управо да буде засновано на усменом или писаном
извештају папских посланика који су посетили Србију отприлике крајем
1308. године и који су доживели тако хладан пријем од стране
Милутина. Још један могући извор за прецизне податке о приморским
областима Србије, Далмације, али и Албаније могао би да буде тадашњи
барски римокатолички архиепископ, већ помињани Андрија, који је у
име угарског владара тражио 1306. године покретање канонизације
блажене Маргарете и који је почетком 1307. добио архиепископско
намештење.109 Како других трагова који би говорили о вези између ове
личности и самог списа нема, ова претпоставка не може се даље
поткрепити. Оно што је извесно, Анонимово детаљно познавање
прилика на јадранској обали и његово казивање у складу са општом
тенденцијом црквене политике указује на то да су Анонимови извори
потицали из окружења римокатоличке цркве, при чему се ни лични
уплив аутора DEO не може искључити.110
Аноним показује добро познавање крвних веза између
напуљских Анжујаца и угарских Арпада. Исти утисак се стиче када се
чита поглавље о Србији, тј. Рашкој, у којем су дати тачни подаци за
Милутина и Драгутина. Аутор такође зна појединости о родбинским
односима Хабзбурга и куће Пјаста у Пољској, као и о женидбеним
везама Хабзбурга са чешком династијом Пшемисла. У питању су веома
савремени подаци, прикупљени недавно и представљени у време
настанка текста. Извор у којем су ове генеалогије могле да буду
пронађене и искоришћене за писање DEO, можда није постојао као
целина, већ је резултат ауторовог познавања савремених политичких
збивања на ширем простору централне Европе. Требало би обратити
пажњу на податке из документа папе Климента V од 1307. године, у којем
се наводе владарска права за Чешку, почевши од “недавно преминулог”
краља Вацлава (Вацлава III, 1305–1306), где се помиње сродство Карла
Роберта са Арпадима, преко Марије, кћери Стефана V и брата угарског
краља Ладислава, и тиме образлаже његово право на угарски престо, на
исти начин као и у DEO.111 Добро познавање генеалогија угарске

108
Пурковић, Авињонске папе, 11.
109
Theiner, VMSM, I, 123. et passim.
110
Cf. Praga, Descriptio, 298-302.
111
A. Theiner, VMHH, I, 417-418, no. 665.
Анонимов Опис источне Европе 47

владарске лозе и њених веза са другим европским владарским

дворовима, као и детаљи описа Угарске могли су потицати од изасланика
папске курије који су боравили у овој земљи, пре свега од извештаја
папског легата кардинала Гентила де Монтефјореа. Постављен за
папског представника августа 1307, Гентил је у Угарску дошао почетком
1308. и остао је до 1311. године.112 Може се претпоставити да је током
свога боравка у Угарској Гентил послао више извештаја Светој столици.
Они нису сачувани, али се из постојећих докумената може наслутити да
је у њима било речи и о појединостима економских и политичких
прилика у краљевини.113 Они су могли да пруже довољно информација
аутору DEO о политичким и привредним питањима у Угарској.
Посебно побуђује пажњу чињенида да у спису искрсавају
одблесци угарске народне традиције: казивање о доласку Угара,
поистовећених са Хунима у Панонију и њиховој борби са Римљанима и
подизању мермерног камена на месту велике битке, који стоји до данас.
Њима треба придодати и причу о пореклу Влаха, наводних римских
пастира која се среће у поглављу о Константинопољском царству. Ови
подаци срећу се у делима угарског Анонима114, Симона де Кезе,115 као и у

112
О Гентиловој мисији у Угарској види: P. Molnár, Idéologies monarchiques en
Hongrie (XIIIe – XIVe siécles), Identités hongroises, identités européennes, ed. P.
Nagy, Rouen - Le Havre 2006, 34-35; P. Engel, The Realm of St. Stephen: A History
of Medieval Hungary, New York 2001, 130 et passim (=Engel, Realm); Објављена
документа везана за Гентилову мисију сакупљена су у: Acta Legationis
Cardinalis Gentilis, ed. V. Fraknoi, Monumenta Vaticana Historiam regni Hungariae
illustrantia, I/2, Budapest 1885.
113
…Quod fama prenoverat ex rei evidentia et facti experimento percipiens,
tempestatis videlicet fremitum, qua regnum ipsum multe fertilitatis olim, ut asseritur,
iocunditate refertum, multaque solitum devotione clarescere, hostis antiquus, pacis
emulus ac zizanie seminator, generali turbine conquassarat, Theiner, VMHH, I, 423,
no 669.
114
Gesta Hungarorum, чији је аутор био угарски Аноним (P. Magister regis Belae
notarius) написана су вероватно крајем XII века. Овај спис представља најста-
рије сачувано дело које кроз легендарну и митолошку призму излаже рану
угарску историју. Критичко издање: P. magistri, qui Anonymus dicitur, Gesta
Hungarorum, edd. A. Jakubovich - D. Pais, Scriptores Rerum Hungaricarum, I, ed. Е.
Szentpétery, Budapest, 1937, 13-117. (=SRH)
115
Симон де Кеза, свештеник и дворанин угарског краља Ладислава IV (1272-
1290). Аутор је дела Gesta Hunnorum et Hungarorum које на сличан начин као и
угарски Аноним, и надовезујући се на њега, излаже угарску историју од
легендарних почетака до свог времена. Дело је настало недуго након 1282.
године. Критичко издање: Simonis de Keza Gesta Hungarorum, ed. A.
Domanovszky, SRH, I, 129-194.