Pravosudni BILTEN 1-19

ПРИВРЕДНИ АПЕЛАЦИОНИ СУД
БИЛТЕН
СУДСКE ПРАКСE
ПРИВРЕДНИХ СУДОВА
1/2019
Београд, 2019. године

САДРЖАЈ
РЕЧ РЕДАКЦИЈЕ
СЕНТЕНЦЕ ИЗ ОДЛУКА
ПРИВРЕДНОГ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА
1. ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК
1. Извођење доказа вршењем увида у списе другог предмета
(Члан 5. и 233. Закона о парничном поступку)
Ако суд одреди извођење доказа вршењем увида у списе другог

предмета, дужан је да увид изврши на рочишту за главну расправу и да на
тај начин омогући странкама да се изјасне о чињеницама утврђеним
вршењем увида.
Из образложења
Основано се жалбом указује да се првостепена пресуда заснива на

доказима и исправама који нису изведени у овој парници и са чијом садржином
првотужени и трећетужена нису упознати, што представља битну повреду
одредаба поступка из члана 374. став 2. тачка 7. Закона о парничном поступку.
Одредбама члана 5. став 1. и 3. Закона о парничном поступку прописано је да ће
суд свакој странци пружити могућност да се изјасни о захтевима, предлозима и
наводима противне странке, те да суд не може своју одлуку да заснује на
чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим ако
законом није другачије прописано. Одредбама члана 233. став 1. и 2. Закона о
парничном поступку прописано је да се докази изводе на главној расправи, а суд
може да одлучи да се одређени докази изведу пред замољеним судом, у ком
случају ће се записник о изведеним доказима пред замољеним судом, прочитати
на главној расправи. У конкретном случају, суд је према садржини побијане
пресуде, извршио увид у списе предмета И …/09 и И …/15, али то није учинио на
рочишту за главну расправу и није странке упознао са чињеницама које су
утврђене читањем наведених списа, нити се у спису овог предмета налазе писани
докази на којима је одлука заснована, а чија садржина је утврђена увидом у
наведене предмете. Такође, првостепени суд није странкама пружио могућност да
се изјасне о чињеницама које су на овај начин утврђене, па на наведени начин,
супротно цитираним одредбама Закона о парничном поступку, странкама није
пружена могућност да расправљају пред судом.
(Из решења Привредног апелационог суда Пж 5519/17 од 31.05.2018. године)
13
СЕНТЕНЦЕ – ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК
2. Месна надлежност суда

у случају стечаја над тужиоцем
(Члан 19. у вези члана 58. Закона о парничном поступку)
Суд се по службеној дужности може огласити месно ненадлежним, због

искључиве месне надлежности суда који спроводи стечајни поступак над
тужиоцем, најдоцније у року од 8 дана од дана пријема тужбе, односно
одговора на тужбу.
Првостепени суд је решење донео с позивом на чл. 25 став 1 тачка 4 Закона

о уређењу судова према коме привредни суд у првом степену суди у споровима
насталим поводом стечаја и ликвидације, као и на чл. 58. Закона о парничном
поступку, којим је прописано да је за суђење у споровима који настају у току и
поводом стечајног поступка искључиво месно надлежан суд који спроводи
стечајни поступак. Како је поступак стечаја над тужиоцем покренут пред
Привредним судом у Нишу решењем тог суда Ст. 47/15 од 31.03.2016 године, то
се првостепени суд огласио месно ненадлежним и одредио да се списи предмета
доставе Привредном суду у Нишу, као стварно и месно надлежном суду.
Овај суд налази да се првостепени суд по службеној дужности погрешно
огласио месно ненадлежним с позивом на чл. 58. Закона о парничном поступку,
имајући у виду фазу у којој се налази овај парнични поступак, не ценећи при том
релевантне одредбе чл. 89 и чл. 91. Закона о стечају.
Наиме, прекид судског поступка, па и парничног поступка је предвиђен
као процесно правна последица отварања стечајног поступка у чл. 88 Закона о
стечају. Судски поступак из чл. 88. тог закона, у којем је стечајни дужник
тужилац, односно предлагач, наставља се када стечајни управник обавести суд
пред којим се води поступак да је преузео поступак, према чл. 89. став 1. Закона о
стечају. Наведени члан не регулише стварну и месну надлежност суда пред којим
се поступак даље води, већ је то предвиђено чл. 91. Закона о стечају. Према овом
члану, ако се прекинути парнични поступак водио пред судом опште
надлежности, тај суд, уколико настави прекинути поступак решењем се оглашава
стварно и месно ненадлежним и предмет уступа суду који спроводи стечајни
поступак над туженим, а ако се прекинути парнични поступак водио пред
привредним судом код кога се не води стечајни поступак над туженим, тај суд се,
уколико настави поступак, решењем оглашава месно ненадлежним и предмет
уступа суду који води стечајни поступак над туженим, против којих решења није
дозвољена жалба. Из цитираних одредби произлази да је Закон о стечају
14
предвидео месну надлежност стварно надлежног привредног суда пред којим се

води стечајни поступак само у случају стечајног поступка над туженим, али не и
над тужиоцем, након наставка поступка.
Како не постоји посебна одредба Закона о стечају која регулише месну
надлежност у случају стечајног поступка над тужиоцем, то се морају применити
одредбе Закона о парничном поступку које регулишу надлежност суда. Према чл.
19. Закона о парничном поступку, суд се по службеној дужности може огласити
месно ненадлежним ако постоји искључива месна надлежност неког другог суда,
најдоцније у року од 8 дана о дана пријема тужбе, односно одговора на тужбу,
према ставу 1 и 2 овога члана. Овај парнични поступак се налази у фази главне
расправе, а сви рокови предвиђени цитираним чл. 19. Закона о парничном
поступку су протекли још 2015 године. Када се у току поступка промене
околности на којима је заснована надлежност суда, суд који је био надлежан у
време подношења тужбе остаје и даље надлежан иако би услед ових промена био
надлежан други суд исте врсте, према чл. 15. став 2. Закона о парничном
поступку, због чега првостепени суд ни по овој одредби није могао да се огласи
месно ненадлежним у овој фази поступка, с позивом на чл. 58. Закона о
парничном поступку.
3. Садржина споразума о месној надлежности
(Члан 65. Закона о парничном поступку)
Предмет споразума о надлежности суда може бити само месна, али не и

стварна надлежност, која не може бити предмет уговарања. Чињеница да је у
уговору наведено да се уговара надлежност основног суда у одређеном месту,
не доводи до неважности споразума о месној надлежности, па ће надлежан за
поступање бити привредни суд у чије подручје надлежности спада место које
су странке уговориле.
Према стању у спису предмета, тужилац је поднео тужбу Привредном суду

у Крагујевцу дана 18.05.2018. године. Уз тужбу је приложен Уговор од 31.07.2017.
године, којим је у члану 7. у случају спора уговорена надлежност Основног суда у
Јагодини. Тужени је истакао приговор месне ненадлежности Привредног суда у
Крагујевцу, који је закључујући да је овај споразум о месној надлежности без
15
правног дејства из разлога што је уговорена надлежност стварно ненадлежног

суда, приговор ненадлежности усвојио и донео побијано решење.
Оваква одлука првостепеног суда није правилна и последица је погрешне
примене члана 65. Закона о парничном поступку. Ова одредба прописује да
странке могу да се споразумеју да им у првом степену суди суд који није месно
надлежан под условом да је стварно надлежан ако законом није прописана
искључива месна надлежност неког суда. Споразум о месној надлежности
производи правно дејство ако је сачињен у писаном облику и ако се односи на
одређени спор или више спорова који проистичу из одређеног правног односа.
Тужилац је дужан да исправу о споразуму приложи уз тужбу, а тужени уз
приговор ненадлежности. Произлази да предмет споразума о надлежности суда
може бити само месна, али не и стварна надлежност која је уређена императивним
прописима и која не може бити предмет уговарања. Парничне странке су
уговором предвиделе надлежност суда за територију Јагодине, па чињеница да је
у уговору наведено да се уговара надлежност Основног суда у Јагодини, не
доводи до тога да је споразум о месној надлежности неважећи. Парничне странке
су могле уговорити и само територију надлежности без назнаке врсте суда, јер је
врста суда, односно стварна надлежност суда уређена императивним прописима
који се не могу мењати. Закључење споразума о надлежности суда је управо
усмерено на избор месно надлежног суда од више стварно надлежних судова, па
како се стварна надлежност не може ни уговарати, то евентуална назнака да ће
бити надлежан суд који није стварно надлежан, не утиче на пуноважност
споразума у погледу месне надлежности суда.
4. Заступање јавног комуналног предузећа
Градско правобранилаштво Града Београда није законски заступник

јавног комуналног предузећа, али исто може заступати предузеће у поступку
на основу издатог пуномоћја од стране овлашћеног лица предузећа.
У доношењу првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба

парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 1-3, 5. 7. и 9. Закона о парничном
поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити тужени
основано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2.
тач. 9. Закона о парничном поступку. Наиме, тужени у жалби истиче да тужиоца
16
као правно лице није заступало овлашћено лице, јер је на рочишту одржаном дана
17.01.2018. године као пуномоћник тужиоца приступио МП, по пуномоћју које је
приложио, а чл. 5. ст. 1. Одлуке о Градском правобранилаштву Града Београда,
одређено је да Градско правобранилаштво Града Београда у судском, управном
или другом поступку заступа правна лица чији је оснивач или контролни члан
Град Београд, па како је тужилац јавно предузеће чији је оснивач и власник удела
члан Град Београд, истог је морало да заступа Правобранилаштво Града Београда.
Међутим, ови жалбени наводи не могу да се прихвате као основани. Из
стања у списима произлази да је на рочишту за главну расправу заказану за дан
17.01.2018. године приступио МП, дипломирани правник са положеним
правосудним испитом, запослен у ЈКП „Београдски водовод и канализација“, по
пуномоћју потписаном од стране законског заступника тужиоца.
Одлуком Градског правобранилаштва Града Београда у чл. 5. предвиђено
је да Градско правобранилаштво Града Београда заступа Град Београд и његове
органе и организације које немају својство правног лица у правним поступцима
пред судовима, арбитражама, органима управе и другим надлежним органима,
ради остваривања њихових имовинских и других права и интереса и има положај
законског заступника.
Градско правобранилаштво Града Београда може заступати као
пуномоћник и друга правна лица у погледу њихових имовинских права и
интереса, кад интереси тих правних лица нису у супротности са интересом Града
Београда, односно у супротности са функцијом коју врши Градско
правобранилаштво Града Београда.
Градско правобранилаштво Града Београда може као пуномоћник
заступати у судском, управном и другом поступку и правна лица чији је оснивач
контролни члан Град Београд или правно лице које се претежно финансира из
буџета Града Београда.
Из наведене одредбе произлази да Градско правобранилаштво може да
поступа као заступник и као пуномоћник. Као пуномоћник је за правна лица чији
је оснивач или контролни члан Град Београд или правно лице које се претежно
финансира из буџета Града Београда. Ово има за последицу да је тужиоца као
Јавно комунално предузеће заступало овлашћено лице, а Градско
правобранилаштво може да заступа тужиоца на основу пуномоћја које је дато
истом за заступање.
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж 1396/18 од 07.03.2018. године)
17
5. Накнада трошкова привременог заступника

насталих у другостепеном поступку
(Чланови 153, 154. и 165. став 2.

Закон о парничном поступку)
Захтев привременог заступника за доношење одлуке о трошковима

другостепеног поступка није основан, с обзиром на то да се овакви трошкови
исплаћују из судског депозита првостепеног суда на терет странке по чијем предлогу
је именован.
... Следом изнетог, захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног

поступка није основан, обзиром на то да није успео у поступку по жалби, имајући
у виду пресуду Привредног апелационог суда Пж … од 20.09.2018. године, због
чега му не могу бити признати трошкови настали у поступку по изјављеном
правном леку. Другостепени суд напомиње да се трошкови привременог
заступника туженог исплаћују из судског депозита на терет странке по чијем
предлогу је он именован, док у случају да тако депонована средства нису довољна
привремени заступник има могућност да исходује одлуку првостепеног суда
којом ће се обавезати тужилац да му исплати недостајући износ.
(Из решења Привредног апелационог суда, Пж 3201/17 од 29.11.2018. године)
6. Право више тужених на трошкове поступка
Независно од тога што тужене заступа исти пуномоћник, сваки од

тужених који је успео у спору има самостално право на трошкове поступка.
Међутим, основано се жалбом тужиоца указује да је првостепено решење

неразумљиво, односно да је изрека истог неразумљива, јер се не види на који
начин је тужилац обавезан да ове трошкове накнади туженима, а имајући у виду
да су тужбом била обухваћена два тужена и то једно правно и једно физичко лице.
18
У складу са тим, а независно од тога што је тужене заступао исти пуномоћник,

првостепени суд је пропустио да да јасне и образложене разлоге на основу којих
је тужиоца обавезао да туженима трошкове поступка који су утврђени у
наведеном износу исплати на наведени начин, јер оба тужена представљају
самосталне парничне странке. Сагласно процесним улогама, првостепени суд је
пропустио да утврди трошкове који припадају првотуженом и трошкове који
припадају друготуженом и да у складу са тим обавеже тужиоца на исплату истих,
а истовремено није дао ни разлоге од каквог утицаја је на трошкове поступка
чињеница да је тужилац у току поступка повукао тужбу.
7. Обавеза плаћања парничних трошкова

на име судских такси
(Члан 155. Закона о парничним трошковима)
Када парнична странка која је ослобођена од плаћања судских такси

не успе у спору, нема основа да се друга странка обавеже да плати судске
таксе за радње које је предузело лице ослобођено од плаћања судских такси.
Према стању у списима предмета, на основу члана 9. Закона о судским

таксама, тужилац је ослобођен од плаћања судских такси, али није успео у
поступку. Одредбом чл. 19. Закона прописано да ако у парничном, поступку по
приватној тужби лице ослобођено од плаћања таксе успе у поступку, таксе које би
оно било дужно да плати да није било ослобођено, платиће странка која не ужива
ослобођење и то у сразмери у којој је ослобођена странка успела у поступку.
Одредбом члана 20. закона прописано да у случају када у поступку пред судом
учествује на једној страни лице ослобођено од плаћања судске таксе, а на другој
страни лице које није ослобођено, суд је дужан да води попис такси, које би
требало да плати ослобођено лице. Попис такси се закључује по завршетку
поступка, па ако се поступак заврши на начин прописан чланом 19. закона, суд ће
сходно члану 37. Закона издати налог за плаћање судске таксе лицу обавезном да
таксу плати.
У конкретном случају, тужени није требало да плати судске таксе за радње,
које је предузео тужилац, као лице ослобођено од судских такси, јер тужилац није
успео у спору. Ово стога, што само странка која изгуби спор плаћа и оне таксе
19
које би била дужна да плати друга страна да није ослобођена од плаћања такси и
то према попису такси, које је суд дужан да води и закључи по завршетку
поступка. Тужени није изгубио спор. Реч је о трошковима, који се односе на
случај који се туженом догодио сходно члану 155. Закона о парничном поступку,
па стога исти правилно нису признати туженом.
8. Право тужиоца на накнаду трошкова поступка

након повлачења тужбе
Тужилац има право на накнаду трошкова поступка ако је тужбу

повукао одмах након испуњења захтева од стране туженог, и то оних
трошкова које је имао до испуњења услова да се одлучи о повлачењу тужбе, а
ако суд о повлачењу није одлучио, трошкове даљег поступка тужени није
дужан накнадити тужиоцу.
Чланом 157. Закона о парничном поступку прописано је да тужилац који

повуче тужбу дужан је да противној страни накнади парничне трошкове, осим ако
је повлачење тужбе уследило одмах после испуњења захтева од стране туженог.
Даље је одредбама члана 154. Закона о парничном поступку, прописано да ће суд
приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само
оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.
У конкретном случају, тужилац је повукао тужбу одмах после испуњења
захтева од стране туженог, па тужени нема право на накнаду трошкова поступка,
како то без основа указује жалбом. Са друге стране, тужилац има право на
накнаду трошкова који су били потребни ради вођења парнице, односно трошкова
на име састава предлога за извршење у износу од 6.000,00 динара, трошкова
извршитеља у износу од 6.696,00 динара и за састав поднеска од 04.07.2017.
године износ од 6.000,00 динара, укупно 18.696,00 динара. Остали трошкови нису
били потребни за вођење парнице, јер тужени није у обавези да тужиоцу накнади
трошкове који су настали радњама суда, након што су били испуњени услови да
се одлучи о повлачењу тужбе, а што првостепени суд није учинио.
20
9. Захтев за накнаду трошкова и поступање по тужби
Члан 163. Закона о парничном поступку
Поступак се може водити и окончати без истицања захтева странака за

накнаду трошкова.
Према члану 192. Закона о парничном поступку, тужба мора између

осталог да садржи одређени захтев у погледу главне ствари и споредних тражења.
Захтев за плаћање трошкова поступка не представља тужбени захтев како то
произлази из члана 163. истог закона. Наиме, без тужбеног захтева у погледу
главне ствари, а евентуално и споредних тражења, поступак се не може водити,
јер суд нема о чему да одлучује. Без захтева за накнаду трошкова, поступак се
може водити, јер суд о накнади трошкова може одлучивати само уколико странка
постави одређени захтев у коме опредељује врсту и износ трошкова. Странка
може, али не мора поставити захтев, или може поставити захтев у коме није
определила врсту и износ трошкова, али то не спречава суд да поступа по тужби у
погледу главне ствари и споредних тражења.
10. Услови за остваривање права на ослобађање

од плаћања трошкова судских такси
(Члан 10. и 11. Закона о судским таксама и

члан 168. и 169. Закона о парничном поступку)
Приликом оцене испуњености услова за ослобађање од плаћања

трошкова судских такси, суд је дужан да цени све околности, између осталог
и висину прихода таксеног обавезника и чланова његове породице, број лица
које таксени обвезник издржава, као и доказе које таксени обвезник поднесе
о свом имовном стању, а не само вредност предмета спора.
21
Међутим, овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити.

Према одредби члана 10. став 1. Закона о судским таксама прописано је да суд
може ослободити таксеног обвезника од плаћања таксе ако би због плаћања таксе,
имајући у виду средства из којих се обвезник и чланови његовог домаћинства
издржавају, та средства била у толикој мери умањена да би тиме била угрожена
њихова социјална сигурност. Према ставу 2. истог члана, одлуку из става 1. овог
члана доноси првостепени суд на предлог таксеног обавезника. Пре доношења
одлуке суд ће ценити све околности, а нарочито узети у обзир вредност меродавну
за наплату таксе, укупан приход таксеног обвезника и чланова његовог
домаћинства, број лица која таксени обвезник издржава. Према члану 11. став 1.
истог Закона, висину прихода таксеног обвезника суд утврђује на основу уверења
надлежног органа, односно других доказа које таксени обвезник поднесе о свом
имовном стању. Исто произилази из Закона о парничном поступку, којим је у
члану 169. став 1. прописано да одлуку о ослобађању од плаћања трошкова
поступка доноси првостепени суд на предлог странке, док је ставом 2. истог члана
прописано да је странка која захтева ослобађање од трошкова дужна да уз предлог
наведене чињенице и поднесе доказе којима се чињенице потврђују. Према члану
168. став 1. Закона о парничном поступку, суд ће да ослободи од плаћања
трошкова поступка странку која према свом имовном стању није у могућности да
сноси трошкове, док према ставу 4. истог члана приликом доношења одлуке о
ослобађању од плаћања трошкова поступка суд цени све околности, а нарочито
узима у обзир вредност предмета спора, број лица које странка издржава и
приходе и имовину коју имају странка и чланови њене породице.
Тужилац је доставио уверење Националне службе за запошљавање којим
потврђује да су он, као и његов отац, пријављени на евиденцију лица која траже
запослење, те да нису корисници новчане накнаде, уверење Министарства
финансија, Пореске управе, да се не налази у службеној евиденцији као порески
обвезник закључно са 05.03.2018. године, као и уверење Катастра непокретности
НС 2 да он нема уписаних непокретности на подручју катастарских општина К, К,
НС I, НС III, Р, С и Ч, те уверење Катастра непокретности НС 3 да његов отац
нема уписаних непокретности на подручју катастарских општина Б, Л, П и СК.
Стога је нејасан закључак првостепеног суда да чињеница да је у стечајном
поступку над друготуженим отац тужиоца пријавио потраживање у износу од
387.035.751,99 динара, подразумева да животна егзистенција тужиоца није
угрожена. Наиме, према цитираним одредбама Закона о судским таксама и Закона
о парничном поступку, приликом доношења одлуке о захтеву за ослобађање од
плаћања судских такси суд цени све околности, између осталог и приход таксеног
обавезника и чланова његове породице, као и број лица које таксени обвезник
издржава, што се утврђује на основу уверења надлежног органа, односно других
доказа које таксени обавезник поднесе о свом имовном стању. Имајући у виду
22
наведено, првостепени суд је требало да цени достављене доказе уз захтев за

ослобађање од плаћања судских такси, што није учинио. Поред тога,
другостепени суд напомиње да чињенице да је отац тужиоца пријавио
потраживање у наведеном износу у стечајном поступку над друготуженим не
подразумева да је исто потраживање признато, као ни да ће у пријављеном износу
потраживање оцу тужиоца бити и исплаћено. Из наведених разлога побијано
решење је укинуто.
11. Правни интерес за утврђење права својине

на заменљивим покретним стварима
Тужилац нема правни интерес за утврђење права својине на

заменљивим покретним стварима, јер свој захтев за предају заменљивих
ствари може остварити тако што ће се тужени обавезати на предају ствари
истих особина и вредности.
Према члану 194. Закона о парничном поступку тужилац може у тужби

тражити да суд само утврди постојање односно непостојање неког права или
правног односа, повреду права личности или истинитости односно неистинитости
неке исправе. Тужба за утврђење може да се поднесе ако тужилац има правни
интерес да суд утврди постојање односно непостојање неког спорног права или
правног односа пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или
истинитост односно неистинитост неке исправе или ако тужилац има неки други
правни интерес. У конкретном случају тужилац тужбом тражи утврђење права
својине на покретним стварима које су по својој природи заменљиве ствари.
Првостепени суд не даје разлоге и не утврђује да ли тужилац има правни интерес
за утврђење права својине на заменљивим покретним стварима које су обухваћене
тужбеним захтевом. Првостепени суд се позива на одредбу члана 22. Закона о
основама својинско правних односа која прописује да лице које од свог
материјала својим радом изради нову ствар, стиче право својине на ту ствар.
Међутим, имајући у виду да различите врсте ствари које могу бити предмет права
својине, у конкретном случају пре одлуке о тужбеном захтеву нужно је оценити
да ли тужилац има правни интерес за подношење тужбе за утврђење права својине
23
на покретним стварима које су предмет тужбеног захтева. Све врсте ствари могу
бити предмет права својине, али не и предмет тужбеног захтева за утврђење права
својине. Индивидуално одређена ствар је ствар која је одређена конкретно и коју
су баш странке имале у виду. Ствари одређене по роду су ствари које се у
правном промету означавају по некој јединици мере и одређују бројањем,
мерењем, вагањем. Са друге стране треба разликовати заменљиве и незаменљиве
ствари. Заменљива ствар је она уместо које се приликом испуњења обавезе може
предати нека друга ствар истих особина и вредности, док се незаменљива ствар не
може заменити другом ствари. Побијана одлука нема разлога у томе зашто
првостепени суд сматра да тужилац има правни интерес да тражи утврђење права
својине на заменљивим покретним стварима. Тужилац свој захтев за предају
заменљивих ствари може остварити тако што ће се тужени обавезати на предају
истих ствари, истих особина и вредности. Осим тога изрека побијане пресуде је
нејасна, јер за сваку појединачну врсту ствари садржи цену по јединици мере и
укупну цену, па је нејасно из ког разлога изрека пресуде садржи означење
вредности ових ствари када се тужбени захтев односи на предају ствари.
12. Услови за проширење тужбе на новог туженог – нужног и

јединственог супарничара
Процесна радња додавања новог туженог – стечајног дужника, који је

нужни и јединствени супарничар у парници ради оспоравања потраживања
једног стечајног повериоца од стране другог стечајног повериоца, не
представља проширење за које је потребан пристанак новог лица
обухваћеног тужбом, већ уређење тужбе и не доводи у питање
благовременост овакве тужбе.
Тужилац је у својству стечајног повериоца оспорио признато потраживање

туженог у стечајном поступку који се води над „Б “ а.д. у стечају Пожега пред
Привредним судом у У под бројем Ст …/2016. Тужилац је упућен на покретање
парничног поступка и тужбу је поднео у законом прописаном року против
туженог - стечајног повериоца чије је потраживање признато. Правилан је
закључак првостепеног суда да су у овој врсти парнице нужни супарничари
24
поверилац чије је потраживање признато и стечајни дужник. Ради се о таквој

врсти супарничарства, да се због природе правног односа тужбом морају
обухватити оба учесника материјално-правног односа и о томе суд води рачуна по
службеној дужности.
Међутим, првостепени суд је без основа одбацио као неблаговремен
поднесак од 21.01.2016. године, којим је тужилац као друготуженог означио „Б “
а.д. у стечају П. Како се ради о нужном супарничарству, ова процесна радња
тужиоца не може се сматрати проширењем тужбе за које је потребан пристанак
новог лица које је тужбом обухваћено. Ради се о уређењу тужбе, па без обзира
што је правноснажним решењем првостепеног суда од 29.12.2016. године одбачен
поднесак тужиоца од 21.12.2016. године, тужба против „Б “ а.д у стечају П
поднета је у законом прописаном року. Чланом 210. Закона о парничном поступку
предвиђено је да ако по закону или због природе правног односа спор може да се
реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени
супарничари), они се сматрају као једна парнична странка, тако да кад поједини
супарничари пропусте неку парничну радњу, дејство парничних радњи које су
извршили други супарничари односе се и на оне који те радње нису предузели. У
конкретном случају на страни тужених постоји нужно и јединствено
супарничарство, јер се спор може решити само на једнак начин према стечајном
повериоцу коме је признато потраживање и стечајном дужнику. Зато тужба која је
поднета против једног од нужних и јединствених супарничара у року који је
остављен закључком којим је тужилац упућен на покретање парнице, дејствује и
према другом јединственом супарничару, јер је тужилац током поступка уредио
тужбу и као туженог означио и другог јединственог и нужног супарничара. Зато
није правилан закључак првостепеног суда да је тужилац неблаговремено поднео
тужбу против „Б“ а.д. у стечају П.
(Из решења Привредног апелационог суда Пж 967/17 од 16.08.2018. године )
13. Нужни супарничари
(Члан 210. и члан 211. Закона о парничном поступку)
Нужни супарничари се сматрају једном странком, па уколико тужилац

у тужби не означи све супарничаре, већ то учини накнадно током поступка,
то представља уређење, односно допуну тужбе.
25
Наиме, правилно првостепени суд закључује да су тужени и стечајни

дужник учесници правног односа из ког потиче оспорено потраживање, да се због
тога налазе у положају нужних (јединствених) супарничара и да је самим тим
стечајни дужник као тужени требало да буде обухваћен тужбом. Тачно је и то да
стечајни дужник иницијално у тужби није означен као странка. Међутим, из списа
предмета произилази да је тужилац у поднеску од 12.04.2017. године, накнадно,
означио привредно друштво ... доо у стечају Београд, као новотуженог али је
првостепени суд означавање друготуженог ценио као проширење тужбе, те како
новоозначени тужени није прихватио ступање у парницу, решењем није дозволио
проширење тужбе.
У конкретном случају се ради о јединственим супарничарима, који се у
смислу члана 210. Закона о парничном поступку сматрају једном странком.
Имајући у виду напред наведено, те чињеницу да је тужилац накнадним
поднеском од 12.04.2017.године уредио, односно допунио тужбу, на начин што је
поред првоозначеног туженог, као новотуженог означио и стечајног дужника, то
је на наведени начин обе странке као нужне супарничаре, обухватио тужбом. Па
ако се тужба у том смислу уреди, допуни, то се не сматра њеним проширење, тако
да није потребан пристанак новоозначеног туженог за ступање у ову парницу, у
смислу члана 205. став 2 Закона о парничном поступку.
14. Трошкови састављања

одштетног захтева осигуравачу
(Члан 228. и члан 231. Закона о парничном поступку )
На оштећеном је терет доказивања постојања и висине трошкова

састављања одштетног захтева осигуравачу.
Првостепени суд је правилно одбио тужбени захтев за исплату износа од

31.500,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом, обзиром да се из
рачуна на који се позвао тужилац, а који је издао адвокат Д...., није могло
утврдити које су услуге заиста пружене тужиоцу, а тужилац није доставио друге
доказе којима доказује врсту услуга и тиме висину потраживања по овом рачуну.
26
На тужиоцу је био терет доказивања да су и које су услуге извршене, као и цена

тих извршених услуга од стране адвоката.
Првостепени суд није извео доказ саслушањем Д...., јер је његово
саслушање предложено по потреби, а предмет по коме су евентуално пружене
услуге и који се налази у канцеларији адвоката није достављен суду, а што је био
терет на тужиоцу. Стога је првостепени суд правилно одбио тужбени захтев
тужиоца за исплату износа од 31.500,00 динара, са законском затезном каматом
коју је потраживао од 17.07.2011. године, до исплате.
15. Оцена дозвољености поднетог правног лека
(Чланови 367, 403. и 426. Закона о парничном поступку)
Правни лек насловљен као жалба за заштиту законитости, поднет

против правноснажне првостепене пресуде није предвиђен Законом о
парничном поступку, због чега се стичу процесни услови да се исти одбаци.
Према стању у списима, жалилац је дана 05.02.2018. године поднео

поднесак који је насловио као жалба за заштиту законитости с разлога
ништавости због судске грешке у пресуди у предмету П ...
... наложено је четвртотуженој да се у року од 8 дана изјасни који је тачно
ванредни правни лек поднела у предмету П ... имајући у виду одредбе Закона о
... четвртотужилац се изјаснила да је поднела жалбу за заштиту
законитости, с разлога ништавости, због судске грешке у пресуди у предмету П ....
а која је потврђена од стране Привредног апелационог суда пресудом Пж ...
Код таквог стања ствари, правилно је првостепени суд поднети правни лек
одбацио побијаним решењем, обзиром да и поред налога првостепеног суда
жалилац није поднела правни лек у складу са одредбама Закона о парничном
поступку.
Сходно чл. 367. Закона о парничном поступку, странка има право да
поднесе жалбу против првостепене одлуке, у року од 15. дана од дана пријема и
ванредне правне лекове против правноснажне судске одлуке и то ревизију и
предлог за понављање поступка, сходно члановима 403. и 426. Закона о
27
парничном поступку. Странку мора заступати адвокат у поступку по ванредним

правним лековима, сходно чл. 85. Закона о парничном поступку.
Имајући у виду да је пресуда Привредног суда у Београду П ... постала
правноснажна доношењем пресуде Привредног апелационог суда Пж ... постоји
процесна могућност за подношење ванредних правних лекова уколико су се
стекли услови предвиђени Законом о парничном поступку који регулишу ревизију
и предлог за понављање поступка.
Ванредни правни лек насловљен као жалба за заштиту законитости против
пресуде Привредног суда у Београду П ... у поднесцима четвртотужене од ..., није
предвиђен одредбама Законом о парничном поступку, нити је поднет од стране
пуномоћника из реда адвоката, те је правилно првостепени суд одлучио када је
побијаним решењем одбацио поднето писмено.
(Из решења Привредног апелационог суда Пж 2987/18 од 01.06. 2018. године)
16. Нове чињенице и докази као разлог

за понављање поступка
(Члан 426. тачка 10. Закона о парничном поступку )
Нове чињенице или нови докази на основу којих се предлаже

понављање правноснажно окончаног поступка морају постојати до
правноснажности одлуке у вези са којом се захтева понављање поступка.
Када су у питању нове чињенице или нови докази, као разлог за понављање
поступка по предлогу странке, онда је неопходно да су нове чињенице због којих
се може тражити понављање поступка морале постојати најкасније до момента
који се односи на правноснажност одлуке у вези са којом се захтева понављање
поступка. Исто се односи и на доказе. У конкретном случају, првостепена
пресуда, у поступку чије се понављање тражи донета је 06.07.2015. године, а
постала је правноснажна дана 11.05.2016. године потврђивањем од стране
Привредног апелационог суда. Нове чињенице и докази по свом садржају и
квалитету морају бити такви да би на основу њих за странку могла да буде донета
повољнија одлука да су те чињенице и докази били употребљени у ранијем
поступку.
Када је у питању нови доказ на који се тужилац позива, а то је записник
Министарства финансија – Филијала Стари Град у поступку контроле над „С....“
28
АД од 07.08.2004. године, насупрот жалбеним наводима тужиоца првостепени суд

правилно закључује да овај доказ – записник не може водити закључку да је
друготужени предметну имовину предао тужиоцу. Ово из разлога јер
књиговодствена евиденција друготуженог на бази којој је сачињен записник није
законски начин стицања нити престанка права својине нити је по налажењу
другостепеног суда, доказ да је тужилац био у поседу те непокретности у спорном
периоду. Имајући наведено у виду, како и тужилац у жалби наводи, меродавно је
и правно важно стање поседа, али се насупрот жалбеним наводима тужиоца
поменутим записником не доказује стање поседа у корист тужиоца на предметној
непокретности.
Када је у питању изјава Б... од 24.07.2017. године, правилно је првостепени
суд закључио да ни тај доказ да је употребљен у ранијем поступку не би довео до
повољније одлуке за тужиоца. Изостанак сагласности наведеног лица као једног
од чланова друштва првотуженог за увођење друготуженог у посед стана који је
предмет размене не значи да уговор није могао бити испуњен. Овај доказ не води
закључку који истиче тужилац да је првотужени био несавесна страна јер би се
несавесност странке могла утврђивати само на основу чињеница и доказа да је
првотужени знао или је морао знати за постојање уговора закљученог између
друготуженог и тужиоца. При наведеном, изостали су и докази да је тужилац био
у поседу стана, те на основу доказа, изјаве Б..., не би могла бити донета повољнија
одлука за тужиоца што првостепени суд правилно закључује. Осим наведеног, реч
је о доказу – оверена изјава од 20.07.2017. године, који није постојао до момента
правноснажности првостепене пресуде, а тужилац није учинио вероватним, да без
своје кривице и пропуста није могао предложити саслушање Б... као сведока у
поступку у коме је донета правноснажна одлука, а у погледу чињеница на које
указује предлогом за понављање.
17. Услови за одређивање привремене мере

за обезбеђење неновчаног потраживања
(Члан 449. став 1, 3. и 5. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Привременом мером у парници се може обезбедити само потраживање

истакнуто тужбеним захтевом, а не потраживање које је предмет одлучивања
у другој парници.
29
Одредбом члана 449. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, је

прописано да се привременом мером обезбеђује новчано или неновчано
потраживање чије је постојање извршни поверилац учинио вероватним.
Према ставу 3. истог члана, да би се одредила привремена мера за
обезбеђење неновчаног потраживања извршни поверилац, осим вероватноће
постојања потраживања, мора учинити вероватним и да би без привремене мере
испуњење његовог потраживања било осујећено или знатно отежано и да ће бити
употребљена сила и настати ненадокнадива штета (опасност по потраживање).
Према ставу 5. истог члана, извршни поверилац није дужан да докаже
опасност по потраживање ако учини вероватним да извршни дужник може због
привремене мере претрпети само незнатну штету или да потраживање треба да се
испуни у иностранству.
Ову парницу тужилац је покренуо с обзиром да му је као трећем лицу у
извршном поступку одбијен приговор трећег лица. Треће лице у извршном
поступку јесте лице које интервенише у том поступку да се извршење прогласи
недозвољеним, обзиром да тврди има неко право на предмету извршења које
спречава извршење.
Тужилац је неспорно власник непокретности, а власништво је стекао након
заснивања хипотеке, те првостепени суд правилно закључује да нови власник
непокретности трпи продају хипотекарне непокретности у циљу намирења
хипотекарног повериоца. Стога, првостепени суд правилно закључује да право
својине које тужилац неспорно има, у овом случају није право које је спречава
извршење, те да стога тужилац није учинио вероватним, у овој фази поступка,
постојање свог неновчаног потраживања.
У конкретном случају, тужилац је привремену меру поставио у функцију
обезбеђења неновчаног потраживања истакнутог кроз тужбени захтев, а у овом
поступку не може се обезбеђивати потраживање које се евентуално појављује као
претходно питање и односи се на ништавост Уговора о хипотеци, јер такво
потраживање није истакнуто као тужбени захтев, а такав тужбени захтев је
постављен у парници под бројем П …/16, где је тужилац, а што је могао учинити,
ставио и предлог за одређивање привремене мере, обезбеђењем тог потраживања
истакнутог кроз тужбени захтев у наведеној парници.
30
18. Погрешан упут извршног суда за покретање парнице
(Члан 41. Закона о заложном праву на

покретним стварима уписаним у регистар)
Тужилац који је упућен на покретање парничног поступка, иако у

извршном поступку нема својство трећег лица, већ извршног дужника, не
може бити оштећен због погрешног упута суда, па се о тужбеном захтеву мора
одлучити мериторно.
Иако закључак првостепеног суда да се својство извршног дужника и

трећег лица спаја у једном лицу у поступку извршења који се води ради стицања
државине на предмету залоге није правилан, првостепени суд правилно поступа
када мериторно одлучује о тужбеном захтеву, имајући у виду да је тужилац
правноснажним решењем Основног суда у Б упућен на покретање парнице, па не
би суд могао тужбу одбацити као недозвољену. Међутим, у предметном поступку
који се води ради стицања државине на предмету залоге, примењују се одредбе
Закона о заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар, па
извршни дужник не може истовремено имати својство извршног дужника и трећег
лица. Против њега се поступак води на основу одредбе члана 41. Закона о
заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар, који прописује да се
захтев за доношење решења о одузимању предмета залоге може поднети против
залогодавца или лица у чијој се државини предмет заложног права налази.
Тужилац није залогодавац, већ лице у чијој државини се предмет залоге налази,
али у сваком случају у поступку И …/15 јесте извршни дужник. Међутим у
смислу наведене одредбе закона, уколико је заложно право конституисано у
складу са законом, тужиочево право на предмету залоге стечено након залоге не
би спречавало одузимање предмета залоге и предају туженом. Али ако је тужилац
пре закључења уговора залози стекао право својине не предмету залоге, тада би
залога могла бити конституисана само његовом изјавом, а не и изјавом било ког
трећег лица. Тужилац је упућен на покретање парничног поступка, иако у
извршном поступку нема својство трећег лица, али не може бити оштећен због
погрешног упута суда. Зато се о тужбеном захтеву мора одлучити мериторно.
31
19. Подношење приговора трећег лица у извршном поступку

као услов за подношење тужбе ради утврђења
недопустивости извршења
(Члан 50. Закона о извршењу и обезбеђењу

(„Службени гласник РС“ бр. 31/11)
Подношење приговора трећег лица у извршном поступку, као и упут

извршног суда на покретање парнице нису услов за подношење тужбе ради
утврђења недопустивости извршења по одредбама претходно важећег закона,
због чега је дозвољена тужба лица које није поднело приговор у извршном
поступку.
Треће лице које сматра да на предмету извршења има такво право које
спречава извршење, заштиту својих права остварује приговором и тужбом за
недопустивост извршења. Одредбом чл. 50. ст. 1. Закона о извршењу и
обезбеђењу („Службени гласник Републике Србије“ бр. 31/11), који се примењује
у овом случају, прописано је да лице које тврди да у погледу предмета извршења
има право које спречава извршење може све до окончања извршног поступка да
изјави приговор судији којим тражи да се извршење у том предмету прогласи
недопуштеним. Према ст. 4. истог члана, судија може у току целог поступка треће
лице чије право оцени вероватним, а које је извршни поверилац оспорио или се о
њему није изјаснио, решењем да упути да у року од 15 дана од дана достављања
решења против извршног повериоца покрене парнични поступак ради
проглашења да је извршење на том предмету недопуштено. Наведена одредба
предвиђа овлашћење извршног суда да у извршном поступку донесе решење о
упуту трећег лица на парницу ради проглашења да је извршење на одређеном
предмету недопуштено, али не предвиђа и обавезу извршног суда да то учини.
Наведеном одредбом, као ни осталим одредбама Закона о извршењу и
обезбеђењу, нити одредбама Закона о парничном поступку, није ограничено
право трећег лица на подношење тужбе само на основу упута извршног судије.
Такође, ово право није ограничено ни подношењем приговора трећег лица у
извршном поступку, јер је приговор конкурентно средство са тужбом које стоји на
располагању трећем лицу ради заштите његових права. Чланом 58. Устава
Републике Србије зајемчено је мирно уживање својине и других имовинских
права стечених на основу закона. Право на неометано уживање имовине
заштићено је и чл. 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских
права и основних слобода. Због тога је треће лице овлашћено да тужбу за
недопуштеност извршења (излучну тужбу) поднесе без обзира на то да ли је
32
поднело приговор у извршном поступку или је пропустило да то уради. Свако

другачије тумачење одредбе чл. 50. Закона о извршењу и обезбеђењу, значило би
повреду права на имовину, у случају када тужилац тврди да његово право
спречава извршење на одређеном предмету и тужбом жели да докаже постојање
тог свог права. Зато закључак првостепеног суда о недозвољености предметне
тужбе није правилан.
20. Oспорено потраживање у стечају
(Члан 111. став 1. тач. 4. и 5. Закона о стечају)
Суд може расправљати о основаности само оног потраживања

повериоца стечајног дужника које је у стечајном поступку пријављено и
оспорено, па и ако је засновао на извршној исправи.
Одредбом чл. 111 ст. 1 тач. 4 и 5 Закона о стечају, прописано је да је

поверилац, приликом подношења пријаве потраживања надлежном суду, у
писаном облику, дужан нарочито назначити правни основ свог потраживања, као
и износ потраживања и то посебно износ главног потраживања са обрачуном
камате.
Тужени је, у конкретном случају, у пријави потраживања поднетој у
стечајном поступку над тужиоцем, своје потраживање јасно определио у
одређеном новчаном износу, по основу правноснажне пресуде, и то тако што се
потраживање односи на обавезу коју је тужилац дужан да тужиоцу испуни по
основу наведеног уговора, у тачно одређеном износу главнице, са обрачунатом
затезном каматом у тачно одређеном новчаном износу.
Дакле, у пријави потраживања тужилац је јасно определио само
потраживање из става 1. изреке поменуте правноснажне пресуде, али истом није
определио и потраживање из ст. 3 изреке исте пресуде, а које се односи на
досуђене трошкове парничног поступка.
Уколико је поверилац у стечајном поступку јасно определио правни основ
и износ свог потраживања, у свему у складу са чл. 111 ст. 1 тач. 4 и 5 Закона о
33
стечају, органи стечајног поступка, а потом и парнични суд у случају његовог

оспоравања, овлашћени су да расправљају само у границама пријавом
опредељеног потраживања.
21. Непостојање странке у време подношења тужбе

и њен престанак у току парничног поступка
Непостојање странке у моменту подношења тужбе је разлог за њен

одбачај, а престанак постојања правног лица као странке у току поступка је
разлог за обавезни прекид поступка.
Чланом 74. Закона о парничном поступку је уређено ко може бити странка

у поступку, односно ко има страначку способност. Између осталих, то су и правна
лица. По правилу, правна лица стичу правну способност, стичу својство правног
субјекта регистрацијом код надлежних органа. Када су у питању привредни
субјекти као правна лица, у претходном периоду регистрација се вршила пред
надлежним судом, а потом код Агенције за привредне регистре. Субјекти
регистровани код суда имали су законску обавезу да поднесу пријаву за
превођење у регистар Агенције за привредне регистре у роковима одређеним
законом којим су истовремено прописане и последице непоступања. Коначна
последица је брисање субјекта из регистра, а то представља начин престанка
постојања одређеног привредног субјекта и води губитку својства правног лица.
До тада лице постоји, макар било у статусу неактивног привредног субјекта.
Тужени првог реда је био је регистрован код надлежног суда по одредбама
Закона о предузећима. Тада је стекао својство правног лица. Према одредбама
Закона о регистрацији привредних субјеката је био дужан да поднесе пријаву за
превођење у регистар и да се усагласи са одредбама Закона о привредним
друштвима. Из приложеног извештаја Агенције за привредне регистре произлази
да је пријава поднета, али непотпуна, да по закључку Агенције није употпуњена и
да је то био разлог превођења у статус неактивног субјекта 20.04.2017. године, а
по протеку 12 месеци од тада, односно 21.06.2018. године првотужени је брисан.
Брисањем је изгубио својство правног лица и способност да буде странка у
поступку.
Следи да је првотужени као правни, привредни субјеката и као правно
лице постојало у моменту подношења тужбе, а да је престало да постоји
34
брисањем у току трајања овог парничног поступка. Недостатак странке у моменту

подношења тужбе је разлог одбачаја тужбе, али је престанак постојања правног
лица као странке означене у тужби, у току поступка, разлог за прекид у смислу
члана 222. став 1. тачка 4. закона. То првостепени суд занемарује. Због тога је
одлука првостепеног суда о одбачају тужбе према првотужено захваћена
повредом из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку на коју се
жалбом тужиоца основано указује.
35
2. МАТЕРИЈАЛНО ПРАВО
1. Неспоразум о постојању уговора
(Члан 63. Закона о облигационим односима)
Постојање неспоразума у погледу закључења уговора који је изазван

поступањем једне уговорне стране, не може довести до правног дејства тог
уговора.
Жалбени наводи тужиоца којима истиче да је погрешан закључак

првостепеног суда да на страни туженог није постојала воља за закључење
уговора, с обзиром да је исти потписао уговор и да је на тај начин преузео обавезе
из уговора, су неосновани. Наиме, у конкретном случају суштинa неспоразума је
да је при закључењу уговора једна уговорна страна желела једно, а друга уговорна
страна друго, па како се сматра да је уговор закључен само ако су се странке
сагласиле о битним састојцима уговора, онда уговор закључен по основу
неспоразума парничних странака не производи правно дејство. Воља туженог која
није била усмерена на закључење таквог уговора не може довести до правног
дејства тог уговора.
У конкретном случају, предметни уговор није ни закључен између
парничних странака, па указивање тужиоца да је првостепени суд погрешно
нашао да је уговор ништав и да је противан добрим пословним обичајима, није од
утицаја на правилност и законитост ожалбене пресуде. Непостојећи уговор је по
својим правним последицама изједначен са ништавим уговором јер не производи
правно дејство. Правилан је закључак првостепеног суда да уговор између
парничних странака услед неспоразума парничних странака није ни закључен, па
стога, тужилац не може остваривати корист по основу уговора који није ни
настао.
37
СЕНТЕНЦЕ – МАТЕРИЈАЛНО ПРАВО
2. Право извођача радова на накнаду штете

од подизвођача због кашњења у испуњењу обавезе
(Члан 125. и 154. Закона о облигационим односима)
Извођач радова нема право на накнаду штете од подизвођача због

кашњења у испуњењу обавезе, уколико је рок за испуњење обавезе продужен
између извођача радова и инвеститора.
Предмет тужбеног захтева је накнада штете коју је тужилац претрпео услед

ангажовања другог подизвођача за извођење грађевинских радова, за које радове
је првобитно закључен уговор са туженим.
У конкретном случају парничне странке су биле у пословном односу по
основу уговора о извођењу грађевинских радова, и то тужени као подизвођач, а
тужилац као наручилац радова. Предмет уговора закљученог између парничних
странака су радови који су били претходно уговорени главним уговором који је
закључен између тужиоца као извођача и општине Оџаци као инвеститора.
Имајући у виду наведено, однос извођача радова и подизвођача јесте самостални
правни однос, који је регулисан посебним уговором и подизвођач је дужан да
испуни своју обавезу према условима уговора закљученим са извођачем, те за
њега важе правна правила везана за уговор о грађењу. Међутим, од утицаја на
права и обавезе парничних странака је свакако однос између инвеститора и
извођача радова, односно однос који је регулисан главним уговором, с обзиром да
је тим уговором предвиђен сам предмет, а затим и услови испуњења уговорених
обавеза извођача радова, па тиме и евентуално ангажованог подизвођача. Све
наведено посебно имајући у виду да је и закљученим уговором између парничних
странака констатовано постојање главног уговора, те да је прописан фиксни рок
за завршетак уговорених радова, али и могућност да се исти продужи услед
постојања било ког догађаја који инвеститор прихвати као ванредан и услед тога
прихвати продужење рокова који су уговорени са тужиоцем, као наручиоцем
радова.
Следом реченог, околност да је, како је током поступка утврђено, анексима
главног уговора продужен рок за извођење радова до 15.06.2013. године, утиче и
на продужење рока за извођење радова по уговору између парничних странака, с
обзиром да је закључењем анекса главног уговора инвеститор прихватио
продужење рока које је уговорено са тужиоцем као наручиоцем радова, а тиме је
дошло и до уговором прописаних оправданих разлога за продужење рока
уговореног између парничних странака.
38
Жалбени наводи тужиоца да се радило о фиксном року од 100 радних дана

и да тужени није испунио обавезу у том року, те да је тиме дошло аутоматски до
раскида уговора, се не могу прихватити као основани, с обзиром да је уговором
закљученим између парничних странака прописано да се уговорени фиксни рок
може продужити у случају децидно одређених ситуација, односно у случају
наступања ванредних догађаја који су уписани у грађевински дневник, као и свих
других догађаја које инвеститор прихвати као ванредне и услед тога прихвати
продужење рокова који су уговорени са тужиоцем, а закључивањем анекса
главног уговора којим су продуживани рокови, испуњени су услови за
продужетак рока уговореног између парничних странака, с обзиром да је тиме
инвеститор прихватио продужење уговорених рокова.
3. Застарелост потраживања из уговора о превозу

у ваздушном саобраћају и уговора о закупу ваздухоплова
(Члан 141. и члан 142. Закона о облигационим односима

и основама својинскоправних односа у ваздушном саобраћају и
чланови 387. и 388. Закона о облигационим односима)
Приликом оцене прекида тока рока застарелости потраживања из

уговора о превозу у ваздушном саобраћају и закупа ваздухоплова, примењују
се одредбе Закона о облигационим односима, јер одредбама Закона о
облигационим односима и основама својинскоправних односа у ваздушном
саобраћају, није регулисан прекид застарелости признањем дуга.
Правилно је првостепени суд одлучујући о истакнутом приговору

застарелости потраживања закључио да је исти неоснован. Имајући у виду да су
парничне странке током поступка учиниле неспорним да је рачун број... од
19.01.2004. године доспео за наплату 28.01.2004. године, а рачун број 20209009 од
14.11.2002. године дана 22.11.2002. године, то је правилно првостепени суд,
нашао да је почев од наведених датума почео да тече рок застарелости, у смислу
одредбе чл. 361. став 1. Закона о облигационим односима. Даље, имајући у виду
да се у конкретном случају на облигационоправни однос парничних странака
примењују одредбе Закона о облигационим односима и основама
својинскоправних односа у ваздушном саобраћају, којим је предвиђен посебан
39
рок застарелости потраживања за потраживања из уговора о превозу у ваздушном

саобраћају и за уговоре о закупу ваздухоплова, то је правилно првостепени суд
приликом оцене истакнутог приговора застарелости, у погледу застарног рока
применио одредбе наведеног Закона, па је нашао да би једногодишњи рок
застарелости за потраживања тужиоца по рачуну број 6240008 истекао 28.01.2005.
године у складу са чланом 142. Закона, док би потраживање тужиоца по рачуну
број ... застарело дана 22.11.2004. године истеком двогодишњег застарног рока у
складу са чланом 141. истог Закона.
Парничне странке потписале и овериле извод отворених ставки на дан
31.10.2004. године који је потписан и оверен печатима парничних странака, при
чему тужени током поступка није спорио да је исти извод на страни туженог
потписало лице овлашћено за заступање. Зато је правилно првостепени суд нашао
да је тужени потписивањем ИОС-а на дан 31.10.2004. године признао
потраживање према тужиоцу по утуженим рачунима, па је правилно закључио да
је на тај начин у смислу одредбе чл. 387. ст. 1. Закона о облигационим односима
дошло до прекида застарелости. Полазећи од начела „lex specialis derogate legi
generali" на питања која нису регулисана посебним законом (Закон о
саобраћају), правилно првостепени суд налази да се примењују одредбе општег
закона односно одредбе Закона о облигационим односима. Будући да Закон о
саобраћају, не регулише питање признања дуга које доводи до прекида рока
застарелости, то се примењују одредбе члана 387. и 388. Закона о облигационим
односима. Потписивањем ИОС-а на дан 31.10.2004. године дошло је до прекида
застарелости, па је рок застарелости потраживања по утуженим рачунима почео
тећи изнова. Како је подношењем тужбе суду дана 13.01.2005. године у смислу
одредбе чл. 388. Закона о облигационим односима поново прекинут рок
застарелости потраживање тужиоца није застарело. Стога, у смислу одредбе чл.
360. став 1. Закона о облигационим односима, није престало право тужиоца да од
туженог захтева испуњење обавезе по утуженим рачунима.
40
4. Одговорност послодавца односно других лица

услед невршења дужне пажње (надзора)
(Члан 174. и члан 177. Закона о облигационим односима)
Послодавац одговара запосленом за штету насталу услед невршења

дужне пажње (надзора), док руководилац градилишта или лице које је
задужено за безбедност и здравље на раду одговарају у случају да су штету
изазвали са намером.
Предмет тужбеног захтева је накнада штете коју тужилац потражује на име

исплаћене породичне пензије, као и износи потребни за покриће будућих давања
према утврђеном износу пензија који су исплаћени корисницима Н.М. и М.Л.
Према чињеничном стању утврђеном од стране првостепеног суда до
закључења главне расправе у спору мале вредности, тужени I реда се бавио
машинском монтажом и демонтажом, те се приликом обављања послова монтаже
опреме у шећерани Бач и транспорта демонтиране опреме, дана 05.03.2011.
године догодила незгода у којој је запослени Н.Л., осигураник тужиоца, задобио
повреде услед којих је преминуо. До повреде је дошло приликом демонтирања
једне цеви дужине од око 50 метара. Приликом рада покојни Н. Л. је имао
заштитну опрему у коју улази шлем за главу, појас за везивање, ципеле са
металним заштитником и радно одело, а непосредно пре пада са фосне није био
везан сигурносним ужетом односно заштитним опасачем. У време када се одиграо
догађај руководилац градилишта - тужени II реда Ж.Ј. није био присутан, нити је
био присутан тужени III реда Н.Н., који је у то време радио на месту техничког
директора и као лице задужено за безбедност и здравље на раду.
Одлучујући о тужбеном захтеву првостепени суд је закључио да је у
конкретном случају штета настала од опасне делатности, будући да послови које
је обављао сада покојни Н.Л. приликом штетног догађаја представљају послове
високог ризика, те је применом одредбе члана 208. и члана 209. Закона о
пензијском и инвалидском осигурању, као и чланова 174. и 177. Закона о
облигационим односима обавезао туженог I реда да на име накнаде штете плати
тужиоцу износ од 924.323,89 динара. Приликом одлучивања о износу који
тужиоцу припада на име накнаде штете, првостепени суд је утврдио допринос
пок. Н.Л. настанку штете, који у складу са налазом и мишљењем вештака, износи
50% и који се огледа у томе да је оштећени Н.Л. непосредно пре настанка штетног
догађаја супротно својој обавези да задржи појас исти скинуо. Даље, одлучујући о
делу тужбеног захтева у којем је тражено да се солидарно са туженим I реда
обавежу тужени II и III реда на исплату утуженог износа, првостепени суд је
41
нашао да је основан истакнути приговор недостатка пасивне легитимације на

стране тужених II и III реда, те је у односу на њих одбио тужбени захтев, уз
образложење да није доказано да постоји узрочно-последична веза између радњи
туженог II и III реда и настанка штетног догађаја, те да би околност да оштећени
није обавио лекарски преглед у периоду дужем од 12 месеци била одговорност
туженог I реда, као и то што није обезбедио адекватну контролу над радом
радника који су радили са повећаним ризиком што подразумева и над пок. Н.Л.
Одлука првостепеног суда је правилна.
Жалбени наводи туженог I реда да првостепени суд није дао одговор на то
какав је пропуст починио послодавац, а који је у узрочно-последичној вези са
падом, нису основани и не утичу на доношење другачије одлуке у овој правној
ствари, с обзиром да је првостепени суд у образложењу своје одлуке јасно истакао
да је утврђено да је поред доприноса осигураника тужиоца, преостали удео у
настанку штетног догађаја због невршења контроле над извршавањем радног
задатка, што конкретно значи да је потребно да радник који је био непосредни
руководилац Н.Л. периодично обиђе радно место и надгледа како теку радови, те
се свакако ради о облику одговорности где послодавац, овде тужени I реда
одговара за штету коју проузрокује његов радник.
Даље, испитујући одлуку у делу у којем је одбијен тужбени захтев у
односу на тужене II и III реда, Привредни апелациони суд налази да је у погледу
одговорности тужених II и III реда релевантна одредба члана 170. став 2. Закона о
облигационим односима, којом је прописано да оштећеник има право захтевати
накнаду штете и непосредно од запосленог ако је штету проузроковао намерно.
Дакле, да би постојала одговорност тужених II и III реда потребно је доказати да
су они предметну штету изазвали са намером за проузроковање штетног догађаја,
односно субјективном одговорношћу за изазивање предметног догађаја као свести
да ће до штетног догађа доћи. Из изведених доказа током првостепеног поступка
у спору мале вредности није утврђено да су тужени II и III реда поступали са
намером, која је услов за обавезивање тужених II и III реда за накнаду причињене
штете, па је правилно одбијен тужбени захтев у односу на њих.
5. Одговорност власника опасне ствари
(Члан 176. став 4. Закона о облигационим односима)
Власник опасне ствари - моторног возила који је возило дао на

управљање лицу које нема положен возачки испит, одговара за штету која
настане његовом употребом.
42

закључења главне расправе у спору мале вредности, дана 11.12.2015. године, у
Београду, у Теразијском тунелу дошло је до саобраћајне незгоде кривицом
туженог I реда, који је управљајући без возачке дозволе, теретним возилом чији је
корисник тужени II реда, изазвао саобраћајну незгоду тако што је предњим делом
возила ударио у задњи део заустављеног путничког моторног возила. Оба возила
која су учествовала у саобраћајној незгоди су била осигурана код тужиоца.
Правилно је првостепени суд применом одредбе члана 29. Закона о
обавезном осигурању у саобраћају и одредбе члана 176. став 4. Закона о
облигационим односима закључио да је дошло до губитка права из осигурања, те
да је тужени II реда, као лице које је поверило на коришћење возило туженом I
реда, а који је возилом управљао без возачке дозволе, одговоран за накнаду штете
проузроковане у предметној саобраћајној незгоди. Наведено пре свега имајући у
виду да је до предметне саобраћајне незгоде несумњиво дошло услед пропуста
туженог I реда, те да је он возилом управљао без возачке дозволе, чиме је изгубио
право из осигурања, а да је током поступка утврђено да је возило поверено
туженом I реда, односно да тужени I реда исто није користио без овлашћења
туженог II реда.
Дакле, ради се о одговорности за штету од опасне ствари која представља
објективну одговорност и постоји независно од кривице штетника, те се заснива
на узрочности – створеном ризику у вези са опасном ствари.
Тужени II реда као ималац опасне ствари током поступка није доказао да је
штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица коју он није могао
предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити, a имајући у виду
да је возило као опасна ствар поверено лицу које нема возачку дозволу, тужени II
реда се не може ослободити одговорности ни по основу поверавања ствари
туженом I реда, с обзиром да се радило о лицу које није оспособљено за руковање
таквом ствари.
6. Лимит осигурања – вишеструко осигурање
(Члaн 189. став 2. Закона о облигационим односима)
Када је међу парничним странкама уговорена сума осигурања

oсигураник може, у случају вишеструког осигурања, бирати од којег ће
осигуравача захтевати исплату накнаде из осигурања, с тим да не може
акумулирати накнаде преко износа штете.
43
Оно што чини да се правилност побијане одлуке за сада не може испитати

јесте чињенично утврђење првостепеног суда да је према Полиси осигурања од
05.11.2013. године јасно дефинисана сума осигурања како у погледу осигурања
грађевинског објекта тужиоца - продавнице мешовите робе, тако и покретне
опреме. Дакле, на наведени начин је одређена, односно лимитирана сума
осигурања, па је нејасно становиште првостепеног суда да висину штете коју је
тужилац претрпео критичном приликом, како то произлази из налаза и мишљења
вештака грађевинске струке, утврђује на дан пресуђења 08.02.2016. године. Тачно
је да чл. 189. ст. 2. Закона о облигационим односима, упућује да се висина
накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, али
изузев случаја када закон не одређује шта друго. У овом случају, како је међу
парничним странкама уговорена сума осигурања, то је и износ евентуалне штете
коју је претрпео тужилац морао да буде утврђен према ценама на дан настанка
штете, а у време док је била на снази предметна полиса осигурања.
Поред наведеног, првостепени суд није дао разлоге у погледу значаја
чињенице да је тужилац закључио вишеструко осигурање, односно да је исте
ствари, како објекат, тако и опрему, осигурао код два различита осигуравача, овде
туженог и „ДДОР Нови Сад“ АД, те да је осигурани случај наступио дана
21.07.2014. године у време када су важиле обе полисе осигурања, а да је тужилац
поред ове парнице иницирао и парницу према другим осигуравајућем друштву
ради исплате накнаде штете. Другостепени суд указује да закон дозвољава
могућност вишеструког осигурања. Осигураник може у случају вишеструког
осигурања бирати од којих ће осигуравача захтевати исплату накнаде из
осигурања, с тим да не може кумулирати накнаде преко износа штете.
7. Погрешно утврђена висина накнаде

из осигурања и захтев за враћање
Осигурање од провалне крађе подразумева и штету која настане услед

осигураног случаја у целини, а накнадно измењене околности од којих
зависи висина штете не утичу на настанак права на враћање дела исплаћене
накнаде из осигурања.
44
... Према утврђеном чињеничном стању након што се десила описана

провална крађа тужени је тужиоцу поднео пријаву штете која је настала
оштећењем и отуђењем робе, а тужилац је прихватио процену штете сагласно
сачињеном записнику о процени и исплатио туженом осигурану суму од 71.597.00
динара. Накнадно утврђена чињеница да су непосредни виновници провалне
крађе оптужени за отуђење износа од само 100,00 динара према оцени овога суда
не ствара ваљани правни основ да тужилац у смислу члана 210. Закона о
облигационим односима тражи повраћај исплаћене суме, јер је објекат туженог
био осигуран од ризика провалне крађе, а не од провалне крађе коју су починили
конкретни починиоци што подразумева да се осигурање односи и на последице
које су накнадно наступиле, а које су довеле до отуђења робе туженог од стране
неидентификованих лица.
8. Рок застарелости накнаде на име

неовлашћено употребљене електричне енергије
(Чланови 210, 371. и 376. Закона о облигационим односима)
Накнаде на име неовлашћено употребљене електричне енергије

представља стицање без основа, а не накнаду штете, због чега се примењује
општи рок застарелости.
... Међутим, првостепени суд је на утврђено стање у спору мале вредности

погрешно применио материјално право када је оценио да је застарело спорно
потраживање тужиоца према туженом по основу неовлашћеног коришћења
електричне енергије, полазећи од тога да се тужба односи на накнаду штете. У
конкретном случају, објекат туженог био је неовлашћено, мимо бројила,
прикључен директно на електроенергетски систем којим је омогућавао
коришћење електричне енергије. Оваквим поступањем туженог дошло је до тога
да је имовина тужиоца умањена за искоришћену електричне енергије, а према
одговарајућем обрачуну који је одређен одговарајућим прописом. Следи да се
тужени без правног основа користио електричном енергијом, због чега је у
обавези да изврши њену надокнаду, односно надокнаду вредности остварених
45
користи који је остварио у смислу члана 210. Закона о облигационим односима,

што представља правни основ за квалификацију потраживања обухваћеног
тужбеним захтевом. Из овог разлога је првостепени суд погрешно применио
одредбу члана 376. Закона о облигационим односима приликом оцене наступања
правних последица застаре, будући да се на утужену накнаду у вези са
неоснованим обогаћењем примењује општи рок застарелости из чл. 371. Закона о
облигационим односима.
9. Побијање признања тужбеног захтева

као правне радње дужника
Уколико је дужник изјавио да признаје тужбени захтев трећег лица, на

основу које изјаве је донета пресуда на основу признања, правна радња
дужника која се може побијати тужбом је изјава о признању, али не и пресуда
на основу признања.
Правилно првостепени суд утврђује да тужиља има доспело потраживање

према првотуженом и да је радњом првотуженог и друготуженог, признањем
тужбеног захтева на основу које је донета пресуда на основу признања,
трећетужена стекла право својине на непокретности, која је предмет извршног
поступка у коме тужиља тражи остварење свог потраживања. Међутим, остаје
нејасно да ли је у конкретном случају предмет побијања пресуда на основу
признања или правна радња - признање тужбеног захтева на основу кога је донета
пресуда на основу признања, јер је у изреци наведено да се побија пресуда на
основу признања, а у образложењу првостепени суд наводи да признање
тужбеног захтева у поступку у коме је донета пресуда на основу признања
представља правну радњу предузету на штету тужиље.
Чланом 280. Закона о облигационим односима прописано је да сваки
поверилац чије је потраживање доспело за исплату и без обзира кад је настало,
може побијати правну радњу свог дужника која је предузета на штету поверилаца.
Сматра се да је правна радња предузета на штету поверилаца ако услед њеног
извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог
потраживања. Под правном радњом подразумева се и пропуштање због кога је
46
дужник изгубио какво материјално право или којим би за њега настала каква
материјална штета. Чланом 281. Закона о облигационим односима прописани су
основи побијања, а чланом 283. истог закона је прописано је да се тужба за
побијање подноси против трећег лица са којим је или у чију корист је предузета
правна радња која се побија, односно против његових универзалних правних
следбеника. Чланом 284. Закона о облигационим односима је прописано да ако
суд усвоји тужбени захтев, правна радња губи дејство само према тужиоцу и само
колико је потребно за испуњење његових потраживања.
Из цитираних законских норми произлази да је поверилац који има
доспело потраживање, овлашћен да ради намирења свог потраживања под
одређеним условима тражи да се прогласи да су правне радње које је предузео
дужник без дејства у односу на повериоца. Зато предмет побијања мора бити
правна радња дужника, а то не може бити судска одлука донета на основу
одређене правне радње. Иако се код правне радње изјаве воље која за последицу
има закључење уговора, утврђује да је уговор без правног дејства према
повериоцу, у конкретном случају предмет побијања мора бити изјава о признању
тужбеног захтева, а не пресуда на основу признања, јер је пресуда судска одлука
која се може побијати само правним лековима у законом прописаном поступку.
10. Побијање правних радњи
(Члан 280. и 281. Закона о облигационим односима)
Поверилац који побија правну радњу није дужан да доказује

негативну чињеницу да дужник нема другу имовину из које би поверилац
могао да намири своје потраживање.
У конкретном случају, тужилац је доставио исправе на околност да се ради

наплате његовог потраживања према првотуженом води извршни поступак у
предмету И. 1449/16, као и исправе на околност да је рачун првотуженог у
непрекидној блокади. Чињеница постојања потраживања по основу испоручених
возила није била спорна између парничних страна. У поступку спровођења
извршења тужилац је јавном извршитељу дана 08.09.2016. године, доставио
поднесак уз додавање новог средстава извршења и то пописом, проценом,
продајом покретних ствари између осталог и предметног возила, као и осталих
47
покретних ствари, након чега је тужилац обавештен да се предметно возило не

налази у својини овде првотуженог као извршног дужника. Стога је образложење
првостепене одлуке супротно садржини приложених исправа и изведених доказа.
Имајући у виду приложене исправе, нејасни дати разлози првостепеног суда због
којих закључује да је на тужиоцу терет доказивања чињенице да првотужени нема
другу имовину из које би тужилац могао да намири своје потраживање, с обзиром
да то значи да је према становишту првостепеног суда тужилац у обавези да
доказује негативну чињеницу.
11. Право на законску затезну камату

у случају престанка потраживања пребијањем
Повериоци чија су потраживања престала пребијањем не губе право

на законску затезну камату од доспелости потраживања до дана пребијања.
Одлука обухваћена ставом IV изреке побијане пресуде правилна је, јер је

на утврђено чињенично стање у овом делу тужбеног захтева, првостепени суд
правилно применио материјално право и то члан 277. Закона о облигационим
односима. У наведеном делу, обавезан је тужени да тужиоцу исплати законску
затезну камату на износе обавезе које је престала пребијањем од дана доспелости
сваког појединог рачуна испостављеног на име рефундације трошкова коришћења
предметног пословног простора до дана престанка главне обавезе. Неосновани су
наводи жалбе туженог да је тужилац потписивањем изјава о компензацији и
спровођењем ових компензација, изгубио право на наплату законске затезне
камате. Одредбе чланова 336. и 337. Закона о облигационим односима регулишу
престанак обавеза пребијањем, које је један од начина престанка обавезе. Овакав
престанак обавезе подразумева да се пребијају међусобна потраживања страна у
облигационим односима и потраживање престаје онда када су се два истородна
потраживања сусрела, односно на дан доспелости каснијег потраживања. Из
наведених законских одредаба не произлази обавеза обрачунавања и приписивања
камате главном дугу, нити се приликом пребијања морају пробити сва доспела
потраживања. Закон прописује да је за настанак пребијања потраживања довољно
да једна страна изјави другој да врши пребијање, што значи да је та страна
48
овлашћена и да определи која потраживања и у ком износу ставља у пребој.

Одредбом члана 295. став 2. Закона о облигационим односима прописано је да се
престанком главне обавезе гаси јемство, залога и друга споредна права. Камата се
овом одредбом не помиње, иако је камата по начину постанка споредно
потраживање, које не постоји без постојање главног дуга. Међутим, код затезне
камате као споредног потраживања карактеристично је да иста настаје оног
момента када дужник падне у доцњу са испуњењем новчане обавезе и увећава се
све док главна обавеза не буде испуњена. Право на затезну камату је законом
прописано право повериоца новчаног потраживања, које настаје у тренутку када
дужник падне у доцњу, али када новчана обавеза престане испуњењем, не гаси се
право на затезну камату. Зато се камата може обрачунати и утврдити и као
самостално потраживање и може се захтевати и након престанка главне обавезе. У
прилог наведеног, говори и одредба члана 278. став 2. Закона о облигационим
односима, која предвиђа да поред права на камату поверилац има право и на
потпуну накнаду штете уколико је претрпео већу штету од износа затезне камате,
што је последица неизвршења, односно неблаговременог извршења новчане
обавезе од стране дужника. Нити из једног цитираног члана не произлази да
поверилац губи право на камату ако је његово потраживање престало пребијањем,
а пре тога није извршен обрачун камате, иста није приписана главном дугу и није
стављена у пребој. Зато је одлука првостепеног суда којом је обавезао туженог да
тужиоцу плати затезну камату на износе главне обавезе која је престала
пребијањем правилна, па је у наведеном делу иста потврђена.
12. Споразум о замени испуњења
Ако je уговором о продаји предвиђено да ће купац цену примљене робе

измирити испоруком робе продавцу, ради се o замени испуњења, а не о
компензацији и купчева обавеза престаје тренутком пријема робе од стране
продавца.
Према члану 308. став 1. Закона о облигационим односима, обавеза

престаје ако поверилац у споразуму са дужником прими нешто друго од онога
што му се дугује. У конкретном случају, између парничних странака је долазило
49
до наизменичних и сукцесивних испорука робе, уз назнаку на рачунима да се

плаћање врши путем компензације. Произлази да је међу странкама уговорена
замена испуњења, па је обавеза туженог по рачуну од 19.08.2010. године престала
испоруком робе по рачуну туженог од 20.08.2010. године. Тужени је надаље
рачуном од 03.09.2010. године задужио тужиоца новом испоруком, а обавеза
тужиоца у претежном делу престала даљим испорукама по рачунима од
23.11.2010. године и 25.05.2011. године. Првостепени суд на утврђено чињенично
стање неправилно примењује одредбе чланова 336. и 337. Закона о облигационим
односима. У смислу члана 336. Закона о облигационим односима, дужник може
пребити потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од
њега, ако оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода
и исте каквоће и ако су оба доспела. За пребијање потраживања нужно је да
постоје два истородна потраживања и да једна страна изјави другој да врши
пребијање свог потраживања са потраживањем друге стране. Међутим, ако
продавац и купац из уговора о продаји уговоре да ће се цена испоручене робе
измирити испоруком друге робе, тада постоји замена испуњења и обавеза купца
престаје када изврши испоруку уговорене количине робе продавцу.
У конкретном случају, из утврђеног чињеничног стања да су парничне
странке вршиле међусобне испоруке робе ради испуњења обавеза из уговора о
продаји, те да су у пословним књигама евидентирале међусобне обавезе,
произлази да је обавеза туженог престала испоруком робе, коју је извршио у
споразуму са тужиоцем, те да је затим и обавеза тужиоца престала на исти начин.
У складу са овим закључком је и чињеница да тужени није пријавио потраживање
у стечајном поступку који се води над тужиоцем, сматрајући да је исто престало
испоруком робе од стране тужиоца. Зато тужилац без основа потражује износ
обухваћен тужбеним захтевом.
13. Застарелост потраживања стављеног у пребој

истицањем приговора пребијања у парничном поступку
Застарелост потраживања стављеног у пребој се цени према тренутку

када су се стекли услови за пребијање, а не према тренутку када је дата
изјава о пребоју истицањем приговора у парничном поступку.
50
Међутим, како се основано указује у жалби туженог, првостепени суд је у

конкретном случају погрешно применио материјално право, односно није
применио одредбу чл. 339. Закона о облигационим односима, којом је прописано
у ст. 1. да се дуг може пребити са застарелим потраживањем само ако оно још
није било застарело у часу када су се стекли услови за пребијање. Из наведене
законске одредбе произлази да се може пребити и потраживање које је у тренутку
истицања приговора већ застарело, ако законом прописани рок застарелости истог
није истекао до момента његовог сусрета са потраживањем у односу на које је
стављено у пребој. Према томе, није од значаја то што је потраживање било
застарело у моменту истицања приговора пребијања, него је од значаја чињеница
да рок застарелости јесте или није протекао у часу када су се стекли услови за
пребијање. Следом наведеног, не може се прихватити закључак првостепеног суда
да је противпотраживање застарело само из разлога што у моменту истицања
приговора пребијања протекао трогодишњи рок застарелости из чл. 376. ст. 1.
Закона о облигационим односима, па је ожалбена одлука морала да буде укинута.
14. Отпуст дуга у реорганизацији
Ако је унапред припремљеним планом реорганизације предвиђено да

до делимичног отпуста дуга долази тек по намирењу неотпуштеног износа, у
случају намирења једног повериоца, а истовремено неизвршења према
другим повериоцима исте класе, није могуће закључити да су наступили
услови за отпуст дуга само према намиреном повериоцу.
Из чињеничног стања произлази да је унапред припремљеним планом

реорганизације туженог стечајног дужника, предвиђено да ће 10% обавеза у
предвиђеној класи поверилаца са необезбеђеним потраживањима бити намирено у
одређеном временском интервалу. По извршеној исплати потраживања у
наведеном обиму, као мера за реализацију плана, предвиђен је отпуст дуга од 90%
обавеза из предметне класе, а који ће ступити на снагу након целокупне отплате
дуга предвиђеног за исплату.
51
Тужени је, поступајући у складу са планом предвиђеним роковима,

намирио тужиоца у вредности од 10% његовог потраживања. Међутим, тужени
није под истим условима намирио и преостале повериоце исте класе.
Због непоступања по унапред припремљеном плану реорганизације, према
туженом је отворен стечајни поступак, у коме је тужилац, сматрајући да нису
испуњени услови за отпуст дуга од 90% по усвојеном плану, пријавио
потраживање, које је оспорено у стечајном поступку, па је тужилац тужбом
захтевао утврђење његове основаности.
Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд, поводом захтева
тужиоца за утврђење основаности оспореног потраживања, закључује да, у
стечајном поступку отвореном због непоступања по унапред припремљеном
плану, као извршне исправе, поверилац може пријавити потраживање искључиво
према условима из плана. То значи да, како је тужени извршио уплате тужиоцу по
усвајању УППР-а у износу од 10% (и више), то су се, у складу са условима из
плана, стекли услови за отпуст његовог преосталог потраживања од 90%. Самим
тим, тужиочево потраживање, пријављено у новоотвореном стечајном поступку, у
целости је неосновано.
Разматрајући основаност жалбених навода тужиоца, Привредни
апелациони суд налази да се овакав закључак првостепеног суда за сада не може
прихватити.
Ценећи основаност жалбених навода тужиоца поводом одлуке суда о
захтеву за утврђење основаности оспореног потраживања, другостепени суд је
нашао да се основано у жалби тужиоца указује да првостепени суд није дао јасне
разлоге да ли је, приликом намирења класе III поверилаца у предметном унапред
припремљеном плану реорганизације, измирено само тужиочево потраживање у
износу од 10% (према условима из плана), или су, под истим условима и на
истоветан начин, измирена и потраживања свих осталих поверилаца те класе.
Зависно од тога, остаје нејасно да ли су се стекли услови за примену мере
отпуста преосталог потраживања од 90%. Ово из разлога што је, у конкретном
случају, како из списа предмета произлази, самим планом реорганизације
предвиђено да до отпуста дуга од 90% долази тек по намирењу 10% потраживања
поверилаца предметне класе. С тим у вези, у случају намирења потраживања само
овде тужиоца у износу од 10%, а истовремено неизвршењем ове обавезе и према
другим повериоцима исте класе, у овом тренутку није могуће извести закључак да
су наступили услови за отпуст дуга од 90%, предвиђени предметним планом
реорганизације.
52
15. Дејство изјаве о отказу уговора

код трајног дуговинског односа
Трајни дуговински односа може престати на основу отказа једне

стране у свако доба, осим у невреме.
Предмет тужбеног захтева је захтев тужиоца да се обавеже тужени да

испуни уговорне обавезе преузете уговорима закљученим између парничних
странака, те потраживање тужиоца на име материјалне штете у виду изгубљене
добити и незаконито зарачунате затезне камате са припадајућом законском
затезном каматом.
Одредбом члана 358. став 1-5. Закона о облигационим односима прописано
је да ако време трајања дуговинског односа није одређено, свака страна може га
прекинути отказом, те да отказ мора бити достављен другој страни, да се отказ
може дати у свако доба, само не у невреме, као и да отказни дуговински однос
престаје када истекне отказни рок одређен уговором, а ако такав рок није одређен
уговором, однос престаје по истеку рока одређеног законом или обичајем,
односно истеком примереног рока и да стране могу уговорити да ће њихов
дуговински однос престати самим достављањем отказа, ако за одређени случај
закон не наређује што друго.
У складу са тим, наведени законом прописани отказ уговора, као начин
престанка уговора који је закључен на неодређено време, односно начин
престанка трајног дуговинског односа, пре свега треба разликовати од раскида
уговора који представља начин престанка уговора услед неизвршења обавеза
једне уговорне стране и услед промењених околности, а уговорне стране могу и
сагласним изјавама воље раскинути уговор који су слободно закључиле. У
конкретном случају током поступка је несумњиво утврђено да су парничне
странке биле у пословном односу од 2005. године, те да су 11.09.2009. и
05.08.2010. године закључиле предметне уговоре на неодређено време, на основу
којих су биле у трајном дуговинском односу. Такав трајни дуговински односа са
неодређеним роком трајања, у складу са цитираном одредбом, може престати на
основу отказа једне стране у свако доба, осим у невреме. Тиме се свака страна
овлашћује да прекине постојећи облигациони однос, а до престанка односа не
долази у часу давања отказа већ када протекне отказни рок, осим уколико
уговорне стране нису уговориле да њихов дуговински однос престаје самим
достављањем отказа. Такође, у складу са цитираном одредбом, разлог за отказ не
мора бити наведен у обавештењу о отказу, осим ако у уговору није наведено да се
53
отказ може дати у одређеним случајевима, а из одредбе да отказ мора бити

достављен другој страни произилази да нема услова форме за његову
пуноважност, већ да је потребно да се ради о изјави којом је јасно манифестована
воља да однос уговорних страна престане и да о томе друга страна буде
несумњиво обавештена.
16. Изјава о одрицању

од застарелости потраживања
Изјава о одрицању од застарелости мора бити јасна и изричита јер се

на тај начин признаје застарела обавеза и природна облигација претвара у
цивилну.
Према налажењу Привредног апелационог суда, правилно је првостепени

суд закључио да се тужени није одрекао застарелости потписивањем извода
отворених ставки од 14.01.2015. године, па су неосновани наводи жалбе тужиоца
да признање дуга по сили закона значи одрицање од застарелости. Правилно је
првостепени суд, најпре, утврдио да је застарело тужиочево потраживање главног
дуга од 44.636,00 динара, будући да је од његове доспелости до дана потписивања
извода отворених ставки истекао трогодишњи рок застарелости из члана 374.
Закона о облигационим односима. Дакле, тужиочево потраживање застарело је на
дан 24.10.2014. године. Поред главног дуга, сагласно члану 369. Закона о
парничном поступку, застарело је и потраживање обрачунате законске затезне
камате у износу од 32.599,12 динара. Правилно је првостепени суд закључио да
сагласно члану 366. став 1. Закона о облигационим односима, изјава о одрицању
застарелости мора бити јасна и изричита, па да није довољно да тужени (дужник)
само потпише и својим печатом овери извод отворених ставки. Одрицање од
застарелости мора бити дато у писменом облику, као признање обавезе које је
застарела, будући да на тај начин природна облигација, која није утужива, поново
постаје цивилна облигација, која је утужива. Услед тога је правилно првостепени
суд због застарелости потраживања одбио тужбени захтев којим је тражено да се
утврди постојање његовог потраживања у наведеном износу.
54
17. Рок застарелости регресног потраживања

солидарног дужника према другом солидарном дужнику
Регресно потраживање солидарног дужника према другом солидарном

дужнику застарева у општем року застарелости.
Међу странкама било је спорно да ли је потраживање тужиоца према

туженом застарело обзиром да је тужени истакао приговор застарелости.
Првостепени суд закључује ценећи приговор застарелости да је тај
приговор неоснован имајући у виду да се у конкретном случају примењује рок
застарелости из члана 371. Закона о облигационим односима тј. рок од 10 година
који рок није протекао до дана подношења тужбе, а тужба је поднета 09.03.2018.
године.
Првостепени суд примењујући одредбе члана 206. и 208., те члана 371.
Закона о облигационим односима усваја тужбени захтев тужиоца.
Имајући у виду да је међу парничним странкама било спорно питање које
се односи на рок застарелости регресног потраживања једног солидарног дужника
према другом солидарном дужнику у ситуацији када један солидарни дужник
исплати целокупну обавезу, то је првостепени суд правилно закључио, полазећи
од одредби члана 206. и 208. Закона о облигационим односима које регулишу
солидарну одговорност више лица за исту штету и регрес исплатиоца, да није
предвиђен посебан рок застарелости код регресних захтева нити посебан рок
застарелости овог потраживања регулишу одредбе члана 371-380. Закона о
облигационим односима. Имајући наведено у виду, неосновани су жалбени
наводи туженог да у конкретном случају рок застарелости износи три године
обзиром да првостепени суд правилно закључује да је у питању општи рок
застарелости од 10 година прописан чланом 371. Закона о облигационим
односима.
Разлоге које је дао првостепени суд за одлуку о приговору застарелости
прихвата и другостепени суд, те жалбеним наводима туженог није доведена у
сумњу правилност првостепене пресуде.
Наиме, у овом случају није реч о потраживању тужиоца по основу накнаде
штете нити је реч о суброгацији тужиоца у односу на оштећено лице тако да нема
места примени рокова застарелости прописаних за накнаду штете (субјективни
рок од три године, објективни рок пет година) нити је реч о испуњењу туђе
обавезе из члана 299. став 1. Закона о облигационим односима јер су у овом
случају тужилац и тужени солидарни дужници према оштећеном лицу и сваки од
55
њих је одговарао за целокупну обавезу према оштећеном лицу. Такође супротно

наводима из жалбе није реч о повременом потраживању.
18. Рок застарелости потраживања накнаде штете

због неиспуњења уговора о преузимању испуњења
(Члан 371. и члан 453. Закона о облигационим односима)
Потраживање накнаде штете због неиспуњења уговора о преузимању

испуњења, коју дужник потражује од преузимаоца испуњења, застарева у
општем року застарелости од десет година.
Неосновани су наводи жалбе у којима се истиче да је тужиочево

потраживање застарело. Правилно је првостепени суд одбио овај приговор
туженог, налазећи да тужиочево потраживање застарева у општем
десетогодишњем року. Облигациони однос између дужника (тужиоца) и
преузимаоца испуњења (туженог) независан је од облигационог односа између
дужника и повериоца (добављача опреме из Италије). Преузималац испуњења,
како то прописује чл. 453 ст. 3 Закона о облигационим односима, не преузима дуг,
нити приступа дугу и поверилац нема никакво право према њему. Преузималац
испуњења само је дужников дужник. Због тога потраживање дужника према
преузимаоцу испуњења застарева у општем року застарелости, а не у року
застарелости предвиђеном за потраживање из основног правног посла, оног чије
је испуњење преузео преузималац испуњења (уговор о продаји опреме).
Преузимање испуњења није ни промет робе или услуга, у смислу чл. 374 Закона о
облигационим односима, када би важио трогодишњи рок, нити је за ову врсту
потраживања предвиђен посебни рок застарелости. Најзад, одредбом чл. 376 ст. 3
Закона о облигационим односима прописано је да потраживање накнаде штете
настале повредом уговорне обавезе застарева за време одређено за застарелост те
обавезе. Услед тога, и потраживање накнаде штете због неиспуњења уговора о
преузимању испуњења застарева у општем року застарелости, како је првостепени
суд закључио правилном применом цитиране законске одредбе.
56
19. Прекид застарелости
Подношењем пријаве потраживања Агенцији за приватизацију

Републике Србије у поступку реструктурирања субјекта приватизације,
прекида се застарелост.
Разматрајући основаност жалбених навода туженог, према налажењу

Привредног апелационог суда, првостепени суд је, правилно примењујући
материјално право, закључио да је моментом подношења пријаве потраживања
тужиоца у поступку реструктурирања туженог, наступио прекид застарелости.
Наиме, одредбом чл. 388 Закона о облигационим односима, прописано је да се
застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом
предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу
утврђивања обезбеђења или остварења потраживања.
У складу са наведеним, како је тужилац, своје потраживање према
туженом, који се у том моменту налазио у поступку реструктурирања, пријавио
Агенцији за приватизацију РС, која је у складу са чл. 2 Закона о измени Закона о
приватизацији (,,Службени гласник РС“, бр. 51/2014), била надлежни орган за
пријем захтева за исплату потраживања поверилаца субјеката приватизације у
реструктурирању, то је моментом подношења пријаве потраживања тужиоца том
органу, као надлежном, прекинута застарелост пријављеног потраживања, у
складу са чл. 388 Закона о облигационим односима.
20. Прекид застарелости подношењем пријаве

и одбачај предлога за отварање стечаја
Подношењем пријаве потраживања у стечајном поступку прекида се

застарелост, па и у случају да је исти окончан одбачајем предлога за
отварање стечаја.
57
Из копије решења о отварању стечаја Ст 2151/11 од 01.03.2012. године у

списима, не произлази да је одбачени предлог за отварање стечајног поступка
поднео тужилац. Подносилац је била А.А.Д.Б. Зато се последице одбачаја
предлога за отварање стечајног поступка никако не би могле поистовећивати са
последицама одбачаја његове пријаве потраживања.
Уосталом, одредбама Закона о стечају су прописани разлози одбачаја
пријаве потраживања. Пријава се може одбацити зато што је непотпуна или зато
што је неблаговремено поднета или зато што је поднета од лица које није
доставило овлашћење за предузимање ове процесне радње. Одбачај пријаве
потраживања сагласно наведеним одредбама није од утицаја на предлог за
отварање стечајног поступка, посебно када се не ради о повериоцу као
подносиоцу предлога. У супротном, подношење непотпуног унапред
припремљеног плана реорганизације би могло водити злоупотребама ако би се
сматрало да су одбачајем непотпуног плана одбачене пријаве свих поверилаца и
да истима није прекинута застарелост.
Становиште је овог суда је да је тужиочева пријава потраживања, као
радња повериоца усмерена на остварење потраживања у поступку пред
надлежним органом, судом, у стечајном поступку вођеном по решењу из 2011.
године, радња којом је прекинута застарелост. Стога је рок застарелости почео
тећи изнова на начин прописан чланом 392. став 4. Закона о облигационим
односима, односно од дана окончања тог поступка. Поступак је окончан
одбачајем предлога за отварање стечајног поступка са унапред припремљеним
планом реорганизације, а решење о одбачају је постало правноснажно доношењем
другостепене одлуке 06.05.2015. године. Нови рок застарелости од 3 године у
смислу члана 380. Закона о облигационим односима, који је почео тећи првог
наредног дана 07.05.2015. године до дана подношења пријаве у новом стечајном
поступку 22.09.2015. године, није протекао.
Зато је тужбени захтев тужиоца требало усвојити и утврдити потраживање
на име главног дуга који се односи на премију осигурања и обрачунату камату до
дана отварања стечајног поступка.
58
21. Функција валутне клаузуле и затезне камате
(Чланови 395. и 277. Закона о облигационим односима и

члан 4. Закона о затезној камати)
Валутна клаузула и затезна камата немају исту функцију јер валутна

клаузула по својој функцији представља механизам очувања
еквивалентности узајамних давања и иста се примењује независно од
чињенице да ли се исплата врши благовремено или у периоду доцње, а
затезна камата представља законом предвиђену санкцију за неблаговремено
испуњење новчане обавезе.
Валутна клаузула представља правно допуштен механизам очувања

еквивалентности узајамних давања уговорних страна. Валутном клаузулом се
успоставља конвертовање стране валуте у одговарајућу динарску противвредност.
Конверзија девизног у динарски дуг се врши на сам дан плаћања, независно од
чињенице да ли је исплата извршена о року доспелости или у периоду дужничке
доцње.
Следи да валутна клаузула и затезна камата немају исту функцију јер
валутна клаузула по својој функцији представља механизам очувања
еквивалентности узајамних давања и иста се примењује независно од чињенице да
ли се исплата врши благовремено или у периоду доцње, а затезна камата
представља законом предвиђену санкцију за неблаговремено испуњење новчане
обавезе.
22. Валута обавезе и пријава потраживања

у стечајном поступку
Не постоји законски основ да се на вредност дуга, исказаног у

динарској противвредности на дан отварања стечајног поступка, обрачунава
камата на тако исказан дуг у динарима за период пре извршене конверзије.
59
Сагласно члану 395. Закона о облигационим односима ако новчана обавеза

гласи на плаћање у страној валути, њено испуњење се може захтевати у домаћем
новцу према курсу који је важио у тренутку испуњења обавезе. Чланом 277.
Закона о облигационим односима прописано је да дужник који задоцни са
испуњењем новчане обавезе дугује поред главнице и затезну камату по стопи
прописаној савезним законом.
Тужиоцу ће у стечајном поступку бити исплаћена динарска
противвредност потраживања, а не потраживање у девизном износу. Како је
потраживање тужиоца у конкретном случају девизно, чињеница да ће се
потраживање исплатити у динарској противвредности не мења карактер
потраживања. До момента конверзије, у складу са члана 81. Закона о стечају, ово
потраживање је девизно и примењује се стопа за ту валуту потраживања, односно
у конкретном случају камата по стопи коју прописује Европска централна банка
за период закључно са 25.12.2012. године, с обзиром да је у Републици Србији тек
Закон о затезној камати који је ступио на снагу тог дана и прописао стопу камате
на потраживање у страној валути. Закон о висини стопе затезне камате, који је
раније био на правној снази, није прописивао камату за потраживања у страној
валути. Зато се камата на потраживање у страној валути за период важења Закона
о висини стопе затезне камате не може обрачунавати по стопи коју је прописивао
тај закон, независно од тога што се на дан конверзије исто исказује у динарској
противвредности.
Имајући у виду наведено, другостепени суд налази да не постоји законски
основ да се на вредност дуга, исказаног у динарској противвредности на дан
18.03.2016. године обрачунава камата на тако исказан дуг у динарима за период
пре извршене конверзије, како је то учинио тужилац у пријави потраживања, а
првостепени суд прихватио као правилан.
23. Последице поравнања између повериоца

и једног солидарног дужника на остале дужнике
Поравнање закључено између повериоца и једног од солидарних

дужника, према осталима нема дејство.
60
Правилно је првостепени суд на утврђено чињенично стање применио

материјално право када је захтев тужиоца одбио. Правилан је закључак да обавеза
туженог, без обзира на уговорену солидарност обавезе тужених према наручиоцу,
не може произлазити из вансудског поравнања закљученог између тужиоца и
наручиоца Е.З. туженог. Однос солидарних дужника у погледу дејства појединих
правних радњи неког од њих, уређена је одредбама Закона о облигационим
односима. Чланом 418. закона је прописано да поравнање које је са повериоцем
закључио један од солидарних дужника, нема дејство према осталим дужницима.
Они имају право да прихвате поравнање ако није ограничено на дужника са којим
је закључено. Немају обавезу да га прихвате. Прихватање поравнања мора бити
дато јасно и несумњиво у односу на обе уговорне стране по поравнању, а о таквом
прихватању од стране туженог, доказа нема.
Чланом 1089. Закона о облигационим односима је прописано да уговором
о поравнању лица између којих постоји спор или неизвесност о неком правном
односу, помоћу узајамних попуштања прекидају спор, односно уклањају
неизвесност и одређују своја узајамна права и обавезе. Из тога следи да је
поравнање по својој правној природи уговор за који, осим посебних правила, важи
и општа одредба о правном дејству уговора из члана 148. закона по којој уговор
ствара права и обавезе за уговорне стране. У конкретном случају то значи да је
вансудским поравнањем настала обавеза тужиоца према наручиоцу, али не и
обавеза туженог.
24. Захтев за снижење цене у случају

постојања материјалних недостатака
(Члан 488. став 3. и члан 500. Закона о облигационим односима)
Захтев купца за снижење цене укључује и могућност да се не плати

цена.
Према стању у списима тужени је истакао захтев за снижење цене, који

представља материјалноправни приговор туженог против захтева тужиоца да му
се купопродајна цена исплати, а истакнути приговор је како то правилно
61
закључује првостепени суд, основан. Према утврђеном чињеничном стању,

недостаци робе су такви да она заправо нема никакву вредност. Одговорност
продавца за материјалне недостатке испоручене робе, као и обавезе и права
купаца регулисани су одредбом члaна 478. до 500. Закона о облигационим
односима. У конкретном случају, по тужби продавца за исплату цене од основног
значаја је одредба члана 500. став 2. Закона о облигационим односима, према којој
купац који је благовремено обавестио продавца, по основу недостатака може и
након протека рока од годину дана ако још није исплатио цену, истаћи свој захтев
да се цена снизи и да му се накнади штета као приговор против продавчевог
захтева да му се исплати цена. Захтев за снижење цене садржи у себи право да се
роба уопште не плати, ако су недостаци робе такви и толики да она заправо нема
никакву вредност. Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је испоручио
туженом робу, која није имала прописана својства и која је као таква уништена.
Због тога, тужени није у обавези да тужиоцу плати купопродајну цену робе.
На утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио
материјално право садржано у одредби члана 154, члана 155, члана 488 став 3. и
члана 500. ст. 2. Закона о облигационим односима, када је делимично усвојио
противтужбени захтев туженог у делу захтева за исплату износа од 54.780,00
динара на име накнаде штете, која је се огледа у трошковима које тужени имао у
поступку уништења спорне робе, при чему су недостаци на роби које тужилац
испоручио узроковали да иста буде уништена. Реч је о штети, коју тужени трпи
збор недостатка на ствари, а на другим својим имовинским добрима (на име
трошкова које имао поводом уништења спорне робе и карактеризације отпада у
укупном износу од 54.780,00 динара) и којa туженом основано припада у смислу
одредбе члана 154, члана 155, члана 488 став 3. и члана 500. ст. 2. Закона о
облигационим односима.
25. Текућа и тржишна цена
(Члан 524. став 1. и 2. и члан 464. став 2. Закона

о облигационим односима)
Текућа цена и тржишна цена нису синоними, јер текућа цена је она
цена која се званично евидентира (котира), а тржишна цена је она која се
остварује на тржишту, без обзира да ли је званично евидентирана или није.
62
У сваком случају, мора се имати у виду да текућа и тржишна цена, никако

нису синоними, јер текућа је она цена која се званично евидентира (котира), а
тржишна је она цена која постоји на неком тржишту без обзира да ли је званично
евидентирана или није. За утврђивање текуће цене, као релевантно тржиште
узима се тржиште место продавца, јер је оно најизвесније у односу на место
закључења уговора и место испуњења уговора. Текућа цена се утврђује према
времену када је требало да уследи испуњење што представља погодност за
продавца, нарочито када између тренутка закључења уговора и тренутка
испуњења треба да протекне одређени период времена или када се ради о
сукцесивним испорукама. У сваком случају, утврђивање времена испуњења
односи се на испуњење обавезе продавца, а никако купца с обзиром да купац
обавезу плаћања цене испуњава тек по преузимању ствари сходно правилу из
члана 516. став 2. Закона о облигационим односима. Осим тога, за одређивање
текуће цене узима се у обзир уговорено време предаје ствари, а не време када је
предаја ствари стварно извршена јер би у том случају и продавац и купац могли
да калкулишу са тренутком предаје односно преузимања ствари да би обезбедили
што повољнију текућу цену ствари. У случају када је уговорена текућа цена, а
нема званичне евиденције о текућој цени, суд ће извођењем доказа вештачењем
које се поверава судском вештаку економске струке, утврдити цену узимајући у
обзир калкулативне елементе помоћу којих се на тржишту места продавца у време
уговорено за предају ствари формира цена. С обзиром на диспозитив и карактер
правила садржаног у члану 464. став 2. Закона о облигационим односима нема
сметње да се усвоји друго решење за случај да је уговорена текућа цена, а на
тржишту места продавца у време уговорене за предају ствари нема званичне
евиденције о текућој цени. Ово друго решење узима у обзир текућу цену
најближег тржишта на којем постоји званична евиденција о текућој цени, увећано
за трошкове превоза до тржишног места продавца.
26. Уступање права на употребу ствари уговором о закупу
Закуподавац не мора нужно бити власник ствари, али мора имати

право на употребу ствари по неком правном основу да би могао уговором о
закупу ово право уступити закупцу, на одређено или неодређено време, уз
обавезу плаћања закупнине као накнаде за употребу.
63
Чланом 567. Закона о облигационим односима прописано је да се уговором

о закупу закуподавац обавезује да преда одређену ствар закупцу на употребу, а
закупац се обавезује да му за то плаћа одређену закупнину. Из наведене одредбе
произлази да је предмет уговора о закупу пренос права употребе. Према основном
правилу да нико не може пренети више права него што га сам има, првостепени
суд не даје образложење из чега је произлазило овлашћење првотуженог да
предметно возило преда тужиоцу на употребу и за то наплаћује закупнину код
чињенице да уговор о финансијском лизингу са друготуженим као даваоцем
лизинга није закључио првотужени, већ трећетужени коме је возило предато на
употребу и у односу на које се трећетужени обавезао према друготуженом да се у
свако доба може проверити коришћење возила у складу са одредбама уговора.
Ако лице које се легитимисало као закуподавац по уговору о пословном закупу
заправо није имало право употребе, па га стога није ни другом лицу могло
пренети, није јасно због чега би имало право да захтева плаћање накнаде за
употребу те ствари а би због тога био неоснован захтев тужиоца за враћање
износа плаћеног на име закупнине. Тачно је да уговор о закупу не мора закључити
власник ствари у својству закуподавца. То међутим не значи да лице које се
легитимише као закуподавац и које даје ствар на употребу не мора имати право на
употребу те ствари. Мора имати ово право јер је суштина уговора о закупу да се
право преноси другом лицу на одређено или на неодређено време уз плаћање
закупнине као накнаде за ту употребу.
27. Обавеза плаћања накнаде из уговора о налогу
(Чланови 749. и 761. Закона о облигационим односима)
Постојање више закључених уговора о налогу од стране истог

налогодавца у погледу једног предмета обавезе из налога, не ослобађа обавезе
плаћања накнаде из таквог уговора уколико је дошло до успешне његове
реализације.
... Неосновано се жалбом туженог указује на то да је првостепени суд

погрешно ценио околности које се односе на престанак важења спорног налога
64
истеком рока његовог важења, пре него што је извршена предаја спорног возила,
односно да је до исте дошло деловањем предузећа „Х “ ДОО Београд. Ово из
разлога што су ове околности на које се указује жалбом биле предмет оцене од
стране првостепеног суда у побијаној одлуци, а које у целости прихвата овај суд,
као другостепени суд, без потребе за понављањем.
Такође, тужилац је у својству налогопримца, како је то већ претходно
одређено, испунио налог који је био предмет пословног односа овде парничних
странака, због чега постојање евентуалног пословног односа туженог са трећим
лицем поводом реализације налога са истом садржином не искључује нити
умањује међусобна права и обавезе настале из уговора закљученог између овде
парничних странака. Реализација предметног налога, сходно утврђеном
чињеничном стању у спору мале вредности, имала је ограничен домашај до
омогућавања да се изврши преузимање возила, док је само преузимање истог било
у диспозицији туженог у погледу начина и одабира лица који ће такве радње
предузети.
28. Испуњење уговорних обавеза

код уговора о осигурању имовине
Ако уговарач осигурања није платио премију осигурања, нити њен

део, организација за осигурање нема право на наплату премије осигурања по
истеку периода осигурања ако је уговорено да осигуравајуће покриће почиње
по уплати премије осигурања или њеног уговореног дела.
Према члану 897. Закона о облигационим односима уговором о осигурању

обавезује се уговарач осигурања да плати одређени износ организацији за
осигурање (осигуравач), а организација се обавезује да, ако се деси догађај који
представља осигурани случај, исплати осигуранику или неком трећем лицу
накнаду, односно уговорену своту или учини нешто друго. Уговорна обавеза
уговарача осигурања је плаћање премије осигурања као цене за ризик који
осигуравач сноси за остварење осигураног случаја, а обавеза осигуравача је
сношење ризика у уговореном периоду, те исплата новчаног износа у случају да
се осигурани случај оствари.
65
У конкретном случају, једна од одредаба закљученог уговора је да

осигуравајуће покриће почиње по уплати премије осигурања или њеног
уговореног дела. Међу странкама је закључен уговор о осигурању потписивањем
полисе која има унапред припремљени садржај од стране тужиоца, у смислу члана
100. Закона о облигационим односима. Ова одредба значи да сношење ризика од
стране тужиоца почиње по уплати премије осигурања или њеног уговореног дела.
Тужени није платио премију, нити њен уговорени део, што значи да тужилац
током уговореног периода од 19.01.2015. године до 19.01.2016. године није сносио
ризик остварења осигураног случаја. Ипак, одмах по истеку наведеног периода,
подноси тужбу са захтевом за исплату премије осигурања за протеклу годину, у
којој није извршавао своју уговорну обавезу, нити исту може извршити накнадно.
Не захтева исплату премије одмах након доспелости прве рате премије, када је по
уговору могао прогласити доспелим цео износ премије и када је сам своју
уговорну обавезу могао извршити. Зато је нејасно да ли првостепени суд сматра
да је тужилац извршио своју уговорну обавезу, па из тог разлога тужбени захтев
усваја, или сматра да је тужени у обавези, без обзира на извршење уговорне
обавезе тужиоца. Првостепена одлука нема разлога о садржини уговора и
тумачењу одредаба које су међу странкама спорне, а које се односе на извршење
уговорних обавеза, њихову доспелост и начело једнаке вредности узајамних
давања.
29. Овлашћење осигуравача код раскида

вишегодишњег уговора о осигурању
Код уговора о вишегодишњем осигурању, враћање полиса осигурања

пре законом предвиђеног рока уз обавештење да је осигурање од истог
ризика поверено другом осигуравачу, не утиче на право осигуравача на
наплату премије до тренутка када је уговор могао бити раскинут писменом
изјавом воље, нити на право осигуравача да захтева враћање одобреног
попуста.
Насупрот жалбеним наводима, правилно је првостепени суд, а имајући у

виду да се у конкретном случају ради о уговору о вишегодишњем осигурању
66
извео закључак да се на уговорни однос парничних странака има применити

одредба члана 922. Закона о облигационим односима. Наиме, уговор о осигурању
који је закључен са роком трајања од 10 година свака уговорна страна може
раскинути писменом изјавом датој другој страни, по протеку рока од 5 година, уз
отказни рок од 6 месеци. На описани начин уговор о осигурању престаје истеком
отказног рока од 6 месеци, који почиње да тече од давања писмене изјаве о
раскиду, а писмена изјава о раскиду се може упутити другој страни тек по истеку
5 година од закључења уговора. Следом изнетог, наведени уговор о
вишегодишњем осигурању који је важио од 11.04.2011. године, могао се
раскинути тек 11.04.2016. године, уз поштовање отказног рока од 6 месеци.
Враћањем полиса осигурања за 2015. годину, уз обавештење да неће закључити
уговор о осигурању, односно да је осигурање од истог ризика поверио другом
осигуравачу, сматра се да је тужени отказао предметни уговор о осигурању.
Међутим, чињеница да је тужени вратио тужиоцу испостављене нове полисе од
осигурања од истог ризика не утиче на право тужиоца да од туженог наплаћује
спорну премију. Наведено из разлога што је тужени право на отказ уговора имао
тек наредне године у односу на годину за коју није прихватио понуду тужиоца за
закључење новог уговора о осигурању, на који начин је тужени скривио раскид
уговора о вишегодишњем осигурању који су парничне странке закључиле дана
07.04.2011. године.
Правилно је првостепени суд нашао да су у конкретном случају испуњени
услови из члана 7. уговора о осигурању и да су се стога стекли услови да тужени
тужиоцу плати, односно врати попусте који су му одобрени по основу тарифе
тужиоца за период важења наведеног осигурања. Правилно је првостепени суд
закључио и да тужилац има право да тражи и исплату премије до тренутка када је
тужени могао да раскине предметни уговор о вишегодишњем осигурању, као и за
додатних 6 месеци, а све у складу са одредбама уговора и чланом 922. Закона о
облигационим односима. Како према налазу вештака износ остварених попуста
износи 112.994,94 динара, а потраживање тужиоца по основу премије осигурања
за 2015. годину износи 302.192,06 динара, увећано за премије по основу отказног
периода од 6 месеци у висини од 151.096,03 динара, правилно је првостепени суд
обавезао туженог на плаћање утуженог износа.
Поред тога, у конкретном случају до раскида уговора је дошло изјавом
туженог, који је обавестио тужиоца да је закључио уговор о осигурању са другим
осигуравајућим друштвом, па се због тога и примењује одредба члана 922. Закона
о облигационим односима. Одредба члана 913. Закона о облигационим односима
се примењује у ситуацији када је осигураник престао да плаћа премије и када
раскид уговора наступа по сили закона у законом прописаном року. Са тим у вези,
неосновани су жалбени наводи о противречности у образложењу првостепене
одлуке, јер је тужиоцу досуђен износ на име одобрених попуста, које право
припада тужиоцу само ако је осигураник раскинуо уговор, а истовремено утврђује
да је тужилац дао изјаву о раскиду. Наведено из разлога што је према утврђеном
67
чињеничном стању до раскида уговора о вишегодишњем осигурању дошло у

тренутку када је тужени тужиоцу вратио полисе осигурања за 2015. годину, уз
обавештење да је осигурање од истог ризика поверио другом осигуравачу, док
изјава тужиоца дата у тужби представља само прихватање дате изјаве о раскиду
уговора, односно представља изјаву воље којом се тужилац саглашава са
раскидом уговора учињеним од стране туженог.
30. Накнада из уговора о осигурању
Висина накнаде из уговора о осигурању имовине не може бити виша

него што износи штета, а мора бити у границама суме осигурања и највише
до вредности ствари.
... Ваља разликовати суму осигурања, накнаду из осигурања, вредност

осигуране ствари и висину настале штете. Сума осигурања код имовинских
осигурања одређена је законом или уговором и представља горњу границу
обавезе осигуравача, за разлику од осигурања лица где се сума осигурања
изједначава са накнадом. Надаље, у имовинском осигурању висина накнаде
зависи од: 1) висине настале штете, 2) осигуране суме и 3) вредности ствари па се
не може из осигурања добити више него што износи штета али у границама
суме осигурања и највише до вредности ствари. То даље значи да сваки од
наведена три елемента може бити горња граница накнаде из осигурања, а да сама
накнада може бити и нижа од тих вредности. Накнада из осигурања је једнака
висини настале штете онда када се сума осигурања и вредност ствари поклапају.
Ако је сума осигурања мања од вредности ствари онда се осигуранику по начелу
пропорције има накнадити део штете, а ако је осигурана сума већа од вредности
ствари онда ће висина штете бити горња граница накнаде осигурања али до
висине вредности ствари.
68
31. Одговорност осигуравача

за штету насталу услед поплаве
Одговорност осигуравача за штету изазвану поплавом, у случају да је

тако предвиђено уговором о осигурању, не може настати уколико поплава
није била изненадна (стихијска).
Наиме, одредбом члана 929. Закона о облигационим односима прописано

је да је осигуравач дужан накнадити штете настале случајно или кривицом
осигуравача осигурања, осигураника или корисника осигурања, изузев ако је у
погледу одређене штете ова његова обавеза изричито искључена уговором о
осигурању, док је одредбом члана 3. Став 1. Тачка 16. Услова за комбиновано
осигурање моторних возила туженог прописано да се осигуравајуће покриће може
уговорити за случај поплаве, бујице и високе воде, а да се под поплавом
подразумева стихијско, неочекивано плављене терена, улица и путева од сталних
вода, услед изливања из корита, провале насипа и брана или због изливања воде
услед изванредно високе плиме, те да се поплавом сматра и неочекивано
плављење терена, улица и путева услед наглог образовања велике количине
водене масе, па су осигурањем обухваћене штете на осигураном возилу за време
поплаве и непосредно по повлачењу воде, док се под ризиком високих вода
подразумева изузетна појава неуобичајеног пораста водостаја у неочекивано
време и појава подземне воде као последица високих вода. Истом одредбом је
прописано да су осигурањем обухваћене штете на возилу које се нашло у живом и
сувом кориту реке или потока, односно на простору између насипа и реке или
потока, а ради се о возилу које се због своје намене могло наћи на овом простору,
те да осигуравач није у обавези да накнади штету која је настала: на возилу док се
налази у живом или сувом кориту потока или реке, осим ако се то посебно не
уговори у Уговору о осигурању (полиси) и на возилу услед кретања кроз
поплављен терен, речно корито или потоке, као и у случају када је возачу морало
бити познато да се креће у сусрет стихијском деловању воде, осим када се ради о
спашавању људи и имовине.
Следом реченог, имајући у виду да је у конкретном случају утврђено да је
штета на мотору изазвана услед покушаја камиона да се извуче на свој погон из
песка јер је ушао у воду више од дозвољене границе, те да је утврђено да је
тужилац могао да закључи да се на месту експлоатације сваког дана подиже ниво
водостаја имајући у виду да су радници приметили пораст нивоа воде и тиме
могућност преливања реке, правилан је закључак да је, да би дошло до осигураног
69
случаја, било потребно да надолазак воде буде изненадни, стихијски, који се није
могао очекивати. Дакле, током поступка је утврђено свакодневно бележење
пораста нивоа воде, те се не ради о стихијском и неочекиваном плављењу терена
нити о изузетној појави високе воде у смислу неоубичајеног пораста водостаја у
неочекивано време, у ком случају би постојао осигурани случај.
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж.5341/16 од 11.07.2018. године)
32. Врста ризика за које осигуравач одговара
Осигуравач је дужан да накнади штету само ако наступи ризик који је

уговорен. Ако је уговорено да осигуравач одговара само за непосредну штету,
онда неће постојати његова одговорност за еколошку штету, као врсту
посредне штете.
Правилно је првостепени суд закључио да контаминација материјала није

обухваћена уговором о осигурању, те да за тај ризик тужени не одговара тужиоцу.
Због тога су неосновани жалбени наводи тужиоца према којима је првостепени
суд произвољно одредио да контаминација материјала представља допунски
ризик. Наиме, чл. 2. ст. 4. Посебних услова осигурања, прописано је да је
осигуравач у обавези да исплати накнаду само у случају непосредне штете на
осигураној ствари, а не и посредну штету, као што је штета услед: губитка
закупнине, губитка проузрокованих обуставом рада, умањења могућности
употребе и услед других сличних губитака због насталог осигураног случаја, као
и еколошке штете. Контаминација материјала представља еколошку штету и као
таква је посредна штета, коју тужени није дужан да тужиоцу накнади, како је
првостепени суд правилно закључио.
70
33. Право осигуравача према другом

осигуравачу
Осигуравач има право да након исплате штете по основу осигурања од

одговорности свом осигуранику, исту захтева од осигуравача штетника,
будући да је ступио у сва права свог осигураника.
Погрешно је првостепени суд на утврђено чињенично стање, применио

материјално право када је одбио тужбени захтев у односу на друготуженог. Није
правилан став првостепеног суда, да тужилац исплатом износа штете свом
осигуранику није ступио у његово право да тражи накнаду штете од
друготуженог. Наиме, одредбом чл. 940. ст. 1 Закона о облигационим односима је
прописано, да у случају осигурања од одговорности, осигуравач одговара за
штету насталу осигураним случајем, само ако треће оштећено лице захтева њену
накнаду. Дакле, оштећено лице сходно цитираној одредби има могућност да
захтева директно од осигуравача накнаду штете насталу осигураним случајем, под
условом да је закључен уговор о осигурању од одговорности. Првотужени је са
друготуженим закључио уговор о осигурању одговорности возара за штете на
роби у међународном транспорту, па је осигураник тужиоца могао да накнаду
штете захтева и од друготуженог, као осигуравача првотуженог. По мишљењу
овог суда, смисао цитиране одредбе се огледа у праву да се захтева накнада
штете, при чему оштећено лице оптира да ли ће штету потраживати од свог
осигуравача, одговорног лица или његовог осигуравача. То право, осигураник
тужиоца је искористио подношењем захтева тужиоцу за исплату штете. Цитирана
одредба у вези је са одредбом чл. 939. ст. 1 Закона о облигационим односима,
којом је прописано да исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача, по
самом закону, до висине исплаћене накнаде, сва осигураникова права, према лицу
које је по ма ком основу одговорно за штету. Како је одредбом чл. 940. Закона о
облигационим односима предвиђена одговорност осигуравача, смисао и циљ
наведених одредаба, посматрајући их као целину, јасно указују да тужилац
исплатом накнаде штете свом осигуранику ступа у његова права и има право да
потраживање оствари и према осигуравачу штетника, будући да је такво право
имао и његов осигураник. По мишљењу овог суда, није неопходно да се
претходно осигураник тужиоца обратио осигуравачу првотуженог са захтевом за
накнаду штете сходно одредбама чл. 940. и 941. Закона о облигационим односима.
Неподношењем захтева, то право се не може изгубити, будући да се стиче по
одредби чл. 940. Закона о облигационим односима, а тужилац као осигуравач
71
оштећеног лица, ступа у та права на основу чл. 939. Закона о облигационим

односима. Из тих разлога, првостепена одлука је у овом делу преиначена.
34. Дејство признања обавезе од стране

солидарног дужника на остале дужнике
Признање обавезе од стране једног солидарног дужника учињено

повериоцу закључењем поравнања или на други начин, нема дејства према
осталим дужницима који изјаву о признању нису дали.
Битна одлика поравнања је да странке свој однос уређују узајамним

попуштањем, а оно се у смислу члана 1090. закона може огледати, између
осталог, и у делимичном или потпуном признању неког захтева друге стране. Из
вансудског поравнања које је тужилац закључио са наручиоцем произлази да је
тужилац признао захтев наручиоца у погледу накнаде за недостатке посла. Такво
признање нема дејства према туженом који у закључењу поравнања није
учествовао, имајући у виду да је чланом 421. закона прописано да признање дуга
које је учинио један од солидарних дужника, нема дејство према осталим
дужницима.
У конкретном случају тужилац је својом вољом признао захтев наручиоца
и обавезао се да отклони недостатке, односно да надокнади одређене новчане
износе ако недостаци не буду отклоњени у роковима предвиђеним самим
поравнањем. Тиме није успостављена обавеза по самом вансудском поравнању за
туженог који није уговорна страна по истом. Тужени није признао захтев
наручиоца и није се обавезао да накнади штету.
Тачни су наводи тужиоца да би одговорност туженог као солидарног дужника
могла произлазити из члана 208. Закона о облигационим односима. Овом
одредбом је регулисан однос између солидарних дужника након испуњења
обавезе неког од њих према повериоцу обавезе. Међутим, за постојање такве
одговорности није од утицаја то што је тужилац наручиоцу признао захтев за
накнаду штете, већ је било неопходно доказати да су постојали недостаци посла
72
проузроковани кривицом туженог у вези са извршењем уговорних обавеза, као и

висина накнаде за отклањање штете настале неквалитетно изведеним радовима.
35. Накнада за кашњење у испуњењу новчане обавезе
(Члан 5. Закона о измирењу новчаних обавеза

у комерцијалним трансакцијама)
Плаћање накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе у вези је са

доцњом у измирењу новчане обавезе и остварује се подношењем захтева у
предлогу за извршење на основу веродостојне исправе под условом да
новчано потраживање није измирено у законским роковима.
Првостепени суд сматра да тужиоцу не припада право на плаћање износа

од 20.000,00 динара, на име накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе, у
смислу члана 5 у вези члана 3 и члана 4 Закона о измирењу новчаних обавеза у
комерцијалним трансакцијама, с обзиром да се за то нису стекли услови, јер у
моменту подношења предлога тужени није био у доцњи.
материјално право и одбио захтев тужиоца за исплату износа од 20.000,00 динара
на име накнаде због кашњења у испуњењу новчане обавезе.
Чланом 5 Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним
трансакцијама прописано је да поверилац има право да од дужника захтева
накнаду за кашњење у испуњењу новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, за
случај да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама члана 3
и 4 закона.
Чланом 3 предвиђено је да уговором између привредних субјеката не може
се предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана и исти почиње
да тече од дана када је дужник примио фактуру.
Из наведених законских одредаба произлази да је плаћање накнаде за
кашњење у испуњењу новчане обавезе везано за доцњу у измирењу новчане
обавезе и остварује се подношењем захтева у предлогу за извршење под условом
да новчано потраживање постоји и да није измирено у законским роковима.
73
У конкретном случају из утврђеног чињеничног стања произилази да у

моменту подношења предлога тужени није био у доцњи са исплатом новчане
обавезе, па самим тим нису ни протекли рокови из закона за измирење обавезе као
услов за захтевање накнаде.
36. Стицање права својине

на непокретности одлуком државног органа
(Члан 20. Закона о основама својинскоправних односа)
За стицање права својине на непокретности на основу одлуке државног

органа, упис права у јавне књиге нема конститутивни карактер.
Супротно становишту туженог Привредни апелациони суд налази да се у

овом случају не ради о стицању права својине правним послом, па ни
једностраним правним послом. Ради се о изјави која је дата у прописаној форми,
односно дата је у судском поступку, у поступку пред судом према правилима
ванпарничног поступка. Одредбама Закона о ванпарничном поступку које су у
спорном периоду биле на снази, а које се односе на састављање исправе, у члану
173. је било прописано да суд који утврди да нису испуњени услови из члана 171.
и 172. овог закона, решењем одбија да састави исправу. Чланом 174. истог закона
било је прописано да се о састављању исправе саставља записник. Сагласно тим
одредбама Општински суд у С.П. саставио је записник 27.08.2018. године и у
записник је унета изјава власника непокретности о одрицању права својине на
означеним непокретностима. Након тога, суд је донео одлуку, решење да се
записник са доказима доставља Републичкој дирекцији за некретнине како је то и
прописано Законом о промету непокретности важећим у наведеном периоду. Из
овога произлази да основ стицања права својине тужиоца није правни посао, па ни
једнострани правни посао, већ судска одлука јер је изјава дата у судском поступку
вођеном по правилима ванпарничног поступка. То представља случај из члана 20.
став 2. Закона о основама својинскоправних односа због чега упис права својине
није био битан за стицање права својине у корист тужиоца на предметним
непокретностима. Зато је одлука првостепеног суда правилна, заснована на
правилној примени одредби Закона о промету непокретности важећим у
предметном периоду, одредби Закона о ванпарничном поступку, Закона о
74
основама својинскоправних односа, као и Закона о извршењу и обезбеђењу по

чијим одредбама се извршни поступак по предлогу туженог као извршног
повериоца води.
37. Државина и недопустивост извршења
(Члан 20. и члан 70. Закона о основама

својинскоправних односа)
Право државине није право које спречава извршење, односно

право које извршење чини недопустивим.
Чланом 20. Закона о основама својинскоправних односа прописани су

начин и стицања права својине. Између осталог одређено је да се својина може
стећи по основу самог закона, на основу правног посла, путем наслеђивања и
одлуком надлежног државног органа. Чланом 70. Закона о основама
својинскоправних односа дефинисан је појам државине и државину ствари има
свако лице које непосредно врши фактичку власт на ствари, то је непосредна
државина, док посредна државина се може дефинисати као државина ствари које
има лице које фактичку власт врши преко неког другог лица, коме је по основу
подуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања послуге или другог
правног посла дала ствар у непосредну државину.
Дакле, имајући у виду ова два института и императивне норме којима се
државина дефинише као фактичка власт на ствари, а својина као правна власт на
ствари и где се најчешће дешава да је власник ствари истовремено и држалац
ствари, у конкретном случају Тужилац је доказао да има само државину али не и
својину ствари. По оцени Привредног апелационог суда основани су жалбени
наводи Туженог који указује да право којим Тужилац располаже није право које
спречава извршење. …….. Дакле, неспорно је да је Уговором о трајном преносу
државине и права коришћења Ов. бр. 2417/12 од 05.07.2012. године на Тужиоца
пренето право државине преметне непокретности и то је извршни дужник пренео
право којим је у том моменту располагао, што је забележено и у катастру
непокретности решењем за катастар непокретности Панчево у односу на
75
предметну непокретност. Као што је напред речено постојање ове забележбе

упућује да је на Тужиоца пренето само право државине како је то напред и
објашњено али не и право својине.
38. Недопустивост извршења

у случају постојања ванкњижне својине
(Члан 33. Закона о основама својинскоправних односа и

члан 145. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Трећа лица која истичу да имају право које спречава извршење на

одређеној непокретности не морају нужно бити књижни власници.
Правилно је првостепени суд применио материјално право када је усвојио

захтев тужиоца. Правилан је материјалноправни закључак првостепеног суда да
не постоје услови да се извршење спроведе на наведеној непокретности, јер
тужилац има право које спречава извршење. Тужилац је током првостепеног
поступка доказао да има правни основ за стицање својине, да му је непокретност
предата у државину и да је након тога и уписан у јавне књиге као носилац права.
Насупрот жалбеним наводима првотуженог, правилно је првостепени суд
приликом одлучивања применио одредбу члана 33. Закона о основама
својинскоправних односа. Наведеном одредбом прописано је да се на основу
правног посла право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу, али и
на други одговарајући начин одређен законом. У конкретном случају, предметна
непокретност тужиоцу је предата на основу закљученог правног посла који је
извршен, јер је након исплате купопродајне цене извршена и предаја
непокретности у државину тужиоцу, на који начин је тужилац стекао својство
ванкњижног власника предметног стана.
Наиме, Законом о извршењу и обезбеђењу прописано је да трећа лица која
истичу да имају право које спречава извршење, могу своје право доказивати у
парници. Тужилац је истицао да има право својине на предметном стању.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу нигде није предвиђено да они морају
бити књижни власници, нити закон захтева искључиво постојање уписаног права
својине на непокретности ни у погледу услова да се одреди извршење на
непокретности, а како то произлази из одредбе члана 145. овог закона, којом је
76
предвиђено да се извршење може одредити и на непокретности извршног

дужника која се налази на подручју на коме су успостављене јавне књиге иако
непокретност није уписана. Дакле, како према цитираним одредбама Закона о
извршењу и обезбеђењу ванкњижна својина има правног значаја, па како је
друготужени располагао предметним станом пре доношења решења о извршењу,
то су неосновани жалбени наводи да признање тужбеног захтева које је
друготужени учинио у парници која се водила ради утврђења права својине
тужиоца, не производи правно дејство према првотуженом као повериоцу.
39. Предаја покретне ствари
(Члан 34. став 6. Закона о основама својинскоправних односа)
Предаја покретне ствари ради стицања права својине на основу

правног посла, сматра се извршеном и онда када то произлази из околности
конкретног случаја.
Насупрот жалбеним наводима тужиоца, на правилно и потпуно утврђено

чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право
садржано у члану 34. став 6. Закона о основама својинскоправних односа, када је
утврдио да из конкретних околности произилази да је дошло до предаје уговорене
робе тужиоцу.
Стога су без утицаја жалбени наводи да није разјашњено да ли је до
премештаја дошло на молбу складиштара упућену тужиоцу или по предлогу
тужиоца, јер је свакако тужилац био лице који је одобрио, односно сагласио се да
се предметни сунцокрет премести, на који начин је тужилац располагао
предметним сунцокретом. Такође није од утицаја сврха премештања предметног
сунцокрета, односно да ли је у питању ослобађање просторија складиштара или
продаја сунцокрета трећем лицу, битно је да је својим радњама, као активни
учесник у пословном односу, тужилац располагао предметним сунцокретом, чиме
се доказује да му је сунцокрет предат.
77
40. Раскид уговора о откупу стана

у друштвеној својини са отплатом на рате
(Члан 26 Закона о становању - „Службени гласник РС“ бр. 50/92, 76/92,

84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95-др. Закон,
49/95, 16/97…. 99/11)
Доцња купца стана у друштвеној својини у плаћању доспелих

месечних рата цене није релевантна за раскид уговора о откупу стана, него
само немогућност купца да из оправданих разлога не може да отплаћује стан.
Одредбом члана 26. став 1. Закона о становању („Сл. гласник РС“ бр.
50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95-др. Закон, 49/95,
16/97…. 99/11) је прописано да ако купац стана из оправданих разлога не може да
отплаћује дуг, због губитка редовних прихода, а које је имао он и чланови
његовог породичног домаћинства који са њим станују, раскида се уговор о откупу
стана и стиче сусвојина на делу стана сразмерно броју отплаћених рата у односу
на укупан број уговорених рата. Према ставу 2. истог члана у случају из става 1.
овог члана ранији купац наставља да користи стан у својству закупца стана у
друштвеној својини на неодређено време на делу стана на коме није стекао
сусвојину.
Имајући у виду горе цитирану одредбу из Закона о становању, према
налажењу Привредног апелационог суда сврха ове норме и њен циљ јесте заштита
купца стана у друштвеној својини, када је уговор закључен са отплатом на рате, за
случај да купац из оправданих разлога не може да отплаћује дуг због губитка
редовних прихода, а које је имао он и чланови његовог породичног домаћинства
који са њим станују. У том смислу релевантне чињенице за правилну примену
одредбе члана 26. Закона о становању јесу, да ли купац стана уопште не може да
отплаћује дуг из оправданих разлога, a то су разлози који су таксативно наведени.
У таквом случају, уследио би раскид уговора по самом закону.
У конкретном случају првостепени суд је утврдио да је тужена уплаћивала
рате у доцњи али није утврдио да ли тужена може, односно да ли не може да
отплаћује дуг, при чему тужена тврди да може, а из налаза и мишљења вештака и
достављених доказа произилази да је тужена до закључења главне расправе
исплатила рате са којима је иначе раније била у задоцњењу, као и све рате које су
до тада доспеле. Стога је нејасно образложење првостепеног суда да због тога што
је тужена извршавала своју обавезу плаћања у доцњи су се стекли услови за
раскид уговора из члана 26. Закона о становању. На наведено основано тужена
78
указује у жалби. У конкретном случају доцња у плаћању рата није релевантна,

него је релевантно да ли купац може да отплаћује дуг који се односи на рате које
доспевају.
Из наведених разлога је због погрешне примене материјално правне
одредбе из члана 26. став 1. Закона о становању остало и непотпуно утврђено
чињенично стање. Првостепени суд није утврдио, полазећи од свих изведених
доказа, укључујући и налаз и мишљење вештака, те извршене уплате од стране
тужене, као и примања која тужена остварује по основу пензије, да ли тужена
може, односно не може да отплаћује дуг. Само у ситуацији да тужена не може да
отплаћује дуг, стекли би се услови за примену члана 26. став 1, те потом и члана
26. став 2. истог Закона о становању. Међутим првостепени суд ову битну
чињеницу није утврдио и за сада је дао нејасне разлоге за своју одлуку, због чега
је првостепена пресуда морала бити укинута.
41. Национализована имовина као део имовине

субјекта приватизације
(Члан 4. Закона о враћању (реституцији) имовине

црквама и верским заједницама)
Када је купац капитала знао да се у саставу имовине субјекта

приватизације налази имовина која је национализована и при томе је дао
сагласност да се са истом поступи у складу са законом који регулише ту
област, то значи да је пристао на последице евентуалног враћања имовине
бившим власницима.
Према члану 4. Закона о враћању (реституцији) имовине црквама и

верским заједницама, враћање имовине се врши натуралном облику или се
накнађује у виду друге одговарајуће имовине или исплатом тржишне новчане
накнаде само ако враћање у натуралном облику или у виду друге одговарајуће
имовине није могуће, а о чему одлуку доноси Агенција за реституцију - јединица
за конфесионалну реституцију по спроведеном поступку.
…
Када је купац капитала знао да купује капитал у чијем саставу се налази
имовина која је национализована и када је при томе дао сагласност да се са истом
79
поступи у складу са Законом који регулише ту област, на тај начин је пружена

заштита власницима национализоване имовине, а како се то и у самом уговору
наводи. То би значило да у таквој ситуацији нема места истицању било каквих
захтева за накнаду штете, нити враћања цене, према продавцу капитала, будући да
је закључењем уговора са оваквом одредбом купац пристао на последице
евентуалног враћања имовине бившим власницима, због чега је тужбени захтев
друготужиоца и трећетужиоца неоснована. ...
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж 1775/18 09.08.2018. године)
42. Уговор о закупу и стечај
(Члан 99. Закона о стечају)
Закуп непокретности не престаје отварањем поступка стечаја.
Уговор о закупу је закључен између туженог, као закупца, и тужиоца, као

закуподавца, пре отварања поступка стечаја над закуподавцем. У смислу одредбе
члана 99 став 1 Закона о стечају, закуп непокретности не престаје отварањем
поступка стечаја, како је то правилно утврдио и првостепени суд. Пре продаје
продаје стечајног дужника, као правног лица, предмет закупа је процењен и
састави је део уговора о продаји стечајног дужника, као правног лица. Након
продаје стечајног дужника, као правног лица, у смислу одредбе члана 136 став 1
Закона о стечају, стечајни поступак се у односу на стечајног дужника обуставља а
наставља у односу на стечајну масу. Ставом 7 истог члана је прописано да се у
регистру привредних субјеката и другим одговарајућим регистрима региструју
промене (правне форме, оснивача, чланова и акционара и других података) на
основу уговора о продаји стечајног дужника, као правног лица, у складу са
законом којим се уређује регистрација привредних субјеката.
Из наведеног следи да је тужени, од дана закључења уговора о закупу,
имао једно лице као закупца, „М“ ДОО, Б, који је, у моменту закључења уговора о
закупу, био активно привредно друштво, затим је над истим привредним
субјектом, отворен поступак стечаја, што не утиче на континуитет јер се ради о
истом правном лицу, сада у стечају, а у току поступка стечаја стечајни дужник је
продат као правно лице, што је довело само до промене оснивача тог истог
привредног субјекта код Агенције за привредне, односно купац стечајног дужника
је уписан као оснивач.
80
Стога нису основани жалбени наводи туженог којима указује да се не може

прихватити закључак првостепеног суда да су парничне странке биле у
облигационом односу по основу уговора о закупу од 23.04.2015. године. Насупрот
наводима жалбе, није постојала обавеза стечајног управника да, након отварања
поступка стечаја, са туженим, као закупцем, закључи анекс уговора о закупу, као
и што није постојала обавеза да се анекс закључи након продаје стечајног
дужника као правног лица, обзиром да то није прописано ни једном одредбом
Закона о стечају.
43. Продаја стечајног дужника
(Члан 231. Закона о парничном поступку

у вези члана 132. и члана 135. Закона о стечају)
Продајом стечајног дужника као правног лица купац на оригинарни

начин стиче капитал, а не имовину привредног друштва у стечају.
Имовина друштвеног предузећа у стечају након приватизације и
продаје мења облик својине, јер облик својине купца одређује и облик
својине купљене имовине.
Разлоге првостепеног суда делимично прихвата и Привредни апелациони

суд.
Најпре, потребно је имати у виду одредбу члана 18. Закона о враћању
одузете имовине и обештећењу, где су прописани изузеци од враћања у
натуралном облику непокретности, па је наведено да се не враћа право својине на
непокретностима које на дан ступања на снагу овог закона се налази у имовини
правног лица које је продато у поступку стечаја. Наведено указује, да овде
умешач на страни тужиоца има право на обештећење, али не у натуралном облику
јер је својину стекло треће лице. Исто би даље значило да је без утицаја навод
жалбе Републике Србије да је у конкретном случају вршена продаја капитала
правног лица, а не имовине правног лица, те да се оригинарни начин стицања у
смислу одредбе члана 20. Закона о основама својинскоправних односа могао
односити само на купљени капитал од стране ДОО „С“, али не и на спорну зграду
„З“, будући да је продаја и процена имовине вршена под надзором и уз одобрење
суда. Како је део имовине био предмет процене у поступку стечаја исти није ушао
81
у преосталу стечајну масу, већ је након продаје представљао саставни део активе
„Т“ без ознаке у стечају. Међутим, чак и када се не би радило о оригинарном
стицању својине на основу одлуке стечајног суда, исто не би променило
правилност материјалноправног закључка првостепеног суда да је тужбени захтев
тужиоца неоснован.
44. Општи услови за побијање

правних радњи стечајног дужника
(Члан 98. Закона о стечајном поступку

(„Службени гласник РС“ бр. 84/04, 85/05-др. Закон))
Нема услова за побијање уколико суд не утврди битну чињеницу, а то

је нарушавање равномерног намирења стечајних поверилаца или оштећење
поверилаца, настало услед правне радње која је предмет побијања.
Према члану 98. став 1. и 4. Закона о стечајном поступку („Службени

гласник РС“ бр. 84/04, 85/05-др. закон), правни послови и друге правне радње
закључене односно предузете пре покретања стечајног поступка, којима се
нарушава равномерно намирење стечајних поверилаца или оштећују повериоци
као и правне послове и друге правне радње којима се поједини повериоци
стављају у погоднији положај, могу побијати стечајни управник у име стечајног
дужника и повериоци у складу са одредбама овог закона. Побијање се може
вршити од дана отварања стечајног поступка до дана одржавања рочишта за
главну деобу стечајне масе. Даље је одредбама члана 99. Закона о стечајном
поступку прописано под којим условима је могуће побијање уобичајеног
намирења, а одредбама члана 100. истог закона под којим условима је могуће
побијање неуобичајеног намирења. Првостепени суд заузима становиште да је
давањем предметне изјаве о компензацији дошло до намирења туженог које се
може окарактерисати као неуобичајено намирење, али занемарује да је до
намирења туженог дошло у износу од 202.204,80 динара, иако је укупно
потраживање туженог пре овог пребијања износило 1.346.914,03 динара, а да је и
након извршеног пребијања потраживање туженог у износу од 1.144.709,23
динара преостало непријављено у стечајном поступку. Не ради се о таквој врсти
82
намирења на коју тужени не би имао право, па се исто не може сматрати

неуобичајеним намирењем. На конкретан случају примењују се одредбе члана 99.
Закона о стечајном поступку који регулишу услове под којима се може побијати
уобичајено намирење. Услови за побијање прописани су ставом 1. овог члана, па
се правни посао или друга правна радња предузета за последњих 3 месеца пре
подношења предлога за покретање стечајног поступка којима се једном
повериоцу пружа обезбеђење или даје намирење на начин и у време који су у
складу са садржајем његовог права, може побијати ако је у време када је предузет
стечајни дужник био неспособан за плаћање а поверилац знао или морао знати за
његово неспособност плаћања. Из наведених одредаба чланова 98. и 99. Закона о
стечајном поступку произлази да су општи услови за побијање: да је дошло до
нарушавања равномерног намирења стечајних поверилаца или оштећења
поверилаца и да се побијање врши од дана отварања стечајног поступка до дана
одржавања рочишта за главну деобу стечајне масе. За поједине врсте побијања
прописани су посебни услови, па су услови за побијање уобичајеног намирења:
објективни услов да је радња предузета у последња 3 месеца пре подношења
предлога за покретање стечајног поступка и субјективни услов да је поверилац
знао или је морао знати за неспособност дужника за плаћање. За побијање
правних радњи стечајног дужника неопходно је да буду испуњени како општи
тако и посебни услови за одређену врсту побијања.
(Из пресуда Привредног апелационог суда Пж 6153/16 од 31.05.2018. године)
45. Дозвољеност побијања правних послова

и правних радњи стечајног дужника док траје његова реорганизација
у складу са Законом о стечајном поступку
(Члан 98-108. Закона о стечајном поступку)
Ако се стечај води по одредбама Закона о стечајном поступку,

дозвољено је побијати правне послове и правне радње стечајног дужника
предузете пре отварања стечаја и док траје реорганизација, имајући у виду
да се након усвајања плана реорганизације стечајни поступак не обуставља.
Према налажењу Привредног апелационог суда, нејасни су разлози

првостепене пресуде о дозвољености побијања правних послова и правних радњи
стечајног дужника за време трајања његове реорганизације. Образложење
83
првостепеног суда одговара регулативи из Закона о стечају („Службени гласник

РС“ бр. 104/09, 99/11 – др. закон, 71/12 – одлука УС, 83/14 и 113/17). Према том
закону заиста није допуштено побијати правне послове и правне радњи стечајног
дужника док се он налази у реорганизацији, због тога што се, у складу са чл. 166
ст. 2 Закона о стечају, по правноснажности решења о потврђивању усвајања плана
реорганизације стечајни поступак обуставља.
Закон о стечајном поступку („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 85/05 –
др. закон) другачије уређује ово питање. Обустављање стечајног поступка није
правна последица усвајања плана реорганизације. Стечајни поступак се и након
усвајања плана реорганизације води над стечајним дужником. У одредби 104
Закона о стечајном поступку прописани су изузеци од побијања. Наиме, не могу
се побијати правни послови закључени односно правне радње предузете ради: 1)
извршења одобреног плана реорганизације стечајног дужника предузета после
покретања стечајног поступка; 2) настављања послова предузетих после
покретања стечајног поступка; 3) исплате по меницама или чековима ако је друга
страна морала примити исплату да не би изгубила право на регрес против осталих
меничних односно чековних обвезника. Усвајање плана реорганизације, дакле,
није прописано као изузетак од побијања. Због тога је, према налажењу
Привредног апелационог суда, дозвољено вршити побијање правних послова и
правних радњи стечајног дужника док траје његова реорганизација, под условима
предвиђеним одредбама чл. 98-108 Закона о стечајном поступку.
46. Уговор између привредног друштва

и његовог заступника
(Члан 42. Закона о привредним друштвима)
Није ништав уговор закључен између заступника друшта и једног од

оснивача и самог друштва, ако је закључењу уговора претходила седница
скупштине друштва.
Према члану 42. став 1 Закона о привредног друштва заступник друштва,

пуномоћник по запослењу и прокуриста не може без посебног овлашћења
наступати као друга уговорна страна и са друштвом закључивати уговоре у своје
име и за свој рачун, у своје име а за рачун другог лица, нити у име и за рачун
84
другог лица. Према ставу 2 истог члана овлашћење из става 1. овог члана даје се
одлуком ортака, комплементара, односно скупштине, осим ако је оснивачким
актом, односно статутом другачије одређено.
Наиме, спорни Уговор јесте закључио тужилац са туженим, и то на начин
што је испред скупштине тужиоца иступао овде тужени као сауговарач. Међутим,
тужени је према садржини оснивачког акта тужиоца, као привредног друштва,
законски заступник тужиоца – директор, као оснивач са уделом од 50 %, при чему
је закључењу наведеног Уговора претходила седница Скупштина друштва којој је
присуствовао и други члан ..., који је дао сагласност да се са туженим потпише
уговор, да исплаћује себи Уговором о делу загарантовану плату у износу од 500
евра нето из радног односа, односно 2000 евра када ступи као директор са радним
односом. Имајући у виду да јe у конкретном случају постојала сагласност
скупштине, за закључење у смислу члана 42. Закона о привредним друштвима то
правилно првостепени суд закључује да предметни уговор није ништав.
47. Начин стицања својине друштва на имовини оснивача
Друштво може стећи својину на имовини оснивача само уносом те

имовине као неновчаног улога од стране оснивача приликом оснивања или
доцније, додатним неновчаним улозима ради повећања основног капитала
друштва, као и на основу правног посла између оснивача и друштва.
Тужилац фактички својим жалбеним наводима указује на погрешну

примену материјалног права, чак и када се позива на погрешно и непотпуно
утврђено чињенично стање, и то наводима да је тужилац основан од стране
туженог као јединог оснивача, али како је тужени основан од стране два оснивача,
који су унели неновчани улог у друштво, то се има сматрати да је и тужилац тако
основан и то са капиталом са којим је основан и тужени. Ови жалбени наводи
тужиоца су неосновани, јер је тужилац основан као друштво са ограниченом
одговорношћу, од стране једног члана друштва, који зато поседује 100% удела у
основном капиталу тужиоца као друштва, и тиме постаје члан друштва тужиоца, у
смислу чл. 139 и чл. 143. Закона о привредним друштвима. Основни регистровани
капитал тужиоца као друштва износи 500,00 динара, према решењу Агенције за
85
привредне регистре од 22.08.2013. године, а до повећања основног капитала

тужиоца као друштва није дошло, на начин прописан чл. 146. Закона о
привредним друштвима. Стога је првостепени суд правилно нашао да је тужени
постао власник, односно корисник, дела катастарске парцеле бр. 11557 и то 2008
године уносом исте као неновчаног улога од стране своја два оснивача, а објекта
за технички преглед возила са опремом 2009 године куповином истих по
приложеним рачунима. За ту имовину туженог тужилац није доказао да је пренета
у његову својину, уносом као неновчаног улога у тужиоца као друштво од стране
туженог као оснивача, и то кат.парцеле, за коју је тужени уписан као корисник, а
одлуком туженог као друштва или уговором о преносу имовине за покретне
ствари.
48. Постављање привременог заступника
Поверилац друштва као заинтересовано лице овлашћен је да захтева

да суд у ванпарничном поступку постави привременог заступника када
привремени старалац заоставштине не врши своја законска права.
Међутим, другостепени суд ценећи жалбене наводе налази да исти не

утичу на правилност и законитост првостепеног решења. Наиме, жалилац у жалби
истиче да је у току договор са стараоцем заоставштине адвоката МК (јер парница
покренута од стране других наследника још траје и оставина је у прекиду) јер је
АПР донео одлуку да о именовању законског заступника предлагача може да то
уради адвокат МК као привремени старалац заоставштине пок. ДР, тј. да упише
директора фирме и да поднесе регистрациону пријаву у АПР. Међутим, ови
жалбени наводи не утичу на правилност донетог решења.
Одредбом члана 172. став 2. Закона о привредним друштвима, предвиђено
је да на захтев друштва или једног од наследника преминулог члана друштва, суд
надлежан за спровођење оставинског поступка и за преминулог члана друштва
може поставити привременог стараоца заоставштине који ће у име и за рачун
наследника преминулог члана друштва вршити чланска права у друштву.
Из решења Првог основног суда од 09.08.2011. године која је постало
правоснажно дана 29.02.2012. године, произилази да је за привременог стараоца
86
заоставштине пок. ДР именован адвокат МК до правоснажног окончања

оставинског поступка који је овлашћен да у име наследника тужи и буде тужен, да
наплаћује потраживање и исплаћује дугове и испоруке и уопште да заступа
наследника, а исти је одређен у складу са чланом 210. и 211. Закона о
наслеђивању.
Наиме, према Закону о привредним друштвима привремени старалац
заоставштине је овлашћен да у име и за рачун наследника преминулог члана
друштва врши чланска права у друштву. Решење о постављању привременог
стараоца заоставштине донето 09.08.2011. године, а до доношења ожалбеног
решења није постављен заступник противника предлагача.
Противник предлагача је остао без заступника још 2005. године, те свакако
предлагач као лице које је покренуло извршни поступак против противника
предлагача као извршног дужника, (а који је прекинут из разлога што доставе у
извршном поступку не могу да се врше јер не постоји лице коме треба доставити
решење и акта које се донесе у извршном поступку), очигледно као
заинтересовано лице је овлашћен да у ванпарничном поступку захтева да суд
постави привременог заступника друштву у ситуацији као ни привремени
старалац заоставштине то није урадио од 09.08.2011. године.
Предлагач је предложио БА из Б, јер по становишту другостепеног суда
нема сметњи за постављање привременог заступника од стране заинтересованог
лица када је друштво остало без заступника а привремени старалац заоставштине
то није учинио до доношења ожалбеног решења, при чему временски период
именовања до доношења ожалбеног решења очигледно указује на одсуство воље
за вршење наведеног права.
(Из решења Привредног апелационог суда Пвж 92/18 од 21.03.2018. године)
49. Уговор као основ за стицање права својине на уделу
Пуноважан основ за стицање права својине на уделу је уговор

закључен у писменој форми са овереним потписима преносиоца и стицаоца,
па сама изјава преносиоца о преносу удела не представља основ за стицање
права својине на уделу.
87
Чланом 176. наведеног Закона предвиђено је да се удео члана друштва

може поделити: 1. по основу уговора о преносу дела удела, 2. по основу правног
следбеништва, 3. уговором о подели удела између сувласника и у другим
случајевима у складу са законом.
Правилно је првостепени суд одбио примарни тужбени захтев којим је
тужилац тражио да се утврди да је стекао 50% удела у основном капиталу
привредног друштва за инвестиције и услуге „P“ ДОО из П са седиштем у ул. …,
оснивачког и уписаног у регистар решењем Агенције за привредне регистре у Б
БД …. од 24.11.2009. године са свим правима која му по закону и оснивачком акту
овог друштва припадају, те да је тужени дужан да трпи да тужилац по основу ове
пресуде упише свој удео у основном капиталу друштва „P“ у Регистру Агенције
за привредне регистре.
Тужилац до закључења главне расправе није доставио уговор о преносу
удела закључен у писменој форми и са овереним потписима преносиоца и
стицаоца да би на основу истог могао да стекне право својине на 50% удела у
привредном друштву „P“ нити је доставио доказе да је на други начин стекао 50%
удела у наведеном друштву у складу са Законом о привредним друштвима. Изјава
на коју се тужилац позива не може да служи као основ за стицање права својине
на 50% удела нити је такав начин стицања и преноса удела предвиђен Законом о
привредним друштвима, при чему је тужени оспорио и веродостојност исте. Из
утврђеног чињеничног стања произилази да наведена изјава није састављена од
стране туженог као и да су остављани бланко меморандуми испечаћени и
потписани због природе посла. Наведена изјава не може да служи као основ за
стицање права на удео и иста евентуално може да служи као доказ у погледу
основа за штету при чему је тужени оспорио веродостојност исте и код таквог
стања правилно је првостепени суд закључио да је терет доказивања у погледу
веродостојности исправе на тужиоцу применом члана 231. Закона о парничном
поступку. При томе је тужилац и предложио вештачење од стране вештака
графолошке струке, те је наведени предлог повукао, а повукао је и предлог за
економско вештачење у погледу висине накнаде штете. Сходно томе правилан је
закључак првостепеног суда да у погледу евентуалног тужбеног захтева тужилац
није доказао ни основ ни висину.
88
50. Ништавост одлуке о повећању капитала
Ништава је одлука о повећању капитала друштва са ограниченом

одговорношћу, ако није регистрована код Агенције за привредне регистре, у
року од шест месеци од дана доношења.
Нормативни оквир за поступање приликом повећања основног капитала

акционарских друштава, предвиђен чл. 294 ст. 1 Закона о привредним друштвима,
сходно примењује и према привредним друштвима регистрованим у форми
друштва са ограниченом одговорношћу (ДОО), а на шта упућује одредба чл. 149
ст.1 тог Закона. Отуда произлази да се одлука о повећању основног капитала
друштва са ограниченом одговорношћу, региструје у складу са законом о
регистрацији, у року од шест месеци од дана доношења. Тако следи и да одлука о
повећању основног капитала друштва за ограниченом одговорношћу, која није
регистрована у складу у року од шест месеци од дана доношења, ништава је.
51. Утврђење вредности удела ради откупа по одлуци суда
(Чланови 346, 444, 445. у вези

члана 446. Закона о привредним друштвима)
Утврђење вредности удела члана ради откупа, када је откуп удела као
мера наложен одлуком суда, врши се на дан доношења судске одлуке, а не на
дан неслагања члана са неком од одлука друштва, који је претходио
доношењу судске одлуке.
Такође је погрешан закључак првостепеног суда да се проценат удела

предлагача и утврђење вредности удела према проценту врши на дан донете
одлуке противника предлагача о промени правне форме, јер је и сам првостепени
суд закључио да се овде не ради о остварењу права предлагача као несагласних
89
чланова на откуп удела због неслагања са одлуком о промени правне форме

противника предлагача, већ о остварењу права на откуп удела по пресуди тог суда
П. 183/10. Ако је већ извео закључак да предлагачи траже утврђење вредности
удела и исплату по цитираној пресуди, то је и дан утврђења процента удела
предлагача и вредност њихових удела према тако утврђеном проценту морао да
буде на дан доношења пресуде тог суда П. 183/10, правилним тумачењем чл. 346.
став 4. тачка 6 Закона о привредним друштвима, важећим у време доношења ове
судске одлуке.
Насупрот томе, првостепени суд утврђује проценат удела предлагача на
дан када је противник предлагача био акционарско друштво, а не друштво са
ограниченом одговорношћу, на који начин меша и структуру капитала ове две
врсте правне форме привредних друштава, на шта се такође основано указује
жалбом противника предлагача.
Обзиром да је и налог вештацима био дат да се утврди проценат и вредност
удела предлагача на дан 22.06.2007. године, а не на дан када је одлуком суда
одређена мера откупа удела предлагача, то је и чињенично стање погрешно и
непотпуно утврђено и на исто погрешно примењено материјално право и то
одредбе чл. 346. став 4. тачка 6, чл. 444 и чл.445 у вези чл. 446. тада важећег
Закона о привредним друштвима.
52. Судска заштита права на откуп удела
(Члан 444. у вези члана 346. став 4. тачка 6.

Закона о привредним друштвима
(„Службени гласник РС“, бр. 125/04))
Када друштво не утврди тржишну вредност удела ради откупа, члан

друштва своје право на откуп остварује у парничном, а не ванпарничном
поступку.
Наиме, тачна је констатација првостепеног суда да предлагачи своје право

на откуп удела остварују на основу пресуде тог суда П. 183/10, а не као
несагласни чланови по основу прописаног права на неслагање и откуп удела од
стране друштва, према чл. 444 тада важећег Закона о привредним друштвима.
Наведеном пресудом тог суда П. 183/10 је одбијен тужбени захтев овде
90
предлагача као тужилаца за давање налога за престанак противника предлагача

као туженог друштва покретањем поступка ликвидације, уз одређивање мере
којом је противнику предлагача као туженом наложено да од овде предлагача као
тужилаца откупи њихове уделе које поседују код друштва, и то као мере
предвиђене чл. 346. став 4 тачка 6 тада важећег Закона о привредним друштвима.
Како суд у том поступку није утврдио вредност удела предлагача као тужилаца, а
противник предлагача није доборовољно извршио ову меру откупом удела
предлагача, то је правилна и констатација првостепеног суда да се предлагачима
мора омогућити остварење њиховог права на откуп удела у судском поступку,
сходном применом одредби чл. 444 и чл. 445 тада важећег Закона о привредним
друштвима.
Зато нису основани н жалбени наводи противника предлагача да су
предлагачи морали да се обрате друштву захтевом за откуп удела, ради
реализације њиховог права по чл. 444.Закона о привредним друштвима, јер се
овде не ради о остварењу права члана друштва на неслагање и откуп удела у
поступку прописаним чланом 444.Закона о привредним друштвима, већ о
поступку за остварење права предлагача на откуп удела по правоснажној пресуди
тог суда П. 183/10, када се само сходно примењују одредбе чл. 444 и чл. 445
Закона о привредним друштвима, приликом остварења тог права.
Међутим, погрешно је првостепени суд закључио да предлагачи то право
могу остварити у ванпарничном поступку, а не у парничном поступку, на шта се
основано указује жалбом противника предлагача. Наиме, у ситуацији када
друштво не утврди тржишну вредност удела, члан друштва може поднети тужбу
за утврђење вредности удела и да захтева да се наложи друштву исплата те
вредности, према чл. 444. став 9 и став 10. тада важећег Закона о привредним
друштвима.
53. Принудна ликвидација друштва
(Члан 546. тачка 8. Закона о привредним друштвима

(„Службени гласник РС“, бр. 125/04))
У случају принудне ликвидације друштва суд нема овлашћење да

друштву постави принудног ликвидационог управника или привременог
заступника.
91
Одредбама чл. 546, 547 и 548. Закона о привредним друштвима су

прописани разлози за покретање поступка принудне ликвидације, начин
покретања поступка и последице брисања друштва из регистра у случају
принудне ликвидације. У конкретном случају, Агенција за привредне регистре је
покренула поступак принудне ликвидације из разлога који је прописан чл.546.
тачка 8. Закона о привредним друштвима, а то је када друштво остане без
законског заступника, а не региструје новог у року од три месеца од дана брисања
законског заступника из регистра привредних субјеката. У случајевима који су
прописани чл. 546. закона, регистратор који води регистар привредних субјеката
по службеној дужности преводи друштво у статус ''у принудној ликвидацији'' и
истовремено објављује оглас о принудној ликвидацији на интернет страници
регистра привредних субјеката у непрекидном трајању од шест месеци. Оглас
садржи дан објаве огласа, пословно име и матични број друштва, разлог принудне
ликвидације, као и обавештење повериоцима да у року од шест месеци од дана
објаве огласа могу поднети предлог за покретање стечаја надлежном суду, у
складу са законом којим се уређује стечај. Ако регистар привредних субјеката у
року од годину дана од дана објаве огласа не прими решење надлежног суда о
отварању стечаја над друштвом принудној ликвидацији, регистратор који води
регистар привредних субјеката по службеној дужности брише друштво из
регистра.
Значи, у случају покретања поступка принудне ликвидације, повериоци тог
друштва имају само могућност да у прописаном року од шест месеци од дана
објаве огласа поднесу предлог за покретање стечаја надлежном суду, у ком
поступку даље могу остваривати своја права на намирење потраживања према
друштву у принудној ликвидацији, онда у стечају. Законом није прописано да
регистратор поставља принудног ликвидационог управника, па је првостепени
суд правилно извео закључак да не постоји могућност да по предлогу предлагача
постави ликвидационог управника, јер је принудна ликвидација потпуно други
институт престанка друштва у односу на ликвидацију друштва по одлуци самог
друштва, када друштво именује ликвидационог управника. Како законом није
прописан ни ванпарнични поступак у коме се може поставити привремени
заступник друштва за време трајања поступка принудне ликвидације, то је
правилан и закључак првостепеног суда да се у ванпарничном поступку, након
покретања поступка принудне ликвидације, не може друштву поставити
привремени заступник, при том имајући у виду да нема упута на сходну примену
одредаба Закона о привредним друштвима о постављењу привременог заступника
друштва, када друштво нема законског заступника.
92
54. Савесност трећих лица
(Члан 398 а. Закона о предузећима)
Трећа лица као савесни купци која су се у правном промету поуздала у

тачност података из јавног регистра не могу да сносе штетне правне
последице проистекле из тако регистрованих података.
Правилно је првостепени суд ценио закључени Уговор о стратешком

партнерству између првотуженог и АД ''И'' 08.04.2002. године којим су уговорени
услови докапитализације туженог првог реда улагањем од стране АД ''И''
новчаног износа од 37.009.430,00 динара уз услов да таква уплата обезбеђује
најмање 51% укупног основног капитала туженог првог реда. Неспорна је
чињеница да је АД ''И'' уплатила износ од …. динара и да је у регистар
Трговинског суда у НС Фи. бр. … од 09.04.2002. године уписано да је туженом
првог реда приступио суоснивач АД ''И'' из Б са уписаним улогом од … динара
што представља 51% приватног капитала. При томе је правилан закључак
првостепеног суда да одредба члана 400б Закона о предузећима која је уведена
изменама Закона о предузећу које су ступиле на снагу 04.7.2002. године, није
могла у конкретном случају да се примени. С обзиром да је првотужени у
моменту закључења спорних уговора био уписан у регистру Трговинског суда као
предузеће са 51% приватног капитала што има за последицу да се не ради о
предузећу које послује са већинским друштвеним капиталом произилази да није
била потребна претходна сагласност агенције за закључење предметних уговора.
Чињеница је да је дана 19.02.2007. године Агенција за приватизацију донела
решење на основу члана 456. Закона о привредним друштвима и члана 192.
Закона о општем управном поступку којим је поништила одлуку надлежног
органа Предузећа ''И'' из БП на основу које је предузеће закључило уговором о
продаји локала са ШЂ, уговор о продаји локала са ШК, уговор о продаји локала са
ПП и уговор о продаји локала са ИМ, али правилно првостепени суд налази да
иста не доводи до усвајања тужбеног захтева.
Чланом 103. Закона о облигационим односима предвиђено је да уговор
који је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима јесте
ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако
закон у одређеном случају не прописује што друго.
У ставу 2. предвиђено је да ако је закључење одређеног уговора забрањен
само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго
предвиђено за одређени случај а страна која је повредила законску забрану
сносиће одговарајуће последице.
93
Одредба члана 398а Закона о предузећима не прописује као санкцију

апсолутну ништавост уговора а из утврђеног чињеничног стања произилази
савесност друго, треће, четврто и петотуженог за закључење наведеног уговора
будући да је у катастру непокретности уписано право коришћења НДП ''И'',
процедура продаје предметне непокретности спроведена је у складу са законом а
у регистру који се водио код надлежног суда уписано је да је АД ''И'' члан са 51%
основног капитала. Код ових чињеница тужени од 2-5 реда као трећа савесна лица
која су се у правном промету поуздала у регистроване податке не могу да сносе
штетне правне последице па је другостепени суд и потврдио одлуку првостепеног
суда.
55. Упис задружне својине
(Члан 111. Закона о задругама)
Задруга која се налази у поступку стечаја овлашћена је да поднесе

захтев за упис права задружне својине.
Пре свега, а супротно наводима жалбе, стечајни дужник има овлашћење да

ако су испуњени услови у смислу одредбе члана 111. Закона о задругама, поднесе
захтев за упис права задружне својине на земљишту које је на дан ступања на
снагу овог закона уписано као друштвена својина или као јавна својина а на којем
у складу са одредбом чл. 108 или чл. 109 Закона о задругама, права полаже
стечајни дужник- задруга. У том смислу не могу се прихватити жалбени наводи
жалиоца да се на стечајног дужника, обзиром да је у стечају, не примењују
наведене одредбе Закона о задругама и то одредбе члана 108., 109. и 111. будући
да, како је напред наведено, најважнија новина Закона о задругама јесте
решавање питања задружне својине. Од овог питања односно питања решавања
права на непокретностима у складу са одредбама Закона о задругама треба
разликовати одредбе којима се уређује услови и начин пословања задруга и
задружних савеза будући да се те одредбе по природи ствари могу односити само
на оне задруге које заиста и послују а не и на оне које су у стечају. У том смислу
без утицаја је жалбени навод жалиоца да се одредба члана 106. не примењује на
стечајног дужника као земљорадничку задругу у стечају будући да се наведена
одредба односи на постојеће задруге и задружне савезе које настављају са
94
пословањем, док се одредбе члана 108, 109. и 111, а по схватању овог суда односе
на све задруге које су као активна правна лица уписана у регистар без обзира да
ли се налазе у поступку стечаја или не. Супротно наводима жалбе управо од
решавања својинских права на непокретностима у смислу цитираних одредби
Закона о задругама зависи на који начин ће се вршити расподела евентуалног
деобног вишка.
56. Радња непоштене тржишне утакмице

у поступку јавне набавке
(Члан 50. Закона о трговини)
Подношењем понуде у поступку јавне набавке која не испуњава

услове јавне набавке, не чини се радња непоштене тржишне утакмице према
другом понуђачу чија понуда испуњава тражене услове. Други понуђач
заштиту својих права може остваривати у поступку прописаном Законом о
јавним набавкама, уколико наручилац закључи уговор са лицем чија понуда
не испуњава услове јавне набавке.
Правилна је и одлука првостепеног суда којом је тужбени захтев одбио у

делу којим је тражено да се утврди да је у одређеном поступку јавне набавке
учињена радња непоштене тржишне утакмице, те да се тужени обавеже да повуче
производе испоручене у овом поступку. Тачни су жалбени наводи и наводи
истицани током поступка да је наручилац у условима јавне набавке предвидео као
обавезан услов сертификат о усаглашености производа са стандардом EN14384. У
поступку ове јавне набавке право да понуде поднесу имали су сви понуђачи, па и
они који не испуњавају наведени услов у погледу сертификата о усаглашености,
каква је ситуација са туженим. Тужени је поднео понуду достављајући
документацију која не представља сертификат о усаглашености са стандардом, а
наручилац је супротно постављеним условима јавне набавке, као најповољнијег
понуђача одабрао туженог са којим је закључио уговор и од њега набавио робу.
Погрешно је становиште тужиоца да је тужени давањем понуде у предметном
поступку јавне набавке учинио радњу непоштене тржишне утакмице, јер није
тврдио да поседује сертификат о усаглашености, већ да његов производ има
тражене техничке карактеристике. Тужилац је заштиту својих права у овом
95
поступку могао захтевати на основу одредаба Закона о јавним набавкама, имајући

у виду да је наручилац тај који је не поштујући постављене услове јавне набавке,
као лице са којим ће закључити уговор изабрао туженог. Према чл. 148. Закона о
јавним набавкама, захтев за заштиту права може да поднесе понуђач, подносилац
пријаве, кандидат, односно заинтересовано лице које има интерес за доделу
уговора, односно оквирног споразума у конкретном поступку јавне набавке и који
је претрпео или би могао да претрпи штету због поступања наручиоца противно
одредбама овог закона. Одредбама Закона о јавним набавкама прописан је
поступак за заштиту права у поступку јавне набавке, као и надлежни органи који
у поступку јавне набавке одлучују о заштити права понуђача. У основи овог дела
тужбеног захтева постављеног од стране тужиоца, јесте интерес тужиоца да он
буде изабран као испоручилац робе у предметном поступку јавне набавке, будући
да у целини испуњава услове који су прописани јавном набавком, па је наведено
тужилац могао остварити у поступку за заштиту права понуђача пред
Републичком комисијом за заштиту права у поступцима јавних набавки, у складу
са одредбама Закона о јавним набавкама.
57. Одговорност за преношење информација
Правно лице које објави истините податке у циљу промовисања свог

пословног угледа, не чини радњу нелојалне конкуренције.
Према чињеничном стању које је првостепени суд утврдио до закључења

главне расправе, тужилац је тужбом тражио утврђење извршене радње непоштене
тржишне утакмице, односно нелојалне конкуренције од стране туженог која се
пре свега огледа у чињеници да је тужени на интернет презентацији објавио
информацију „Анализа пословне стабилности банака матичних ћелија и
биомедицинских центара у Србији“, која је састоји од табеле у којој је тужени
добио одличне оцене, док је тужилац означен оценом „не испуњава критеријуме“.
Такође, према наводима тужбе радња непоштене тржишне утакмице од стране
туженог се огледа и у чињеници да је тужени дана 23.11.2015. године на свом
сајту ставио вест под насловом „Славимо признање, награђујемо труднице“ у
коме се поново износи како је само тужени бр. 1 у свету матичних ћелија, односно
96
како је једино он финансијски стабилан. Тужени се током првостепеног поступка

бранио наводима да тужени ни један податак није изнео у циљу нарушавања
угледа и пословања тужиоца, већ искључиво у циљу величања свог пословног
угледа, те да је наведене податке прибавио од фирме Б д.о.о. Б. Оценом изведених
доказа првостепени суд налази да је тужбени захтев тужиоца неоснован, тј. да
нису испуњени услови из члана 50. Закона о трговини.
…
Правилно је првостепени суд применио материјално право садржано у
одредби члана 50. и 50. а) Закона о трговини када је одбио захтеве тужиоца.
Према одредби члана 50. став 1. Закона о трговини, непоштена тржишна утакмица
(нелојална конкуренција) је радња трговца усмерена против другог трговца,
односно конкурента, којом се крше кодекси морала и добри пословни обичаји, и
којом се наноси или може нанети штета другом трговцу (конкуренту), а нарочито:
1) изношењем неистинитих и увредљивих тврдњи о другом трговцу, 2) изношење
података о другом трговцу или његовој роби или услузи, који су усмерени на
нарушавање угледа и пословања тог трговца, 3) продајом робе са ознакама,
подацима или обликом, којима се оправдано ствара забуна код потрошача у
погледу извора, квалитета и других својстава те робе, 4) стицањем, коришћењем и
одавањем пословне тајне без сагласности њеног имаоца, ради отежавања његовог
положаја на тржишту и 5) обећање, односно давање поклона веће вредности,
имовинских или других погодности другим трговцима, како би се њиховом
даваоцу обезбедила предност у односу на конкуренте. Из цитиране законске
одредбе произлази дефиниција појма нелојалне конкуренције и истовремено
таксативно су наведени начини на које се може извршити непоштена утакмица-
нелојална конкуренција. Сам закон предвиђа да један од начина на који се може
извршити непоштена тржишна утакмица јесте изношење неистинитих и
увредљивих тврдњи о другом трговцу или изношење података о другом трговцу
или његовој роби или услузи који су усмерени на нарушавање услова и пословања
тог трговца. Дакле, дело нелојалне конкуренција пре свега подразумева изношење
неистинитих тврдњи. У конкретном случају, тужени је на свом сајту објавио тачне
податке које је преузео од стране компаније Б, односно фирме за процену
пословног бонитета. Да би изношење истинитих тврдњи о конкуренту
представљало дело нелојалне утакмице, потребно је да исто може да се подведе
под члан 50. став 1. тачка 2. Закона о трговини, односно да се ради о изношењу
података о другом трговцу или његовог роби или услузи која је усмерена на
нарушавање угледа и пословања тог трговца. Имајући у виду да нема доказа да је
тужени наведене истините податке објавио у циљу нарушавања угледа и
пословања тужиоца у конкретном случају, већ са циљем промовисања свог
пословног успеха, следи да је правилан закључак првостепеног суда да наведена
радња не представља радњу нелојалне конкуренције. Осим тога, неоснованост
97
захтева за утврђење дела непоштене утакмице, нужно чини неоснованим и захтев

за забрану њеног даљег вршења, као и за накнаду штете чији је узрок радња
непоштене утакмице.
58. Дефинисање својства робе
Стављање ознака стандарда, односно сертификата о испуњавању

стандарда, не може се сматрати ознакама које доводе до оправдане забуне код
купца у погледу својства робе.
Наиме, према члану 5. став 1.тачка 1. Закона о заштити потрошача,

потрошач је физичко лице које на тржишту прибавља робу или услуге у сврхе
које нису намењене његовој пословној или другој комерцијалној делатности.
Имајући у виду да је купац у конкретном случају правно лице које обавља
привредну делатност стављањем робе у промет, то се не може сматрати
потрошачем према одредбама Закона о заштити потрошача, из чега следи да се
одредбе овог закона не могу применити на конкретан случај. Осим тога, правилан
је закључак првостепеног суда да се стављање ознака стандарда, односно
сертификата о испуњавању стандарда такође не може сматрати ознакама које
доводе до оправдане забуне код купаца у погледу својства робе, о чему је
првостепени суд дао разлоге које у свему прихвата и другостепени суд.
98
59. Дескриптивне (описне) речи

као речи у слободној употреби
(Члан 50 а. Закона о трговини)
Описне речи, речи које указују на врсту и својства производа морају

бити у слободној употреби, јер је то у функцији информисања потрошача о
врсти и својствима производа, па зато не могу бити предмет заштите било
ког привредног субјекта.

закључења главне расправе, међу странкама није било спорно да у промет
стављају декоративни камен и да за обележавање користе реч ''облутак'' и то за
обележавање декоративног камена. При томе није било спорно и да не постоји
идентитет графичког изгледа ознаке ''облутак'' коју користи тужилац и коју
користи тужени. Првостепени суд утврђује изглед ознака тужиоца и туженог,
односно врши увид на интернет страницу тужиоца и туженог, претрагу према
ознаци ''облутак'', те оценом изведених доказа и исказа саслушаних сведока
закључује да радње предузете од стране туженог у промету не представљају
радње нелојалне конкуренције. Правилно првостепени суд закључује да реч
''облутак'' представља назив који се користи за речни, поточни и камен уз море
који је ваљањем постао обао, који се употребљава у грађевинарству за декорацију
дворишта, башта, украсних жардињера и сл., те да се ради о генеричној речи која
својим значењем описује робу на коју се односи, а та роба је врста камена. Реч
''облутак'' управо из тих разлога због свог описног карактера не може бити
предмет заштите било ког привредног субјекта. Она мора остати у слободној
употреби како би сви произвођачи могли на јасан и директан начин да укажу на
врсту и својства својих производа, те да на тај начин информишу потрошаче.
Стога је правилан закључак првостепеног суда да наведену ознаку имају право
користити тужилац и тужени, као и друга лица како и поступају, те да не постоји
могућност забуне код потрошача који поступа са пажњом која се у промету
очекује. Наведено не може бити последица радње нелојалне конкуренције већ
недистинктивног карактера ознаке коју обе стране употребљавају, која има
описни карактер и описује својства производа који је њоме обележен.
99
60. Забрана неовлашћеног коришћења и

стављања заштићеног знака на паковању или
средствима за обележавање робе
(Члан 38. Закона о жиговима)
Носилац жига има право да забрани неовлашћено коришћење

заштићеног знака за обележавање робе, као и паковања за робу или
средстава за обележавање робе, али за остваривање заштите у погледу ознака
на паковању или средствима за обележавање робе, неопходно је поставити
такав тужбени захтев.
Одредбом чл. 38 ст. 3 Закона о жиговима је прописано да носилац жига

има право да забрани и стављање заштићеног знака на робу, њено паковање или
средства за обележавање робе. Дакле, остављена је могућност да се заштита осим
на роби прошири и на њено паковање или средства за обележавање робе, с тим
што је по мишљењу овог суда неопходно да носилац права јасно тражи да се
његово право на заштиту оствари и на паковању и другим средствима, а не само
на роби, постављањем таквих захтева у тужби. Имајући у виду цитирану одредбу,
супротно тумачење би довело до потешкоћа приликом утврђивања свих
релевантних чињеница код одлучивања о тужбеном захтеву, будући да би поред
робе било потребно утврдити да ли је повреда извршена и неким другим
средством које служи поменутој роби.
61. Садржина захтева за утврђење повреде ауторског права
(Члан 2. Закона о ауторском и сродним правима)
Без идентификације ауторског дела на коме тужилац има право чију

заштиту тражи, не може се остварити ни заштита ауторског права тужбом
због повреде.
100
Тужба због повреде ауторског права је прописана Законом о ауторском и

сродним правима. Прописујући врсте захтева који се тужбом због повреде могу
поставити, овим законом је уређена садржина заштите која се овлашћеном
тужиоцу може пружити у поступку грађанскоправне заштите. Тиме нису
дерогиране одредбе Закона о парничном поступку о садржини тужбе у смислу
чланова 192. и 194. закона. И тужба са захтевом за чинидбу и тужба за утврђење,
па и за утврђење чињенице, а тужба за утврђење повреде ауторског права је тужба
за утврђење чињенице дозвољена посебним прописом, Законом о ауторском и
сродним правима у складу са чланом 194. став 3. Закона о парничном поступку,
морају садржати одређен и опредељен захтев.
На садржину захтева упућују материјалноправне норме, па из одредби
Закона о ауторском и сродним правима о ауторском делу, субјекту ауторског
права, настанку права и другим, произлази да се ауторско право односи на
конкретно ауторско дело, да ауторскоправна заштита припада лицу које је
створило одређено дело које испуњава услове из члана 2. закона, те да се не може
остварити за дело које није одређено, за било које или сва дела истог носиоца.
Заштита права се не може остварити без идентификације ауторског дела на које се
односи право чија се заштита тражи.
Иако је тужилац у тужби навео на којим ауторским делима сматра да има
право које је повређено од стране туженог, у складу са тим није определио
тужбене захтеве..
62. Умножавање појединих делова ауторског дела
(Чланови 20, 46. и 204. Закона о ауторском и сродним правима)
Умножавање појединих делова ауторског дела (фотокопирањем) у

личне некомерцијалне сврхе, по налогу клијента, не представља повреду
права аутора.

материјално право, одредбе члана 20, 46. и 204. Закона о ауторском и сродним
правима. Постојање ограничења ауторског права има за последицу да поједине
101
радње не представљају повреду права, па је правилан закључак првостепеног суда

да умножавање појединих делова ауторских дела на којима тужилац има
имовинска права, у личне некомерцијалне сврхе, по налогу клијента, не
представља повреду права извршену од стране туженог. Зато је правилно одбио
захтев за утврђење повреде, као и захтев за накнаду штете који је постављен као
захтев произашао из учињене повреде за коју је тужбени захтев одбијен.
63. Основица за обрачун накнаде

аутора фотографских дела
(Члан 170. Закона о ауторском и сродним правима)
Основицу за обрачун накнаде аутора фотографских дела, као једне

врсте ауторске накнаде коју наплаћује Организација фотографских аутора,
представља искључиво приход остварен на основу дистрибуције медијских
садржаја, а не и приход који тужени остварује од других услуга у вези са
дистрибуцијом медијских садржаја.
Тужилац је колективна организација за заштиту односно остваривање

права аутора фотографија, којој је издата дозвола за обављање делатности
колективног остваривања права аутора фотографије и то следећих имовинских
права: искључивог права да другоме забрани и да дозволи кабловско реемитовање
фотографских дела, права на посебну накнаду од увоза односно продаје
техничких уређаја за које се оправдано може претпоставити да ће бити коришћени
за умножавање фотографских дела и права на накнаду од правног или физичког
лица које пружа услуге фотокопирања уз накнаду. Обавеза туженог да плати
накнаду аутора фотографских дела за кабловско реемитовање произлази из
закљученог уговора о неискључивом поступању права реемитовања од 22.12.2014.
године, којим је у чл. 4. предвиђено да је тужени обавезан да плаћа накнаду у
висини од 0,158% од прихода оствареног на основу дистрибуције медијских
садржаја почев од 22.12.2014. године па надаље. У ставу 2. члана 4. предвиђено је
да се приход из става 1. односи искључиво на дистрибуцију медијских садржаја
(не укључује приходе које корисник остварује по другим основама: интернет,
телефонија, одржавање мреже, сателит, опрема и др.). Оваква садржина уговора
парничних странака је у складу је и са Тарифом накнада које наплаћује тужилац, а
102
чија је законитост потврђена решењем Завода за интелектуалну својину од

28.11.2014. године и одређена висина накнаде у износу од 0.158% од прихода
кабловских оператора од дистрибуције медијских садржаја умањених за износ
ПДВа.
Међу парничним странкама је током поступка било спорно шта
представља основицу за обрачун предметне ауторске накнаде, па је првостепени
суд правилно стао на становиште да ову основицу представља искључиво приход
остварен на основу дистрибуције медијских садржаја, а не и приход који тужени
остварује од других услуга везаних за дистрибуцију медијских садржаја. Ово
произлази из члана 4. став 2. закљученог уговора којим је изричито искључено
обрачунавање накнаде на приход остварен од интернета, телефоније, одржавање
мреже, сателита, опреме и др. Зато је правилан закључак првостепеног суда да у
основицу за обрачун ауторске накнаде не улази приход који тужени остварује од
одржавања мреже кабловског даљинског система, јер то не произлази нити из
закљученог уговора, нити из Тарифе накнаде коју наплаћује тужилац. Тужени
нема обавезу према тужиоцу на име ауторске накнаде за мај 2015. године имајући
у виду да је већ платио износ накнаде обрачунате у складу са чланом 4. уговора на
основицу која подразумева приход од дистрибуције медијских садржаја.
64. Својство потрошача и надлежност
(Члан 44. став 1. тачка 5. Закона о заштити потрошача)
Одредбе Закона о заштити потрошача о неправичним уговорним

одредбама у случају одређивања надлежности ван места пребивалишта
потрошача, не примењују се на предузетнике.
Неосновани су жалбени наводи да се у конкретном случају надлежност

Привредног суда у Лесковцу заснива на одредбама Закона о заштити потрошача
и Закона о заштити корисника финансијских услуга.
Одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити потрошача прописано је да је
потрошач физичко лице које на тржишту прибавља робу или услуге у сврхе које
нису намењене његовој пословној или комерцијалној делатности.
103
Одредбом члана 83. став 1. Закона о привредним друштвима прописано је

да је предузетник пословно способно физичко лице које обавља делатност у циљу
остваривања прихода и које је као такво регистровано у складу са Законом о
регистрацији.
Уговор о кредиту чије утврђење ништавости тужилац-предузетник захтева
закључен је између тужиоца, као корисника кредита, и тужене банке ,као даваоца
кредита, а средства су намењена комерцијалној делатности тужиоца.
Обзиром на наведено у конкретном случају не могу се применити одредбе
члана 44. став 1. тачка 5. Закона о заштити потрошача будући да тужилац није
прибавио кредит као физичко лице за некомерцијалну делатност.
Правилно је првостепени суд применио одредбе члана 45. став 2. Закона о
парничном поступку будући да се седиште туженог налази на подручју
Привредног суда у Београду.
65. Измена уговора о осигурању

закљученог у поступку јавне набавке
(Члан 115. став 2. и члан 5. Закона о јавним набавкама)
Измена битних елемената уговора о осигурању закљученог у поступку

јавне набавке врши се у складу са одредбама Закона о јавним набавкама.
Такође, закључак првостепеног суда да се странке у члану 9 Уговора

осигурања имовине и запослених уговориле обавезу туженог о извештавању
тужиоца о потрошњи средстава превентивне заштите, и обавезу да их врати
уколико не оправда та средства није у складу са садржином члана 9 Уговора.
Првостепени суд је у том смислу пропустио да цени и утврди садржину понуде
VI-02-220/18 од 13.12.2013. године, која се наводи у члану 9, у погледу обавеза
парничних странака. Такође, првостепени суд пропушта да цени да је уговором о
осигурању имовине и запослених, који су закључиле парничне странке у члану 16
Уговора предвиђено да се све измене и допуне тог уговора регулишу посебним
Анексом уговора, те даље пропушта да цени да је предметни уговор закључен у
поступку јавне набавке.
104
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити битну повреду

одредаба парничног поступка на коју је указано, тако што ће утврдити садржину
понуде број VI-02-220/18 од 13.12.2013. године, о чему је терет доказивања на
тужиоцу, затим ће ценити писмена насловљена као програм улагања средстава у
превентиве за осигураника Универзитет у Крагујевцу, заведен код тужиоца
25.03.2015. године и уколико сматра да је то споразум странака дати јасно и
довољно образложење за такав закључак. Првостепени суд ће ценити и одлуку
тужиоца од 12.01.2015. године, којом одобрава средства превентиве од
1.700.000,00 динара туженом бесповратно и од каквог је то утицаја на право
тужиоца. Првостепени суд ће такође имати у виду наводе из жалбе туженог, да је
предметни уговор закључен у поступку јавне набавке у складу са Законом о
јавним набавкама, те на који начин уговорне странке могу мењати уговор
закључен у поступку јавне набавке.
66. Проузроковање штете у превозу

злом намером или грубом непажњом
(Члан 29. Уредбе о ратификацији Конвенције о уговору за међународни

превоз робе друмом)
Постојање намере или грубе непажње се мора доказати код искључења

права на накнаду из осигурања робе у превозу.
Међутим, чињеница да је одређеном радњом прекршен саобраћајни пропис

не значи аутоматски да је штетник поступао са намером или грубом непажњом,
већ се претпоставља да се ради о обичној непажњи, а онај ко тврди да је реч о
грубој непажњи дужан је то да докаже. Свесни нехат као степен кривице код
кривичне одговорности се може уподобити са крајњом непажњом као обликом
кривице код грађанске одговорности.
У конкретном случају, наведеном Одлуком прекршајног суда Руске
Федерације није наведено да је РГ поступао са умишљајем, као степеном кривице
код кривичне одговорности, односно да је био свестан да таквом вожњом може
угрозити јавни саобраћај и довести у опасност тело људи, али да је олако држао да
до забрањених последица неће доћи, нити из исказа законског заступника
тужиоца произилази да је возач РГ био свестан да таквом вожњом може угрозити
105
јавни саобраћај, већ напротив да није правилно проценио брзину возила које му је
долазило са десне стране, које је услед тога налетело на теретно возило којим је
управљао РГ.
Код таквог чињеничног стања, Привредни апелациони суд налази да
тужени није доказао да је тужиочев возач поступао са злом намером или крајњом
непажњом, те да није било услова за искључење одговорности туженог, применом
одредбе чл. 6. Услова за осигурање од одговорности превозиоца за штете на роби
у домаћем друмском превозу и међународном друмском превозу према
Конвенцији (ЦМР), којим је предвиђено да осигуравач неће накнадити штету: као
последицу зле намере или грубе непажње осигураника, а што укључује између
осталог и непридржавање саобраћајних прописа.
67. Рок за обавештавање о недостацима ствари
(Члан 38. Конвенције Уједињених Нација

о уговорима о међународној продаји робе)
У случају продаје дубоко смрзнуте робе са отпремањем крајњем купцу

сматра се да је купац благовремено обавестио продавца о недостацима када
је то учинио одмах након што га је крајњи купац обавестио.
Према одредби члана 38 наведене Конвенције, у ставу 1 је прописано да је

купац дужан прегледати робу или је дати на преглед у што могућем краћем року,
зависи од околности. Ако се уговором предвиђа превоз робе, преглед се може
одложити до стизања робе у место опредељења. Према ставу 3, ако је купац у току
превоза робе променио правац или је даље отпремио, а да при том није постојала
разумна могућност да је прегледа и ако је продавцу у тренутку закључења уговора
била позната или му је морала бити позната могућност ове измене правца или
даље отпреме, преглед робе може да се одложи до приспећа робе у ново место
опредељења.
Имајући горе наведено у виду, те да је првостепени суд утврдио чињеницу
да продавац није прегледао робу у моменту утовара у Републици Србији, а да је
роба даље отпремљена крајњем купцу у Републици Чешкој, да је у питању дубоко
смрзнута роба која се даље отпрема крајњем купцу није постојала разумна
могућност да се прегледа, то је овде тужилац, што првостепени суд правилно
106
утврђује, након што је крајњи купац обавестио тужиоца о недостацима, у

разумном року обавестио туженог о недостацима, саобразности робе, имајући у
виду када га је открио, а то је обавештење од стране крајњег купца у Чешкој.
Према члану 50 исте Конвенције, ако роба није саобразна уговору, купац
може без обзира на то да ли је цена већ плаћена или није, снизити цену сразмерно
разлици између вредности стварно испоручене робе у време испоруке робе према
вредности коју би у то време имала роба саобразна уговору.
Према члану 51, када је само један део робе саобразан уговору, члан 50
примениће се у погледу дела који недостаје или који није саобразан уговору.
Према члану 44 исте Конвенције, купац има право на накнаду штете.
Обзиром да су парничне странке имале једну успешну испоруку приликом
купопродаје из јануара 2011. године, те да је тужилац захтевао робу истог
квалитета која је тада испоручена, да је посредник био само дужан да о квалитету
робе обавести купца на основу података добијених од произвођача, тј. продавца,
а да тужени није испоручио робу истог квалитета, јер су постојали недостаци који
су неспорно утврђени, те да је тужилац благовремено у разумном року обавестио
туженог о недостацима, да је тужени одбио да прими робу која му је враћена, да је
један део робе након пребирања ипак продат, чиме је тужилац умањио штету, то
тужилац како је првостепени суд правилно закључио има право на снижење цене
за робу која је била неупотребљива и тужилац има право на накнаду штете која је
настала кривицом туженог а то су трошкови којима је тужилац био изложен због
враћања робе, пребирања робе, анализе робе и узорковања робе, о чему је
доставио доказе.“
68. Пренос потраживања из уговора

са арбитражном клаузулом
(Члан 13. Закона о арбитражи)
Преносом права и обавеза из уговора, који садржи арбитражну

(компромисорну) клаузулу, преносе се права и обавезе из арбитражног
споразума, осим ако другачије није уговорено.
Полазна основа арбитражног решавања спорова заснована је на уговору

којим стране своје настале или будуће имовинскоправне спорове поверавају на
107
решавање одређеној арбитражи. Ради се о материјалноправном споразуму, који

производи и одређена процесноправна дејства. Иако заснован на уговорној
основи, од правила да арбитражни споразум обавезује само лица која су га
закључила, постоје одређени изузеци. Један од тих изузетака је повезан са
подобношћу преноса права и обавеза из арбитражног споразума. Тако се у случају
преноса уговором, начело самосталности арбитражног споразума не истиче у
први план, већ се полази од правила да се преносом права и обавеза из главног
уговора, који садржи компромисорну клаузулу, подразумева да се преносе права и
обавезе који проистичу из арбитражног споразума, пошто је он акцесорни
споразум уз главни уговор, односно уз потраживање из главног уговора. Све то
само у ситуацији уколико другачије није уговорено. С тим у вези, пренос
потраживања из главног уговора може имати утицај и на дејство арбитражног
споразума према пријемнику тог потраживања, као и његов однос са дужником.
69. Обавеза плаћања судске таксе

на жалбу против пресуде
(Члан 3. Закона о судским таксама)
Обавеза плаћања судске таксе на жалбу против пресуде не престаје

уколико се утврди да је ожалбена пресуда без дејства.
... Правилно првостепени суд образлаже и да обавеза плаћања судске таксе

на жалбу настаје моментом предаје исте суду, сагласно члану 3. Закона о судским
таксама, а насупрот жалбеним наводима, обавезе плаћања судске таксе на жалбу
против пресуде не престаје уколико је утврђено да је пресуда без дејства због
повлачења тужбе, без обзира што радња подношења жалбе која је предузета није
више у интересу туженог. С тим у вези чињеница да је тужилац повукао тужбу и
да је због тога жалба постала беспредметна није од значаја за одлучивање у овом
случају, јер иста може бити од утицаја за питање евентуалне накнаде трошкова у
смислу чланова 155. и 157. Закона о парничном поступку.
108
70. Принудна наплата судске таксе

и трајање привремене мера забране извршења
(Члан 41. Закона о судским таксама)
Престанком важења мере обезбеђења забране извршења на обезбеђеној

и необезбеђеној имовини стечајног дужника, која је одређена до доношења
одлуке о предлогу за покретање стечајног поступка реорганизацијом са
унапред припремљеним планом реорганизације стечајног дужника,
испуњени су услови за принудну наплату судске таксе.
Наводи у жалби првотуженог којима указује да је решењем Привредног

суда у Б Рео …/2014 од 05.06.2014. године, одређена привремена мера забране
извршења на обезбеђеној и необезбеђеној имовини стечајног дужника и
забрањено НБС – Одељењу за принудну наплату Крагујевац принудна наплата са
свих динарских и девизних рачуна стечајног дужника отворених код свих банака
и одређено да предметна привремена мера траје до доношења одлуке о предлогу
за покретање стечајног поступка реорганизацијом са унапред припремљеним
планом реорганизације стечајног дужника, као и да је решењем Привредног суда
у Б Рео …/2014 од 01.04.2015. године остала на снази привремена мера која је
одређена решењем истог суда Рео …/2014 од 05.06.2014. године којом је
забрањено извршење на обезбеђеној и необезбеђеној имовини дужника и
забрањено Народној банци Србије – Одељење за принудну наплату Крагујевац
принудна наплата са свих динарских и девизних рачуна дужника нису од утицаја
на другачију одлуку суда. Ово стога што из стања у списима произилази да су
наведене привремене мере одређене до доношења одлуке о предлогу за покретање
стечајног поступка реорганизацијом са унапред припремљеним планом
реорганизације стечајног дужника, а да је решењем Рео …/2014 од 17.12.2015.
године, којим је отворен стечајни поступак над првотуженим у ставу IV изреке,
одређено да даном правноснажности решења престају да важе мере обезбеђења
одређене наведеним решењима Рео …/2014 од 05.06.2014. године и Рео …/2014
од 01.04.2015. године. Дакле, у конкретном случају, престале су да важе одређене
мере обезбеђења, те су били испуњени услови за принудну наплату судске таксе
како редовне тако и казнене таксе на одговор на жалбу.
109
3. СТЕЧАЈНО ПРАВО
1. Мере за реализацију плана реорганизације

и начело једнаког третмана поверилаца
(Члан 4. и члан 157. Закона о стечају)
Осигурање имовине под залогом, у складу са планом реорганизације,

не представља додатно средство обезбеђења потраживања разлучних и
заложних поверилац, већ меру адекватне заштите имовине.
Није основан ни жалбени навод о незаконитости одредбе о осигурању

заложене имовине. Наведена одредба није супротна одредби члана 157. Закона о
стечају како то погрешно наводи жалилац, нити се истом разлучни повериоци и
повериоци који имају заложно право на имовини предлагача, доводе у повољнији
положај. Одредбом члана 4. Закона о стечају прописано је начело једнаког
третмана и равноправности поверилаца тако што је речено да у стечајном
поступку свим повериоцима обезбеђује се једнак третман и равноправан положај
поверилаца истог исплатног реда односно исте класе у поступку реорганизације.
Примењено је конкретан случај то значи да се сви повериоци који су сврстани у
једну класу морају намиривати на исти начин што је испоштовано. Осигурање
имовине не представља додатно средство обезбеђења потраживања ових
поверилаца већ адекватну заштиту имовине на којој је већ установљено заложно
право која служи намирењу разлучних и заложних поверилаца..
111
СЕНТЕНЦЕ – СТЕЧАЈНО ПРАВО
2. Претпоставка трајније неспособности плаћања

као стечајни разлог
Када се предлагач не позове на испуњеност претпоставке трајније

неспособности плаћања нема основа да га суд позива да достави доказе да
није могао у судском и пореском поступку спроведеном у Републици Србији
намирити своје новчано потраживање било којим средством извршења.
У конкретном случају предлагач, као стечајни поверилац, поднео је

предлог за отварање поступка стечаја из разлога трајнија неспособност плаћања
јер стечајни дужник не може да одговори својим новчаним обавезама у року од 45
дана од дана доспелости и зато што је обуставио сва плаћања дуже од 30 дана
непрекидно.
Предлагач се није ни позивао, односно у свом предлогу није наводио да је
испуњен услов претпоставке трајније неспособности плаћања, регулисан
одредбом члана 12 Закона о стечају, нити је првостепени суд то утврдио, па је у
том случају првостепени суд био у обавези да у року од 3 дана од дана пријема
предлога, у смислу одредбе члана 60 став 1 Закона о стечају, донесе решење о
покретању претходног стечајног поступка ради утврђивања разлога за покретање
стечајног поступка, под условом да је предлог за отварање поступак стечаја
уредан.
Међутим, првостепени суд закључком од 20.07.2018. године, враћа предлог
предлагачу и налаже му да исти уреди и допуни у року од 8 дана тако што ће у
предлогу навести све прописане елементе из члана 56 став 2 тачка 5, у вези члана
12 Закона о стечају.
Основано жалилац у жалби указује да није јасно који су то докази
недостајали у предлогу, обзиром да није дат јасан налог предлагачу. Сем
наведеног, неосновано је дат налог предлагачу да достави доказе да није могао у
судском и пореском поступку спроведеном у Републици Србији намирити своје
новчано потраживање било којим средством извршења, обзиром да предлагач у
свом предлогу није ни навео да се позива на претпоставку трајније неспособности
плаћања.
112
3. Разрешење овлашћене агенције

као стечајног управника
(Чланови 19, 20. и 22. Закона о стечају)
Промена власничке структуре стечајног дужника тако да он више није

правно лице које је у већински државној или друштвеној својини није
законски разлог за разрешење стечајног управника – овлашћене агенције.
Надаље, према цитираној одредби члана 20. став 1. и 22. став 1. Закона о
стечају, стечајни управник се именује решењем о отварању стечајног поступка и
то тако што, када се ради о правном лицу који је у већински државној или
друштвеној својини као и у случају када се током стечајног поступка промени
власничка структура тако да стечајни дужник постане правно лице у већинској
државној својини, за стечајног управника се именује организација из члана 19.
став 2. овог закона. Законодавац није предвидео обрнуту ситуацију односно није
предвидео да у ситуацији када у току спровођења стечаја над правним лицем које
јесте у већинској државној и друштвеној својини дође до промене власничке
структуре тако да она сада остане у мањем делу долази до разрешења управника у
смислу да се именује лице са списка лиценцираних стечајних управника а не
одговарајућа организација. Отуда, по налажењу овог суда, релевантан моменат за
оцену да ли ће се за стечајног управника именовати организација из члана 19. став
2. тог закона јесте моменат отварања поступка стечаја уз изузетак да уколико се у
току стечајног поступка промени власничка структура али тако да стечајни
дужник буде у већинској државној својини такође ће се именовати наведена
Агенција. У том смислу промена у обрнутом смеру не би водила до промене
односно разрешења овлашћене организације као стечајног управника што даље
значи да није било основа за поступање првостепеног суда по службеној
дужности на начин како је то учињено.
113
4. Лиценца стечајног управника
(Чланови 20, 23. и 24. Закона о стечају)
Дужност стечајног управника може обављати само лице које има

важећу лиценцу и налази се на листи активних стечајних управника
Агенције за лиценцирање стечајних управника.
Одредбом члана 20 став 2 Закона о стечају је прописано да се избор

стечајног управника врши методом случајног одабира са листе активних
стечајних управника са подручја надлежног суда, коју суду доставља
организација надлежна за вођење именика стечајних управника.
Према одредби члана 23 став 1 истог закона, прописано је да лиценцу за
обављање послова стечајног управника издаје овлашћена организација, решењем
о издавању лиценце.
Према одредби члана 24 став 1 Закона о стечају, лиценца се обнавља на
захтев стечајног управника, који захтев подноси овлашћеној организацији
најраније три месеца пре истека рока важности лиценце, док према одредби из
става 8, овлашћена организација без одлагања обавештава судова који спроводе
стечајни поступак о свим променама у статусу лиценцираног стечајног управника.
Из наведених одредби произилази да дужност стечајног управника може
обављати само лице које има важећу лиценцу и као такво је регистровано код
овлашћена организације, Агенције за лиценцирање стечајних управника. Код
чињенице да је Агенција за лиценцирање стечајних управника, као овлашћена
организација, у смислу одредбе члана 24 став 8 Закона о стечају, обавестила
дописом Привредни суд у Нишу да је жалиоцу, Љ. К. из Ниша, промењен статус,
тако што је брисан из именика стечајних управника, то је правилан закључак
првостепеног суда да наведено лице не може више обављати функцију стечајног
управника.
Како не може обављати функцију стечајног управника, то не може
обављати ни послове заступника стечајне масе. Наведено произилази из одредбе
члана 148 став 3 Закона о стечају којим је прописано да, у случају из става 2 овог
члана, стечајни управник се именује за заступника стечајне масе стечајног
дужника, коју чине средства издвојена по основу оспорених потраживања и
средства која су остварена окончањем парнице у корист стечајног дужника.
114
5. Искључење и изузеће стечајног управника
(Чланови 21. и 32. Закона о стечају)
Промена стечајног управника, односно његово именовање и

разрешење се не може вршити путем искључења или изузећа стечајног
управника сходно Закону о парничном поступку, већ искључиво применом
одредбе члана 21. и 32. Закона о стечају, којим је наведени поступак посебно
регулисан.
Првостепеним решењем усвојен је захтев за изузеће стечајног управника

СЈ из Н., поднет од стране члана друштва, тако што се изузима стечајни управник
СЈ из Н. од поступања у овом поступку и истом је наложено да без одлагања
изврши примопредају целокупне имовине и документације новоименованом
стечајном управнику као и да без одлагања достави стечајном судији и одбору
поверилаца извештај о току стечајног поступка и стању стечајне масе од дана
отварања стечајног поступка до дана изузећа. За новог стечајног управника
именује се ПК из Н., активни стечајни управник чији је избор извршен методом
случајног одабира са листе активних стечајних управника са подручја надлежног
суда.
Против наведеног решења жалбу је изјавио стечајни управник СЈ из Н. Из
свих законом дозвољених разлога.
Испитујући законитост и правилност првостепених решења, на основу
одредбе члана 47. став 3. и члана 7. Закона о стечају и сходном применом одредбе
члана 402 у вези члана 386 Закона о парничном поступку, Привредни апелациони
суд је нашао да је жалба основана јер је донето уз битну повреду одредаба
поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку, у вези члана 7. и
члана 21. и члана 32. Закона о стечају.
Из списа предмета произлази да је решењем стечајног судије од 18.10.2018.
године наложено овлашћеном лицу стечајног дужника ЉП из Н. да стечајном
управнику преда печат, штамбиље, кључеве од конкретно наведених просторија и
побројану документацију уз упозорење да непоступање повлачи одговорност
повериоцима за накнаду штете, као и да службено лице одмах запечати
просторије у Н. Незадовољна начином спровођења налога стечајног судије из
цитираног решења, овлашћено лице стечајног дужника подноси захтев за изузеће
стечајног управника, који стечајни судија усваја са наводом да из утврђеног
чињеничног стања проистиче да су радње принудног увођења стечајног
управника у посед извршене противно одредбама Закона о стечају и Закона о
извршењу и обезбеђењу, са позивом на члан 266. Закона о парничном поступку у
115
вези члана 7. Закона о стечај наводећи да се одредбе о вештацима, тумачима и

преводиоцима односе и на стечајног управника који је орган стечајног поступка.
………..
На питања која нису посебно уређена овим законом, сходно се примењују
одговарајуће одредбе Закона о парничном поступку. Закон о стечају не предвиђа
могућност изузећа стечајног управника, али у члану 21. Закон о стечају прописује
разлоге из којих одређено лице не може бити именовано за стечајног управника,
што се може уподобити разлозима за искључење предвиђеним чланом 67. став 1.
Закона о парничном поступку, док су у члану 32. Закона о стечају прописани
разлози за разрешење стечајног управника, између којих је и неиспуњење обавезе
и пристрасно поступање, што се може уподобити разлогу за изузеће предвиђен
чланом 67.став 2. Закона о парничном поступку.
То значи да промена стечајног управника, односно његово именовање и
разрешење се не може вршити путем искључења или изузећа стечајног управника
сходно Закону о парничном поступку, већ искључиво применом одредбе члана 21.
и 32. Закона о стечају, којим је наведени поступак посебно регулисан.
6. Укидање мере обезбеђења
(Члан 62. став 4. и члан 93. Закона о стечају)
Како жалба против решења којим су одређене мере обезбеђења није

дозвољена, то се у поступку по захтеву за укидање мере обезбеђења не може
разматрати правилност решења којим су оне одређене.
Када захтева укидање мере обезбеђења лице које себе сматра разлучним
повериоцем оно мора навести разлоге и доказе којим доказује испуњеност услова
из одредбе члана 93. став 4. и став 5. Закона о стечају. Међутим, у конкретном
случају жалилац то није учинио већ је свој захтев за укидање мере обезбеђења
засновао на тврдњи да нису били испуњени услови за доношење решења којим се
исте одређује јер предлагач мера Предузеће ... д.о.о. из Београда нема својство
овлашћеног предлагача, не постоји неизмирено новчано потраживање стечајног
дужника према њему, од дана наступања доспелости потраживања по наводном
рачуну Предузећа .... д.о.о. Београд дужник није био ни у каквој блокади и да је
уредно функционисао, односно да постоји значајни процесни недостаци у
116
поступку одлучивања о мерама обезбеђења. Другим речима жалбу заснива на

тврдњи да нису постојали услови за одређивање мера. Међутим, одлука којом су
одређене мере обезбеђења не може се побијати према изричитој и императивној
одредби члана 62. став 4. Закона о стечају (у верзији по којој се поступак води
„Службени гласник РС“ бр. 104/09, 99/2011-др. Закон, 71/2012- УС, 5/17) које
прописује да против тог решења жалба није дозвољена, па се у поступку по
захтеву за укидање мере обезбеђења не може разматрати правилност решења
којим су оне одређене.
7. Одређивање мера обезбеђења

у претходном стечајном поступку
Мере обезбеђења према стечајном дужнику, у претходном поступку за

утврђивање услова за отварање поступка стечаја, уколико постоје прописани
услови, могу се одредити у току читавог претходног поступка.
Оцена првостепеног суда је у сваком конкретном случају да ли су

предложене мере потребне и неопходне да би се спречила промена имовинског
стања стечајног дужника на штету поверилаца, уништавањем и сакривањем
пословне документације, те да је предлагач дужан доставити доказе у прилог
наведених услова. Обзиром да је предлог за доношења мера обезбеђења истакнут
тек поднеском од 20.08.2018. године, није било услова за доношење допунског
решења, јер не постоји сметња да суд током трајања претходног стечајног
поступка, и након доношења решења о покретању претходног поступка суд
одреди мере обезбеђења из чл. 62. Закона о стечају, уколико постоје прописани
услови. Чињеница што је првостепени суд донео допунско решење, иако за исто
није било услова сходно одредбама чл. 356. Закона о парничном поступку, не
представља повреду која утиче на другачије решење по предлогу за одређивање
мера обезбеђења.
117
8. Закључак о листи утврђених и оспорених потраживања
Коначна листа, сачињена на основу листе потраживања састављене од

стране стечајног управника за потребе испитног рочишта са изменама
унетим у листу на самом рочишту, усвојена од стране стечајног судије,
представља основ за доношење закључка о листи утврђених и оспорених
потраживања.
Из цитираних законских одредби произлази да ваља разликовати листу

потраживања, коначну листу и закључак о листи утврђених и оспорених
потраживања.
Листу потраживања сачињава стечајни управник на основу пријава
потраживања и то за потребе испитног рочишта.
Коначна листа о свим пријављеним потраживањима сачињава се по
окончању испитног рочишта на основу листе потраживања састављене од стране
стечајног управника а за потребе испитног рочишта, као и измена унетих у листу
на самом рочишту. Коначна листа мора бити у складу са листом потраживања
коју је доставио стечајни управник и изменама унетим на рочишту, будући да
(што првостепени суд правилно образлаже), стечајни судија нема овлашћења да
по сопственој оцени утврђује да ли су поједина потраживања основана или
спорна, јер је то у надлежности стечајног управника.
На основу усвојене коначне листе сачињава се закључак о листи утврђених
и оспорених потраживања а који се доставља како стечајном управнику,
повериоцима и истиче на огласну таблу суда.
У конкретном случају, након што је достављена листа потраживања коју је
сачинио стечајни управник за потребе испитног рочишта и након што је одржано
испитно рочиште, првостепени суд је донео решење којим је усвојио коначну
листу, односно одлуку из става 116 став 2 Закона о стечају, а затим је такође исту
коначну листу усвојио и закључком иако је претходно усвојена коначна листа
основ доношења закључка што је прописано одредбом члана 116 став 3 Закона о
стечају.
118
9. Последице продаје стечајног дужника као правног лица
У случају продаје стечајног дужника као правног лица на купца се

преносе власничка права над предузећем, а не преноси му се у власништво
појединачна имовина стечајног дужника.
Последице продаје стечајног дужника као правног лица, уређене су

одредбом члана 136 Закона о стечају. У том смислу одредбом члана 136 став 1
истог прописа, предвиђено је да после продаје стечајног дужника као правног
лица, стечајни поступак се у односу на стечајног дужника обуставља, а у ставу 2.
да уговор о продаји стечајног дужника, као правног лица, мора садржати одредбу
да имовина стечајног дужника, која није била предмет процене из члана 135 став 2
овог Закона улази у стечајну масу, у ставу 3 да новац добијен продајом стечајног
дужника као и имовина стечајног дужника из става 2. овог члана улази у
стечајну масу у односу на коју се стечајни поступак наставља. Одредбом из става
7 члана 136 истог прописа одређено је да у регистру привредних субјеката и
другим одговарајућим регистрима, региструју се промене (правне форме,
оснивача, чланова, акционара и других података), на основу Уговора о продаји
стечајног дужника као правног лица, у складу са законом којим се уређује
регистрација привредних субјеката.
Са друге стране, одредбом члана 133 Закона о стечају прописан је поступак
продаје имовине стечајног дужника, па тако и да када купац исплати цену, на
купца се преноси право својине на купљеној имовини, без обзира на раније уписе
и без терета, као и без икаквих обавеза насталих пре извршене продаје,
укључујући пореске и обавезе према привредним субјектима пружаоцима услуга
од општег интереса, која се односи на купљену имовину. Стечајни судија ће,
према одредби става 12 овог члана, решењем констатовати да је продаја
извршена и наложити, по правноснажности решења, одговарајућем регистру упис
права својине и брисање терета насталих пре извршене продаје, односно упис
других права стечених продајом.
Из наведених одредби произилази да ваља разликовати ситуацију у којој
је извршена продаја стечајног дужника као правног лица, од ситуације када се
продају делови имовине, било да су формирани по имовинским целинама или се
продају појединачно. У сваком случају, када по спроведеној продаји купац
исплати цену на њега се преноси право својине на предмету продаје, без ранијих
терета и без обавеза насталих пре извршене продаје. У случају када се прода
стечајни дужник као правно лице, на њега се преносе власничка права над
119
предузећем, односно, власничка права над стечајним дужником, а не преноси му

се у власништво појединачна имовина стечајног дужника. Истовремено, морају се
брисати сви евентуални терети, како на уделима тако и на оној имовини стечајног
дужника која је ушла у процену стечајног дужника као правног лица.
10. Исплата накнадно утврђеног потраживања
Повериоци чије се оспорено потраживање утврди основаним,

исплаћују се из резервисаних средстава, налогом стечајног судије, у свему у
складу са раније донетим решењем о делимичној или главној деоби.
Осим реченог Привредни апелациони суд указује да, сагласно члану 141.
Закона о стечају, у случају да је поверилац чије је потраживање оспорено у
законском року поднео тужбу или предлог за наставак раније покренуте парнице,
износ који би он добио да његово потраживање није оспорено издваја се у
сразмери одређеној решењем о главној деоби до правноснажног окончања
парнице. Уколико се потраживање таквог повериоца накнадно утврди основаним
онда се у односу на тог повериоца не доноси посебно решење за деобу
(делимичну или главну) већ се тај поверилац налогом стечајног судије исплаћује
из средстава која су морала бити резервисана, а по већ раније донетом решењу по
нацрту за делимичну или главну деобу којом су исплаћени повериоци оног
исплатног реда ком исплатном реду припада и оспорено потраживање тог
повериоца. Примењено на конкретни случај то значи да уколико је повериоцу АА
оспорено потраживање првог исплатног реда накнадно утврђено у парници, онда
се за тог повериоца не сачињава посебно нацрт за делимичну деобу нити доноси
решење већ се то потраживање исплаћује налогом стечајног судије у складу са
раније донетим решењем о делимичној деоби ради намирења потраживања
поверилаца првог исплатног реда, у износу који повериоцу након утврђења
потраживања, исправке коначне листе и у складу са решењем о деоби, припада.
120
Следом реченог није било места да се одређује нова делимична деоба

стечајне масе ради намирења појединих поверилаца првог исплатног реда код
чињенице да је, како првостепени суд образлаже, већ одређена делимична деоба
стечајне масе ради намирења поверилаца првог исплатног реда у проценту од
100%.
11. Мера ради спречавања промене финансијског

и имовинског положаја стечајног дужника
(Члан 159 б. Закона о стечају)
У поступку стечаја по унапред припремљеном плану реорганизације, а

ради спречавања промене финансијског и имовинског положаја стечајног
дужника може се изрећи само мера из одредбе чл. 159 ст. 3 Закона о стечају.
С тим у вези није било основа да првостепени суд именује стручно лице и
наложи истом да утврди тачност података из унапред припремљеног плана
реорганизације будући да је наведено искључено доношењем измена и допуна
Закона о стечају које су ступиле на снагу од 25.12.2017. године. Наиме, наведеном
изменом брисана је одредба ранијег члана 159 став 9. Закона о стечају којом је
била дата могућност првостепеном суду да током претходног поступка именује
привременог управника или друго стручно лице у циљу утврђивања тачности
података из плана.
У конкретном случају поступак је покренут 18.07.2018. године, па се води
по сада важећим одредбама Закона о стечају те произилази да када утврди да су
испуњени услови за одређивање мере ради спречавања промене финансијског и
имовинског положаја стечајног дужника стечајни судија може одредити само
меру из одредбе члана 159 б став 3. Закона о стечају која, између осталог,
подразумева и именовање привременог стечајног управника.
121
12. Месна надлежност за одлучивање о предлогу

за покретање и спровођење поступка стечаја
(Члана 15. став 2. Закона о парничном поступку)
Релевантан моменат за оцену месне надлежности привредног суда за

одлучивање о предлогу за покретање поступка стечаја и спровођења стечаја
јесте моменат иницирања поступка.
… Одредбом члана 16. став 1. Закона о стечају прописано је да стечајни

поступак спроводи суд на чијем подручју је седиште стечајног дужника.
Према одредби члана 55. став 1. Закона о стечају стечајни поступак се
покреће предлогом повериоца, дужника или ликвидационог управника, док према
одредби члана 56. став 1. истог прописа предлог за покретање стечајног поступка
подноси се надлежном суду.
Из наведених одредби произилази да се стечајни поступак покреће по
предлогу овлашћених предлагача подношењем истог надлежном суду, при чему је
месно надлежан онај суд на чијем је подручју седиште стечајног дужника. У
конкретном случају предлагач је поднео предлог за покретање стечајног поступка
дана 15.05.2018. године, а неспорно се седиште стечајног дужника у моменту
подношења предлога и налазило у надлежности Привредног суда у Београду.
Релевантан моменат за оцену месне надлежности привредног суда за
одлучивање о предлогу за покретање поступка стечаја и спровођења стечаја јесте
моменат иницирања поступка. У складу са одредбом члана 15. став 2. Закона о
парничном поступку, који се примењује сходно, а који прописује да ако се у току
поступка промене околности на којима је заснована надлежност суда или ако
тужилац смањи тужбени захтев, суд који је био надлежан у време подношења
тужбе остаје и даље надлежан ако би услед ових промена био надлежан други суд
исте врсте.
122
13. Кажњавање стечајног управника
Стечајном управнику који вређа и омаловажава суд и учеснике у

поступку може се изрећи новчана казна применом одредби Закона о
Одредбом чл. 186. ст. 1. Закона о парничном поступку, а који се на основу

одредбе чл. 7. Закона о стечају, примењује сходно и на ову ситуацију, прописано
је да ће суд у току поступка да казни новчаном казном у износу од 10.000,00
динара до 150.000,00 динара физичко лице које у поднеску вређа странку или
другог учесника у поступку.
Првостепени суд је правилно ценио да учесници у поступку своја
легитимна права не могу да остварују вређајући суд и друге учеснике, па је
имајући у виду наводе из поднеска стечајног управника од 16.04.2018. године,
правилно ценио да је ради заштите интегритета суда и очувања процесне
дисциплине су испуњени услови за примену одредбе чл. 186. Закона о парничном
поступку.
….
Из тих разлога, применом одредби чл. 186 Закона о парничном поступку,
правилно је првостепени суд, на основу свог дискреционог овлашћења ценио и у
овом конкретном случају да је конкретним наводима стечајни управник вређао и
омаловажавао суд и учесника у поступку, па је имајући у виду да је стечајни
управник физичко лице, у својству предузетника, са лиценцом стечајног
управника, те се на њега могу применити одредбе чл. 186 Закона о парничном
поступку, те је применом овог члана правилно стечајном управнику, као
физичком лицу и изрекао новчану казну у висини за коју сматра да се постиже
сврха кажњавања.
123
4. ИЗВРШЕЊЕ И ОБЕЗБЕЂЕЊЕ
1. Дозвољеност жалбе
(Члан 2. став 1. тачка 4. и члан 261. став 4.

Закона о извршењу и обезбеђењу)
Није дозвољена жалба дужника извршног дужника изјављена против

решења о прекиду извршног поступка.
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 4. Закона о извршењу и обезбеђењу,

„странка“ означава извршног повериоца и извршног дужника.
Према одредби члана 261. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу,
дужник извршног дужника нема право на жалбу против решења о извршењу.
Имајући у виду да жалбу на побијано решење о прекиду поступка може да
изјави само странка у поступку, да дужник извршног дужника није странка у
поступку, као и да према одредби члана 261. став 4. Закона о извршењу и
обезбеђењу дужник извршног дужника нема право ни на жалбу против решења о
извршењу, то сходно наведеном нема право ни на жалбу против решења којим је
прекинут поступак извршења. Стога је Привредни апелациони суд нашао да је
жалба жалиоца као дужника извршног дужника, изјављена против побијаног
решења недозвољена и одлучио као у изреци сходном применом одредбе члана
401. тачка 1. Закона о парничном поступку, а у вези члана 39. Закона о извршењу
и обезбеђењу.
(Из решења Привредног апелационог суда Иж 744/18 од 21.06.2018. године)
125
СЕНТЕНЦЕ – ИЗВРШЕЊЕ И ОБЕЗБЕЂЕЊЕ
2. Право на затезну камату на трошкове парничног поступка

у извршном поступку
(Члан 5. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Када извршном исправом није досуђена затезна камата на трошкове

парничног поступка, извршни суд по предлогу извршног повериоца нема
овлашћење да досуђује затезну камату.
Одредбом члана 5. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу је прописано

да су при одлучивању о предлогу за извршење суд и јавни извршитељ везани
извршном и веродостојном исправом.
Наведена одредба прокламује начело формалног легалитета. Извршни
поступак је формални поступак. Изузеци и одступања од начела формалног
легалитета прописани су изричито Законом о извршењу и обезбеђењу или то
може бити прописано неким другим законом. Када у извршној исправи којом су
досуђени парнични трошкови извршном повериоцу, није досуђена и затезна
камата, то извршни суд нема овлашћење да досуђује затезну камату на трошкове
парничног поступка. Затезну камату на трошкове поступка је извршни поверилац
као тужилац, могао захтевати у парничном поступку и о том захтеву би одлучивао
парнични суд. У том смислу, правно становиште Уставног суда Републике Србије
на који се позива извршни поверилац у жалби се односи на парнични поступак, а
не и на извршни поступак, тј. на овлашћење извршног суда да досуди затезну
камату на трошкове парничног поступка, иако они нису досуђени у извршној
исправи. Осим наведеног, важећим Законом о извршењу и обезбеђењу није
прописано неком одредбом, нити је прописано одредбом неког другог закона, да
извршни поверилац који покрене поступак извршења има право и на затезну
камату на трошкове парничног поступка, иако они нису досуђени у извршној
исправи. Раније у Законима о извршном поступку који су до 2011. године
регулисали извршни поступак постојала је одредба која је давала право извршном
повериоцу да у предлогу за извршење захтева и плаћање затезне камате на
трошкове извршног поступка. Сада то није случај и стога је одлука првостепеног
суда из става II изреке исправна како у погледу одбијања предлога извршног
повериоца за наплату затезне камате на износ парничних трошкова, тако и камате
на трошкове извршног поступка.
126
3. Правни лек против решења већа

поводом захтева за отклањање неправилности
(Члан 24. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Против решења већа којим је одлучено о приговору изјављеном

против решења о захтеву за отклањање неправилности није дозвољен
правни лек.
Насупрот наведеној законској одредби, одредбом члана 24. Закона о

извршењу и обезбеђењу којом су прописани правни лекови у извршном поступку
је прописано да је дозвољена жалба само против решења донетог по приговору
против решења о извршењу на основу веродостојне исправе. Сагласно напред
наведеном предметно решење већа првостепеног суда које је донето по приговору
изјављеном против решења којим је првостепени суд одлучивао о захтеву за
отклањање неправилности не представља решење донето по приговору против
решења о извршењу на основу веродостојне исправе, па у складу са наведеном
законском одредбом против такве одлуке већа првостепеног суда није дозвољен
правни лек, па тако ни жалба. У складу са тим, у поступку по захтеву за
отклањање неправилности предвиђена је могућност изјављивања приговора о
коме одлучује веће првостепеног суда и тиме се исцрпљује могућност
изјављивање правних лекова у овом поступку, односно решење већа је у том
случају правноснажно даном доношења.
Сагласно напред наведеном, жалба изјављена против решења већа
првостепеног суда у овом конкретном случају није дозвољена, па је донета одлука
као у изреци овог решења.
127
4. Одређивање новог предујма трошкова након

оправдања претходног предујма
Јавни извршитељ је дужан да предузетим радњама оправда предујам

трошкова извршења уплаћен од стране извршног повериоца како би могао
закључком одредити нови предујам за предузимање даљих извршних радњи.
Према члану 33. Закона о извршењу и обезбеђењу трошкове извршног

поступка и поступка обезбеђења претходно сноси поверилац. Он је дужан да суду,
односно јавном извршитељу предујми трошкове извршног поступка и поступка
обезбеђења на начин, у висини и року који он одреди. Јавни извршитељ одређује
предујам према Јавноизвршитељској тарифи. Према ставу 4. овог члана извршни
поступак или поступак обезбеђења обуставља се ако извршни поверилац не
положи предујам у року који је одредио суд односно јавни извршитељ.
У конкретном случају извршење је одређено на целокупној имовини
извршног дужника, јавни извршитељ је закључком од 19.09.2016. године одредио
висину предујма трошкова извршног поступка у износу од 41.846,65 динара
увећану за ПДВ и одредио рок од 8 дана извршном повериоцу за уплату овог
предујма. Наведени предујам обухватио је награду за припремање, вођење и
архивирање предмета, награду за састављање два образложена закључка и
паушалну награду за три доставе писмена. Извршни поверилац је предујам
уплатио, па је јавни извршитељ донео закључак којим је Народној банци Србије
наложио спровођење извршења. Иако овим закључком извршитеља није прецизно
одређено средство и предмет извршења, јавни извршитељ је поступио у складу са
чланом 66. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу и одредио средство и предмет
извршења тако што је наложио НБС да спроведе извршење. Након оваквог
поступања, јавни извршитељ нема више овлашћење да без предлога извршног
повериоца мења средство и предмет извршења, како то предвиђа члан 58. Закона
о извршењу и обезбеђењу.
Извршни поверилац није у овом поступку предложио промену средства и
предмета извршења, нити има доказа да је јавни извршитељ од извршног
повериоца захтевао да се изјасни о даљем току спровођења извршења у смислу
члана 305. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу. Зато остаје нејасно на основу
чега је јавни извршитељ закључком од 13.06.2018. године утврдио нови износ
предујма и наложио извршном повериоцу да исти уплати у року од 8 дана. У
спису нема доказа да су предузете све радње на основу којих је одређен већ
уплаћени предујам, а нема основа ни да јавни извршитељ предузима радње за чије
128
је предузимање обрачунао нови предујам трошкова, јер није предложена промена

средства и предмета извршења. Тако је, примера ради одређен износ на име
прибављање података од МУП-а Републике Србије, иако је већ претходно једним
дописом за четири извршна дужника јавни извршитељ захтевано податке, па нема
доказа да је износ трошкова обрачунат само у једном од ова четири предмета.
Такође је обухваћен износ на име започетог сата пописа покретних ствари, иако
није одређено извршење на покретним стварима.
Предујам трошкова поступка подразумева да извршни поверилац,
претходно сноси трошкове извршења, да се овај износ одређује на основу процене
јавног извршитеља које ће радње бити неопходно предузети у извршном поступку
и уплаћује се пре предузимања тих радњи. Али наведено не значи да износ тих
трошкова не мора бити оправдан предузимањем одговарајућих радњи од стране
јавног извршитеља у извршном поступку. Јавни извршитељ је у овом поступку
предвидео да предујам трошкова обухвата два образложена закључка, три доставе
и накнаду за припремање, вођење и архивирање предмета. У спису постоји један
образложени закључак и нема доказа да је јавни извршитељ предузео радње
којима се оправдава уплаћени предујам трошкова поступка. Стога није било
основа да се новим закључком налаже извршном повериоцу да поново уплати
нови износ на име предујма трошкова поступка.
5. Застарелост по приговору странке
На застарелост суд не пази по службеној дужности, већ само по

приговору извршног дужника истакнутог у жалби против решења о
извршењу.
Решењем Привредног суда у Београду одбијен је предлог за извршење на

основу извршне исправе од 23.08.2018. године.
Против наведеног решења извршни поверилац је благовремено изјавио
жалбу истичући да потраживање из исправе од 20.08.2007. године није застарело.
Поступајући на основу одредбе члана 82. став 1. Закона о извршењу и
обезбеђењу, испитујући правилност побијаног решења на основу одредбе члана
84. истог Закона и сходном применом одредби члана 386. и 402. Закона о
парничном поступку, у вези са одредбом члана 39. Закона о извршењу и
129
обезбеђењу, Привредни апелациони суд налази да је жалба извршног повериоца

изјављена против решења Привредног суда у Б основана.
Према стању у списима, извршни поверилац је дана 23.08.2018. године,
поднео предлог за извршење Привредном суду у Б, на основу извршне исправе,
решења Трговинског суда у Б од 20.08.2007. године, ради наплате одређеног
новчаног износа са припадајућом каматом.
Првостепени суд је дана 28.08.2018. године, донео побијано решење којим
је одбио предлог извршног повериоца, са образложењем да је као извршна
исправа достављено решење од 20.08.2007. године, те да је, имајући у виду
одредбу члана 379. Закона о облигационим односима, потраживање повериоца
застарело, с обзиром да је протекао рок од 10 година, чијим протеком застаревају
потраживања утврђена правоснажном судском одлуком.
Према налажењу Привредног апелационог суда, није правилна одлука
првостепеног суда којом је одбијен предлог за извршење на основу извршне
исправе. Првостепени суд у побијаном решењу правилно цитира одредбу члана
379. Закона о облигационим односима. Међутим, приговор застарелости
представља материјално правни приговор на који суд не пази по службеној
дужности. У конкретном случају, првостепени суд је закључио да је потраживање
извршног повериоца застарело, што није био овлашћен да цени у одсуству
приговора застарелости потраживања истакнутог од стране извршног дужника.
Првостепени суд је напротив био дужан да цени подобност извршне исправе за
доношење решења о извршењу у смислу одредбе члана 47. Закона о извршењу и
обезбеђењу. Како првостепени суд није поступио у складу са напред наведеним,
то је ваљало укинути првостепено решење.
6. Обавеза јавног извршитеља да по службеној дужности

идентификује имовину извршног дужника
(Чланови 58, 59, 60, 66. став 2. и 129. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Јавни извршитељ је у обавези да по службеној дужности идентификује

имовину извршног дужника, у случају када је одређено извршење на
целокупној имовини извршног дужника.
... Привредни суд у В. одредио је извршење Ии... на основу извршне

исправе, ради наплате новчаног потраживања у износу од Еур 24.884,64 са
130
споредним потраживањима, у динарској противвредности, те је одређено да ће се

извршење спровести на целокупној имовини извршног дужника, оним средствима
и предметима којима се најповољније може намирити потраживање извршног
повериоца … закључком од 29.03.2018. године, јавни извршитељ Д. П. наложио је
извршном повериоцу да у року од 8 дана од дана пријема закључка определи
конкретна средства и предмете извршења, под претњом законских последица
пропуштања. Након тога, јавни извршитељ је донео побијано решење, с позивом
на члан 59. и члан 129. Закона о извршењу и обезбеђењу са образложењем да се
извршни поверилац није изјаснио у остављеном року и како није определио
конкретна средства и предмете извршења, побијаним решењем је обуставио
поступак спровођења извршења и укинуо све спроведене радње.
Овакав закључак јавног извршитеља не може се прихватити као правилан.
Према члану 60. Закона о извршењу и обезбеђењу, извршни поверилац који
захтева извршење ради намирења новчаног потраживања, као што је конкретно
случај, није дужан да у предлогу за извршење назначи средство и предмет
извршења (извршење на целокупној имовини извршног дужника) и у том случају
у решењу о извршењу не наводе се средство и предмет извршења, већ се
извршење одређује на целокупној имовини извршног дужника, како је управо и
учињено решењем Привредног суда у В. Ии.... Поред тога, чл. 58. истог Закона,
јавни извршитељ је овлашћен и дужан да закључком промени средство и предмет
извршења ако намирење није могуће из средстава и предмета извршења који су
већ одређени, док чл. 66. став 2. прописује ако извршни поверилац у предлогу за
извршење није назначио средство и предмет извршења јавни извршитељ, без
предлога извршног повериоца доноси закључак којим после идентификоване
имовине извршног дужника одређује средство и предмет извршења.
Из наведених одредби произлази обавеза јавног извршитеља да по
службеној дужности идентификује имовину извршног дужника, у случају када је
одређено извршење на целокупној имовини извршног дужника, као што је
конкретно случај.
Стога су се стекли услови за укидање побијаног решења, обзиром да се
нису стекли услови предвиђени чланом 59. и 129. Закона о извршењу и
обезбеђењу за обуставу поступка.
131
7. Број рачуна извршног повериоца

као обавезни податак предлога за извршење
(Члан 59. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Број рачуна извршног повериоца је обавезни податак предлога за

извршење на основу извршне исправе, па и када је извршни поверилац
страно правно лице.
Према члану 59. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, у предлогу за

извршење назначавају се идентификациони подаци о извршном повериоцу и
извршном дужнику, извршна исправа, потраживање извршног повериоца, једно
средство или један предмет или више средстава и предмета извршења и други
подаци који су потребни за спровођење извршења.
Број рачуна извршног повериоца представља обавезни елемент предлога за
извршење на основу извршне исправе, који је потребан за спровођење извршења.
Како је извршни поверилац страно правно лице, у обавези је да означи број
отвореног банковног рачуна за нерезиденте.
У конкретном случају, законом предвиђени обавезни податак, број рачуна
извршног повериоца на који треба уплатити новчани износ након спровођења
принудног извршења није унет у поднети предлог за извршење.
Како поднети предлог за извршење не садржи битни елемент, број рачуна
извршног повериоца, сходно члану 59. Закона о извршењу и обезбеђењу, стекли
су се услови за одбацивање поднетог предлога за извршење, обзиром да је исти
непотпун.
8. Уредност предлога за извршење

на основу неправноснажне пресуде
Чињеница да је предлог за извршење поднет на основу извршне

исправе – пресуде против које жалба у смислу члана 368. Закона о парничном
поступку не одлаже извршење, не ослобађа обавезе извршног повериоца да уз
132
предлог приложи извршну исправу са потврдом о извршности, ако се

предлог подноси суду који о потраживању није одлучивао.
У конкретном случају, предлог за извршење је неуредан јер уз предлог није

приложена извршна исправа са потврдом извршности у складу са чланом 59. став
2. Закона о извршењу и обезбеђењу, а предлог је поднет од стране пуномоћника
извршног повериоца - адвоката. Извршни поверилац позива се на члан 368. Закона
о парничном поступку, који предвиђа случајеве у којима жалба не одлаже
извршење. Предметно потраживање извршног повериоца испуњава наведене
услове, али је обавеза извршног повериоца била да суду приложи извршну
исправу са потврдом извршности, без обзира да ли је иста правноснажна или не.
Без потврде извршности, може се приложити извршна исправа само ако се
предлог за извршење подноси суду који је у првом степену одлучивао о
потраживању извршног повериоца, што овде није случај. Извршну исправу донео
је Привредни суд у Б, а предлог за извршење је поднет Привредном суду у В, па је
извршна исправа морала бити поднета са потврдом о извршности.
9. Делимично повлачење предлога за извршење

после подношења приговора извршног дужника
(Члан 63. и 133. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Пре одлуке о последицама изјаве извршног повериоца о делимичном

повлачењу предлога за извршење, мора се одлучити о приговору извршног
дужника против решења о извршењу на основу веродостојне исправе, као и о
евентуалној жалби против одлуке већа о приговору.
Ограничење извршења није термин који познаје Закон о извршењу и

обезбеђењу. Суштина појма ограничења извршења како се он у пракси примењује
је да се извршење наставља, да се спроводи у делу за који се извршење
„ограничава“. Када је у питању решење о извршењу на основу веродостојне
исправе, на основу члана 133. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, извршење
се спроводи након правноснажности решења о извршењу на основу веродостојне
133
исправе. За наступање правноснажности релевантно је да ли је извршни дужник

изјавио приговор против решења, па правноснажност наступа протеком рока за
изјављивање приговора уколико исти није поднет. Уколико је извршни дужник
изјавио приговор, правноснажност решења о извршењу на основу веродостојне
исправе не може наступити пре одлуке о приговору, а евентуално и о жалби
против одлуке већа о приговору.
У конкретном случају веће о приговору није одлучило, а о истом се морало
одлучити пре одлуке о изјави извршног повериоца о делимичном повлачењу
предлога за извршење, јер последице ове одлуке зависе од одлуке већа о
приговору извршног дужника, те евентуално одлуке другостепеног суда о
евентуалној жалби изјављеној против одлуке већа о приговору. Како се услови за
принудно спровођење обавезе изречене решењем о извршењу на основу
веродостојне исправе стичу тек након правноснажности решења о извршењу на
основу веродостојне исправе, тако се и услови за обуставу у делу у коме је
предлог за извршење повучен стичу у тој фази поступка. Извршни дужник је
приговор изјавио 30.06.2017. године, а извршни поверилац је делимично повукао
предлог за извршење 28.07.2017. године. Стога је обавеза првостепеног суда била
да одлучи о приговору извршног дужника, а зависно од те одлуке да одлучи о
изјави повериоца о делимичном повлачењу предлога за извршење, или ће о томе
одлучити парнични суд у зависности од одлуке о приговору.
10. Отуђење непокретности пре давања заложне изјаве
Отуђење непокретности пре давања заложне изјаве које је било

познато и извршном повериоцу јер је констатовано у јавно-бележничком
запису, није од утицаја на могућност дозволе и спровођења извршења јер
треће лице коме је извршни дужник отуђио предметну непокретност није
уписано у катастар непокретности као власник исте.
Жалбени наводи извршног дужника којима се указује да је предметну

непокретност отуђио пре давања наведене заложне изјаве, нису од утицаја на
правилност донете првостепене одлуке, а имајући у виду да је према стању у
списима предмета извршни дужник и даље уписан као власник предметне
134
непокретности и да су се у складу са тим стекли услови да се донесе решење о

дозволи извршења. Сама чињеница коју наводи извршни дужник да је отуђио
непокретност пре давања заложне изјаве и да је предметно отуђење било познато
и извршном повериоцу јер је констатовано у јавно-бележничком запису, није од
утицаја на правилност донете одлуке, а имајући у виду да је давалац заложне
изјаве изричито навео да изјаву даје под тим околностима, а да треће лице коме је
извршни дужник отуђио предметну непокретност није уписано у катастар
непокретности као власник исте. У том смислу сви жалбени наводи који се односе
на постојање интереса трећег лица као купца предметне непокретности пре
давања предметне заложне изјаве нису од утицаја на правилност решења о
извршењу, већ могу бити предмет неког другог поступка. У конкретном случају
првостепени суд је правилно ценио да достављена заложна изјава представља
извршну исправу у складу са напред цитираном одредбом Закона о извршењу и
обезбеђењу и да су у складу са тим испуњени услови за доношење решења о
извршењу на основу такве извршне исправе, па је и правилно донео побијану
одлуку.
11. Ревизија као разлог који не спречава извршење

и као основ одлагања извршења
Подношење ревизије као ванредног правног лека не представља

разлог који спречава извршење, али уз испуњење осталих законских услова
може бити основ одлагања извршења на предлог извршног дужника о ком
предлогу одлучује јавни извршитељ.
Према стању у списима, предлог за извршење је поднет на основу извршне

исправе, правноснажне и извршне пресуде Привредног суда у П. П. бр. … од
26.10.2017. године. Пресуда је постала правноснажна 01.02.2018. године, а
извршна 21.03.2018. године. Ставом пет ове пресуде тужени у спору, дужници од
редног броја 1 до редног броја 4 су обавезани да тужиоцу накнаде парничне
трошкове у износу од 711.000,00 динара. Из наведеног произлази да су постојали
услови да првостепени суд усвоји предлог за извршење и донесе решење о
извршењу. Предлог се заснива на извршној исправи, постоји идентитет странака
135
по извршној исправи и предлогу за извршење, а предлаже се извршење ради

остварења потраживања досуђеног извршном исправом.
Извршни дужници нису доказали постојање разлога из члана 74. Закона о
извршењу и обезбеђењу, односно разлога који спречавају извршење. Разлози су
таксативно набројани. Подношење ревизије против правноснажне пресуде не
представља разлог који спречава извршење и није предвиђен наведеном
законском одредбом. Подношење ванредног правног лека би могло бити, уз
испуњење осталих услова, основ за подношење предлога за одлагање извршења,
али о томе одлучује јавни извршитељ оцењујући испуњеност законских услова.
12. Жалба против решења о обустави извршења
Против дела изреке решења јавног извршитеља о обустави извршења

у коме се само констатује за који износ ће се наставити спровођење
извршења није дозвољен правни лек.
Међутим, у конкретном случају извршни дужник поднетим правним леком

искључиво побија став два решења јавног извршитеља у коме је јавни извршитељ
навео за који износ потраживања ће се спровести извршење, а што се не може
побијати правним леком. Наиме, решење које доноси јавни извршитељ јесте
решење о обустави поступка и управо одлука јавног извршитеља је садржана у
првом ставу у коме је делимично обустављен извршни поступак и против тог дела
решења се може изјавити одговарајући правни лек односно жалба. Део изреке у
коме се само констатује за који износ ће се наставити спровођење извршења не
представља одлуку о обустави извршног поступка и у складу са тим овај део
изреке се не може побијати правним леком. Како је извршни дужник своју жалбу
изјавио искључиво против другог става, а што ће бити предмет спровођења
извршења у наставку поступка спровођења, то је изјављена жалба против овог
става недозвољена. Поред тога у наставку поступка јавни извршитељ ће узети у
обзир и наводе извршног повериоца из изјашњења на жалбу извршног дужника,
па ће у складу са тим и водити рачуна да ли је неопходно донети ново решење о
обустави извршног поступка.
136
13. Одлучивање већа о приговору извршног дужника
(Члан 92. и 93. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Веће првостепеног суда не одлучује ни о основаности потраживања

извршног повериоца, ни о основаности приговора извршног дужника, већ
оцењује вероватност навода странака у поступку извршења на основу
веродостојне исправе.
Првостепени суд оцењујући вероватност тврдњи извршног дужника у

смислу члана 92. и 93. Закона о извршењу и обезбеђењу, усваја приговор, ставља ван
снаге решење о извршењу у делу којим је одређено извршење и констатује да ће
се списи доставити парничном одељењу истог првостепеног суда.
Првостепени суд је правилно применио наведене одредбе. Нису основани
жалбени наводи извршног повериоца да је образложење нејасно и неразумљиво.
Веће првостепеног суда у поступку по приговору изјављеном против решења о
извршењу на основу веродостојне исправе не одлучује ни о основаности
потраживања ни о основаности приговора извршног дужника, већ оцењује
вероватност навода странака у том поступку. Првостепени суд је дао разлоге због
чега је оценио вероватним наводе извршног дужника на основу чега је правилном
применом члана 105. Закона о извршењу и обезбеђењу, изрекао последице усвајања
приговора.
Без утицаја су жалбени наводи извршног повериоца да је оваквим
одлучивањем обесмишљен поступак по жалби у поступку на основу веродостојне
исправе. При томе, погрешно сматра да се у поступку одлучивања о приговору
решење о извршењу одржава на снази, јер је то одлука која се доноси применом
одредби о платном налогу, а те одредбе се примењују у наставку поступка према
правилима парничног поступка.
137
14. Исправе подобне за упис својине на непокретности

у корист извршног дужника
(Члан 152. став 2, 3. и 4. Закона о извршењу и обезбеђењу)
Када је као власник непокретности на којој је предложено извршење

уписано друго лице, а не извршни дужник, а извршни поверилац уз предлог
за извршење достави исправе подобне за упис својине извршног дужника,
нису испуњени услови за одлучивање о предлогу за извршење док надлежни
катастар не одлучи о захтеву суда за упис права својине извршног дужника.
Одредбом члана 152. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, прописано

је да је извршни поверилац дужан да уз предлог за извршење новчаног
потраживања на непокретности поднесе извод из катастра непокретности којим
доказује да је непокретност уписана као својина извршног дужника. Према ставу
2. истог члана, ако је као власник непокретности уписано неко друго лице,
извршни поверилац подноси уз предлог за извршење исправу подобну да се
упише својина извршног дужника. Према ставу 3. право својине извршног
дужника уписује се у катастар непокретности на захтев суда. Према ставу 4. после
уписа права својине извршног дужника суд доноси решење о извршењу.
Имајући у виду горе цитиране одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу,
из члана 152. то у конкретној ситуацији, када је извршни поверилац доставио
извод из катастра - Лист непокретности према коме је на предметним
непокретностима уписано као власник друго лице, а не овде извршни дужник, те
када је доставио исправе за које тврди да су подобне да се на основу њих упише
својина извршног дужника на предметним непокретностима, то је првостепени
суд пропустио да поступи по одредбама члана 152. те да захтева од катастра да на
основу исправа уколико су исте подобне упише право својине у корист извршног
дужника. То значи да се нису били стекли услови да суд одреди извршење
решењем о извршењу, а да претходно не поступи по горе цитираним одредбама
Закона о извршењу и обезбеђењу.
Из наведених разлога, побијано решење о извршењу ваљало је укинути, да
би суд у даљем поступку поступао на начин прописан одредбом члана 152. Закона
о извршењу и обезбеђењу, те зависно од поступања катастра и евентуалног уписа
права својине у корист извршног дужника или одбијања уписа права својине у
корист извршног дужника, одлучио о предлогу за извршење. …
138
15. Немогућност одређивања извршења на непокретности која је у

катастру непокретности уписана као мешовита својина
Није основан предлог за извршење на непокретности која је у

катастру непокретности уписана као мешовита својина, јер Устав РС не
познаје овај облик својине, па не може бити испуњен услов из члана 152.
Закона о извршењу и обезбеђењу за одређивање извршења на непокретности.
Није правилан закључак извршног суда да су за доношење решења о

извршењу на основу извршне исправе испуњени законом прописани услови.
Према члану 152. Закона о извршењу и обезбеђењу, извршни поверилац је дужан
да уз предлог за извршење новчаног потраживања на непокретности поднесе
извод из катастра непокретности којим доказује да је непокретност уписана као
својина извршног дужника. Ако је као власник непокретности уписано неко друго
лице, извршни поверилац подноси уз предлог за извршење исправу подобну да се
упише својина извршног дужника. Даље је одредбама члана 154. истог закона
регулисано на који начин се одређује извршење када је непокретност у сусвојини,
а члан 209. садржи посебне одредбе о извршном поступку на непокретностима
које нису уписане у катастар непокретности. Из садржине извода из листа
непокретности од 20.04.2018. године произлази да су предметне непокретности на
којима се предлаже одређивање и спровођење извршења и то пословни простори
означени бројем посебних делова 4, 5, 11 и 12, уписани у катастар непокретности,
да је носилац права на овим непокретностима АД „M“ Н, те да је уписано да је
врста права својина, а облик својине мешовита. Устав Републике Србије у члану
86. познаје три облика својине: приватну, задружну и јавну својину. Имајући у
виду наведено, као и чињеницу да су предметне непокретности у катастру
непокретности уписане као мешовита својина АД „M“ Н, произлази да није
испуњен услов из члана 152. Закона о извршењу и обезбеђењу, те да је нејасно
какво право извршног дужника постоји на наведеним непокретностима. Стога
извршни поверилац уз предлог за извршење није доставио доказ да су
непокретности на којима се предлаже спровођење извршења уписане као својина
извршног дужника, нити је доставио исправе које су подобне да се упише својина
извршног дужника, како је то прописано ставом 2. наведеног члана.
139
Како се извршење на непокретности извршног дужника може одредити

искључиво уколико је непокретност у својини извршног дужника, предлог за
извршење није основан.
16. Пленидба и пренос потраживања
Када је извршење спроведено преносом на извршној исправи

заснованог потраживања ради наплате на извршног повериоца, извршни
поверилац ради остварења свог потраживања има право да поднесе нови
предлог за извршење против новог дужника, односно дужника извршног
дужника, прилажући извршну исправу на којој је засновано пренето
потраживање и закључак о преносу као доказ у смислу члана 48. Закона о
извршењу и обезбеђењу.
Према члану 279. Закона о извршењу и обезбеђењу, после преноса

потраживања ради наплаћивања извршни поверилац, овлашћен је да од дужника
извршног дужника захтева исплату пренесеног потраживања ако је доспело, затим
да предузме све што је потребно за очување и намирење потраживања, користи
права у вези са обезбеђењем пренесеног потраживања и да се обрати јемцу
дужника извршног дужника онако како приличи врсти јемства. Према члану 48.
Закона о извршењу и обезбеђењу извршни поступак води се и на предлог и у
корист лица које као извршни поверилац није означено у извршној или
веродостојној исправи, ако јавном или по закону овереном исправом докаже да је
потраживање из извршне или веродостојне исправе прешло на њега, а ако такав
доказ није могућ ако прелаз потраживања докаже правноснажном или коначном
одлуком, донетом у парничном, прекршајном или управном поступку.
У конкретном случају извршни поверилац је водио извршни поступак
против дужника и у том поступку је извршење спроведено тако што је
потраживање извршног дужника према његовом дужнику, засновано на извршној
исправи, закључком јавног извршитеља пренето извршном повериоцу. Извршни
поверилац је поднео предлог за извршење на основу извршне исправе, доказујући
своје својство повериоца закључком јавног извршитеља и наведени предлог за
извршење је поднет у свему у складу са чланом 279. Закона о извршењу и
обезбеђењу. Првостепени суд неправилно закључује да су доношењем решења о
140
извршењу Ии … од 23.05.2018. године, изостали услови за одређивање извршења

у овом поступку. Извршни поступак Ии … вођен је између извршног повериоца и
његовог дужника по извршној исправи и у том поступку донето је решење о
преносу потраживања ради наплате на извршног повериоца. Извршни поверилац
ради остварења свог потраживања има право и дужност да поднесе нови предлог
за извршење против новог дужника, односно дужника извршног дужника, имајући
у виду да се потраживање заснива на извршној исправи. Наведено је у складу са
чланом 48. Закона о извршењу и обезбеђењу. Зато није било услова за одбијање
предлога за извршење
17. Надлежност за спровођење претходне мере
Суд је искључиво надлежан за спровођење извршења претходне мере

која по својој садржини представља одређено чињење и трпљење.
Међутим, погрешно је првостепени суд применио одредбу члана 422.

Закона о извршењу и обезбеђењу којом је прописано да претходну привремену
меру извршава јавни извршитељ, а имајући у виду да је у конкретном случају
извршни поверилац својим предлогом тражио да се одреди претходна мера која
по својој садржини представља одређено чињење и трпљење, па у складу са
одредбом члана 4. Закона о извршењу и обезбеђењу је суд искључиво надлежан
за извршење ове врсте претходне мере. Наиме, независно од тога како гласи
одредба члана 422. Закона о извршењу и обезбеђењу, надлежност јавног
извршитеља за спровођење претходне мере може постојати само у оквиру
законом прописане искључиве надлежности јавних извршитеља у смислу одредби
члана 4. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, а у конкретном случају у складу
са претходно наведеним таква искључива надлежност јавног извршитеља није
прописана, већ је управо прописана искључива надлежност суда. У складу са тим,
другостепени суд је у овом делу укинуо првостепену одлуку и одбацио предлог
извршног повериоца, а имајући у виду да у конкретном случају није било потребе
да извршни поверилац у предлогу назначава конкретног месно надлежног јавног
извршитеља који ће спровести ову меру, нити да суд да такав предлог прихвати.
141
18. Надлежност привредног суда за одлучивање о

предлогу за извршење физичког лица заснованог на
пресуди привредног суда
(Члан 25. став 2. Закона о уређењу судова)
Привредни суд је стварно надлежан да одређује извршење одлука

привредних судова, без обзира на својство странака, па је тако надлежан и да
одлучи о предлогу за извршење поднетом од стране физичког лица, које је
потраживање по извршној исправи – пресуди привредног суда стекло на
основу уговора.
Правилно је првостепени суд закључио да су за доношење решења о

извршењу испуњени законом прописани услови. Уз предлог за извршење
поверилац је доставио извршну исправу која је правноснажна и извршна, а
извршење је одређено ради наплате потраживања обухваћеног извршном
исправом, које је по закону овереним уговором пренето извршном повериоцу.
Нису основани жалбени наводи извршног дужника да Привредни суд није
стварно надлежан за одлучивање о предлогу за извршење. Према члану 25. став 2.
Закона о уређењу судова, привредни суд у првом степену одређује и спроводи
извршење на основу извршних и веродостојних исправа када се односе на лица из
става 1. тачка 1. овог члана, одређује и спроводи извршење и обезбеђење одлука
привредних судова, а одлуке изабраних судова само када су донете у споровима
из става 1. тачка 1. овог члана. Произлази да је привредни суд стварно надлежан
да одређује извршење одлука привредних судова, без обзира на својство странака,
а својство странака је од значаја када су у питању веродостојне исправе или
извршне исправе које није донео привредни суд. Зато је неоснован приговор
стварне ненадлежности извршног дужника, а привредни суд је побијано решење
донео као стварно надлежан суд.
Неосновано се жалбом указује на недостатак активне легитимације на
страни извршног повериоца, имајући у виду да је предлог за извршење поднет у
складу са чланом 48. Закона о извршењу и обезбеђењу. Лице које није у извршној
исправи означено као поверилац поднело је предлог за извршење, доказујући
своје својство извршног повериоца по закону овереном исправом - Уговором од
11.10.2018. године, овереним пред јавним бележником НЗ из Б. Зато је побијано
решење о извршењу правилно.
(Из решења Привредног апелационог суда Иж 1519/18 д 06.12.2018. године)
142
19. Забрана извршења и обезбеђења

као правна последица отварања стечаја
Забрана извршења и намирења као правна последица отварања

стечаја односи се на све поступке у којима је стечајни дужник извршни
дужник, без обзира којим се средством извршење спроводи.
Нису правилни жалбени наводи жалиоца да отварање стечајног поступка

производи последицу у односу на правна лица, а не у односу на жалиоца као
физичког лица који је дужник извршног дужника. Наиме, предметни поступак
извршења спроводи се између извршног повериоца и извршног дужника, а као
средство извршења одређено је извршење на потраживању дужниковог дужника.
Отуда, када наступе правне последице отварања поступка стечаја (као што је у
конкретном случају), то се сагласно напред цитираној одредби члана 93. Закона о
стечају, сви поступци извршења који су у току прекидају, што производи
последицу да се и не може спроводити извршења на одређеном средству
извршења, односно на потраживању извршног дужника према жалиоцу.
Другим речима, и поред тога што је очигледно, приликом доношења
закључка извршитеља учињена неправилност јер је тај закључак донет након што
су наступиле правне последице отварања стечаја, поступак извршења се даље не
може спроводити.
Извршни поверилац своје потраживање може остварити само у поступку
стечаја над извршним дужником, као поступком колективног намирења.
20. Разлог за застој спровођења извршења
(Члан 159. став 9. Закона о стечају „Службени гласник РС“, бр.104/09,

99/11-др. закон, 71/12-олука УС и 83 /14)
Када се у поступку претходног испитивања испуњености услова за

отварање поступка стечаја над одређеним правним лицем, донесе решење
којим се одређује забрана извршења на обезбеђеној и необезбеђеној имовини
тог правног лица, нема услова за прекид извршног поступка, али је
143
првостепени суд овлашћен да наложи јавном извршитељу да застане са

спровођењем извршења, имајући у виду донето решење.
... Побијаним решењем првостепени суд је прекинуо поступак извршења

одређен решењем И …, до трајања забране извршења на обезбеђеној и
необезбеђеној имовини овде извршног дужника, одређеној решењем стечајног
судије истог првостепеног суда Ст бр. … Побијано првостепено решење
засновано је на примени члана 222. став 1. тачка 7. Закона о парничном поступку
да је суд дужан да утврди прекид поступка ако је другим законом прописано.
Основано се у жалби истиче да нису испуњени процесни услови за прекид
извршења зато што другим законом није предвиђен прекид поступка у ситуацији
када се у поступку претходног испитивања испуњености услова за отварање
поступка стечаја над одређеним правним лицем, донесе решење којим се одређује
забрана извршења на обезбеђеној и необезбеђеној имовини тог правног лица.
Увидом у решење Привредног суда у Л. Ст.бр. ... утврђено је да је усвојен
као основан предлог подносиоца ХКПК „Y...“, ... те је одређена забрана извршења
на обезбеђеној и необезбеђеној имовини предлагача. Стечајни судија је засновао
донето решење на примени члана 159. став 9. Закона о стечају. Према наведеном
члану, на предлог подносиоца плана стечајни судија у року од 5 дана од дана
подношења предлога може одредити забрану извршења на обезбеђеној и
необезбеђеној имовини стечајног дужника.
Из наведене одредбе произилази да у описаној ситуацији није предвиђен
прекид поступка извршења, те се стога нису стекли услови за доношење
побијаног решења с позивом на члан 222. став 7. Закона о парничном поступку.
Када се у поступку претходног испитивања испуњености услова за
отварање поступка стечаја над одређеним правним лицем, у овом случају
извршног дужника, донесе решење којим се одређује забрана извршења на
обезбеђеној и необезбеђеној имовини тог правног лица, првостепени суд је
овлашћен да наложи јавном извршитељу да застане са спровођењем извршења,
имајући у виду донето решење о забрани спровођења извршења према извршном
дужнику на целокупној обезбеђеној и необезбеђеној имовини.
144
21. Брисано друштво као извршни поверилац
(Члан 68. став 2. Закона о регистрацији привредних субјеката)
Извршење не може да се одреди и спроведе на основу извршне исправе

у којој је као поверилац означено правно лице које је брисано због
неактивности.
Чињеница да у заглављу извршне исправе из 2003. године стоји да је

главна расправа закључена 23.01.2003. године у присуству законског заступника
тужиоца ПЗ, а на шта се позива извршни поверилац у жалби, не утиче на
другачију одлуку. Да ли странка постоји или не суд пази по службеној дужности
те ако је иста брисана као у конкретном случају не може да се одреди и спроведе
поступак извршења на основу извршне исправе која гласи на правно лице које
више не постоји.
Самосталном одредбом члана 154. Закона о изменама и допунама Закона о
привредним друштвима чија је примена почела 01.10.2018. године прописано је да
чланови односно оснивачи привредних субјеката коју су брисани из Регистра
привредних субјеката, као неактивни у складу са чланом 68. став 2. Закона о
регистрацији привредних субјеката постају сувласници над имовином истих
привредних субјеката у идеалним деловима који одговарају њиховим власничким
уделима у основном капиталу тих привредних субјеката. Лица из става 1 овог
члана одговарају за обавезе брисаних субјеката до висине вредности имовине која
је у складу са овим чланом, односно уговором из става 2. овог члана прешла у
њихово власништво.
Наведена одредба почиње да се примењује од 01.10.2018. године, а
ожалбено решење је донето 25.09.2018. године па се иста не може применити
ретроактивно.
Примена наведене одредбе подразумева након 01.10.2018. године
подношење новог предлога за дозволу извршења уз означење оснивача као
извршног повериоца али уз доказ да је оснивач брисаног привредног друштва. Из
извода из Регистра привредних субјеката БД ….. од 25.10.2018. године произилази
да је потребно да се између чланова изврши расподела имовине и обавеза
брисаног друштва, односно не произилази да је ПЗ оснивач брисаног друштва и
да је универзални сукцесор као једини оснивач.
145
22. Прекид извршног поступка покренутог против

привредног друштва у принудној ликвидацији
(Члан 547а. Закона о привредним друштвима)
Нема услова за прекид извршног поступка који је покренут против

привредног друштва у принудној ликвидацији, означеног у предлогу као
извршни дужник, већ о предлогу за извршење суд мора одлучити.
Не може се прихватити становиште првостепеног суда да су испуњени

услови за прекид поступка у смислу члана 547а. став 3. Закона о привредним
друштвима. Одредбама овог члана прописано је да од дана покретања поступка
принудне ликвидације сви судски и управни поступци у односу на друштво које је
у принудној ликвидацији прекидају се. Ставом 4. истог члана прописано је да се
прекинути поступци из става 3. могу наставити након брисања друштва из
регистра на захтев чланова, односно поверилаца брисаног друштва у складу са
чланом 548. овог закона. Чланом 548. истог закона прописано је да имовина
брисаног друштва постаје имовина чланова друштва у сразмери са њиховим
уделима у капиталу друштва, а у случају ортачког друштва које нема капитал
расподељује се на једнаке делове између ортака. Након брисања друштва из
регистра привредних субјеката, чланови брисаног друштва одговарају за обавезе
друштва у складу са одредбама члана 545. овог закона о одговорности чланова
друштва у случају ликвидације. Принудна ликвидација над извршним дужником
покренута је након доношења пресуде на основу које је поднет предлог за
извршење, а извршни дужник је у предлогу за извршење означен уз назнаку „у
принудној ликвидацији“. Одредба члана 547а. став 3. Закона о привредним
друштвима односи се на судске и управне поступке који су у току у моменту
покретања поступка принудне ликвидације, па се такви поступци прекидају. У
конкретном случају предлог за извршење је поднет против субјекта у принудној
ликвидацији, па није било места прекиду поступка, већ је првостепени суд морао
о предлогу за извршење одлучити, оцењујући да ли је исти дозвољен, а затим
евентуално и да ли је основан.
146
23. Накнада штете због неосновано наплаћене

судске таксе
Недозвољен је захтев да извршни суд донесе решење којим ће суд бити

обавезан да странци накнади штету због неосновано наплаћене судске таксе
принудним путем.
Одлучујући по жалби извршног повериоца Привредни апелациони суд је

решење укинуо решењем Иж … од 13.08.2018. године. По пријему решења
Привредног апелационог суда извршни поверилац је поднео првостепеном суду
поднесак дана 28.09.2017. године у коме је навео да је на основу решења које је
укинуто решењем Привредног апелационог суда извршном повериоцу принудним
путем скинут износ на име судске таксе 780,00 динара, на име трошкова принудне
наплате Народне банке Србије 4.700,00 динара, па је образложио да је тиме
извршном повериоцу неспорно проузрокована штета и да предлаже да суд донесе
посебно решење којим ће накнадити штету повериоцу у износима који су
наведени уплатом на текући рачун извршног повериоца.
Из тога произлази да су неосновани жалбени наводи извршног повериоца
да су изрека и образложење првостепеног суда у супротности са стањем у
списима. Правилно првостепени суд закључује да је наведеним поднеском
поверилац тражио да суд донесе решење којим ће суд бити обавезан да тужиоцу
накнади штету у износима који су настали принудном наплатом судске таксе по
решењу о принудној наплати судске таксе које је по жалби извршног повериоца
укинуто од стране Привредног апелационог суда. Правилан је закључак
првостепеног суда да је овакав захтев недозвољен и да се о захтеву за накнаду
штете без обзира како је она образложена не може одлучивати у извршном
поступку, односно да је извршни суд надлежан само за одлучивање о захтеву за
повраћај таксе коју је уплатило лице које није било дужно да је плати или је
платило у већем износу од прописаног, односно за радњу која не подлеже
плаћању судске таксе. Правилно првостепени суд закључује да поверилац није
поднео захтев за повраћај таксе ни у делу у коме је навео да му је неосновано
наплаћена судска такса, односно у износу од 780,00 динара, нити би то могло
имати природу захтева за повраћај судске таксе у односу на износе од 4.700,00
динара које је извршни поверилац определио као трошкове принудног
спровођења и 12.000,00 динара.
147
6. ПРИВРЕДНИ ПРЕСТУПИ
I Материјално право
1. Закон о рачуноводству
(Члан 46. Закона о рачуноводству)
Облик организовања правних лица, односно да ли су по својој

природи основана ради стицања добити, или се ради о удружењима грађана
чија сврха није пре свега стицање добити, није од утицаја на примену Закона
о рачуноводству.
Пресудом Привредног суда у К. 3 Пк 574/2017 од 07.11.2017. године

ослобођени су од оптужбе окривљено правно лице Удружење родитеља деце са
сметњама у развоју из руралних подручја „М.“ Крагујевац и окривљено одговорно
лице З. В. из К. због привредног преступа из члана 46 став 1 тачка 20 Закон о
рачуноводству, а окривљено одговорно лице за привредни преступ из члана 46
став 2 у вези става 1 тачка 20 истог Закона. Одлучено је да трошкови поступка
падну на терет буџетских средстава суда.
На означену пресуду жалбу је уложио Основни јавни тужилац у К., због
битне повреде одредаба поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања. У
жалби тужиоца се наводи да није било основа за примену одредбе о непостојању
дела због малог значаја због одсутности штетних последица.
Писменим поднеском Кпж 49/18 од 19.02.2018. године, Апелационо јавно
тужилаштво у Београду предложило је да се уважи жалба Основног јавног
тужиоца у К., те да се пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на
поновни поступак и одлуку.
Испитујући побијану пресуду у границама навода жалбе и у смислу
одредбе члана 451. Законика о кривичном поступку, а у вези члана 56. Закона о
привредним преступима, Привредни апелациони суд је нашао да је првостепеном
пресудом учињена битна повреда одредаба поступка из члана 438 став 2 тачка 2
149
СЕНТЕНЦЕ – ПРИВРЕДНИ ПРЕСТУПИ
Законика о кривичном поступку, јер је изрека побијане пресуда противречна сама

себи, разлози пресуде противречни су изреци, односно разлози пресуде су
потпуно нејасни и у знатној мери противречни, па због тога није могуће испитати
законитост и правилност пресуде.
Неосновано суд, како се у жалби наводи, тумачи вољу законодавца, која је
постојала приликом прописивања оваквих привредних преступа. Питање
обављања делатности у циљу остваривања профита или обављања делатности
непрофитабилног карактера је могло бити питање самог Закона о рачуноводству,
под условом да је законодавац имао намеру да ове групе привредних субјеката
подели, односно да на различит начин прописује примену у случајевима
профитних или непрофитних организација. Неактивност правног лица не може
бити основ за примену чл. 2 ст. 2 Закона о привредним преступима, имајући виду
да је то елеменат привредног преступа због кога су окривљени оптужени.
Тужилац правилно процењује да је суд за примену чл. 2 ст. 2 Закона о привредним
преступима навео околности које могу бити само олакшавајуће, а никако
извињавајуће.
Наиме, правно лице, каква су удружења, конкретно окривљено правно
лице, спада у круг правних лица, на која се односи Закон о рачуноводству,
имајући у виду његове чланове 1. и 2. став 1. тачка 2., док у уводном делу казнене
одредбе у ставу 1. члан 46. Закона о рачуноводству је јасно наведено да се он
односи на правна лица. У нашем праву Удружења су правна лица, те морају
поштовати одредбе Закона о рачуноводству. Обавеза вођења пословних књига и
других евиденција није везано само за привредно друштво, него за све привредне
субјекте, побројане у члану 2. ставовима 1, 2. и 3. Закона. У Казненој одредби,
односно у члану 46. Закона, наведено је да за привредни преступ одговарају
правна лица, што значи и „организације организоване по основу учлањења“.
Почетне одредбе Закона о рачуноводству које одређују који су субјекти
обвезници примене закона упућују да у исти круг спадају и удружења грађана.
Ово стога, што већина одредаба Закона о рачуноводству, која регулише привредне
преступе спада у ред апстрактних дела, чији је заштитни објект нарушавање
опште финансијске дисциплине, реда и сигурности. Стога, питање облика
организовања правног лица, односно да ли су по својој природи основана ради
стицања добити или се ради о удружењима грађана чија сврха није пре свега
стицање добити, није од утицаја на примену Закона о рачуноводству.
(Из решења Привредног апелационог суда Пкж 49/18 од 22.11.2018. године)
150
2. Уредба о обележавању и маркирању деривата нафте
(Члан 17. Уредбе о обележавању и маркирању деривата нафте)
Одлучујућа чињеница за постојање привредног преступа је да су

окривљени ставили у промет нафтне деривате без одговарајуће количине
маркера, без обзира на постојање намере као облика виности.
Пресудом Привредног суда у К. 2 Пк 821/2017 од 19.10.2017. године

ослобођени су оптужбе правно лице „О. П.“ доо К., и одговорно лице Р. Б. на
основу члана 423 став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку, а сходно
одредби члана 56 Закона о привредним преступима да су извршили привредни
преступ из члана 17. став 1 и став 4. Уредбе о обележавању и маркирању деривата
нафте.
Благовремено изјављеном жалбом Основни јавни тужилац у К. побија
првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и
због повреде кривичног законика. Наиме, у жалби се истиче да је погрешан
закључак првостепеног суда да окривљени не могу бити одговорни за наведени
привредни преступ јер је ставило у промет деривате нафте које је набавило од
једног истог добављача, да је приликом набавке добило пратеће документацију, да
је контрола вршена 8 дана по набави предметног горива, тако да окривљено лице
нису имале разлога да сумњају у исправност маркера. У жалби се истиче да суд
погрешно тумачи законску одредбу члана 17. став 1. Уредбе о обележавању и
маркирању деривата нафте имајући у виду да се окривљенима ставља на терет да
се супротно наведеној уредби ставили у промет деривате нафте који нису
маркирани у складу са чланом 4. наведене Уредбе. Жалбом се предлаже да се
побијана пресуда преиначи и окривљени огласе одговорним и осуде по закону.
Испитујући првостепену пресуду у границама навода жалбе и у смислу
одредбе члана 451.Законика о кривичном поступку, а у вези члана 56. Закона о
пресудом учињена битна повреда одредаба поступка из члана 438. став 2. тачка 2.
Законика о кривичном поступку, јер је изрека побијане пресуде противречна сама
себи, разлози пресуде противречни су изреци, односно разлози пресуде су
супротни и нејасни или у знатној мери противречни па због тога није могуће
испитати законитост и правилност пресуде.
Побијана пресуда правилно цитира материјалну одредбу чл. 17 ст. 1
Уредбе којом је прописано изрицање новчане казне за привредни преступ ако у
промет стави, односно испоручи на тржиште деривате нафте који нису маркирани
у складу са чл. 4 Уредбе. Образложење пресуде гласи да нема доказа да су
151
окривљени учинили дело привредног преступа који им је стављен на терет. Даље,

образложење пресуде наводи да није доказано да су окривљени на било који
начин поступили противправно и намерно ставили у промет деривате нафте мање
концентрације маркера од прописане.
Образложење пресуде је противречно само себи, јер прво наводи да нема
доказа да су окривљени извршили дело, а затим, да нема доказа да су поступили
противправно или намерно. Пре свега, радња дела је стављање у промет деривата
нафте. Изведени докази указују управо на закључак да окривљени јесу ставили у
промет деривате нафте, што на крају није ни спорно у току поступка. Питање
намере, односно умишљаја, регулише чл. 11 Закона о привредним преступима,
који предвиђа да је одговорно лице одговорно за привредни преступ ако је
привредни преступ извршен његовом радњом или његовим пропуштањем дужног
надзора и ако је оно при том поступило са умишљајем или из нехата. Према томе,
постојање намере није доказано, како наводи првостепени суд, зато што намеру
није ни требало доказивати. Штавише, за постојање привредног преступа намера
није ни неопходна, већ само нехат.
Такође, погрешан је закључак првостепеног суда да је код окривљеног
правног лица гориво могло бити затечено само у оним количинама које су
добављене од нафтне индустрије Србије, те да није постојао начин да друге
количине горива буду помешане са овако набављеним горивом.
Закључци суда, су по налажењу овог суда, потпуно неприхватљиви, јер је
чињенично стање у овој ствари јасно изведено, а закључци првостепеног суда
заобилазе одлучујуће чињенице. Одлучујућа чињеница је да су окривљени
ставили у промет нафтне деривате без одговарајуће количине маркера. Такође,
питање умишљаја директно је регулисано Законом о привредним преступима.
Из наведених разлога произилази да су разлози пресуде у супротности са
стањем у списима предмета, а у одлуци о овој ствари постоји противречност
између чињеница које су предмет доказивања и датих разлога, па је пресуда
морала бити укинута због поменутих битних повреда одредаба кривичног
поступка.
152
3. Престанак правног лица
(Члан 238. Закон о привредним друштвима)
Свако правно лице у обавези да поступа у складу са позитивним

прописима све док не престане да постоји радњом брисања привредног
друштва из регистра привредних субјеката, који се води код Агенције за
привредне регистре.
Пресудом Привредног суда у З. 4 Пк 145/16 од 16.05.2017. године

ослобођени су од оптужбе Друштво са ограниченом одговорношћу за трговину и
производњу „Р. Б.“ део друштва Б. у ликвидацији и Д. С. из Бора на основу члана
56. Закона о привредним преступима, у вези члана 423. став 1. тачка 2. Законика о
кривичном поступку да су извршили привредни преступ из члана 46. став 1. тачка
20. и став 2. Закона о рачуноводству јер није доказано да су извршили привредни
преступ за који су оптужени. Одлучено је да трошкови поступка падну на терет
буџетских средстава суда.
Благовременом изјављеном жалбом Основни јавни тужилац у З. побија
првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана
438. став 1. тачка 11. ЗКП у вези члана 56. Закона о привредним преступима, због
непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437. став 1. тачка 3. Законика о
кривичном поступку, због повреде Закона из члана 437. став 1. тачка 2. ЗКП. Као
разлог доношења ослобађајуће пресуде првостепени суд је навео да није доказано
да су оптужени извршили привредни преступ за који су оптужени. Међутим, у
образложењу своје пресуде првостепени суд наводи да су оптужени према свим
наведеним члановима закона на које се суд позива, требали да одговарају за
привредни преступ који му је стављен на терет, међутим у доказном материјалу
који су презентовали оптужени, суд је утврдио да су се десиле околности које
искључују постојање привредног преступа. На овај начин је изрека пресуде у
супротности са разлозима пресуде на које се првостепени суд позива и као такву
чини је неразумљивом. Тужилац истиче да током поступка није на правилан
начин утврђено да би се радило о активном правном лицу или не, односно да ли је
правно лице морало бити брисано из регистра или то није случај. Жалбом се
предлаже да се побијана пресуда укине и предмет упути првостепеном суду на
поновно суђење или да се усвоји жалба и преиначи првостепена пресуда
Привредног суда у З..
Писменим поднеском Кпж 15/18 од 24.01.2018. године Апелационо јавно
тужиоца у З. уложена због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана
153
438. став 1. тачка 11. Законика о кривичном поступку, непотпуно утврђеног

чињеничног стања и повреде закона, све у вези са чланом 56. Закона о
привредним преступима, те да се побијана пресуда укине и предмет врати
првостепеном суду на поновни поступак и одлуку.
Испитујући првостепену пресуду у границама навода жалбе у смислу
одредбе чл. 451. Законика о кривичном поступку, а у вези члана 56. Закона о
пресудом учињена битна повреда одредаба поступка из члана 438. став 2. тачка 2.
Законика о кривичном поступку.
Наиме пресудом Привредног суда у З. ПК бр. 145/16 од 16.5.2017. године,
окривљени су ослобођени од оптужбе да су извршили привредни преступ из
чл.46. ст.1. тач.20. и ст.2. Закона о рачуноводству и то на основу чл.423. ст.1.
тач.2. ЗКП у вези са чл. 56. ЗОПП. Ово, с тога, што је суд утврдио да је поступак
ликвидације започео 2006. године, те окончан 2008. године, када је сачињен и
завршни извештај за ту годину. Образлажући донету одлуку, суд наводи да Закон
о привредним друштвима у чл.526. изричито прописује да ликвидација
привредног друштва почиње даном регистрације одлуке о ликвидацији и
објављивање огласа о покретању ликвидације, али се не наводе чланови, који се
односе на окончање ликвидације. У сваком случају, првостепени суд је проценио
да је дана 8.9.2008. године донета одлука о усвајању финансијског извештаја и
брисању привредног субјекта, те да је плаћен тражени износ за окончање
ликвидације. То што Агенција за привредне регистре није поступила по закону, а
на основу достављених одлука, не може да утиче на опстанак правног лица, које
је, према ставу првостепене пресуде, престало да постоји, те не може ни
одговарати за привредни преступ.
Стога основано се у жалби тужиоца истиче да основ за доношење
ослобађајуће пресуде није правилно одабран, јер разлози због којих је донета
ослобађајућа пресуда, у знатно већој мери би одговарали непостојању привредног
преступа, односно члану 423. став 1. тачка 1. ЗКП у вези члана 56. Закона о
привредним преступима. С друге стране, правилно тужилац истиче да током
поступка није на правилан начин утврђено да се ради о активном правном лицу
или не, односно да ли је правно лице морало бити брисано из регистра или то није
случај. Обзиром да је свако активно правно лице у обавези да поступа у складу са
позитивним прописима све док не престане да постоји радњом брисања
привредног друштва из регистра привредних субјеката, који се води код Агенције
за привредне регистре.
154
II Процесно право
1. Садржина образложења пресуде
(Члан 428. ЗКП)
Уколико је суд одређеним чињеницама дао већи значај, то ће

образложењем истаћи и дати разлоге. Подвлачења текста и задебљања слова
не могу заменити образложење.
Ово из разлога што је изрека побијане пресуде противречна сама себи,

разлози пресуде противречни су изреци, односно разлози пресуде су потпуно
нејасни, или у знатној мери противречни, па због тога није могуће испитати
законитост и правилност пресуде.
Испитујући побијану пресуду овај суд налази да је пресуда неразумљива
услед недостатака приликом израде пресуде. Образложење пресуде је израђено
текстом који садржи подвлачења, задебљања текста, табеларне приказе који,
вероватно, указују на наглашавање одређених чињеница. Пре свега, изглед
пресуде као писменог израза судске одлуке одређен је захтевима Законика о
кривичном поступку и Судског пословника. Још ближе, наредбом председника
Врховног касационог суда утврђен је обавезан јединствен изглед пресуде у
погледу употребе фонта, прореда и тсл. У техничком смислу, неопходно је да
пресуда садржи граматички исправан израз, књижевни језик и прегледност и
разумљивост, како за потребе странака, Апелационог суда и саме јавности, пошто
свака пресуда може бити предмет анализе јавности и појављује се у правном
саобраћају.
Даље, приликом израде пресуде није искључено коришћење средстава
ИКТ ради лакшег и бржег рада, као и уштеде времена, како би се суд посветио
решавању спорне ствари, а не исцрпљивао преписивањем садржине списа. У
циљу рационалног коришћења радног времена, разумљиво је скенирање текстова
и уношење у образложење пресуде. Међутим, приликом састављања
образложења, текст мора бити пречишћен и прилагођен изразу образложења
пресуде, укључујући обликовање текста, избацивање подвлачења, задебљања
слова, поднаслова, табела и тсл. Подвлачење текста и задебљања слова не могу
заменити образложење. Уколико је суд неким чињеницама дао већи значај, то ће
образложењем пресуде истаћи и дати разлоге.
155
Побијана пресуда Пк 112/15 од 23.10.2017 године у писменом отправку, у

погледу садржине и изгледа образложења, не испуњава услове уредности и
прегледности како би се на њој заснивала одлука у овој ствари, па је пресуда
обухваћена битном повредом поступка из чл. 438 ст. 2 тач. 2 ЗКП.
2. Језик и писмо у поступку
Жалба која је изјављена на језику који није у службеној употреби у

суду, одбациће се као неуредна.
Пресудом Привредног суда у З. 5 П 44/17 од 10.02.2017. године оглашени

су одговорним правно лице В. из Ш. и С. З. због привредног преступа из члана 46.
став 1. тачка 20. и став 2. Закона о рачуноводству, зашта им је изречена условна
осуда са утврђеним новчаним казнама у износу од 10.000,00 динара за окривљено
правно лице и у износу од 2.000,00 динара за окривљено одговорно лице, те је
одређено да се ове казне неће извршити, ако се за време од годину дана не учини
нови привредни преступ или кривично дело са обележјима привредног преступа.
Окривљено правно лице је обавезано да суду плати паушал у износу од 2.000,00
динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, а под претњом
принудног извршења.
Против наведене пресуде окривљени З. С. поднео је поднесак на језику
који није у службеној употреби суда. Првостепени суд није ценио дозвољеност
жалбе, иако је првостепени поступак вођен на српском језику, на коме је одржан и
главни претрес од 10.02.2017. године, када се С. З. није позивао на непознавање
српског језика, односно није тражио превођење. Наиме према члану 11. Законика
о кривичном поступку, у поступку су у службеној употреби српски језик и
ћирилично писмо, а други језици и писма у службеној употреби су у складу са
уставом и законом. Поступак се води на језику и писму који су у службеној
употреби у органу поступка, у складу са законом. Стога прихватање оваквог
поднеска није у складу, са чланом 11. Законика о кривичном поступку.
Недозвољену жалбу првостепени суд је по члану 443. став 1. требало да одбаци. У
списима предмета налази се допис председника већа – судије, који налаже
окривљенима да доставе уредан поднесак, под претњом последица пропуштања.
156
Остављени рок је протекао, а суд није применио овлашћење из чл. 229 ЗКП.
Пажљивом оценом поступања првостепеног суда, не може се уочити повреда
права странке на употребу матерњег језика. Окривљени су позив примали на
службеном језику суда, окривљено одговорно лице је дало одбрану на српском
језику, а уз поднесак је достављена копија чланака из новина на српском језику.
Све напред наведене околности указују на изостанак било каквих процесних
повреда, укључујући и повреду права на употребу сопственог језика и писма из
чл. 11 ст. 3 ЗКП. Према томе, приложени поднесак је неразумљив, и требало га је
одбацити, пошто то првостепени суд није претходно учинио.
3. Исправљање грешака у пресуди
Изрека пресуде садржана у записнику о главном претресу представља

изворник. Зато сед грешке садржане у изворнику – изреци пресуде не могу
исправљати одлуком да се исправи записник на коме је изрека пресуде
наведена.
Пресудом Привредног суда у Ч. Пк 218/2017 од 25.12.2017. године

оглашени су одговорним правно лице Удружење кошаркашких судија региона
кошаркашког савеза Западне Србије из Ч. као правног лица и Д. М. као
одговорног лица, због привредног преступа из члана 46. став 1. тачка 20. и став 2.
Закона о рачуноводству за шта им је изречена условна осуда са утврђеним
новчаним казнама и то окр. правном лицу у износу од 20.000,00 динара, окр.
одговорном лицу у износу од 4.000,00 динара, с тим што се овако утврђене
новчане казне неће извршити уколико окривљени у периоду од једне године не
учине нов привредни преступ односно окр. одговорно лице и кривично дело које
има обележје привредног преступа. Обавезано је окр. правно лице да плати
паушалне трошкове поступка у износу од 5.000,00 динара у року од 15 дана од
дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.
Благовремено изјављеном жалбом Основни јавни тужилац у Ч. побија
првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана
437. став 1. тачка 1. а у вези члана 438. став 1. тачка 11. Законика о кривичном
поступку, а у вези члана 56. Закона о привредним преступима. У жалби тужиоца
157
се истиче да је неправилан назив правног лица присутан и у записницима о

главном претресу и у изворнику и у писменом отправку првостепене пресуде те и
у случају да је исправка донета у форми решења оно не би било одрживо јер
овакве погрешке не могу накнадно да се поправе. Жалбом се предлаже да се
побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Писменим поднеском Кпж 58/18 од 20.02.2018. године, Апелационо јавно
тужиоца у Ч. уложене због битне повреде одредаба кривичног поступка те да се
побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак
и одлуку.
пресудом учињена битна повреда одредаба поступка из члана 438. став 1. тачка
11. Законика о кривичном поступку.
Наиме, оптужним предлогом Основног јавног тужилаштва у Ч. Кп 220/17
од 18.09.2017. године оптужено је правно лице „Удружење кошаркашких судија
региона кошаркашког савеза Западна Србија“ Ч. На записнику одржаном на
усменом јавном главном претресу 25.12.2017. године у Привредном суду у Ч.
наведено је неправилан назив окр. правног лица Удружење кошаркашких судија
региона кошаркашког савеза Западна Морава“. Такође и приликом израде
писменог отправка пресуде, а пре тога и у објављивању пресуде погрешан је
назив окривљеног правног лица. Дана 25.12.2017. године Привредни суд у Ч.
донео је исправку записника тако што се правно лице правилно означава као
„Удружење кошаркашких судија региона кошаркашког савеза Западна Србија“.
Међутим, наведена исправка записника нема везе са садржином исправке пресуде
Привредног суда у Ч. Пк 218/2017 од 25.12.2017. године. Ово из разлога што је
чланом 232. став 1. Законика о кривичном поступку прописано да ће се свакој
радњи предузетој у току поступка саставити записник истовремено са
предузимањем радње, ако то није могуће, онда непосредно после тога. Неспорно
је да је чланом 234. став 2. Законика о кривичном поступку одређено да ће се сва
преиначења, исправке и додаци унети на крају записника и да исти морају бити
оверени од стране лица која потписују записник. Такође, није спорно ни да је
чланом 240. став 3. Законика о кривичном поступку исправке погрешно уписаних
имена, бројева и других очигледних погрешака у писању може наредити
председник већа по предлогу странака или лица које је дало изјаву или по
службеној дужности. Друге исправке и допуне записника може наредити само
веће. Како у конкретном случају не постоји никаква наредба председника већа у
предмету Привредног суда у Ч. 1 Пк 218/2017 којом би било одређено да се
изврши исправка записника од наведеног дана, већ је у конкретном случају само
сачињен акт – писмено у коме се наводи да се записник исправља почињена је
битна повреда одредаба поступка. Наиме, наведена исправка није у складу са
158
Закоником о кривичном поступку јер сама исправка записника не може

представљати исправку изворника пресуде, јер Законик о кривичном поступку
изричито предвиђа да се грешке у именима и бројевима, као и друге очигледне
грешке у писању и рачунању, недостаци у облику и несагласности овереног
преписа пресуде са изворником пресуде, исправљају посебним решењем
председника већа, на захтев странака или по службеној дужности. Изрека пресуде
садржана у записнику о главном претресу представља изворник. Међутим, грешке
које су садржане у изворнику – изреци пресуде не могу се никако исправљати
одлуком да се исправи записник на коме је изрека пресуде наведена, као што је то
учинио суд у овом случају.
По налажењу овог суда као другостепеног, у жалби се правилно истиче да
је неправилан назив правног лица присутан и у записницима о главном претресу и
у изворнику и у писменом отправку првостепене пресуде, те чак и у случају да је
исправка донета у форми решења, из тог разлога не би било одрживо.
4. Изрицање пресуде
Дан јавног објављивања пресуде и датум доношења пресуде садржан у

изреци пресуде морају бити један исти дан.
Пресудом Привредног суда у С. М. Пк 36/2014 од 18.10.2016.године

оглашени су одговорним окривљено правно лице „M.“ са седиштем у Д., и
окривљено одговорно лице П. Б. због привредног преступа из члана 217. став 1
тачка 1. и став 2. Закона о лековима и медицинским средствима и осуђени су на
новчане казне и то окривљено правно лице на новчану казну у до 300.000,00
динара, а окривљено одговорно лице на новчану казну у износу од 80.000,00
динара. Окривљени су обавезани да новчане казне плате у року од 30 дана од дана
правоснажности пресуде, а под претњом принудног извршења у односу на правно
лице односно замену новчане казне казном затвора у односу на одговорно лице.
На основу члана 261 став 2. тачка 9 и 264. Законика о кривичном поступку, у вези
члана 56. ЗОПП и на основу члана 27. Правилника о накнади трошкова у судским
159
поступцима, окривљено правно лице је обавезано да плати и паушал у износу од

15.000,00 динара у року од 30 дана од дана правоснажности пресуде, а под
претњом принудног извршења.
Благовремено изјављеном жалбом бранилац окривљених побија
првостепену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка,
погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона. У првом
делу жалбе се указује да су пресуде означене потпуно различитим датумима, те се
истиче да је због тога пресуда неразумљива. Бранилац у жалби указује и на
изјашњења Завода за трансфузију крви Војводине, из кога проистиче да би
дефицит у снабдевању крви изазвао теже последице, на сличан начин се изјаснио
и Завод за трансфузију крви Србије, што је требало да буде наведено у
образложењу пресуде, као садржина доказа, за које је суд навео да су изведени. У
конкретном случају према ставу жалбе, окривљени су вршили испоруку кеса за
крв у крајњој нужди, ради спречавања штетних последица. Бранилац у даљем
току жалбе наводи из којих елемената је проистекло постојање крајње нужде на
страни окривљених што је би требало да води њиховом ослобађању од
одговорности.
Писменим поднеском Кпж бр 384/18 од 11.10.2018. године Апелационо
јавно тужилаштво у Београду предложило је да се одбије жалба браниоца
окривљених као неоснована и побијана пресуда у целости потврди.
одредбе члана 451. Законика о кривичном поступку, а у вези одредбе члана 56.
Закона о привредним преступима, Привредни апелациони суд је нашао да је
првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из
члана 438. став 1. тачка 11. Законика о кривичном поступку, јер је изрека пресуде
неразумљива.
Наиме, сходно одредби члана 425 став 2. Законика о кривичном поступку у
заглављу и у уводном делу пресуде је један исти дан морао да егзистира као дан
њеног јавног објављивања, а то је 19.10.2017.године. Навођењем датума од
18.10.2016.године имамо апсурд да је пресуда донета још пре почетка главног
претреса дана 18.10.2016.године како стоји у заглављу пресуде, а што је директно
супротно дану његовог јавног објављивања 19.10.2017.године, како стоји на крају
уводног дела изреке пресуде.
Такође, из изреке пресуде се не може утврдити количина медицинских
средстава односно кеса стављених у промет које нису биле уписане у регистар
медицинских средстава, а који води Агенција за лекове и медицинска средства
Србије те да би тиме поступили противно члану 197. став 1. тачка 2. и став 2.
Закона о лековима и медицинским средствима.
160
5. Битна повреда одредаба ЗКП
Грешке у означавању ставова закона, односно Уредбе по којима се

окривљени оглашавају одговорним и кажњавају, представљају битну
повреду одредаба ЗКП.
Пресудом Привредног суда у Б. 3 Пк 213/16 од 03.10.2017. године

оглашени су одговорним правно лице O. ДОО Београд из Новог Београда и
одговорно лице Р. Б., због привредног преступа из члана 17. став 1. тачка 4.
Уредбе о обележавању (маркирању) деривата нафте и осуђени су на новчане казне
и то окривљено правно лице на новчану казну у износу од 700.000,00 динара, а
окривљено одговорно лице на новчану казну у износу од 70.000,00 динара.
Окривљено правно лице је обавезано да овако изречену новчану казну плати у
року од 15 дана од правноснажности пресуде као и осуђени Р. Б. под претњом
принудног извршења. Окривљено правно лице је обавезано и да на име трошкова
поступка плати паушал у износу од 5.000,00 динара, у року од 15 дана од
правноснажности пресуде, а под претњом принудног извршења.
Благовремено изјављеном жалбом бранилац окривљених побија
првостепену пресуду због битне повреде одредаба поступка из члана 438. став 2.
тачка 2. Законика о кривичном поступку, погрешно и непотпуно утврђеног
чињеничног стања из члана 440. Законика о кривичном поступку и због одлуке о
санкцији из члана 441. Законика о кривичном поступку. У уводном делу жалбе
бранилац наводи да је пресуда неразумљива, јер се ради о привредном преступу
из члана 17. Уредбе, при чему је означена тачка 4. у оквиру става 1. исте, која
међутим не постоји. Такође се наводи да образложење односно разлози пресуде су
потпуно нејасни и противречни да штетних последица није било, па није јасно из
ког разлога је одмерена казна у датим износима. Жалбом се предлаже да се
окривљени ослободе од одговорности или да се пресуда укине и предмет врати
првостепеном суду на поновно одлучивање.
тужилаштво у Београду предложило је да се уважи жалба браниоца окривљених
као основана и побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на
поновни поступак.
привредним преступима, Привредни апелациони суд налази да је првостепена
пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438.
161
став 1. тачка 11. Законика о кривичном поступку јер је изрека пресуде

неразумљива.
Наиме, у изреци пресуде суд оглашава окривљене одговорним због
извршења привредног преступа из члана 17. став 1. тачка 4. Уредбе о
обележавању (маркирању) деривата нафте. Наведени члан 17. став 1. Уредбе о
обележавању (маркирању) деривата нафте гласи „казниће се за привредни
преступ енергетски субјект-правно лице ако у промет стави, односно испоручи на
тржиште деривате нафте који нису маркирани у складу са чланом 4. ове Уредбе,
новчаном казном од 1.500.000,00 динара до 3.000.000,00 динара“. Док тачка 4. у
члану 17. став 1. Уредбе не постоји иако постоји став 4. у оквиру члана 17. који се
односи на одговорност одговорног лица. Дакле, због погрешке у означавању
ставова закона, односно Уредбе по којима се окривљени оглашавају одговорним и
кажњавају, пресуда је у тој мери захваћена битном повредом да се не може
испитати.
6. Однос пресуде и оптужбе
Постоји битна повреда поступка уколико су окривљени оптужени за

привредни преступ за једно дело привредног преступа, а суд у изреци пресуде
прихвата правну квалификацију тог дела и даје разлоге за другу
алтернативу дела.
Пресудом Привредног суда у Привредног суда у Б. 5Пк. 1520/2014 од

11.10.2018. године оглашени су одговорним правно лице „И.“ друштво са
ограниченом одговорношћу, за унутрашњу и спољну трговину, из Б., и
одговорног лица П. Б., због привредног преступа из члана 79. став 1. тачка 7. и
став 2. Закона о безбедности хране, и осуђени су на новчане казне, и то
окривљено правно лице на новчану казну у износу од 350.000,00 динара, а
окривљено одговорно лице П. Б. на новчану казну у износу од 20.000,00 динара,
са обавезом да их плате, а окривљено правно лице и трошкове судског поступка у
паушалном износу од 50.000,00 динара, у року од 15 дана од правоснажности
пресуде, а под претњом принудног извршења.
162
Благовременом жалбом бранилац окривљеног правног лица побија

првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да се
пресуда укине или окривљено правно лице ослободи одговорности које му се
ставља на терет, односно да се предмет врати првостепеном суду на поновни рад.
У жалби се истиче да суд не даје разлоге зашто је окривљена „И.“ била у обавези
да узрокује сваки увезени ЈЦИ и шта је то окривљени конкретно повредио од
прописа. Наводи се да пресуда нема разлоге, па због тога није могуће испитати
њену законитост и правилност.
Благовремено изјављеном жалбом бранилац окривљеног одговорног лица
побија првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога. У жалби
браниоца одговорног лица се такође, као и у жалби правног лица полемише са
начином на који је суд применио одредбе ХАССАП-а стандарда, те се истиче да
нема елемената привредног преступа ни на страни одговорног лица, па се
предлаже да Привредни апелациони суд усвоји жалбу преиначи побијану пресуду
и другоокривљену Б. П. ослободи од одговорности за наведени привредни
преступ.
тужилаштво у Београду предложило је да се одбију жалбе окривљених као
неосноване и побијана пресуда у целости потврди.
Испитујући побијану пресуду у границама навода жалби и у смислу
привредним преступима, Привредни апелациони суд налази да је првостепени суд
начинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка
11. и став 2. тачка 2. Законика о кривичном поступку, а у вези са чланом 56 Закона
о привредним преступима, јер је изрека пресуде неразумљива и противречна сама
себи и разлозима датим у образложењу, односно због тога што пресуда уопште
нема разлога, нити су у њој наведени разлози о одлучним чињеницама.
Окривљени су оглашени одговорнима, јер су поступили противно члану 31 Закона
о безбедности хране, на тај начин што су ставили у промет храну, а да нису
обезбедили да у свим фазама промета испуњава услове прописане овим законом и
Законом о пиву, на тај начин што су увезли пиво од инопартнера Контеса- АБРС
Р.С.О. из Братиславе, Словачке, а да нису извршили анализу у погледу физичких,
хемијских и микробиолошких параметара, те присуства остатака средстава за
заштиту биља, биоцида и загађивача, као и сензорско оцењивање и то како је
прецизно наведено изреком првостепене пресуде, а чиме су извршили привредни
преступ из члана 79. став 1. тачка 7. и став 2. Закона о безбедности хране.
Пре свега, овај суд указује да првостепени суд није у потпуности поступио
по упутству другостепеног суда у решењу Пкж 254/14 од 27.11.2014 године, а то
је да да јасне и убедљиве разлоге које се односе на питање да ли се у радњама
окривљених стичу елементи привредног преступа или не. Истим решењем
указано је да је радња извршења привредног преступа одређена алтернативно.
163
Привредни преступ из чл. 79 ст. 1 тачка 7 и став 2 Закона о безбедности

хране предвиђа обавезу правног лица да обезбеди да храна у свим фазама
производње и промета испуњава услове предвиђене тим законом и другим
посебним прописима, или да докаже испуњеност тих услова. Радња привредног
преступа одређена је алтернативно, и то: обавеза правног лица да храна испуњава
све услове безбедности хране, дакле, суштински, материјално, или пак, да докаже,
дакле, одговарајућим писменим исправама, дакле формално, испуњеност тих
услова.
Окривљено правно и одговорно лице оптужени су и првостепеном
пресудом осуђени да су ставили у промет храну, а да нису обезбедили да у свим
фазама производње испуњава прописане услове, све ближе садржано у изреци
ожалбене пресуде. Дакле, ожалбена пресуда, као и оптужење, заснива се на
закључку да су окривљени ставили у промет храну која заиста не испуњава све
захтеване услове. Међутим, изведени докази, приложени извештаји лабораторија
и искази инспектора указују на супротан закључак, да је храна (пиво), у свим
фазама промета била исправна. Према томе, изабрана алтернатива привредног
преступа, од стране оптужбе коју је првостепени суд прихватио својом пресудом,
нема упориште у изведеним доказима.
С друге стране, алтернативно одређена радња привредног преступа, да је
правно лице у обавези да докаже испуњеност тих услова, и да пружи одговарајућа
уверења, дозволе или исправе, није предмет оптужног предлога, а суд је у
првостепеној пресуди дао разлоге због којих сматра да је обавеза правног лица
постојала у том правцу.
Дакле, окривљени су оптужени за привредни преступ за једно дело
привредног преступа, а суд у изреци пресуде прихвата правну квалификацију тог
дела и даје разлоге за другу алтернативу дела.
Стоји чињеница да суд није везан за предлоге тужиоца у погледу правне
квалификације кривичног дела (чл. 420 ст. 2 ЗКП). Међутим, уколико суд у
погледу правне квалификације дела нађе да постоји друго дело уместо означеног
у оптужби, дужан је да то наведе у изреци пресуде.
Пошто је у конкретном случају изостала правилна квалификација
оптужног предлога, која је остала и у изреци ожалбене пресуде, а суд у пресуди
даје разлоге за осуђујућу пресуду за дело које у изреци пресуде није предмет
оптужења, то је учињена битна повреда кривичног поступка из чл. 438 ст. 2 тач. 2
ЗКП јер су разлози пресуде противречни изреци.
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пкж 39/19 од 07.02.2019. године)
164
6. РАЗУМНИ РОК
1. Повреда права на суђење у разумном року и правична

надокнада због повреде права на суђење у разумном року
Захтев за правично задовољење се подноси након правноснажног

окончања поступка по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року,
уколико је странка успела у поступку по приговору, а поступак по захтеву за
правично задовољење је посебан поступак.
Нису основани наводи жалбе којима се указује да предлагачу није

досуђена правична надокнада због повреде права на суђење у разумном року. У
самом приговору ради убрзања поступка предлагач је тражио да се утврди
повреда права на суђење у разумном року и да се наложи па се поступак оконча у
што краћем року. Предлагач није тражио да се досуди и накнада због повреде
права на суђење у разумном року, односно није поднет захтев за правично
задовољење, па не постоји захтев о коме суд није одлучио. Сем наведеног, у
смислу одредбе члана 22 став 1 Закона о заштити права на суђење у разумном
року, право на правично задовољење има странка чији је приговор усвојен, а која
није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање
првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена. Из
цитиране одредбе члана 22 став 1 Закона о заштити права на суђење у разумном
року следи да се захтев за правично задовољење подноси након правноснажног
окончања поступка по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року,
уколико је странка успела у поступку по приговору, односно да је поступак по
захтеву за правично задовољење посебан поступак.
(Из решења Привредног апелационог суда Рж Ст 96/19 од 11.01.2019. године)
165
СЕНТЕНЦЕ – РАЗУМНИ РОК
2. Утицај дужине трајања стечајног поступка

на повреду права на суђење у разумном року
(Члан 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року )
Дужина трајања стечајног поступка је једно од мерила за оцену

трајања суђења у разумном року и приликом одлучивања да ли је повређено
право на суђење у разумном року цени се у склопу свих осталих мерила
прописаних чланом 4 Закона о заштити права на суђење у разумном року.
Сама чињеница да поступак стечаја траје преко 5 година, не доводи до

закључка да је дошло до повреде права на суђење у разумном року. У ситуацији
када је стечајни поступак од стране поступајућих органа вођен на ажуран и
ефикасан начин, односно делотворно, Привредни апелациони суд налази да нема
околности које би указивале да је поступајући суд одуговлачио са предузимањем
одговарајућих радњи или да је одуговлачио са одлучивањем. Дуготрајност овог
поступка је резултат објективних околности, а сам стечајни управник је поступао
делотворно, покушавајући да на законом прописани начин, преко надлежних
органа, реши спорна имовинско правна питања везано за стечајну масу.
Одредба члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року
прописује мерила којима се руководи суд приликом одлучивања о повреди права
на суђење у разумном року. Привредни апелациони суд, према чињеничном стању
које је утврђено, није нашао да постоје околности у поступању органа стечајног
поступка које су проузроковале дуже а неоправдано трајање поступка, и које би
било разлог што предлагач није остварио наплату признатог потраживања у
целини, већ само делимично. Тачно је да сам предлагач није допринео дужини
трајања овог стечајног поступка, како се наводи и у жалби, те да је реч о
потраживању из радног односа које је од посебног значаја за предлагача, али то
није довољно да би се закључило да је дошло до повреде његовог права у складу
са наведеним чињеничним стањем, све и код чињенице да су потраживања
поверилаца из првог исплатног реда, укључујући и предлагача, намирена.
166
СЕНТЕНЦЕ – РАЗУМНИ РОК
3. Право на правично задовољење због повреде права

на суђење у разумном року
(Члан 30. став 1. тачка 3. и чланови 22-33. Закона о заштити

права на суђење у разумном року )
Право на правично задовољење због повреде права на суђење у

разумном року не остварује се приговором ради убрзавања поступка него
посебним правним средством, захтевом за правично задовољење.
Првостепени суд у погледу захтева предлагача да се утврди његово право

на правично задовољене налази да се сходно одредбама Закона о заштити права
на суђење у разумном року право на правично задовољење не остварује
приговором ради убрзања поступка, већ у посебном поступку, те у том делу
приговор одбацује.
У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба поступка на
које жалилац указује.
Првостепени суд је правилно одлучио и када је одбацио приговор
предлагача у делу којим је тражио да се утврди право на правично задовољење.
Ово из разлога јер се по захтеву за правично задовољене, одлучује у складу са
одредбом члана 22 до 33. Закона о заштити права на суђење у разумном року, а не
приговором ради убрзавања поступка, како то првостепени суд правилно
закључује.
167

Pravosudni BILTEN 1-19

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Pravosudni BILTEN 1-19

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ПРИВРЕДНИ АПЕЛАЦИОНИ СУД

Београд, 2019. године

1. Извођење доказа вршењем увида у списе другог предмета

(Члан 5. и 233. Закона о парничном поступку)

Ако суд одреди извођење доказа вршењем увида у списе другог

Основано се жалбом указује да се првостепена пресуда заснива на

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 5519/17 од 31.05.2018. године)

2. Месна надлежност суда

(Члан 19. у вези члана 58. Закона о парничном поступку)

Суд се по службеној дужности може огласити месно ненадлежним, због

Првостепени суд је решење донео с позивом на чл. 25 став 1 тачка 4 Закона

предвидео месну надлежност стварно надлежног привредног суда пред којим се

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 3090/18 од 30.05.2018. године)

3. Садржина споразума о месној надлежности

(Члан 65. Закона о парничном поступку)

Предмет споразума о надлежности суда може бити само месна, али не и

Према стању у спису предмета, тужилац је поднео тужбу Привредном суду

правног дејства из разлога што је уговорена надлежност стварно ненадлежног

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 5008/18 од 20.09.2018. године)

4. Заступање јавног комуналног предузећа

(Члан 90. Закона о парничном поступку)

Градско правобранилаштво Града Београда није законски заступник

У доношењу првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба

(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж 1396/18 од 07.03.2018. године)

5. Накнада трошкова привременог заступника

(Чланови 153, 154. и 165. став 2.

Захтев привременог заступника за доношење одлуке о трошковима

... Следом изнетог, захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног

(Из решења Привредног апелационог суда, Пж 3201/17 од 29.11.2018. године)

6. Право више тужених на трошкове поступка

(Члан 153. Закона о парничном поступку)

Независно од тога што тужене заступа исти пуномоћник, сваки од

Међутим, основано се жалбом тужиоца указује да је првостепено решење

У складу са тим, а независно од тога што је тужене заступао исти пуномоћник,

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 6130/17 од 24.05.2018. године)

7. Обавеза плаћања парничних трошкова

(Члан 155. Закона о парничним трошковима)

Када парнична странка која је ослобођена од плаћања судских такси

Према стању у списима предмета, на основу члана 9. Закона о судским

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 4836/18 од 20.09.2018. године)

8. Право тужиоца на накнаду трошкова поступка

(Члан 157. Закона о парничном поступку)

Тужилац има право на накнаду трошкова поступка ако је тужбу

Чланом 157. Закона о парничном поступку прописано је да тужилац који

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 1151/18 од 08.03.2018. године)

9. Захтев за накнаду трошкова и поступање по тужби

Члан 163. Закона о парничном поступку

Поступак се може водити и окончати без истицања захтева странака за

Према члану 192. Закона о парничном поступку, тужба мора између

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 3145/18 од 08.06.2018. године)

10. Услови за остваривање права на ослобађање

(Члан 10. и 11. Закона о судским таксама и

Приликом оцене испуњености услова за ослобађање од плаћања

Међутим, овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити.

наведено, првостепени суд је требало да цени достављене доказе уз захтев за

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 2552/18 од 16.05.20185. године)

11. Правни интерес за утврђење права својине

(Члан 194. Закона о парничном поступку)

Тужилац нема правни интерес за утврђење права својине на

Према члану 194. Закона о парничном поступку тужилац може у тужби

(Из решења Привредног апелационог суда Пж 5890/17 од 17.05.2018. године)

12. Услови за проширење тужбе на новог туженог – нужног и

(Члан 205. Закона о парничном поступку)

Процесна радња додавања новог туженог – стечајног дужника, који је