86 Anonymi Descriptio Europae Orientalis

постане altitudo „висина, дубина” како стоји у рукопису D (=E) у реченици

у којој је једино прво значење могуће: ради се наиме о Дарданелима.209
Будући да се Аноним у већем делу текста верно држи одређених
синтагми или синтаксичких односа, упркос правилу тежег читања често су
одбациване оне рукописне варијанте које су представљале новину или
нешаблонско решење.210 На пример, претпоставља се да је читање quam у
синтагми quam ad secundam partem у рукопису А (=B, C) грешка
преписивача који је тако протумачио скраћеницу у којој је јасно било
видљиво само почетно слово. Наиме, на свим осталим местима у спису и
на овом месту у рукопису D (=Е) ова клауза почиње везником quantum ad.
Напомиње се да, иако је ово уједно граматички правилан облик, избор је
превасходно заснован на интерној статистици, односно заступљености ове
клаузе у Анонимовом спису која је, ако се изузме ово место, стопроцентна.
Исто тако, при избору различитог распореда речи који се срећу у рукопису
А и D, предност je имао онај распоред који је уобичајен у спису. Тако је на
пример предност дата редоследу est enim hec regio из рукописа А (=B, C)
над редоследом hec enim regio est из рукописа D (=Е) јер се у делу веома
често, на неспорним местима, јавља овај редослед глагола esse и везника
enim (est enim hec pars, est enim hec prouincia, est enim terra, est enim rex
итд.). Слично је одбачена варијанта prius из рукописа D (=Е) јер се свуда у
спису у значењу „најпре“ без изузетка користи прилог primo.
Остала неслагања између рукописа углавном могу да се
окарактеришу као словне или друге мање разлике које су наведене у
апарату. Предност је, због горе реченог, давана рукопису А.
Графије заједничких именица и осталих врста речи стандарди-
зоване су према лексемама које се налазе у речницима класичног
латинског, нпр. писало се litus „обала“ а не littus како стоји у рукописима.
Једина разлика од уобичајеног правописа је писање слова е уместо
дифтонга ае и ое јер je то једна од најупечатљивијих палеографских
особина средњовековних латинских споменика. Властите именице које
се односе на личности или географске појмове познате у антици писане
су у облицима у којима се налазе у речницима или у највећем делу
извора (нпр. Aristotelis (ген. јед.) уместо Aristotolis или Aristotilis како
стоји у рукописима) - уколико варијанте из рукописа нису носиле
никакву карактеристику која је могла да упућује на морфолошку или
семантичку разлику. Тако, на пример, није мењан облик Parion у
правилно Paros јер би евентуално овај облик могао да буде схваћен и као
придев са грчким наставком за средњи род. Исто тако, сачуван је облик
Cypressibus (дат. пл.). за становнике Кипра (правилно Cyprianis) зато што
209
Видети стр. 99, фуснота 298.
Анонимов Опис источне Европе 87

би исправком у стандардни облик било изгубљено значење „чемпрес“

које је можда на овом месту, макар само као метафора, могло да постоји
и за аутора. Властите именице које су познате тек од средњег века, као и
оне за које не постоји опште прихваћена транскрипција, писане су онако
како стоје у рукопису А.211 Варијанте властитих именица у првом случају,
ради растерећења критичког апарата, нису бележене.

О Анонимовом језику

Анонимов спис је, као и многа друга средњовековна дела,

сачињено умногоме од различитих делића позајамљених од других писаца.
Чак и када се ради о пасусима код којих извори не могу да се препознају,
постоји могућност да су и они преписани и туђи. Зато, пошло се од
мишљења да се особеностима језика писца могу назвати само оне које се
понављају у целом спису, а да се само за делове који, из неког разлога,
морају да носе лични печат, може тврдити да су у целини оригинални. У
првом случају, сматрало се да је, иако се ради о бројним преписаним
местима, спојеве између тих места (некада синтагми, некада целих
реченица) начинио сам аутор. Урађена је статистичка анализа зависних
реченица, свих врста везника као и за латински језик карактеристичних
прегнантних конструкција (акузатива са инфинитивом, аблатива
апсолутног и сл.). Провером ових чинилаца видело се да у Анонимовом
делу постоји одређена синтаксичка уједначеност. Наиме, узрочне реченице
210
О идентификацији и особинама Анонимовог језика видети стр. 87-90.
211
У ретким случајевима вршене су измене оваквих именица од стране издавача.
На пример, пошто је на основу контекста очигледно да се под називом
Mecolimus мисли на српског краља Милутина, Драгутиновог брата, његово име
је транскрибовано Milutinus. Мисли се да је непрепознатљиви облик имена који
се налази у овим рукописима производ пет врсти грешака насталих вероватно
овим редом: 1) слово t је због сличности писања прочитано као c (Milutinus >
Milucinus), 2) извршена је метатеза консонаната l и c (Milucinus > Miculinus) 3)
уместо i коришћена je графија е (Miculinus > Meculinus), 4) уместо u коришћена
је графија о (Meculinus > Mecolinus) и 5) највероватније због скраћеног
записивања назала (горње црте изнад вокала која може да представља оба
назала) погрешно је прочитано m уместо n (Mecolinus > Mecolimus). O мешању
графија i и е, затим o и u у средњовековном латинском видети у: HLSMA III, 34-
48; 60-73. Mогуће је такође да су неке од ових грешака настале као резултат
транскрипције имена са грчког на латински. Упоредити: Μηλώτινος > Melotinus
у Georgii Pachymerae Michael Palaeologus, lib. 5 c. 6.
212
O употреби везника eo quod у средњовековном латинском видети HLSMA
IV, 396.