Fizička hemija – odgovori

1. Koje osobine tečnosti su bliže čvrstom nego gasnom stanju?

- Između molekula postoje privlačne i odbojne sile, tzv. kohezione sile, a pritisak u unutrašnjosti
tečnosti, koji se javlja kao posledica ravnoteže izmežu kohezionih sila, naziva se kohezioni ili unutrašnji
pritisak. Od kohezionih sila, koje su po intenzitetu manje nego u čvrstim sustancijama, ali mnogo veće od onih
u gasovima, zavise osobine tečnog stanja materije. Zbog toga su mnoge osobine tečnosti, kao što su gustina,
molarna zapremina, stišljivost i koeficijent termičkog širenja, bliže čvrstom nego gasnom stanju.
2. Koje osobine tečnosti su bliže gasnom nego čvrstom stanju?
- Između molekula postoje privlačne i odbojne sile, tzv. kohezione sile, a pritisak u unutrašnjosti
tečnosti, koji se javlja kao posledica ravnoteže izmežu kohezionih sila, naziva se kohezioni ili unutrašnji
pritisak. Od kohezionih sila, koje su po intenzitetu manje nego u čvrstim sustancijama, ali mnogo veće od onih
u gasovima, zavise osobine tečnog stanja materije. Zbog toga su po pokretljivosti svojih čestica i viskoznost,
tečnosti su bliže gasnom stanju, zbog čega zauzimaju oblik suda u kome se nalaze.
3. Kako se tečnosti dele prema vrsti tečnosti?
- Prema vrsti čestica od kojih se sastoji, tečnosti se dele na molekulske, atomske i jonske. Između
molekula i atoma deluju Van der Waalsove sile, a između jona elektrostatičke Coulombove sile. Od molekulsih
tečnosti neorg. Prirode najznačajnija je voda, čiji molekuli predstavljaju dipole (vodonična veza, specifično
ponašanje). U atomske tečnosti spadaju inertni gasovi u tečnom stanju. U jonske tečnosti se ubrajaju rastopi
eletrolita (soli), a metali u tečnom stanju, koji se sastoje iz jona metala i vrlo pokretljivih elektrona, mogu se
srstati i u atomske i jonske tečnosti.
4. Koje su tri najvažnije osobine tečnosti?
- Pritisak pare, viskoznost i površinski napon su najvažnije osobine, pomoću kojih se mogu objasniti
priroda i ponašanje tečnog stanja materije.
5. Šta je potrebno da molekul tečnosti pređe iz tečne u gasnu fazu?
- Sve tečnosti isparavaju. Molekuli na površini tečnosti u sudarima sa drugim molekulima mogu dobiti
dovoljno veliku kinetičku energiju koju ima najveći broj molekula, da su u stanju da savladaju kohezione sile i
pređu u gasno stanje.
6. Kako nastaje stanje zasićene pare?
- Ako je temperatura sistema konstanta, molekuli če napuštati površinu tečnosti do uspostavljanja
dinamičke ravnoteže, pri kojoj je broj molekula koji napuštaju tečnost jednak broju molekula koji se u nju
vraćaju. Nastalo gasno stanje , koje je na određenoj temperaturi u ravnoteži sa tečnim, naziva se zasićena para.
7. Od čega zavisi pritisak zasićene pare?
- Pritisak koji zasićena para vrši na površinu tečnosti zove se pritisak ili napon zasićene pare. On zavisi
od prirode i temperature sistema, a ne zavisi od količine tečnosti i zapreminepare.
8. Šta treba da se desi da tečnost počne da ključa?
- Kad se dostigne temperatura, na kojoj se pritisak pare izjednači sa spoljašnim pritiskom tečnost počinje
da ključa. Normalnom temperaturom ključanja se naziva ona temperatura, na kojoj tečnost ključa kad je
spoljašnji pritisak jednak standardnom pritisku od 101325 Pa.
9. Definišite viskoznost.
- Viskoznost je osobina fluida (tečnosti i gasova) da pružaju otpor proticanju pod dejstvom spoljnih sila.
Otpor potiče od međumolekulskih sila privlačenja; što su one jače i viskoznost fluida je veća.
10. Zašto je proticanje tečnosti kroz cev slojevito?
- Proticanje tečnosti kroz slojeve cevi je slojevito, a brzina kretanja slojeva raste od zidova ka centru
cevi. Uzrok ovakvom kretanju je obrazovanje tankog i nepokretnog sloja tečnosti na zidu cevi, zbog dejstva
molekulskih privlačnih sila između molekula tečnosti i molekula čvrstog tela. Nepokretan sloj usporava kretanje
drugih molekula normalno na pravac proticanja, tako što ovaj uticaj opada do centra cevi.
11. Kada nastaje laminarno, a kad turbulentno proticanje tečnosti?
- Neravnomerno kretanje molekula dovodi do stvaranja i drugih slojeva, pa se ovakvo proticanje zove
laminarno (slojevito). Ono dolazi do izražaja u cevima malog prečnika i pri malim brzinama kretanja molekula.
U suprotnom, proticanje može postati turbulentno (uzburkano).
12. Zašto se javlja unutrašnje trenje pri slojevitom proticanju tečnosti?
- Susedni slojevi tečnostii kreću se različitim brzinama, ali osim kretanja molekula u pravcu kretanja
slojeva, postoji i kretanje molekula koje je normalno na ovaj pravac. Molekuli iz sporijeg sloja prelaze u brži i
obrnuto, težeći da susedni sloj uspore, odnosno ubrzaju. Zbog toga se između slojeva javlja unutrašnje trenje
koje se protivi smicanju slojeva, odnosno proticanju tečnosti. Izraz za silu unutrašnjeg trenja:

13. Kako bi definisali fluidnost u odnosu na dinamičku viskoznost?

- Za tečnosti koje imaju visoke vrednosti h kaže se da su „viskozne“, odnosno da teško teku. Definisana
je i fluidnost j, kao recipročna vrednost dinamičke viskoznosti (l/ h), a predstavlja merilo lakoće kojom tečnost
protiče.
14. Kako bi definisali dinamičku viskoznost u odnosu na fluidnost?
-
15. Definišite kinematičku viskoznost.
- Na konstatnoj temperaturi postoji upravo proporcionalna zavisnost između dinamičkih viskoznosti i
gustina tečnosti. Da bi se viskozne osobine tečnosti poredile pri istim gustinama, definisana je kinematička
viskoznost v, kao dinamička viskoznost jedinične gustine:

16. Zašto se za izražavanje viskoznih osobina tečnosti ređe koriste dinamička i kinematička viskoznost?
- U binarnim (dvokomponentnim) sistemima, odnosno rastvorima, viskoznost zavisi od prirode i
koncentracije rastvorene materije. Zato se za izražavanje viskoznih osobina rastvora ređe koriste dinamička i
kinematička viskoznost, a češće veličine, kao što su relativna, specifična, redukovana i unutrašnja viskoznost, iz
kojih se vidi uticaj rastvorene materije na viskoznost rastvora.
17. Definišite relativnu viskoznost.
- Relativna viskoznost h(r) predstavlja odnos izmežu viskoznosti rastvora h i viskoznosti rastvarača h(0)
veća je od jedinice i pokazuje koliko je puta povećana viskoznost rastvarača zbog prisustva rastvorene materije:
- zavisi od koncentracije rastovere supstance

18. Definišite specifičnu viskoznost.

- Specifična viskoznost prikazuje priraštaj relativne viskoznosti rastvora iznad jedinice:
- zavisi od koncentracije rastvorene supstance

19. Definišite redukovanu viskoznost.

- Redukovana viskoznost (eliminiše uticaj koncentracije) predtavlja specifičnu viskoznost jedinične
koncentracije.

20. U kojim slučajevima se koristi unutrašnja viskoznost?

- Kod nekih rastvora, kao što su koloidi, redukovana viskoznost ipak zavisi od koncentracije, čak i u
veoma razblaženim rastvorima. Zbog toga je uvedena unutrašnja viskoznost koja ne zavisi od koncentracije, a
dobija se grafičkim putem, ekstrapolacijom redukovanih viskoznosti do nulte vrednosti koncentracije rastvorene
materije (c=0).

21. Zašto raste viskoznost kod gasova, a opada kod tečnosti kada se temperatura poveća?
- Viskoznost gasova i tečnosti zavisi od temperature, tako što sa porastom temperature raste viskoznost
gasova, a opada viskoznost tečnosti. Najprihvatljivija eksponencijalna jednačina koja važi za 1 mol tečnosti:
- gde je A kontanta koja prvenstveno zavisi od molarne mase i molarne
zapremine tečnosti, a Ea je energija aktivacije (energija koju je potrebno
dovesti molekulima jednog mola tečnosti, da bi mogli hemijski da
reaguju). Do reakcije može doći samo pri sudarima molekula, koji se
ostvaruju kad se postigne određena pokretljivost molekula. Zbog manje
pokretljivosti, viskoznija tečnost ima višu energiju aktivacije, koja se ovde
definiše kao energetska barijera, koju spoljna sila mora savladati da bi
počeo proces proticanja.
22. Koja je razlika između njutnovskih i nenjutnovskih tečnosti?
- Newtonov zakon viskoznosti važi samo za laminarno proticanje tečnosti. Sve tečnosti koje se pri
laminarnom kretanju porokavaju ovom zakonu zovu se njutnovske. Tečnosti koje se ni pri laminarnom
proticanju ne ponašaju po Newtonovom zakonu zovu se nenjutnovske. Takve tečnosti su koloidi i pravi rastvori,
čija odstupanja od Newtonovog zakona rastu sa povečanjem koncentracije. Kod koloidnih rastvora odstupanja
od Newtonovog zakona zavise i od veličine, oblika, naelektisanja i drugih osobina koloidnih čestica.

23. Zašto je Grahamova podela na kristaloide i koloide bila pogrešna?

- Prema difuzionim sposobnostima, Graham je klasifikovao supstancije u kristaloide i koloide (primetio
je da prve lako kristališu, a druge ne kristališu odnosno da su amorfnog karaktera). Kasnija istraživanja su
pokazala da je podela supstanci na kristaloide i koloide, jer mnogi koloidi mogu kristališu, npr. neke
belančevine, a neke supstance kristalnog karaktera pokazuju osobine koloida.
24. Od čega koloidna svojstva rastvora zavise, a od čega ne zavisi?
- Ostwald i Weimarn su (1908) doneli stav da koloidna svojstva ne zavise od kristalnog ili amorfnosti,
niti od vrste supstancije, već od veličine čestica rastvorka.
25. Definišite disperzni sistem i od čega se ovaj sistem sastoji?
- Disperzni sistem ili disperzija predstavlja sistem u kome su čestice jedne faze raspodeljene ili
dispergovane u drugoj fazi, čvrstoj, tečnoj ili gasnoj. Pri tome se podrazumeva da sistem može sadržati i više od
dve faze. Faza čije su čestice dispergovane zove se disperzna faza, a faza u kojoj su čestice dispergovane
nazvana je disperzno sredstvo. Kod disperznih sistema su dispergovane čestice dovoljno velike da imaju
definisane granične površine, tako da predstavljaju posebnu fazu. Zbog toga je disperzni sistem heterogen
(višefazni) i diskontinualan, što znači da postoje promene neke fizičke ili hemijske veličine u određenim
pravcima datog sistema (npr. gustine).
26. Na koja tri načina se mogu podeliti disperzni sistemi?
- Disperzni sistemi se mogu podeliti na tri načina: prema veličini dispergovanih čestica, obliku
disperznih čestica i agregatnom stanju disperzne faze i disperznog sredstva.
27. Kako je Ostwald podelio disperzne sisteme prema veličii dispergovanih čestica?
- Ostwald je podelio disperzne sisteme u tri grupe. U prvu grupu spada visoko disperzni sistem, sa
česticama prečnika manjeg od 1 nm. To su pravi rastvori čije se čestice rastvorka sastoje od malih molekula.
Koloidni disperzni sistemi ili koloidne disperzije čine drugu grupu, sa prečnikom čestica 1-100 nm. Da bi se
razlikovali od drugih disperznih sistema, koloidni disperzni sistemi se nazivaju i koloidni soli. Treću grupu
predstavlja grubo disperzni sistemi, sa prečnikom čestica većim od 100 nm. U zavisnosti od agregatnog stanja
disperzne faze, grubo disperzni sistemi se dele na suspenzije i emulzije.
28. Koji su nedostaci Ostwaldove podele disperznih sistema prema veličini dispergovanih čestica?
- Nedostatak Ostwaldove podele je u tome, što su u disperzije svrstani pravi rastvori, koji ne spadaju u
višefazne sisteme. Drugo, ova podela važi samo za čestice sfernog oblika, dok se čestice drugih oblika
(laminarne, štapićaste, vlaknaste, pločaste, diskaste), koje sadrže približan broj atoma kao odgovarajuće čestice
sfernog oblika, ne mogu na ovaj način klasifikovati.
29. Kako delimo disperzne sisteme prema obliku dispergovanih čestica?
- Čestice disperzne faze se mogu svrstati u tri osnovna sistema: korpuskularno disperzni sistem (koji
sadrži čestice približno sfernog oblika), laminarno disperzni sistem (čije čestice imaju oblik lamela) i fibrilarno
disperzni sistem (čestice oblika štapića i vlakana).
30. Napišite definiciju koloidne hemije.
- Koloidna hemija je fizička hemija makromolekula, površinski aktivnih materija i drugih sistema, koji
sadrže elemente čija se bar jedna dimentija nalazi u području koloidnih razmera (1-100 nm).
31. Navedite podelu koloidnih disperznih sistema u zavisnosti od disperzne faze i disperznog sredstva.
- U zavisnosti od osobina disperzne faze i disperznog sredstva, koloidne disperzije se mogu podeliti na
više načina: prema obliku čestica disperzne faze, agregatnom stanju faza, solvataciji, unutrašnjoj građi
koloidnih čestica, vrsti disperznog sredstva i disperzne faze, električnim osobinama i povratnosti taloženja.
32. Ukratko objasnite podelu koloidnih disperznih sistema prema solvataciji odnosno afinitetu dispergovanih
čestica prema disperznom sredstvu.
- Prema solvataciji, odnosno afinitetu dispergovanih čestica prema disperznom sredstvu (rastvaraču),
koloidi se dele na liofobne (nemaju afinitet prema rastvaraču) i liofilne (imaju afinitet prema rastvaraču). Kad se
voda koristi kao disperzno sredstvo koloidi su hidrofobni i hidrofilni, a kad je disperzno sredstvo organskog
porekla, koloidi su organofobni i organofilni. Kad se kao disperzno sredstvo koriste masti i ulja, koloidi su
lipofobni i lipofilni.
33. Zašto su liofilni koloidi stabilniji od liofobnih?
- Kod liofobnih koloida postoji veoma mali afinitet disperzne faze prema disperznom sredstvu, što znači
da se dispergovane čestice ne vezuju za molekule tečnosti, tj. nisu solvatisane. Zbog toga su ovi koloidi
nestabilni, pa se čestice lako grupišu i talože, naročito kad nisu naelektrisane. Kod liofilnih koloida postoji jak
afinitet disperzne faze prema disperznom sredstvu, što znači da su liofilne čestice u manjem ili večem stepenu
solvatisane. Zbog toga su liofilni koloidi jako stabilni, jer ih solvatni omotač pre sudaru štiti od međusobnog
grupisanja i taloženja.
34. Navedite četiri funkcionalne grupe koje hidrofilni koloidi uglavnom poseduju.
- Funkcionalne grupe koje hidrofilni koloidi uglavnom poseduju su: -COOH, -OH, -CN, -NCS, -COR,
-NO2, -NH2 i druge grupe koje sadrže kiseonik, azot, sumpor, halogenide i dvostruke i trostruke kovalente veze.
35. Kako je Staudinger podelio koloidne disperzne sisteme prema unutrašnjoj građi koloidnih čestica?
- Prema unutrašnjoj građi koloidnih čestica, Staudinger je koloide podelio u četiri grupe: disperzoide,
micelarne koloide, makromolekulske koloide i makromolekulske asocijate.
36. Definišite disperzoide.
- Disperzoidi su koloidni sistemi, koji nastaju tako što se supstancije neorganskog ili organskog porekla
posebnim metodama prevode u čestice koloidnih veličina, a zatim disperguju u nekom nerastvaraču, što znači
da su liofobnog karaktera. U zavisnosti od agregatnog stanja disperzne faze, dele se u dve grupe: suspenzoide i
emulzoide.
37. Koja je razlika između suspenzoida i emulzoida?
- Kod suspenzoida je disperzna faza u čvrstom stanju. Čestice suspenzoida su agregati malih molekula
kristalne strukture, u kojima su molekuli međusobno vezani Van der Waalsovim silama. Kod emulzoida je i
disperzna faza u tečnom stanju, što znači da sadrže najmanje dve tečne faze koje se ne mešaju, pa takođe
spadaju u liofobne koloide.
38. Koje su najvažnije osobine micelarnih koloida?
- Micelarni koloidi su čvrste ili tečne organske materije koje su u pogodnom rastvaraču, najčešće vodi,
spontano rastvorene do molekulskih agregata koloidnih dimenzija, koji se zovu micele. Pojedinačni molekuli u
miceli su međusobno vezani sekundarnim Van der Waalsovim silama, tako da obrazuju molekulske asocijate.
Micele su najčešće naelektrisane, a kako se pri spontanom rastvaranju solvatišu, spadaju u liofilne koloide.
39. Definišite površinski aktivne materije.
- Sve supstance sa dvofilnom građom molekula imaju zajedničku osobinu da pokazuju izrazitu
površinsku aktivnost. Zato se micelarni koloidi najčešće označavaju kao PAM.
40. Definišite hidrofobni efekat.
- Hidrofobni efekat je težnja za istiskivanjem hidrofobnih grupa molekula iz vode. Jače je izražen kod
molekula sa većim udelom hidrofobnih grupa i pri većoj koncentraciji molekula. Hidrofobni efekat prouzrokuje
različite pojave. Jedna od njih je istiskuvanje dvofilnih molekula, koji se nazivaju i molekuli PAM, iz
unutrašnjosti rastvora na površinu (granicu faza voda/vazduh ili voda/ulje), tako da polarni deo molekula ostaje
u vodi, dok je polarni istisnut iz rastvora (u vazduh ili ulje). Druga posledica težnje molekula vode da svojim
kohezionim silama istisnu nepolarne delove molekula PAM iz rastvora je pojava asocijata više molekula,
odnosno micela. U veoma razblaženim rastvorima ovi molekuli se obično nalaze u obliku dimera (dva povezana
molekula PAM), koji su nestabilni i lako se razdvajaju u monomere. Molekuli u micelama su tako orijentisani
da se polarni delovi (glave) nalaze u vodi, a nepolarni (repovi) su istisnuti u unutrašnjost micele – micela ima
oblik kruga.
41. Koje pojave prouzrokuju hidrofobni efekat?
- U vodenim rastvorima, molekuli vode se vezuju za polarnu grupu dvofilnog molekula (solvatišu je) i
teže da je zadrže u rastvoru. Nasuprot tome, zbog uzajamnog dejstva svojih jakih sila privlačenja (kohezionih
sila), molekuli teže da istisnu iz rastvora nepolarnu grupu molekula, prema kojoj nemaju afinitet. I ova pojava
se naziva hidrofobni efekat.
42. Definišite kritičnu micelarnu koncentraciju (KMK).
- Ona karakteristična najmanja koncentracija PAM, pri kojoj se micele mogu smatrati obrazovanim,
naziva se kritična micelarna koncentracija (KMK).
43. Šta predstavlja agregacioni broj kod formacije micela?
- Agregacioni broj je broj asociranih monomera kojim se izražava najčešće veličina micele.
44. Šta se dešava sa strukturom micela pri povećanju koncentracije monomera?
- Kada se poveća koncetracija monomera obrazuju se micele cilindričnog oblika, tako što su sferne
micele međusobno vezane svojim površinama (kruga), na kojima vladaju sile privlačenja. Daljim povećanjem
koncentracije, cilindrične micele obrazuju heksagonalne agregate, a pri još većim koncentracijama dolazi do
obrazovanja slojevitih lamelarnih micelarnih struktura koje sadrže miolekule u vidu bimolekulskih paralelnih
slojeva, u kojima se polarne glave nalaze na bliskim rastojanjima (zbog velike koncentracije PAM).
45. Definišite soljubilizaciju.
- Mnoge supstancije, koje su nerastvorljive u vodi, kao što su boje, pigmenti, masti, alifatični i
aromatični ugljovodonici i druga organska jedinjenja, mogu se rastvoriti u vodenim rastvorima PAM, kada se
nalaze u obliku micelarnih koloida. Ova pojava se naziva soljubilizacija
46. Na koji način možemo rastvoriti supstance nerastvorljive u vodi?
- Supstance koje poseduju polarne grupe (npr. neki u vodi nerastvorljivi amini) rastvaraju se tako, što
svojim nepolarnim grupama zalaze između molekula PAM sferne micele, dok im polarne grupe ostaju u dodiru
sa vodenom fazom. Nepolarne supstancije rastvaraju se u vodi na taj način, što se nagomilavaju u unutrašnjosti
micele, s obzirom da se nepolarni molekuli ugljovodonika rastvaraju u nepolarnim delovima molekula PAM.
47. Navedite osnovne osobine makromolekulskih koloida.
- Makromolekulski koloidi sastoje se od makromolekula, koji sadrže od 10 3 do 109 atoma međusobno
povezanih primarnim hemijskim vezama kovalentnog karaktera. Što znači da se svaka koloidna čestica sastoji
od jednog molekula velike mase. Makromolekulski koloidni rastvori se dobijaju spontanim rastvaranjem
makromolekulskih supstancija u pogodnom rastvaraču, što znači da su makromolekuli u rastvoru uvek
solvatisani, odnosno da spadaju u liofilne koloide. Svi makromolekuli su najčešće građeni, da se izvestan broj
identičnih strukturnih jedinki naizmenično postavlja u lancu, koji izgrađuje makromolekul. Ove osnovne
strukturne jedinke nazivaju se monomeri (kod PAM su to odvojeni molekuli), koji imaju sposobnost da vezuju
druge monomere iste ili različite vrste. Kad se veći broj monomera međusobno poveže kovalentnim vezama,
nastaje jedinjenje koje se zove polimer.
48. Šta predstavlja proces denaturacije kod koloidnih sistema?
- Makromolekuli mogu obrazovati strukture višeg nivoa. Pošto u dugačkom nizu monomera sadrže
bočne aktivne grupe, koje nisu reagovale pri povezivanju monomera, može doći do međusobnog vezivanja ovih
grupa unutar samog molekula i obrazovanja globularnih oblika koloidnih čestica, koje obavljaju određenu
biološku funkciju (krvna zrnca, enzimi, hormoni, antitela, vezivna tkiva i dr.). Razrušavanjem unutrašnje
strukture globularnih koloidnih čestica dolazi do pojave koja se zove denaturacija.
49. Kako nastaju makromolekulski asocijati?
- Makromolekulski asocijati nastaju povezivanjem više molekula preko bočnih aktivnih grupa
(intermolekulskim povezivanjem).
50. Kako se dele koloidni disperzni sistemi prema vrsti disperznog sredstva?
- Prema vrsti disperznog sredstva, koloidi se dele na hidrosole i organosole, ako su koloidne čestice
dispergovane u vodi, odnosno u organskom rastvaraču.
51. Kako se dele koloidni disperni sistemi prema vrsti disperzne faze?
- Prema vrsti disperzne faze, koloidi se dele na neorganske, čije dispergovane čestice mogu biti metali,
nemetali, oksidi, hidroksidi i soli, i organske, kad su dispergovane čestice organskog porekla.
52. Kako se dele koloidni disperzni sistemi prema elektičnim osobinama?
- Prema električnim osobinama, koloidi mogu biti elektrokratni, koji se pri gubitku naelektrisanja
izdavajaju iz rastvora (talože), i solvatokratni, koji ostaju u rastvoru i kad se razelektrišu, jer ih u taloženju
sprečava solvatni omotač.
53. Kako se dele koloidni sistemi prema povratnosti taloženja?
- Prema povratnosti taloženja, koloidi se dele na nepovratne ili ireverzibilne i povratne ili reverzibilne.
Nepovratni koloidi imaju naelektrisanje i nesolvatisane čestice – liofobni koloidi, kad izgube naelekrisanje one
se talože. Takvi talozi se ne mogu dodatkom disperznog sredstva ponovo prevesti u koloidno stanje. Povratni
koloidi imaju naeletrisanje ili nenaelekrisanje i solvatisane čestice – liofilni koloidi, organskog porekla,talože se
i prelaze u koloidno stanje dodatkom disperznog sredstva.
54. Zašto je srednji put koloidnih čestica u Brownovom kretanju jednak nuli?
-Brownovo kretanje je haotično, čestice se kreću na sve strane i često menjaju pravac. Kada se posmatra
kretanje čestica u određenom vremenskom intervalu, srednji put čestica (koji se izračunava iz količnika zbira
puteva svih čestica i broja čestica) jednak je nuli, jer je kretanje čestica u svim pravcima podjednako, pa se
putevi suprotnih smerova, kao vektorske veličine, uzajamno potiru.
55. Definišite translatornu difuziju.
- Koloidne čestice ne podležu taloženju pod uticajem gravitacije, tako da su homogeno raspoređene u
rastvoru. Ako je u nekom sistemu prisutan izvestan gradijent koncentracije, odnosno ako je koncenracija
koloidnih čestica koloidnih čestica veća u jednom delu zapremine rastvora nego u drugom, usled Brownovog
kretanja doći će do težnje da se koncentracija u svim delovima sistema izjednače. Ovo će prouzrokovati
migraciju čestica koja se zove translatorna difuzija, a koja se odigrava tako što se čestice translatorno kreću u
pravcu manje koncentracije.
56. Šta se podrazumeva pod procesom sedimentacije?
- Sedimentacija je taloženje čestica prema veličini ili gustini u pravcu gravitacije.
57. Koje dve sile utiču na sedimentaciju?
- Na osnovu sila koje utiču na sedimentaciju postoji podela na sedimentaciju gravitacijom i
centrifugalnom silom. Na sedimentaciju pod uticajem gravitacije utiču dve suprotne sile: sila sedimentacije
(gravitacije) i sila trenja (frikcije).
58. Šta se podrazumeva pod sedimentacionom ravnotežom?
- Po završetku sedimentacije, u koloidnom rastvoru se postiže sedimentaciona ravnoteža, pri kojoj se ni
u jednom preseku ne dešava translatorna difuzija, odnosno razmena masa koloidnih čestica.
59. Navedite kinetičke pojave kod koloidnih disperzija.
- Koloidne čestice pokszuju različite kinetičke pojave, koje nastaju usled toplotnog kretanja molekula,
kao što su Brownovo kretanje, difuzija, sedimentacija i osmotski pritisak.
60. Definišite redukovan osmotski pritisak.
- Osmotski pritisak je obrnuto srazmeran molarnoj masi makromolekula, a važi za sferne čestice i
razblažene rastvore, s obzirom da je ПV=nRT, izvedena iz jednačine za idealnog gasnog stanja. Da bi se izbegla
zavisnost osmotskog pritiska od koncentracije prethodna jednačina se može napisati u sledećem obliku:
П/cm=RT/M, gde količnik П/cm predstavlja osmotski pritisak pri jediničnoj koncentraciji, što znači da ne zavisi
od koncentracije, a zove se redukovani osmotski pritisak.
61. Šta se podrazumeva pod pojavom opalescencija?
- Opalescencija se ogleda u tome da mutne disperzije u različitim pravcima pokazuju različite boje, ona
je posledica rasipanja svetlosti.
 - Faraday je prvi primetio da svetlosni zrak pri prolasku kroz koloidni rastvor postaje vidljiv iz pravca
koji je normalan na pravac njegovog prostiranja.
- Tyndall je pokazao da je rasuta svetlost linearno polarizovana i plavičasta, a propuštena svetlost
crvenkasta, pod uslovom da je kolidni rastvor osvetljen belom svetlošću. Ovu pojavu, poznatu kao Tyndallov
efekat, pokazuju manje koloidne čestice, veličine do 100 nm, koje više rasipaju svetlost manje talasne dužine,
dok svetlost većih talasnih dužina prolazi kroz rastvor uz neznatno rasipanje.
62. Šta nam nefelometrija omogućava i pod kojim uslovima?
- Nefelometrija je kvantitativna metoda, pomoću koje se merenjem intenziteta rasute svetlosti I r može
odretiti koncentracija koloida c, pod uslovom da sa promenom koncentracije ne dolazi i do promene veličine
čestica.
63. Koje osobine koloidnih čestica utiču na viskoznost koloidnih rastvora?
- Osobine koloidnih rastvora, koje utiču na njihovu viskoznost, spadaju oblik čestica i njihov afinitet
prema rastvaraču. Prema tome se delena na: disperzoide i sferne koloide (slabo solvatisani, nepromenjiv oblik) i
linearne makromolekule (solvatisani, savitljivi, promenljivog oblika, asimetrični).
64. Koje dve osobine utiču na viskoznost sfernih koloida?
- Osobine koje utiču na viskoznost sfernih koloida su solvatacija i naelektrisanje koloidnih čestica
(povećavaju viskoznost sfernih koloida).
65. Zašto linearni makromolekuli pokazuju veću viskoznost od sfernih koloida?
- Linearni makromolekuli pokazuju mnogo veću viskoznost od rastvora liofobnih i sfernih koloida.
Unutrašnja viskoznost rastvora lineanih koloida veća je odo 10 do 100 puta od rastvora sfernih koloida istih
koncentracija. Mnogo većoj viskoznosti doprinosi veća solavatacija (makromolekuli su čestice liofilnog
karaktera), asimetričnost, sposobnost bubrenja, derofmacija makromolekula usled povećanog uzajamnog
dejstva makromolekula i molekula rastvarača, koja nastaja pri proticanju rastvora i dr.
66. Čime se bavi nauka koja se naziva reologija?
- Reologija je nauka koja proučava viskozne pojave kod nenjutnovskih sistema, koje nastaju kao rezultat
njihovog unutrašnjeg otpora pri dejstvu spoljnih sila. Reologija se može definisati kao nauka koja proučava
proticanje i deformaciju materije.
67. Definišite polielektrolite.
- Makromolekulske supstancije, naročito prirodnog porekla, imaju u sastavu makromolekula različite
aktivne grupe, koje pod određenim uslovima disosuju obrazujući makromolekule sa velikim brojem
elementarnim naelekrisanja. Takve makromolekulske supstancije nazivaju se polielekroliti.
68. Kako se dele makromolekuli u zavisnosti od jonogenih grupa?
- U zavisnosti od vrste aktivnih jonogenih grupa, makromolekuli se dele u tri grupe: polikiseline,
polibaze i amfoterni polielektroliti. Polikiseline sadrže samo kiselinske grupe, kao što je –COO - grupa (skrob,
gumiarabika, pektinske i poliakrilne kiseline), zatim –OSO3 – grupa (agar) i dr. Polibaze sadrže samo bazne
grupe, kao što je –NH3+ (bazni proteini). Amfoterni polielektroliti sadrže i kiselinske i bazne grupe, različite
po vrsti i broju, što slučaj kod najvećeg broja proteina.
69. Šta se podrazumeva pod izoelektričnom tačkom makromolekula?
- Vrednost pH rastvora, pri kome je ukupno naelektrisanje amfoternog makromolekula jednako nuli,
naziva se izoelektrična tačka, koja se označava pH IET. U izoelektričnoj tački molekuli se ne kreću u
električnom polju, pa im je pokretljivost jednaka nuli.
70. Objasnite strukturu liofobnih koloidnih čestica npr. AgBr u prisustvu viška KBr.
- U prisustvu viška KBr, adsorpcioni sloj koloidne čestice je suprotno naelektrisan:
((AgBr)m )Br- : : K+
Postoji više modela kojima se prikazuje i objašnjava ponašanje naelektrisanih koloidnih čestica, ali se struktura
jonske atmosfere oko čestica kod svih modela prikazuje postojanjem dva sloja. Prema Sternu, čiji je model
najprihvatljiviji, prvi sloj se zove adsorpcioni, a drugi, koji okružuje adsorpcioni sloj zove se difuzioni. Oba
sloja zajedno čine električni dvosloj.
71. Objasnite razliku izmežu adsorbcionog i difuzionog sloja kod strukture liofobnih koloidnih čestica.
- Adsorpcioni sloj se sastoji iz dva sloja. Sloj jona (Br-) na samoj površini čestice, koja se zove jezgro,
određuje potencijal i predznak naelektrisanja koloidne čestice. Ovi joni se smatraju sastavnim delom koloidne
čestice i njihov broj se ne menja pri promeni koncentracije elektrolita u difuzionom stanju. Joni suprotnog
naelektrisanja (K+) od onih koji određuju predznak naelektrisanja čestice, čine drugi sloj, tzv. Sternov sloj, u
okviru adsorpcionog sloja i zovu se protivjoni. Ovi joni se nalaze i u adsorpcionom i u difuzionom sloju. Joni
adsorpcionom sloju (Br- i K+) čvrsto su vezani, kreću se sa česticom i čine njen sastavni deo. Joni u difuzionom
sloju su pokretljivi, (jer se nalaze na većem rastojanju od jakog električnog polja adsorpovanih jona), pa lako
ulaze i izlaze iz njega. U difuzioj+ni sloj zalaze i joni koji nose istoimeno naelektrisanje kao i koloidna čestica
(Br-), a zovu se similarni joni. Iako koloidne čestice nose izvesno naelektrisanje, koloidni rastvor posmatran kao
celina, ostaje neutralan, jer su joni u difuzionom sloju tako raspoređeni da potpuno kompenzuju naelektrisanje
koloidne čestice.
72. Kako možemo podeliti elektrokinetičke pojave u koloidnih rastvorima sa naelektrisanim česticama?
- Elektrokinetičke pojave u koloidnim rastvorima sa naelektrisanim česticama mogu se podeliti u dve
grupe: 1. kretanja koloidnih čestica pod uticajem spoljašnje razlike potencijala, koja se zove elektroforeza i
elektroosmoza;
2. kretanja koloidnih čestica koja dovode do pojave razlike potencijala na elektrodama, a zovu se strujni
i sedimentacioni potencijal.
73. Definišite eletroforezu i šta se pomoću ovog procesa određuje?
- Pojava usmerenog kretanja koloidnih čestica pod dejstvom jednosmerne struje prema suprotno
naelektrisanim elektrodama naziva se elektroforeza. Pomoću elektroforeze određuje se znak naelektrisanja
koloidnih čestica na osnovu smera kretanja u električnom polju, brzina kretanja (pokretljivost) koloidnih čestica
i potencijal, a primenjuje se i kao metoda za razdvajanje koloida u smeši i njihovo kvalitativno i kvantitativno
određivanje.
74. Definišite elektroosmotski pritisak.
- Hidrostatički pritisak, koji voda u katodnom prostoru vrši u stanju ravnoteže, zove se eletroosmotski
pritisak.
75. Kako dolazi do pojave strujnog potencijala kod koloidnih disperzija?
- Pojava strujnog potencijala suprotna je elektroosmozi, koja nastaje kretanjem tečnosti kroz membranu
pod uticajem električnog polja. Strujni potencijal nastaje pod uticajem spoljašnjeg pritiska koji primorava
tečnost da prolazi kroz membranu. Pri tome će se molekuli naelektrisati pozitivno i uspostaviti izvesnu
potencijalnu raazliku između elektroda, koje će se naelektrisati suprotno od elektroda kod uređaja za
elektroosmozu.
76. Kako nastaje sedimentacioni potencijal kod koloidnih disperzija?
- Sedimentacioni potencijal je pojava suprotna elektroforezi, a nastaje sedimentacijom koloidnih čestica
pod uticajem gravitacije ili pri centrifugiranju. Pre početka sedimentacije rastvor je homogen i neutralan, a u
toku sedimentacije raste koncentracija naelektrisanih čestica u blizini donje elektrode, koja će se naelektrisati
istoimenim naelektrisanjem kao koloidne čestice, pri čemu će se između elektroda stvoriti potencijalna razlika.
77. Šta se podrazumeva pod procesom koagulacije kod koloidnih sistema?
- Pod koagulacijom se podrazumeva proces, u kome koloidne čestice, dispergovane ili spontano
rastvorene u disperznom sredstvu, gube stabilnost promenom sastava sistema ili temperature i počinju da se
grupišu.
78. Definišite sedimentacionu nestabilnost liofobnih koloida.
- Liofobni koloidi u nenaelektrisanom stanju nemaju solvatni omotač. Koji bi ih štitio od uzajamnog
grupisanja pri sudarima i koagulaciji, pa su veoma nestabilni.
79. Definišite agregacionu nestabilnost liofobnih koloida.
- Agregaciona nestabilnost postoji kod disperzija sa malim česticama, koje zbog svoje veličine podležu
Brownovom kretanju, pa ne sedimentiraju. Zbog veće ukupne površine malih molekula u odnosu na površinu
velikih molekula, pri istoj masenoj koncentraciji, mali molekuli imaju veću površinsku energiju. U težnji da je
smanje, mli molekuli se grupišu pri sudaru i talože.
- Sedimentacionu nestabilnost pokazuju disperzije koje imaju čestice većih dimenzija, usled čega
podležu gravitaciji. Što je veća razlika u gustinama čestica i disperzne sredine i što su čestice veće, u kraćem
vremenu će čestice sedimentirati ili isplivati na površinu.
80. Šta treba da se desi da liofilni koloidi postanu nestabilni?
- Liofilni koloidi postaju nestabilni i počinju da koagulišu tek kad izgube i naelektrisanje i solatni
omotač.
81. Kako možemo koagulisati liofobne koloide?
- Liofobni koloidi mogu se koagulisati dodatkom elektrolita i drugim, najčešće fizičkim metodama, kao
što su mešanje, zagrevanje, zamrzavanje, dejstvo ultrazvuka, električnog i magnetnog polja, jonizaciono
zračenje. Obično se ove metode kombinuju sa osnovnom metodom, a to je koagulacija pomoću elektrolita. Sa
povećanjem koncentracije elektrolita raste broj protivjona u adsorcionom sloju čestica, pri čemu dolazi do pada
ceta potencijala i stabilnosti čestica.
82. Šta se podrazumeva pod pragom koagulacije?
- Minimalna koncentracija elektrolita, koja je potrebna da dovede do koagulacije zove se prag
koagulacije (koagulaciona vrednost) ck.
83.Objasnite pojavu senzibilizacije.
- Da bi se sprečila koagulacija hidrofobnih koloida, potrebno je hidrofilni koloid dodati u višku u odnosu
na hidrofobni koloid. Ako količina dodatog hidrofilnog koloida nije dovoljna, može doći do suprotnog efekta,
tako da hidrofobni koloid postaje još osetljiviji na taloženje elektrolitima, nego pre dodatka hidrofilnog koloida
koloida. Ova pojava se naziva senzibilizacija i predstavlja suprotan proces od liofilizacije, jer se hidrofobne
čestice adsorbuju na hidrofilne i time izlože dejstvu elektrolita, koji ih lakše talože.
84. Kako dolazi do procesa isoljavanja kod koloida?
- Do procesa isoljavanja dolazi tako što se uklanja solvatni omotač (i naelektrisanje) dodatkom
elektrolita, zatim se hidrofilne čestice grupišu i talože.
85. Kako može doći do uzajamne koagulacije dva polielektrolita?
- Do uzajamne koagulacije dva polielektrolita dolazi pod uslovom da su makromolekuli ekvivalentnog i
suprotnog maelektrisanja i da su u odsustvu naelektrisanja slabo solvatisani, jer jako solvatsani molekuli neće
koagulisati.
86. Objasnite kako dolazi do procesa peptizacije kod liofobnih koloidnih sistema.
- Staložene liofobne čestice adsorbuju molekule zaštitnih koloida, a time i njihov solvatni omotač i
prelaze u stabilan rastvor.
87. Koje su glavne osobine kolidnih disperzija, na osnovu struktura koloidnih čestica i pojava kod različitih
koloidnih disperzija?
- Njihove glavne osobine su: sadrže čestice prečnika 1 – 100 nm, nevidljive su običnim mikroskopom
(opažaju se u ultramikroskopu ili elektronskom mikroskopu), pokazuju brownovo kretanje, difunduju veoma
sporo, čestice prolaze kroz najfiniji filter-papir (ne prolaze kroz membrane), ne dijalizuju (osim malih čestica i
to veoma sporo), pripadaju vušefaznim heterogenim sistemima, čestice su liofobne i polidisperzne (mogu se
dobiti i u monodisperznom obliku).
88. Navedite osnovne razlike između liofobnih i liofilnih kolida.
- Razlike između liofobnih i liofilnih koloida su sledeće:
Liofobni koloidi: površinski napon je sličan površinskom naponu disperzne sredine, viskoznost je slična
viskoznosti disperzne faze, male količine elekrolita izazivaju taloženje, čestice se lako otkrivaju
ultranmikrokopom;
Liofilni koloidi: površinski napon je često manji od površinskog napona disperzne sredine, viskoznost je mnogo
veća od viskoznosti disperzne sredine, samo velike količine eletrolita mogu izazvati taloženje, čestice se ne
mogu lako otkriti ultramikroskopom.
89. Kako nastaju geli?
- Koloidni rastvori mogu spontano ili različitim agensima da pređu u polučvrsto stanje, koje se zove gel.
Gele mogu da grade skoro sve koloidne disperzije, makromolekularne, micelarne, pa i hidrofobne, sa česticama
sfernom oblika ili asimetrične, pod uslovom da su u izvesnoj meri solvatisane.
90. Kako se geli dele prema sastavu tečne faze?
 - Geli sa velikim sadržajem tečne faze nazivaju se liogeli. Ako tečna faza nije prisutna ili je prisutna u
veoma malim količinama, onda se takvi sistemi nazivaju suvi geli u koje spadaju i membrane.
91. U gelima postoje dve vrste molekula tečne faze. Objasnite osnovne osobine ovih faza.
- U gelima postoje dve vrste molekula tečne faze (disperznog sredstva): jedni su čvrsto vezani za
koloidnu česticu (solvatni omotač), a drugi su uklopljeni unutar prostorne mreže koju obrazuju solvatisane
koloidne čestice (slobodni rastvarač). Dok je solvantni omotač veoma teško odstraniti, slobodni rastvarač se
lako uklanja.
92. Šta se podrazumeva pod procesom želiranja?
- Želiranje je prelaz koloidnog rastvora u čvršću masu, gel, koja ne teče pod dejstvom sopstvene mase.
Želiranje predstavlja nepotpunu ili delimičnu koagulaciju, pri kojoj dolazi do smanjenja stepena solvatacije i
međusobnog dejstva koloidnih čestica, koje pri tome obrazuju prostornu mrežu.
93. Koja je glavna osobina termoreverzibilnih gela?
- Glavna osobina termoreverzibilnih gelova je ta da mogu hlađenjem i zagrevanjem da prelaze iz
koloidnog u gel stanje i obratno.
94. Definišite pojavu sinerezis kod gela?
- Pojava spontanog otpuštanja tečne faze iz gela naziva se sinerezis. Ova pojava nije identična sušenju
gela, jer se odigrava i u prisustvu vlažnog vazduha, odnosno u atmosferi zasićenoj parama rastvarača. Sinerezis
je pojava suprtna bubrenju, a posledica je pojave koja se zove starenje gela.

95. Kako se grubo disperzivni sistemi dele prema agregatnom stanju disperzne faze?
- Prema podeli koju je dao Ostwald, grubo disperzni sistemi sadrže disperznu fazu, čije čestice (kapljice)
imaju prečnike veće od 100 nm. Ako nisu sfernog oblika, čestice sadrže više od 10 9 atoma. Prema agredatnom
stanju disperzne faze, grube disperzije se dele na suspenzije i emulzije.
96. Definišite suspenzije.
- Suspenzije su iste građe, dobijaju se na isti način i daju liofobn disperzije kao suspenzoidi, ali se od
njih razlikuju po mnogim osobinama, zahvaljujući različitim veličinama čestica.
97. Definišite emulzije.
- Emulzije sadrže najmanje dve tečne faze, koje se ne mešaju. Disperzna faza je u vidu sitnih kapljica,
prečnika većih od 100 nm, dispergovana u dispernom sredstvu.
98. Koja je glavna funkcija emulgatora?
- Stabilizatori emulzija potpomažu dispergovanje jedne tečnosti u drugoj i održavaju emulzije stabilnim
u dugom vremenskom intervalu, čak i pri promenljivim spoljašnjim uslovima, a zovu se emulgacioni agensi ili
emulgatori.
99. Koje su osnovne osobine grubo disperznih sistema?
- Osnovne osobine grubo disperznih sistema: heterogeni višefazni sistemi, sadrže čestice prečnika većih
od 100 nm (čestice koje nemaju sferni oblik sadrže više od 10 9 atoma), čestice su liofobnog karaktera i najčešće
polidisperzne (što znači da su različite veličine), vidljive su običnim mikroskopom, ne prolaze kroz običnu
filter-hartiju, ne pokazaju Brownovo kretanje, ne difunduju, ne dijalizuju, sedimentiraju pod uticajem
gravitacije ili u obučnim centrifugama.