1.
PO
1.POJ JAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE KRIVIČ KRIVIČNOG PRAVA
Pojam krivičnog prava
Krivično pravo je deo pravnog sistema čija je osnovna funkcija zaštita društva od
Kriminaliteta. Da bi se navedena funkcija ostvarila, krivičnim pravom se određuje:
a) koja ljudska ponašanja predstavljaju krivična dela;
b) koje krivične sankcije i pod kojim uslovima se mogu primenjivati prema učiniocima
k.dela.
Prema tome, krivično pravo predstavlja skup zakonskih propisa o:
krivičnim delima i krivičnim sankcijama kojima se određena ponašanja određuju kao
k.dela
i za njihove izvršioce predviđaju kazne i druge krivične sankcije koje im se uz
ispunjenje
određenih uslova mogu izreći.
IZVORI KRIVIČNOG PRAVA
1. Pojam i podela izvora krivičnog prava
Formalni izvori – to su oni zakonski propisi koji sadrže krivičnopravne norme.
Materijalni izvori – to su oni društveni odnosi koji bitno označavaju jedno društvo,
njegov društveno-politički i ekonomski sistem, njegovu tradiciju i kulturu, sistem
moralnih i drugih vrednosti na kome se dato društvo temelji i koje razvija i štiti.
Izvori krivičnog prava po svom karakteru se dele i na:
a) međunarodne i unutrašnje; b) neposredne i posredne ili dopunske.
Prema tome izvori krivičnog prava su:
a) zakon; b) podzakonski propisi; c) međunarodni ugovori i međunarodno pravo;
d) sudska praksa; e) teorija krivičnog prava; i f) običajno pravo.
VAŽENJE KRIVIČNOG ZAKONA
Važenje krivičnog zakona znači da je on na snazi i da ga organi pravosuđa primenjuju,
odnosno da sudovi po njemu sude u krivičnim stvarima.
Krivični zakon deluje: a) u određenom vremenu (vremensko važenje);
b) na određenom prostoru (prostorno važenje); i c) u odnosu prema određenim licima
(važenje k.z. prema određenim licima).
2.Vremensko važenje krivičnog zakona
Da bi počeo da važi svaki zakon treba da bude proglašen (publikovan, obnarodovan).
Početak važenja jednog zakona je dan ili momenat njegovog stupanja na snagu, što
može biti eksplicitno određeno u samom zakonu ili se primenjuju opšta pravila o
stupanju zakona na snagu.Vreme od objavljivanja zakona u službenom glasilu pa do
njegovog stupanja na snagu može biti kraće ili duže. Krivični zakon važi do dana
stupanja na snagu novog zakona koji ga izričito ili prećutno ukida.
Prostorno važenje krivičnog zakona
Svaki zakon važi na teritoriji države koja ga je donela.
Prema tome, i krivični zakon jedne države primenjuje se na krivična dela izvršena na
njenoj teritoriji.
Međutim, država može imati interesa da važenje krivičnog zakona u određenim
slučajevima protegne i izvan granica njene teritorije, odnosno i na k.dela koja su
izvršena u inostranstvu.
Pojam krivičnog dela
a) protivpravno delo kojim se povređuju ili ugrožavaju zaštićene vrednosti;
b) koje je društveno opasno delo; c) koje je u zakonu određeno kao k.delo; i
d) za koje je propisana krivična sankcija. Osnovno elementi opšteg pojma k.dela su:
1) delo čoveka (radnja čoveka sa prouzrokovanom posledicom), 2) društvena opasnost
dela; 3) protivpravnost;4) određenost k.dela u zakonu; i 5) vinost učinioca dela.
Radnja je : voljno ponašanje čoveka ili voljni telesni pokret koji dovodi do neke
promene u spoljnem svetu.
svetu.
Nečinjenje se određuje kao voljno propuštanje preduzimanja određene radnje ili voljno
nesprečavanje posledice u spoljnom svetu.
Prema tome, k.delo se ostvaruje voljnom radnjom čoveka koja može biti izražena u
formi:
a) činjenja (aktivna radnja);
b) nečinjenja (propuštanje dužnog činjenja).
Činjenje predstavlja voljni telesni pokret ili delovanje čoveka koje je svesno ili voljno
preduzeto, a k.dela izvršena ovakvim aktivnim delovanjem čoveka su: k.dela činjenja ili
komisivni delikti (npr. pucanje iz vatrenog oružja u nameri da se neko liši života).
Nečinjenje predstavlja voljno propuštanje telesnog pokreta, npr. propuštanje dužnosti
uzdržavanja dece (k.d. zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica).
Protivpravnost dela : Protivpravnost podrazumeva protivnost ponašanja nekoj pravnoj
normi koja predviđa zabranu neke radnje (prohibitivne pravne norme) ili naređuje
izvršenje neke radnje (imperativna norma).
Dakle, neko ponašanje je protivpravno ako je u suprotnosti sa nekim pravnim
propisom.Protivpravnost je širi pojam od određenosti dela u zakonu, jer nešto može biti
protivpravno a da nije određeno kao k.delo.
Biće krivičnog dela Biće krivičnog dela – podrazumeva skup posebnih elemenata koji
predstavljaju obavezna obeležja jednog k.dela.Ta obeležja koja čine jedno posebno
krivično delo koja ga odvajaju od svih drugih k.dela, navode se u dispoziciji
krivičnopravne odredbe.
Mesto izvrsenja krivicnog dela - k.delo je jedan nedeljiv događaj i kao celina se
događa svuda gde se odvijao proces izvršenja dela.Zato je logično što se kao mesto
izvršenja uzima svako mesto: a) kako mesto preduzimanja radnje; b) tako i mesto gde
je posledica potpuno ili delimično nastupila; c) ili je prema umišljaju učinioca trebala
da nastupi.
Opsti osnovi iskljucenja protivpravnosti krivicnog dela : Ljudska ponašanja
koja su inkriminisana, tj. određena u zakonu kao k.dela, uglavnom su
protivpravna.Međutim, prema KZ RS postoje tri opšta osnova isključenja
protivpravnosti: 1) neznatna društvena opasnost; 2) nužna odbrana i 3) krajnja
nužda.
3.Vreme izvršenja k.dela : je vreme kada je učinilac radio ili je bio dužan
raditi.Vreme nastupanje posledice je prema tome irelevantno.
Za pokušaj k.dela relevantno je vreme preduzete radnje.
Kod k.dela nečinjenja bitno je vreme kada je učinilac propustio radnju koju je
bio dužan preduzeti.
Vreme izvrsenja krivicnog dela Određivanje vremena izvršenja k.dela
neophodno je radi rešavanja nekoliko krivičnpravnih pitanja, kao što je: a)
vremensko važenje i primena krivičnog zakona; b) određivanje početka toka
zastarelosti;c) neuračunljivost i krivična odgovornost, s obzirom da se one
utvrđuju prema psihičkom stanju i psihičkim odnosima u vreme izvršenja k.dela;
d) uzrast lica odnosno njihov krivičnopravni status (dete, maloletnik, mlađe
punoletno lice) itd. Kazna se nece izvrsiti ako je krivican postupak uradjen u
vrijeme ne vazenja krivicnog zakona koji nije odredjen po zakonu i koji nije u
procesu , a kazna ce se izvrsiti i sudska presuda ce se izvrsiti po onom
krivicnom zakonu koji je u to vrijemebio vazeci .
4.Nužna odbrana : postoji ne samo onda kada se napad odbija od sebe već i
od nekog drugog (tzv. nužna pomoć).
Opšte je prihvaćeno da nužna odbrana ima dva elementa:
a) napad i b) odbranuNužna odbrana je pravno uređeno pravo čoveka na
samoodbranu. Nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da
se od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni ili neposredno predstojeći
protivpravni napad.
Krajnja nužda : kao i nužna odbrana, isključujepostojanje protivpravnosti, tj.
predstavlja opšti osnov za isključenje postojanja k.dela.
Prema zakonskoj definiciji, krajnja nužda postoji kada je delo učinjeno radi toga
da učinilac otkloni od sebe ili drugog istovremenu neskrivljenu opasnost koja se
na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je
pretilo. Elementi krajnje nuzde su: a) opasnost; ib) otklanjanje opasnosti.
PRIPREMNE RADNJE I POKUSAJ KRIVICNOG DELA : U krivičnopravnoj
literaturi ralikuju se tri stadijuma u izvršenju krivičnog dela: 1) donošenje odluke
da se izvrši krivično delo; 2) pripremne radnje za izvršenje k.dela; 3) izvršenje
krivičnog dela.Preduzetom radnjom izvršenja učinilac može da ostvari
zabranjenu posledicu (svršeno k.delo) ili da ne ostvari zabranjenu.
7,OSNOVNA NACELA KRIVICNOG PRAVAU (zakonitosti) : Krivično pravo
se bazira na određenim načelima koja predstavljaju opšteprihvaćene i
univerzalne tekovine u savremenom krivičnom pravu. ) Nacelo zakonitostiTo je
osnovno načelo u krivičnom pravu koje podrazumeva da se građanima
garantuje da mogu biti suđeni i osuđeni samo za ono ponašanje koje je
zakonom bilo predviđeno kao k.delo, pre nego što je učinjeno. U krivičnom
pravu se zahteva da se ovo načelo primenjuje bezuslovno i bez izuzetaka.
Nacelo krivice – subjektivne i individualne (lične) krivične odgovornostiOvo
načelo podrazumeva subjektivnu i individualnu, moralnu odgovornost za
izvršeno krivično delo.Krivična odgovornost je zasnovana na krivici učinioca
koja predstavlja osnov i meru kazne u savremenom krivičnom pravu i krivica
predstavlja jedan od najznačajnijih osnova legitimnosti krivičnog prava.
Кривична одговорност : Кривица представља постојање противправног
дјела, јер иѕван тога кривица и кривична одговорност не постоје;човјекова
виност у својој основи је везана за противправно дјело,што значи да за
њено постојање мора бити утврђено постојанје противправности таквог
дјела.Компоненте кривичне одговорности чине два субјективна елемента,а
то су урачунљивост и кривица или виност.
Урачунљивост :Урачунљивост је својство нормалног човјека да исправно
расуђује односно схвати значење одређеног дјела и да се у складу са тим
понаша.,што га чини подобним да буде кривично одговоран за учињено
кривично дјело.За кривицу учиниоца нужно је да је он био урачунљив у
вријеме извршења кривичног дјела.
Битно смањена урачунљивост Битно смањена урачунљивост је такво
стање учиниоца да у вријеме извршења кривичног дјела у којем је његова
способност да схвати значај свога јдела или могућност да управља својим
поступцима била битно смањена због душевне болести,привремене
душевне поремећености или заосталог друштвеног развоја.
Скривљена неурачунљивост: Скривљена неурачунљивост обухвата оне
ситуације у којима у којима је извршилас кривичног дјела био у
неурачунљивом стању у које се сам довео употребом алкохола,дрога или
на неки други начин,при чему је прије довођења у такво стање дјело било
обухваћено његовим умишљајем или је постојао нехат,а закон за такво
дјело предвиђа кривичну одговорност и за нехат.
Облици виности :Основни облици виности су умишљај и нехат.И један и
други се испољавају у два основна вида,као директни и евентуални
умишљај,односно свјесни и несвјесни нехат.
Умишљај подразумијева : да је на страни учиниоца кривичног дјела у
вријеме извршења кривичног дјела постојала свијест о дјелу и воља која је
била усмјерена на његово извршење или саглашавање са извршењем
таквог дјела.Имамо директни умишљај и евентуални умишљај.
Евентуални умишљај постоји онда када је учинилац био свјестан да
усљед његовог чињења или нечињења може да наступи забрањена
посљедица,па је пристао на њено наступање.За разлику од директног
умишљаја,овдје учинилац никада не преузима радњу ради остварења
забрањене посљедице.
Нехат је лакши и по настанку млађи облик виности од
умишљаја.Нехат је изузетак и одговорност за нехатовно извршење
кривичног дјела ће постојати само као је то посебно одређено.За нехатно
извршење кривичног дјела увијек је предвиђена блажа казна него када је
то дјело учињено умишљајно.Код нехатних учинилаца кривичних дјела не
постоји вољна компонента,јер на његовој страни не постоји хтијење нити
пристајање на дјело.Имамо свјесни и несвјесни нехат.
10.Свјесни нехат постоји када је учинилац био свјестан да усљед
његовог чињења или нечињења може наступити забрањена
посљедица,али је олако држао да ће је мочи спријечити или да она неће
наступити.Из тога произилази да свјесни нехат представља такав облик
кривице који карактерше постојање свијести учиниоцада својом радњом
може учинити кривично дјело,али је олако држао да до тога неће доћи,или
ће моћи спријечити.
Несвјесни нехат представља облик кривице коју карактерише одсуство
свијести учиниоца да својом радњом може проузроковати забрањену
посљедицу,али је такву свијест био дужан и могао имати.Кривично дјело је
учињено из несвјесног нехата када учинилац није био свјестан могућности
наступања забрањене посљедице иако је био дужан бити свјестан те
могућности.
Стварна заблуда постоји када учинилац извршења кривичног дјела није
био свјестан неког његовог законом прописаног обиљежја,или је погрешно
сматрао да псотоје околности према којима би то дјело било
допуштено.Стварна заблуда појављује се у два облика: стварна заблуда о
законским обиљежјима кривичног дјела и стварна заблуда о околностима
које би то дјело чинило допуштеним.
Саучесништво у кривичном дјелу. Извршење кривичних дјела од стране
више лица у кривичном праву се означава као саучесништво.Како се
учествовање у једном кривичном дјелу може испољавати на раличите
начине,није свако учествовање и саучесништво у кривичноправном
смислу.Саучесништво подразумијева случајеве заједничког остварења
кривичног дјела од стране два или више лица уѕ исовремено постојање
свијести о заједничком дјеловању.

Саизвршилаштво је облик извршилаштва који постоји када више

лица,која испуњавају све услове који се захтјевају за извршиоца,на основу
заједничке одлуке,свјесно и вољно,учине кривично дјело.За разлику од
саучесника,сауивршиоци сви заједнички остварују заједничко дјело.При
чему сваки од њих у значајној мјери доприноси извршењу кривичног дјела.

Кривичне санкције се дефинишу као принудна мјера коју ради заштите

друштва од криминалитета,учиниоцу одређеног кривичног дјела изруче
суд у законом одређеном кривичном поступку,а која се састоји у
ограничавању или одузимању одређених права учиниоцу.

Појам и врсте казни-Казна је принудно одузимање или ограничавање

права и слободе,али она истовремено представља и општу моралну
осудукоји друштво упућује учиниоцу због учињеног кривичног дјела.Циљ
кажњавања се састоји у враћању зла учиниоцу због зла које је он сам
својим дјелом другим особама нанио и кроз казну он треба да испашта за
дјело које је учинио.

Врсте казни – главне и споредне казне,казна затвора,новчане казне.

Одмјеравање казне – Основни критеријум при одмјеравању казне

представљају границе прописане казне,сврха кажњавања,те околности
које карактеришу учињено кривично дјело и учиниоца,олакшавајуће или
отежавајуће околности.Новчану казну суд одмјерава у оквирима општег
минимума и максимума,са обзиром да приликом прописивања за поједина
кривична дјела закон није одредио посебне границе ове казне.

Општа правила у одмјеравању казне су границе прописане казне за

поједино кривично дјело,сврха кажњавања и околности које утичу да казна
буде мања или већа.Ова три правила представњају основно полазиште
судског одмјеравања казне кривично одговорном учиниоцу за одређено
кривично дјело. Ослобођење од казне подразумијева одступање од
правила да се кривично одговорном учиниоцу увијек мора изрећи казна.

Ослобођење од казне подразумијева одступање од правила да се

кривично одговорном учиниоцу увијек мора изрећи казна.

Упозоравајуће санкције – Њима се учинилац кривичног дјела опомиње

због извршеног кривичног дјела и упозорава да убудуће не врши кривична
дјела,без истовременог ограничавања или одузимања неких његових
права или слобода..У томе састоји разлика између мјера упозорења и
казни.

Ублажавање казне је изизетак од правила и стога представља посебну

врсту одмјеравања казне.Суд у том случају изриче другачију казну од
прописане,тј. или блажу од прописане или блажу врсту казне.л

Услови примјене и сврха упозоравајућих санкција –Мјере упозорења

су такве кривичноправне мјере којима се жели избјећи примјена казне у
свим случајевима када је то могуће и када то дозвољавају разлози
криминалнополитичке природе.Сврха кривичних санкција је да се путем
упозорења или опомене утиче на учиниоца да не чини ново кривично
дјело.

Мјере безбједности представљају посебну врсту кривичних

санкција.Сврха мјера безбједности јесте да се отклоне стања или услове
који могу бити од утицаја да учинилац убудуће врши кривична
дјела.Посебна сврха мјера безбједности је да отклањањем стања и услова
који су непосредно утицали на вршење кривичног дјела спријечи учиниоца
да поново врши кривично дјело.

Појам и врсте рехабилитације – Појам рехабилитације се тумачи као

поновно успостављања ранијег положаја осуђеног лица као пуноправног
грађана и стављање у ѕаборав његове криминалне прошлости,чиме му се
даје статус неосуђиваног лица.Врсте рехабилитације су пуна
рехабилитација и ограничена рехабилитација.

Брисање осуде и давање података из казнене евиденције – под

брисањем осуде подразумијева се брисање одређених осуда из казнене
евиденције,по поретку одређеног времена након правоснажности судске
одлуке,Брисање може бити законско и судско.Давање података – да би
рехабилитација остварила своју сврху,законодавац је изричито предвидио
да се подаци о брисаној осуди не дају никоме,у противном би се изгубио
смисао рехабилитације према којој се осуђивано лице сматра
неоусуђиваним.

Застарјелост је институција којом се ограничава право државе да

учиниоцу кривичног дјела суди и изрекне кривичну казну.Постоји неколико
врста застарјелости : застарјелост кривичног гоњења,застарјелост
извршења казне и застарјелост извршења споредне казне и мјере
безбједности.

Одговорност правних лица за кривична дјела – Постоје два начина

одређивања кривичних дјела за која правна лица могу одговарати.Први се
састоји у законском одређивању кривичних дјела за која правна лица могу
одговарати,а други начин је предвиђање одговорности правних лица
начелно за сва кривична дјела,с тим да је за конкретно кривично дјело
неопходно да буду испуњене законске претпоставке.

Кривичне санкције за правна лица – Законодавац је предвидио три

врсте казни које се могу изрећи правним лицима за кривична дјела,а то су :
новчана казна,казна одузимања имовине и казна престанка правног лица.