KREATIVNO PISANJE-Maša Milutinović I1

Halucinacije me sve češće posećuju, igrajući se žmurke sa mojm mislima, dovoljno je

samo da senka priđe, ogrebe se o moju figuru, i igra će se završiti, tako što ja držim
kartu poraza. Čim sam osetila nepostojeći dodir na obrazu, sećanja na to ležerno
popodne počeše me neprestano oblivati.Koračala sam prilično zanosnim sokakom
Irelije.Gospodin Oliver me je ljubazno zamolio da odem do pijace jer mu je ponestalo
milo koje gospođica Adelina koristi. Čekajući da preuzmem svoju robu čuh glasan
vrisak, brzo se okrenuh da ugledam mladu ženu koja stoji pored oblaka prašine, zatim
se začu još jedan, pa još jedan, trg je već bio ispunjen vikom. Ljudi su počeli da se
pretvaraju u sivkasti dim, stanovnici Irelije su u panici trčali svojim domovima,ali većina
nije stigla ni da napusti trg. Osetila sam nelagodni osećaj. Sve se dešava prvi put.
Samo sam stojala i posmatrala kako gužva koja je maločas kao leptiri,razigrano
otkrivala svoje šare, se sada smanjuje i ubrzo nestaje. Par poznanika oko mene su
dozivali svoje porodice, kao da ako odu mogu izbeći svoju sudbinu,’’ono’’ ih je sustiglo
kao i ostale, zaustavila sam se jer sam shvatila da kad-tad će me stići, Irelija je brzo
nestajala i svet napuštala u tragovima dima, a njeni stanovnici još brže.Jedini sam
čovek na zemlji, a možda nema ni zemlje ni čoveka. Sledeće čega se sećam jeste da
sam sedela u sivoj prostoriji, sama, bez vidnog izlaza. Malo je hladno, malo me je strah.
Okružiše me beli dim, ubrzo nakon toga i crni, borba među njima je počela, sve dok
crnog više nije bilo. Preostali dim poče da me ispunjava, ulazeći u mene, zamenjujući
vazduh, gušila sam se iznova i iznova, delovalo je kao da su sati prolazili, a onda je sve
prestalo. Tako sam dospela ovde, svet andjela i demona, gde andjeli slobodno žive, dok
demonske duše zarobljeno postoje. Postoje nemoćno u obliku crnog ‘'demonskog’'
dima, nesposobni da pričaju ili dodirnu anđele, postoje zajedno sa tragovima starih
duša, pretvorenim u beli ‘’anđeoski’’ dim, u visinama. Lerija se u mnogim pogledima
razlikuje od Irelije. Moja tamna riđa kosa se pretvorila u svilenu belu, plave nebeske oči
u čiste bele, pegava koža u mekanu belu. Ostalim andjelima se zadesilo isto. Lerija
izgleda magično, nestvarno, netaknuta priroda očarava sva bića svojom pojavom, velike
građevine stanovnika su poslagane jedna do druge, grad prošaran čarolijom je ograđen
zidinama. Na istočnoj strani Lerije je velika crna kapija, koju su obgrlile čarobne
puzavice. Strogo nam je zabranjeno da napuštamo grad, iz tog razloga zmajevi čuvari
paze da svi pokušaji odlaska iz zidina budu zaustavljeni. Jedini izlaz iz grada je kapija,
mada verujem da se rekama može proći ispod zidina. Anđeli nemaju potrebu da
pobegnu iz Lerije, mada neki ovde nisu našli svoje porodice i često osete želju da ih
potraže. Niko ne zna šta se nalazi van Lerije i zabrinjava me što niko ne želi da sazna.
Dani su prolazili uobičajeno ovde u gradu, majka je zatražila današnji odlazak do reke
sa namerom da se napuni prazan krčag. Upijajući odraz ogledala pred sobom, oprezno
pregledam sive ukrase na belom korsetu kako se prelivaju na suknju i šavom slivaju do
tla. Dok sam nameštala plašt, od svile iskrojen, zaprepasti me kada ugedah crne
pramenove u svojoj kosi. Vremenom kosa je počela da mi crni, bele oči su se vratile u
svoju plavu boju ali ovaj put obojene tamom. Svi anđeoski belezi behu zamenjeni
demonskim. Odlučih da pobegnem van zidina, rizikujući postanak zarobljene demonske
duše, uputih se ka reci na zapadnoj strani Lerije. Pažljivo se okrenem i osmotrim anđele
oko mene da me ne bi uočili i opreznim koracima utonem u dubinu reke. Držeći dah što
duže mogu, pristigem do obale sa druge strane zidina. Panorama koja me je dočekala
oduze mi dah, sve je izgledalo kao iz dečije bajke, ispunjeno magijom. Očarana
neočekivanom dobrodošlicom života utrčavam u šumu sa namerom da se udaljim od
zidina Lerije. Šetajući nepoznatim rejonom, načujem nejasan zvuk koji svakog trenutka
postane glasniji, uplašeno se okrećem nadajući se da se moj um poigrava sa mnom. Sa
neba polako i oprezno prilazi jedan demon, posmatra me svojim plavim očima iz kojih
ispoljava blaga ali primetna svetlost. Ima crne duge rogove, telo mu izgleda kao crni
oblak koji za sobom ostavlja tragove demonskog dima. Kruži oko mene par krugova pa
zastane, polako pruža ruku ka meni celivajući me svojim pogledima. Nesigurno pružam
svoju demonsku ruku u visinu. Ruke se ne dodiruju. Brzim pokretom još jednom me
okruži i sedne na tlo naspram mene. Pretvori se u prelepu ženu čiste crne kože, još
crnje kose i plavih očiju. Uputi mi blaženi osmeh i reče dubokim glasom :”Prvi put da
vidim nekog poput mene.” Zbunjeno sam je pogledala u nadi da će mi objasniti ko je i
šta se odvija u ovoj živoj bajci.”Treba da odemo odavde, čuvari često kroče ovim
putevima”, reče ustajaći. Ustala je sa zemlje i uputila se dublje u šumu, nesvesno sam
krenula za njom. Našle smo se u nekom zaklonjenom delu šume gde je sela spremna
da mi ispriča podosta dugu priču. Rasla je sumnja i polutama. Počela je :”Ja ih nazivam
“Gospodari dima”, oni su stvorili anđele i demone i sada ih kontrolišu, ali neke od nas ne
mogu, demone kakvi smo mi.U mom gradu je bilo troje poput nas, Gospodari su ih
uhvatili i oduzeli im život, zb čega su postali samo zarobljene demonske duše. Oni su
skrojili novi svet, natprirodnu silu. Gospodari drže sve konce u rukama i naš zadatak je
da ih presečemo. Ja sam probala, ali ne mogu to uraditi sama, zato mi je potrebna tvoja
pomoć. Južnije odavde ima ostrvo,na njemu se nalazi staklena boca,ona je izvor svega,
ceo ovaj svet teče iz nje, ako možemo da je zatvorimo,sve će se završiti i svet će
ponovo biti normalan, bez iluzija. Ostrvo je okruženo otrovom, mi možemo u obliku
demonskog dima zaobići tu prepreku i potisnuti izvor. Moramo krenuti odmah da ne
rizikujemo početak igre sa smrću.” Sa tim je ustala i krenula, pokazujući rukom da je
pratim. Preneražena, sa toliko pitanja koje me gutaju, ustala sam i pošla. Duboku tišinu,
koja nas je pratila celim putem, iznenada prekine tihi glas žene.”To je to, ovo je pravo
mesto. Zatvori oči.” Pritisak njene ruke na mojoj je postao čvršći zbog čega sam osetila
talas prijatnosti i podrške. U strahu sam sklopila oči dopuštajući da oslobodim svoju
dušu i odvežem je od sopstvene figure. Ispunio me je osećaj nezavisnosti, otvorila sam
oči i videla demonski dim u odrazu otrova. Puna radoznalosti i zadovoljstva nasmejala
sam se u sebi. Našla sam se iznad ostrva gde sam vezala telo i dušu u dugačku
pletenicu i prišla demonu koji je zatražio moju pomoć. Na panju drveta nalazila se
staklena boca iz koje je prštao prah, a potom se topio u vazduhu. ”Sila koja napušta
izvor je prilično jaka, ti treba da čvrsto držiš bocu dok je ja začepim, jel ti sve jasno?”
Promrmljala sam da sam je razumela i čvrsto zgrabila bocu. Demon koji je zatražio
pomoć je naglo pritisnula pampur ispuštajući glasan krik. Pre nego što je sve postalo
crno prošaputala sam :” Kako ti je ime?” “Adelina”, rekla je šapatom. Svet je zaspao.
Otvaram oči, na pijaci sam, preuzimam milo za gospođicu Adelinu, u ceger ubacujem
svoju robu vraćajući se sokakom kojim sam maločas došla. Raspakujem namirnice
donesene sa pijace, izvadim neku flašu.”Ne sećam se da sam je kupila “,pomislih u
sebi. Bila je to neka neobična staklena boca ispunjena dimom, korisila sam je kao ukras
u avliji.Ponekad bi mi se učinilo da ispušta neke zvuke,ali kada je gospođica Adelina
bila u poseti rekla mi je da se to samo moj um poigrava sa mnom. Dani su prolazli
uobičajeno ovde u Ireliji, sve dok se nije desila nezgoda koja će sve promeniti.Razbila
sam staklenu bocu.