ČVRSTI KOMUNALNI OTPAD

1. UVOD

Prema međunarodnom standard ISO 14000, pod otpadom se podrazumevaju materijali, energija,
proizvodi ili nus-proizvodi koji se odbacuju u životnu sredinu kao krajnje odlagalište i mogu biti
izvor sekundarnih sirovina. Korišćenjem čvrstog komunalnog otpada može se dobiti značajna masa
sekundarnih sirovina i energije.

U ovom radu su prikazane projektne eksploatacione i tehno-ekonomske karakteristike čvrstog

komunalnog otpada, termičkih i bioloških postupaka u procesu upravljanja otpadom i postupaka
prečišćavanja dimnih gasova i otpadnih voda nastalih u procesima prerade otpada.

2. KARAKTERISTIKE ČVRSTOG KOMUNALNOG OTPADA

Celokupna industrijska delatnost, proizvodnja energije, poljoprivredna delatnost i aktivnosti u

komunalnoj infrastrukturi, osim svojih primarnih proizvoda, ’’proizvode’’ i otpadne gasovite, tečne
i čvrste materijale (komponente) koji direktno ugrožavaju životnu sredinu. Negativan uticaj ovih
materijala može se donekle ublažiti razvojem i korišćenjem efikasnijih tehničkih i tehnoloških
procesa i uređaja, bezbednim deponovanjem, stalnom i kvalitetnom kontrolom.

U ukupnom otpadu preovlađuju industrijski i komunalni otpad, pri čemu klasifikacija otpada veoma
mnogo varira od zemlje do zemlje, u zavisnosti od važećih zakona i pravilnika. Uobičajeno je da se
otpad urbanih sredina i komercijalni otpad jednim imenom naziva čvrsti komunalni otpad ili smeće.

Masa i sastav otpada zavisi od brojnih faktora kao što su: klima, ekonomska razvijenost
posmatranog regiona, veličina grada, način stanovanja i socijalne specifičnosti, način sakupljanja i
transporta čvrstog komunalnog otpada, kao i vrsta industrijskih procesa od kojih potiče otpad.

Dnevna (godišnja) masa čvrstog komunalnog otpada po stanovniku, razlikuje se od zemlje do

zemlje, pri čemu je u razvijenim zemljama viša (1,4 kg/st/dan) u odnosu na srednje razvijene ili
nerazvijene zemlje (0,2 – 0,7 kg/st/dan) [11]. U zemljama OECD, godišnji porast nastalog čvrstog
komunalnog otpada iznosi 1,7% a u zemljama EU 1%. Prosečan porast nastajanja čvrstog
komunalnog otpada u Srbiji je 1% [7].

Struktura odnosno sastav čvrstog komunalnog otpada se značajno promenio tokom poslednjih
pedesetak godina, pri čemu je opadao udeo mineralnih komponenata kao što je pepeo a povećavao
se udeo: hartije, plastike i stakla. Promena odnosa udela ovih komponenata u čvrstom komunalnom
otpadu uslovljena je rastom udela ambalaže u smeću (sve veće korišćenje gotovih proizvoda
prehrambene industrije itd.), povećanim tiražom štampe, načinom grejanja itd.

Na sastav otpada značajno utiče i godišnje doba. Primećeno je povećanje udela otpada hrane u
jesenjem periodu, dok je tokom zime povećan udeo mineralnih komponenata kao posledica
individualnog grejanja. Primetan porast vrednih odnosno reciklabilnih otpada u periodu decembar –
januar, može se objasniti Božićnim i Novogodišnjim praznicima kada je značajno povećana
potrošnja ambalaže, papira, stakla i veštačkih materijala.

Za izbor tehnologije i opreme za transportovanje, prijem, separaciju i usitnjavanje, sagorevanje i

deponovanje otpada veoma je značajan frakcioni sastav čvrstog komunalnog otpada. Da bi se tačno
utvrdio frakcioni sastav čvrstog komunalnog otpada, merenja treba da se vrše u toku cele godine.

Maseni udeli pojedinih frakcija su [10]:

1
 Frakcija 0 – 8 mm → 10 – 50%;
 Frakcija 8 – 40 mm → 20 – 30%;
 Frakcija 40 – 120 mm → 18 – 38%;
 Frakcija > 120 mm → 0 – 25%;

Udeo krupnijih (kabastih) predmeta i materijala iznosi 2-3% od ukupne mase čvrstog komunalnog
otpada ali su moguća značajna odstupanja čak i u okviru jedne zemlje. Primera radi, maseni udeo
krupnijeg otpada u Austriji prosečno iznosi 7,2% a samo u Beču 0,7% [26].

U zavisnosti od morfološkog sastava, udela vlage i mineralnih komponenata menja se i gustina

komunalnog i industrijskog otpada varirajući od 100 do 1200 kg/m3. Gustina ukupnog čvrstog
komunalnog otpada iznosi 100 – 300 kg/m 3 i znatno je niža od gustine njegovih komponenata (drvo
530 kg/m3, staklo 3200 kg/m3). Niže vrednosti gustine su karakteristične za čvrsti komunalni otpad
iz urbanih sredina (stambene i komereijalne četvrti), a veće iz delova grada gde je zastupljena
individualna gradnja. Na veću gustinu u ovim delovima grada utiče udeo mineralnih komponenata
(pepela) s obzirom na individualno grejanje i povećan udeo kamena i prašine kao posledica
uređenja i čišćenja dvorišta.

Na gustinu otpada utiče i način sakupljanja i transporta, pa čvrsti komunalni otpad sabijen u
vozilima za transport ima gustinu od 180 do 450 kg/m 3 a dobro sabijen otpad pri deponovanju i do
750 kg/m3. Gustina otpada zavisi i od veličine grada, tj. od broja stanovnika [12]. Veća gustina u
gradovima sa manjim brojem stanovnika je posledica veće zastupljenosti individualnih porodičnih
kuća u odnosu na stambene blokove u većim gradovima.

Ako se čvrsti komunalni otpad koristi kao gorivo ili se reciklira primenom tehnologije
kompostiranja, neophodno je poznavati sledeće karakteristike:
 Rezultate tehničke analize:
o Maseni udeo vlage;
o Maseni udeo isparljivih komponenata;
o Maseni udeo nesagorelih komponenata;
o Maseni udeo fiksnog ugljenika.
 Vrednost temperature topljenja pepela;
 Rezultate elementame analize:
o Maseni udeo ugljenika;
o Maseni udeo kiseonika;
o Maseni udeo vodonika;
o Maseni udeo azota;
o Maseni udeo sumpora;
o Maseni udeo pepela (mineralnih komponenata);
o Maseni udeo vlage.
 Vrednost donje toplotne moći.

Vlage u čvrstom komunalnom otpadu ima najviše u jesenjem period s obzirom da je tada najviši
udeo organskih komponenata (otpaci od hrane itd.). U zimskom i prolećnom periodu maseni udeo
vlage je približno 30% a u letnjem i jesenjem periodu oko 50%.

Mineralne komponente (nesagorljive komponente i pepeo) prvenstveno potiču od staklenih i

metalnih komponenata, kao i od čišćenja ulica i pepela od sagorevanja goriva u individualnim
kotlarnicama. Prisustvo mineralnih komponenata je nepoželjno u otpadu jer predstavlja balast.
Mineralne komponente smanjuju maseni udeo gorivih komponenata a time i ukupnu toplotnu moć.

2
Prilikom sagorevanja otpada, u zavisnosti od sastava mineralnih komponenata, tj. temperature
topljenja moguće je njihovo razlaganje i topljenje.

Omekšane i istopljene mineralne komponente otežavaju proces sagorevanja u sloju s obzirom da

onemogućavaju dovod i ravnomemu raspodelu vazduha za sagorevanje. Određeni problem se
javljaju i pri transport stvorene šljake jer šljaci može ostati i određeni deo nesagorelih komponenata
[13]. Maseni udeli vlage i pepela u nekim komponentama čvrstog komunalnog otpada prikazani su
u tabeli 1.

Tabela 1. Maseni udeo vlage i pepela u čvrstom komunalnom otpadu

(srednje vrednosti masenih udela u %) [10, 20]
Komponente nesabijenog čvrstog komunalnog otpada Vlaga Pepeo
Mešani ostaci hrane 70 5
Papir 6 1,2 – 22,5
Veštački materijali 2 0,5 – 4,4
Tekstilni materijali 10 6,5
Koža 10 9,0
Staklo 2 96 – 99+
Konzerve 3 94 – 99+
Obojeni metali 2 94 – 99+
Komponente sabijenog čvrstog komunalnog otpada Vlaga Pepeo
U kamionima za sakupljanje 20 Nema podataka
Na deponijama (prirodno sabijeni otpad) 30 Nema podataka
Na deponijama (otpad sabijan mehanizacijom za sabijanje) 30 Nema podataka
Komercijalni otpad 12 Do 70

Osim poznavanja udela vlage i pepela, veoma je važno poznavati i udeo isparljivih i neisparljivih
komponenata s obzirom na to da ove komponente daju jasnu sliku o ponašanju otpada u procesu
sagorevanja. Isparljive komponente sadrže i gorive i negorive komponente. Pri zagrevanju otpada,
prvo isparava gruba i higroskopna vlaga (čine negorivi deo isparljivih komponenata) a zatim sa
porastom temperature, počinje proces devolatilizacije. Pri devolatilizaciji se otpad razlaže na gorive
gasovite komponente koje sagorevaju iznad sloja otpada (u ložišnom prostoru) i na čvrsti ostatak.
Čvrsti ostatak sadrži mineralne komponente i gorivi deo koji sagoreva.

Dosadašnjim istraživanjima je utvrđeno da je vrednost toplotne moći čvrstog komunalnog otpada a

posebno industrijskog otpada, u mnogim slučajevima veća od toplotne moći niskokaloričnih goriva
koja se danas koriste u termoenergetskim postrojenjima. Zbog ovog ali i brojnih drugih razloga,
čvrsti komunalni otpad se može tretirati i koristiti kao gorivo. Drugo je pitanje što je neefikasno
sagorevati čvrsti komunalni otpad u celini bez izdvajanja vrednih materijala (sekundarnih sirovina
ili reciklabilnih materijala).

Osnovni nosioci toplote unutar mase čvrstog komunalnog otpada su hartija, čija je donja toplotna
moć približno 18000 kJ/kg, plastični (veštački) materijali (40000 kJ/kg) i otpaci od ishrane
(19000 kJ/kg). Međutim, vlaga u otpacima hrane isparava tokom procesa sagorevanja i time
smanjuje ukupnu potencijalno oslobođenu količinu toplote. Isparavanje vlage zahteva toplotu
od 2500 kJ/kg, što znači da pri sagorevanju smeća sa udelom vlage od 50% toplotni gubitak
iznosi 1250 kJ/kg otpada [23,24]. Iako udeo vlage i pepela može varirati (povećavati ili
smanjivati), zbog povećanog udela papira i plastičnih (veštačkih) materijala (sagorljive
komponente) toplotna moć stalno raste [23,24]. Porast toplotne moći nije konstantan, ali
prosečno iznosi približno 200 kJ/kg godišnje. Ove promene se značajno odražavaju pri
projektovanju postrojenja za sagorevanje otpada (tabela 2.) [24].

3
 Tabela 2. Maksimalne projektovane vrednosti toplotne moći za postrojenja za sagorevanje
čvrstog komunalnog otpada u Tokiju [24]
Godina 1966 1971 1976 - 1982 1990
Donja toplotna moć (MJ/kg) 5 6,3 10,5 12,6 – 14,5

Na osnovu dosadašnjih istraživanja u svetu i kod nas može se očekivati: rast ukupne mase
čvrstog komunalnog i industrijskog otpada, neznatno smanjenje udela metaIa, značajan rast
udela veštačkih materijala (plastika, guma i sl.), skoro nepromenjen udeo stakla i staklene
ambalaže, porast udela hartije, papirne galanterije, kao i drugih proizvoda od drvenih vlakana,
rast toplotne moći, kao posledica prethodnih karakteristika.

I pored nepovoljne ekonomske i političke situacije u zemiji i okruženju, u narednom periodu

se može očekivati veća produkcija otpada i u Srbiji. Sa eventualnim, povećanjem standarda
stanovništva može se očekivati da morfološki sastav čvrstog komunalnog otpada bude sličan
sastavu u većini srednjeevropskih zemalja. Može se očekivati da će udeo organskih
komponenata biti nešto veći, na račun otpada od veštačkih materijala, papira, stakla i metala.

4
 3. UPRAVLJANJE ČVRSTIM KOMUNALNIM OTPADOM

Analize su pokazale da efikasno iskorišćenje otpada može značajno smanjiti potrebe za

primarnim sirovinama i energentima, uz istovremenu uštedu životnog prostora i zaštitu
životne sredine. U sistemu upravljanja otpadom može se prepoznati šest funkcionalnih
elemenata prikazanih na slici 1 [20].

Razmatranje svakog elementa posebno omogućava:

 identifikaciju fundamentalnih aspekata uzajamnih veza između elemenata sistema i
 utvrđivanje neophodnih parametara (masa, maseni i zapreminski protok, zapremina,
nasipna gustina, morfološki, elementarni i frakcioni sastav i dr.) koji omogućavaju
inženjerima komparaciju, analizu i izbor (evaluaciju) pojedinih ili kompleksnih sistema
za tretman otpada.

NASTAJANJE OTPADA

PRIVREMENO ODLAGANJE

SAKUPLJANJE

TRANSFER I TRANSPORT

PRERADA I KORIŠĆENJE KONAČNO ODLAGANJE

Slika 1. - Elementi sistema upravljanja čvrstim komunalnim otpadom [20]

Nastajanje otpada je faza u kojoj određeni materijal prestane da služi svojoj svrsi i postane
balast korisniku. Privremeno odlaganje je faza odbacivanja korišćenog materijala, koja se
sastoji od rukovanja, odlaganja i eventualne prerade (sortiranje ili neka druga operacija na
mestu nastajanja). Sakupljanje predstavija operaciju u kojoj nadležne službe ili sami građani
odnose privremeno odloženi otpad na dalju preradu ili konačno odlaganje. Prerada je
najsloženija operacija sistema i sastoji se od sortiranja, pripreme, prerade (recikliranja) i
ponovnog korišćenja. Konačno odlaganje je poslednja faza sistema, pri čemu se može odlagati
ostatak od prerade ili početni otpad. Konačno odlaganje podrazumeva i eventualnu
eksploataciju odloženog otpada (deponijski gas).

Danas se u svetu koristi nekoliko postupaka za uklanjanje i iskorišćenje otpada, čiji se udeo
menja iz godine u godinu u korist postupaka recikliranja ali su termički postupci i dalje veoma
zastupIjeni [26].

3.1 Osnove recikliranja

Nastao i sakupIjen otpad se dalje može ukloniti, pri čemu postupci uklanjanja otpada treba da
obezbede optimalnu zaštitu životne sredine, kako sa aspekta kruženja materijala u prirodi, tako i
sa aspekta zagađenja sredine.
5
Sve metode uklanjanja se mogu podeliti na:
 utilizacione postupke, kojima je cilj maksimalno iskorišćenje energije i sirovina iz otpada (Slika
2.), kao što su ponovno korišćenje izdvojenih reciklabilnih materijala, kompostiranje, termička
prerada sa iskorišćenjem toplote i sl.,
 likvidacione postupke, kojima je cilj eliminisanje celokupne mase otpada, bez iskorišćenja
energije i sirovina.

PONOVNO KORIŠĆENJE PROIZVODA

1. ISKORIŠĆENJE
MATERIJALA VRAĆANJE SEKUNDARNIH SIROVINA U PROIZVODNI PROCES

KORIŠĆENJE SEKUNDARNIH SIROVINA U DRUGIM PROCESIMA

ISKORIŠĆENJE TOPLOTE SAGOREVANJA OTPADA ZA

GREJANJE I PROIZVODNJU ELEKTRIČNE ENERGIJE
2. ISKORIŠĆENJE
ENERGIJE
TRANSFORMACIJA OTPADA U GORIVO PROCESIMA: PIROLIZE,
LIKVEFAKCIJE, GASIFIKACIJE I FERMENTACIJE

KORIŠĆENJE DEPONIJSKOG GASA ZA GREJANJE I

PROIZVODNJU ELEKTRIČNE ENERGIJE
3. ISKORIŠĆENJE
DEPONIJA OTKOPAVANJE DEPONIJA RADI ISKORIŠĆENJA SEKUNDARNIH
SIROVINA

Slika 2. Mogućnosti prerade otpada uz iskorišćenje energije i sirovina [24]

Za ponovno korišćenje materijala i energije domaća i međunarodna stručna javnost koristi naziv
recikliranje. Recikliranje otpada koristi se, osim iz razloga zaštite životne sredine, u slučaju da
jedan od narednih pokazatelja ukazuje na rentabilnost procesa:
 cena sirovine kao rezultat udaljenosti izvora ili deficitarnosti sirovina i
 cena uklanjanja otpada, u zavisnosti od karaktera otpada, mesta i načina stvaranja, kao i
propisa vezanih za uklanjanje i uništavanje otpada.

Materijali sa visokom cenom (zlato, srebro, platina, bakar), podvrgavaju se reciklaži, s obzirom da
su troškovi reciklaže niži od troškova primarne proizvodnje. Životinjski i sličan otpad, relativno
niske vrednosti, se najčešće prerađuju kada je cena uništavanja visoka a iz razloga zaštite životne
sredine (širenje zaraza, neprijatni mirisi, itd.) ili nedostatka prostora za izgradnju uređenih deponija.

Tabela 3. Koristi od zamene primarnih sirovina sekundarnim (% smanjenja) [7]

MATERIJAL
KORIST
Papir Staklo Čelik
Ušteda energije (%) 74 32 74
Smanjeno zagađenje vazduha (%) 74 20 85
Smanjeno zagađenje vode (%) 35 - 76
Smanjeno stvaranje kabastog otpada (%) - 80 97
Smanjena potrošnja vode (%) 58 50 40

Koristi od uvođenja sekundarnih sirovina u proizvodnju prikazane su u tabeli 3 [7].

3.2 Rukovanje, odlaganje i tretman otpada na mestu izvora

6
Rukovanje, odlaganje (izbacivanje) i tretman otpada na izvoru pre sakupljanja je drugi od šest
funkcionalnih elemenata u sistemu upravljanja otpadom. Rukovanje na mestu nastanka otpada
predstavlja iznošenje otpada (čvrstog i tečnog) iz privrednih, neprivrednih i komunalnih
objekata korišćenjem posuda za otpad i plastičnih vreća, i odlaganje u odgovarajuće veće
posude. Te posude se koriste za odlaganje otpada pre organizovanog sakupljanja i odnošenja.

Elementi koji se moraju razmatrati pri izboru posuda su:

 tip posude koja se koristi,
 lokacija posude,
 estetičnost i bezbednost po okolinu i ljudsko zdravlje,
 način odnošenja.

Najčešće korišćene posude za odlaganje otpada u svetu i kod nas prikazane su u tabeli 4.

Tabela 4. Tipovi i dimenzije najčešće korišćenih posuda (kontejnera) za odlaganje čvrstog

komunalnog otpada na mestu nastajanja [20]
Tip Opseg kapaciteta (srednje vrednosti)
Plastični, metalni 16 – 40 (28) l
Plastični, metalni 75 – 150 (120) l
Plastični, metalni 75 – 250 (120) l
Za otpadni papir 75 – 210 (120) l
Plastične vreće -
Srednjeg kapaciteta 0,75 – 9 (3) m3
Velikog kapaciteta - otvoreni 9 – 38 (27) m3
Velikog kapaciteta sa uređajima za sabijanje 15 – 30 (23) m3
Pokretni – otvoreni i zatvoreni sa i bez uređaja
15 – 38 (27) m3
za sabijanje

Plastične polietilenske kese se obično izrađuju od folije debljine 40 µm. a papirne kese od
dvostrukog sloja papira sa zaštitnim plastičnim slojem sa unutrašnje strane ("natron" vreće), da bi se
izbeglo vlaženje.

Plastične i papirne kese imaju niz prednosti: jednokratna upotreba, mala mogućnost rasipanja
materijala, lako se sakupljaju, utovaruju i transportuju, pri čemu su plastične kese pogodnije od
papirnih. Međutim, zbog lakog cepanja i nemogućnosti ponovnog korišćenja, potrebno ih je češće
odnositi, čime se povećavaju troškovi sakupljanja. Lokacija posude zavisi od raspoloživog prostora
u blizini stambenih i komercijalnih objekata. U savremenijim objektima, obično je predviđen
prostor za smeštaj posuda (kontejnera).

Eventualna obrada otpada na mestu nastajanja podrazumeva:

 korišćenje otpada sa ili bez separacije korisnih materijala,
 smanjenje zapremine otpada,
 druge fizičke postupke.

Najčešći postupak korišćenja otpada u domaćinstvima (privatne kuće) je sagorevanje, a u

većim komercijalnim i industrijskim objektima ručno izdvajanje i smanjenje zapremine.
U velikom broju zemalja, proces organizovanog recikliranja otpada doveo je do razvoja novih
tipova posuda za privremeno odlaganje. Na taj način građani su u situaciji da sami razdvajaju
pojedine vrste reciklabilnih otpadaka (baterije, belo, zeleno i braon staklo, novinsku i drugu
vrstu hartije, metale, otpatke pripreme i spremanja hrane, razne vrste ambalaže). Na taj način
7
se skraćuje put otpada do ponovnog korišćenja, uz smanjenje troškova naknadne separacije i
povećanja kvaliteta recikliranih materijala i proizvoda. Troškovi proizvodnje i eksploatacije
ovih posuda su viši nego u slučaju konvencionalnih ali je ceo sistem sakupljanja značajno
isplativiji. Investicioni i troškovi održavanja običnih i specijalnih posuda su dati u tabeli 5.

Tabela 5. Investicioni i troškovi održavanja običnih i specijalnih posuda za otpad

Zapremina posude (l) Investicioni troškovi (€/komad) Održavanje (€/godišnje)
120 36 - 46 7–8
240 39 - 54 7 - 10
1100 360 - 410 49 - 80
1000 - 4000 334 - 1207 75 - 270
Napomena: U godišnje troškove održavanja nije uračunata taksa od 13% [10].

3.3 Sakupljanje čvrstog komunalnog otpada

Sakupljanje otpada zavisi od:

 tipa opreme za privremeno odlaganje i sakupljanje;
 tipa sistema sakupljanja i
 opšte metodologije sakupljanja otpada.

Što se tiče sistema sakupljanja, danas postoje pokretni i nepokretni sistemi sakupljanja čvrstog
komunalnog otpada. Sistem sakupljanja kojim se posude za privremeno odlaganje otpada
odvoze do mesta za obradu, dalji transfer ili deponovanje a zatim vraćaju na sopstvenu ili
drugu lokaciju naziva se pokretni sistem sakupljanja. Sakupljač je odgovoran za prevoz vozila,
utovar, istovar i pražnjenje posuda na mestu za preradu ili odlaganje. U zavisnosti od vrste
posude, a radi smanjenja opterećenja i opasnosti, na ovim poslovima uposleno je više radnika
za opsluživanje.

U svetu, a ponegde i kod nas, postoji tri tipa pokretnog sistema sakupljanja. Njihove
standardne nazive, korišćene u svetu, veoma je teško prilagoditi našem jeziku. Mogu biti
otvoreni i zatvoreni, sa ili bez uređaja za sabijanje otpada. To su:
1. tzv. "hoist-track" sistem (posude trapezoidnog oblika, koje se podižu na šasiju kamiona
za transport); zapremine 2 - 9 m3, nepogodni za kabasti otpad;
2. tzv. "tilt-frame" sistem (posude pravougaonog oblika sa visokim zatvorenim ivicama, sa
ili bez poklopca, slični prikolicama na šasiji kamiona); zapremine 8 - 40 m 3, veoma
pogodni za sve lokacije na kojima velika masa čvrstog otpada nastaje za relativno
kratko vreme;
3. tzv. "truck-tractor" sistem (posude slične prethodno navedenim); zapremine 10 - 30 m 3,
posebno pogodan za sakupljanje teških, tečljivih i kabastih otpadaka (pesak, drvo,
metalni opiljci, građevinski otpad).

Pokretni sistem se najčešće koristi u okviru veiikih komercijalnih i industrijskih objekata, u

kojima se predviđeni veliki kontejneri, u sklopu kojih se nalaze i uređaji za sabijanje otpada
(kompaktori). Kompaktorima se otpad sabija u posude ili balira i smešta u posebne posude.
Kada se koriste manje posude i vreće za privremeno odlaganje otpada, koje se zatim prazne ili
utovaruju u posebna vozila za transport, celokupni sistem se naziva nepokretni ili stacionarni
sistem za sakupljanje čvrstog komunalnog otpada. Vozila za sakupljanje kruže od jedne do
druge lokacije za sakupljanje po posebno određenoj ruti. Po dolasku na zadatu lokaciju, posude
se prazne u vozila, pri čemu se razIikllje manuelni i automatizovani sistem pražnjenja.

Savremena vozila su opremljena uređajima za sabijanje utovarenog otpada. Sabijanjem otpada

se nasipna gustina otpada može povećati i više od deset puta (od 100 na 1700 kg/m3), pri čemu
8
su pritisci sabijanja od 4000 do 25000 kPa [10]. Presovanje i briketiranje značajno poboljšava
karakteristike postojećih sistema za uklanjanje otpada. Ovaj postupak obezbeđuje bolje
iskorišćavanje svih kapaciteta transporta, izbegava se dodatna prerada, a otpad se može
efikasno sagorevati.

Vrsta vozila za sakupljanje i transport zavisi od karakteristika otpadaka i rastojanja do sabirnog

centra. Savremene tendencije separacije na izvoru, zahtevaju primenu specijalnih vozila, koja
bi u svom sastavu imala posebne odeljke za pojedine komponente otpada. Kod nekih vozila
sabijanje nije moguće za vreme kretanja, jer se mehanizam za sabijanje pokreće motorom za
pokretanje vozila. Iz tog razloga danas se najčešće koriste vozila sa dva nezavisna motora:
jedan za sabijanje otpada a drugi za kretanje vozila, čime se povećava rentabilnost rada pri
sakupljanju otpada.

Posebno interesantan način sakupljanja i odnošenja reciklabilnog a posebno opasnog

komunalnog otpada koji je prihvatljiv sa stanovišta ekonomije i zaštite životne sredine je
sakupljanje od strane građana.

3.4 Transport sakupljenog čvrstog komunalnog otpada

Transfer i transport otpada podrazumeva opremu i uređaje za pretovar otpada iz manjih vozila i
posuda za sakupljanje otpada, u veIike sabirne posude i njihov transport do lokacije za preradu
ili konačno odlaganje. Transfer i transport postaju neophodni kada zbog velikog rastojanja
između lokacije nastajanja otpada i lokacije korišćenja ili trajnog odlaganja direktan transport
vozilima za sakupljanje postaje ekonomski neprihvatljiv.

Osnova postupaka pretovara i daljeg transporta je mesto za pretovar, koje zavisi od tipa
pretovara, zahtevanog kapaciteta pretovara, raspoložive opreme i propisa o zaštiti životne
sredine. Otpad se može direktno pretovarati u veće sisteme za dalji transport, odlagati i po
potrebi dalje transportovati ili se mogu kombinovati navedeni postupci. Za dalji transport
otpada koriste se motorna vozila (kamioni), železnica, rečni i pomorski transport.

Pri transportu motornim vozilima, neophodno je zadovoljiti sledeće zahteve:

 otpad se mora transportovati uz minimalne troškove,
 otpad mora biti zaštićen tokom transporta,
 vozila moraju biti tako projektovana da se mogu kretati savremenim saobraćajnicama
(autoputevi i sl.),
 kapacitet ne sme doći u suprotnost sa dozvoljenom nosivošću vozila,
 postupci koji se koriste za utovar i istovar vozila moraju biti jednostavni i bezbedni.

Za prevoz otpada na veća rastojanja najekonomičniji je železnički transport. Pri tome

minimalno rastojanje ne sme biti manje od 150 km a minimalna masa otpada transportovana u
toku jednog dana 1000 t. Vagoni za transport se ne smeju koristiti za prevoz drugih materijala.
Cena prevoza u oba smera (pun-prazan), na rastojanju do 160 km, ne treba da prelazi 4 USD/t,
a na rastojanju do 320 km 4,65 USD/t. Transport brodovima se primenjuje u malom broju
oblasti, obično pri trgovini otpadom između dve zemlje. Cena prevoza je relativno niska i
iznosi 2,3 USD/t pri prevozu u oba smera na 32 km i 3,7 USD/t pri prevozu na 320 km [10].

3.5 Sortiranje otpada

Sekundarne sirovine se mogu sortirati prema morfološkom sastavu (npr. crni i obojeni metali)
ili po drugim kriterijumima (npr. vrsti hartije, kvaIitetu plastičnih masa, boji stakla, itd.). U
postupku recikliranja poseban značaj ima klasifikacija materijala i u tu svrhu se koriste različiti
9
postupci: vizuelni, magnetno ispitivanje materijala, promena boje materijala pri dejstvu
kiseline, mikroskopske analize, sposobnost rezanja, sagorevanje (boja plamena, pepeo, itd.).
Kao osnovna operacija u procesu recikliranja izvodi se postupak separacije materijala.

Ručno sortiranje predstavlja najstariji tip separacije. Današnji sistemi ručnog sortiranja
podrazumevaju kretanje materijala na pokretnim trakama, pri čemu se za izdvajanje
komponenti na bazi gvozđa koriste magneti. Efikasnost i troškovi ovakvog sortiranja dati su u
tabeli 6 [10].

Tabela 6. Ručno sortiranja čvrstog komunalnog otpada [10]

Izdvojena količina Troškovi separacije
Materijal
(t/radnik/dan) (USD/t)
Novine 2,25 16,34
Mešani papir 4,50 16,48
Tekstil 1,50 22,11
Metali 3,00 13,45
Staklo 3,00 13,45

Iz navedenih razloga, ručno sortiranje se kao postupak zadržao još samo na mestima nastajanja
otpada. Da bi se ostvarila racionalnija prerada i veće iskorišćenje otpada, potrebno je, ili
povećati cenu gotovih materijala (poreskim sistemom) ili uvođenjem mehanizacije i
automatizacije procesa sniziti troškovi postupka prerade [10].

U postupku mehaničkog sortiranja čvrstog komunalnog otpada razlikuju se sledeći postupci:

 mehaničko vizuelno odabiranje,
 sortiranje izmešanog i usitnjenog otpada magnetnim, elektrostatičkim,
elektrodinamičkim ili aerodinamičkim silama, pri čemu se materijali odvajaju jedan za
drugim,
 sortiranje materijala po komadima, sve dok se ne postigne dovoljan stepen
jednorodnosti, ili dok sav dovedeni otpad ne bude sortiran po najboljim kategorijama.

Međutim, najefikasniji a time ujedno i najrentabilniji postupak sakupljanja i prerade već

izmešanog otpada predstavlja postupak centralnog sortiranja. Gradske komunalne službe
organizuju sakupljanje otpada i transportuju ga u centralnu obradnu stanicu, u okviru koje je
instaliran sistem za sortiranje (od ručnog do potpuno automatizovanog). Pri automatskom
sortiranju se za kriterijum klasifikacije koristi srednje kolebanje vrednosti inercionih,
električnih i drugih karakteristika materijala, uz korišćenje postupka prosejavanja.

Sita mogu biti pokretna i nepokretna, ravna i cilindrična, horizontalna i kosa. Najčešće se
koriste ravna nepokretna sita, pokretna sita, dobošasta sita, vibraciona sita, sita sa tegovima i
vibraciona (inerciona i elektromagnetna). U ovim uređajima se izdvajaju materijali dimenzija 0,4 -
100 mm.

U procesu sortiranja koji se obavlja pretvaranjem komponenata otpada u vlaknastu masu, otpad se
iz transportnih posuda prebacuje na konvejere i odvodi u izdvajač vlakana, u kome se pretvara u
meku izdrobljenu masu (otpaci hrane, papir, veštački materijali-plastika, staklo, drvena masa, lišće),
i dalje drobi i melje. Teži metalni predmeti izdvajaju se gravitacionim izdvajačima. Čestice stakla,
peska i sličnih sitnih materijala izdvajaju se u ciklonu. Mulj iz ciklona sadrži 75% stakla, peska,
plastike i metala. Ostatak se centrifugira prolazi kroz selekciju. Nastala vlakna se suše i pakuju a
ostatak sagoreva.

Sistemi sortiranja produkata sagorevanja (čvrsti ostatak) zasnovani su na prosejavanju, daljem

10
mlevenju i izdvajanju materijala magnetnim separatorima. Produkti sagorevanja predstavljaju
vlažnu masu metala, stakla, šljake, mineralnih soli, ugljenisanog papira, itd. Istraživanja vršena od
strane Mašinskog fakulteta u Beogradu [1] pokazuju da su ovakvi postupci izdvajanja sekundarnih
sirovina ostvarivi i u našim uslovima.

Pri magnetnoj i elektromehanikoj separaciji, ferozni metali se odvajaju magnetima a aluminijum

vrtložnim električnim strujama [11]. Posle odvajanja metala staklo se izdvaja elektrostatičkom
separacijom. Organski i drugi lakši otpad izdvaja se vazdušnom separacijom, vibrirajućim i
rotacionim vazdušnim strujama.

Procesi drobljenja i usitnjavanja nekad se koriste pre a nekad posle postupaka separacije, u
zavisnosti od samog postupka. Za krupno usitnjavanje primenjuju se čeljusne i konusne drobilice, u
kojima se usitnjavaju komadi materijala koji nisu krupniji od 1500 mm. Pri tome se dobijaju
komadi dimenzija 100 - 300 mm.

Posle krupnog usitnjavanja materijali se često podvrgavaju daljem usitnjavanju u drobilicama za

srednje i fino drobljenje. U ovakvim drobilicama se usitnjavaju komadi do dimenzija od 10 do 12
mm. Za srednje i fino drobljenje koriste se valjčaste, centrifugalno-udarne i konusne drobilice. U
dobošastim i prstenastim mlinovima, koji se pretežno upotrebljavaju za fino usitnjavanje, komadi
materijala dimenzija od 2 do 10 mm se melju do veličine čestica od 2 do 0,075 mm. Za veoma fino
usitnjavanje (dimenzija od 0,075-0,0001 mm) koriste se vibracioni i strujni mlinovi.

Za razIiku od postupaka prosejavanja, za veoma sitne materijale, dimenzija od 5 do 0,5 mm i sitnije,

koriste se različite vrste klasifikatora (izdvajača). Ovi uređaji mogu biti mehanički i pneumatski. Od
mehaničkih klasifikatora najpoznatiji su inercioni, spiralni, kutijasti, konusni a za izdvajanje metala
- magnetni klasifikator.

U pneumatskim separatorima, koji rade u otvorenom ili zatvorenom ciklusu sa uređajima za suvo
usitnjavanje, izdvajanje čvrstih materijala se izvodi usled različitih brzina taloženja čestica različitih
dimenzija u struji gasa u polju centrifugalnih sila ili sile Zemljine teže. Dele se na protočne i
cirkulacione. Protočni separatori služe za izdvajanje čestica dimenzija 150 do 200 µm a finija
separacija (30 do 60 µ) postiže se u izdvajačima sa prinudnim obrtanjem kola sa skretnim
lopaticama. Kod pneumatskih cirkulacionih izdvajača struja gasa (vazduha) cirkuliše unutar
separatora i ne odvodi se u okolinu. Ispunjavajući istovremeno funkciju klasifikatora, ventilatora i
ciklona, ovaj izdvajač je u poređenju sa prethodnim uređajima, kompaktniji i ima manje gubitke
energije.

Veoma važnu komponentu sistema čine uređaji za transport materijala u okviru samog postrojenja.
Prema vrsti obavljenih operacija, transportni uređaji se mogu podeliti na:
1) Dizalične mašine i uređaje (mosne i jednošinske dizalice, konzolne dizalice i podizače.
2) Uređaje neprekiduog transporta;
3) Mobilne transportne uređaje.

Trakasti transporteri se koriste za transport rastresitog i komadnog materijala, po horizontalnom i

nagnutom putu. Traka transportera može biti gumirana ili čeIična. Za dizanje materijala na veće
visine nisu pogodni trakasti transporteri, pa se koriste kofičasti. Na postrojenjima se često koriste i
pločasti, pužni i valjkasti transporteri, konvejeri podnog transporta i viseći konvejeri. Od mobilnih
uređaja koriste se auto dizalice (nosivosti od 1,5 do 5t), ručna i električna kolica (800 - 3000 kg).

3.6 Ponovno korišćenje reciklabilnih materijala

Pri razmatranju strategije i efekata recikliranja otpada, potrebno je imati u vidu dve mogućnosti:
11
konvencionalno (klasično) recikliranje i "novo" recikliranje. Konvencionalno recikliranje je proces
poznat veoma dugi niz godina, posebno u industriji obojenih metala. Međutim, kako je prema
raspoloživim podacima, osnovni cilj ovog oblika korišćenja otpadnih materijala profit a ne i zaštita
životne sredine, neophodno je bilo razviti efikasniji i bezbedniji postupak. "Novo" (dopunsko)
recikliranje uvodi se radi potpune zaštite životne sredine. Njegov primarni cilj je maksimalno
moguća regeneracija otpadnih materijala, uz maksimalno smanjenje deponija, rekultivacijom
degradiranog zemljišta. Troškovi nastali potpunijim postupkom zaštite životne sredine pokrivaju se
korišćenjem izdvojenih reciklabilnih materijala.

Posle separacije otpada, izdvojeni reciklabilni materijali transportuju se do fabrika u kojima se

prerađuju. Danas se skoro svi otpadni materijali mogu ponovo koristiti, pri čemu su sa stanovišta
ekonomije i zaštite životne sredine najinteresantniji metali, staklo, papir i veštački materijali.
Takođe se veoma mnogo se koristi i otpad organskog porekla i građevinski otpad.
3.6.1 Ponovno korišćenje metala

Od velikog broja metala, u čvrstim otpacima se najčešće javlja aluminijum i čelik a često su prisutni
i bakar, olovo i cink. Proizvodnja i potrošnja ovih metala raste iz godine u godinu, pri čemu se
povećavaju troškovi eksploatacije i prerade ruda, zbog rasta cene energije [2]. Iz tog razloga u
razvijenim zemljama je veoma zastupljen postupak ponovnog korišćenja otpadnih metala u
primarnoj proizvodnji.

Proizvodnja aluminijuma spada u vrlo intenzivne energetske procese. Prema relevantnim podacima,
potrošnja energije pri proizvodnji jedne tone aluminijuma iz osnovnog materijala (rude) iznosi 208 -
313 GJ. U literaturnim izvorima nije diskutovano o vrsti ušteđene enegije (toplotna, električna i sl.).
Kada se umesto boksita, kao osnovne rude, koristi aluminijumski otpad, može se uštedeti i do 95 %
energije.

Ilustracije radi, recikliranjem jedne ambalažne konzerve, mase 370 g (12 unci), uštedi se 168 g
goriva (tj. pola konzerve) [2]. Iz tih razloga je, samo u 1987. godini u SAD, reciklirano 50,5%
aluminijumskih konzervi, što je iznosilo 36,6 milijardi komada, tj. 650000 tona. Industrija
aluminijuma u SAD je te godine reciklirala milion tona aluminijuma, kako iz čvrstog komunalnog,
tako i iz industrijskog otpada.

Prema australijskim podacima, za proizvodnju jedne tone aluminijumskih konzervi energetski

utrošak iznosi 400 - 450 GJ. S druge strane, za proizvodnju jedne tone aluminijuma potrebno je
590000 aluminijumskih konzervi. Aluminijumski otpad se mora sakupiti, sortirati, balirati i
transportovati do topionice. U topionicama se balirani aluminijumski otpad topi i izrađuju se
aluminijumske ingote. Za sve ove potrebe troši se približno 20 GJ/toni aluminijuma. To znači da se
prilikom korišćenja otpadnog aluminijuma štedi 180 - 290 GJ/toni što odgovara masi od 4,5 – 7,2 t
mazuta/t aluminijuma [2,19].

Sekundarne sirovine na bazi olova su stari akumulatori, delovi iz grafičke industrije, isluženi
elementi namenske industrije a na bazi kadmijuma Ni-Cd baterije i lako topive legure. Inostrana
iskustva pokazuju da je moguće reciklirati više od 50% otpada sa udelom olova, kao i više od 40%
kadmijumskih baterija [29].

Osim crnih i obojenih, veoma je značajno i izdvajanje i korišćenje plemenitih metala (srebro, zlato,
platina). Ovi metali se javljaju u vidu škarta pri izradi nakita, kao delovi elektronskih uređaja, u
otpadnom filmskom materijalu i sl. Procenjuje se da se u Srbiji samo iz juvelirske industrije može
dobiti 160 - 200 kg zlata godišnje, iz odbačenih elektronskih uređaja može dobiti 2 kg zlata a iz
starih filmova oko 13 kg srebra [2].

12
 3.6.2 Ponovno korišćenje otpadnog papira

Papir je najzastupljeniji reciklabilni materijal u čvrstom komunalnom otpadu. Maseni udeo papira u
komunalnom otpadu zavisi od stepena razvijenosti pojedine zemlje (regiona), s tim da se sa
povećanjem ekonomske moći povećava i njegov udeo (SAD 41%, Japan 42,5%, Austrija 33,6 %).
Nivo recikliranja papira u svetu je: Japan 48,2%, SAD 27%, Švedska i Holandija 55%, Danska
30%. U zavisnosti od vrste, papir se može reciklirati od 5 do 20 puta.

Ušteda energije zavisi od kvaliteta otpadnog papira i utroška energije u procesu čišćenja otpadnog
papira. Prema međunarodnim podacima, za proizvodnju nebeljenog papira potrebno je između 80 i
100 GJ energije. Za beljenje papira troši se dodatnih 13 GJ/toni. Proizvodnjom papira iz otpadnog
papira umesto od celuloznog vlakna štedi se i do 70% energije, tj. 56 - 70 GJ/toni. Ova energija
odgovara masi od 1,4 – 1,75 t mazuta/t papira [10]. Za grad od milion stanovnika to znači da se
dnevno može sakupiti približno 140 t otpadnog papira, od koga se nakon prerade može dobiti 28 -
56 t novog papira, tj. ostvariti energetska ušteda ekvivalentna masi od 40 - 80 t mazuta na dan.

3.6.3 Ponovno korišćenje stakla

Staklo je karakteristično po visokom utrošku energije pri proizvodnji iz osnovnih sirovina: peska i
kaustične sode. Recikliranje je jednostavno ali zahteva određeni utrošak energije. Proces započinje
sakupljanjem staklene ambalaže i razdvajanjem otpadnog stakla po boji. Zatim se stakleni krš
usitnjava i meša sa primarnom sirovinom (u odgovarajućoj razmeri), a zatim topi, pri čemu nastaje
staklena masa.

Prema podacima iz Zapadne Australije, primenom staklenog krša podstiče se ušteda energije i do 40
%. Ovo je ekstremno visoka ušteda, nastala izuzetno visokim troškovima u nabavci primarne
sirovine. Uobičajena potrošnja energije za proizvodnju jedne tone stakla iz osnovne sirovine iznosi
16 - 17 GJ, pri čemu se korišćenjem staklenog krša obično štedi oko 5 % energije, ili 0.8 - 0.85
GJ/toni. Ova energija je ekvivalentna masi od 20 kg mazuta.

Podaci američkog instituta za staklenu ambalažu pokazuju da se za svakih 10% lomljenog stakla
ubačenog u primarnu sirovinu uštedi 2,5% energije, pri čemu ne treba računati na korišćenje 100%
otpadnog krša. Naravno, najveće uštede se postižu ponovnim korišćenjem (punjenjem) staklene
ambalaže. Međunarodne studije pokazuju da povratna staklena flaša, kada se upotrebi osam i više
puta uštedi energije više nego bilo koja druga posuda, uključujući i reciklirane [11].

Ponovnim korišćenjem obuhvata se staklena ambalaža od 1 I (flaše za vino, mineralnu vodu i druge
osvežavajuće napitke), od 0,5 I (pivo), 0,25 I (sokovi). U tom slučaju troši se samo neznatna
energija na sakupljanje i pranje celih flaša i druge ambalaže. Istraživanja obavljena u SAD pokazuju
da je korišćenjem povratnih flaša cena gaziranih pića niža za 20 - 30 % u odnosu na pića u flašama
za jednokratnu upotrebu.

3.6.4 Ponovno korišćenje veštačkih materijala

Uporedo sa povećanjem životnog standarda u većem delu sveta, raste i procenat učešća plastičnog
otpada (veštačkih materijala) u čvrstom komunalnom otpadu. Njegovim izdvajanjem i recikliranjem
postiže se značajna zaštita životne sredine, zbog značajnog udela hlora u otpadu. Zbog svojih
negativnih osobina (nerazgradljivost, visok udeo hlora i sl.) često se naziva "belo zagađenje".
Prilikom deponovanja u zemljištu se taloži i ne razgrađuje, tako da vremenom dolazi u tela biljaka.
Za priozvodnju 1 t polietilena iz sirovina troši se 114,76 GJ/t, a iz sekundarne sirovine 14,05 GJ/t.
Preostali otpad, oslobođen veštačkih materijala, može se bezbednije sagorevati.

13
Efikasno recikliranje je veoma otežano činjenicom da se mora vršiti sortiranje (uglavnom ručno)
svake komponente vestačkog materijala - plastike. Za razliku od polietilena i polipropilena koji se
mogu razdvojiti, to nije slučaj sa mešavinom PVC-a i polistirola. Iz tog razloga, u velikom broju
zemalja obavezno je obeležavanje vrste veštačkog materijala na ambalaži, uz obavezno vraćanje
dela ambalaže na novo punjenje i ograničenje korišćenja PVC ambalaže. Mogućnost ponovnog
korišćenja ambalaže od veštačkih materijala je 10 do 15 puta. Stepen reciklaže ambalaže na bazi
veštačklih materijala, danas u svetu iznosi i do 30% [2].

Otpadni veštački materijali, s obzirom da su nastali preradom nafte, mogu se koristiti za dobijanje
tečnih goriva (benzini i dizel gorivo). Katalitički postupak se odvija pri atmosferskom pritisku i na
temperaturi 350 - 390 0C u potpuno zatvorenim reaktorima. Analize su pokazale da se dobijena
goriva ne razlikuju po svojim radnim karakteristikama od standardnih benzina i da sagorevaju bez
emisije mirisa i dima. Za razliku od standardnih goriva, oslobođeni su udela sumpora i olova. Od 1
tone opranih otpadnih veštačkih materijala može se dobiti 375 kg benzina i 375 kg dizel goriva, pri
čemu je čist profit 108 USD. Ovaj postupak je pogodan i za druge otpadne materijale kao što su
ulja, maziva, goriva, ulja za ishranu [10]. Veštački materijali i predmeti dobijeni recikliranjem
imaju izuzetno dobre mehaničke osobine i koriste se u građevinarstvu (ograde, ploče, cevovodi,
nameštaj, zavrtnjevi), poljoprivredi, kao pribor za ribolov, za ambalažu [23].

Otpadna plastika se može prerađivati na više načina, relativno jednostavnim postupcima (Slika 3.),
pri čemu su osnovne operacije sakupljanje otpadnih veštačkih materijala, transport u centar za
recikliranje, sortiranje, pranje, sušenje, prerada, granulisanje, dobijanje željenog proizvoda i
prodaja.

OTPADNA PLASTIKA

DROBLJENJE

PRANJE

SUŠENJE

EKSTRUDIRANJE

HLAĐENJE

PALETIZACIJA

RECIKLIRANE FOLIJE RECIKLIRANE PALETE

Slika 3. Šema prerade otpadnih veštačkih materijala - plastike (filmovi, ploče) [23]

Stare automobilske gume je moguće sabijati uz zagrevanje između dva valjka. Tako omekšanu
gumu moguće je dodavati svežem kaučuku za izradu novih materijala. Trenutno je u svetu
veoma zastupljen metod recikliranja pri kome nastaju granule različitih dimenzija (0 - 12 mm).
Granule se primenjuju pri izradi sportskih terena, kao dodatak asfaltu, kao podsloj za travnate
površine, itd. Automobilske gume se mogu uspešno koristiti i za sagorevanje u pećima za
14
proizvodnju cementnog klinkera [14].

3.6.5 Korišćenje drugih materijala

Građevinski otpad i otpad od rušenja je zajednički naziv za mešavinu koju čine, u najvećem
delu, čvrsti materijali kao što su betonski blokovi i komadi, cigle, kamen, staklo, drvo,
sintetički materijali, crni i obojeni metali, malter i guma. Da bi se osigurala optimalnija
upotreba čvrstih materijala iz građevinskog otpada, neophodno je selektivno razdvajanje,
pakovanje i obrada materijala. Kabasti otpad se usitnjava drobljenjem. Ručnom separacijom
odstranjuju se komadići drveta, čelika, nečistoća, korozije. Asfalt se ne raslojava.

Za naše uslove posebno su značajni postupci uklanjanja tela uginulih životinja. Osnovne
operacije su: prijem, skladištenje i pripremna obrada, sterilizacija, sušenje, odvajanje masti i
izdvajanje produkta. Složenost postupka uslovljava razmatranje načina prerade i prečišćavanja
otpadnih voda i gasova iz procesa, kao i izolovanje svih skladišta, međuskladišta i uređaja,
posebno u letnjim mesecima. Visoka efikasnost rada ovakvih postrojenja neophodna je i zbog
dobijanja životinjske masti i brašnastih materijala koji se mogu koristiti za dalju industrijsku
preradu.

Svi navedeni postupci pokazuju da je, uz određenu pripremu, razvoj i nabavku opreme,
moguće i u našoj zemlji uvesti procese separacije, korišćenja i reciklaže otpadnih materijala.
Osim ovih postupaka postoji veliki broj drugih procesa u kojima se mogu koristiti i drugi
materijali: drvo, koža, tekstil i dr. Pre uvođenja bilo kog od ovih postupaka neophodno je
izvršiti analizu morfološkog sastava otpada, obezbediti odgovarajući način sakupljanja i
transporta i izvršiti analizu isplativosti ovih radova. Takođe, za analizu isplativosti neophodno
je poznavati nabavne i prodajne cene sekundarnih sirovina [7].

3.6.6 Biološki procesi prerade čvrstog komunalnog otpada

Biološki procesi prerade čvrstog komunalnog otpada obuhvataju dobijanje komposta, metana
(biogasa), različitih vrsta alkohola i proteina. U biološke procese spadaju kompostiranje,
digestiranje, fermentacija.

Kompost je materijal sličan humusu i koristi se u poljoprivredi. Proces može biti aerobni (bez
prisustva kiseonika) i anaerobni (uz prisustvo kiseonika). Danas se najčešće koriste aerobni
procesi na otvorenom ili u reaktorima. Postupak kompostiranja otpada obuhvata procese
sortiranja (izdvajanje metala i drugih reciklabilnih materijala), usitnjavanja, stvaranja komposta
i skladištenje komposta. Povećani udeo gume u otpadu produžava vreme kompostiranja, što je
nepovoljno.

Za optimalno odvijanje procesa neophodno je ispuniti sledeće zahteve:

 dimenzija materijala za kompostiranje: 25 - 75 mm [14,21],
 prosejavanje i mešanje: vreme kompostiranja se smanjuje prosejavanjem, pri čemu se
često dodaje komunalni mulj a da bi se onemogućilo sušenje, kompost se meša na
svakih 48 - 72 h u zavisnosti od udela vlage (za visoku vlagu i na 24 h),
 vazduh za aeraciju: udeo kiseonika u vazduhu ne bi trebalo da prelazi 50%, pogotovu u
mehaničkim sistemima,
 udeo kiseonika: 1,0 mg/(g·h), pri 30°C i masenom udelu vlage 45%, i 14 mg/(g·h) pri 45°C i
masenom udelu vlage 56% [11],
 maseni udeo vlage: 50 - 60%, pri čemu za slamu 75 - 85%, drvo 75 - 90%, hartiju 55 - 65%,
čvrstog komunalnog otpada i stajsko đubrivo 55 - 65% [7,11,21],
 temperatura: prema [14] 49 - 54 °C za prvih nekoliko dana procesa i 54 - 60 °C za dalji tok
15
 kompostiranja, a prema [11,21] 35 - 55 0C,
 odnos C/N: 25 - 50,
 pH vrednost: za sprečavanje gubitka azota 8.5, za bakterije 6 - 7.5, i gljive 5.5 - 8,
 kontrola patogenih mikroorganizama: po završenom kompostiranju neophodno je obaviti
sterilizaciju na temperaturi 60 - 71 °C tokom 24 h.

Investicioni troškovi postrojenja za ubrzano kompostiranje su 1,4 – 1,6 miliona USD za kapacitet
prerade 100 - 400 t/dan, a pogonski troškovi 6,94 – 7,56 USD/t otpada [14], odnosno 9 - 20 €/t
otpada [17]. Prema [27] investicioni troškovi za postrojenje kapaciteta 231 t/dan iznosili su 11,2
miliona €, a pogonski troškovi 53 €/t. Površina postojenja i prostora za skladištenje šestomesečnog
proizvedenog komposta, je 1-1,2 ha, za kapacitet 100 t/dan [14,17].

Za opsluživanje postrojenja neophodna su 4 radnika, pri kapacitetu 30 t/dan, odnosno 17 radnika pri
kapacitetu 250 t/dan, tj. približno 1 radnik po 10 t/dan [17]. U slučaju rada postrojenja za prirodno
kompostiranje potrebne površine i broj zaposlenih su veće. Za ekonomičan rad postrojenja
minimaini kapacitet iznosi 20 t/dan za postrojenja za prirodno kompostiranje, odnosno 30 t/dan za
postrojenje za ubrzano kompostiranje [17,27].

Postupak dobijanja biogasa je poznat u Kini i Indiji već dugi niz godina, da bi se tek šezdesetih
godina ovog veka, sa nastankom energetske krize, počeo primenjivati u Evropi i Americi.
Anaerobno vrenje čini osnovu tehnološkog procesa dobijanja biogasa i predstavlja proces truljenja
organskih komponenata sadržanih u biomasi, na određenoj temperaturi i bez prisustva vazduha. Kao
osnovna sirovina za dobijanje biogasa koristi se stajnjak stoke sa poljoprivrednih gazdinstava. Osim
biogasa, kao proizvod nastaje i đubrivo za poljoprivredu. Tečni stajnjak može biti tečan ili
polutečan, s obzirom da se sastoji od životinjskih ekskremenata, ostataka hrane i tečnosti od pranja
staja a u zavisnosti od načina gajenja stoke.

Produkcija gasa zavisi i od vrste stoke, pri čemu je prosečan prinos biogasa po stočnoj jedinici -
usIovnom grlu (m3/danu): za krave muzare 0.85 - 1.55, goveda 0.51-1.02, svinje 0.9 - 3.97, ovce
0.28 - 0.96, konje 0.7 - 1.05 i piliće (brojIere) 1.53 - 2.86. Biogas se može dobiti i iz otpadnih voda
fabrika alkohola, skroba, šećera, prerade voća i povrća, kanalizacionih voda (0.24 - 0.78 m 3/kg
organske suve komponente), stabljika kukuruza (0.51 m3/kg organske suve komponente), deteline i
trave (0.45 - 0.56 m3/kg organske suve komponente) i sl. [6,18].

Biogas se sastoji od metana (55 – 70% zapreminski udeo), CO 2 (27 - 44%), vodonika (približno
1%), sumpor-vodonika (približno 3%) i azota. Donja toplotna moć biogasa iznosi 20 - 25 MJ/m 3, a
temperatura paljenja je 650 – 7500C. Relativno visoka toplotna moć čini ga interesantnim izvorom
energije, pri čemu se u svim oblastima primene ponaša kao prirodni gas, ali su energetski rezultati
koji se postižu uvek nešto niži (koeficijenat korisnog dejstva pri zameni konvencionalnih goriva
biogasom iznosi 0.4 - 0.7) [3,6].

Osim za zagrevanje vode u kotlovima (obično na samim stočarskim farmama) i motorima sa

unutrašnjim sagorevanjem, korišćenje biogasa za dobijanje električne energije postaje sve
prihvatljivije sa stanovišta ekonomije i zaštite životne sredine. U praksi se nalazi veći broj agregata
za proizvodnju električne energije snage 80 - 350kW. Donja granica ekonomskog korišćenja
biogasa u proizvodnji električne energije je pri snazi motora od 100 kW.

Karakteristike titpičnog postrojenja instaliranog u Švedskoj su [31]:

 protok otpada: 30000 t fekalija i 5000 t organskog otpada godišnje iz klanice,
 rezervoar otpada: zapremine 800 m3 (100 t/dan),
 vreme pasterizacije: 1 h na temperaturi od 70°C,
 reaktor: zapremina 2250 m3; temperatura reakcije 38°C,
16
  protok gasa: 3000 - 4000 m3/dan,
 proizvedena električna energija: 450 kW,
 proizvedena toplota za grejanje: 636 kW (grejanje 350 stanova).

Iz gasa nastalog u reaktoru se izdvaja H2S, a zatim se gas suši. Osušeni gas se gasovodom, dugim 2
km vodi u gasni motor za proizvodnju električne energije. Deo gasa se meša sa prirodnim gasom i
sagoreva u vrelovodnim kotlovima.

Na osnovu ukupno procenjenog broja stoke u Republici Srbiji i mase stajnjaka koja se
proizvodi, godišnja produkcija gasa bi mogla iznositi približno 1.4 milijarde m 3 gasa (pri
1.013.105 Pa i 00C), što je ekvivalentno masi od 700000 t tečnog goriva (nafte). S obzirom da
se ne može prikupiti sav nastali stajnjak i kako je u našim uslovima veoma prisutan pašnjački
način uzgoja stoke, realna godišnja produkcija gasa bi mogla iznositi 260 miliona m 3 gasa,
čemu je ekivalentno 130000 t tečnih goriva.

3.6.7 Termička prerada čvrstog komunalnog otpada

Sve strožije zakonske norme građenja održavanja uređenih deponija, teškoće pri proširenju
postojećih i izboru novih lokacija, nameću korišćenje termičkih procesa u sklopu kompleksnog
lanca postupaka uklanjanja čvrstog komunalnog otpada. Eksperimentalna ispitivanja
karakteristika čvrstog komunalnog otpada iz naših gradova, kao i inostrana iskustva, pokazuju
da postoji određeni udeo otpada koji se ne može reciklirati a može se ukloniti postupkom
termičke prerade sa iskorišćenjem toplote i prečišćavanjem dimnih gasova.

Pri analizama postupaka sagorevanja smeća usvaja se vrednost donje toplotne moći 6000 -
12000 kJ/kg. Industrijski otpad imaju manji maseni udeo vlage (1 - 50%), pri čemu je vrednost
donje toplotne moći 5000 - 30000 kJ/kg.

Pri tome treba znati da [17]:

 otpad koji ’’proizvede‘‘ 70 stanovnika omogućava grejanje jednom stanovniku,
 termička prerada 1 t otpada stvara 1.5 - 2 t pare niskog pritiska (20 bar, 300°C),
 termička prerada 1 t otpada stvara 300 - 350 kWh električne energije,
 energetska vrednost 1 t otpada odgovara masi 150-250 kg ekstra lakog goriva.

Postupci prerade čvrstog komunalnog otpada sa iskorišćenjem energije u cilju dobijanja tople
(procesne) vode i za proizvodnju električne energije su:
1) Sagorevanje u cilju korišćenja energije sadržane u dimnim gasovima,
2) Piroliza-razgradnja otpada na visokim temperaturama u cilju dobijanja gasovitih, tečnih
i čvrstih produkata, koji sadrže hemijsku energiju (gorivi gas, tečno gorivo, polukoks,
koks...),
3) Gasifikacija-razgradnja otpada na visokim temperaturama u cilju dobijanja gasovitih,
tečnih i čvrstih produkata, koji u sebi sadrže hemijsku energiju (gorivi gas, tečno
gorivo, polukoks, koks, ... ), pri čemu se u reaktorski prostor, pored otpada, ubacuju
vodena para, vazduh ili samo tehnički kiseonik (zavisno ad postupka gasifikacije ).

Da bi se otpad mogao iskoristiti kao gorivo, potrebno ga je prethodno pripremiti za proces

sagorevanja. S obzirom da otpad sadrži određeni udeo komponenata koje predstavljaju
sekundarne sirovine (papir, tekstil, metali, plastične mase i sl.), kao i nesagorive komponente,
pre postupka sagorevanja potrebno je obaviti separaciju.

17
Zato savremena postrojenja za uklanjanje otpada sadrže:
 sistem za pregled i prethodnu separaciju otpada,
 sistem za usitnjavanje,
 sistem za magnetnu separaciju,
 sistem za prosejavanje,
 sistem za manipulaciju, transport otpada, izdvajanje materijala, pripremljenog ostatka za
sagorevanje i drugih komponenata.

Posle izdvajanja sekundarnih sirovina, organskih (za postupak kompostiranja) i nesagorljivih

komponenata, ostatak predviđen za sagorevanje ima višu toplotnu moć, manju masu i
zapreminu. Tako pripremljen otpad se naziva ’’gorivo od otpada ’’. Tu mešavinu treba
razlikovati od ostatka dobijenog na osnovu efikasnih postupaka separacije na mestu izvora
nastajanja otpada. Preostali otpad iz procesa primarne separacije nema svojstva povoljna za
sagorevanje sa iskorišćenjem količine toplote i obično se odlaže na deponiju.

Neophodne karakteristike pri analizi otpada kao goriva su: homogenost, promena sastava,
frakciona analiza, specifična površina, koeficijent provođenja toplote, temperatura paljenja i
reaktivna sposobnost, mogućnost skladištenja, nasipna gustina, udeo vlage i pepela, udeo
isparljivih komponenata, gornja i donja toplotna moć, tačka topljenja pepela, hidrodinamički
otpor strujanju sloja i udeo zagađujućih komponenata. Izlazne komponente iz procesa termičke
prerade zavise od karakteristika otpada na ulazu u proces, rešenja reaktora i pogonskih uslova.

ENERGIJA IZ OTPADA

TRANSFORMACIJA U DRUGA GORIVA OPREMA ZA SAGOREVANJE

ENERGIJA GORIVA ENERGIJA IZLAZNIH GASOVA

OPREMA ZA SAGOREVANJE
ENERGIJA VRELE VODE ENERGIJA PARE
ENERGIJA IZLAZNIH GASOVA

GENERATOR VODE TURBINSKI

IZMENJIVAČ TOPLOTE VISOKE TEMPERATURE GENERATOR

ENERGIJA ENERGIJA TOPLE ILI ELEKTRIČNA

PARE VRELE VODE ENERGIJA

Slika 4. Mogući načini korišćenja energije iz otpada [23]

Energija iz otpada se može koristiti na više načina, što je prikazano na slici 4 [23].

3.6.8 Sagorevanje otpada

Sagorevanjem otpada raspoloživa hemijska energija, definisana toplotnom moći, prevodi se u

fizičku energiju dimnih gasova definisanu temperaturom gasova. Postrojenja za sagorevanje
čvrstog komunalnog otpada sa iskorišćenjem toplote su po svojim karakteristikama slična
termoelektranama i toplanama. U zemljama EU danas se sagoreva, uz iskorišćenje toplote, aka
33% gradskog otpada, a u Japanu čak 73%, pri čemu se broj postrojenja povećava [24].
18
Sagorevanjem slame i kukuruzovine, u centralnoj Srbiji, može se zameniti 586500 t mazuta
godišnje (93% kukuruzovine i 7% slame). Sada se kukuruzovina i slama koriste kao gorivo
koje energetski zamenjuje 234250 t mazuta ali u kotlovima koji imaju mali stepen korisnosti
(oko 50%). Zato u kotlarnicama na poljoprivrednim gazdinstvima treba sagorevati biomasu
umesto tečnih i gasovitih goriva [2,14,15,22].

Ložišta za sagorevanje otpada mogu biti rotacione peći, ložišta sa rešetkama, ložišta sa
fluidizovanim slojem i dr., pri čemu se za održavanje temperature iznad 850 0C, pri sagorevanju
otpada sa većim masenim udelom vlage (iznad 50%), koristi dodatno tečno ili gasovito gorivo
ili tehnički kiseonik. Prednost primene tehničkog kiseonika dolazi do izražaja pri vrednostima
viška vazduha iznad 1.4 [24]. U međunarodnim komercijalnim postrojenjima za sagorevanje
čvrstog komunalnog otpada i pored stručnog i automatizovanog vođenja procesa, koeficijent
viška vazduha kreće se u granicama 1.8 - 2.5. Troškovi primene tehničkog kiseonika mogu biti
4 do 5 puta manji od troškova primene dodatnog tečnog goriva.

Primenom tečnog i gasovitog goriva povećava se masa vlažnih dimnih gasova (po jedinici
mase sagorelog otpada), što dovodi do smanjenja termičkog stepena korisnosti postrojenja i
povećanja investicionih i pogonskih troškova uređaja za prečišćavanje dimnih gasova.
Osnovne karakteristike stranih postrojenja za sagorevanje čvrstog komunalnog otpada sa
iskorišćenjem toplote su date u tabeli 5 [4,46,47]:

Tabela 5. Osnovne karakteristike stranih postrojenja za sagorevanje čvrstog komunalnog

otpada sa iskorišćenjem toplote [4,46,47]
Kapacitet postrojenja (t/dan) 10 - 500
Snaga ložišta (MW) 10 - 200
2
Površina ložišta (m ) 10 - 100
Zapremina ložišta (m3) 50 - 2900
Temperatura u ložištu (0C) 800 - 1250
Pritisak u kotlu (bar) >11
0
Temperatura u kotlu ( C) 190 - 550
Proizvodnja pare u kotlu (t/h) 8 – 150
Snaga turbine kotla (MW) 0.1 - 70

Mogućnosti jednog postrojenja za sagorevanje industrijskog otpada (Hd=12000 kJ/kg) i

proizvodnju električne energije, kapaciteta 1000 t/dan, prikazane su u tabeli 6. Na postrojenju
je instaliran parni kotao.

Tabela 6. Električna energija proizvedena na postrojenju za sagorevanje otpada [20]

Karakteristika Vrednost
Toplota oslobođena sagorevanjem (miliona kJ/h) 500
Toplota proizvedene pare (miliona kJ/h) 350
Proizvedena električna energija (kWh/dan) 737160
Potrebe postrojenja za električnom energijom (kWh/dan) - 44232
Gubici električne energije(kWh/dan) - 36864
Neto isporučena električna električna energija (kWh/dan) 656064
Stepen iskorišćenja (%) 19.7

Investicioni i eksploatacioni troškovi postrojenja za sagorevanje smeća sa iskorišćenjem

toplote slični su troškovima postrojenja za sagorevanje mrkih i lignitnih ugljeva
(termoenergetski objekti) i prikazani su u referenci [14]. Procenjuje se da ovi troškovi iznose
500000 €/MW. Prema [27], investicioni troškovi postrojenja za sagorevanje 86120 t/god
19
iznosili su 28.7 miliona € a pogonski troškovi 80 €/toni godišnje [11]. Neophodan broj
zaposlenih je 8 za postrojenja kapaciteta 4-10 t/h a za veće kapacitete 10-13. Personal čine
inženjeri i radnici na upravljanju i održavanju kotlarnice i drugih objekata [17]. U zavisnosti od
sastava čvrstog komunalnog otpada i kvaliteta sagorevanja, u dimnim gasovima se nalazi
određena masa zagađujućih komponenata, koje se posebnim postupcima moraju izdvojiti iz
dimnih gasova, pre ispuštanja u atmosferu.

3.6.9 Deponovanje otpada i eksploatacija deponija

Na ili u zemlju deponuje se: sakupljeni otpad koji se neće iskorišćavati, ostatak posle prerade
otpada, i otpad posle potpunog iskorišćenja otpada, tj. materijala koji se ne može više
reciklirati. Kontrolisano (uređeno) deponovanje podrazumeva odlaganje otpadnog materijala
na način propisan odgovarajućim pravilnikom [25].

Uređena deponija je sanitarno-tehnički uređeni prostor na kome se vrši kontrolisan prijem

otpada, njegovo plansko odlaganje, razastiranje, sabijanje i prekrivanje inertnim materijalom,
kontrolisano sakupljanje otpadnih (procednih) voda i njihovo prečišćavanje pre konačnog
ispuštanja u recipijent i kontrolisano usmeravanje i odvođenje deponijskog gasa.

Kontrolisana deponija se planira na rok ne kraći od 20 godina, u skladu sa odgovarajućim

prostornim i urbanističkim planom. Na pripremljenoj deponiji otpad se razastire i sabija u
slojevima, debljine 30-50 cm, preko kojih se odlažu novi slojevi iste debljine, tako da visina
etaže ne pređe 2.5 m, uključujući i prekrivku. Debljina prekrivke (obično zemlja ili pesak) je
10-30 cm.

Razastiranje i sabijanje otpada obavlja se buldožerima ili specijalnim kompaktorima (vozilima

sa raonikom i točkovima sa šiljcima). Za efikasno sabijanje otpada potrebno je 3-5 prolaza. Za
deponiju kapaciteta 60 t/dan, potreban je kompaktor snage motora 58-96 kW (80-130 KS), tj.
mase 12-16 t. Za deponiju kapaciteta većeg od 200 t/dan, potrebna snaga kompaktora je 132-
220 KW (180-300 KS), odnosno kompaktor mase 20 t [17].

Potrebna zapremina deponije određuje se na osnovu Pravilnika za određivanje lokacije i

uređenje deponija otpadnih materija [25]. Zapremina otpada se može odrediti i na druge načine
(npr. prema postojećem i budućem broju stanovnika, čiji će se otpad odlagati na predviđenu
deponiju tokom planiranog perioda).

Deponija prestaje da se koristi kada je ispunjen predviđeni kapacitet ili kada počne da ugrožava
životnu sredinu, bez mogućnosti sanacije. Zatvorena deponija se rekultiviše. Investicioni
troškovi za izgradnju deponije iznose 4-8 €/t deponovaanog otpada. Za deponije kapaciteta 20-
100 t/dan, potrebno je 2-3 radnika a za kapacitet veći od 100 t/dan 3-8 [17].

Tokom vremena, u sabijenom gasu započinje proces anaerobnog razlaganja organskih

komponenata, što dovodi do formiranja deponijskog gasa. Deponijski gas se odsisava sa
deponija kako u cilju zaštite životne sredine, tako i za komercijalnu upotrebu. U Nemačkoj je u
eksploataciji 43 postrojenja za proizvodnju električne energije i 30 postrojenja za grejanje na
deponijski gas. Glavni sastojak deponijskog gasa je metan (45-75%, zapreminskog udela) i
ugljen-dioksid (do 40%), uz mali procenat kiseonika i azota.

Sastav gasa značajno varira u zavisnosti od starosti otpada i stepena mikrobiološke aktivnosti u
njemu, dok manje zavisi od morfološkog sastava. Deponijski gas nastaje tokom više faza
razgradnje otpada ali su najznačajnije faza intenzivnog stvaranja metana uz odgovarajuće
20
smanjenje ugljen-dioksida i faza nakon uspostavljanja približno stalnog odnosa mešavine CH 4-
CO2, koja nastavlja da se stvara u narednom periodu.

Tabela 9. Udeo deponovanja i proizvodnja čvrstog komunalnog otpada u pojedinim državama [8]
Udeo deponovanog otpada Proizvodnja otpada
Država
(%) (kg/st/dan)
SAD 62 2,0
Kanada 93 1,7
Australija 98 1,9
Druge države OECD 71 0,8
Japan 28 0,9
Austrija 57 0,6
Nemačka 69 0,9
Grčka 100 0,7
Istočna Evropa 85 0,6
Zemlje u razvoju 80 0,5

Da bi se gas mogao eksploatisati sa deponija neophodno je:

 obezbediti dobru zaptivenost deponija (postavljanje nepropusnih pregrada na dnu i sa strana
deponije),
 postavljanje sistema za degazaciju pre izgradnje deponije ili na već izgrađenoj deponiji
(gasni bunari i gasne sonde),
 postavljanje cevovoda za odvod kondenzata,
 instaliranje strujnih mašina (ventilatora, kompresora i pumpi),
 instaliranje merno-regulacione opreme,
 instaliranje rezervoara za sakupljanje gasa (u rezervoarima zapremine 150 m 3 i pri
unutrašnjem pritisku od 10 bar, može se skladištiti oko 1400 m3 gasa [11]),
 instaliranje gasnih motora, kotlova, gorionika, baklji i gasnih rampi.

Postrojenje instalirano na deponiji u blizini Beča proizvodi 63 miliona kWh električne energije
godišnje, čime se zamenjuje 1500-2500 m3/h prirodnog gasa [31].

21
 4. EMISIJE IZ PROCESA I POSTROJENJA ZA UKLANJANJE I
KORIŠĆENJE ČVRSTOG KOMUNALNOG OTPADA

Granične vrednosti emisije i imisije postavljaju stroge zahteve pri projektovanju, izgradnji i
eksploataciji uređaja i postrojenja za uklanjanje i korišćenje komunalnog i drugog otpada. Emisija
zagađujućih komponenata zavisi od tehnologije procesa, eksploatacionih karakteristika postrojenja i
tehničkog stanja uređaja u okviru postrojenja.

Kontrola emisije obuhvata merenje koncentracije čvrstih, tečnih gasovitih zagađujućih

komponenata. Čvrste cestice se javljaju iz skoro svih postupaka uklanjanja i prerade otpada
(sakupljanje, deponovanje, sortiranje, sagorevanje) i zavise od sastava otpada, ali sa stanovista
uklanjanja i prerade čvrstog komunalnog otpada poseban značaj ima emisija čvrstih čestica sa
sadržajem teških metala [14].

Gasovite zagađujuće komponente mogu se klasifikovati kao neorganske i organske. Pri sagorevanju
biogasa emituju se komponente koje negativno utiču na životnu sredinu. Prosečne vrednosti emisije
"gasova staklene bašte" iznose (u kg/TJ unete toplote): za CO 1706, NOx 88, dok je procenjena
svetska emisija metana 40000 Gt/godišnje [8].

Faktor emisije ugljenika pri sagorevanju biogasa (na osnovu koga se mogu računati faktori za CH 4,
CO, N2O i NOx) iznosi 30.6 t C/TJ unete toplote, pri čemu se smatra da je 50% ugljenika prešlo u
metan a 50% u CO2. Emisija CO2 se ne računa, s obzirom da je procenjeno da će nastali CO 2 biti
potrošen u sledećoj sezoni rasta biljne populacije.

Dimni gasovi nastali pri postupcima termičke prerade otpada sadrže određeni udeo zagađujućih
komponenata, obično veći od zakonima propisanih. Pri sagorevanju otpada je u odnosu na ugljeve
značajno veća emisija hlora i hlorovodonika, ugljen-monoksida i teških metala, što je uslovljeno
morfološkim i elementarnim sastavom i složenošću vođenja procesa sagorevanja otpada. Pri
razmatranju emisije iz postrojenja za sagorevanje otpada mora se voditi računa o emisiji iz malih
(kućnih) postrojenja, koja nisu opremljena uređajima za prečišćavanje dimnih gasova i o emisiji iz
industrijskih postrojenja [4,9,16]. Prilikom sagorevanja otpada (komunalnih, opasnih i sl.) posebno
je značajna emisija polihlorisanih aromatičnih ugljovodonika (PAH, PCD, PCDD, PCDF i sl.) [10].

Da bi se sprečilo prekomemo zagađenje životne sredine pri postupcima prerade otpada, pri čemu je
posebna pažnja usmerena na termičke postupke, u velikom broju razvijenih zemalja sveta formirana
je zakonska regulativa o dozvoljenim vrednostima emisije zagađujućih komponenata. Podaci o
GVE (granične vrednosti emisije) razlikuju se od zemlje do zemlje, u zavisnosti od godine kada su
doneti i od vrste postrojenja i procesa na koje se odnose [5].

Posebna pažnja je usmerena na postrojenja za sagorevanje bolničkog, patološkog i nepatološkog

otpada a u pogledu emisije mikroorganizama i sterilnosti čvrstih i tečnih produkata prečišćavanja
dimnih gasova.

22
 5. ZAKLJUČAK

Tehnički progres zahteva tehnologije prerade otpada koje, pored zadovoljenja proizvodnotehničkih
i ekonomskih parametara, zadovoljavaju i parametre zaštite životne sredine. Time se rasterećuju
postojeće i buduće deponije, manje se koriste fosilna goriva za proizvodnju električne energije i
smanjuje zagađenje nastalo eksploatacijom i pre radom primarnih sirovina.

Potencijali i mogućnosti ponovnog korišćenja otpadnih materijala u Srbiji su velike. Analize

pokazuju da se samo u Beogradu svake godine preko 130000 t sekundarnih sirovina deponuje. Sa
stanovišta recikliranja posebno su interesantni metalni otpad, stakleni krš, stari papir. Za našu
zemlju, izrazito okrenutu poljoprivredi i turizmu (ili je to bar nekad bila) posebno značajni su
postupci korišćenja organskog otpada i dobijanja komposta ili biogasa.

Iskustva inostranih gradova i dosadašnja ispitivanja pokazuju da postoji određeni udeo otpada koji
se ne može reciklirati ali se veoma pogodno može ukloniti postupkom sagorevanja sa iskorišćenjem
toplote (‘‘energetska‘‘ reciklaža). Za ovakve postupke mogli bi se iskoristiti postojeći
termoenergetski objekti, prvenstveno cementare, termoelektrane, toplane i energane, uz neohodne
rekonstrukcije i ugradnje uređaja za prečišćavanje dimnih gasova.

Veliki broj do sada izgrađenih postrojenja u svetu i planiranje novih, ukazuju da je ovaj način
uklanjanja otpadaka, nakon izdvajanja kvalitetnih materijala, prihvatljiv sa ekonomskog stanovišta i
stanovišta zaštite životne sredine, te bi se mogao uzeti u razmatranje i u našim gradovima. Potreba
za efiksanijim razvojem Srbije i uključivanje u svetske privredne, stručne, naučne i ekološke tokove
zahteva efikasnije korišćenje i upravljenje otpadom. U tom cilju neophodno je uključivanje velikog
broja uspešnih kompanija, u novi ciklus proizvodnje. Time će se zaposliti novi radnici, dobiće se
velika masa sekundarnih sirovina, privreda će dobiti novi zamajac a životna sredina će biti znatno
manje ugrožena.

23
 6. LITERATURA

[1] Antić, M., Kuburović, M., Petrov, A.: Razvoj industrijskog postrojenja za termičku
preradu kablovskih otpadaka nazivnog kapaciteta 1000 kg/h - Izrada idejnog projekta
poluindustrijskog postrojenja, Mašinski fakultet, Beograd, 1985.
[2] Barbič, F. (Ed.): Recikliranje otpadnog materijala i sekundarnih u funkciji zaštite životne
sredine, ITNMS, Beograd, 1995.
[3] Brkić, M., Somer, D.: Analiza rada postrojenja za proizvodnju biogasa iz tečnog stajnjaka,
Zbornik radova Međunarodnog simpozijuma Energija i energetske tehnologije, str. 424-432,
Novi Sad, 1995.
[4] Calvert, S., Englund, H.M.: Handbook of Air Pollution Technology, John Wiley & Sons, New
York, 1984.
[5] Deve, D.: Aktivkokstechnik zur Reiningung von Rauchgasen aus Mull- und
Sondermiillverbrennunsanlagen, BWK, Bd. 46, Nr. 10, str. V25-V37, VDI Verlag Gmbh,
Düsseldorf, 1994.
[6] Đulbić, M.: Biogas, Tehnička knjiga, Beograd, 1986.
[7] Feasibility Studija Programa uvođenja postrojenja za izdvajanje sekundarnih sirovina iz
komunalnog otpada u Beogradu, CES MECON, Beograd, 1996.
[8] International Panel on Climate Change: Greenhouse Gas Inventory, Reporting
Instructions, IPCE Guidelines for National Greenhouse Gas Inventories, Vol. I, II, ILI,
UNEP & WMO, Bracknell, 1995.
[9] Javad, M.H.: Technische und wirtsehaftliche Aspekte fortsehrittlicher
Emissionsminderungs- massnahmen bei der Abfallverbrennung, BWK, Bd. 43, Nr. 12,
str. 557-562, VDI Verlag Gmbh, Düsseldorf, 1991.
[10] Jovović, A: Uticaj vlage i morfološkog sastava na karakteristike postupaka prerade
čvrstog komunalnog otpada, magistarski rad, Mašinski fakultet, Beograd, 1996.
[11] Jovović, A, Kuburović, M.: Studija: Mogućnosti iskorišćenja čvrstog komunalnog
otpada-idejni projekat fabrike za preradu, Mašinski fakultet, 503/707/97
[12] Kuburović, M.: Primena procesa pirolize na razlaganje gradskih otpadaka, magistarski
rad, Mašinski fakultet, Beograd, 1980.
[13] Kuburović, M.: Mogućnosti korišćenja energije i materija iz čvrstih otpadaka, doktorski
rad, Mašinski fakultet, Beograd, 1989.
[14] Kuburović, M., Petrov, A: Zaštita životne sredine, SMElTS i Mašinski fakultet, Beograd,
1994.
[15] Kuburović, M., Petrov, A, Jovović, A: Ušteda toplotne energije korišćenjem energije
sadržane u industrijskim i komunalnim otpacima i biomasi, tematsko predavanje po
pozivu, Zbornik radova Naučno-stručnog skupa Racionalno korišćenje toplotne energije,
str. 1-24, Mašinski fakultet Kraljevo, Kopaonik, 1995.
[16] Kuburović, M., Jovović, A: Termički i biološki postupci prerade čvrstog komunalnog
otpada, uvodno predavanje, Zbornik radova Simpozijuma Tretman gradskog otpada, str.
155-178, UIE, Beograd, 1996.
[17] Ministere De L'environmement Et D Cadre De Vie: Cashier Techniques de la Direction
de la Prevention des Pollutions, Elimination des Dechets des menages, Angers, 1979.
[18] Mitrović, D.: Potencijalna proizvodnja biogasa iz stajnjaka u Srbiji, Zbornik radova
Međunarodnog simpozijuma Energija i energetske tehnologije, str. 345-354, Novi Sad,
1995.
[19] Pavlović, M.: Reciklaža-energetska opcija budućnosti, Zbornik radova Međunarodnog
simpozijuma Energija i energetske tehnologije, str. 228-235, Novi Sad, 1995.
[20] Perry, R.H., Green, D.: Perry's Chemical Engineers' Handbook, McGraw-Hill Book
Company, New York, 1988.
24
[21] Petrov, A, Jovović, A, Kuburović, M.: Iskustva sagorevanja čvrstih otpadaka u ložištima
TE-TO, Zbornik radova 9. savetovanja toplana Jugoslavije, knjiga 1, str. 95-103, Novi
Sad, 1995.
[22] Petrov, A: Uticajni faktori na proces termičke prerade biomase, doktorski rad, Mašinski
fakultet, Beograd, 1996.
[23] Plastic Waste, Resource Recovery and Recycling in Japan, Plastic Waste Management
Institute, Tokyo, 1985.
[24] Plastic Waste, Disposal and Recycling, Past Present and Future in Japan, Plastic Waste
Management Institute, Tokyo, 1991.
[25] Pravilnik o kriterijumima za određivanje lokacije i uređenje deponija otpadnih materija,
Sl. Gl. RS, br. 54/92.
[26] Rogalski, W.: Latest Developments in Austrian Waste Management with Special
Consideration of the Situation in the Federal Capital, TIMES, Issue No 3, str. 4-10,
ISWA, Kopenhagen, 1995.
[27] Seheffold, K.: Getrennte Sammlung und Kompostierung, EF-Verlag, Berlin, 1985.
[28] Thome-Kozmiensky, K.J.: Milllverbrennung und Umwelt, EF-Verlag, Berlin, 1985.
[29] Thome-Kozmiensky, K.J.: Recycling International, EF-Verlag, Berlin, 1984.
[30] Thome-Kozmiensky, K.J.: Verbrennung von Abfallen, EF-Verlag, Berlin, 1985.
[31] Utilization of special gases as energy sources, prospektni materijal firme
JENBASEHER Energie, Austria, 1995.
[32] Zakon o postupanju sa otpadnim materijama, Sl. Gl. RS, br. 25/96, Beograd.

25
 SADRŽAJ

1. UVOD 1
2. KARAKTERISTIKE ČVRSTOG KOMUNALNOG OTPADA 2
3. UPRAVLJANJE ČVRSTIM KOMUNALNIM OTPADOM 6
3.1 Osnove recikliranja 6
3.2 Rukovanje, odlaganje i tretman otpada na mestu izvora 8
3.3 Sakupljanje čvrstog komunalnog otpada 9
3.4 Transport sakupljenog čvrstog komunalnog otpada 10
3.5 Sortiranje otpada 11
3.6 Ponovno korišćenje reciklabilnih materijala 13
3.6.1 Ponovno korišćenje metala 13
3.6.2 Ponovno korišćenje otpadnog papira 14
3.6.3 Ponovno korišćenje stakla 14
3.6.4 Ponovno korišćenje veštačkih materijala 15
3.6.5 Korišćenje drugih materijala 16
3.6.6 Biološki procesi prerade čvrstog komunalnog otpada 17
3.6.7 Termička prerada čvrstog komunalnog otpada 19
3.6.8 Sagorevanje otpada 20
3.6.9 Deponovanje otpada i eksploatacija deponija 22
4. EMISIJE IZ PROCESA I POSTROJENJA ZA UKLANJANJE I
KORIŠĆENJE ČVRSTOG KOMUNALNOG OTPADA 24
5. ZAKLJUČAK 25
6. LITERATURA 26

26