ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ

Како си? Колико пута чујемо ово питање и на њега одговоримо, увежбано и
нехајно, често и не знајући шта да кажемо „Добро сам.“, а да заправо чекамо следеће,
много практичније питање: „Јеси ли положио испит?“, „Јеси ли коначно нашао посао?“,
„ Каолико зарађујеш?“ Тако је већ боље. То су стварна, практична питања, на која може
да се одговори. А Да ли смо себе то икада запитали, у паузи између лајковања објава и
куповине у супермаркету? Ако нисмо, зашто нисмо? Ако јесмо, јесмо ли слагали и
кога? Иза једноставног питања Како си крије се много сложеније – Како смо побегли
од доколице данас? Како смо провели још један дан у својој кожи, сами са собом? Када
би чула ово питање, већина људи би се изненадила. Од чега да бежим, рекли би. Делује
као да им је више стало до тога колико су зарадили, који су ауто купили и где су
отишли на летовање. Са друге стране, не можемо их много ни кривити за то, јер су ове
ствари мерило успеха у материјалном свету. Наравно, историја нам говори да то није
измишљотина двадесет првог века. Сликовито се може рећи да се декор на позорници
променио а да је остао човек са истим питањима која су га мучила и пре педесет и пре
сто педесет година. Али ако одбаци свој социјални статус, језик који говори, посао који
обавља, принципе којих се држи, појединац остаје само једно – човек.
„Што је човјек, а мора бити човјек?“, одавно се запитао Његош, као и многи
други пре њега. У том питању садржана је сва контрадикторност људског постојања,
сва његова настојања да пронађе смисао у свету који смисла нема. Апсурд, рекао би
Ками. Како ниједан човек није добио упутство како да живи свој живот, а пошто се од
рођења пред њим указује низ избора од којих ниједан није прави ни погрешан,
неопходно му је да од такве стварности побегне – неко кроз рад, неко кроз уметност,
неко кроз препуштањима уживањима.
Осим доминације материјалног, које људе своди на заменљиве
категорије, данас, више него икада, оно што се намеће у друштву јесте форма. Шарено
паковање и површно, некритично сагледавање ствари. За оно што је испод површине
нема времена. За суштину је потребно размишљати и суочити се са собом и другима.
Потребан је напор, што се противи садашњици која каже Опусти се и уживај! Или
Научи енглески за месец дана! Човекови манири су постали више навика него потреба
за исправним делањем. Све нам је на дохват руке, последња реч науке и технике, али
као да је све теже доћи до људи самих. Нема сумње у то да смо свакодневно изложени
огромном броју информација, али колико њих су заиста значајне? Како их користимо?
Да ли се сећамо шта смо јуче прочитали на друштвеним мрежама? Чини се да смо само
обезбедили себи дневну дозу бекства од стварности и хормона среће у виду слика и
речи које се као на траци смењују пред нашим очима, везујући нас за себе
слаткоречивошћу и маркетиншким триковима. Или се, пак, упоређујући са лажном
сликом коју имамо о туђим животима, нађемо у очајању што нисмо тако богати,
успешни, лепи и срећни као они. Ваљало би скренути пажњу на
то да и критика друштва има своје замке. Једна од њих је прибегавање другом
екстрему, односно прилажење ставу супротном ономе који критикујемо. То је друга
страна истог новчића. Наивно је и незрело говорити о томе како новац уопште није
неопходан људима. Питање је како зарађујемо и како трошимо? Да ли нам је новац циљ
или средство? Исто се односи на посао, школовање, друштвене мреже. Рад је изузетно
важан за историјски напредак човека, али то не значи да треба да бирамо између рада и
слободног времена и да не треба да уживамо у ономе што радимо. Такође је сувишно
рећи да је технологија нужно лоша. Она је у многоме олакшала свакодневни живот и
повезала људе који су хиљадама километара далеко. Не говоримо чак
ни о опозицији хедонизам-аскетизам, већ о разлици између жеља и потреба које су
наше и оне за које мислимо да су наше, a нису. Жан-Жак Русо каже да је слобода није
када човек ради све оно што хоће већ када не ради оно што неће. Према овом цитату,
веома мали број људи је заиста слободан.У оклевању и страху многи снови су се
срушили. Сами себе смо убедили да нисмо посебни и да немамо шта да понудимо овом
свету, што води у равнодушност а затим и у лењост. Само да буде пун сат, само да
прође радно време, само да дође викенд, само да се заврши испит… И шта онда? Чији
су то сати и дани којих једва чекамо да се отарасимо? Да су стварно наши мало више
бисмо их штедели.
Вратимо се томе да је човек само човек. Неопходно му је да живи у свету којим
може да управља и у коме може да се снађе. Данас, више него икада, лична одговорност
је изузетно битна. Она се налази између два екстрема, између два или-или где свако од
нас бивствује и гради свој идентитет. Ками говори о апсурду, али и предлаже излаз, а
то је револт. Најпре против себе самог а потом против лошег у свету. Ако не мислимо о
себи, други ће то учинити уместо нас, док ће наш унутрашњи глас утихнути када нам
буде најпотребнији. Ако не читамо, други ће нас читати. За њих ћемо бити само број.
Борићемо се за туђе идеале и још ћемо бити захвални за то. У име нечије лажи
продаћемо своју истину. А сами смо криви за то. Не смемо заборавити да је сваки човек
вредан и да од њега зависи хоће ли се за ту вредност борити. Чак и ако не успе у краја у
томе, оно што је постигао вредније је него да није постигао ништа. Зато, поставимо
себи с времена на време једно кратко, а врло значајно питање – Како си?