Монетарне и јавне финансије

30.11.2018.

Презентација: ПРАЊЕ НОВЦА

Појам прања новца

Сам појам прања новца потиче од енглеске ријечи “money laundering“, што
значи легализација капитала стеченог криминалном дјелатношћу, односно
финансијске трансакције ради прикривања стварног поријекла новца и других
облика капитала на тржишту.

Термин „прања новца“ настао је у САД-у у периоду прохибиције (вријеме

забране точење алкхола), у трећој деценији прошлог вијека када су криминалци
новац зарађен од илегалне производње и кријумчарења алкохолних пића
приказивали као зараду коју су остварили у ланцу својих перионица за прање
веша, прање аутомобила. Под појмом прања новца подразумијевамо сваку радњу
или покушај радње којим се прикрива нелегално поријекло средстава, тако да
изгледа да она потичу из легалних извора.Под садржајем прања новца
подразумијевају се активности којима се стварају услови за легализацију
противправно стечене добити, чиме се покрива њено криминално поријекло и
ствара представа о законитој дјелатности. Ове активности најчешће обављају
субјекти чије се активности спадају у област сиве економије и организованог
криминала. Циљ прања новца је претварање новца прибављеног на незаконит
начин у легалан новац, тј. новац са покрићем у законитом раду или дјелатностима.

Фазе прања новца

Три уобичајене фазе прања новца су:
1. фаза полагања,
2. фаза прикривања
3. фаза интеграције
Фаза полагања (пласман) подразумијева промјену новца добијеног од криминалне
активности у облик погоднији за транспорт и који не изазива сумњу, а затим
убацивање тог новца у главне финансијске токове. Ова фаза представља
располагање незаконито стеченим средствима која настоје да се унесу у легалне
токове. То је најтежи корак за „пераче“ новца зато што се највећи дио нелегално
стечених средстава прикупља у готовини.
Фаза прикривања подразумијева низ финансијских трансакција које по својој
учесталости, обиму и комплексности често личе на легалне финансијске
активности. Крајњи циљ ове фазе је онемогућавање повезивања нелегално
стечених средстава са њиховим правим извором.
Фаза интеграције је последња фаза прања новца којим се он уноси у легалне
економске токове. Новац се улаже у законите послове , након чега се јавља као
новац који потиче од законом дозвољене дјелатности. Циљ ове фазе је да се новац
стечен криминалом пребаци у послове које закон не забрањује.Традициоанални
метод којим се служила мафија био је улагање новца у грађевинску индустрију, али
постоје и други начини.

Технике прања новца

Заједничке особине техника прања новца су:
 они који перу новац морају да сакрију прави индентитет власника и
поријекло новца,
 морају да задрже контролу на средствима и
 морају да промјене облик средстава

Технике прања новца које се најчешће користе су:

1. кријумчарење противправно стечених средстава у земље са офшор

центрима - уколико су нелегална средства стечена у земљи са јако строгим
законском прописима, криминалцима је једина шанса да искористе та
средства да их прокриумчаре у неку другу земљу која има блаже законске
прописе, по могућности у земље које имају офшор финансијске центре (то
су центри гдје се банкарске и финансијске операције искључиво воде уз
режим поштовања дискреционих права банака),
2. "рафинисање" је поступак гдје криминалци ангажују велики број
појединаца да конвертују новчанице малих апоена у крупније новчанице и
тако нелегални новац улази у финансијски систем,
3. "штрумфовање" је још један од метода прања новца, а заснива се на томе
да криминалци ангажују курире неупадљивог изгледа који преносе новац и
чији је задатак да направе велики број ситних трансакција у различитим
финансијским институцијама и
4. "привидне" или фиктивне фирме су фирме које користе "перачи" да би
приказали да њихови противправно стечени приходи имају покриће у некој
легалној и законом дозвољеној дјелатности, а такве фирме су регистровање
код надлежног суда, а питање је да ли оне уопше постоје у стварности.
5. коцкарнице – особа са готовином криминалног поријекла долази у
коцкарницу, добија жетоне, одигра неколико серија и за већину преосталих
жетона тражи исплату коју затим депонује на рачун трећих особа итд.
6. лажне фактуре – роба се извози под фактуром која гласи на износ већи од
оног који је реалан за ту врсту робе. Нпр., Венецуела је извезла у САД
судопере који су појединачно коштали 8911$ а Панама је извезла бритвице
које су коштале 23$ по комаду а њиохва тржишна цијена је била 9 центи.
 7. мали предузетници - "перачи" новца се често служе малим
предузетницима преко чијих банковних рачуна пролазе огромни износи.
Тако је једна банка у Канади, због нереално великог промета на рачунима
двију малих трговина, обавијестила надлежну службу која је убрзо открила
укљученост организованог криминала.

Институције које криминалци или "перачи" новца користе су: институције за

полагање депозита, небанкарске институције, нефинансијске институције,
„вратари“.

Институције за полагање депозита

Због потребе оних који перу новац да се ослободе готовог новца, институције за
полагање депозита су врло подложне злоупотребама. Банке и друге институције
које примају депозите имају велику одговорност у процесу борбе против прања
новца.
Небанкарске инситуције
Људи који перу новац су веома добро упознати са уобичајеном процедуром
идентификације клијената која користи банка, тако да су развили нове стратегије.
Небанкарске институције су она предузетништва која пружају услуге сличне
банкарским, али која су подвргнута мањој контроли од традиционалних
финансијских институција.
Нефинансијске институције
Оне омогућавају криминалцима да конвертују незакониту готовину у друга
средства, да створе привид легитимности извора готовине, при чему успјешно
прикривају прави идентитет власника средстава - криминалне организације.
„Вратари“
Припадници правне професије и други „вратари“ које могу да злоупотребе
међународни финансијски систем (као ревизори и рачуновође). Финансијска
акциона тактичка група (FATF) истиче да се криминалци све више окрећу
професионалцима зарад остваривања својих шема за прање новца.

Ефекти прања новца

Прање новца је саставни дио организованог криминала и корупције које је све више
захватила све поре привредног живота.

Ефекти прања новца су :

 Опадање пословног легалног приватног сектора – учесници прања новца,

улажу у компаније које своје производе могу да продају по цијенама испод
тржишних или у неким случајевима испод произвођачевих. На тај начин легалне
компаније које послују на финансијским тржиштима нису у могућности да им
 конкуришу и на тај начин долази до
опадања пословања легалног приватног сектора.

 Утицај на девизне курсеве и каматне стопе – учесници прања новца врше

реинвестирање средстава тамо гдје очекују да неће бити откривени а не тамо гдје
очекују већу стопу повраћаја. Посљедице тога су : поваћање тражње новца,
нестабилност девизног курса , каматних стопа, међународних токова капитала, због
чега није могуће спроводити ефикасну и стабилну економску политику.
 Смањење државних прихода и слабљење контроле економске политике –
прање новца у земљама у развоју изазива смањење прихода буџета по основу
пореза, јер отежава наплату и због тога слаби утицај државе на вођење економске
политике.
 Угрожавање програма реформи или приватизације – прање новца
отежава спровођење приватизације, нарочито приватизације државних предузећа.
У односу на легалне инвеститоре, перачи новца могу да понуде веће цијене. Ова
ситуација се најчешће догађа код земаља у развоју које настоје да привуку
инвестиције при чему могу постати мета трансакција прања новца.
 Опадање репутације државе- уколико у држави цвјета криминал и
корупција, то ће имати негативне посљедице по питању страних инвестиција, јер
нико неће да улаже у нашу земљу, ако су свјесни тих чињеница.
 Економски поремећаји и нестабилност – перачи новца нису
заинтересовцани за повећање профитабилности инвестиција већ за заштиту
нелегално стечених средстава. Због тога улажу у неке дјелатности које не морају
бити од значаја за одређену земљу. Када изгубе корист од тих дјелатности,
напуштају их остављајући велике губитке у њима изазивајући економску
поремећаје и нестабилност..

Методе и технике за спречавање кривичног дјела прања новца

Методе и мјере у спречавању прања новца су:
1. Извјештаји о сумњивим о необичним трансакцијама - чине један од
основних система за супротстављање прању новца и као такви уграђују се у
законске оквире тих система. Они ту основу граде на пољу
индентификовања активности прања новца у различитим областима
економске активности. Одсуство или непостојање повратне везе између
јединица за финансијске истраге и институција које подносе извјештаје је
веома важан услов за успјешно супротстављање прању новца.
2. Утврђивање индентитета странке – идентитет странке најчешће се врши
увидом у лична документа за физичка лица, уз податке из судског регистра
за правна лица. Идентификација странке стварају се за успостављањем
система против прања новца, могућност реконструкције појединачних
трансакција и стварају се основи за долажење до информација о
потенцијалним извршиоцима кривичног дјела прања новца.
3. Контрола уношења и изношења новца и других финансијских инструмената
у земљу – овом методом омогућава се праћење новчаних токова и ствара се
слика о величини и правцима тих токова. Најчешћи начин уношења и
 изношења новца и других
финансијских инструмената из земље је кријумчарење.
Кријумчарењем се новац износи из земље у којој је стечен на илегалан
начин које најчешће имају строге прописе по питању пријаве и поријекла
новца, при његовом улагању у финансијски систем.

4. Привремено одузимање прихода који потичу од криминалне дјелатности –

постоји могућност одузимања прихода и одузимања имовинске користи
стечене вршењем кривичних дјела. Основне тешкоће односе се на
доказивање да је осумњичени укључен у кривично дјело из којег је стекао и
прибавио својину.
5. Надзор и интерне контроле у области спречавања прања новца – састоји се
од спровођења мјера интерне контроле и надзора као облика екстерне
контроле. Мјерама интерне контоле омогућава се увид у пословање,
уочавање недостатака и предузимање корака за њихово отклањање.
Екстерна контрола мјера за спречавање прања новца најчешће је сам
сегмант у дјеловању инспекцијских и супервизорских органа.
6. Школовање, стручно усавршавање и смјернице у области спречавања прања
новца - подразумијева школовање полицијских и других надлежних кадрова
као и експерата из области супротстављања прању новца. . За потребе
стручног усавршавања у области супротстављања прању новца користи се
различити методи као што су : кружна писам,периодични извјештаји,
брошуре,часописи и слично.
7. Сарадња и координација на унутрашњем плану у спровођењу мјера за
спречавање прања новца - подразумијева координацију различитих
елемената система у правцу супротстављања прању новца и побољшавању
ефикасности тог система. Сарадњу и координацију потребно је успоставити
на неколико нивоа и то између:
 Различитих надлежних органа на оперативном нивоу
 Надлежних државних органа и финансијског и привредног сектора
 Свих релевантних субјеката у области супротстављања прању новца
на стратешком нивоу.
8. Развијање међународне сарадње у борби против прања новца
Међународно прање новца се темељи на разликама финансијских и
банкарских одредби у законодавствима појединих земаља. Због тога је
неопходно што је више могуће смањити те разлике, ако се већ не могу у
потпуности уклонити.
Најзанчајније од Међународних конвенција чија је сврха борба против
прања новца су:
 Радна група за финансијско дјеловање FATF (Financial Action Task
Force) (основана 1989.) је међудржавно тијело чији је циљ развој и
унапређење интерних државних и међународних стратегија за борбу
против прања новца и финансирања тероризма. Прописала је
Четрдесет препорука о прању новца
 Конвенција УН i Међународна конвенција из Палерма (2000. год.).