УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ВИСОКА ШКОЛА СОЦИЈАЛНОГ РАДА

ЕСЕЈ

Shoplifting – малолетничка крађа по продавницама

Ментор: доц. др Весна Дуканац Студент: Живковић Ђурђа 21/18

Београд, новембар, 2020.

Садржај

Увод......................................................................................................................................................3
Појам малолетничких крађа...............................................................................................................3
Мета малолетних деликвената......................................................................................................6
Карактеристике младих деликвената.............................................................................................7
Емоционалне и социјалне особине младих деликвената..............................................................7
Видови превенције..........................................................................................................................8
Закључак..............................................................................................................................................9
Литература.........................................................................................................................................10

Увод
2
Поремећаји понашања код деце испољавају се низом поступака који битно одступају или се
косе са нормама понашања и обичајима друштва у којем дете живи. Поремећено понашање
може се испољити као непослушност, инат, претерана агресивност, хировитост, недисциплина
у кући и школи. То су први знаци који се јављају врло рано. Затим се јављају знаци који много
више забрињавају: лаж, крађа, бекство од куће и школе. Многа од ових испољавања јављају се
током развоја код сваког нормалног детета: оно слаже, узме неки динар из куће, дође касно из
школе, туче се са децом, буде непослушно, инати се, покушава да истерује своје жеље, побегне
из школе. Тек ако се овакво понашање упорно понавља и погоршава из дана у дан, ако не
помаже ни лепа реч ни казна, тада се може говорити о поремећају понашања, тј. о понашању
које одступа од норми и обичаја друштва у којем оно живи и одраста. У литератури наилазимо
на велики број синонима везаних за појам малолетничког преступништва као што су термини:
васпитна занемареност и запуштеност, малолетничка делинквенција, асоцијално или
антидруштвено понашање младих, криминалитет малолетника итд.1Једна од дефиниција
појаве преступништва младих је: Преступничко понашање младих јесте свако понашање
појединаца или група младих које је противдруштвено, односно друштвено неприхватљиво,
тј. којим се крше правне или моралне норме одређеног друштва и које, када је друштвено
видљиво, изазива спонтано или организовано друштвено реаговање у намери да се заштите
друштвена добра и вредности а и сами актери таквог понашања.2

У српском кривичном и социјалном законодавству издвојене су три узрасне групе малолетних

преступника: деца до 14 година која не улазе у систем кривичноправне реакције, млађи
малолетници између 14 и 16 година који могу бити делимично кривично одговорни, и старији
малолетници, лица између 16 и 18 година којима се могу изрећи кривичне санкције у
зависности према критеријуму психолошке и социјалне зрелости. 3 Битне разлике између
девијантног понашања малолетника и одраслих огледа се у особеностима положаја и узраста
деце и младих са једне стране, односно њихових био-социјалних и психо-социјалних узрасних
карактеристика, и са друге стране разлике везане за друштвене узроке преступничког
понашања.4

Појам малолетничких крађа

1
Милосављевић Милосав (2003). Девијације и друштво, Београд: Драганић, стр. 122.
2
Јашовић, Б. Жарко (1978). Криминологија малолетничке деликвенције, Београд: Научна књига, стр. 56.
3
Милосављевић Милосав (2003). Девијације и друштво, Београд: Драганић, стр. 126
4
Милосављевић Милосав (2003). Девијације и друштво, Београд: Драганић, стр. 124.

3
У петој или шестој години дете научи да разликује шта је његово, а шта није, оно тада већ
може да схвати да узимање туђих ствари представља преступ, да то није дозвољено, да је то
крађа. Мало дете узима новчаницу из мамине ташне или татиног новчаника и сматра да је то
нормално јер су родитељи његови, као и све што њима припада. Дете тог узраста не краде, јер
оно нема појма о својини, о туђој својини, као што нема појма ни о значењу речи крађа. И не
вреди му објашњавати јер оно не може да разуме и схвати те појмове 5. Једино што оно може да
разуме то је ако му родитељи, као и за многе друге ствари, кажу то не смеш да дираш. Мало је
деце која никад нису кући донела неку туђу ствар. То је парченце креде из обданишта или
школе, туђа оловка или играчка, или нешто слично. Родитељи обично не обраћају пажњу на
ове ситнице. Они се љуте и постају забринути када дете узме новац или неку ствар из куће, а
ако се то понови више пута онда су склони да га строго кажњавају.

Зашто дете краде? Понекад дете узима новац зато да би и оно могло да купи нешто што већина
његових другова купује (жваке, сличице, бомбоне, итд). Често дете жели да има новац да би се
правило важно пред друговима и на тај начин себи придало неки значај. И док у првом случају
родитељи могу лако да помогну детету ако се са њим договоре за неки мали стални џепарац
или ако га повремено упитају: Да није ред на тебе да частиш друштво слаткишима, да ли ти
треба новац?, у другом случају новац неће помоћи детету да стекне самопоуздање које му
недостаје. Можда оно заостаје за другом децом у обданишту или школи, можда има тешкоћа у
приближавању деци и стицању другова, можда га деца не прихватају, можда га васпитачица
одбацује. Родитељи треба да покушају да открију узрок (сами или уз помоћ стручњака) јер дете
га не зна и оно никад неће моћи да одговори на њихово питање зашто то чини. Ако од њега то
ипак захтевамо, онда ћемо га натерати у лаж, јер оно не зна прави разлог.

Ризични и протективни фактори који утичу на малолетничко преступништво долазе до

изражаја на свим нивоима на којима појединац улази у интеракције са окружењем као што су
школа, породица, вршњачке групе, заједница и шире друштвено окружење. 6 Не постоје
комплетна објашњења за проблеме у понашању деце и адолесцената, јер је уважено научно
становиште да су већина проблема у понашању различито детерминисана и условљена низом
различитих детерминанти што чини концепт ризичних и протективних фактора. 7 У српском
друштву могу се идентификовати две врсте насиља: структурално и културно насиље. Прво

5
Буха,Н.; Глигоровић, М.: Проблеми у понашању код особа са интелектуалном ометеношћу - основни
појмови, учесталост и фактори ризика, Београд, 2013.

6
Поповић-Ћитић, Бранислава, Поповић Весна (2009). Концепт ризичних и протективних фактора-
класификациони оквири за потребе превенције поремећаја понашања деце и омладине,Социјална мисао
16, 3 (2009): 46.
7
Поповић-Ћитић, Бранислава, Поповић Весна (2009). Концепт ризичних и протективних фактора-
класификациони оквири за потребе превенције поремећаја понашања деце и омладине,Социјална мисао
16, 3 (2009): 44

4
насиље настаје као последица слабо регулисаних социјалних компетиција и напетости, које
имају уточиште у лоше социјалним промоцијама угрожених слојева становништва, друштвеној
инфериорности, материјалној осујећености, те у личној неадекватности појединаца. Друго
насиље произлази из понекад јасних или прикривених присутних порука из јавне сфере да је
насиље или криминал друштвено оправдан, некажњив или слабо кажњив, односно, да такви
облици сналажења доприносе успеху.8

Узрок детиње крађе може да лежи и у породичној ситуацији, у односу родитеља према њему, у
недостатку пажње или времена, или слично. Младу личност суочену са поремећајем
породичних односа, најчешће праћени сиромаштвом, алкохолизмом и незапосленошћу као
фактором ризика, доводи често у вршњачке групе склоне девијантним облицима понашања,
што представља улаз у делинквенцију. 9 Делинквентна група представља социјалну скупину
преступника неформалног типа са чврстим заједничким интересима, унутрашњим везама и
већим степеном међусобне комуникације, асоцијалних и антисоцијалних особа које се
повремено и спонтано окупљају, проводе слободно време, те их одликује поверење и
солидарност чланова, узајамно уважавање и подређивање ауторитету вође. 10

Прича једне докторке: Једном приликом у моју ординацију мама је довела дете јер су га
последњих месеци више пута ухватили у крађи. Узимао је новац са стола или из ташне,
покрао колаче припремљене за госте, били су приморани да закључавају слаткише. Оба
родитеља су због тога ужасно погођена и љута. Мама и ја покушале смо заједно да
откријемо шта се догађа са дететом. Пре три месеца тата је почео да ради прековремено,
тако да преко недеље једва да се и види са сином пре него што овај заспи. Мама на послу има
велике неприлике а код куће много више посла јер муж не може да јој помаже. Најлакше јој је
да дете после обданишта одведе у комшилук да се игра док она заврши посао. Дете је жељно
и мајке и оца, који су раније много времена проводили са њим. Оно је постало несигурно, њему
недостаје њихова љубав.

Мада узроци детиње крађе не могу увек да се утврде са сигурношћу, чињеница је да у већини
случајева родитељи могу да помогну детету. Када му мама и тата посвете више времена и
пажње, покажу му колико га воле, када га заинтересују за неке заједничке послове или га
усмере на неки хоби, потреба за крађом брзо нестаје 11. Родитељи обично тешко подносе дечју
крађу. Ако после првих крађа поступе према детету грубо, назову га лоповом или га строго или
8
Југовић Александар (2007). Малолетничко преступништво у Србији и друштвена реакција: социјално-
педагошки поглед, у Поремећаји понашања и преступништво младих – специјално-педагошки дискурс,
уред. Добривоје Радовановић, Београд: Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Центар за
издавачку делатност – CID, стр. 172.
9
Чимбуровић Љубомир (2013). Преступништво малолетника, Правне теме 2, 3 (2013): 239.
10
Чимбуровић Љубомир (2013). Преступништво малолетника, Правне теме 2, 3 (2013): 235-6.

11
Рот,Н. (1983). Општа психологија. Београд, 1983.

5
престрого казне, они му на тај начин неће помоћи нити ће спречити нове крађе. Дете ће
схватити да га сматрају лошим и његова несигурност ће се појачати. Само родитељи који су
знали да обуздају своју љутњу и незадовољство, који нису показали неповерење, који су се
потрудили да сами открију шта мучи њихово дете, могли су да му помогну да касније када
одрасте никада не дође пред суд.

Мета малолетних деликвената

Лоповлуци – ситнији, позамашни, непромишљени, ничим изазвани или детаљно планирани, па

чак и уз претњу оружјем – нису непознаница за школарце. Полиција их је око 1.400 пута у току
прошле године ухватила на делу. Многи клинци и тинејџери лако усвајају рђаву навику да по
принципу лева рука – десни џеп прибаве разноврсну робу коју не планирају да плате. А списак
ствари које позајмљују да не врате је подужи. Покушавају и успевају да кришом из радњи
изнесу жваке, чоколадице, бомбоне, школски прибор, популарне стикере... Не либе се да
украду новчанике, торбе, патике, гардеробу из учионица, фискултурних свлачионица,
продавница. Најчешћи плен школараца лаке руке су мобилни телефони, махом половни. У
највреднији улов опасних клинаца спадају рачунари, а и компјутерску опрему не плаћају ако
могу да је набаве гратис. Трговци углавном нису расположени да јавно разговарају на тему
крађе, али не споре да школарце редовно хватају на делу. Поједине ђаке радници обезбеђења
су више пута ухватили у крађи или покушају крађе па су им саветовали да заобилазе радње у
којима су запажени по лошој навици.

Подаци Министарства унутрашњих послова недвосмислено потврђују да су кривична дела

против имовине најпријемчивија ваннаставна активност за средњошколце и старије основце.
Од укупног броја кривичних дела која су починили малолетници чак 72 одсто су имовински
деликти међу којима су најбројније тешке крађе. Девојчице и дечаци који још нису прославили
18. рођендан прошле године су извршили 787 тешких крађа, 401 крађу и 201 разбојништво,
показује евиденција МУП-а. Само у кућама знања и непосредној школској околини прошле
године почињена је 41 тешка крађа. У истом окружењу извршено је 14 крађа и 11
разбојништава.

Трговци су приметили да школарце на крађу није нагнала немаштина. Још нису ухватили,
кажу, клинца да је здипио хлеб, саламу или млеко. У МУП-у закључују да школска деца и
омладина најчешће краду мобилне телефоне и гардеробу. Запослени у радњама нису
овлашћени да претресају малолетнике ни садржај њихових торби. Када примете да је почињена
крађа, могу да позову полицију. Радник обезбеђења има право да задржи осумњиченог за крађу
до доласка полицијских службеника који преузимају рад са малолетницима.

6
Забрана уласка у радњу тинејџерима који су више пута ухваћени у крађи или покушају крађе
не може да резултира добрим. Адолесценти су бунтовни и спремни да кроче с оне стране
закона па би забрана само изазвала још веће супротстављање. Али зато уместо казне постоји
друштвено-користан рад. Таква санкција би могла да се припише деци која су склона крађи,
али и њиховим родитељима, јер крађе се нису случајно догодиле. Маме и тате не могу да не
знају шта им дете ради, и одакле им мобилни телефони које мењају.

Карактеристике младих деликвената

Ранија истраживања показивала су да су 50% до 75% малоетних деликвената управо деца са

смањеном интелигенцијом. Новија истраживања показују да је већина малоетних деликвената
и васпитно запуштене деце, управо, просечне интелигенције (проценти се крећу од 70% до
90%). Нека истраживања показују да има чак од 10% до 20% малоетних деликвената и међу
децом изнад просечне интелигенције. Већина малолетних деликвената има просечну
интелигенцију и сама интелигенција није пресудан фактор у настајању малоетничке
деликвенције. Већина малолетних делинквената има историју злоупотребе дрога и алкохола, а
око 50% признаје да су користили дрогу или алкохол у време када су извршили
преступништво. Иако новија истраживања показују да је злоупотреба супстанци јак предиктор
за делинквентно понашање, ипак та веза слаби са узрастом. Истраживање спроведено на 113
делинквнтних младих који су били задржани у притвору показује да је више од 80% њих
свакодвнено конзумирало алкохол или неке друге супстанце. 12 Истраживање које је спроведено
у Вашингтону 1988. године показује да су млади који продају и конзумирају дрогу у већем
13
ризику да почине кривично дело, него млади који их само користе или само продају.

Емоционалне и социјалне особине младих деликвената

Малолетни деликвенти су емоционално незреле особе које се одликују немогућношћу

контроле емоција у односу на социјалне захтеве. У животу, емоционално незрели малолетни
деликвенти само желе задовољство и трауматски реагују на већину стварних ситуација које
делују фрустрационо. Многе студије делинквентног понашања су биле усмерене на систем
бихејвиоралне инхибиције и систем бихејвиоралне активације. Бихејвиорална инхибиција
подразумева страшљивост, анксиозност и стидљивост, док бихејвиорална активација
подразумева тражење новина и сензација, импулсивност, хиперактивност и агресију.
12
DeFrancesco J -Delinquency and substance abuse: A brief analysis, Journal for Juvenile Justice and Detention
Services(1996) p.29
13
Altschuler D, Brounstein P -Patterns of drug use, drug trafficing, and other delinquency among innercity
adolescent malens in Washington, DC, Criminology(1991) p. 77-78

7
Истраживања су показала да висок ниво бихејвиоралне активације и низак ниво инхибиције
јесу ризични фактори за појаву делинквенције. Импулсивни дечаци, који нису анксиозни,
чешће почине делинквентна дела са 12-13 година. Дечаци који су агресивни у млађим
разредима основне школе или који имају тешкоћа у контроли импулса су у већем ризику за
коришћење алкохола и дрога, делинквенцију и насилно понашање. 14

Истраживања малолетничке делниквенције показала су да од социјалних фактора највећи

утицај на јављање малолетничке делинквенције има дефицијентна и деградирана породица.
Дефицијентна породица, најчешће због развода брака, доводи до одређених промена у
личности малолетних делинквената, изазива осећање одбачености, усамљености,
фрустрираности, што условљава делинквентно понашање. Деградирана породица се одликује
лошим породичним односима између родитеља, родитеља и деце, постојањем сталних сукоба,
свађа, психичког и физичког насиља између чланова породице. 15

Видови превенције

На међународном нивоу постоји велико интересовање за проблематику сузбијања

малолетничког криминалитета. Оно је условљено тиме што укључивање најмлађих у
криминалне активности угрожава будућност нових генерација, али и очување система
вредности на коме друштвени поредак почива. Тако, посматран са многих аспеката,
криминалитет малолетника објективно представља већи друштвени проблем од криминалитета
пунолетних лица.16 С обзиром да млади проводе у школи највећи део свога времена, она би, као
несумњиво превентивни чинилац са великим могућностима, могла ублажити емоционалне
проблеме који су произашли из различитих социјалних, економских или психолошких
ситуација. Стога, од изузетне важности је индивидуализација, односно откривање посебних
потреба поједине деце, водећи рачуна о различитим способностима или недостацима. 17 У
суштини ти поступци би обухватали разматрање сваког појединачног случаја и предузимање
одговарајућих мера, усклађивање школских захтева према способностима сваког детета и
остваривање чвршћих односа између наставника и родитеља. Уколико је већ примећен
поремећај понашања детета, превентивне мере активности школеби укључивале већу
посвећеност, више слободних активности, дискусије о проблемима и додатну психолошку

14
Поповић-Ћитић Б - Превенција фокусирана на ризичне и протективне факторе као савремени приступ
превенцији преступништва младих, Социјална Мисао (2005) стр. 33
15
Константиновић-Вилић, С., Николић-Ристановић, В., Костић, М. (2009). Криминологија. Ниш:
Пеликан принт, стр. 229.
16
Љ. Радуловић, Криминална политика, Правни факултет, Београд 1999, 169.
17
Петровић Милица (1980). Превентива малолетничког преступништва, у Превенција малолетничког
преступништва, Београд: Институт за социјалну политику, стр. 16- 17.

8
едукацију наставника која би одговорила изазовима у адолесценцији. 18 Како би породица
успешније савладала своје тешкоће и била оспособљена на предупређењу девијација у
понашању деце, неопходно је да превентивни друштвени подухвати укључе посебне облике
помоћи и заштите пружајући им материјалну, моралну и сваку другу специјализовану
подршку.19 Кључно је да однос родитеља и деце до осамнаесте године старости буде што
емотивнији, ближи и социјабилнији, ипак немају сви родитељи иста знања и васпитна искуства
па им треба помоћи ангажовањем васпитача, просветних и здравствених радника, психолога,
социјалних радника и других стручњака. 20

Закључак

Постоји податак по коме 80% малолетника који први пут прођу судски поступак,никад више се
не појаве пред судом као ивршиоци кривичних дела. Али, такође, постоји велики розик да ће
малолетни преступници који дођу у сукоб са законом наставити путем криминала.
Интервенције у раномом стадијуму могу допринети одбацивању девијатног понашања. Оне
имају за циљ смањење броја малолетника који настављају путем криминала. Третман у
центрима за социјални рад,саветовалиштима и васпитним установама ноје довољно праћен да
би се његови ефекти могли оценити. За пун успех неопходно је укључити целу
породицу,посебно родитеље. Рад само са преступником, ма колико родитељи то највише
волели,обично је недовољан. Код великог броја младих који испољавају проблем у понашању
било које врсте у некој фази свог живота ,то је смао развојна фаза,бурнија и тежа,али пролазна.
Они понекад имају веће шансе да постану успешни људи, јер су прошли врло богато и
илустровано искуство ,видели да то није њихов живот и избацили енергију незадовољства и
бунта. На жалост, код многих то није случај, тако да се морају укључити у посебну врсту
третмана како би пром енили свој животни пут. Деликвентно понашање је и нека врста
зависности а она, макар и само психолошка, није ствар потпуно слободног избора и изузетно
једноставном личном одлуком напушта. Позивање на моћ слободне воље представља у ствари
само отпор правој промени.

С друге стране, кад иде уз третман, воља за променом има пресудни утицај.

18
Петровић Милица (1980). Превентива малолетничког преступништва, у Превенција малолетничког
преступништва, Београд: Институт за социјалну политику, стр. 17.
19
Јашовић, Б. Жарко (1978). Криминологија малолетничке деликвенције, Београд: Научна књига, стр.
299.
20
Јовичевић Миланко (2002). Психолошко социјални и медицински проблеми деликвенције и криминала
деце и омладине, Енграми 24, 1, стр. 32.

9
 Литература

 Altschuler D, Brounstein P -Patterns of drug use, drug trafficing, and other delinquency
among innercity adolescent malens in Washington, DC, Criminology(1991) p. 77-78
 DeFrancesco J -Delinquency and substance abuse: A brief analysis, Journal for Juvenile
Justice and Detention Services(1996)
 Буха,Н., Глигоровић, М. (2013). Проблеми у понашању код особа са интелектуалном
ометеношћу - основни појмови, учесталост и фактори ризика, Београд
 Ђурђић, В., Јовашевић, Д. (2010). Кривично право - посебни део. Београд
 Јашовић, Б. Жарко (1978). Криминологија малолетничке деликвенције, Београд: Научна
књига
 Јовичевић Миланко (2002). Психолошко социјални и медицински проблеми деликвенције
и криминала деце и омладине, Енграми 24, 1
 Југовић Александар (2007). Малолетничко преступништво у Србији и друштвена
реакција: социјално-педагошки поглед, у Поремећаји понашања и преступништво
младих – специјално-педагошки дискурс, уред. Добривоје Радовановић, Београд:
Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Центар за издавачку делатност –
CID
 Константиновић-Вилић, С., Николић-Ристановић, В., Костић, М. (2009).
Криминологија. Ниш: Пеликан принт
 Милосављевић Милосав (2003). Девијације и друштво, Београд: Драганић
 Петровић Милица (1980). Превентива малолетничког преступништва, у Превенција
малолетничког преступништва, Београд: Институт за социјалну политику, стр. 16- 17.
 Поповић-Ћитић Б. (2005). Превенција фокусирана на ризичне и протективне факторе
као савремени приступ превенцији преступништва младих, Социјална Мисао
 Поповић-Ћитић, Бранислава, Поповић Весна (2009). Концепт ризичних и
протективних фактора-класификациони оквири за потребе превенције поремећаја
понашања деце и омладине,Социјална мисао 16, 3
 Радуловић, Љ. (1999). Криминална политика, Правни факултет, Београд
 Рот Никола (1983). Општа психологија. Београд
 Чејовић, Б. (1986). Кривично право у судској пракси – општи део. Београд
 Чимбуровић Љубомир (2013). Преступништво малолетника, Правне теме 2, 3 (2013)

10