Biblioteka

IMAGO
ODABRANA DELA ALFREDA ADLERA

Knjiga druga
O NERVOZNOM KARAKTERU

Urednik i redaktor
Dr Stevan Vlajković
 ALFRED ADLER

O NERVOZNOM
KARAKTERU
OSNOVI UPOREDNE INDIVIDUALNE
PSIHOLOGIJE I PSIHOTERAPIJE

Prevela s nemačkog
Božana Milekić

MATICA SRPSKA
 Naslov origlnala
ALFRED ADLER
UBER DEN NERVOSEN CHARAKTER
Copyright by Dr. Kurt Adler
TEORIJSKI DEO
 UVOD

»Omnia ex opinione suspensa sunt; non

ambitio tantum ad illam respicit et luxu-
ria et avaritia, Ad opinionem dolemus,
Tam miser est quisque, quam credidit!”
Seneca, Epist, 78, 13.

Proučavanje neurotičnog karaktera predstavlja

bitni deo psihologije neuroza. Kao i sve psihičke po-
jave, i neurotični karakter se ne sme izdvajati iz
celine duševnog života. Dovoljno je i površno poz-
navanje neuroza da bi se sagledale specifičnosti ne-
urotskih smetnji. Svi autori, koji su proučavali pro-
blem neuroza, sa posebnim interesovanjem su po-
smatrali izvesne karakterne crte. Opšti zaključak je
bio da neurotičar pokazuje niz oštro istaknutih ka-
rakternih osobenosti, koje prekoračuju meru nor-
malnog. Velika osetljivost, razdražljivost, razdražlji-
va slabost, sugestibilnost, egoizam, sklonost ka maš-
tanju, otuđenje od stvarnosti, ali i posebne crte, kao
što je vlastoljubivost, pakost, požrtvovana dobrota,
koketnost, kukavičluk i bojažljivost, rasejanost, sre-
ću se u najvećem broju istorija bolesti, tako da bi
se morali pomenuti svi značajniji autori, ukoliko bi
čovek želeo da potvrdi njihov doprinos proučavanju
neuroza. Od novijih posebno treba pomenuti Žanea
(Pierre Janet) koji je, produžujući tradiciju čuvene
francuske škole, objavio poznate oštroumne analize.

7
 Naročito se njegovo naglašavanje osećanja nepotpu-
nosti („sentiment d’incompletude”) neurotičara sla-
že sa mojim nalazima u tolikoj meri da u mojim
radovima vidim proširenje ove najvažnije, osnovne
činjenice iz duševnog života neurotičara. Moje tvrd-
nje o jedinstvu ličnosti osim toga znače trajnu psi-
hološku dobit koja je rešila zagonetku dvostrukog
života (double vie), polarnosti i ambivalencije
(Blojler — Bleuler).
Ma gde počeli sa analizom psihogenih obolje-
nja, posle vrlo kratkog posmatranja nameće se jed-
na te ista pojava — svekolika slika neuroze i svi
njeni simptomi nalaze se pod uticajem fiktivnog
krajnjeg cilja, pa čak kao da im ovaj cilj daje i os-
novne obrise. Taj cilj, dakle, poseduje onu snagu
koja stvara, usmerava i oblikuje. On se može razu-
meti i iz pravca i „smisla” bolesnih pojava, među-
tim, ako pokušamo da se odreknemo te pretpostav-
ke, onda ostaje neshvatljivo obilje želja, nagona,
fragmenata, slabosti i anomalija, zbog kojih je ne-
dokučivost neurotskih pojava nekima tako odboj-
na, dok su drugi preduzeli smele istraživačke po-
hode kroz tminu neuroza. Ali ako se, kao kauzalne
finalnosti, držimo tog krajnjeg cilja koji deluje iza
neurotskih pojava (V. Stern — W. Stern), onda se
rasvetljava inače tamni psihički mehanizam, tako
da se može čitati kao otvorena knjiga.
Pjer Žane je jamačno naslutio ovu poveza-
nost, što proizilazi iz njegovih klasičnih opisa u
Duhovnom stanju histeričara, 1894. Ali on je iz-
begavao podrobno prikazivanje, tako da izričito na-
glašava: „Dosad sam opisivao samo opšte i jedno-
stavne karakterne crte, koje svojim vezama i pod
uticajem izvesnih okolnosti mogu da dovedu do
neobičnog ponašanja i najrazličitijih postupaka. Ne-
umesno je ovde bliže se upuštati u takva opisivanja
jer bi to pre ličilo na moralistički roman nego na
neki klinički rad.” Takvim stavom, kome je ostao
veran do svog poslednjeg dela, ovaj autor je, i po-
red svojeg jasnog razumevanja veze između psiho-

8
logije neuroza i moralne filozofije, promašio put ka
sintezi.
Jozef Brojer (Josef Breuer), izvrsni poznavalac
nemačke filozofije, „našao je svetlucavi kamen, koji
je ležao ukraj puta”. On je obratio pažnju na ,,smi-
sao” simptoma i ispitivao je poreklo i svrhu tog
simptoma kod pacijenta, dakle jedine osobe koja
je mogla da pruži ispravan odgovor. Time je ovaj
autor zasnovao metodu, koja teži da istorijski i
genetski objasni individualno-psihološke pojave,
uzimajući u pomoć privremenu pretpostavku deter-
minisanosti psihičkih pojava. Način na koji je
Sigmund Frojd (Sigmund Freud) proširio i usavršio
ovu metodu, na koju se nadovezuje bezbroj problema
i ispitivanih, pa zatim odbačenih rešenja, dolazi u sa-
vremenu istoriju, dok je sama metoda nailazila kako
na priznanja tako i na otpore. Manje iz sklonosti da
kritikujem, već u želji da istaknem svoje stanovište,
želeo bih da iz plodnog i dragocenog Frojdovog dela
izdvojim pre svega tri njegove fundamentalne po-
stavke koje smatram pogrešnim zbog toga što prete
da spreče progres u razumevanju neuroza. Prva za-
merka se odnosi na shvatanje libida kao pogonske
snage svih zbivanja u neurozi. Upravo neuroza, ja-
snije od normalnog psihičkog ponašanja, pokazuje
kako se pomoću neurotske svrhe osećanje zado-
voljstva, njegove nijanse i jačina usmeravaju u
pravcu ovog cilja, tako da neurotičar zapravo jedi-
no svojom tako reći zdravom psihičkom snagom
može pratiti primamljivost sticanja zadovoljstva,
dok za neurotski deo važe „viši” ciljevi. Ali ako „libi-
do” prevedemo višeznačnim pojmom „ljubav”, onda
se veštim korišćenjem i proširivanjem tih reči mogu
sva kosmička zbivanja, ako ne objasniti a ono bar
opisati. Pomoću takvog opisivanja kod mnogih se
izaziva utisak da u svim ljudskim osećanjima samo
vrvi od libida, dok u stvarnosti srećni nalazač do-
bija samo ono što je prethodno uložio. Ovakve in-
terpretacije stvaraju utisak kao đa se Frojdovo uče-
nje o libidu besomučnom brzinom približava na-

S
 šem stanovištu osećanja zajeđnice i iđeala ličnosti
(„ego-ideal”), što bi trebalo pozdraviti u interesu
sve većeg razumevanja.
Kao takva, neurotska svrha znači uzdizanje ose-
ćanja ličnosti, čiji se najjednostavniji obrazac može
prepoznati u „muškom protestu”. Ovaj obrazac:
„hoću da budem potpun muškarac!” jeste vodeća
fikcija, tako reći „fundamentalno opažanje” (Jeruza-
lem — Jerusalem) u svakoj neurozi, za koje neuroza
zahteva znatno više stvarnih vrednosti nego što to
iziskuje normalna psiha. U ovo osnovno shvatanje
spadaju i libido, seksualni nagon i sklonost ka per-
verzijama, pa ma odakle poticali. Ničeova dela Vo-
Ija za moć i Zelja za prividom obuhvataju mnogo
šta od našeg shvatanja, koje je opet u mnogo čemu
slično pogledima Ferea (Feres) i drugih starijih au-
tora, po kojima osećanje zadovoljstva ima korene u
osećanju moći, a osećanje nezadovoljstva u oseća-
nju nemoći. — Drugi prigovor se odnosi na Froj-
dovo osnovno shvatanje seksualne etiologije neu-
roza, shvatanje kome se ranije već opasno približio
Žane, kada je (1. c.) nabacio pitanje: „Zar je seksu-
alni osećaj središte oko kojega se izgrađuju sve os-
tale psihološke sinteze?” Primenljivost seksualne
slike mnoge zavarava svojom identičnošću, a poseb-
no neurotičare. Kod mističara, recimo Badera
(Baader), često se sreće takvo slikovito predstavlja-
nje. Pa i govor, sa svojom sklonošću ka slikovitosti,
postavlja opasne zamke bezazlenom istraživaču. Ali
slikovitost ne bi smela da zavara psihologa. Seksual-
ni sadržaj u neurotskim fenomenima pretežno poti-
če iz idealne suprotnosti „muško—žensko”, a na-
stao je promenom oblika iz muškog protesta. Sek-
sualni podstrek u fantaziji i u životu neurotičara
upravljen je ka muškom cilju, a zapravo i nije sek-
sualni nagon već prisila. Svekolika slika seksualne
neuroze je metafora, u kojoj se ogleda pacijentova
distanciranost od njegovog fiktivnog, muškog cilja
i načina na koji on pokušava da savlada ili ovekoveči

10
 to odstojanje.1 Cudno da Frojd, tako istančani poz-
navalac simboličnog u životu, nije bio kadar da
reši pitanje simboličnog u seksualnoj percepciji i
da seksualno spozna kao žargon, kao modus dicendi.
Ali to se može razumeti ako se razmotri treća os-
novna zabluda, naime njegova pretpostavka po ko-
joj neurotičar kao da stoji pod prisilom infantilnih
želja, pre svega incestuoznih, koje oživljavaju svake
noći (teorija snova), dok ih određeni povodi mogu
pobuditi i na javi. U stvarnosti se sve ove infantilne
želje već nalaze pod prisilom fiktivnog krajnjeg cilja,
najčešće čak nose karakter vodeće ali sređene za-
misli i, zbog ekonomičnosti mišljenja, veoma su po-
godne za računske simbole. Đolesna devojka, koja
se, u svojem osećanju naglašene nesigurnosti, tokom
celog detinjstva oslanja na oca a pri tom želi da do-
minira nad majkom, može takav psihički sklop pone-
kad da izrazi „metaforom incesta”, kao da hoće da
bude očeva žena. Njena rastuća psihomotorna inte-
ligencija, nesvesno dejstvo njenog pamćenja odgo-
varaju na sve osećaje nesigurnosti istom agresijom
— sa pripremljenim stavom nalaženja takvog pri-
bežišta kod oca, kao da je njegova žena. Tu ona do-
življava ono, kao cilj postavljeno osećanje ličnosti,
koji je preuzela iz muškog ideala detinjstva, kao
nadkompenzaciju njenog osećanja manje vrednosti.
Ona dela simbolično onda kada se užasnuta povlači
pred ljubavnom ponudom ili brakom, ukoliko to
preti sa novim ponižavanjem njenog osećanja ličnos-
ti i ako tu nailazi na veće teškoće nego kod oca,
dok se njen stav pripravnosti svrsishodno usmerava
protiv ženske sudbine, tako da ta devojka traži bez-
beđnost tamo gde ju je uvek nalazila, naime kod oca.
Ona pribegava određenom odbrambenom mehaniz-
mu, triku, dela po nekoj besmislenoj fikciji, ali time
sigurno može da postigne svoj cilj, to jest da izbeg-
ne ulogu žene. Sto je veće njeno osećanje nesigur-*1

1 Vidi: Praxis und Theorie der lndividualpsychologie,

1. c., u Problem der Distanz.

11
nosti, tim se ta đevojka grčevitije hvata za svoju fik-
ciju, pokušavajući da je shvati gotovo doslovce i,
kako je ljudsko mišljenje sklono simboličkoj ap-
strakciji, pacijentkinja ponekad uspeva, a uz nešto
truda uspeva i analitičar, da neurotičarevu težnju
za obezbeđenjem ukalupi u simboličnu sliku incest-
nog osećanja posedovanja očeve nadmoći. Frojd je
u ovom procesu usmeravanja samo na jedan cilj mo-
rao da sagleda ponovno oživljavanje infantilnih že-
lja, pošto je on te želje smatrao pokretačkim snaga-
ma. U tom infantilnom načinu obrade, u proširenoj
primeni osiguravajućih pomoćnih konstrukcija,
kako i treba shvatiti neurotičnu fikciju, u toj sves-
tranoj, davnašnjoj motornoj pripremi, u izraženoj
tendenciji apstrakcije i simbolizacije, raspoznajemo
celishodna sredstva neurotičara, koji se trudi da po-
stigne sopstvenu bezbednost, da uzdigne svoje ose-
ćanje ličnosti i da stigne do muškog protesta. Neu-
roza nam pokazuje izvođenje pogrešnih namera. Sva-
ko mišljenje i delanje može se pratiti unatrag do
dečjih iskustava. Prema ovome, u Frojdovoj „regre-
siji” duševni bolesnik se ni u čemu ne razlikuje od
zdravog. Razlika je samo u tome što je duševni bo-
lesnik sve sagradio na suviše obimnim zabludama, i
što je zauzeo loš stav prema životu. „Regresija” je,
međutim, normalna pojava u mišljenju i delanju.
Ako te kritičke primedbe nastavimo pitanjem
kako je došlo do neurotskih pojava, zašto pacijent
želi da bude muškarac i neprestano želi da podnosi
dokaze svoje nadmoći, otkuda mu jača potreba za
osećanjem ličnosti, zašto se toliko trudi da dospe
do sigurnosti, jednom rečju pitanjem krajnjeg uzro-
ka tih ođbrambenih mehanizama neurotične psihe,
onda se može dokučiti ono što proizilazi iz svakog
istraživanja: Na početku neuroze nalazi se preteće
osećanje nesigumosti i manje vrednosti koje silom
zahteva vodeći, siguran i bezbedan cilj; zatim kon-
kretizacija cilja nadmoći, što čini život snošljivim.
Ono što nazivamo suštinom neuroze, sastoji se od
povećanog utroška raspoloživih psihičkih sredstava.

12
Među ovima se naročito ističu pomoćne konstruk-
cije i šabloni u mišljenju, delanju i htenju.
Jasno je da će takva psiha, koja se zbog uzdiza-
nja ličnosti nalazi u posebnoj napetosti, a nezavisno
od jednoznačnih neurotičnih simptoma, izgledati
upadljiva zbog uočljivih teškoća koje se javljaju pri
pokušaju prilagođavanja u zajednici, na radnom
mestu, u ljubavi. Osećanje slabe tačke dominira nad
neurotičarem toliko da on, i ne primećujući, kraj-
njim angažovanjem svih svojih snaga ostvaruje zaš-
titnu nadgradnju. Pri tom se izoštrava njegova oset-
Ijivost, on uči da obraća pažnju i na one veze koje
drugi previđaju, preteruje sa opreznošću, na počet-
ku svakog dela ili na samom pomolu neke patnje
predviđa sve moguće posledice, pokušava dalje da
vidi, više da čuje, postaje sitničav, nezasitljiv, šted-
Ijiv, pokušava da granice svog uticaja i moći pro-
širi što dalje i što više izvan vremena i prostora — a
pri tom gubi spontanost i duševni mir, koji zapravo
garantuju psihičko zdravlje i energiju. Sve više se
povećava njegovo nepoverenje prema sebi i drugi-
ma, izbijaju na površinu zavidljivost, pakost, agre-
sivne i surove sklonosti, što treba da mu osigura su-
periornost nad okolinom, ili on pokušava da sa po-
većanom poslušnošću, potčinjavanjem i poniznošću
(što se ne retko izvitoperi u mazohističke crte) dru-
gog privuče i osvoji, dakle, oboje, i povišena aktiv-
nost i naglašena pasivnost predstavljaju odbrambe-
ne mehanizme, koji vode poreklo iz fiktivnog cilja
povećanja moći, „želje da se bude gore”, odnosno
muškog protesta. Prevelikim naglašavanjem jednog
dela životnih problema (nezavisnost, opreznost, či-
stunstvo, itd.) neurotičar remeti životni sklad i tako
dospeva u nekorisnu grupu društva, tamo gde sre-
ćemo karakteropate, neurotičare, prestupnike, samo-
ubice, najrazličitije perverzne tipove i prostitutke.
Nedavno je E. Krečmer (Kretschmer) opisao
kao krug shizotimnih oblika psihičke slike koje sa-
svim liče na one koje sam ja ocrtao, i to u tolikoj
meri da on sam na jednom mestu primećuje da su

13
takvi tipovi ponekad opisivani kao pojave „nervoz-
nog” karaktera. Onome ko poznaje moje ovde iznete
nalaze o manjoj vrednosti organa, neće biti teško
da sve to identično prepozna u njegovim shizotim-
nim tipovima. Njegove buduće a naročito fiziogno-
mijske nalaze možemo samo željno da očekujemo.
Ako se potvrde, onda će, u većini slučajeva, moći
još sa lica da se pročita urođena manja vrednost
organa. Doduše Krepelinov (Kraepelin) pesimizam,
koji parališe kako Krečmera tako i savremenu psi-
hijatriju, ometa i ovog autora da oceni mogućnosti
vaspitanja organski manje vrednih osoba.
Na ovaj način smo dospeli do onih psihičkih
pojava, čije izlaganje treba da čini sadržinu ovog
rada, naime do neurotičnog karaktera. Kod neuroti-
čara se ne nalazi nijedna potpuno nova karaktema
osobina, ni jedna jedina crta, koja se ne bi mogla
sresti i kod normalnog čoveka. Ali neurotični ka-
rakter je upadljiv i dalekosežan, iako ponekad tek
pomoću analize postaje razumljiv lekaru i pacijentu.
On je neprestano „senzibilizovan”, istaknut kao
predstraža i uspostavlja kontakt sa okolinom i sa
budućnošću. Tek poznavanje ovih psihičkih priprav-
nosti koje se, kao osetljivi pipci pružaju unedogled,
omogućuje razumevanje borbe koju vodi neurotičar
sa svojim životnim zadatkom, borbe za njegov raz-
draženi agresivni nagon, za njegov nemir i nestr-
pljenje. Ti osetljivi pipci ispituju sve pojave u oko-
lini i neprestano odmeravaju njihove prednosti i
mane u odnosu na postavljeni cilj. Oni pooštravaju
merenje i upoređivanje, pomoću neprestano aktivne
pažnje bude plašnju, nadu, sumnju, gađenje, mrž-
nju, Ijubav, svakojaka iščekivanja, pokušavajući da
sačuvaju psihu od iznenađenja i degradiranja ose-
ćanja ličnosti. Oni predstavljaju najperifernije mo-
torne pripreme, uvek mobilni, uvek spremni da
preduprede omalovažavanje ličnosti. U njima deluju
snage spoljnjeg i unutrašnjeg iskustva, oni su ispu-
njeni tragovima sećanja na strašne i utešne doživ-
ljaje dok su pri tom automatizovali sećanje na

14
 njih pretvorivši ga u veštine. Kao kategorički im-
perativi drugog reda te veštine ne služe da bi same
sebe nametnule ličnosti, već u krajnjoj liniji da bi
uzdigle ličnost. One pokušavaju da to postignu na
taj način što omogućuju da se u nemiru i nesigur-
nosti izdvoje putokazi, vodilje, pomoću kojih će se
omeđiti i razlikovati desno od levog, gore od dole,
pravda od nepravde. Naglašene karakterne crte
mogu se jasno razlikovati već u neurotskoj dispozi-
cije dečje psihe, gde daju povoda za ljutnju, osobe-
njaštvo i izveštačenost. One se još jasnije ističu ako
posle izraženijeg omalovažavanja deteta ili posle
najavljenog otpora protiv sopstvene nadmoći dođe
do postepenog potenciranja tendencioznog obezbeđi-
vanja uz istovremeno oživljavanje neurotičnih sim-
ptoma kao novih korisnih odbrambenih mehanizama.
Oni su često obrađeni prema primerima i uzorima
iz okoline, a zadatak im je da u svakoj novoj situ-
aciji započnu i pobedonosno završe borbu za oseća-
nje ličnosti. U njihovom delovaniu nalazi se povod
za povećanje afekta i snižavanje normalnog praga
nadražaja. Samo se po sebi razume da se i neuro-
tični kao i normalni karakter izgrađuje iz prvobitno
raspoloživog materijala, iz osećanja i iskustva or-
ganskih funkcija. Sve te psihičke pripravnosti, koje
se vezuju za sredinu, postaju neurotične tek onda
kada preti odluka, kađa unutrašnja nevolja pojača
tendenciju obezbeđenja, tako da ova formira i mo-
biliše karakterne crte, dok fiktivni životni cilj deluje
dogmatičnije i pojačava sekundarne putokaze, koji
su u skladu sa karakternim crtama. Tada počinje
hipostaza karaktera, njegov preobražaj od sredstva u
cilj vodi do njegovog osamostaljenja, dok mu neka
vrsta osećanja daje nepromenljivost i večitu vred-
nost. Neurotični karakter nije sposoban da se prila-
godi stvarnosti, pošto stremi neostvarljivom idealu;
on je produkt i sredstvo predostrožne, nepoverljive
psihe, koja pojačava njegove putokaze da bi se oslo-
bodila osećanja inferiornosti, pokušaj koji mora da
pretrpi neuspeh usled unutrašnjih protivrečnosti ili

15
usled svoje neistinitosti, zbog ograničenja koja po-
stavljaju kultura ili prava drugih. Kao oprezni mig,
kao strašljivo uzmicanje, kao telo napeto u agresiji,
kao mimika kada predstavlja oblik izražavanja i sred-
stvo saopštavanja, tako i karakterne crte, a naročito
neurotične, služe kao psihičko sredstvo i izražajne
forme da uvedu pojedinca u život, da mu pomognu
da izgradi stav, da u kolebanju sopstvenog bivstva
stekne čvrst oslonac i postigne bezbedan krajnji cilj,
da doživi osećanje superiornosti i da se sačuva od
neuspeha.
Na ovaj način smo razobličili neurotični karak-
ter i otkrili u njemu slugu fiktivne koristi i utvrdili
njegovu zavisnost od krajnjeg cilja. On nije samo-
stalno iznikao iz nekih bioloških ili konstitucional-
nih prasnaga, već su mu pravac i kretanje odredili
kompenzatorna nadgradnja u psihi i shematski pu-
tokazi. Njegova uzburkanost proističe iz pritiska ne-
sigurnosti, njegova sklonost personifikacije je pro-
blematični uspeh tendencije obezbeđenja. Postavlja-
njem cilja, linija neurotičnog karaktera u stvari je
dobila naredbu da se ulije u liniju nadmoći, i tako
nam svaka neurotična karakterna crta već svojim
pravcem odaje da je prožeta težnjom za moći, koja
pokušava da od ovog karakternog svojstva stvori ne-
pogrešivo sredstvo, kojim bi se iz doživljavanja od-
stranilo svakakvo trajnije poniženje.
U praktičnom delu ove knjige, na nizu primera,
prikazano je kako neurotična shema izaziva poseban
psihopatološki sticaj prilika, i to obuhvatanjem do-
življaja posredstvom neurotičnog karaktera i pomo-
ću neurotične tehnike življenja.

16
 I

POREKLO I RAZVOJ OSECANJA MANJE

VREDNOSTI I NJEGOVE POSLEDICE

Postavke „učenja o manjoj vređnosti organa”1

bave se uzrocima, ponašanjem, izgledom i izmenje-
nim funkcionisanjem manje vrednih organa, što me
je, između ostalog, odvelo do shvatanja o kompen-
zaciji pomoću centralnog nervnog sistema, na koja
su se nadovezala izlaganja o psihogenezi. Ispostavila
se neobična veza između manje vrednih organa 1
psihičke nadkompenzacije, tako da sam došao do
fundamentalnog zaključka: Osećaji manje vrednosti
organa postaju za individuu trajan podstrek njenog
psihičkog razvitka. Za fiziološko posmatranje iz ovo-
ga proizilazi kvantitativno i kvalitativno pojačanje
nervnih puteva, pri čemu istovremeno prvobitna
manja vrednost tih puteva može da dovede do po-
tenciranja njihovih tektonskih i funkcionalnih svoj-
stava u opštoj slici nervnog sistema. Psihička strana
te kompenzacije i nadkompenzacije može da se pro-
tumači samo pomoću psiholoških posmatranja i
analiza.
Posle opsežnih opisa manje vrednosti organa,
kao etiologije neuroza, u mojim ranijim radovima,1 2

1 A. Adler, Studie ilber Minderwertigkeit von Orga-

nen. Munchen 1927.
2 A. Adler, II
17
 posebno u Studiji, „nagonu agresije”,*2 „psihičkom
hermafroditizmu”,2 u „neurotskoj dispoziciji”2 i u
„psihoterapiji neuralgije trigeminusa”,3 u aktuelnom
se prikazu mogu ograničiti na one tačke koje ozna-
čavaju dalje razjašnjenje odnosa između manje vre-
dnosti organa i psihičke kompenzacije a važne su i
sa aspekta problema neurotskog karaktera. Sažeto,
hteo bih da istaknem da manja vrednost organa,
koju sam opisao, obuhvata „nedovršenost takve vrs-
te organa, njihovu često uočljivu stagnaciju u raz-
vitku, oskudnost histološkog ili funkcionalnog for-
miranja, funkcionalno otkazivanje u postfetalnom
periodu, a sa druge strane povećanu tendenciju raš-
ćenja kod prisilne kompenzacije i korelacije, povi-
šeni funkcionalni učinak kao i fetalni karakter or-
gana i sistema organa”. U svakom slučaju, na os-
novu posmatranja dece i anamneze odraslih, lako
se može dokazati da se posedovanje očigledno manje
vrednih organa reflektuje na psihu deteta, što po-
goduje smanjenju ocene sopstvene vrednosti i pove-
ćanju psihološke nesigumosti deteta; ali upravo iz
te smanjene ocene sopstvene vrednosti razrasta se
borba za samopotvrđivanjem koja poprima nesrav-
njivo žešći oblik nego što bi se očekivalo. Ako kom-
penzovani manje vredni organ kvantitativno i kva-
litativno poveća širinu akcije, i iz samog sebe kao
i celog organizma stekne zaštitna sredstva, onda dis-
ponirano dete u svom osećanju manje vrednosti crpi
iz psihičkih mogućnosti često upadljiva sredstva
koja mu služe za povećanje osećanja sopstvene vred-
nosti, među kojima posebno treba obratiti pažnju
na neurotična i psihotična sredstva.
Ideje o urođenoj manjoj vrednosti, dispoziciji i
konstitucionoj slabosti sreću se već na počecima
naučne medicine. Ako na ovom mestu ne pominje-
mo mnoga poznata dela, uprkos tome što često sa-
2 A. Adler, C. FurtmUller und E. Wexberg (izdavač),
Heilen und Bilden. 2. Aufl. Miinchen 1922 (Frankfurt a. M.,
1973 [Fischer Taschenbuch Bd. 6220].)
2 Vidi: Praxis und Theorie der Individualpsgchologie,
1. c.

18
 drže osnovna gledišta, onda je to samo zbog toga
što ona, doduše, potvrđuju vezu organskih i psihič-
kih oboljenja, ali je uopšte ne objašnjavaju. Ovamo
pripadaju shvatanja u patologiji koja se temelje na
opštim principima degeneracije. Stilerovo (Stiller)
učenje o asteničnom habitusu ide mnogo dalje i već
pokušava da utvrdi etiološke povezanosti. Antonovo
(Anton) učenje o kompenzaciji isuviše se ograni-
čava na korelacione sisteme u okviru centralnog
nervnog sistema; ali, ipak, on i njegov duhoviti uče-
nik Oto Gros (Otto Gross) izvršili su značajne opite,
kojima su pokušali da razjasne psihičke slike stanja
nastale na ovoj osnovi. — Bušarova (Bouchard) bra-
diotrofija, eksudativna dijateza koju su opisali, shva-
tivši je kao afinitet prema određenim bolestima,
Ponfik (Ponfick), Ešerih (Escherich), Cerni (Czerny),
Moro (Moro) i Strimpel (Striimpel), zatim Kombijev
(Comby) infantilni artritizam, Krajbihova (Kreibich)
angioneurotična dijateza, Hojbnerov (Heubner) lim-
fatizam, Paltaufov (Paltauf) status timiko-limfati-
kus, Ešerihova spazmofilija i Hes-Epingerova (Hess-
Eppinger) vagotonija spadaju u uspešne pokušaje
poslednjih decenija, čiji je cilj dovođenje u vezu
određenih kliničkih slika sa urođenom manjom vred-
nošću.4 Svima je zajedničko ukazivanje na nasled-
nost i infantilni karakter. Međutim, iako čak i pred-
stavnici tih teorija ističu rasplinute granice kod opi-
sanih dispozicija, ne možemo negirati da su obu-
hvaćeni značajni tipovi, koji će se s vremenom uvr-
stiti u veliku grupu minus-varijanti. Od ogromnog
značaja za spoznaju urođene manje vrednosti i sklo-
nosti za određenom bolešću bila su proučavanja
žlezda, hromafinog sistema, hipofize. Posmatrano sa
čena morfološka ili funkcionalna odstupanja, tako,
na primer, kod štitne žlezde, paratireoideje, polnih
žlezda, hromafinog sistema, hipofize. Posmatranosa
stanovišta manje vrednosti ovih organa, lakše se
došlo do pregleda svekolike slike, a pored toga se

4 Isto tako Bauer, Krečmer 1 drugi.

19
i jasnije sagledala povezanost kompenzacije i kore-
lacije u razmeni materija celog tela.
Među ostalim autorima, koji za osnovu svojih
posmatranja nisu uzeli primum movens, već uzajam-
no i međusobno delovanje različitih organskih infe-
riornosti, pre svega treba pomenuti Marcijusa (Mar-
tius). Isto tako, izgleda da se u mom izlaganju ,,o
manjoj vrednosti organa” (1907), koordinaciia isto-
vremenih inferiornosti pomerila u prvi plan. Ne
može se ni najmanje potceniti činjenica da su ,,ma-
nje vredni organi istovremeno kao u nekom među-
sobnom tajnom savezu”. I Bartel (Bartel) je svoja
shvatanja o status timiko-limfatikusu, koja pred-
stavljaju značajan doprinos nauci, već toliko pro-
širio, da se granice ovog statusa odavno presecaju
sa granicama sistema drugih autora. I Kirle (Kyrle)
je nezavisno od drugih, navodeći potpuno nove pa-
tološke nalaze, došao do istog rezultata kao i ja,
kada sam na osnovu mojih posmatranja izjavio da
postoji koordinacija manje vrednosti seksualnog
aparata i drugih organa, doduše često samo malo
izražena, ali na koju se toliko često nailazi ,,da sam
uveren da nema organske manje vrednosti bez pro-
pratne inferiornosti seksualnog aparata”.
Radi kasnijih izlaganja moram da pomenem i
Frojdovo shvatanje koji ističe značaj „seksualne
konstitucije” za neurozu i psihozu, podrazumevajući
pod tim kvalitativno i kvantitativno drugačiji re-
dosled seksualnih parcijalnih nagona. Ovo shvatanje
odgovara samo jednom od postulata ostalih njego-
vih pogleda. Iz formiranja perverznih nagona i nji-
hovog „neuspelog potiskivanja” u nesvesno trebalo
bi da proizilazi slika neuroze koja bi bila i primami
pokretač neurotične psihe. Iz naših izlaganja proizi-
lazi da se perverzija,5 ukoliko do njenog formiranja
dođe u neurozi i psihozi, ne konstituiše pod uplivom
urođene nagonske energije, već pomoću fiktivnog

5 Vidi: A. Adler, Das Problem der Homosexualitdt,

Munchen 1917.

20
krajnjeg cilja, da potiskivanje nastaje kao sporedni
produkt pod pritiskom osećanja ličnosti. Ali ono
što biološki dolazi u obzir u nenormalnom seksual-
nom ponašanju — veća ili manja senzibilnost, po-
većanje ili smanjenje refleksne akcije, funkcionalno
vrednovanje kao i kompenzatorna psihička nadgrad-
nja, svodi se neposredno na urođenu manju vred-
nost organa, kao što sam pokazao u Studiji.
Sto se tiče spremnosti za bolest prilikom or-
ganske manje vrednosti, tu postoji opšta saglasnost.
Moje stanovište (Studija, 1. c.) ističe obezbeđenje
uravnoteženja pomoću kompenzacije. „Već sa od-
vajanjem od materinskog organizma počinje za ove
manje vredne organe i sisteme organa borba sa
spoljnim svetom, koja nužno mora da se rasplamsa
i da otpočne sa većom žestinom nego kod normalno
razvijenog aparata. Ovu borbu prati veći procenat
oboljevanja i smrtnosti. Ali fetalni karakter istovre-
meno daje povećanu mogućnost kompenzacije i
nadkompenzacije, povećava sposobnost prilagođava-
nja na obične i neobične otpore i osigurava stvara-
nje novih i viših oblika, novih i viših dostignuća.
Tako manje vredni organi predstavljaju neiscrpni
pokusni materijal, čijcm neprestanom obradom, od-
bacivanjem i popravljanjem, organizam pokušava da
uspostavi sklad sa promenjenim uslovima života.
Njihova (povremena) superiornost duboko je pori-
nuta u prisilu stalnog navikavanja na česte proprat-
ne varijabilnosti manje vrednih organa i veće ten-
dencije rašćenja kao i na povišeno formiranje od-
govarajućeg neurotičnog i psihičkog kompleksa zbog
interne pažnje i koncentracije.”
Stete konstitucionalne manje vređnosti ispolja-
vaju se najraznovrsnijim oboljenjima i spremnosti-
ma za bolest. Cas se javlja telesna ili psihička sla-
bost, čas preosetljivost nervnih puteva, čas nezgrap-
nost, nespretnost ili prerana zrelost. Obilje dečjih
mana koordinira sa spremnošću za bolest i, kako
sam pokazao, one su tesno povezane sa organskom
ili funkcionalnom manjom vrednošću. Strabizam,

21
 anomalije refrakcije ili strah od svetlosti sa svojim
posledicama,6 gluvonemost, mucanje i druge govorne
mane, nagluvost, organske i psihičke štete od ade-
noidnih vegetacija, razvijena slabost koncentracije,
česta oboljenja čulnih organa, disajnih puteva i or-
gana za varenje, upadljiva ružnoća i deformiteti,
periferni degenerativni znaci i mladeži, koji odaju
manje vrednosti unutrašnjih organa (Adler, Smit —
Schmidt), levorukost, hidrocefalus, rahitis, anomalije
u držanju tela kao što su skolioza, pogrbljenost, ge-
nua vara ili valga (X-noge ili O-noge), pes varus ili
valgus (deformiteti stopala), dugotrajnije nekontroli-
sano pražnjenje stolice i mokraće, nakaznosti pol-
mh organa, posledice anomalija arterija (Virhov —
Virchow) i mnogobrojne druge posledice manje vre-
dnosti žlezda sa unutrašnjim lučenjem, kako su ih
opisali Vagner-Jaureg (Wagner-Jauregg), Pineles (Pi-
neles), Frankl-Hohvart (Frankl-Hochwart), Hvostek
(Chvostek), Bartel (Bartel), Ešerih i drugi, pokazuju
u svom ogromnom obilju, u varijaciji svojih po-
vezanosti, veliki krug bolesnih pojava, koje je mo-
gao da sagleda lekar upravo zahvaljujući razume-
vanju manje vrednosti organa. Ali za neurologiju i
psihijatriju postaje sve značajnije proučavanje ,,de-
generacije”; od Morelovog (Morel) učenja o dege-
nerativnim znacima do posmatranja neuroza na te-
melju manje vredne konstitucije vodi progresivna
linija.
Istaknimo samo statistički rad Timih-Birka (Thie-
mich-Birk) i saopštenja Potpešniga (Potpeschnigg)
o sudbini jednogodišnje ili dvogodišnje dece, lečene
od tetanoidnih grčeva (citirano po Getu — Gott).
Od te dece samo mali procenat je sasvim ozdravio.
Kod većine su se kasnije pojavili jasni znaci telesne
i psihičke manje vrednosti, psihopatske i neuropat-
ske crte. U ova odstupanja ti autori ubrajaju slede-
će: infantilizam, razrokost, nagluvost, govorne mane,
slaboumnost, pavor nocturnus (noćni strah), somnam-

4 Vidi: Mutschmann, Der andere Milton, 1920.

22
bulizam, enurezu, pojačane reflekse, tikove, gr-
čeve besa, kratkotrajne prekide svesti, strašljivost,
plahovitost, patološku lažljivost, nezadrživo bežanje
od kuće. I Get a i drugi autori došli su do zaključka
da kod spazmofilne dece postoji dispozicija za teš-
ka neuropatska i psihopatska stanja. Cerni i đrugi
autori ističu da se ista veza može dokazati i kod
dece sa obolelim organima za varenje. Bartel je
među samoubicama zapazio da upadljivo preovla-
dava status timiko-limfatikus, posebno hipoplazija
seksualnih organa. Što se tiče maloletnih samoubica
ja sam (a takođe i Netolicki — Netolitzky i drugi)
istakao nalaz telesne manje vrednosti. Frankl-Hor-
vat opisao je kod tetanije nemir, razdražljivost, ha-
lucinatornu pometenost. Francuski autori (citirano
po Pfaundleru — Pfaundler) pripisuju pastoznom,
torpidnom habitusu dece bezvoljnost, tromost, po-
spanost, rasejanost, tupost i flegmatičnost, a eretič-
nom nestašluku, živost, razdražljivost, preranu zre-
lost, kolebljiva raspoloženja, afektivnost, nepodno-
šljivost, osobenjaštvo i jednostranu obdarenost (de-
genćrćes superieurs). Pfaundler ističe da su deca
manje vredne konstitucije obično uznemirena, ne-
snosna i izmučena usled kožnih ekcema, kolika, sme-
tnji usnivanja i funkcionalnih anomalija. Cerni, koji
je obratio pažnju na vezu između crevnih smetnji
dece i neuroza, posebno naglašava značaj psihote-
rapije kod dece, kod koje su se neurotske smetnje
javile tokom konstitucionih oboljenja. Hamburger
je nedavno istakao osobenosti ambicioznosti nervoz-
ne dece, a Stranski (Stransky) vezu između miopa-
tije i psihičkih pojava.
Ove kratke napomene đaju nam pregleđ poku-
šaja savremenih istraživačkih pravaca, čiji je trud
usmeren ka naglašavanju i utvrđivanju veza između
psihičkih anomalija u detinjstvu i konstitucionalne
manje vrednosti. Prvi osnovni obuhvatni stav o toj
povezanosti objavio sam u Studiji, gde sam ukazao
na to kako se posebno interesovanje i stalna pažnja
trude da zaštite manje vredan organ, U ovom a i u

23
 drugim radovima ukazao sam kako manja vrednost
jednog organa neprestano utiče na psihu, u delanju
i mišljenju, u snovima, u izboru poziva, u umetnič-
kim sklonostima i sposobnostima.7 Postojanje manje
vrednog organa zahteva veliki napor odgovarajućih
nervnih puteva i psihičke nadgradnje, tako da je
ova kompenzatorno uspešna jedino ako postoji mo-
gućnost kompenzacije. Ali u tom slučaju moraju i u
psihičkoj nadgradnji postojati izvesne veze sa spolj-
nim svetom, i to veze koje pripadaju tom organu.
Prvobitno manje vrednom organu odgovara poja-
čano vizuelno psihičko uživljavanje, manje vredan
pribor za varenje prati veća psihička spremnost u
svemu što se odnosi na ishranu, gurmanluk, revnost
u sticanju materijalnih dobara, dok će se preko
ekvivalenta novca pojaviti jače izraženi štedljivost i
tvrdičluk. Radna sposobnost kompenzujućeg central-
nog nervnog sistema ispoljiće se preko kvalifikova-
nih refleksa (Adler) i uslovnih refleksa (Bikel —
Bickel), preko osećajnih reakcija i pojačanih osećaja.
Kompenzujuća psihička nadgradnja usloviće poten-
cirani razvitak psihičkih fenomena predosećanja i
predviđanja i njihovih izvršnih faktora kao što su
pamćenje, intuicija, introspekcija, uživljavanje, paž-
nja, preosetljivost, interesovanje, jednom rečju, sve
obezbeđujuće psihičke snage. U ova obezbeđenja
spadaju i fiksiranje i jačanje karaktemih crta, koje
u haosu života formiraju korisne putokaze i tako
smanjuju nesigumost.
Neurotičar dolazi iz te sfere nesigurnosti, dok
je u detinjstvu stajao pod pritiskom svoje konstitu-
cionalne manje vrednosti. U većini slučajeva ovo
se lako može dokazati. U ostalim slučajevima pa-
cijent se ponaša tako kao da manje vredi. Ali nje-
7 Vidl takođe: A. Adler, Die Theorie der Organmin-
derwertigkeit und ihre Bedeutung fiir Philosophie und Psy-
chologie. Predavanje u Filozofskom društvu na Univerzitetu
u Beču, 1908 (štampano u: Adler, Heilen und Bilden, 1. c.)
i J. Reich, Kunst und Auge, u: Osterreichische Rundschau,
1908.

24
govo htenje i mišljenje sagrađeni su uvek na terne-
Iju osećanja manje vrednosti. To osećanje treba
shvatiti kao relativno, pošto je ono izraslo iz odnosa
prema njegovoj okolini ili prema njegovim ciljevi-
ma. Uvek mu je prethodilo merenje, poređenje sa
drugima, najpre sa ocem, sa najjačim u porodici,
pokatkad sa majkom, braćom i sestrama, a kasnije
sa svakom osobom koja dolazi u dodir sa pacijen-
tom.
Prilikom bližeg upoznavanja dolazi se do saz-
nanja da je svako dete, a naročito dete po prirodi
ugroženije, preduzelo strogo procenu svojih vred~
nosti. Konstitucionalno manje vredno dete je po psi-
hički usporenom razvitku i po istovetnoj disponira-
nosti za neurozu slično ružnom, zatim suviše strogo
vaspitavanom ali i razmaženom detetu, i ono poku-
šava revnosnije od zdravog deteta da izbegne ne-
volje svoga uzrasta. Ali uskoro, gledajući u daleku
budućnost, žudi da savlada sudbinu poraza u životu,
koja stalno lebdi pred njim. Za ovo su detetu pot-
rebna pomoćna sredstva, jer je neophodno da u ko-
lebanju dan& još neorijentisanog postojanja, razgra-
niči nejasne konture života. Ono se maša pomoćne
konstrukcije. U proceni svojih vrednosti dete nalazi
jedino sušto zlo, samo sebi izgleda nesposobno, ma-
nje vredno, degradirano, nesigurno. A da bi našlo
putokaz, ono za drugu čvrstu tačku uzima oca ili
majku, koje onda u mašti snabdeva svim silama
ovog sveta. Pošto je taj putokaz postavio kao nor-
mu svog mišljenja i đelanja, kojom treba da se iz
svoje nesigurnosti uzdigne i nadmaši nivo svemoć-
nog oca, ono se već uveliko udaljilo od realnog tla i
ostalo da lebdi u mreži fikcije.
Ovakva zapažanja sreću se, ne tako oštro iz-
ražena, i kod normalne dece. I ona hoće da budu
velika, jaka, da vladaju, da budu ,,kao otac”, pri
čemu ih vodi isti krajnji cilj. Njihovo ponašanje,
njihov telesni i psihički stav stalno su usmereni na
taj krajnji cilj, tako da se na deci već može zapaziti
oponašanje očeve mimike, stavova, pokreta. Na taj

25
 način primer postaje putokaz ka cilju. Najposle sva-
ko htenje postaje težnja ka kompenzaciji, izjedna-
čenje osećanja manje vrednosti.
Neophodno je još ukazati na još jedan učinak
deteta, koji se afirmiše pre i za vreme uspostavlja-
nja vodeće linije ka nadmoći. Ta pojava se najbolje
može shvatiti ako se prihvati pretpostavka da neop-
hodna uskraćivanja osnovnih organskih nagonskih
potreba prisiljavaju dete da, još od prvog časa ži-
vota izvan materine utrobe, zauzme neprijateljski
i borben stav prema okolini. Iz toga proizilaze na-
prezanja i pojačavanja postojećih organskih spo-
sobnosti — c’est la guerre! — kako sam ih opisao u
radu o „agresivnom nagonu”.8 U povremenim liša-
vanjima i osećanjima nezadovoljstva prvih go-
dina života treba tražiti podsticaj koji najpre ra-
zvija mnoštvo karaktemih crta napadača. Ali dete
uskoro nauči da i u svojoj slabosti i bespomoćnosti,
u svom strahu i u svojim mnogobrojnim nesposob-
nostima ceni sredstva koja mu obezbeđuju pomoć,
potporu ali i interesovanje članova porodice. U svom
negativističkom držanju, prkosu i nedostupnosti
vaspitanju, dete često nalazi zadovoljenje svoje sve-
sti o moći, čime se oslobađa mučnog osećanja niže
vrednosti. Ispoljavajući slabost i potčinjavanje,
skreće brigu okoline na sebe. Obe glavne crte deč-
jeg ponašanja, prkos i poslušnost,9 garantuju dete-
tu povećanje njegovog osećanja ličnosti, pomažu
mu da oprezno krene putem krajnjeg cilja, ili, pre-
judicirano rečeno, ka njegovom ekvivalentu. Kod
konstitucionalno manje vredne dece često se sniža-
va probuđeno osećanje ličnosti, dok procena sop-
stvenih vrednosti izgleda manja pošto su njihove mo-
gućnosti zadovoljenja daleko oskudnije. Setimo se
bezbrojnih ograničenja, dijeta, bolova kod dece sa
obolelim organima za varenje, razneženosti i raz-
maženosti blede i slabunjave dece koja pate od in-
1 A. Adler, Der Aggressionstrieb im Leben und in
der Neurose. U: Heilen und Bilden, 1. c.
9 A. Adler, Trotz und Gehorsam, ibidem.

26
feriornosti disajnog aparata, svraba i muka kod
piuriga i drugih egzantema, mnogobrojnih poniža-
vajućih dečjih mana, straha roditelja takve dece od
zaraze, koji često vodi tamo kuda vode i poreme-
ćaji u vaspitanju, teškoće sa školom i tvrdoglavost
takve dece — u izolovanost i neomiljenost među
drugovima i u porodici. Na sličan način oštećuju
samopouzdanje rahitična nespretnost, urođena go-
jaznost i lakši stepeni umne zaostalosti. Dete obi-
čno vidi pripomoć u prihvatanju zapostavljanja,
koje doživljava od strane roditelja, a ponekad ovu
nepovoljnost olakšava položaj u redosledu dece —
prvo dete, drugo, jedina devojčica među dečacima
ili obmuto, što se naročito često sreće kod kasnijeg
ili najmlađeg deteta, već prema individualnoj situ-
aciji.
Neprijateljska agresija, nađražena i pojačana
kod konstitucionalno manje vredne dece, uliva se
u njihovu težnju da postanu velika i jaka, jačajući
i ističući sva ona stremljenja koja su osnova dečje
ambicije. Svi kasniji tokovi misli i radnje neuroti-
čara pokazuju isti sastav kao i njegova dečja maš-
tanja. Ponavljanje istovetnog, ova tipična sudbina
nigde se ne može tako dobro razumeti kao kod neu-
rotičara. Njegovo osećanje manje vrednosti naspram
lica i stvari, njegova nesigurnost u svetu gone ga da
pojača linije vodilje. Za njih se dete grčevito drži
tokom celog života da bi steklo sigurnost, da bi se
u svetu orijentisalo pomoću sopstvene vere i suje-
verja, pobeglo od osećanja manje vrednosti, spaslo
osećanje ličnosti, da bi imalo neki izgovor koji bi
mu poslužio da izbegne preteće poniženje. Neuroti-
čaru sve ovo nikada nije tako pošlo od ruke kao u
detinjstvu. Njegova vodeća fikcija da tako dela kao
da mora da bude iznad svih može zbog toga da po-
primi stav i oblik da se ponaša tako kao da je dete.
Dečja zadovoljenja težnje za moći postaju uzor i po-
jačavaju liniju vodilju.
Bilo bi pogrešno pretpostaviti da samo neuro-
tičari pokazuju takve linije vodilje. I zdrav čovek

27
bi morao da se odrekne orijentacije u svetu, kad ne
bi sliku sveta i svoje doživljavanje sredio prema fik-
cijama. Već smo pokazali da ih je i stekao na osno-
vu starih iskustava („regresija”). U časovima nesi-
gurnosti jasnije se ističu te fikcije i postaju impe-
rativi verovanja, ideala, slobodne volje, ali deluju i
potajno, u podsvesti, kao i svi psihički mehanizmi
koji samo predstavljaju slike reči. Logički uzev,
njih treba posmatrati kao apstrakcije, kao. simpli-
fikacije, čiji je zadatak da po analogiji najjednostav-
nijih događaja rešavaju životne teškoće. Praoblik
najjednostivnijih doživljaja, tendenciozna mreža
perceptivnog pamčenja, nalazi se u pokušajima de-
teta da izađe na kraj sa teškoćama koje mu stoje na
putu. Prema tome, samo po sebi je razumljivo da ih
nalazimo kod divljaka, kod primitivnih ljudi, pošto
sva ljudska pitanja zahtevaju svoje rešenje u smislu
težnje za moći. Jungove i Frojdove fantastične filo-
genetske pretpostavke suvišne su i pogrešne. Svaki
ljudski pokret stvara se iznova u svakoj individui.
U snu se taj način percepcije ispoljava jasnije, sto-
ga će o tome još biti reči.
Osećanje nesigurnosti neurotičar nosi stalno sa
sobom. Otuda je njegovo „analogno mišljenje”, otu-
da su jače i jasnije izraženi njegovi pokušaji reše-
nja prema analogiji starijih iskustava. Njegov mizo-
neizam (Lombrozo — Lombroso), njegov strah od
novog, od odluka i ispita — koji je uvek prisutan —
potiče iz nedostajanja vere u samog sebe. On se ta-
ko vezao za putokaze, shvata ih doslovce i pokuša-
va da realizuje samo njih, pri čemu se, i ne znajući,
odrekao da spontano i bez predrasuda prilazi reše-
nju realnih pitanja. I neophodna ograničenja koja
donosi stvarnost, gde se u prostoru grubo sudara-
ju stvari, nagone ga, shodno njegovom stavu, ne da
ukloni unapred stvorenu fikciju, već da je pretvori
u pesimizam. Još konsekventnije pokušava psihotič-
ni pacijent da sprovede realizovanje svoje fikcije.
Neurotičar se koprca u realnom svetu zbog sopstve-
ne linije vodilje i tako dospeva do prividnog rascepa

28
 ličnosti, pošto hoće istovremeno da udovolji i real-
nom i imaginamom zahtevu, i da na taj način otklo-
ni sumnje i ostane u realnom svetu.
Oblik i sadržaj neurotične linije vodilje potiču
iz utisaka deteta koje se oseća zapostavljenim. Ovi
utisci, koji se neminovno izdvajaju iz prvobitnog
osećanja manje vrednosti, oživljuju agresivni stav,
čija je svrha savladavanje velike nesigurnosti. U tom
agresivnom stavu nalaze svoje mesto svi pokušaji
deteta, koji obećavaju uzdizanje osećanja ličnosti,
pre svega uspeli pokušaji koji gone na ponavljanje,
ali isto tako i neuspeli, koji služe kao zastrašujuća
opomena, zatim tendencije koje pripremaju i obez-
beđuju krajnji cilj, inače proizišle iz upadljivog or-
ganskog nedostatka ili duševnog pritiska pa se sto-
ga slivaju u zbir psihičkih pripravnosti, najzad i ta-
kvi pokušaji koji su zapaženi kod drugih. Sve neuro-
tične pojave potiču iz ovih pripremnih sredstava,
koja teže krajnjem cilju nadmoći. To su psihičke
pripravnosti, vazda spremne da otpočnu borbu za
osećanje ličnosti, one slušaju komande vodeće fik-
cije, koja pokušava da se probije pomoću reakcio-
nih obrazaca, formiranih još u detinjstvu. U razvi-
jenoj neurozi, fikcija šiba i goni sve te pripravnosti,
koje se sada same ponašaju kao krajnji ciljevi. Raz-
rasta se strah, koji je ranije imao da obezbedi od
samoće, degradacije, osećanja sićušnosti; osamosta-
ljuje se prisila, koja je prvobitno bila fiktivni poku-
šaj da se nadmoć stekne gomilanjem besmislenih
teškoća; u nemoći, u oduzetostima, u histeričnim
bolovima i funkcionalnim poremećajima simbolič-
no se prikazuje pseudomazohistički način pacijen-
ta, koji ovim putem pokušava da ostvari uvažavanje
svoje ličnosti ili da izbegne neprijatno rešenje. Ve-
liki značaj nesigurnosti neurotičara, kako sam ja za-
pazio i opisao, prisiljava na takvo pojačavanje pri-
pravnosti i njenih posledica, tako da su prvobitno
neznatne funkcionalne pojave dobijale najčudesni-
je oblike, čim bi to zahtevali unutrašnji sukobi. U

29
takvim slučajevima uvek nalazimo aktivnu ten-
denciju isključivanja, koja teži ka olakšanju situa-
cije.
Usleđ osećanja nesigurnosti pogled neurotičara
upravlja se mnogo dalje u budućnost. Sav dosadaš-
nji život izgleda mu samo kao priprema. I ta okol-
nost mnogo doprinosi aktiviranju njegove mašte i
otuđenja od realnog sveta. Slično religioznim ljudi-
ma, i njegovo carstvo nije od ovoga sveta, kao i oni
ni on ne može da se oslobodi božanstva koje je sam
stvorio, naime uzdizanja osećanja ličnosti. Bezbroj
opštih karakternih crta neminovno potiče od tog
bića okrenutog od stvarnosti, tako, na primer, u
prvom redu veliko poštovanje sredstava, koja tre-
ba da služe njegovoj fikciji. On će ispoljavati briž-
ljivo odmeravano ponašanje, tačnost, pedanteriju,
s jedne strane da ne bi povećavao „velike životne
teškoće”, dok s druge, i uglavnom zato, da bi se po
radu, odevanju, moralu izdvajao od drugih i tako
stekao osećanje nadmoći. Te crte kod neurotičara
redovno izazivaju osećanje beskrajnog opterećenja,
koje ga, zajedno sa njegovom bolešću zavarava ulo-
gom junaka i mučenika. U savlađivanju te namešte-
ne, samostvorene teškoće, on traži i još jednom na-
lazi povišeno osećanje ličnosti. Kada mu se uputi
prekor: ,,A gde si bio kada je deljen ovaj svet?!” on
bar može da se pozove na nesavladivu hrpu simpto-
ma iza koje se uvek krije. Ta pojačana karakterna
crta najčešće mu služi da ga dovede u dodir sa ,,ne-
prijateljem”, omogućava sazrevanje onih situacija
koje ga dovode u sukob sa okolinom, tako da ima
prava da uputi „opravdane” prekore. Istovremeno
ti večiti prekori služe za to da njegovo osećanje i
njegova pažnja ostanu budni a i da sebi dokaže da
ga svi zapostavljaju i ne računaju sa njim. Ta crta
se sreće već u detinjstvu nekih neurotičara, njena
uloga u tom uzrastu se sastoji od pripomoći da se
potpuno prisvoji neka osoba, koja onda služi samo
njemu, na primer majka, koja se onda svake večeri
dugo bavi njegovom odećom na strogo propisan na-

30
 čin, mora uvek đa bude prisutna, dok u postupku
sa decom mora da sačuva jednakost, itd. U tom slu-
čaju često se neurotična akcija uliva u takav oblik
življenja, u kome pacijent ide kroz život kao živa
optužba, pokazuje svoje poroke, a istovremeno i ne-
pravdu drugih. Na sličan način često se upadljivo
probijaju strah i bojažljivost, tako da moram, na-
suprot svim drugim pokušajima objašnjavanja, osta-
ti pri tome da psihički fenomen straha nastaje iz ha-
lucinatornog aktiviranja neke dispozicije, somatski
nastale još u detinjstvu iz malih početaka u trenu-
cima kada je bio ugrožen organizam, međutim kas-
nije, a naročito u neurozi, uslovljen je krajnjim ci-
ljem izbegavanja ponižavanja osećanja ličnosti, os-
vajanjem i potčinjavanjem drugih osoba i uživlja-
vanjem u strašljiva raspoloženja, kojim neurotičar
pokušava da se oslobodi životnih zahteva. Strah
predstavlja apsolutno inteligentnu funkciju koja,
kao i svekolika životna akcija, jednim delom
predstavlja težnju da se iz faze osećanja manje
vrednosti stigne do nadmoći. — Lako je razumeti
da ove požudne predstave mogu dostići ogroman ste-
pen, isto kao što i postignuti cilj retko kad pruža
zadovoljenje. Slobodno se može pretpostaviti da sva-
ki neurotičar „hoće da ima sve”. Ta žudnja se po-
klapa sa njegovom vodećom fikcijom — željom da
bude najjači. Za njega važe samo najjači dokazi
njegove nadmoći. Ako ustukne pred poduhvatima
koji obećavaju dobit, što najčešće i čini pred pre-
stupom i nemoralnim radnjama, onda je to zato što
se boji za svoje osećanje ličnosti. Iz istog razloga
on često zazire od laži, ali, zbog želje da ide na si-
gumo i da se sačuva stranputica, može u sebi da pot-
hranjuje sumnju da bi bio sposoban za velike po-
roke i prestupe.™ Sa tim povezano osećanje krivice
u neurozi, baš kao i preterana religioznost, uvek je
usmereno na isti krajnji cilj nadmoći. ,,Ja sam i
savestan.” Ili ovo osećanje krivice služi za odbijanje
10 Sto se olakšava nedostajanjem osećanja za zajed-
nicu, ravnodušnošću ili mržnjom prema bližnjima.

31
predstojećeg zadatka. „Griža savesti je nepristojna”,
kaže Niče. Njemu je verovatno bilo poznato ovakvo
stanje stvari. — Jasno je da takvo kruto povinova-
nje fikcije predstavlja defekt. Tako ovaj nedostatak
dovodi tendencioznim preterivanjem i sofističkim
mudrolijama do nesposobnosti za rad i do otkaza,
gubitka radnog mesta.
Egoizam neurotičnih ljuđi, zavist, tvrdičluk,
čega su često svesni, tendencija da omalovažavaju
Ijude i stvari, potiču iz osećanja nesigurnosti, dok im
je namena da ih obezbede, vode, podstiču, uzdignu.
— Pošto su upleteni u mrežu fantazije tako da žive
u budućnosti, ni njihova rasejanost ne izaziva ču-
đenje. — Promena raspoloženja zavisi od igre nji-
hove mašte, koja čas dodiruje mučne uspomene, čas
se uzdiže do očekivanog trijumfa, analogno koleba-
nju i sumnji neurotičara, u stvari najboljem sred-
stvu za izbegavanje odluka. Pri tom njihova osetlji-
vost kao i pesimizam igraju značajnu ulogu. Na sli—
čan način javljaju se i posebne karakterne crte, koje
nisu strane ljudskoj psihi, samo su ovde tenden-
ciozno pojačane usmeravanjem na hipnotišući kraj-
nji cilj. — Rana seksualna zrelost i zaljubljenost
predstavljaju izražajne oblike pojačane tenđencije
za osvajanjem. Masturbacija, impotencija i perver-
zne želje nalaze se na putu koji vodi u strah od part-
nera, strah od odluke, pri čemu sadizam predstav-
lja pokušaj da se igra uloga „bauka”, što treba da
priguši osećanje manje vrednosti, kao što je i svaka
perverzija pokušaj bojažljivog čoveka da na mesto
norme stavi nešto nepristojno. I homoseksualnost,
koja je đanas u porastu, može se razumeti kao ne-
svesno uzmicanje neurotičara u trenutku kada je
ugrožena njegova sujeta. Zasad je ova tvrdnja in-
dividualne psihologije još u suprotnosti sa pret-
postavkama svih ostalih samostalnih istraživača.11*

“ A. Adler, Das Problem der Homoserualitd.t, 1. c.; i:

Vber Homosexualitdt. U: Prazis und Theorie der Indivi-
dualpsychologie, 1. c.; i u Handbuch der normalen und pa-
thologischen Physiologiet 1926.

32
 Dosad smo uzdizanje osećanja lićnosti posmat-
rali kao vodeću snagu i krajnji cilj koji izrasta iz
osećanja manje vrednosti neuroze i stalno, sa na-
ročitom silinom, pokušava da se probije. Pri tom
nam nije promaklo da je ovo samo manifestacija
težnji i želja, čiji su začeci zasnovani duboko u ljud-
skoj prirodi. Taj izražajni oblik i produbljivanje te
vodeće misli, koja bi se mogla označiti i kao volja
za moć (Niče), uči nas da je tu umešana i posebna
kompenzatorna snaga, koja se trudi da okonča op-
šteljudsku unutrašnju nesigumost. Pomoću krute
formulacije, koja obično dopire do površine svesti,
neurotičar pokušava da nađe čvrstu tačku oslonca,
sa koje bi uzdrmao ceo svet. Uopšte nije bitno da
li je neurotičar delimično ili potpuno svestan te
pogonske snage. On uopšte ne poznaje taj mehani-
zam, a isto tako nije kadar da sam objasni i razbije
svoje detinjasto analogno ponašanje i opažanje. Ovo
mu polazi za rukom jedino uz pomoć individualno
psihološkog postupka, koji nam posredstvom ap-
strahovanja, redukovanja i simplifikacije, i pomoću
utvrđivanja gotovo besadržajnih psihičkih kretanja,
omogućuje da odgonetnemo i razumemo dečju ana-
logiju. Pri tom se redovno ispoljava da neuroti-
čar uvek shvata po analogiji suprotnosti, pa čak da
poznaje i uvažava jedino suprotne odnose. Ta pri-
mitivna orijentacija u svetu, koja odgovara Aristo-
telovim antitetičkim postavkama kao i pitagorov-
skim tablicama suprotnosti, takođe potiče iz ose-
ćanja nesigurnosti i predstavlja prosti trik logike.
Ono što sam ja opisao kao polarne, hermafroditske
suprotnosti,12 Lomrozo kao bipolarne suprotnosti,
Blojler kao ambivalenciju, svodi se na način per-
cepcije koji radi po principu suprotnosti. U tome
ne smemo, kako se to obično dešava, da vidimo
suštinu stvari, već da raspoznamo primitivni način
rada, oblik posmatranja koji meri određenu stvar,
silu, događaj prema njihovoj podešenoj suprotnosti.
u Der p8ychi8che Hermaphroditismus. U: Heilen und
Bilden, 1. c.
3 A. Ađter, II 33
 Sto đalje napreduje analiza, to često postaje
jasnijim jedan od parova suprotnosti, čiji smo pra-
oblik utvrdili kao osećanje manje vrednosti nasu-
prot uzdizanju osećanja ličnosti. Samo primitivnim
pokušajima deteta odgovara orijentacija i obezbe-
đenje u svetu pomoću obuhvatanja opipljivih paro-
va suprotnosti. Među ovim parovima redovno sam
nalazio sledeća dva: 1. gore—dole; 2, muško—žensko.
— Zatim se uvek sreće grupisanje uspomena, želja
i radnji, koje nisu uvek sređene prema opštim kri-
terijumima, već po smislu koji im daje pacijent:
manje vredno = dole = žensko; moćno = gore =
muško. To grupisanje je važno, jer ono zbog mo-
gućnosti proizvoljnog falsifikovanja i forsiranja, po-
goduje iskrivljavanju slike sveta, usled čega je neu-
rotičaru uvek moguće da podešavanjem, potencira-
njem i proizvoljnostima zadrži svoje stanovište to-
bože zapostavljenog čoveka. U prirodi stvari je da
mu pri tom pritiču u pomoć doživljaji njegove kon-
stitucionalne manje vrednosti a isto tako i sve veća
agresija okoline, koju neprestano iritira neurotično
ponašanje pacijenta.
Ponekad neurotičaru nedostaje puna svest o
njegovom tobožnjem ili stvarnom porazu. Tada uvek
nalazimo da mu ponos i osećanje ličnosti ne dozvo-
ljavaju da ga prizna. On, naprotiv, dela kao da je
primio znanju novo zapostavljanje, tako da se zago-
netka konverzivnog napada rešava tek posle uvida
u takvo činjenično stanje. Terapiji ništa posebno ne
doprinosi izdvajanje takvih „potisnutih” osećaja iz
nesvesnog, ili samo onda ako je pri tom pacijentu
dostupna veza sa infantilnim mehanizmom za neu-
rotsko pražnjenje. Pokatkad čak nastupa prividno
pogoršanje, koje se može objasniti time što pacijent
svoju agresiju usmerava protiv lekara, zato što je
ovaj povredio njegovo osećanje ličnosti i pokušao
da mu skrene pogled i u područja dotad pokrivena
većom ili manjom slepom mrljom.
Treba odgovoriti na još jedno važno pitanje. Sa
čim neurotičar dovodi u vezu svoje osećanje manje

34
vrednosti? Pošto pacijent može da shvati vezu jedi-
no kad je posredi manja vrednost organa, koja na-
metljivo stvara afinitet prema oboljenjima, on, neu-
rotičar, stalno se nalazi na putu nagađanja. On uz-
rok svoje manje vrednosti neće tražiti u poremećaju
žlezda sa unutrašnjim lučenjem, već će uopšteno ok-
rivljavati svoju slabunjavost, niski rast, nizak kul-
turni nivo sredine, zakržljalost ili anomalije polnih
organa, nedovoljnu muškost, pripadnost ženskom
polu, femoidne crte somatske ili psihičke prirode,
roditelje, naslednost, pokatkad nedostajanje ljuba-
vi, loše odgajanje, oskudicu u detinjstvu, itd. A nje-
gova neuroza, to jest, u našem smislu, pooštravanje
spremnosti na analognoj, infantilnoj osnovi i sim-
bolično razmišljanje, dok će se pripravnosti za ose-
ćaje i uspeh, kao sredstva istraživanja, aktivirati čim
se pacijent u nekoj situaciji boji degradacije ili je
pak doživi pa se sprema na bekstvo. On, koji je tako
reći cepljen osećanjem manje vrednosti, anafilak-
tičan je na svako smanjenje osećanja ličnosti, i u
oklevanju, kolebanju, sumnji, a i u omalovažavanju
osobe, žene, čovečanstva, isto kao i u izbijanju neu-
roze ili psihoze, nalazi utočište i obezbeđenje od ve-
likog nezadovoljstva, koje ga može zadesiti, od aveti
doživljene manje vrednosti. Na taj način lako se
mogu izdvojiti i dokazati tipični povodi izbijanja
neuroze i psihoze:
I. Traženje seksualne razlike, kolebljivo shva-
tanje sopstvene seksualne uloge, sumnja u muškost,
uzrok je aktiviranja osećanja manje vrednosti. Ose-
ćaj i grupisanje femoidnih vrednosti, kolebljiva, su-
mnjičava, hermafroditska percepcija i hermafrodit-
ska spremnost. Spremnost i femoidno ponašanje
uvek donose veću pasivnost, plašljivo isčekivanje i
sl. ali i izazivaju muški protest i jaču emocionalnost
(Hejmans — Heymanns).
II. Početak menstruacije
III. Termin menstruacije
IV. Vreme polnog opštenja, masturbacija
V. Sposobnost za brak i brak

35
 VI. Trudnoća
VII. Babinje i laktacija
VIII. Klimakterijum, smanjenje potencije, sta-
renje
IX. Ispiti, izbor zanimanja
X. Smrtna opasnost'3 i gubitak bliske osobe.
Svi ti termini i ’doživljaji izazivaju pogoršanja
ili promene u pripremljenim stavovima prema živo-
tu. Zajednička veza koja spaja sve ove momente je-
ste očekivanje novih, uvek socijalnih činjenica, za
koje neurotičar nije dovoljno pripremljen usled ne~
dostajanja formiranog osećanja za zajednicu, što
za njega znači uvek novu borbu i novu opasnost od
poraza. On odmah kreće ka intenzivnim obezbeđe-
njima, čija je krajnja granica obeležena samoubis-
tvom. Erupcije psihoza i neuroza predstavljaju po-
jačanje njegove neurotične spremnosti, u kojoj se
redovno mogu naći i potencirane karakterne crte
bezbednosti, kao što su: preosetljivost, opreznost,
plahovitost, pedanterija, prkos, stidljivost, nezado-
voljstvo, nestrpljenje, itd. — Pošto se te crte lako
mogu dokazati, naročito su pogodne za utvrđivanje
postojanja psihogenog oboljenja. Oslobađanje od
predstojećih životnih zahteva, odlaganje rešenja ne-
kog životnog problema ili dobijanje olakšavajućih
uslova postaje sekund.arni idealni cilj, koji je u skla-
du sa egoizmom pacijenta i nedostajanjem intereso-
vanja za druge.
U dosadašnjem izlaganju došli smo do zaključ-
ka da osećanje nesigurnosti prisiljava neurotičara
da se jače veže za fikcije, putokaze, ideale i princi-
pe. Ovi putokazi lebde i pred očima zdravog čoveka.
Ali oni su za njega modus dicendi, odbrambeni me-
hanizam koji mu omogućava da razlikuje ono gore
od onog dole, levo od desnog, pravdu od nepravde,
u Očajnički strah neurotičara od odluka koje se tiču
njega i njegovog života trebalo jo da posluži kao osnova za
razumevanje ratne neuroze i ratne psihoze. Militaristički
stav u ratnoj neurologiji morao je da dovede do žalosnog
rezultata „terapije” električnom strujom.

36
a da pri tom uvek ima dovoljno spontanosti da se
u susretu sa odlukom i konkretnom stvamošću oslo-
bodi tih apstraktnih fikcija. Isto tako, normalan čo-
vek sve pojave u svetu ne komada na krute suprot-
nosti; naprotiv, on stalno teži da svoje mišljenje i
delanje odvoji od irealne linije vodilje i da ih dove-
de u sklad sa realnošću. Sto uopšte pribegava fikci-
jama kao sredstvu za postizanje cilja, stvar je u upo-
trebljivosti fikcije prilikom postavki životnih prob-
lema uopšte. Neurotičar še, međutim, kao nesamos-
talno dete, još odvojeno od sveta ili kao primitivni
razum nekadašnjih naroda, grčevito hvata za slam-
ku fikcije, tako da se ona, zaustavljena i istrgnuta
iz stalnog kretanja, razrasta, povećava do neslućenih
razmera, zbog čega nehotice dobija stvame vredno-
sti, koje neurotičar pokušava da realizuje. Za reali-
zaciju je, naravno, nepodobna; postaje još nepodob-
nija ako se, kao u psihozi, antropomorfizira i uzdi-
gne do dogme. „Delaj tako kao da si izgubljen, kao
da si najveći i najprogonjeniji. ” Simbol kao modus
dicendi vlada našim govorom i našim mišljenjem.
Neurotičar ga uzima doslovce, dok se u psihozi po-
kušava njegova realizacija. U mojim radovima o teo-
riji neuroza uvek je naglašeno ovo stanovište i nje-
ga se čvrsto držim. Zahvaljujući povoljnom slučaju
upoznao sam se sa Fajingerovom (Vaihinger) geni-
jalnom „Filozofijom kao da” (Berlin 1911), sa de-
lom u kome sam našao tokove misli, poznate mi iz
neuroza, postavljene kao opštevažeće za naučno mi-
šljenje.
Pošto smo utvrđili da fiktivni vođeći cilj neu-
rotičara predstavlja bezgranično uzdizanje osećanja
ličnosti, koje se tako reći izopačuje u egoističnu
„Zelju za prividom” (Niče), možemo da pređemo na
pojmovno shvatanje ovog životnog problema. Po-
što se pri traženju seksualne razlike gotovo uvek
favorizuje uloga muškarca, već vrlo rano javlja se
promena oblika shodno suprotnosti „muškarac—že-
na”, odakle za neurotičara proističe konkretan obra-
zac: moram da postupam tako kao da sam potpun

37
muškarac (ili kao da bih hteo to da postanem). Ose-
ćanje manje vrednosti i njegove posledice poistove-
ćuju se sa osećanjem ženskosti, kompenzatorna pri-
sila kroz psihićku nadgradnju sručuje se na obezbe-
đenje muške uloge po svaku cenu a smisao neuroze
često se zaodeva u suprotne osnovne zamisli: ja sam
(kao) žena a hoću da budem muškarac. Taj vodeći
krajnji cilj, pretvoren u stav i akciju, stvara potreb-
ni psihički sklop i pripravnosti, ali isto tako se iz-
ražava u telesnom držanju i mimici. Sa ovako prip-
remljenim psihičkim sklopom, gde su neurotične ka-
rakterne crte. kao častoljubivost, osetljivost, nepo-
verenje, neprijateljstvo, samoljublje, agresivnost itd.
samo prethodnica, neurotičar se sudara sa životom
i ljudima, napeto vrebajući da li će se osvedočiti
kao muškarac. Prividni okršaji igraju veliku ulo-
gu; oni se započinju zbog toga što se na njima neu-
rotičar vežba, izvlači pouke iz drugih ili sličnih pri-
lika, jer tako postaje oprezniji, i kao u snu na os~
novu jednog primera dobija varljive argumente, po-
što ne sme da se upusti u glavnu bitku, već je pri-
nuđen da premesti bojište. Koliko pri tom sam re-
žira, preteruje i obezvređuje, što je posledica njego-
ve samovolje, kako pri tom pogrešno grupiše, insi-
stirajući na sprovođenju svoje fikcije, zahteva pose-
ban prikaz koji sam dao u specijalnom delu, a i u
delu Individualna psihologija — teorija i praksa.
Ali da se u muškom protestu neurotičara krije sta-
rija kompenzatorna volja za moć, koja čak defor-
miše vrednost osećaja i pretvara zadovoljstvo u ne-
zadovoljstvo, proizlazi iz ne tako retkih slučajeva
gde pravolinijski pokušaj mučnog ponašanja naila-
zi na velike otpore pa se zbog toga služi zaobilaznim
putevima — uloga žene dobija veću vrednost, pasiv-
ne crte se pojačavaju, izranjaju mazohističke, pa-
sivne homoseksualne crte, pri čemu se pacijent na-
da da će ovim putem podrediti pripadnike i muš-
kog i ženskog pola, jednom rečju muški protest se
služi ženskim sredstvima. Iz ostalih neurotičkih
crta, koje pacijent koristi za postizanje vlasti i nad-

38
moći u najjačem obliku, proističe da i taj odbram-
beni mehanizam diktira volja za moć. Ali takva per-
cepcija po šablonu muško—žensko unosi seksualni
žargon u neurozu koji se, simbolično shvaćen, mora
dalje razlagati, ali koji potiskuje erotiku u onom
pravcu koji odgovara jezgru Učnosti.
Istovremeno ili dominantno srećemo kod neu-
rotičara način opažanja prema prostornoj suprotno-
sti „gore—dole”. I za ovaj primitivni pokušaj orijen-
tisanja, koji neurotičar izoštrava i potencira, nalaze
se analogije kod primitivnih naroda. Međutim, dok
je lako razumljivo što se muški princip identifikuje
sa punopravnošću, u odnosu na „gore” upućeni smo
na nagađanja. Izvesna verovatnoća govori u prilog
tome da treba uzeti u obzir činjenicu da se glava na-
lazi gore nasuprot nogama. Još važnije mi se čini
da uvažavanje onog „gore” potiče iz čovekove čežnje
da se uzdigne, da leti, učini nemoguće. Univerzalna
pojava letenja u snovima ljudi i takve čovekove tež-
nje svakako da govore u prilog ovoj pretpostavci.
Svakako da je značajno i to što se u polnom snošaju
položaj „gore” identifikuje sa muškim principom.14
Pojačanje fikcije u neurozi dovodi do koncen-
tracije pažnje na ona stanovišta koja neurotičar
smatra da su od značaja. Motorna i psihička sprem-
nost uslovljavaju suženje vidnog polja. Istovremeno
stupa na scenu potencirani neurotski karakter koji

M Ova poslednja skromna primedba, Ciju tačnost lako

može da proveri svaki psiholog, Frojdu služi kao povod da
je, kao neku usmenu izjavu, nastavi sa nekoliko beznačaj-
nih, kritiCkih reči. Gospodin Frojd nema sreće sa mojim
usmenim izjavama. O mom poznatom socijalističkom po-
gledu na svet govori u teško razumljivom, polemičkom,
tendencioznom tonu. A moju nežnu napomenu da „nije
nikakvo zadovoljstvo stajati u njegovoj senci” — tj. doži-
veti da te, zbog saradnje na psihologiji neuroza, smatraju
sukrivcem za sve besmislenosti frojdizma, smesta tumači
kao ispovest moje pobunjene sujete i tako je prezentira
naivnim čitaocima. Kako dosad niko od znalaca nije hteo
da primeti ovaj promašaj njihovog učitelja — a ne moj,
kako se to često pogrešno tvrdi — prinuđen sam da ra-
zorim stvaranje legende.

39
onda obezbeđuje sopstvenu sigurnost, kontakt sa
neprijateljskim snagama i, kao sekundarni putokaz
opreza, potpomaže volju za moć, koja se tada širi
daleko izvan granica ličnosti, izvan vremena i pro-
stora.
Iz ishodnog stava napađača ili napadnutog neu-
rotičar stiče utisak da mu je život naklonjen nepri-
jateljski. Od ovog trenutka ometeno je njegovo ukla-
panje u zajednicu, zanimanje, društvo i ljubav ne
povinuju se njegovom borbenom stavu, stoga se
sve ovo bojažljivo zaobilazi ili, u najboljem sluča-
ju, postaje poprište njegovog častoljubivog zanosa
moći. Duboko pesimistični pogled na svet i njego-
va mizantropija lišavaju ga svih radosti podatnog
partnera. Njega potpuno obuhvata raspoloženje stal-
ne želje za uzimanjem, truje ga nezadovoljstvo i pri-
siljava da neprestano misli na sebe, a ni trenutka
na druge.
Iz konstitucionalne manje vrednosti i iz deti-
njastih stavova koji, u krajnjoj liniji, imaju isti efe-
kat, izrasta, dakle, osećanje manje vrednosti, koje
teži kompenzaciji u smislu razrastanja osećanja lič-
nosti. Pri tom fiktivni krajnji cilj težnje za moći
usmerava sve psihičke snage u svom pravcu. Cak i
kad je izrastao iz tendencije obezbeđenja, organizuje
psihičke spremnosti čiji je cilj bezbednost, među ko-
jima se posebno ističu neurotski karakter i funkcio-
nalna neuroza kao prvorazredni mehanizmi odbrane.
Vodeća fikcija ima jednostavnu, infantilnu shemu i
upliviše na opažanje i mehanizme pamćenja. U pri-
vidno neprijateljskom svetu jača interesovanje za
sopstvenu ličnost, dok istovremeno nestaje intere-
sovanje za druge.

40
 n
PSIHlCKA kompenzacija
I NJENA PRIPREMA

Naša razmatranja su nam omogućila da razv-J

memo kako se iz apsolutne inferiornosti đeteta, a
naročito konstitucionalno opterećenog, razvija pro-
cena sopstvenih vrednosti, koja izaziva osećanje ma-
nje vrednosti. Analogno 6o<; jtov orćo dete pokušava
da stekne stanovište, da bi moglo da oceni udalje-
nost životnih problema. Sa ovog stanovišta omalo-
važavanja sopstvenih vrednosti, koje se prihvata
kao mirna luka u nizu pojava, dečja psiha zateže
misaone niti prema ciljevima svojih čežnji. I ovaj
apstraktni oblik posmatranja ljudskog razuma pri-
hvata čežnje kao uobličena tela i interpretira ih pri-
lično konkretno. Taj cilj — biti veliki, jak, muška-
rac, biti gore, simbolizuje se u liku oca, majke, uči-
telja, vozača, mašinovođe itd., dok nam ponašanje,
stav, istovetni pokreti, dečje igre i želje, sanjarenja
i omiljene bajke, razmišljanja o budućem pozivu,1
pokazuju da je tu aktivna tendencija kompenzacije
koja vrši pripreme za buduću ulogu u životu. Sop-
stveno osećanje manje vrednosti i nesposobnosti,
osećaj slabosti, sićušnosti i nesigurnosti postaje na

1 Vidi: Heilen und Bilden, 1. c. Ovo delo obuhvata ve-

likl deo pedagoskih problema 1 zaključaka iz individualne
psihologije.

41
taj način pogodna operatlvna baza, koja iz pratećih
osećanja nezadovoljstva i neraspoloženja daje unu-
trašnje podsticaje, koji olakšavaju približavanje fik-
tivnom krajnjem cilju. Shema kojom se dete služi, a
koja mu omogućuje da dela i da se snalazi u svetu,
opšta je i odgovara težnji ljudskog razuma da po-
moću nerealnih pretpostavki, fikcija, obuhvati u
čvrste oblike i ovredni sve ono haotično, rasplinu-
to, večito neshvatljivo. Tako postupamo i mi kada
podnevcima i uporednicima delimo zemljinu kuglu,
pošto na taj način dobijamo fiksirane tačke, pomo-
ću kojih se mogu odrediti odnosi. Prilikom svih
sličnih pokušaja, kojih je puna ljudska psiha, po-
sredi je ubacivanje nestvarne sheme u stvarni život,
stoga smatram da je glavni zadatak ove rasprave
unapređenje ovog saznanja koje sam stekao posma-
tranjem neuroza i psihoza, a koje se, prema Fajin-
gerovim dokazima, može naći u svim naučnim shva-
tanjima. Ma u kojoj tački ispitivali psihički razvi-
tak zdravog čoveka ili neurotičara, uvek ga srećemo
upletenog u mrežu sopstvene sheme; i neurotičara,
koji ne nalazi put povratka u stvarnost, i zdravog,
koji se njome koristi da bi postigao realan cilj. Kod
prvorođenih često sam nalazio da je najintimnija
pretpostavka i vodeća fikcija namemo i traženo priz-
nanje veličine i moči isto onako kako je doživljava-
no u prošlosti, dok je kod drugorođenih upadljivije
prevladavanje uticaja drugih sila u očekivanoj bu-
dućnosti; nasuprot ovome, jedincima traženje cent~
ralnog položaja često postaje nerešiv zadatak. Ali ne-
prestani gorući povod korišćenja i prenaglašavanja
sheme predstavlja nesigurnost u detinjstvu, velika
distanciranost od razvitka moći odraslog čoveka,
od njegovog prvenstva i privilegija, dakle sve ono što
dete naslućuje ali i o čemu vremenom stiče pouzda-
na znanja. Ono što sve nas, a pre svega dete i neu-
rotičara, prisiljava da napustimo bliže puteve in-
dukcije i dedukcije, da se služimo takvim odbram-
benim mehanizmima kao shematskom fikcijom, a
što potiče iz osećanja nesigurnosti, u stvari je ten~

42
dencija obezbeđenja, čiji je krajnji cilj oslobađanje
od osećanja manje vrednosti, čime se postiže uzdi-
zanje do vrhunca osećanja ličnosti, potpune muško-
sti, ideala gornjeg položaja. Sto je ta distanca veća,
tim više izbija na videlo vodeća fikcija, tako da ose-
ćanje donjeg položaja na isti način može da bude
presudno, kao, recimo, u natprirodnoj veličini za-
mišljana slika jakog oca ili jake majke.
Tako vidimo da se pojavljuju napetosti, koje
daleko prevazilaze sve ono što bi se moglo očekiva-
ti kod najnapornijeg telesnog pražnjenja nagona,
kod najjače čežnje za zadovoljenjem organskog uži-
vanja. Među ostalima i Gete ukazuje na to da se
opažaj nadovezuje na praktično zadovoljenje po-
treba, ali da izvan toga čovekov život protiče u ose-
ćanjima i maštanju. Time je izvrsno shvaćeno pri-
silno uzdizanje osećanja ličnosti, kako se vidi iz jed-
nog od njegovih pisama Lafateru (Lavater), gde Ge-
te primećuje: ,,Ta žudnja da vrh piramide mog po-
stojanja, čija mi je baza data i zasnovana, uzdignem
što je moguće više, prevazilazi sve drugo i skoro ni
trenutka ne dopušta zaborava.”
Lako možemo razumeti da je jedna tako napeta
psihička situacija — a svaki umetnik i svaki genije
vodi istu borbu protiv sopstvenog osećanja nesigur-
nosti, samo kulturno vrednim sredstvima — pogod-
na da pojača i uobliči ceo niz karakternih crta, koje
pomažu konstituisanju neuroze. Tako ona pre svega
potencira ambiciju. Ona je valjda najjača od svih
sekundarnih putokaza, koji teže ka fiktivnom kraj-
njem cilju. I ambicija stvara veliki broj psihičkih
pripravnosti, koje neurotičaru treba da obezbede
prvenstvo u svim životnim situacijama, zbog kojih,
međutim, njegova agresivnost i afektivni život izgle-
daju stalno nadraženi. Tako neurotičara drugi naj-
češće doživljavaju kao gordog, svađalicu, zavidljivca
i tvrdicu, kao čoveka koji svuda hoće da ostavi uti-
sak i da stalno bude prvi, dok pri tom neprestano
strahuje za svoj uspeh i rađo odgađa donošenje od-
luke. Otuda oklevanje i opreznost u nastupanju ne-

43
urotičara, njegovo nepoverenje, kolebanja i sumnji-
čavost. Kao neka vrsta vežbe, u smislu pripreme,
neurotičar stvara sve te psihičke pripravnosti u ma-
lome, jer na taj način stiče oslonac i dalje bezbedne
smernice za velike ciljeve, kojima stremi kao opči-
njen. Zbog svoje tendencije obezbeđenja, bolesnik
je prisiljen da probno skuplja dokaze, koji oprav-
davaju i stalno treba da pravdaju njegovu psihičku
sporost. Po pravilu, proističe gledište: Ako hoću da
postignem cilj, moram da budem oprezanl Nimalo
nije redak slučaj da pacijent počini grube neoprez-
nosti, jer se u težištu svog ideala muškosti obezbe-
đuje pretećim isticanjem svojih riskantnih poduhva-
ta. Kod neurotičara i psihotičara funkciju tog pre-
tećeg glasa vrlo ćesto preuzimaju halucinacije i sno-
vi, prikazujući mu kako je to već nekad bilo, kako
se to odvija kod drugih ili kako bi moglo da bude
— jer stvaranjem lažnog raspoloženja zadržavaju
pacijenta na putu preuzetih smernica. Sve akcije pre-
staju nedovršene, ili se već na početku gase.
Prividno drugačije protiče taj proces kod neu-
rotičara, koga obuzima depresija samo u mirnim
životnim situacijama, kada je sve u ređu, kada se
oseća dobro, na primer u pozorištu, koncertnoj dvo-
rani. To su često ljudi koji, u sređenim prilikama,
slično Polikratu, imaju potrebu da nešto prinesu na
žrtvu. Kratkovide analize u takvim slučajevima se
spotiču i zastaju pred konstatacijom postojanja sklo-
nosti ka žrtvovanju ili osećanju krivice. Ako sledi-
mo nazore individualne psihologije, onda se brzo is-
postavlja da se u takvim „žrtvama”, u takvom ,,ose-
ćanju krivice” krije požudno osećanje trijumfa radi
pobede, zbog zavisti i radi poraza drugih.
Inače, u žudnji ,,da se vrh piramide postojanja
što je moguće više uzdigne”, nalaze se jako nagla-
šene crte agresije, prkosa i aktivnosti, višestruko
obezbeđene ili potencirane pedanterijom, koja služi
za isticanje sopstvenih vrednosti a i omogućuje ri-
gidno održanje izabranog smera. Svakako da nije
čudno što se razrasta znatiželja, kao moćna pokrovi-

44
teljica težnje za višim ciljevima. Isto tako jasno se
diferenciraju nestrpljenje, strah da će se zakasniti,
da se ništa neće postići u životu, što sve služi kao
posebno jak podstrek da se ne izgubi iz vida neka
prednost, da se radije uradi previše nego premalo
za postizanje fiktivnog krajnjeg cilja. Ipak, te se
crte već sreću u području razvijene neuroze, gde
tendencija obezbeđenja sve više dominira i nameće
opasne odbrambene mehanizme kao: sve dublje ose-
ćanje manje vrednosti, takvi postupci koji ukazuju
da je osoba zakinuta, onemogućena u napredovanju,
bez nade, ili više-manje utonula u pasivnost, poten-
ciranih ženskih crta, perverznog i mazohističkog po-
našanja, što konačno vodi u sužavanje kruga delat-
nosti, što sve duboko prožima i ovladava kliničkom
slikom neuroze. Na sličan način se postepeno for-
mira indolencija, lenjost, impotencija, koje služe kao
izgovor pri bekstvu pred odlukama koje bi mogle
da povrede ponos neurotičara kao što su ođustaja-
nje od studija, poziva, braka. Ponekad se ova raz-
vojna faza neuroze završava samoubistvom, koje se
onda oseća kao uspela osveta sudbini, porodici i sve-
tu. Ta se osveta dugo priprema, detaljno zamišlja
(slično kao u melanholiji) i degradira postojeće ži-
votne vrednosti.
Osećanja krivice se isto tako razrastaju. Ovo pod-
ručje predstavlja jedan od najtežih momenata u ra-
zumevanju neuroza i psihoza. Osećanje krivice i sa-
vest su fiktivne vodilje opreznosti i slično religio-
znosti, služe tendenciji obezbeđenja.2 Njihov zadatak
je sprečavanje degradiranja osećanja ličnosti, u si-
tuacijama kada razdražena agresivnost goni na se-
bična dela i, kao hor Eumenida, vređa ugrožena
socijalna osećanja. U osećanju krivice pogled je us-
meren unazad, u prošlost, savest razmatra buduć-
nost: u neurozi oboje je jalovo a zadatak im je da
spreče akciju. I istinoljubivost je sadržana u ten-
denciji za obezbeđenjem, zapravo se nalazi u okvi-
2 Vidi: Furtmiiller, Psychoanalyse und Ethik. Miin-
chen 1912.

45
rima našeg ideala ličnosti, dok neurotična lažljivost
predstavlja slabačak pokušaj da sačuva privid, tako
da u stvari ima kompenzatornu ulogu. Neurotična
istinoljubivost je često samo povod jalovih konfli-
kata čiji je cilj traćenje vremena uz omalovažava-
nje drugog.
Prirodno je da se svi pokušaji viših težnji, vo-
lje za moć, moraju shvatiti kao oblik težnje ka nad-
moći, gde muški protest predstavlja čest poseban
slučaj, praoblik psihičke potrebe za uvažavanjem
sopstvene ličnosti, prema kojoj se grupišu sva isku-
stva, opažaji i stremljenja. Percepcija se odvija pre-
ma toj najupadljivijoj shemi, a krajnji cilj je, pogo-
tovu kod neurotičara, uobličavanje muškog protesta
u otpor protiv samopotcenjivanja; tako isto se us-
meravaju i pažnja, opreznost, sumnje, ali i sve dru-
ge karakterne crte i osfale psihičke i somatske sklo-
nosti, od kojih najviše vrednovanje svih doživljaja
prema muškom krajnjem cilju, tako da sve ove po-
jave kriju u sebi izvesnu dinamiku, dok poznavalac
u njima vidi neprestano stremljenje odozdo na gore,
od ženskog ka muškom. Oslobođenje svih ovih linija
sila, fiksacije udaljenog krajnjeg cilja, isticanje i po-
vremeno ispoljavanje manie vrednih, žensk^h crta u
nevažnim sitnicama, u cilju njihovog suzbijanja u
odsudnom momentu pomoću muškog protesta, odvi-
jaju se preko istog onog organskog faktora koji
omogućuje kompenzaciju, to jest pomoću prinudnog
izjednačavanja,3 pomoću neprestanih pokušaja da se
štetni manji učinak nadoknadi većim radom, što u
psihičkom životu dolazi do izražaja u tendenciji
obezbeđenja, koja od težnje ka moći, ka muškosti,
stvara putokaz bekstvu od osećanja nesigurnosti.
Ovo shvatanje je kasnije uvedeno u psihoanalizu kao
„kastracioni kompleks”.
3 Frojd ovo shvatanje izražava u obliku „nagona smr-
ti” koji je očigledno samo jedna od mogućnosti uspostavlja-
nja ravnoteže, odnosno pariteta. Ovo je često naglašavano,
kako ovde tako i u drugim poglavljima psihologije samo-
ubistva. Očigledna je osveta, obezvređivanje života.

46
 Najveću teškoću u razumevanju neuroza pruža
upadljivo gomilanje manje vrednih, ženskih crta i
njihovo priznavanje od strane pacijenta. Ovde spa-
da izbijanje bolesnih pojava uopšte, ali i pasivne,
mazohističke crte, femoidni karakteri, homoseksual-
nost, impotencija, sugestibilno6t, podložnost hipnozi
ili prividno prihvatanje ženskog karaktera i pona-
šanja. Krajnji cilj je neprestano vladanje drugima,
što se oseća i smatra muškim trijumfom ili stagna-
cijom. U karakteru ovih pacijenata uvek se sreću
gore opisane kompenzatorne crte, koje se mogu oče-
kivati kod ljudi kojima kao operativna baza služi
osećanje zakinutosti i sada pokušavaju da na bilo
koji način ubace neku zamenu, to jest ono što ne-
dostaje preteranom osećanju ličnosti. U ovoj psi-
hičkoj situaciji seksualno kao simbol se razrasta,
pri čemu takvi pacijenti sve opažaju prema shemi
po kojoj kao da je oštećena njihova seksualnost,
tako da su neprestano prinuđeni da traže zamenu.
Jedan od oblika takve zamene sreće se u omalova-
žavanju, feminiziranju4 svih drugih ličnosti. Iz te
tendencije obezvređivanja potiču znatna potencira-
nja izvesnih karakternih crta koje predstavljaju da-
lje sklonosti, predodređene da drugima naškode, kao
što su sadizam, mržnja, sitničavo isterivanje pravde,
nestrpljivost, zavist, itd. Takođe i aktivna homosek-
sualnost, kao i perverzije koje ponižavaju partnera,
zatim ubistvo iz sladostrašća, sve to proističe iz ne-
urotičareve tendencije za obezvređivanjem, čiji in-
tenzitet čovek nije kadar ni da zamisli. Sve ovo
predstavlja otelotvorenu simboliku potčinjavanja po
shemi seksualne nadmoći muškarca. Ukratko, neu-
rotičar može da uzdigne svoje osećanje ličnosti i na
taj način što će drugoga omalovažiti, tako da stvar-
no postaje gospodar života i smrti, svoga sopstve-
nog ili života drugih.
Prethodno je bilo reči o stvaranju ženskih crta
u cilju lakšeg suzbijanja sopstvene, neodržive sklo-
4 Kasnije, u uprošćenom obliku, opisano u Frojdovoj
psihoanalizi kao kastracioni kompieks.

47
 nosti ka podavanju, čime se postiže bolje gospoda-
renje samim sobom u neurozi. Ova potenciranja, po-
red izražene tendencije isticanja volje za muškošću,
stvaraju prividni ponor u psihi neurotičara, koji je
stručnjacima dobro poznat u pretpostavci postoja-
nja dvostrukog života (double vie), zatim disocija-
cije, a isto tako i u kolebljivom raspoloženju neuro-
tičara, ali i u psihotičnom smenjivanju depresije i
manije, ideja proganjanja i ideja veličine. Kao unu-
trašnju vezu tih suprotnih stanja uvek sam nala-
zio tendenciju za uzdizanjem osećanja ličnosti, pri
čemu se „inferiorna” situacija nadovezuje na neko
poniženje, koje se, međutim, razgraničava i uređuje
kao operativna baza. Tada se ubacuje muški pro-
test, koji se često neguje i razrasta sve dok ne po-
stane sličan božanstvu ili bar neka vrsta intimne
veze sa Bogom. Taj proces je najjasniji u maniji,
koja uvek izbija zajedno sa osećanjem nekog poniže-
nja. Ciklična manija se javlja kao uobičajeno po-
navljanje toga mehanizma, čim pacijenta obuzme
osećanje poniženja. Za taj prividni „rascep svesti”
merodavan je oštar shematski i naglašeni apstraktni
način opažanja kod neurotično disponirane osobe,
koja kako unutrašnja tako i spoljašnja zbivanja gru-
piše po shemi strogih suprotnosti, otprilike kao pre-
ma kolonama prihod—rashod u knjigovodstvu, bez
ikakvih prelaznih, nedovoljno diferenciranih podgru-
pa. Ova greška neurotičnog mišljenja, identična sa
preteranom apstrakcijom, takođe nastaje zbog ne-
urotične tendencije za obezbeđenjem; njoj su pot-
rebne zbog proračuna, naslućivanja i delanja oštro
ocrtane smernice, idoli, kumiri, strašila, u koje ve-
ruje neurotičar. Na taj način čovek se otuđuje od
konkretne stvamosti, jer da bi se u njoj snašao po-
trebna je elastičnost, a ne psihička rigidnost, kori-
šćenje apstrakcije, a ne njeno obožavanje i stavlja-
nje na mesto cilja. Nema životnog principa koji bi
do kraja uvek bio plodan i koristan. A i najpravilnija
rešenja problema, ako su suviše pomerena u prvi

48
plan, ometaju protok života, kao kađa neko, na pri-
mer, postavi kao jedini cilj svih stremljenja čistun-
stvo, istinu i sl.
Prema tome, u duševnom životu neurotičara,
baš kao u primitivnom mišljenju, u mitu, legendi,
kosmogoniji, teogoniji, u primitivnoj umetnosti, u
psihotičnim sadržajima i u počecima filozofije, nalazi
se sklonost ka stilizaciji doživljaja i bića iz okoline.
Pri tome se, doduše, apstraktnom fikcijom moraju
oštro razdvojiti suprotne pojave. Prisilno preduzima-
nje tih mera proizilazi iz čežnje za orijentacijom a
potiče iz tendencije obezbeđenja. Ova tendencija
često je toliko znatna da zahteva veštačko raščla-
njavanje jedinstva, kategorija, pa čak i jedinstvo
čovekovog ja na dva dela ili više suprotnih delova.
Počev od ranije opisanog samoprocenjivanja de-
teta, koje se zbog svoje organske manje vrednosti
i posledičnih neprijatnosti oseća pobuđeno da stva-
ra posebna obezbeđenja, pa do potpunog razvitka
neurotične tehnike mišljenja i njene pomoćne lini-
je, neurotičnog karaktera, javlja se veći broj psi-
hičkih fenomena koje Karl Gros5 smatra uvežbava-
njem, dok mi u njima vidimo pripreme za fiktivni
krajnji cilj. Oni se javljaju vrlo rano, kao nagove-
štaji već kod odojčeta, i stalno su nođ uticajem
snog i nesvesnog vaspitanja. Citav način razvitka
deteta pokazuje đa se ono upravlja prema ideji, čija
je predstava, doduše, većinom primitivna, a redovno
se konkretizuje u obličju neke osobe. Ta prisila, čiji
psihički mehanizam pretežno deluje nesvesno a sa-
mo delimično svesno, stvara jasne otiske u još ne-
oformljenoj psihi, tako da je i duhovni i telesni
život jednog čoveka, fiksiran na određenom mestu
njegovog razvitka, samo deo odgovora na zagonetku
života.
Taj odgovor, zapravo način kako da se prihvati
život, prema našim iskustvima, identičan je poku-
šaju okončavanja svih nesigumosti života, haosa
5 Vidi: Karl Groos, Die Spiele der Menschen, Die
Spiele der Tiere.
4 A. Adler, II
49
utisaka i osećaja i nalazenja najpogodnijeg načina
kojim bi se savladale sve teškoće. Već pomoću ten-
dencije obezbeđenja podstiće se razmišljanje, pos-
matranje, mišljenje i predviđanje, divljenje, pam-
ćenje, pažnja, procena i vređnovanje. Pošto oseća-
nje sopstvene manje vrednosti daje apstraktnu me-
ru nejednakosti među ljudima, to veći i jači pojedi-
nac i njegovo merilo postaju fiktivnim krajnjim ci-
ljem, jer se čini da je to jedini način zaštite od ne-
sigurnosti, od strašljivih strepnji. Tako se u psihi
deteta, u trenutku kada beži od nesigurnosti, stva-
ra i ocrtava putokaz koji stremi ka uzdizanju oseća-
nja sopstvene ličnosti; sve ovo kasnije se pretvara
u prisilu kod neurotičara, koji je jače i osetio ma-
nju vrednost. Mitovi, narod, pesnici, filozofi i os-
nivači religija uzeli su iz svog vremena materijal
za preinačavanje vodilja i putokaza, tako da kao
krajnji cilj stoje na raspolaganju telesna ili duhov-
na snaga, besmrtnost, vrlina, pobožnost, bogatstvo,
znanje, moral vladajuće klase, socijalni osećaj ili
tiranija, a prihvataju ih pojedinci željni pune vred-
nosti, svaki prema sopstvenoj receptivnoj osobeno-
sti. I smrt može predstavljati jedan od motiva za
preinačavanje putokaza, odnosno krajnji cilj. U tom
trenutku se vitalne snage energije deteta prenose u
samostvoreni krug sopstvenog subjektivnog sveta,
koji sada sva osećanja i želje, zadovoljstvo i nezado-
voljstvo, pa čak i nagon samoodržavanja preinačuje
i falsifikuje u svoju korist; neurotičar međutim, da
bi sigurno stigao do cilja, svim iskustvom i doživlja-
vanjem se koristi na poseban način kojim priprema
pobedu. Ali na osnovu svojih ličnih opažanja i is-
kustava dete stiče utiske o životnim uslovima u Ijud-
skoj zajednici, čiji je prvi predstavnik majka, koja
do određenog stepena upliviše na ove uslove i tako
utiče na formiranje ideala i životnih smemica.
Ovi pripremni činovi sa svojim preinačavanjem
dotadašnjih vrednosti najbolje se mogu videti u igri
nervoznog deteta, u njegovim razmatranjima budu-
ćeg poziva i u njegovom somatskom i psihičkom sta-

50
vu. O ovim pojavama biće još govora prilikom raz-
matranja njihovih dominantnih tendencija obezbe-
đenja. Sto se tiče nervoznog habitusa, upadljivo je
da se ovaj po pravilu primećuje vrlo rano pošto,
skoro kao u pantomimi, izlaže svoja karaktema svoj-
stva, koja mogu biti u obliku strašljivog, opreznog,
nepoverljivog, nesigurnog, pažljivog, plašljivog os-
novnog stava, ili neprijateljskog, prkosnog, samo-
svesnog, sujetnog ili brzopletog ponašanja. Takve
osobe lako pocrvene, ili im je pogled neobićan, po-
tuljen ili neprijateljski. Za svaki od tih stavova ili
pokreta, za mimički odraz, moguće je pronaći uzor
oponašanja. Cesto se već kod neurotične dece na-
ilazi na oponašanje muškog principa, odnosno oca;
uzor majke se neprimetno upliće tek u momentu
promene oblika vodeće fikcije ili ukoliko je moralna
nadmoć majke bila od prvog trenutka očigledna.
Obično su to beznačajne pojave koje lekar i ne za-
paža — način kako se stavlja noga preko noge ili
držanje ruku u miru, posebna vrsta hoda, favorizo-
vanje izvesnih jela, usvajanje karakternih crta itd.,
ili, kod jače izraženog prkosa, negativističke tenden-
cije. Fiksirane dečje mane, kao enureza (noćno umo-
kravanje), grickanje noktiju, sisanje palca ili dru-
gih prstiju, mucanje, žmirkanje, onanija itd., po pra-
vilu se svode na ovaj prkosni stav. One su sredstvo
slaboga kojim želi da smanji bezdan udaljenosti od
silnih i moćnih, ali i način neutralisanja osećanja
sopstvene manje vrednosti, a u krajnjoj liniji cilj
tih mana je savladavanje autoriteta, dok istovre-
meno služe i kao paravan za izbegavanje ili odgađa-
nje odluka. Na svome jeziku one nam otprilike ka-
žu: ,,Pa ja sam još dete!”
Sve ove značajne pojave već su i same karak-
teme crte ili su prožete neurotičnim karakterom,
one su, kao i takav karakter, i same manifestacija
tendencije obezbeđenja, priprema i spremnost kom-
penzatome snage, nastale iz osećanja manje vred-
nosti.

51
 III

POJAĆANA FIKCIJA KAO VODEĆA IDEJA

U NEUROZI

Najvažniji zadatak mišljenja se pre svega sa-

stoji u prethodnici svake radnje ili zbivanja, uoča-
vanju i što je moguće većem uplivu na put i cilj.
Pomoću ovog predviđanja donekle je osiguran naš
uticaj izvan vremena i prostora. Prema tome, naša
psiha je prvenstveno defanzivni i ofanzivni organ,
izrastao iz nevolja suviše velikih ograničenja, koja
prvobitno otežavaju zadovoljenje nagona. Cisto fizi-
ološki oblik zadovoljenja nagona traje samo dotle
dok se ne nađe pogodan, stabilan put izbegavanja
prepreka. Krajem perioda dojenja, kada dete zapo-
činje samostalne, ciljane radnje, koje nisu usmere-
ne samo na zadovoljenje nagona, kada osvaja sop-
stveno mesto u porodici i sredini, ono već raspolaže
sa određenom umešnošću, obrascima i sklonostima.
Osim toga, njegove radnje su jedinstvene, tako da
je očigledno da se dete sprema da osvoji svoje me-
sto u svetu. Takva jedinstvena akcija može se ra-
zumeti jedino ako se prihvati pretpostavka da je
dete našlo jedinstvenu čvrstu tačku oslonca izvan
svog unutrašnjeg sveta, kojoj teži sa svojom psihič-
kom energijom rašćenja. Dete, dakle, mora da stvori
vodilju, putokaz, da uobliči uzor, očekujući da će se
tako najbolje orijentisati u okolini i zadovoljiti po-

52
 trebe, izbeći neprijatnosti i ostvariti zadovoljenje
potreba.1 Iz te vodeće slike, na početku je naročito
upadljiva potreba za nežnošću kao deo urođene tež-
nje za zajednicom, koja prvobitno podstiče detetovu
„sposobnost uoblićavanja” (Paulzen — Paulsen). Us-
koro se tom stavu pridružuje težnja za đopadanjem,
traženje pomoći i ljubavi od roditelja, provale samo-
stalnosti, prkosa i pobune. Dete je našlo „smisao
života” za kojim teži i čije kolebljive obrise tek ob-
likuje, koji privlači njegova maštanja, upravlja nje-
govim postupcima i vrednuje osećanja. Dečja neu-
mešnost, bespomoćnost i nesigurnost prisiljavaju
dete da odmerava mogućnosti, skuplja iskustva i
uvećava upamćeni posed, što mu omogućuje izgrad-
nju mosta prema budućnosti u kojoj se kriju veliči-
na, moć i sva moguća zadovoljstva. Sagraditi taj
most je najvažniji zadatak deteta, jer bi se inače
u obilju silovitih utisaka nalazilo lišeno vođstva i
saveta, uznemireno i zbunjeno. Covek jedva da je
kadar da razgraniči ili opiše avaj prvi stadijum pro-
buđenog subjektivnog sveta, stadijum formiranja
sopstvenog ja. Pa ipak može se reći da uzor deteta
mora biti tako formiran kao da mu može pružiti
veću sigurnost i orijentaciju, i to na taj način što
usmerava njegova htenja. Ali dete može steći si-
gurnost samo ako ima čvrst oslonac, mesto na kome
se oseća većim i jačim, oslobođeno nedostataka ranog
detinjstva. Slikoviti, analogni način našeg mišljenja
je razlog što se ta buduća promenjena slika sopstve-
ne buduće ličnosti zamišlja u liku oca, majke, sta-
rijeg brata ili sestre, učitelja, heroja, kakvog živo-
tinjskog obličja, Boga. Svim tim vodećim obličjima
zajednička je crta veličine, moći, znanja i umenja,
a one sve skupa predstavljaju simbole fiktivnih ap-
strakcija. I kao od ilovače načinjeni idoli, tako i ova
vodeća obličja, zahvaljujući ljudskoj mašti, dobija-
ju snagu i život uz povratno dejstvo na psihu oda-
kle su i potekli.
1 A. Adler, Trotz und Gehorsam, u: Heilen und Bil-
den, 1. c.

53
 Ovaj odbrambeni mehanizam mišljenja imao bi
obeležje paranoje i demencije prekoks koje, inače,
od životnih teškoća stvaraju „neprijateljske sile”, u
cilju zaštite osećanja ličnosti, u slučaju da detetu
nije data mogućnost da se u svakom trenutku oslo-
bodi stega fikcije, odbaci projekcije (Kant) i da se
koristi nagonskim snagama koje pritiču iz te po-
moćne linije. Njegova nesigurnost je dovoljna da
postavi fantastične orijentacije u svetu, ali nije to-
liko velika da obezvredi realnost i dogmatizuje vo-
deću sliku, što je inače slučaj u psihozi. Pa ipak,
mora se ukazati na sličnost značaja nesigurnosti i
odbrambenog mehanizma fikcije kod zdravog, ne-
urotičara i duševno bolesnog.
Opšteljudsko u tom zbivanju je potčinjavanje
perceptivnog pamćenja vodećoj fikciji. Time je dat
jedinstven pogled na svet za sve ono što se nalazi u
okviru izvesnih granica. Majušnost i oskudnost de-
teta stalno će ga goniti na proširenje postojećih gra-
nica a zatim će ih i fikairati prema veličini najjačeg.
I sada, u toku psihičlrog razvitka, proizilazi da je
ono što je prvobitno u važnim i dragocenim poveza-
nostima igralo ulogu imaginarnog odbrambenog me-
hanizma, sredstva za zauzimanje stava, usmerava-
nja, za stvaranje obrazaca, postalo svrhom očigled-
no zato što dete samo ovim putem, a ne neposred-
nim zadovoljenjem nagona, stiče sigumost u de~
lanju.2
Na taj način je nađena efikasna tačka izvan te-
lesne sfere, prema kojoj se upravlja psiha, težište
Ijudskog mišljenja, osećanja i htenja. I mehanizam
perceptivnog pamćenja sa svojim obiljem iskustva
menja se iz objektivno aktivnog sistema u subjek-
tivno efikasnu shemu, modifikovanu fikcijom budu-
će ličnosti. Zadatak perceptivnog pamćenja, po no-
voj shemi, sastojaće se od uspostavljanja onih veza

2 Kao što se može videti iz dela Karla Grosa, Spiele

der Tiere, i razumevanje životinjske psihe zasnovano je na
tome što je vidimo da dela kao da sledi neku fiktivnu
smernicu.

54
sa sredinom koje služe uzdizanju osećanja ličnosti,
zatim od davanja smernica i opomena pripremnim
radnjama i mislima dovodeći ih na taj način u ve-
zu sa stečenim iskustvenim posedom. Setimo se sa-
mo izvrsnih reči Sarkoa (Charcot) koji je povodom
naučnog istraživanja naglasio da čovek uvek nalazi
samo ono što zna — a to zapažanje, primenjeno na
praktično doživljavanje, kadro je da pokaže kako
je celokupni krug našeg opažanja ograničen na bez-
broj gotovih psihičkih mehanizama i obrazaca, što
pokazuje i Kantovo učenje o formama shvatanja čo-
vekovog razuma.3 Isto tako su i naši postupci deter-
minisani ovim iskustvenim sadržajem, koji određuje
i vrednuje vodeća fikcija. Naše procene vrednosti
odgovaraju merilima fiktivnog cilja, a ne nekim ,,re-
alnim” osećanjima ili osećanjima zadovoljstva. A
sam postupak je ishod, kako to Džejms (James) ka-
že, nekog unutrašnjeg fiat! (učini), a vezan je za
neku naredbu ili odobravanje.
Vodeća fikcija je, prema tome, prvobitno sred-
stvo, odbrambeni mehanizam, pomoću kojega dete
pokušava da se oslobodi osećanja manje vrednosti.
Ona rukovodi kompenzacijom i služi tendenciji obe-
zbeđenja.4 Sto je osećanje manje vrednosti veće, to
je preča i jača potreba za bezbednom, oštrom izdvo-
jenom smemicom i, kao kompenzacija u organskin
poremećajima, tako je i delotvornost psihičke kom-
penzacije vezana za učinak viška rada, a donosi sa
sobom upadljive, često značajne i nove pojave u du-
ševnom životu. Jedan od njenih izražajnih oblika,
predodređen za obezbeđenje osećanja ličnosti, pred-
stavlja neuroza i psihoza.

3 NeophČdno je ukazati i na fundamentalno Bergso-

novo učenje.
4 W. Stem je (vidi njegovo delo Individualitdt, 1918),
nezavisno od mene, došao do istih shvatanja. Istu nezavis-
nost, na žalost, ne mogu da priznam nekim neurolozima, kao
npr. Levandofskom (Lewandofski), koji je u raspravama o
ratnim neurozama prećutno opisao cilj obezbeđenja i nad-
moći kao patološki agens.

55
 Konstitucionalno manje vredno dete, razmaže-
no i omrznuto dete, sa svojim obiljem boljki i nesi-
gurnosti, oštrije će izdvojiti fiksnu tačku i postaviti
viši cilj, jasnije iscrtati a bojažljivije i principijel-
nije poštovati vodeće putokaze. Pri posmatranju ne-
urotično disponiranog deteta u stvari osnovni uti-
sak je taj da takvo dete znatno opreznije pristupa
poslu, računa sa svakojakim predrasudama, da mu
nedostaje spontanost naspram stvamosti, dalje, da
je njegov agresivni stav vrlo aktivan zbog toga što
se trudi da sporazum u određenoj situaciji postigne
neprijateljstvom ili potčinjavanjem. Izbor agresi\r-
nih sredstava dete prepušta vođstvu organske ma-
nje vrednosti i pribegava im u sukobu sa članovima
porodice ili ih fiksira u prkosu. Cesto pozajmljuje
bolest iz okoline, simulirajući ih ili karikirajući u
početku, čime učvršćuje svoje pozicije. Tamo gde
takva sredstva ostaju bez dejstva na okolinu, ono
će pokušavati da otkloni neprijatnost većim angažo-
vanjem, pri čemu se često, kada se uspešno završi
nadkompenzacija funkcionalnih anomalija vida, slu-
ha, govora ili lokomotornog aparata, razvijaju pro-
fesionalne i umetničke sposobnosti. Sa ovim su če-
sto udružena i jaka osećanja samostalnosti. Spas se
može tražiti i u pojačanom osloncu na nekoga, pri
čemu strah, osećanje sićušnosti, slabost, nespret-
nost, osećanje krivice, kajanje, pesimizam igraju
ulogu obezbeđenja. U istom pravcu usmereno je za-
državanje dečjih mana, fiksiranje psihičkog infanti-
lizma, koji ponekad može ličiti na disocijaciju ili de-
bilnost, ukoliko oboje ne proističu isključivo ili de-
limično iz prkosnog stava, a nisu ni odraz dečjeg
negativizma.
Bezbroj simptoma neuropatske dece je subjek-
tivne prirode, i u skladu je sa totalno ili polovično
pogrešnom procenom, koja nastaje prilikom poku-
šaja deteta da shvati ili obrazloži svoje osećanje ma-
nje vrednosti. Cesto se već u takve logičke interpra-
tacije ubacuje kompenzatorna ambicija ili agresija
usmerena protiv roditelja. „Krivi su roditelji, sud-

56
bina”, „zato što sam najmlađi, što sam pogrešno ro-
đen u ovom veku”, „zato što sam Pepeljuga”, „zato
što možda nisam dete ovih roditelja ovog oca i maj-
ke”, „zato što sam suviše mali, suviše slab, što imam
malu glavu, što sam ružan”, „zato što mucam, zato
što sam nagluv, razrok, kratkovid”, „zato što imam
nerazvijene polne organe”, „zato što nisam muška-
rac već devojčica”, „zato što sam po prirodi rđav,
glup, nespretan”, „zato što sam onanisao, zato što
sam suviše čulan i pohotljiv”, „zato što sam po pri-
rodi perverzan”, „zato što se lako pokoravam, što
sam nesamostalan i poslušan”, „zato što lako zapla-
čem i što sam bolećiv”, „zato što sam prestupnik,
lopov, palikuća, što bih mogao nekoga da ubijem”,
„krivo je moje poreklo, vaspitanje, obrezivanje”,
„zato što imam veliki nos, što sam suviše maljav ili
ćosav”, „zato što sam bogalj”, „zato što sam razma-
žen, zapostavljen”, tako i slično glase pokušaji de-
teta da se, ukazivanjem na fatum, baš kao u grčkim
dramama i sudbinskoj tragediji, rastereti i spase
osećanje sopstvene vrednosti, a da krivicu podmet-
ne drugima. U psihoterapiji neuroza redovno naila-
zimo na te pokušaje koje uvek možemo svesti na
odnos osećanja manje vrednosti i ideala. Vrednost
i značaj ovih otkrivenih mislenih tokova, koji kao
žaoka štrče u duši neurotičara, ogleda se još i u
1. podsticanju neurotične težnje u pravcu ideala (tip:
ideje veličine), zatim služe kao 2. utočište i izgo-
vor, kada je potrebno da se izbegne procena oseća-
nja ličnosti (tip: ideje sićušnosti). Ova druga primen-
ljivost i primena je, prirodno, dominantna u neuro-
zi, zato što, s vremenom, neurotični cilj izgleda po-
stavljen suviše visoko da bi se mogao osvojiti pra-
volinijskim angažovanjem. Pomama velikih budže-
ta leži, međutim, u primesi agresije, optuživanju
sudbine, nasleđa. Na taj način neurotičar stiče traj-
nu operativnu bazu, na kojoj u istoj neprijateljskoj
nameri razvija, potencira i stabilizuje izvesne karak-
teme crte kao prkos, vlastoljublje, kritizerstvo, pe-
danteriju, pošto mu to omogućuje da gospodari oko-

57
linom, manjim porođičnim krugom umesto celim
svetom, pri čemu se, većinom, stalno poziva na svo-
ju tešku bolest. Sva ta osećanja i stečene sklono-
sti, kojima se još pridružuju fiksirane, često razra-
sle dećje mane i simptomi bolesti, preuzeti od dru-
gih ili lično doživljeni, vrlo tesno su povezani i
praktički nerazdvojivi, pokazujući na taj način svoju
zavisnost od određenog faktora, koji se nalazi izvan
njihovog domašaja, to jest od ambicije, koja je kao
fikcija izrasla iz zaštitne tendencije, od čežnje za uz-
dizanjem osećanja ličnosti. U fiktivnoj osnovi tak-
vih osećanja manje vrednosti, koja se zbog svoje
zaštitne uloge zamišljaju ili osećaju znatno jačim,
ali nikad ne prevazilaze granice podnošljivosti, vi-
dim glavnu šansu terapijskih mogućnosti. Pri tom
je od sekundarnog značaja pitanje da li je osećanje
manje vrednosti svesno ili nesvesno. Ponekad po-
nos dotera tako daleko ,,da pamćenje popušta” (Ni-
če). Ali pacijentu je, naravno, ova opisana poveza-
nost nepoznata. I zbog toga, sve do otkrivanja i re-
gulisanja tog mehanizma, sve do razaranja njegovih
sklonosti i njegovog neurotičnog životnog plana, pa-
cijent je igračka svojih osećaja i afekata, čiji se
sklad bitno komplikuje time što se, zbog tendencio-
znog podsticaja neurotičnih težnji, redovno pridru-
žuju one sklonosti i karakterne crte, koje negiraju
osećanje manje vrednosti, kao ponos, zavist, tvrdi-
čluk, surovost, hrabrost, osvetoljubivost, plahovitost
i druge. Ovo se odvija sve dok se pred pacijentom
ne pojavi prepreka u obliku ambicije, čija destruk-
tivna uloga uslovljava uzmicanje i vraćanje, odusta-
janje od neurotičnog cilja.
Potenciranje i prisilno opisivanje manje vred-
nosti igra značajnu ulogu u psihologiji neurotičara.
Privid slabosti, bolesti, nesposobnosti i neupotreb-
ljivosti potiče iz takvog opisivanja, zato što neuroti-
čar, zbog tog prisilnog mehanizma, neizbežno mora
da se ponaša i oseća kao da je bolestan, žensko, da
manje vredi, da je zapostavljen, zakinut, seksualno
prenadrazen, impotentan ili perverzan. Opreznost u

58
životu, koja uvek prati takva osećanja, pojačane su-
periorne težnje, neodoljiva žudnja da se na ovaj ili
onaj način igra uloga muškarca, da se bude superi-
oran nad svima i da se za prigušivanje osećanja ma-
nje vrednosti koristi samo jedna fatalna teškoća, si-
gurnost neurotičara da takvim postupkom izbegne
donošenje odluke i ponižavanje na osnovnom život-
nom planu i da tako spreči degradaciju osećanja li-
čnosti, dopušta nam da sagledamo pravo stanje stva-
ri — niska samoprocena kasnije je samo odbrambe-
ni mehanizam neurotičara da se pojačanim snagama
dokopa one vodeće niti koja će ga odvesti na raz-
rastanja osećanja ličnosti, Ako i dela pod devizom:
pola-pola, time što napušta određene borbene pozi-
cije i otvara sekundarno bojište, zapravo područje
neuroze, neurotičar ipak na taj način štiti sebe od
konačnog osećanja manje vrednosti i bolje potčinja-
va druge.
Stoga se uvek sreće da neurotičar — a sa njim
obično i lekar i okolina — gleda mimo jedino važ-
nog mesta, mimo svog prvobitnog osećanja manje
vrednosti, i da svojim simptomima operiše tako, kao
da je posredi neka apsolutno lična smetnja. Samo
što se ,,tom prilikom” pokreće ceo njegov sistem ži-
votnih odnosa i sprečava iskrena saradnja.
Usled tog neprijateljskog stava prema životu,
neurotičar redovno upada u raspoloženje stalnog iš-
čekivanja, koje je sasvim ispravno zapazio Krepelin.
Njegova pažnja je maltene isključivo usmerena na
sopstvenu ličnost, dok na druge jedva da ikada i
pomisli. On se, uz velike napore, tek odgaja da bi
mogao da prihvati saznanje da se sreća i zadovolj-
stvo kriju u davanju, a ne u uzimanju.5
Tako se i seksualna primesa u psihologiji neu-
roza, kojoj je Frojd dao centralno mesto, svodi na
5 Njegovu životnu radost razara neprestana želja za
uzimanjem. Njega nikada ne napušta nezadovoljstvo, oseća-
nje đa je zakinut. Drugačije je raspoloženje onog koji daje,
onog koii više misli na druge 1 raspolaže osećajnom urav-
noteženošću.

59
dejstvo određene fikcije. Nema objektivnog merila
za „libido”. Uzdizanje i degradacija libida uvek se
upravlja prema fiktivnom krajnjem cilju. Neuroti-
čaru lako polazi za rukom da sebe zavarava velikim
seksualnim potencijalom pomoću manje-više celis-
hodnih falsifikata, a pre svega pomoću usredređi-
vanja pažnje u određenom pravcu, jer na taj način
stiče dokaze koliko seksualnost šteti njegovoj samo-
stalnosti i kako bi popuštanje seksualnim željama
lako moglo da ugrozi njegovo osećanje ličnosti. Sla-
bljenje libidinoznih želja sve do psihičke impoten-
cije treba shvatiti kao korisne kočnice agresije, kao
poremećaj prirodnih sklonosti, kao konstrukcije ne-
kog ,,kao da”, koje služe u svrhu zaštite od braka,
od skretanja s pravog puta, od degradacije pred
partnerom, od tonjenja u bedu ili prestupništvo.
Potisnute ili svesne perverzne sklonosti treba shva-
titi kao nastranosti ili kao klicu takvih odstupanja,
isto kao što i poluciju i prisilnu masturbaciju treba
smatrati simbolima fiktivnog, bezbednog životnog
plana. Ove su prisilni produkt vodeće fikcije a jav-
ljaju se u trenutku čim osećanje manje vrednosti
preraste u strah od seksualnog partnera, što je i re-
dovno slučaj kod seksualnih anomalija.6 Tada fikcija
herojstva može da perverzne želje potisne u nesves-
no, ili da prikrije strah od partnera, ili da kukavič-
luk preobrazi u besplodnu agresiju ili nadmenost,
ali tako da sve ovo samo proističe iz određene situ-
acije. Prvo proističe iz ugroženog ponosa, poslednje
je posledica pretvaranja mane u vrlinu što obezvre-
đuje partnera. I povremene incestne želje, kojima
Frojd pripisuje izvanredan značaj u nastanku neu-
roza i psihoza, demaskiraju se u psihologiji neuro-
za kao korisne, sekundarne konstrukcije i simboli
bolesnika ili psihoanalitičara, kojima najčešće na-
ivnu građu daje dečje doživljavanje sa svim svojim
varijacijama. Uvid u ponekad fiksirani „Edipov kom-
pleks” na primer ukazuje da takav zaostatak iz pro-
6 Vidi: A. Adler, Das Problem der Homosexualitdt,
1. c.

60
šlosti pruza očiglednu, najčešće aseksualnu tliku
muške svesti o snazi, nadmoći nad ocem i majkom,
ali istovremeno odaje i povod koji dovodi do tak-
vog očiglednog prikaza — kao da je majka jedina
žena koja bi se mogla potčiniti, sa kojom bi se
moglo računati, ili kao da se bezgranična i bremena
opasnostima seksualna požuda (već u detinjstvu!)
mora zadovoljavati samo u borbi sa jačim (otac,
smrtna opasnost). Kako se može zaključiti iz ovog
tumačenja, posmatranje seksualne neuroze stalno
nas dovodi do nalaza vodeće fikcije, koja se prika-
zuje seksualno ili je terapeut tako predstavlja i u
vezi sa tim do otkrića posebnog načina opažanja,
koji funkcioniše po seksualnoj shemi, usled čega ne-
urotičari, ali i „normalni” često pokušavaju da svet
i njegove pojave shvate i prihvate u seksualnom od-
razu. Naša dalja istraživanja su pokazala da ova sek-
sualna shema, koja često prodire i u govor, običaje i
moral, predstavlja samo promenjeni oblik dublje i
dalekosežnije sheme starijeg porekla, načina percep-
cije po principu suprotnosti „muško—žensko” i ,,go-
re—dole”.1 I poznije perverzne želje, zastale u psi-
hičkom životu, traže smer i crpu svoju građu iz be-
zazlenih somatskih osećaja i detinjastih pogrešnih
procena, koje onda, u slučaju potrebe, dobijaju po-
sebno veliki značaj, a zbog eventualnih prijatnih
osećaja opažaju se kao seksualni slikoviti prikaz.
Psiholog ne sme da zauzme isto stanovište, da smat-
ra konačnim isti način opažanja ili da na mesto fik-
cije ubaci realne seksualne komponente, kao što to
čini pacijent. Staviše, njegov zadatak se sastoji u
tome da ovaj pokušaj orijentacije neurotičara dema-
skira zbog površnosti, razori zbog fiktivnosti i da*

7Vidi Hipijin san, Herodot. VI, 107: „Izgledalo mu je

da spava s majkom.” To je sanjao kada je nameravao da
osvoji majčin grad, kao što je to već jednom doživeo kao
očev pratilac. Dakle, „Edipov kompleks” kao simbol želje
za vlašću. — I kod Rimljana se „obljuba” (Beischlaf) na-
hodi kao simbol osvajanja, pobede. Uporedi dvostruko zna-
čenje glagola „subigere”.

61
 oslabi osećanje manje vrednosti, koje se grčevito
trudi da zaobilaznim putevima sprovede muški pro-
test. Perverzija je uvek znak da čovek izbegava nor-
mu, iz straha da će biti povređen u svojoj sujeti.
Slične strukture nalaze se kod prisilne mastrubaci-
je, upadljive fiksacije za bliže ili dalje krvne srodni-
ke, kod pedofilije ili gerontofilije, impotencije, ne-
dostajanja ejakulacije i frigidnosti (frigidnost je po-
remećaj zajedničkih paralela).
Perceptivno pamćenje, koje tako snažno utiče
na našu sliku sveta, radi dakle kao po nekoj shemi,
po somatskoj fikciji, a toj fikciji odgovara izbor i
uobličavanje naših osećaja, opažaja i predstava na-
šeg iskustva i pamćenja; isto tako i sistematsko uve-
žbavanje svih naših urođenih pokreta i sposobnosti,
sve dok se ne pretvore u pogodne psihičke i tehnič-
ke veštine, automatizme i sklonosti. Način rada na-
šeg svesnog i nesvesnog pamćenja i njegova indi-
viđualna izgradnja pokoravaju se idealu ličnosti i
njegovim merilima. Pokazalo se da je ideal ličnosti
predodređen za vodeću fikciju tako da postavlja i
izdvaja životni problem, čim osećanje manje vred-
nosti i nesigurnosti teži ka kompenzaciji. Ta fiksira-
na vodeća tačka našeg stremljenja, lišena realnosti,
bezuslovno je presudna za psihički razvoj, pošto
nam omogućava da u haosu sveta koračamo isto
onako kako to čini dete kada uči da hoda a da pri
tom nikako ne gubi iz vida krajnju tačku, koju uop-
šte ne mora da dostigne. Neurotičar još oštrije uo-
čava svoga Boga, svoj idol, ideal ličnosti, i grčevito
se drži izabranog pravca, ali pri tom sa dubljom
namerom gubi iz vida stvarnost, dok je zdrav čovek
uvek spreman da odbaci to pomoćno sredstvo, tu
štaku, i da slobodno računa sa realnošću. U ovom
slučaju neurotičar liči na čoveka koji upire pogled
prema Bogu, pređajući se njegovoj volji, očekujući
sa puno vere da Gospod njim upravlja; on je raza-
pet na krstu svoje fikcije. I zdrav čovek može da
stvori i stvoriće svoje božanstvo, stremi nečemu vi-
šem, ali nikada ne gubi iz vida stvarnost i s njom

62
 računa čim započne sa radom i stvaranjem. Prema
tome, neurotičar se nalazi pod hipnotičkim uticajem
fiktivnog životnog plana.
Ali da, u svakom slučaju, tačka ideala ličnosti,
postavljena izvan stvarnosti (iz više razloga trebalo
bi odbaciti zamenu pojma „ideal ličnosti” rečju ,,ego
ideal”, kako to pokušava Frojd), ostaje aktivna, to
proizilazi iz pravca pažnje, interesovanja, tendencije,
koji uvek vrše izbor prema unapred datim gledišti-
ma. Svrha našeg psihičkog ponašanja i sklonosti
koje ona stvara čine da se radnje započinju i pre-
kidaju na određenoj razdaljini, da, kako ističe Cien
(Ziehen), hotimični kao i nevoljni impulsi uvek teže
postizanju određenog efekta i da se, kako smatra
Pavlov, mora prihvatiti postojanje inteligentne funk-
cije organa. Sve te pojave ostavljaju takav prisilan
utisak, da su psiholozi i filozofi oduvek smatrali
principom teleologije ono što je bio proračunati po-
kušaj orijentacije prema fiksno prihvaćenoj tački.
Pomoćna predstava prirodne selekcije nije u
mogućnosti da objasni sve te nove i drugačije posle-
dice. Naše iskustvo bezuslovno zahteva da se sve te
pojave podrede nesvesnoj aktivnoj fikciji, čije slabo,
svesno zračenje osvetljava krajnji cilj, prema kome
se, u krajnjoj liniji, upravlja shvatanje našeg doživ-
ljavanja i delanja.
Lakše je dokazati detalje te vodeće fikcije, nego
imenovati samu fikciju, fiktivni krajnji cilj. Dosa-
dašnja psihološka istraživanja već su dala nazive
takvim različitim krajnjim ciljevima. Za naša raz-
matranja dovoljna su dva takva krajnja cilja. Ve-
ćina autora se slaže sa pretpostavkom da svim ljud-
skim radnjama i voljnim impulsima upravljaju ose-
ćanja zadovoljstva ili nezadovoljstva. Površno po-
smatranje izgleda da im daje za pravo, jer je ljud-
ska psiha zaista sklona da traži zadovoljstvo, a da
izbegava neprijatnosti. Ali osnove te teorije nisu
stabilne. Ne postoji merilo za prijatne osećaje, pa
čak ni za osećaje uopšte. Dalje, ne postoji nijedan
opažaj, nijedna radnja koja ne bi, zavisno od vreme-

63
 na i mesta, kod jednoga mogla izazvati zadovolj-
stvo a kod drugog neprijatnost. Pa čak i primitivni
osećaji organskog zadovoljenja su stupnjeviti, i mo-
gu se graduirati prema stupnju zasićenja zavisnom
od tradicije, tako da samo velika lišavanja mogu za-
dovoljenje postaviti kao cilj. A ako je cilj postignut,
odnosno postignuto zadovoljenje — zar onda psiha
zaista treba da izgubi svoju smernicu? Prisiljavanje
psihe da stekne orijentaciju i sigurnost zahteva za
realizaciju ove potrebe stanovište čvršće od koleblji-
vog principa doživljavanja zadovoljstva i jače fiksi-
ranu orijentacionu tačku nego što je cilj sticanja
zadovoljstva. Nemogućnost da na ovaj način stekne
orijentaciju i da tako usmeri svoju aktivnost, primo-
rava i dete da odustane od takvih pokušaja. Najzad,
to je zloupotreba apstrakcije kada se iz različito sa-
stavljenih psihičkih akcija pomoću petitio principii
izvlači, kao vodeći motiv, traženja zadovoljstva, dok
se ranije svaka želja oglašavala težnjom za prijat-
nošću, odnosno libidinoznom. Oštroumni pogled Si-
lera, koji je učio od Kanta, video je mnogo dalje
kada je u „Filozofiji” prepuštao budućnosti uprav-
ljanje zemaljskim događajima, ali je smatrao da su
ljudi još zavisni od „gladi i ljubavi”. Ali da svim
upravlja seksualnost, kako Frojd tvrdi, ili libido,
što je kod njega isto ili je bilo isto, uopšteno naz-
vano ljubav, predstavlja nasilje nad logičnim miš-
ljenjem, pa čak i lošu fikciju koja je, uzeta kao dog-
ma, morala da dovede do protivurečnosti i sakaće-
nja pojmova, zato što predstavlja isuviše veliki kon-
trast sa stvamošću. Najzad i pojam „ljubav” danas
je još nedovoljno izdiferenciran. On se upotrebljava
za različite manifestacije osećanja zajednice, koje se
međusobno bitno razlikuju. Ali pri nekritičnoj upo-
trebi ovaj pojam lako dobija i drugačiji prizvuk,
što mu onda daje isključivo vezu sa seksualnošću.
Iz ove jezičke nepreciznosti (roditeljska ljubav, deč-
ja ljubav, supružanska ljubav, samoljublje, rodo-
ljublje) nastalo je Frojdovo pogrešno shvatanje. On

64
je u svim odnosima pronašao ono što je pre toga
iz erotske primese umetnuo u pojam „ljubav” („libi-
do”).
Još teže izgleda oduzimanje prava prvenstva
„nagonu samoodržanja”, pogotovu što je ovaj prin-
cip s jedne strane dopunjen teleološkim pomoć-
nim konstrukcijama, a s druge, biološki obrazložen
neoborivim Darvinovim učenjem o selekciji. Ali mi
možemo da percipiramo svaki trenutak, da učinimo
nešto što se kosi kako sa principom samoodržanja
tako i sa održanjem vrste, pa čak nam izvesna lična
sloboda dozvoljava da menjamo kriterijume vred-
nosti kako u odnosu na zadovoljstvo tako i u od-
nosu na samoodržanje, da isto tako često delimično
ili sasvim ne računamo sa samoodržanjem, i da na
taj način dospemo do želje za smrću, čim se aktue-
lizuje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, ali da, s druge
strane, često odustajemo od sticanja zadovoljstva,
čim nešto preti da ozledi našu ličnost ili osećanje
sopstvene vrednosti. Kako se ta dva, svakako aktiv-
na nadražaja, podređuju glavnoj vodilji, koja teži
razrastanju osećanja ličnosti? Ta dva različita shva-
tanja su odgovor na dva tipa ljudi (kojima se mogu
pridružiti još i drugi), od kojih jedan u svom ose-
ćanju ličnosti stalno žudi za zadovoljstvima, dok je
drugom primarno potrebna stalna primesa životnih
osećanja, razmišljanja o besmrtnosti. Tako nastaju
modifikovani načini opažanja, koji uslovljavaju su-
protno mišljenje, u smislu „zadovoljstvo—nezado-
voljstvo”, „život—smrt”. Jedni ne mogu da obez-
vredne zadovoljstvo, đrugi ne mogu da oduzmu
vrednost života. U ideji stvaranja, koja se opet za-
mišlja u suprotnostima „muško—žensko”, ta dva
tipa se približavaju, tražeći svoj izraz u pravcu ,,muš-
kog protesta”. Ukoliko se ovako razmotre neuroti-
čari, onda jedan tip pokušava da kompenzuje oseća-
nje nezadovoljstva zbog svoje organske manje vred-
nosti, dok drugi odrasta u strahu od smrti i prera-
nog umiranja. Njihovo shvatanje sveta daje im samo
fragmente, njihova psiha je parcijalno slepa za boje,

5 A. Adler, II 65
 ali pri tom često oštroumnija, kao daltonist u svom
shvatanju boja.
Ova kritička razmatranja završićemo upozore-
njem na bezuslovno prvenstvo volje za moć, osnovne
fikcije, koja se utoliko jače nameće i često se pre-
nagljeno formira ranije, ukoliko više dominira ose-
ćanje inferiomosti organski manje vrednog deteta.
Zaštitna tendencija je stvorila ideal ličnosti kao tač-
ku ravnanja, ova fiktivno sadrži u sebi sve one uspe-
he i nadarenosti za koje disponirano dete veruje da
su mu uskraćene. Ova norma naspram pojačane fik-
cije u svom smislu reguliše pamćenje kao i karak-
terne crte i sklonosti. Neurotično opažanje se odvija
prema slikovitoj shemi, koja funkcioniše sa jako na-
glašenim suprotnostima, utisci i osećaji grupišu se
sa prikladno falsifikovanim i izmišljenim vrednosti-
ma dok je stremljenje uvek usmereno prema ideal-
noj jednakosti.
U suštini je neurotične fikcije, potenciranog tde-
ala ličnosti, da se ona sagledava čas kao „apstraktni
mehanizam”, čas kao „konkretna slika”, čas kao fan-
tazija, čas kao ideja. U prvom slučaju ne sme se
prevideti simboličnost prikazivanja i njena poveza-
nost sa kompenzatornim osećanjima manje vređnos-
ti, dok se u drugom slučaju mora, pre svega, uzeti u
obzir merodavni udeo psihičke dinamike, koja goni
„nagore”. Dokle god se u analizi nekog psihogenog
oboljenja ne zapazi ta vodeća crta „nagore”, još jed-
nako je nejasna suština bolesti; jer ma koliko bili
dragoceni zakljućci psihoterapeuta, bez povezivanja
sa idealom ličnosti sekundarnih vodećih linija zado-
voljstva, samoodržanja, afektivnosti (Blojler) i onih,
koje inače izrastaju iz organske manje vrednosti
(Adler), naš uvid je nepotpun, ,,na žalost nedostaje
mu jedino duhovna veza”.
Nije ni čudno što se vodećem idealu ličnosti u
različitim slučajevima istovremeno dodaje više ta-
kvih primesa, pošto ove potiču iz različitih, obično
višestrukih organskih inferiornosti. Ovako bi izgle-

66
dala privremena, svakako nepotpuna shema, kojoj
nedostaju korekcije osećanja zajednice, a koja više
odgovara apstraktnijoj psihi neurotičara nego izgrad-
nji zdravog duševnog života:

IDEAL LIČNOSTI KAO CILJ

Osećanje nađređenostf

Osećanje muškostl
^Zadovolj-^ __ bogat- urnet-

/ stvo Pob/eda stvo nost

—/■—/—11 -j-
Kompenzatoma/ zaštitna tendpncija]

Osećanje Osećanje
podređenostl nesigurnosti

U ovoj shemi moraju se zamisliti najraznovrsniji

spojevi, ukoliko treba da udovolji svojoj svrsi, to
jest da se prihvati kao pridodati odraz površne ori-
jentacije. Umesto ovih spojeva i raznoraznih regi-
strovanih podataka, govorićemo o nekim upadljivim
fenomenima i njihovom prikrivanju pomoću oseća-
nja zajednice, koji su značajni za razumevanje ne-
uroza i neurotičnog karaktera.
Svaka od apstraktnih vodećih linija neuroze i
njihov osnovni psihički mehanizam mogu biti do-

67
 stupni svesti ili da se učine dostupnim u slici seća-
nja. Ova slika može da potiče iz ostataka nekog deč-
jeg doživljaja, ili je produkt mašte, jednog od izra-
žajnih oblika zaštitne tendencije. Isto tako može da
predstavlja simbol, u neku ruku etiketu za način re-
agovanja, a ponekad se formira ili preobražava tek
kasnije, često kada se već razvila neuroza. Očigledno,
efekat nekakve ekonomičnosti mišljenja, načinjen
po principu najmanje energijske dimenzije (Avena-
rijus — Avenarius), nikada nije značajan kao sadr-
žaj, već samo kao apstraktna shema ili kao ostatak
psihičkog zbivanja, u kome se nekada ispunila sud-
bina volje za moć. Ova shematska fikcija nikada se
ne može shvatiti drugačije do alegorično, pa ma kako
se konkretno ponašala. U njoj se ogleda realni sa-
stojak doživljaja zajedno sa „poukom”, i jedno i
drugo ostaju u sećanju i odatle uplivišu na sigur-
nost postupaka bilo kao memento, što obezbeđuje
smer jednom izabranog puta, bilo kao predrasuda,
koja se prihvata ili zato što je predstavljala prepre-
ku ili da bi se smatrala istinom. Nijedna od tih slika
sećanja, dečjih fantazija, nikad nije delovala patoge-
no kao, na primer, psihička trauma, već tek onda
kada je nastala neuroza, kada je osećanje teške de-
gradacije osećanja ličnosti dovelo do muškog pro-
testa a time i do tešnjeg spoja sa davno formiranim
kompenzatomim putokazima, koji već promiču u
sećanju, — u tom trenutku se iz davne prošlosti iz-
vlače pogodne slike sećanja čija važnost sada dolazi
do izražaja delimično zbog lake primenljivosti a de-
limično što zbog svoje srodnosti omogućuju i inter-
pretiraju neurotično ponašanje. Ovamo pre svega
spadaju pripravnosti za reagovanje na bol, strah i
afekat, koji i čine osnovu takvih sećanja, a koji se
mogu halucinatomo doživeti tako da se mogu izjed-
načiti sa optičkim i akustičkim halucinacijama. Poj-
mljivo je da će to većinom biti tipična sećanja, koja
su obično srodna ili bliska životnoj vodilji, pošto
ona neurotičaru, koji se grčevito drži putokaza, pred-
stavljaju male ili velike stranputice ili ga podstiču

68
đa krene onim puteljkom, kojim će moći đa udovolji
svojem razraslom osećanju ličnosti.8 Neurotičnu psi-
hu karakteriše jedino jače uživljavanje i jače vezi-
vanje za liniju vodilju. Manifestaciju simptoma us-
lovljavaju protivurečnosti sa realnošću, konflikti koji
proizilaze iz toga i neophodnost da se postignu so-
cijalna važnost i moć. Ovo postaje još jasnije u psi-
hozi, gde se oštro ističe vodeća linija i gde, tako
reći samo zbog dokaza sopstvene nesposobnosti, do-
lazi do drugačijeg tumačenja stvarnosti, a psihoza
se tek ispoljava. U oba slučaja bolesnik se ponaša
tako kao da mu je stalno pred očima krajnji cilj. U
neurozi on potencira i suzbija realne prepreke uzdi-
zanja sopstvenog osećanja ličnosti ili ih zaobilazi
pomoću stvorenih izgovora. Psihotičar, koji je čvrsto
vezan za svoju ideju (fiks-ideja), pokušava da pro-
meni ili previdi stvarnost u korist svog irealnog
stanovišta. Frojd, istraživač veoma zaslužan za ot-
krivanje simbolike u neurozi i psihozi, obratio je
pažnju na obilje simbola. Na žalost, on je dospeo
samo do otkrivanja u njima postojeće ili moguće
seksualne formule ili do njene insinuacije, a nije
pratio njeno važnije razlaganje u dinamično praž-
njenje muškog protesta, u težnju nagore. Tako je
došlo do toga da se za Frojda smisao neuroze iscr-
peo u preobražaju libidinoznih želja, dok se u stvar-
nosti iza simbolike može naći prividno ili prisilno
uzdizanje osećanja ličnosti.
Opisujući vodeći ideal ličnosti kao fikciju, ne-
girali smo njenu realnu vrednost, ali ipak se mora
naglasiti da je taj ideal, iako nerealan, ipak od naj-
većeg značaja za životne procese i psihički razvitak.
O toj prividnoj protivrečnosti dao je izvrsno tu-
mačenje Fajinger u svojoj „Filozofiji kao da”, došav-
ši do zaključka da je fikcija protivrečnost realnos-
• Zbog toga individualna psihologija pridaje veliki
značaj razumevanju najdaljih sećanja, dokazavši da ova
predstavljaju izdajničke znake iz perioda izgradnje životnog
stila.

69
ti, ali neophodna u razvitku nauke. U psihologiji ne-
uroza prvi sam ukazao na tu čudnu povezanost, dok
mi je Fajingerov rad dao nove podsticaje i učvrstio
me u mom ubeđenju. Tako sam sada u mogućnosti
da u vezi sa fikcijom osećanja ličnosti istaknem još
ponešto, i to ono što baca novo svetlo na njen zna-
čaj kao i na njene izražajne oblike u psihi. Ona je
pre svega apstrakcija i već se sama po sebi mora
smatrati nagoveštajem neke anticipacije, Ona je
tako reći maršalska palica u rancu običnog vojnika,9
a time otplata duga, koji nameće primitivno oseća-
nje nesigurnosti. Formiranje fikcije nastaje uporedo
sa otklanjanjem neprijatnog osećanja manje vred-
nosti i inhibitornog dejstva realnosti; tada nastaje
nova ideja, kao što se to uvek dešava kada ugrožena
psiha traži izlaz i zaštitu. Mučni osećaj nesigurnosti
redukuje se na najmanju, ali prvobitnu uzročnu
meru a ova se preobražava u svoju grubu suprot-
nost, u svoju antitezu koja onda, kao fiktivni cilj,
postaje vodećom tačkom svih želja, mašte i težnji. A
tada, zbog očiglednosti, ovaj cilj mora da se konkre-
tizuje. Realno lišavanje, na primer ograničavanje
hrane u detinjstvu, oseća se kao apstraktno „ništa”,
kao nedostatak, nasuprot čemu dete zahteva ,,sve”,
obilje, dok pojmovno ne približi sebi taj cilj u oblič-
ju oca, legendarnog bogataša ili mitološkog, moćnog
cara. Sto se intenzivnije i duže osećala oskudica,
utoliko se više i jače postavlja fiktivni, apstraktni
ideal i od njega počinje oblikovanje i raščlanjavanje
datih psihičkih snaga za pripremne stavove, sklono-
sti i karakterne crte. Ta ličnost onda poseduje one
karakterne crte koje zahteva njen fiktivni cilj, kao
što je i karakterna maska — persona — antičkog

* Psiholozima sa oštrim njuhom hteo bih na ovom

mestu da naglasim da sam svesno i namerno uzimao mnoga
poređenja iz vojničkog života. U vojničkom vaspitanju samo
su više približenl polazna tačka i fiktivni cilj tako da je
preglednost lakša, dok na vežbama svaki vojnikov pokret
postaje spremnost za pretvaranje primamog osećanja sla-
bosti u osećanje nadmoći.

70
glumca morala da odgovara finalu tragedije. — Ako
se kod nekog dečaka pojavi sumnja u sopstvenu muš-
kost, kao što se i svako dete manje vredne kon-
stitucije oseća srodnije devojčicama, onda dete bira
cilj na način koji obećava prevlast nad svim žena-
ma (najčešće i nad svim muškarcima). Time se vrlo
rano određuje dečakov stav prema ženskom polu.
On će uvek biti sklon da pokaže svoju nadmoć nad
ženom, omalovažavaće i ponižavati ženski rod, čak
će, prenosno rečeno — dići ruku na majku, što se
kod neurotično disponirane dece često prazni u ne-
kom gestu ili psihičkom stavu: takvo dete će u igri
uzeti majku za uzor, da bi se naspram ovakvog uzora
uživelo u mušku ulogu. Kada su se fiksirale takve
dečje sklonosti, kada su u ponašanju nadvladali prin-
cipijelnost i pedanterija, i kada razrasla detinjasta
želja za vlašću zatraži sličnu predusretljivost, onu
sigurnost u osećanju sopstvene ličnosti kakvu ie
dete našlo kod majke, tada je neurotična crta već
oformljena. Samo za tu neurotičnu rigidnost nesi-
gurnog čoveka važi Ničeovo tvrđenje da „svako u
sebi nosi sliku žene u liku majke, od koje zavisi da
li će ženu poštovati, omalovažavati ili u odnosu na
nju biti uglavnom ravnodušan”. Ali ipak moramo
priznati da je ovaj tip dominantan. Među njima je
veliki broj onih koje je majka čak prezirala, od tada
se oni u svakom susretu sa ženom boje istog omalo-
važavanja ili zahtevaju prekomemu predanost. Ono
što Frojd svodi na „incestni kompleks” predstavlia
veštačku tvorevinu. Pojava stvarnih incestuoznih
želja povezana je sa neurotičnim zazorom od zajedni-
ce, krajnjim pokušajem da se razori ljudsko društvo
koje je sebe radi anatemisalo incest, kao i mastur-
baciju.
U životu i čovekovom razvitku nema ničega slič-
nog što se tako potajno ostvaruje kao formiranje
ideala ličnosti. Ako upitamo za razlog te tajanstve-
nosti, onda izgleda da se najvažniji uzrok nalazi u
agresivnom, da ne kažemo neprijateljskom karakte-
ru te fikcije. Ona je nastala uz neprestano merenje

71
i odmeravanje tuđih prednosti i stoga joj, po prin-
cipu antiteze koji joj je u osnovi, cilj mora biti šte-
ta drugih. Psihoanaliza neurotičara uvek nailazi na
prisustvo tendencije obezvređivanja, koja se sumar-
no upravlja protiv svih. Agresivne sklonosti10 redov-
jii su sastojak gramzivosti, zavisti i želje za nadmoći.
Ali fikcija pokoravanja drugih može da se koristi
samo ako unapred ne ometa uspostavljanje među-
ljudskih odnosa. Zbog toga mora vrlo rano da se
prikrije, zamaskira, pošto inače samu sebe negira.
Ovo prikrivanje se postiže uspostavljanjem protiv-
fikcije, koja pre svega upravlja vidljivim delanjem,
pod čijim se težištem približava stvamost i prizna-
ju njene aktivne energije. Ta protivfikcija, uvek
prisutne korektivne instance osećanja zajednice, os-
tvaruje preobražaj vodeće fikcije, time što joj na-
meće obzire, vodeći računa o socijalnim i etičkim
zahtevima budućnosti sa njihovom realnom vrednoš-
ću i tako osigurava razložnost, to jest opštu važnost
mišljenja i delanja. Ona je koeficijent sigurnosti vo-
deće linije ka moći, a harmonija obe fikcije i njihova
uzajamna podnošljivost su znak psihičkog zdravlja.
U protivfikciji su aktivni iskustva i pouke, socijalni
i kulturni obrasci i društvene tradicije. U periodima
uzvišenog raspoloženja, sigurnosti, normale, mira,
ona je oblikujuća energija koja uslovljava inhibiciju
agresivne i afektivne spremnosti i prilagođavanja
karaktemih crta sredini. Ako se pojača nesigurnost
i pojavi osećanje manje vrednosti, obezvređuje se ta
protivfikcija uz pojačano apstrahovanje stvarnosti,
mobilišu se sklonosti, tako da se pojavljuje nervoz-
ni, principijelni karakter a sa njim i preterano po-
jačano osećanje ličnosti. U trijumf ljudske duhovito-
sti spada čovekovo svojstvo da prilagođavanjem pro-
tivfikciji osećanja zajednice pomaže probijanje vo-
deće ideje moći, da se ističe pomoću skromnosti, da
pobeđuje pomoću poniznosti i potčinjavanja, da dru-
ge pobeđuje vrlinom, da sopstvenom pasivnošću na-
“ Vidi Der Aggressionstrieb im Leben und in der
Neurose. U: Heilen und Bilden, 1. c.

72
pada druge, da svojom patnjom drugima nanosi bol,
da ženskim sredstvima postiže muški cilj, da, prika-
zujući se malim, izgleda veliki, da pozivajući se na
osećanje zajednice obezbedi sopstvenu korist. — Ali
sve ovo su odbrambeni mehanizmi neurotičara.
Nije potrebno gubiti reči na opisivanje značaja
prvobitnog opažanja i osećanja manje vrednosti i ne-
sigumosti kao apstrakcije. Isto tako je apstraktna
postavka fiktivne vodeće tačke i između te dve tač-
ke izatkanog životnog plana. U vezi sa psihom ne-
urotičara često smo naglašavali da jedino veća ne-
sigurnost prisiljava na to da se cilj još više odvoji
od stvarnosti, da se uzdigne i da se zahtevaju jači
dokazi potpune i veće vrednosti. Tome se još pri-
družuje podatak da manje vredni čulni organi po-
kazuju kvalitativno i kvantitativno promenjene teh-
nicizme, većinom u smislu nekog ograničenja, tako
da se sopstvena procena, idealna vodeća slika, slika
sveta i životni plan u odnosu na norme moraju ob-
likovati u smeru povećane apstrakcije, povećanog
odustajanja od identifikovanja sa stvarnošću. Do-
duše, pri tom kompenzacija i nadkompenzacija mogu
ponekad da sliku sveta približe stvarnosti, kao kod
velikih dela umetničke psihe.11 Međutim, preterani
ideal ličnosti čvrsto fiksira, pomeren sve do bliske
sličnosti sa Bogom, pridaje ličnosti i ponašanju ne-
urotičara i psihotičara često lakšu ili izraženu hipo-
maničnu crtu, ukoliko ideje sićušnosti i proganjanja
nisu dovele do osećanja predestinacije i to pomoću
nekakve neodređene unutrašnje, intimne izvesnosti,
bez koje ne bi bilo moguće bliže određivanje život-
nog cilja. U fazama veće nesigurnosti ovo osećanje
je znatno izraženije, tako da se jasno ističe njegov
značaj kao anticipacije vodeće fikcije, kao neka vrs-
ta stalne otplate.
Dragocen udeo te kompenzacije i zaštite jedinke
opisuje Gustav Frajtag (Gustav Freytag) u Sećanji-
ma iz mog života.
11 Vidi: Robert Freschl, Zur Psychologie des Kiinst-
lers. U: Der Friede. Wien 1918.

73
 „Nije mi bilo lako ni gađanje u metu. Još u
školi sam primetio da sam veoma kratkovid. Kada
sam se za vreme raspusta požalio ocu, on me posa-
vetovao da se nekako kroz život probijem bez nao-
čara i ispričao mi je o tome kako je bio bespomo-
ćan neki teolog, koji ga je jednom izjutra, još u pos-
telji, preklinjao da mu potraži naočare, da bi mo-
gao da nađe pantalone. — Poslušao sam njegov sa-
vet pa sam se naočarima koristio samo u pozorištu
ili muzeju. Pokušao sam da savladam neprijatnosti
do kojih takav nedostatak dovodi u društvu, tako
da sam bezazleno prolazio pored ljudi ne pozdrav-
ljajući ih, što je moglo da uznemiri nekog sa dobrim
vidom. — Cesto sam morao da se ođreknem uživanja
koje pruža pogled na rascvetalo drveće, neobične li-
kove i žensku lepotu, da ne primetim nečiji značaj-
ni pogled ili ljupki pozdrav iz daljine, čemu su se
đrugi radovali. Ali pošto se duša brzo prilagođava
nedostacima čula, tako se i kod mene već veoma
rano razvilo razumevanje takvih životnih manifesta-
cija, koje su dopirale do mog vidokruga, kao i brzo
naslućivanje meni nejasnog mnoštva;12 manji broj
zapažanja omogućavao je da ih preradim mirnije i,
možda, prisnije. Ipak, gubitak je bio veći od dobiti.
Ali moj otac je imao pravo — moje oči su tokom ce-
log mog života sačuvale oštar pogled na blizinu.”
Ako zamislimo razvitak takve vizuelne mašte
koja, podstaknuta pritiskom zaštitne tendencije ipak
mnogo štošta apstrahuje od stvarnosti, tada u istom
zaštitnom cilju kao u prethodnom primeru dolazi
do stvaranja vizuelno halucinantne sposobnosti, koja
može da se dokaže i izvan perioda snevanja, ukoliko
je posredi stvaranje bezbednog mementa ili samo-
ohrabrivanja. Apstrakcija je, ali i anticipacija pošla
korak dalje, tako da kod „telepata”, spiritista ili zlo-
sluta može dovesti do poznatih patoloških pražnjenja.
Izvestan podstrek za ovo posezanje izvan ljudima
postavljenih granica kao i uvek pruža mučno ose-
u Zar to nije jedan od puteva ka umetnosti?

74
ćanje manje vrednosti koje, zbog svoje slabosti,
drugima pripisuje sposobnost viđenja čak do onog
stepena kada se sagledava i ono skriveno i nevidlji-
vo u čoveku. Zaštitne tendencije deteta sa njegovim
tajnama već vrlo rano mogu da prihvate baš ovu
tačku u cilju sopstvene zaštite tako da dete postupa
pod fiktivnom pretpostavkom kao da mu drugi mogu
sagledati „dušu”, pogoditi najskrivenije misli, dakle
pretpostavka koja se češće javlja u neurozi i psiho-
zi i vredi upravo koliko i ogrubela osećanja krivice
i neurotična savesnost, predodređena da spreči de-
gradaciju osećanja ličnosti, sramotu, kaznu, ismeja-
vanje,13 poniženje, žensku ulogu, i to u takvom obi-
mu da se pri tom gubi svaka aktivnost.
Jača sposobnost neurotičara za apstrakciju, uži-
vljavanje i anticipaciju nije samo osnova njegovom
halucinatornom karakteru, uobličavanju simptoma,
mašti i snovima, već i prividno pojačanim funkcija-
ma organa, koje on tendencioznim višim vredno-
vanjem oblikuje u agresivna oruđa. Neuroza stiče
prostor i apstraktnijim predviđanjem i zamišljanjem,
od njih oblikuje neurotičnu opreznost, pomoću koje
pacijent trajno evidentira sve mogućnosti doživlja-
vanja, principijelno grupisane u grupama oštrih su-
protnosti prema shemi „trijumf—poraz”. Ili pojača-
vanjem osetljivosti organa, predstadijumom haluci-
nacija, osetljivošću na mirise, šumove, dodir, tem-
peraturu, bol i ukus, onda gadljivošću, neprestano
angažuje okolinu, a time i svoje poduhvate uskla-
đuje sa fiktivnim muškim uzorom, zahtevajući daza
njega važe drugačija merila. Budalaštine i sujeverje,
podešeno ubeđenje o kobnoj sudbini, duboko ukore-
njeno uverenje u sopstveni baksuzluk služe istoj zaš-
titnoj tendenciji, koja konstruiše dokaze o tome da
je ličnost neodgovorna za postupke, a da je pre sve-
ga u svakom trenutku potrebna opreznost. Isto dej-
u Vidi Vber neurotische Disposition i Die Lehre von
der Organminderwertigkeit in der Philosophie und Psycho-
logie. U: Heilen und Bilden, 1. c.

75
stvo ima i halucinatorno buđenje straha, kojim se
neurotičar obilno koristi i kao oružjem i kao zašti-
tom.
Ova knjiga je pokušaj da se dokaže kako su te
karakterne crte kao i afektivna spremnost uglavnom
u službi vodeće fikcije. Oštro uzlazna vodeća linija
neurotičara iznuđava upravo posebna sredstva i na-
čine života, koji se sažimaju u nedovoljno jedinstve-
nom pojmu neurotičnog simptoma. Ubrzo se među
njima sreću zaštitni bedemi na udaljenim mestima,
koji egzaktno pokreću neurotični sistem odnosa, ne-
razumljive brane i odbrambene sukobe koji pobedo-
nosno oblikuju centralni impuls, volju za moć; onda
su to, opet, često teško razumljivi zaobilazni putevi,
slični tajnim hodnicima, koji se koriste za održava-
nje osnovne vodilje u trenucima kada se čini da je
ometen pravolinijski put ka muškom trijumfu. Ce-
sto se sreće smenjivanje neurotičnih pojava koje
liče na isprobavanje, sve dok teži simptom ne zaga-
rantuje sklad sa vodećom idejom. Smatram da sam
u ovom radu povezano i dovoljno opširno prikazao
ove pojave i njihovu psihogenezu. Sve one počivaju
na dugo uvežbavanim i pripremljenim sposobnosti-
ma, čije je precenjivanje posledica neurotične per-
cepcije, dok su vrlo pogodne kao sredstvo u borbi
za idealno osećanje ličnosti. Same pripreme koordi-
niraju sa početkom neuroze, prate i prilagođavaju se
izgradnji ideje ličnosti. One se najjasnije mogu
uočiti u očuvanim sećanjima iz detinjstva, u često
ponavljanim snovima, u mimici, i habitusu, u deč-
joj igri i dečjem maštanju o predstojećem pozivu i
buđućnosti.
U suštini je visoko postavljene vodeće ideje da
njenog nosioca, neurotičara, otuđuje od stvamosti.
Ne retko to stanje dolazi do izražaja u „osećanju
otuđenosti”, koje se opet precenjuje i kojemu se
tendenciozno pribegava da bi se u nekoj nesigurnoj
situaciji preporučilo oprezno povlačenje. Prividno
suprotstavljeno tome „natrag!” javlja se pokatkad
neopravdano osećanje prisnosti sa nekom situaci-

76
jom, osećanje „deja vu” (već viđeno), često kao upo-
zorenje ili ohrabrenje u slici neke skrivene analo-
gije.14 Kod neurotičnih đaka pokatkad sam sretao
kako se ovi učenici, pod uticajem osećanja prede-
stinacije, javljaju da odgovore na potpuno nepozna-
to pitanje i da pri tom totalno podbace. Takvi do-
življaji mogu dovesti do toga da neurotičaru to na-
javljeno potencirano osećanje „prisnosti” izgleda
vrlo sumnjivo, tako da mu je stalno kiseli ukus u
ustima. Zaštita pomoću preterane ideje ličnosti i
grčevito držanje za tu ideju često uslovljavaju ose-
ćanje ili čak stvarno izvesnu otuđenost od sveta,
koja se doduše obično tendenciozno preteruje. Strah
od svega novog, teška pokretljivost, nespretnost, bo-
jažljivost i zatvorenost prate neurotičara, otuđenog
od stvarnosti i društva i neprestano pokazuju nje-
govu težnju da stvarnost drugačije protumači, pre-
inači, prekonstruiše i da je oseća kao neprijateljsku
i ništavnu, dok istovremeno pokazuju nedostatak
njegovog osećanja zajednice. I taj nedostatak traži
svoju kompenzaciju i, u lakšim slučajevima, nalazi
je u protivfikciji, koja vodi ka realnosti, a koja opet
u apstraktnom, većinom nametljivom obliku, poku-
šava da preceni značaj stvarnosti, da bi iz pretera-
nog straha od zablude i poraza, za svaki slučaj stvo-
rila zaštitne mehanizme. U neurotičnoj psihi pretera-
no je izraženo kolebanje između ideala i stvarnosti,
pri čemu skeptičnost kao paradigma inhibitornog
14 Osećanje otuđenosti i osećanje prisnosti analogni
su prizvuku upozorenja i bodrenja unutrašnjeg glasa u snu,
u halucinaciji i psihozi. Prvo demonstrativno ukazuje, na
to da se pacijent nije odomaćio na zemlji, da se već oseća
maltene kao više biće, kome život ništa ne pruža. Bliska
ovima su i slična opšta osećanja koja potiču iz oholosti,
kao na primer: osećati se kao u snu, biti kao ošamućen,
biti drugačiji, itd. — Ne može se poreći srodnost takvog
stanja sa „izdvajanjem”, sa sumračnim stanjem, deliriju-
mom, ali i sa ekstazom. Ta sposobnost da se otrgne od
uklapanja, sposobnost „depersonalizacije” (Žane?) bliska je
gotovo potupnom prigušivanju osećanja zajednice. Sujeta
preuzima skoro isključivo vođstvo. Pri tom se gube logika,
stvaralaštvo i spone ljudske psihe.

77
mehanizma priprema traženje „jedine istine”, prema
krajnjem cilju neurotičara. Ili se spoljna forma
čuva i pedantno precenjuje kao fetiš, kao da to sve
garantuje sigumost. Cini mi se da sledeće mesto iz
Hebelovih (Hebbel) pisama15 nagoveštava ovu crtu:
„Covek ne može nikad dovoljno da poštuje
spoljne forme, koje je u mladosti tako lakomisleno
ismejavao, jer one su u haotičnom, nemirnom svetu,
jedine pomoćne linije neophodne diferencijacije.”
— Kako u malom, tako i u velikom, vazda se javlja
čežnja za sigurnošću; čovek je neprestano traži po
analogiji i apstraktnim, principijelnim putevima.
Učestalost nalaza seksualnih vodećih linija, a
još više njihova nametljivost u neurozi, tokom ne-
pristrasne analize, objašnjava se sledećim razlozima:
1. Dodeljivanjem pogodnog izražajnog oblika
muškom protestu.
2. Osećanjem realnosti osnovnih seksualnih li-
nija, što se odražava u pacijentovoj voljnoj akciji.
3. Saobrazno toku stvari, neurotičar može po-
moću njih da se izvuče iz „potčinjavanja” ljubavi,
pokušavajući da na taj način potajno razori zajedni-
cu. On se puni destruktivnim seksualnim materija-
lom, što mu omogućava da u pravom trenutku
umakne.
Prema tome, podesnost seksualne fiktivne os-
novne ideje počiva isto tako na njenoj vrednosti u
pothranjivanju osećanja ličnosti, dok je pri tom
nerazdvojivo vezana za svoje apstraktno značenje i
svoju halucinatornu razdražljivost, kao i za svoju
sposobnost konkretizacije i anticipacije.
Halucinatorni karakter neurotičara je, prema
tome, posebni slučaj konstruisanih zaštitnih mehani-
zama. On se služi, baš kao i mišljenje i govor, pri-
mitivnim sećanjima, svedenim na najmanju dina-
mičnu meru, ka kojima ga vodi apstraktna snaga
neophodne zaštitne tendencije. Zadatak i funkcija
u R. M. Werner, Aus Hebbels FrUhzeit. U: Osterrei-
chische Rundschau, 1911.

78
halucinatomog karaktera je da iz jeđnostavnih đeč-
jih iskustava, pomoću potenciranja pretrpljenog po-
niženja ili utešnim sećanjem na preležanu bolest, po
analogiji proračuna i pronađe put u zamišljene vi-
sine. Halucinatoma snaga predstavlja gotovu sprem-
nost već pripremljene zaštitne tendencije, dok svoju
energiju crpi, isto kao i mišljenje i razmišljanje, iz
postojećih zaliha neurotično usmerenog pamćenja.
Ono što neki autori nazivaju regresijom u neurozi,
u snovima i halucinacijama, u stvari predstavlja
svakodnevni proces mišljenja, koje uvek poseže una-
trag za iskustvima, što može samo da se odnosi na
korišćeni materijal, ali uopšte ne može da objasni
dinamiku snova ili halucinacije. Naprotiv, psihički
dinamizam halucinacija16 je sadržan u činjenici što
se u nekoj situaciji opterećenoj nesigurnošću silom
traži smernica dok istovremeno pomoću apstrak-
cije, per analogiam, dolazi do gomilanja obilja is-
kustva preko anticipacija i fiktivnih predstava, vrlo
bliskih čulnom opažanju. Ova sposobnost, kao naj-
efikasnije izražajno sredstvo, pomoću protivfikcije
bliske realnosti, kao što su snovi i mašta, može se
svesno osećati kao suprotnost stvarnosti, ili da se,
ukoliko se u zaštitnoj tendenciji raspline protivfik-
cija, halucinacija doživljava kao realnost, kao na pri-
mer i shizofreniji.
Jodl (Jodl) definiše kulturu kao „posebno in-
tenzivnu čovekovu težnju da pod određenim okolno-
stima osigura svoju ličnost i svoj život pred neprija-
teljskim silama prirode kao i pred antagonizmom
drugih ljudi, da u većoj meri zadovolji svoje realne i
idealne potrebe i da neometano razvije svoje biće”.
Neurotičar se mnogo grčevitije drži te osnovne lini-
je, međutim, po potrebi, može shematskije i princi-
pijelnije da izrazi put koji vodi u transcedentalnu
ili kulturalnu protivfikciju, i to u smislu neurotične
stranputice, a na taj način što se tobože kao muče-
nik „potčinjava antagonizmu ostalih ljudi”, ali da bi
“ Vidi Uber Halluzination, U: Prcucis und Theorie
der Individualpsychologie, 1. c.

79
 nad njima trijumfovao, kao što je to, na primer,
Tolstoj sveo na određeni sistem. I mazohista se ose-
ća kao diktator kad drugome nameće svoje želje.
Razvitak te težnje da neometano razvije svoje
biće, da dostigne vrhunac onoga što bi neurotičar
mogao nazvati svojom kulturom, opet nas vraća do
već pomenutih i psihološki značajnih priprema, do
opreznih pokušaja koji treba da budu uvod u kom-
penzaciju prvobitnog osećanja manje vrednosti. Svi
nedovršeni, dečji organi teže da svim svojim uro-
đenim sposobnostima i mogućnostima razvitka iz-
grade celishodne, tako reći inteligentne sklonosti. Pri
pokušajima konstitucionalno manje vrednih organa,
sa njihovim raznoraznim omaškama, zbog sve veće
napetosti naspram zahteva sredine, raste utisak ne-
sigumosti, dok niska samoprocena deteta stvara
trajno osećanje manje vrednosti. Na taj način do-
lazi do toga da već u ranom detinjstvu ovladavanje
situacijom prema nekom uzornom primeru postaje
vodeći motiv, a obično i izvan tog primera utvrđuje
se i automatizuje trajni voljni impuls, da bi predao
vođstvo osnovnoj ideji — volji za moć. To je i svrha
neurotične psihe koja svesno ili nesvesno odgovara
obrascu: moram da postupam tako da na kraju bu-
dem gospodar situacije. Duže zadržavanje deteta u
fazi osećanja manje vrednosti vodi razrastanju i po-
jačavanju intenziteta osnovnog obrasca, tako da se
prema posebnom intenzitetu svekolikog stremljenja,
pripremnih radnji, sklonosti, karakternih crta, u
bilo kom periodu razvitka, može doneti zaključak o
prvobitnom osećanju manje vrednosti. I na skoro
normalnim organima srećemo oprezne pokušaje uo-
bličavanja načina hoda, zatim vida, jela, sluha.
Eksner (Exner) ističe kako u razvitku govora dete-
ta ti oprezni pokušaji prethode susretu glasovnih
kombinacija. Patološki, i to u znatnoj meri, obli-
kuju se pripreme u razvitku manje vrednih organa,
čije sklonosti i funkcije u povoljnim slučajevima
nadkompenzacije rezultiraju u umetničke sposob-
nosti, ali češće, kao u neurozi, jedva da se i otrgnu

80
iz ove oprezne zaštite. Na putu koji mu nude zaš-
titne tendencije, dete pokusava da upozna svoje
mane ili da pomoću nekog odbrambenog mehanizma
izvuče iz njih neku korist. Pošto ne poznaje pravi
razlog svoje manje vrednosti, a često iz ponosa i
neće da ga zna, lako konkretizuje spoljašnje uzro-
ke, „podmukle objekte”, većinom optužujući članove
porodice — a time zauzima agresivni neprijateljski
stav prema realnom spoljnom svetu, upravo kao
razmažena i nevoljena deca. Detetu obično preostaje
slutnja, očekivanje zle sudbine kao apstraktni osta-
tak osećanja manje vrednosti, koji rado predimenzi-
onira; često, ako dozvoljava situacija, od njega gradi
osećanje krivice, da bi onda, s razlogom moglo da
razvije svoja maštanja, opreznost i inhibicije. U
krajnjoj liniji, neurotična težnja vodi u pravcu pro-
širenja i obezbeđenja granica ličnosti, na taj način
što se sopstvene snage neprestano odmeravaju i
oprobavaju prema teškoćama spoljnog sveta. Na te
naporne pokušaje može se svesti veliki broj sklo-
nosti neurotičara, njihova sklonost igranja vatrom,
stvaranja i traženja opasnih situacija, ali i njihovo
uživanje u grozotama i perverzijama. Isto kao sa-
dističke želje, tako se i prestupničke sklonosti na-
laze na osnovnoj liniji nadmoći, ali često se gube us-
led nastale protivrečnosti sa osećanjem zajednice,
tako da se potenciraju jedino u sećanjima, dok se
povlače pred realizacijom.
Neurotičnost se posebno rado služi hipofunkci-
jom organa, dečjim manama i osećanjem bolesti
uopšte, s jedne strane da bi osigurala osećanje pa-
cijentove ličnosti — ponajčešće u vidu prkosnog re-
volta — naspram zahteva roditeljskog autoriteta, a
kasnije i života, a, s druge strane, da bi — u vidu zna-
lačke apstrakcije — odgodila odluke i konflikte koji
bi mogli da postanu opasni po fikciju, i napustila iz-
vesne borbene pozicije, uz zadržavanje važnijih. Ne-
urotičar će često tražiti male poraze, čak će ih veš-
tački stvarati ili će dovoditi do opasnih situacija,
opravdavajući time svoje neurotične postupke i svo-

6 A. Adler, H
81
ju opreznost. Kod neurotski fiksiranih dečjih mana
treba uvek biti spreman na naglašeni prkos i izra-
ženu agresiju protiv oca i majke.
Prisilno traženje razumevanja za spoljašnje te-
škoće, pokušaji da se one savladaju i suzbiju, oma-
lovažavanje i obezvređivanje života i životnih ra-
dosti ili bekstvo od njih, sve to karakteriše jednu
stranu neuroze. Pri tom je vrlo česta pojava da paci-
jent oduševljeno i vatreno sanjari o životu, radu, lju-
bavi i braku, ali samo platonski,17 dok potajno, po-
moću neuroze, svemu ovome zatvara prilaze, da bi na
ograničenom terenu, u porodici, kod oca ili kod maj-
ke, osigurao svoje osećanje gospodara.
Ovaj strašljivo oprezni, put spolja usmereni po-
gled neurotičara, određen za očuvanje vodeće fik-
cije, redovno je praćen i višim intenzitetom samo-
posmatranja. Pokatkad se u situaciji psihičke nesi-
gurnosti može naići na personifikovanu obogotvore-
nu osnovnu ideju kao „drugo sopstvo” (bivstvo), kao
unutrašnji glas koji, analogno Sokratovom demonu,
opominje, podstiče, kažnjava i optužuje. A ono što
nam neurasteničar ili čak hipohondar priča kako
čeprka po sopstvenoj duši, kako strogo kontroliše i
prati svaki čin svoga života, to važi za neurotičare
uopšte. Samoposmatranje može dovesti do ograni-
čenja poprišta pomoću pražnjenja straha od bolesti,
pri čemu je neurotičar u svako doba kadar na si-
gurnosnu defanzivu i umesto da poklekne pred pro-
blemima, pred njegovim „organskim” osećanjima,
on rešava problem „uprkos njegovom teretu”. Samo-
posmatranje se mora smatrati efikasnim ukoliko
slutnju poraza prate primitivni zaštitni mehanizmi
straha, stida, bojažljivosti, komplikovani gađenjem
i neurotičnim krizama, pošto bi očekivani poraz mo-
gao degradirati osećanje ličnosti ispod određenog
nivoa. Samoposmatranje i samoprocenjivanje, vaz-
17 Početnicima ili prilikom posebnih teškoća tokom
psihoanalize, ne preporučuje se obraćanje pažnje na izgo-
voreno već, kao u pantomimi, usredsređivanje samo na te-
lesne i duševne pokrete.

82
da nadraživani i potencirani vodećom fikcijom, od-
mah aktiviraju neurotične, principijelne karakterne
crte zavisti, škrtosti, vlastoljublja, što stvara opera-
tivnu bazu i uvodi agresiju. U neprestanom odmera-
vanju i borbi neurotičara za sopstvenu afirmaciju a
protiv afirmacije drugih, saučestvuje i njegovo povi-
šeno samoposmatranje koje i daje podstrek mašti i
razmišljanjima, dok svoje prisustvo najavljuje onda
kada pacijent uzmiče pred odlukom ili kada se u
istu svrhu trajno predaje sumnji. Lako se može ra-
zumeti da sva ta samoposmatranja potiču iz osećanja
nedovoljnosti, kao što se razume i činjenica đa ova
konačno i postižu svoj cilj — opreznost, kojoj za-
pravo i streme. Tako je samoposmatranje istovre-
meno i odugovlačenje, egoizam, sumanutost veliči-
ne, zakasnela dosetka, sumnjičavost, manija sićuš-
nosti, i srodno je sa svim drugim fenomenima koji
potiču iz osećanja manje vrednosti; ono naročito
služi jačanju i kontroli „muških protestnih karakte-
ra” kao što su hrabrost, ponos, sujeta itd., a takođe
i potenciranju svih zaštitnih tendencija kao, na pri-
mer, štedljivosti, tačnosti, marljivosti, čistunstva.
Samoposmatranje upliviše na pažnju i služi njenom
usmeravanju, tako da u mreži zaštitnih tendencija
zauzima istaknuto mesto. Doduše, rezultati zaštitnih
tendencija se tendenciozno falsifikuju. Bilo bi po-
grešno smatrati ih libidinoznim ili prijatnim. Na-
protiv, zaštitna funkcija se sastoji u tendencioznom
grupisanju svih utisaka iz spoljnjeg sveta i podvo-
đenju pod jedinstveni imenitelj, tako da primarna
nesigurnost individue tako reći matematički ili sta-
tistički, prema merilima verovatnoće, ostaje očuva-
na od razobličavanja i na taj način izbegava poraz.
Ovu dinamiku neuroze prvi put sam istakao u Ne-
urotičnoj dispoziciji (1. c.), a zadatak ovog rada je
prošireni i produbljeni dinamički prikaz neurotskog
reagovanja. Probuđeno i produbljeno samoposma-
tranje se, dakle, nalazi na putu koji vodi u neurozu,
bez obzira što ponekad daje divne plodove filozo-
fiji, psihologiji i samospoznaji. Ono je, zbog proma-

83
šaja od realnog sveta, udaljena privatna filozofija
neurotičara, čija zabluda — pristupačna korekciji
pomoću analize — ima svoj dragoceni analogon u
yv<rvH oeaurov uzvišenog filozofa. Prividno nepristu-
pačna korekciji zabluda u razmišljanjima i samopo-
smatranjima psihotičara, koja se može prozreti znat-
no lakše nego aranžirana varka čija je svrha zaštita
ličnih vrednosti, uči nas da shvatimo zabludu u sa-
moposmatranjima neurotičara.
Težnju neurotičara za sigumošću, njegove zaš-
titne mehanizme možemo, prema tome, posmatrati
samo u zajednici sa prvobitnim, protivurečnim vred-
nosnim faktorom nesigurnosti. Oboje je rezultat
procene grupisane prema suprotnostima, potpale
pod zavisnost od fiktivnog ideala ličnosti, ali koja
pruža tendenciozna, „subjektivna” vrednovanja. Ose-
ćanje sigurnosti i njegovog suprotnog pola nesigur-
nosti, pridođato paru suprotnosti koji sačinjavaju
osećanje manje vrednosti i ideal ličnosti, predstav-
ljaju, kao i nesigumost, fiktivan par vrednosti, psi-
hičku tvorevinu za koju Fajinger ističe da je ,,u nji-
ma veštački razložena stvarnost, da samo zajedno
imaju smisla i vrednosti, a pojedinačno, zbog izola-
cije, dovode do besmisla, protivrečnosti i umišlje-
nih problema”. U analizi psihoneuroza sve češće se
sreće da se ti parovi suprotnosti raščlanjavaju ana-
logno realno shvaćenoj „suprotnosti”: „muškarac—
žena”, tako da osećanje manje vrednosti, nesigur-
nost, podređenost i ženskost dospevaju na jednu
stranu tabele suprotnosti, a na drugu sigurnost,
nadređenost, ideal ličnosti i muškost. Prema tome,
dinamika neuroze može se i na ovaj način posmatra-
ti, a u svom odrazu na psihu neurotičara često se i
shvata tako kao da pacijent hoće đa se iz žene pre-
tvori u muškarca, ili kao da želi da sakrije svoju ne-
muškost. U svom šarolikom obilju, te težnje daju sli-
ku onog što sam nazvao muški protest.
Jačina muške primese, kako u kultumom idea-
lu, tako i u fiktivnoj osnovnoj liniji neurotičara,
koju srećemo u htenju, delanju, mišljenju i osećanju

84
naših pacijenata, u njihovom stavu prema sredini,
njihovim pripremama za život i sklonQ§tima, u sva-
koj karakternoj crti, u svakom fizičkom i psihičkom
gestu — koji poletu daju snagu a životnu liniju us-
meravaju nagore — pokazuje da se na pocetku psi-
hičkog razvitka osećao manjak takve muškosti i da
se prvobitno osećanje manje vrednosti konstitucio-
nalno oštećenog deteta, polazeći od te suprotnosti,
vrednuje i kao žensko. Ma šta se nalazilo u osnovi
tog osećanja manje vrednosti — kada se jaka neurot-
ska zaštićenost uvodi pomoću nametanja muške fik-
cije i na taj način konkretizuje, onda otpada pret-
postavljeni razlog dečje nesigurnosti i ova se, usled
neurotičnog grupisanja po suprotnostima, oseća kao
ženski vrednovana pojava. Osećaj sićušnosti, slabos-
ti, bojažljivosti i bespomoćnosti, bolesti, nedostata-
ka, bolova, osetljivosti izaziva kod neurotičara reak-
ciju kao da mora da se suprotstavi sopstvenoj intim-
noj ženskosti, dakle da mora reagovati jako i muški.
Na isti način sledi ovakav odgovor, reaguje afektiv-
na spremnost muškog protesta na svako omalovaža-
vanje, na osećanje nesigumosti, zakinutosti, manje
vrednosti, podavanja, i u cilju izgrađnje zaštitnih
mehanizama a iz straha da ne promaši put koji vodi
ka uspehu, neurotičar, ucrtava konstantno đelotvor-
ne linije, u obliku karaktemih osobenosti, u haotič-
na prostrana polja svoje psihe, koja modeliraju hte-
nje, delanje i mišljenje. Većinom se zapaža kako te
karakteme crte pravolinijski teže muškom idealu i
kod muških i kod ženskih pacijenata; ali, shodxio
ranijim izlaganjima, formirani su, naročito posle ne-
kog presudnog poraza pacijenta, nama već poznati
neurotični zaobilazni putevi, napadi i obrasci napa-
da, čije psihološko učenje i čije uvršćivanje u celo-
kupnu psihološku sliku opet pokazuju crtu uzdiza-
nja muškog osećanja ličnosti, iako, površno posmat-
rano, mogu ličiti na malodušnost, strah, na nešto
nemuško, dok se isto tako mogu smatrati bekstvom
ili povlačenjem pred životom. Jednostavno pitanje
postojanosti često izdaleka preuzetih odbrambenih

85
 mehanizama u obliku neurotičnih simptoma ukazu-
je da u ovim slučajevima nije došlo do odluke, ali da
i dalje deluje prvobitno konstruisani, fiktivni muški
osnovni cilj a da se ne može ostvariti kulturna asi-
milacija, mir i zadovoljstvo, zbog previše visoko po-
stavljenog cilja. U tom slučaju „ženske” linije izgle-
daju kao prvi čin, posle kojega sledi drugi, „muški”,
ili se pomoću neuroze odgađa konačan razvitak.
Pomoću izvesnih nesigurnosti deteta u vezi sa
sopstvenom seksualnom ulogom znatno se potencira
muško obeležje u osnovnoj fikciji. I stvarno, kod sve
dece se zapaža kako probija ogromno interesovanje
za seksualne razlike, obično u prikrivenom obliku.
Jednako oblačenje dece u prvim godinama života,
ženske crte kod malih dečaka a muške kod devoj-
čica, poneke pretnje roditelja kao, na primer, da će
se dečak pretvoriti u devojčicu, prekorne primedbe
devojčici da je kao dečak ili dečaku da je kao devoj-
čica, mogu još više da potenciraju nesigurnost, sve
dok je nepoznata razlika genitalnih organa. Ali čak
i kod najuspelijeg seksualnog prosvećivanja mogu se
probuditi sumnje usled anomalije genitalnih organa
ili zbog pogrešnih zaključaka ili pretnji, koje se ten-
denciozno zadržavaju i u daljem životu i nepre-
stano izranjaju u protivrečnoj slici „muško—žen-
sko”, tako da naša prvobitna konstatacija18 da je u
osnovi neurotične sumnje često sumnja u sopstvenu
seksualnu ulogu, zahteva proširenje jedino u tom
pravcu da neuroza fiksira tu pacijentovu sumnji-
čavu situaciju kao zaštitu od odluka izgrađujući na
taj način „stav oklevanja”.
Što duže postoji nesigurnost u sopstvenu seksu-
alnu ulogu, utoliko hitniji postaju pokušaji i oprez-
ne pripreme, koje treba da osiguraju mušku ulogu.
Tako nastaje praslika muškog protesta čiji je cilj
da po svaku cenu svog nosioca natera na najmuški-
ju ekspoziciju ili, kako se to dešava kod devojčica
11 Psychischer Hermaphroditismus im Leben und in
der Neurose. U: Heilen und Bilden, 1. c.; i radovi u: Praxis
und Theorie der Individualpsychologie.

86
i već u najranijem detinjstvu neurotičnih dečaka,
jiajčešće već u trećoj godini života, koji se trude da
pomoću neurotičnih mehanizama spreče svaki oblik
poniženja istovremeno izgrađujući pravolinijske mu-
ške karakterne i afektivne crte.
Svakako da redovno postoji predstadijum sop-
stvene seksualne uloge, psihički hermafroditizam de-
teta. Desoar (Dessoir) i ja smo istakli njegov značaj.
Analiza psihoneuroza pokazala mi je da je taj stadi-
jum sa svojim maskulinim težnjama, od najvećeg
značaja za razvitak neuroze, sa njenim nedostižnim
muškim osnovnim ciljem. Gete je pokazao dobro po-
znavanje dečje psihe svojom porukom u pozorišnoj
misiji Vilhelma Majstera: „Kao što deca u određe-
nom uzrasnom dobu obrate pažnju na seksualne raz-
like dok njihov pogled prodrevši kroz koprene do-
tadašnje tajne izražava sav nemir njine prirode, tako
se i Vilhelm promenio sa tim otkrićem — postao je
mimiji i nemirniji nego ranije, u jednom trenutku
izgledalo mu je da je nešto saznao, a potom je za-
pravo osećao da ništa ne zna.”
Zaista se kao prvo ispoljavanje tog neiskustva i
njegovog degradirajućeg povratnog dejstva na psihu
sreće neopisivo povećanje radoznalosti i znatiželje,
tako da dete, u želji da nađe životni pravac, dospeva
pod prinudu osnovne linije koja ga tera da dela
tako kao da mora sve da zna. Ako to čini iskustvo
o superiornosti muškog principa u našem društvu,
onda se uzor oponašanja maskulinizira naročito ako
se detetu muškarac, odnosno otac čini da je sve-
znalica.19
Posebne karakteme crte, koje u neurozi posta-
ju jasnije, formiraju devojčice, koje se na taj način
trude đa održe mušku osnovnu liniju. Kod njih do-
minira osećanje zakinutosti, ali i kođ dečaka koji
sebe smatraju ženskim, i to u tolikoj meri da sav
smisao i interesovanje angažuju u skupljanju doka-

19 Vidi: Hedwig Schulhof, Individualpsychologie und

Frauenfrage.

87
za za takvu nepravdu, ili pak pojačavaju agresiju
protiv okoline. Tokom psihoanalize, kao putokazi u
neurotičnoj psihi sreću se kliničke slike kastracije,
feminizacije, metamorfoze u muskarca,20 što sve uka-
zuje na žudnju za izjednačenjem sa muškarcem i ka-
snije dovodi, pored promene oblika osnovne linije,
do stalnog izrlnjanja muške fikcije. Tipičan psihič-
ki stav ovih neurotičara je po pravilu takav kao da
su pretrpeli nekakav gubitak ili kao da veoma oprez-
no moraju da izbegnu neki gubitak. E. H. Majer
(Mayer) saopštava u Indogermanskim mitovima
<(I deo, str. 16): „Prema Atarva-vedi, dečacima jedu
mošnice Gandarve (falusni demoni) i tako dečake
pretvaraju u devojčice.” Cini se da su tako ili slično
izgledale predstave mnogih neurotičara u detinjstvu
o postanku polova, kao što je ideja o pretrpljenom
oštećenju, koja se ogleda u seksualnoj slici feminizi-
ranja. Posle ovog, sledeća psihička posledica je po
pravilu pojačana agresija protiv roditelja i intenziv-
no traženje ravnopravnosti.
Ideju o psihičkom hermafrođitizmu zasnivaju
na prisustvu hipotetične muške i ženske supstancije
u jednoj individui Flis (Fliess), Halban (Halban),
Vajninger (Weininger), Stajnah (Steinach), a pre
njih, između ostalih, Sopenhauer i Kraft-Ebing
(Krafft-Ebing). Naše shvatanje pretpostavlja samo
suprotnost u proceni vrednosti muškog i ženskog,
kakva stvarno postoji, i računa sa opštom raširenoš-
ću protivurečne, slikovne perceptivne sheme ,,muš-
ko—žensko”, dok se iz prisile neurotično potencira-
nog i povišenog iđeala ličnosti izvodi zaključak o po-
stojanju lako uočljive muške primese. Ova muška
primesa uslovljava i potenciranje osećanja sopstve-
ne manje vrednosti pomoću identifikacije sa uzorom
koji spada u žensku ulogu, da bi se reakcija protiv
ovoga svega odvijala preko osećanja, sklonosti i ka-
rakternih crta. U nizu radova iz Frojdove škole na-
padnuti su nalazi koje sam objavio. Dalje istraživa-
30 Kasnije je i Frojd došao do ovakvog zaključka.

88
 nje neopozivo vodi do neodrživosti teorije libida,
odbacivanje seksualne etioljgije i do shvatanja da
je neurotično seksualno ponašanje zabluda21 koja
odgovara normalnoj retardaciji.
Ako smo na taj način prihvatili da je muški pro-
test odbrambeni mehanizam psihe, pomoću kojega
psiha osigurava potpunu zaštitu istovremeno štiteći i
osnovnu ideju ličnosti, preostaje još da se obrati
pažnja na metamorfoze te osnovne linije, do koje
dolazi uvek pri protivurečnim zahtevima ili kada je
ugrožen cilj neurotične težnje, želje za dominacijom.
To je slučaj kada sukob sa stvarnošću ugrozi oseća-
nje ličnosti nekim iskušenjem ili porazom. U tak-
voj situaciji neurotičar će zastupati svoju „ideju”
principijelnije od normalnog čoveka. Ali što se više
upliće u zaštitnu mrežu neuroze, tim će pre, oslanja-
jući se na sećanja i uspomene i unapred primajući
štetu, konstruisati nove neurotične zaobilazne pute-
ve, stvoriti nove neurotične zaštitne ograde koje za
aktuelni problem ne predstavljaju ni odobrenje ni
negaciju, već, naprotiv, oboje istovremeno, iz čega,
ipak, na kraju proističe negacija. Neurotičarev psi-
hičko-hermafroditski karakter dolazi do izražaja i
u tome što neurotičar uzmiče, što se potčinjava, po-
staje „žensko” u punom smislu tog pojma, dok nje-
gove težnje i dalje pokazuju agresiju, vlastoljubi-
vost i muškost, iz čega proističe da neurotičar ne
postiže nikakav napredak pošto uz svaki korak na-
pred učini i korak nazad, tako da se takvo ponašanje
ponekad izražava i pantomimički, što se katkad sre-
će u prisilnoj neurozi. Isto tako i strah od blamaže,
kazne, sramote, jednom rečju prateće degradacije,
može promeniti njegove pravolinijske muške crte.
Konstrukcija neurotskog osećanja krivice, „nasled-
nih” bolesti i prestupničkih instinkata, surovosti i
egoizama ostavlja otiske straha na isti način kao što
to čini neurotsko osećanje bojažljivosti, plašljivosti,
bespomoćnosti, gluposti i lenjosti. Nevaljalo, neukro-
11 Vidi i Oswald Schwarz, Weiner klin. Wochenschr^
1922.

89
 tivo dete, pubertetska tvrdoglavost i neki oblici psi-
hoze, a često i predstadijum „razvijene neuroze”,
prikazuju muški protest u svom visokom, pravol’-
nijskom razvoju. Pražnjenje upravo nosi talas muš-
kog protesta, koji je postao samom sebi svrha i pot-
puno preuzeo mesto potencirane osnovne fikcije.
Naš teorijski prikaz neurotične psihe ne bi bio
potpun kada se ne bismo pozabavili suštinom i zna-
ćajem snova. Ovde se ne može dati zaokružena a
još manje potuna teorija snova. Ali iz više razloga
prinuđen sam da izložim ova zapažanja i nalaze, koji
su omogućili moja ispitivanja snova iz praktičnog
dela ove knjige. Tokom dugogodišnjeg proučavanja
snenog doživljavanja zdravih i bolesnih osoba došao
sam do sledećih rezultata:22
1. San je ovlašna skica odraza psihičkih stavova,
a istraživaču na karakterističan način nagoveštava
kakav je emocionalni stav snevača prema nekom
predstojećem problemu. Stoga je san identičan sa
formom osnovne fiktivne linije, on je samo poku-
šaj predosećanja, probna priprema agresivnog stava
i stoga može vrlo korisno poslužiti za razumevanje
tih individualnih priprema, sklonosti i osnovne
fikcije.
2. Na isti način se, više ili manje apstraktno, po-
javljuju stavovi snevača prema okolini a samim tim
i njegove karakterne crte23 i njihove neurotične nas-
tranosti. Apstrakciju u snenom mišljenju iznuđava
zaštitna tendencija, koja pokušava da problem reši
uprošćavanjem i svođenjem na jednostavniju, de-
tinjastu sliku, u smislu individualnog životnog stava
a ne logike, a to, kao i mišljenje uopšte, ostvaruje
produbljenije pomoću tendencioznog izbora iz sadr-
žine pamćenja, iz kojega se bude slike sećanja koje
22 Iscrpno u: Theorie und Prazis der Individualpsy-
chologie, 1. c. i u 4. svesci 5. godišnjaka Intemat. Zft. f. In-
div-Psychologie.
23 Još je G. K. Lihtenberg pisao: „Kad bi ljudi iskre-
no pričali svoje snove, onđa bi se iz njih lakše odgonetnuo
njihov karakter nego sa lica.”

90
plaše ili bodre. Delimično isključivanje iz stvarnosti
posredstvom spavanja, potpomaže apstraktniji na-
čin mišljenja u snu, pošto je uglavnom isključena
korekcija usled uspavanosti čulnih organa. Ta okol-
nost kao i nedostajanje svesnog cilja u snenom miš-
ljenju krivi su što snevač ne razume sadržaj sna; san
uopšte dobija smisao tek kada se shvati kao sim-
bol života, kao analogija, kao neko ,,kao da”, čije
tumačenje treba da da realna dinamika življenja.
3. Ove činjenice koje još treba dokazati, kao i
izražajni oblik sna u jednom „kao da” („Cinilo mi se
kao da...”), ukazuju nam na suštinu sna kao fikcije,
u kojoj se konkretizuju prvi pokušaji i nrobe, pomo-
ću kojih individua želi da ovlada nekom budućom
situacijom. Zbog toga ćemo u snovima neurotičara
moći znatno jasnije da uočimo neurotični način per-
cepcije, koji funkcioniše po principu krajnjih su-
protnosti, naglašeno osećanje manje vrednosti i os-
novnu životnu ideju, ili da nazremo odnos sna prema
duševnom životu. Cesto se u snovima, naspram vid-
ljive revnosti po danu, nalaze noćne sumnje; kao Pe-
nelopa, i pacijent para noću ono što je izatkao danju.
4. Crta neurotično potencirane osnovne ideje re-
dovno se ispoljava u snovima neurotičara, većinom
u slici težnje „nagore” ili muškog protesta. Uvek je
nagoveštena ženska ili „donja” operativna baza.
5. Ponavljani snovi sličnog sadržaja i upamće-
ni snovi iz detinjstva najjasnije odražavaju fiktivnu
osnovnu životnu ideju, pošto su oni izgrađeni na
gotovoj ili upotrebljivoj shemi, koja se uspostavlja i
fiksira pomoću neurotičnog krajnjeg cilja. Više sno-
va u toku jedne noći ukazuje na pokušaj višestru-
kog rešenja i karakteristično je za izraženo osećanje
nesigurnosti. Takozvana „snena cenzura” (Frojd)
čija je svrha prikrivanje ili zamagljivanje činjenič-
nog stanja pomoću falsifikovanja, predstavija u
stvari učinak zaštitne tendencije koja teži ka prome-
ni oblika kako u snu tako i u neurozi, pokušavajući
da na odgovarajućoj udaljenosti zaobilaznim putem
izbegne protivurečnost prema agresivnoj osnovnoj

91
liniji. Drugi „falsifikati” su u O6novi apstraktnog sne-
nog mišljenja, u primeni varljivih poređenja i u nje-
govoj osobini jednostavnog odraza.
6. Simbolika i odbrambeni mehanizam analogi-
je u snu su formalno sadržajna značenja dinamičkih
potenciranja afekata, tako reći njihove umetničke
leksičke oznake. Oni su psihička nadgradnja nad
junktimom između psihičke situacije i tendencioz-
nog, ponajčešće sofistički falsifikovanog momenta,
koji mora da sadrži rezonanciju koja se inače traži
od „ideje”. Prednost mog racionalnog tumačenja
snova sastoji se i u tome što smo kadri da snevaču
ukažemo na njegove namere i na njegove, u snu naj-
češće jasne falsifikate, pomoću kojih pokušava da
se održi na svojoj željenoj, osnovnoj liniji.
Frojdova tvrdnja i ispunjenje infantilnih želja
a kasnije i željene smrti i regresije u snovima
razrešavaju se, dakle, u pokušaju predviđanja kojim
bi se osigurala zaštita jedinke, pri čemu se koriste
tendenciozno grupisana osećanja, ali ni u kom sluča-
ju libidinozne ili seksualne želje detinjstva — psihič-
ki odbrambeni mehanizam koji vlada i logičkim mi-
šljenjem. Suština neuroze kao i suština njenih snova
i zabluda pruža jedinu razliku od normale u poten-
ciranoj tendenciji odabiranja onih uspomena koji-
ma je hotimično pridodata efikasnost, jednom rečju,
u neurotičnoj perspektivi. — Neurotičar ne pati zbog
svojih sećanja već ih sam stvara. Prema tome, za
razumevanje snova i neuroze neophodan je dina-
mički način posmatranja.
Ako je jednom nađena tačka upoređenja, neop-
hodno potrebna orijentaciji i akciji, odnosno cilj
koji je viši ukoliko je osećanje manje vrednosti duže
i teže pritiskivalo dete, onda se ovaj, zbog prisilnog
poređenja i detinjaste težnje za odmeravanjem, sta-
bilizuje, stagnira i proglašava se svetim, božanskim.
Na jednoj strani nalaze se realni uslovi i težnje su-
bjekta, a na drugoj Bog kao kompenzatorna posle-
dica osećanja manje vrednosti, kao osnovna ideja
percipirana u jednoj ličnosti, u jednom zbivanju.

92
 Ova pronađena idealna tačka odsad deluje tako kao
da je u njoj nagomilana sva stvaralačka energija.
Tek tako iz organskog, objektivnog života, refleksa
— ili instinkta — ili nagonskog života, nastaje ono
što nazivamo duševnim životom, psihom.
Ovaj sistem upravlja svakim korakom đeteta,
u njemu je sadrzan svaki dečji pokret. To je nepre-
stano odmeravanje, oprobavanje, pripremanje i po-
ređenje sa idealom, sve ono što potpomaže razvitku
deteta. Ono poredi sebe sa muškarcem a isto tako
i sa ženom, pri čemu „protivrečnost” polova opet
daje pomoćnu liniju i prisilno dovodi do intimnog
upoređivanja sa suprotnom, u izvesnom smislu ne-
prijateljskom, defanzivnom muškom linijom. Kod
neurotično disponiranog deteta, kompenzatome zaš-
titne tendencije, uz potencirano osećanje nesigur-
nosti, dovode do produbljavanja apstraktno neuro-
tičnih smemica i fiksiranja cilja za muški protest.
A preuveličano shvaćena protivurečnost polova stva-
ra ranije i ubedljivije prethodni stav prema suprot-
nom polu i to utoliko jače ako se, kao kod neuroti-
čara, ideal vrednuje isključivo muški, tako da se
ovaj, reflektiran na osečanje manje vrednosti, doživ-
Ijava kao inferioran, ženski.
Posleđica porodičnog vaspitanja je da prvi po-
kušaji približavanja idealu ličnosti pređstavljaju us-
vajanje crta najcenjenijeg člana porodice, najčešće
oca. Neurotično disponirana deca kod koje se prili-
kom potajnog upoređivanja sa ocem pojačava ose-
ćanje manje vrednosti, ubrzo usmeravaju agresiju
tako kao da moraju da natkrile ova. U tim priprem-
nim pokušajima se krije i stav prema suprotnom
polu ukoliko dete ne pogreši u odnosu na sopstvenu
seksualnu ulogu, dok se, pri tom, mnoge sklonosti
deteta, pripremljene za budućnost, pre vremena
uvežbavaju u vidu igre24 sa članovima porodice sop-
stvenog pola, halucinatorno u snovima ili na javi.

14 Vidl „Zur Lehre vom Widerstand”. U: Prazis und

Theorie der Individualpsychologie, 1. c.

93
 Još je Niče istakao đa dečaku majka u isvesnom
smislu predstavlja uzor. Pri tom granica koju
postavlja dete zavisi, u stvari, od isprobavanja
koje ono vrši u svakodnevnom životu. Ukoliko je
dete neurotski disponirano, njegove želje su neu-
merene. Nezadovoljstvo usled prevelike udaljenosti
i nedostižnosti ideala ličnosti ponekad rađa seksual-
ne želje u odnosu na majku, što je dokaz bezgranič-
nosti volje za moć. Ali fiksiranje seksualnog odnosa
mora imati i druge uzroke nego nekad uzburkane
želje u nekom neumerenom području. Dečakova po-
žuda obuhvata i druge ženske osobe. U tom slučaju
slika je ista kao i u odnosu na perverziju. „Želja za
posedovanjem majke” postaje znak dečjeg nezado-
voljstva, simbol neumerenosti, prkosa i straha od
drugih žena, dečjeg nedostatka u osećanju za zajed-
nicu. U kasnijem životu može doći do stalne fiksa-
cije za majku zbog istog sticaja prilika, pošto se
vezivanje za majku čini kao zaštita od erotike, a ne
zbog toga što je ta želja nekađa bila Jibidinozna, jer
je svejedno kakav je u detinjstvu bio stav prema
majci — psiha neurotičara će ga uvek na neki način
iskoristiti kao zaštitu od čvršćeg kontakta sa za-
jednicom. Vezanost razmažene dece za majku, koja
u neurozi igra vrlo važnu ulogu, zahteva posebnu
obradu. (Vidi takođe: Adler, Schvoer erziehbare Kin-
der, Verlag Dresden, Am andern Ufer.)
Osećanje nedovoljnosti ometa neurotičara da
uspostavi kontakt sa društvom i uskraćuje mu za-
dovoljstvo sklapanja poznanstava. To rađa želju za
stalnim uzimanjem, ometa spontanost i mir i nago-
ni ga da više misli na sebe nego na druge. Zato mu i
nije dato đa oko sebe širi radost. U najboljem slu-
čaju deli milost.
Cest i karakterističan nalaz je đa se na delovi-
ma tela, po prirodi manje vrednim, razvija finija
osetljivost, čije draženje ponekad poprima karakter
prijatnosti. Tu pojavu opisao sam u „Studiji o ma-
njoj vrednosti organa” i sveo sam je na kompenza-

94
 torne mehanizme, formirane još kod predaka dotič-
ne osobe i aktivirane u borbi za samoodržanja u tre-
nutku kada je bio sasvim ili delimično ugrožen ta-
kav manje vredan organ. Taj kompenzatorni, ođsad
više vredni udeo nekog manje vrednog organa — ma-
nje vredan pošto je davno oštećen — u izvesnom
smislu zapravo predstavlja zaštitne mehanizme, iako
oni nisu uvek pouzdani. Ali pošto njihova funkcija
postaje drugačijom tako da više ne može da prati
funkcionisanje drugih, približno normalnih organa,
to će i psihičke pojave, vezane za taj organ, biti upad-
ljive. Posredi je ista, iako sitničava varijacija na-
stala na osnovi manje vrednosti, koju sam uveo u
biologiju u cilju objašnjenja varijacije, p^boljšava-
nja funkcije i propadanja organa.25
Na taj način se, na primer, u području organa
za hranjenje, formirao aparat osećaja ukusa kao
zaštitni aparat, ali isto tako aparat osećaja prijat-
nosti, koji garantuje kontinuitet ishrane i pravilan
izbor jela. Varijacija prema rodoslovnom stablu os-
tvaruje se pomoću „kompenzatorne tendencije”, koja
je aktivna još u embrionalnom stadijumu. „Okolnos-
ti (u širem značenju sredina) vladaju plazmom kli-
ce”, i na taj način se promptna jedinstvena reakcija
— manja vrednost+kompenzatorna zaštita — objaš-
njava promenom životnih uslova u najširem smislu,
a što znači: sva živa bića se istovetno menjaju
pri istim promenama načina jhvota. Za ljudsko druš-
tvo moramo prihvatiti glediste da su — više nego
u životinjskom i biljnom svetu — zahtevi koji se
postavljaju pojedincima, kvantitativno i kvalitativno
različiti, tako da se njihove organske manje vrednos-
ti i kompenzatorni zaštitni mehanizmi znatno raz-

25 Tako i vrednost jednog organa u „struji života” po-

staje simbol u kome se ogledaju prošlost, sadašnjost, bu-
dućnost i fiktivni krajnji cilj, baš kao u karakteru ili neu-
rotskom simptomu. — Misao „simboličnog u obličju” nije
nova, sreće se kod Porta, Gala i Karusa. Sada Krečmer ide
tim putem.

95
likuju. A te varijacije bi bile još upadljivije26 da se
u krug korelacija i kompenzacija tako nadmoćno ne
uvlači čovekova psiha kao glavni zaštitni organ.
Sada se najmerodavnije zaštitne tendencije više ne
javljaju kao organske varijante, već u prvom redu
kao psihička svojstva. Pa ipak, ostaje dovoljno uoč-
ljiva povezanost tako da se na osnovu organskih va-
rijanti, stigmi i degenerativnih znakova mogu utvr-
diti potencirani kompenzatomi mehanizmi mozga i
proširene zaštitne tendencije u psihi. Zar nisu suš-
tina i tendencija svih psihičkih zbivanja pune predo-
strožnih pokušaja i superiomih priprema tako da
ne možemo negirati shvatanje da su psiha, duh, um
i razum apstrakcije onih delotvornih mehanizama,
za kojima čovek poseže izvan svoje telesne osećaj-
ne sfere kada zaželi da proširi svoje granice da bi os-
vojio svoj deo sveta i izbegao preteće opasnosti. Ne-
potpunost autonomnih organa čarolijom uzdignuta
na nivo saznanja, shvatanja, maštanja!
U životinjskom svetu prefinjeni, tehnički aparat
delimično nadoknađuje ono što čoveku pruža saz-
nanje. Fini njuh psa ili je suvišan ili koristan: go-
veče izbegava otrovne biljke zahvaljujući čulu uku-
sa, čoveka od njih štiti razborito čulo vida. Ali to je
istovetna težnja i ona će večno postojati, spremna
da pomoću postupno usavršenih organa, kao i
pomoću odbrambenih mehanizama psihe, olakša
borbu potomka za održanje života.
Stoga neka nam j^ dozvoljeno da takve oseflji-
vije aparate, njihovu posebnu fiziognomiju i mimiku
smatramo simptomima napadnutog organa, kao iz-
dajničke tragove nasleđene organske manje vrednos-
“ Psihička zaštita kod čoveka sa njegovim sklonosti-
ma i karakterima toliko liči na zaštitne varijacije u živo-
tinjskom svetu da se mašta dece, neurotičara, pesnika, pa
čak i svakodnevni govor koristi tom analogijom kada neko
osećanje, sklonost ili karaktemu crtu objašnjava simbolom
neke životinje, na primer u grbovima, pesničkim metafora-
ma, basnama i parabolama. Vidi i Erckmann-Chatrian, Der
berUhmte Doktor Matthieu, Geteovu Reinecke Fuchs, slike
i karikature.

96
ti. To važi i za posebno formiranje osećaja ukusa
kod čoveka, za veću nadražljivost sluzokože usana i
usta, najčešće udruženu sa većom reaktivnošću nep-
ca, ždrela, a često i želuca i probavnog trakta. Fizi-
ognomijski se ta slika manje vrednih usta manifestu-
je u obliku pokretljivih, često povećanih usana, za-
tim lakih deformacija usana, jezika (lingua scrota-
lis), nepca, čemu se često pridružuju degenerativni
znaci tih delova, uvećane tonzile ili kompletni status
limfatikus. Ponekad, doduše, pored sve inferiornosti,
izostaje supremacija u smislu kompenzatornih ten-
dencija, pa čak nedostaje i hiperestezija. Vrlo ćeste
su anomalije refleksa; povišen ždrelni refleks ali i
njegovo odsustvo spada u istu sliku. Kod đečjih
mana zapaža se veće angažovanje usnog otvora, če-
sto dodirivanje usta, sisanje palca, sklonost da se
sve trpa u usta, povraćanje. Pri tom dete obično do-
bro napreduje, ukoliko ga ne ometa neka druga or-
ganska manja vrednost.
Ali oboljenja, lišavanja, razmaženost i bolovi
koji od kolevke prate manje vredni probavni trakt,
istovremeno bude osećanje manje vrednosti, oma-
lovaženost.i i nesigumosti, i gone konstitucionalno
manje vredno dete na put odbrambenih mehaniza-
ma. Jače i prejako izgrađeni, prerano zreli ideal lič-
nosti sadrži i fiktivni cilj preobilnih zadovo^pnia,
koja stvamost nikada ne može da realizuje. Pažnja
takve dece je, u vidu prisilne ideje, usmerena samo
na probleme ishrane i na njihovu sublimaciju (Niče).
Lišavanje od neke poslastice izaziva afekte i reakci-
je sasvim drugačije od očekivanih. Njihove misli us-
meravaju se ka kuhinji, njihova igra i detinjasti iz-
bor zanimanja preko žudnje za jelom, u maštanjima
prerastaju u želju da postanu kuvari ili poslastičari.
Ranije i svestranije shvataju značaj novca kao moć-
nog faktora, a isto tako i smisao za tvrdičluk i šted-
nju. Cesto se formiraju stereotipije pri jelu, princi-
pijelne mere kao: najbolji komad pojesti odmah ili
ostaviti za kraj; nestrpljivi praktikuju prvo, oprezni
i štedljivi čuvaju za kraj. Idiosinkrazija prema ne-

7 A. Adler, II 97
 kim jelima, odbijanje hrane, halapljivost ili teškoće
gutanja često se fiksiraju kao poseban oblik prkosa,
pokazujući kako se problem ishrane može iskoristi-
ti kao agresija protiv roditelja. Nezavisno od organ-
skih oboljenja manje vrednog probavnog trakta u
kasnijem životu, od kojih sam posebno ispitivao že-
ludačnu grizlicu, apendicit, rak, šećernu bclest, obo-
ljenje jetre i žuči. Kod neurotičara je obično jača za-
hvaćenost i češće su funkcionalne smetnje želudač-
no-crevnog trakta. Intimnija veza ovog trakta ra psi-
hom ogleda se u mnogim neurotičnim } psihotičnim
simptomima. Cini mi se da sam na tragu jednom
takvom posebnom odbrambenom mehanizmu, ali ne
bih mogao da dam konačni zaključak. Bezbroj neu-
rotičnih simptoma kao što su eritrofobija, neurotič-
na opstipacija i kolike, astma, verovatno i nesvesti-
ce, povraćanje, glavobolja i migrena, meni još neo-
bjašnjivo su povezani sa kontrakcijom anusa („grfi
anusa” nekih autora, „spazam sigme”? Holckneht
— Holzknecht, Zinger — Singer) i kontrakci-
jom trbušnog zida, simboličnog akta u obliku govora
iz trbuha, koji se pojačava pod dominacijom poja-
čane fikcije. Prisilnom crvenjenju i histeričnoj nea-
vestici izgleda da redovno prethodi sadejstvo spa-
zma glotisa i trbušnog zida.
Kod ovog tipa našao sam upađljivo potencirani
smisao za dobit, žudnju za novcem i vlašću, kao bit-
no obeležje u iđealu ličnosti.
PRAKTIČNI DEO
 I
TVRDlCLUK. — NEPOVERENJE. — ZAVIST. — SVIRE-
POST. — OMALOVAŽAVAJUCA KRITIKA NEUROTICA-
RA. — NEUROTlCNA PERCEPCIJA. — STARACKE NEU-
ROZE. — PROMENA OBLIKA I INTENZITETA FIKCLTE.
— ZARGON organa.

Najpre bih želeo đa osvetlim karakterne crte,

koje se sa izvesnom pravilnošću sreću kod svih neu-
rotičara i koje dolaze do izražaja na taj način što
pacijent pohlepno, posredno ili neposredno, svesno
ili nesvesno, celishodnim mišljenjem ili delanjem
ili različitim simptomima teži za povećanjem pose-
da, za jačanjem svoje moći i svoga uticaja, za nipo-
daštavanjem i oštećenjem drugih osoba. Svi se ti ob-
lici sebičnosti i samoljublja najčešće nalaze zajedno,
tako da se tek posle boljeg uvida zapaža snažno preo-
vladavanje zaobilaznih puteva, pomoću kojih paci-
jent zavarava sebe i svoju okolinu. On zavarava i na-
uku, jer dok npr. igra ulogu nesebičnog čoveka, u
njegovim napadima, u njegovoj neurozi, a istovre-
meno i u krajnjem efektu, postignutom pomoću neu-
roze, zapaža se pojačana pohlepa o kojoj je na počet-
su bilo reči; na taj način pacijent daje utisak posto-
janja dvostrukog ja, bolesnika koji pati od rascepa
svesti, i dok ga fiktivni krajnji cilj jače nego zdra-
vog čoveka navodi da se na skrivenim putevima pri-
država sheme tvrdičluka, zavisti, vlastoljublja, pakos-
ti, nepopustljivosti, težnje za dopadanjem, on javno

101
izigrava dobrotvora i zaštitnika, mirotvorca i nese-
bičnog sveca — čak i pod uticajem težnje za dopada-
njem. Ta igra se obično nesrećno završava, kao npr.
fanatična istinoljubivost Gregora Verlea u Ibzenovoj
Divljoj patki. Ne može se dovoljno naglasiti neu-
rotičareva težnja za posedovanjem, niti je moguće
preterati u opisivanju njegove želje da bude prvi —
iako vidljive karakterne crte daju vrlo protivrečnu
sliku. Ono što pacijenta zaista goni jeste izražena
potreba za isključivom moći, i pošto se njegovo ose-
ćanje ličnosti ne slaže sa mnogim njegovim sredstvi-
ma, a kako bi moć drugih mogla da omete njegov
trijumf, on zatvara oči, krije zabranjena karakterna
svojstva pred sobom i pred drugima i, kao pronic-
ljiv poznavalac neprijateljskih osećanja i njihove
neomiljenosti, on dopušta da ga na dnevnoj svetlosti
u njegovim „svesnim osećanjima” vodi ideal vrline,
a da te dve linije jedna drugu ne ometaju. Pri tom
se njegov pojačani agresivni nagon ipak odaie, i to
u snovima, u nesavladivim postupcima, u držanju,
mimici i gestovima i u onom psihičkom zbivanju,
čiji izraz predstavlja neuroza. Zato uvek neko iz
okoline poznaje tu lošu karaktemu crtu neurotičara,
ne razumevajući doduše svu ozbiljnost situacije.
Sto se tiče pitanja naslednosti takvih karakter-
nih crta, pa čak i njihovog antagonističkog raspore-
da, bezmalo je pravilo da ove nisu urođene već ste-
čene kao sekundami uzor prema slici oca, majke ili
osoba koje ih zamenjuju. Neurotična psiha ih nalazi
u sopstvenoj ili nekoj uzornoj građi, kao takva u
mnogim slučajevima može se smatrati i dvostruka
igra, rascep svesti Ijudskog društva. Ali odbrambeni
mehanizam neuroze se sastoji u tome da prikrije i
promeni neprijateljske agresivne crte, često nepo-
godne za fiktivni cilj uzdizanja ličnosti, a da štavi-
še isti cilj još intenzivnije postigne zaobilaznim pu-
tevima, često pomoću suprotnih karakternih raspo-
loženja i pomoću neurotičnih simptoma. Tada se
lako možemo uveriti da preterana darežljivost tak-
vih pacijenata služi istom cilju »volje za moć”, kome

102
bolešnik želi da se približi pojačavanjem svoga ag-
resivnog nagona, svoje pohlepe i štedljivosti, na taj
način što se pokazuje u ulozi onoga koji daje, dok
je on jeđino taj koji uzima.
Jedan moj pacijent, koji je patio od mucanja i
depresivnih reakcija, u svojoj okolini smatran je
jedino darežljivim. Jednog dana priložio je nekom
institutu veću svotu novca; to mi je poverio nado-
vezujući neposredno na to primedbu da je danas
naročito deprimiran. Pri tom je i njegovo mucanje
bilo jače izraženo. Pokazalo se da su pojačani sim-
ptomi njegove neuroze posledica darežljivosti, zbog
koje se sada osećao zakinutim, tako da s pravom
možemo očekivati njegov pravi karakter u daljim
postupcima, mislima ili snovima, koji idu uporedo
sa ispoljenim neurotičnim simptomima, zato što se
suviše udaljio od svog cilja: povećanja poseda. Znači
da je morao nešto da učini da bi se opet tamo vra-
tio. „Bilo je već odmaklo podne”, pričao je dalje,
„osećao sam jaku glad, a osim toga očekivao me je-
dan prijatelj u restoranu, gde smo nameravali da
ručamo. Dakle, morao sam da pređem taj (dugi) put
peške. Moj prijatelj je još čekao. Posle ručka bilo
mi je malo bolje.” To znači, on je opet počeo da šte-
di i pošao je peške, uprkos gladi, depresiji i zakaza-
nog sastanka. Osim toga, tako je mogao da ostavi
prijatelja da čeka, što je za mnoge neurotičare pri-
kriveni način aktiviranja sopstvene dominacije. Ota-
da sam sreo mnoge pacijente, kod kojih je glad iza-
zivala glavobolju, drhtanje, depresiju i osećanje mrž-
nje. Ponešto od toga je svakako uslovljeno organ-
ski, ostali simptomi su protesti protiv degradacije
osećanja ličnosti, prouzrokovanog glađu, što sve, naj-
zad, može dovesti do delirijuma.
Prve izjave, postupci i saopštenja pacijenta kod
lekara, često sadrže najbitnije elemente iz mehani-
zama nastanka oboljenja i iz formiranja karaktera.
To dolazi otuđa što se kod bolesnika još nije raz-
raslo nepoverenje prema lekaru. Kad mi se gore po-
menuti pacijent predstavio, ispričao mi je a da ga

103
nisam ni pitao, da mu otac nije imućan, tako đa
nije spreman na veće žrtve za njegovo lečenje. Po-
sle nekog vremena, tokom lečenja, silom prilika mi
je priznao da me slagao, jer je time želeo da posti-
gne plaćanje manjeg honorara. I u mnogim drugim
prilikama pokazao se kao tvrdica. Ali je u odnosu na
ovo svojstvo istovremeno pokušavao da prevari sebe,
a naročito druge. Obe te crte bile su svojstvene i
ocu, koji je našeg pacijenta naročito energično upu-
ćivao na štedljivost. Cesto su mu govorili: „Novac
predstavlja moć, za novac se može sve dobiti!” Zato
je naš pacijent, koji je još u detinjstvu bio vrlo
ambiciozan i vlastoljubiv (inače drugo dete po ro-
đenju), kada je kasnije dospeo u nesigumu situaciju
i kad mu se učinilo da pravim putem ne može da
dostigne svog oca, morao da pribegne mucanju, pod
pritiskom svoje sujete, tom odbrambenom mehaniz-
mu koji je kao manu zadržao još iz detinjstva, da
bi oca ubedio u njegovu nemoć i u promašenost
njegovih vaspitnih planova. Mucanjem je pokvario
ocu igru, pošto nije mogao da bude prvi, zato što
nije mogao da ga nadmaši. Istovremeno se tako po-
brinuo za svoje oslobađanje, da ne bi morao da isku-
šava Boga, koga je nosio u srcu. I kod drugih mojih
slučajeva mucanja sretao sam ovaj simptom kao iz-
raz oklevanja ambicioznih ljudi, koji su privremeno
ili trajno izgubili veru u sebe.1 Kod svih mucavaca
dominira želja za maženjem i nežnijim postupkom.
Ali naša kultura daje uglavnom za pravo deci,
koja u gomilanju novca vide put ka moći. Tako us-
merena volja za moć primila je spoljašnji oblik
štedljivosti i tvrdičluka, time što ih je pacijent još
i potencirao. Tek protivrečnost između otvorene, niže
aktivnosti tvrdičluka i ideala ličnosti, koji mora da
računa i sa smislom za zajednicu, prisilila ga je da
prikrije tvrdičluk, pomoću kojega je hteo da bude
nadmoćniji od oca, i iznudila mucanje kao zamenu
neurotične nadmoći.
1 Vidi i: Appelt, Fortschritte der Stottererbehand-
lung. U delu: Heilen und Bilden, 1. c.

104
 U daljem toku analize izbila je na videlo polaz-
na tačka njegove pojačane težnje za posedovanjem.
Prvih godina života gotovo neprestano je patio od
stomačnih i crevnih tegoba, koje su bile izražajni
oblik urođene manje vrednosti probavnog trakta. 1
u porodici, oboljenja želuca i creva igrala su veliku
ulogu. Pacijent se vrlo dobro sećao, kako je često
morao da se odrekne ukusnih jela uprkos gladi i
apetitu, dok su roditelji i ostala deca sa uživanjem
jeli. Gde god je mogao, skupljao je jela, slatkiše i
voće, da bi kasnije mogao da ih pojede. U toj sklo-
nosti za skupljanjem i štednjom vidimo već dejstvo
zaštitnih tendencija, čiji je stalni cilj prigušivanje
osećanja zakinutosti. To osećanje zakinutosti pone-
kad može dovesti do krađa, naročito u slučajevima
neuspešnog rivalisanja sa bliskim osobama.
Dokle doseže osećanje manje vrednosti, može
da pokaže jedan konstruisani primer, koji se može
dokumentovati analogijama uz naš slučaj. Osećanje
manje vrednosti može toliko da raspali težnju za
moći, pa prema tome i pohlepu za posedovanjem, da
je srećemo i u onim trenucima psihološkog razvitka,
kada se uopšte ne bi očekivala. Na početku će jedaii
takav mali pacijent poželeti zabranjenu jabuku dok
posmatra oca ili brata kako je jedu. Pojaviće se za-
vist, a posle kratkog vremena takvo dete u svojim
razmišljanjima i željama može otići toliko daleko
da u težnji za jednakošću ne dozvoljava da neko
drugi u nečemu bude bolji od njega. Dete će ubrzo
obuzeti ta beznačajna želja tako da će se, naročito
ako je fizički slabo i nerazvijeno, cele godine vežbati
u penjanju i skakanju, da bi na jesen moglo kao
prvak da se popne na drvo. Ljudska psiha nije kadra
da stalno vodi računa o fiktivnom krajnjem cilju, i
tako ovo dete, prividno oslobođeno svog uzora, može
svoju sklonost za sport i atletiku da stavi u službu
drugih tendencija, koje na drugi način služe oseća-
nju ličnosti, otprilike kao što se naše moderne drža-
ve naoružavaju za rat, a da uopšte i ne poznaju bu-
dućeg neprijatelja.

105
 Otac našeg pacijenta mogao je lako đa postane
uzgredni uzordečaku, pošto je visinom, snagom, bo-
gatstvom i socijalnim položajem nadvišavao svoju
okolinu. Ako je dečak zaželeo da se oslobodi svoje
nesigurnosti, u koju ga je gurala konstitucionalna
manja vrednost, onda je kao po nekom planu mo-
rao da izvrši pripreme za život, upravljajući se pre-
ma nekoj utvrđenoj tački. Već preveliko isticanje
osnovne linije ka idealu oca predstavlja neurotičnu
crtu, pošto se u njoj mogu sagledati sve patnje i
strepnje tog nesigurnog deteta. Zaštitna tendencija
u neurozi izvodi pacijenta iz područja njegovih vla-
stitih snaga i prisiljava ga da pođe putem koji ga
tera iz stvarnosti iz sledećih razloga: 1. zato što je
od svoje fikcije, da liči na oca ili čak da ga nadmaši,
stvorio zadatak, obavezu, pa je zbog toga prisiljen
da svoje doživljavanje sveta formira, grupiše i pre-
inačava pod prinudom tog zadatka; 2. zato što je
nemoguće da se realizuje takva apstraktna fikcija,
ne uzimajući u obzir psihozu; 3. zato što je u tak-
vom slučaju precenjeni cilj istvoremeno izvor stra-
ha. Na taj način dečja psiha stiče izvesnu crtu koja
intenzivno traži, meri, odmerava i okleva, o čemu
se mora još ponešto reći.
Ono što je, po mome iskustvu, najštetnije u isu-
više rigidno postavljenom uzoru oca, najpre se ma-
nifestuje prilikom traženja seksualne uloge, kako je
to prikazano u mojim radovima. Neurotično dispo-
nirano dete, ili, kako bi se moglo reći, dete koje se
stalno nalazi pod pritiskom osećanja manje vred-
nosti, teži da postane muškarac — a čim izbije neu-
roza, hoće da bude muškarac. U oba slučaja može
se govoriti samo o ponašanju, kao da je dete muš-
karac ili kao da bi trebalo da postane muškarac.
Pojačana zaštitna tendencija i u ovom slučaju pot-
činjava stav budućeg neurotičara prema fikciji, što
ponekad može dovesti i do svesne simulacije, tako
đa, na primer, devojčica, da bi prigušila osećanje
manje vrednosti, na početku svesno imitira očeve
muške gestove. Nema nekih osnova pretpostavci da

106
 je devojčica prethodno morala biti zaljubljena u oca.
Dovoljno je pri tom davanje veće vrednosti muškom
principu što ponekad, kako okolina tako i devojči-
ca, mogu shvatiti kao zaljubljenost, naročito ako
budućnost ženskog deteta zahteva, u vidu igre i ša-
le, neke nagoveštaje ljubavi ili braka. U našem slu-
čaju, osnovna linija koja vodi ka kompenzatornom
idealu ličnosti, u menjanju svog oblika i sadržaja
pretvorila se u ambicioznu težnju da se otac preva-
ziđe po bogatstvu, ugledu i — s tim u vezi, po muš-
kosti. Traženje sopstvene seksualne uloge intenzivno
i tipično je započelo u obliku seksualne radoznalo-
sti, pri čemu se pacijent u svojoj manjoj vrednosti
osećao sićušnim u poređenju sa očevom veličinom,
grubo zapostavljenim usled nedostajanja muškosti.
Njegova ambicija, koja je trebalo da mu omogući
da se uzdigne iznad nivoa manje vrednosti, dovela
je do potenciranja osećanja stida jer bi neko mo-
gao da spazi njegove male genitalije, ukoliko bi se
svukao. Osim toga, on je bio Jevrejin. Cuo je nešto
o obrezivanju pa je imao utisak da su ga i prilikom
te operacije na neki način oštetili. Njegov muški
protest gonio ga je na omalovažavanje žene, kao da
je na taj način dokazivao svoju nadmoć, što je do-
velo do tako lošeg odnosa prema majci, da se gori
nije mogao zamisliti. Ali i prema ocu, čiju je ljubav
pothranjivao diplomatskim prilagođavanjima, gajio
je neprijateljska osećanja koja su se javljala naro-
čito onda kada bi otac isuviše naglašavao svoju nad-
moć, čemu je ovaj bio posebno sklon. U toj zbrci
osećanja tražio je orijentacionu tačku i našao je sa-
mo u pomisli da bude moćniji od oca, muževniji.
Tako su mu kao znaci muškog prostesta jedino preo-
stali pokušaji da postane bogatiji, ugledniji i pa-
metniji od oca i da pri tom omalovažava okolinu.
Posle mnogobrojnih uzaludnih pokušaja ta težnja
ga je ispunila opreznom bojažljivošću.
Otac je polagao velike nade u njegov, pacijen-
tov, govornički dar, koji su zapazili još u detinjstvu,
nije ga pokolebalo ni dečakovo neznatno mucanje,

107
tako da se nadao da će se sin posvetiti pravnim na-
ukama. Ovde je mogao da pogodi oca u najosetlji-
vije mesto, a istovremeno da pobegne od očekivanja
koja su ga pritiskivala kao mbra; i na taj način je
mucanje, neurotska zaštita od očeve nadmoći, po
stajalo sve intenzivnijim. Podsticaj ovakvom reago-
vanju dao je učitelj koji je mucao. S vremenom,
ovaj simptom se koristio na bezbroj načina, kao npr.
mucanjem je dobijao u vremenu da bi osmotrio sa-
govornika, odmerio svoje reči, odbio zahteve porodi-
ce, iskoristio sažaljenje drugih, ali i predrasudu da
su mu zbog govorne mane postavljali manje zadatke
koje jeonda lako premašivao. Zanimljivo je da mu
njegovo upadljivo mucanje nije predstavljalo pre-
preku u približavanju suprotnom polu, čak mu je i
pomagalo, što sa našeg stanovišta izgleda shvatljivo,
jer, po tom gledištu, veoma je rasprostranjen tip
devojaka koje u ljubavi ne mogu da se odreknu us-
lova da njihov izabranik mora da bude na nižem
stupnju, đa manje vredi, tako da sigurno mogu da
dominiraju u toj vezi, pa bi to bio razlog što se od-
lučuju za manje vredne partnere, očekujući nepres-
tanu zahvalnost.
Posebna neprijateljska osećanja prema rodite-
ljima, braći i sestrama i posluzi prigušio je i odag-
nao uspostavljanjem nove osnovne životne linije,
što je trebalo da ga prikaže u svetlu prijatnog čove-
ka i istovremeno da predupredi socijalno isključe-
nje. Takav novi razvoj odvijao se na taj način što
je svake večeri svodio račune pred samim sobom u
nekoj vrsti ispovedanja, prebacujući sebi zlobu koja
je onda prerastala u osećanje krivice.
Nedostajanje neposredne agresije ogledalo se u
tome što je svoju ambiciju dokazivao u razmišlja-
njima i maštanjima, doduše i u dobrom uspehu u
školi, pomoću kojeg je pobeđivao većinu školskih
drugova. Sve veće sarkastične sklonosti kao i stalno
zadirkivanje i ismejavanje drugih s vremenom su
postali jedini vidljivi izraz njegove ranije, često na-

108
silničke agresije, koja mu je i donela nadimak „pija-
vica.” Važnu ulogu igralo je njegovo borbeno zala-
ganje za judaizam, koje se ogledalo u prisilnoj rad-
nji koja se desila u njegovoj dvanaestoj godini. Na-
ime, kada bi ulazio u bazen, morao je genitalije da
pokrije rukama, da odmah zaroni i da ostane pod
vodom dok ne bi izbrojao do 49, tako da bi iz vode
izronio iscrpen boreći se za dah. Rešenje je proisti-
calo iz sadržaja njegovih razmišljanja u kojima je
bila stalno zastupljena težnja izjednačavanja njego-
vih (obrezanih) genitalija sa polnim udom drugih.
Godina 49 u starom jevrejskom zakonodavstvu, koje
je upoznao neposredno pre ovog događaja, ima zna-
čenje godine praštanja, kada se sva dobra opet iz-
jednačuju. Ovakve pomisli i istovremeno skrivanje
genitalija ukazali su na put tumačenja, tako da se
već sada mogao izvesti zaključak da je i njegovo mu-
canje trebalo da nadoknadi nadmoć, nadmoć oca,
svih ljudi, i to na taj način što im je njegova mana
postala preprekom, a često i mučenjem. Istovreme-
no je mucanje izgledalo i njemu i njegovoj okolini
kao nezaslužena prepreka njegovih radnih sposob-
nosti.
Njegova škrtost i stidljivost imale su istu svrhu
— potiskivanje nadmoći drugih a njega da obezbede
od ponižavanja i dalje degradacije koja bi mogla
nastati usled osiromašenja tako da je morao da po-
tencira i produži te sekundarne smernice i da po
njima oblikuje i vrednuje svoje doživljaje da bi do-
speo do uzdizanja osećanja ličnosti i do muškog pro-
testa. Samo u situacijama kada bi zbog tih karak-
temih crta bilo ugroženo njegovo ja, on je priguši-
vao njihovu vidljivu aktivnost i potiskivao ih u ne-
svesno.
Bilo bi besmisleno kada bi čovek u ovakvom
medicinsko-psihološkom problemu zauzeo moralno
stanovište i da ličnost, kao ovu o kojoj je reč, oceni
kao moralno manje vrednu. Sve one, koji osećaju
takve sklonosti, podsećam na vrlo jake, kompenza-
torne, pozitivne karakterne crte a, uostalom, i na

109
 muđru izreku Larošfukoa, koji je ovako rezonovao:
„Nikad nisam ispitao dušu rđavog čoveka, ali sam
jednom upoznao dušu jednog dobrog čoveka i —
to me zaprepastilo.”
U drugom slučaju karakter škrtosti ne mani-
festuje se samo kao pomoćna konstrukcija koja kom-
penzuje osećanje zakinutosti, već pre svega kao od-
brambeni mehanizam koji služi zaštitnoj tendenciji.
Pacijent četrdeset petih godina, koji je celog života
patio od psihičke impotencije, proganjan samoubi-
lačkim idejama, pokazivao je snažno izraženu sklo-
nost omalovažavanja drugih. Iz opisa prethodnog
slučaja poznato nam je to karakterno svojstvo gde
je, kao i uvek, služio kao protivteža osećanju manje
vrednosti. Sa tom tendencijom redovno su skopčani
razraslo nepoverenje i zavist, koje kao neurotične,
psihičke sklonosti treba da falsifikuju traženje i
vrednovanje doživljavanja. Takođe i sklonost da se
drugima na bilo kakav način pričini telesni ili du-
ševni bol, uvek je nalazila puta da se potajno reali-
zuje. Izgleda da je apstraktno osnovno pacijentovo
stanovište obezbeđenja sopstvenog dominantnog po-
ložaja, da se bude „gore”, bilo očigledno ugroženo,
što ga je prisililo da potencira osnovne fiktivne
smernice. U neurozi je došlo do obrade sećanja iz
detinjstva, po kojima umalo nije postao žrtva ne-
kog homoseksualca. On je odrastao kao jedini dečak
među sestrama, situacija koja, po mome iskustvu,
otežava shvatanje vlastite seksualne uloge, čini oso-
bu preosetljivom i ugrožava samopouzdanje. Od zna-
čaja je bio i njegov stav prema ocu, zato što ga je
prisiljavao na pojačane zaštitne mere. Naime. o+ac
je bio surov, egoista, tiranin, tako da je dečaku bilo
teško da pored takvog oca otvoreno dođe do izra-
žaja. Nekoliko ljubavnih avantura dovelo je oca u
vrlo neprijatne situacije, koje je naš pacijent u raz-
vijenoj neurozi iskoristio kao podsetnik. Njegovo ne-
poverenje okrenulo se protiv svih žena uopšte. Pre-
ma sestrama ostao je požrtvovan tokom celog ži-
vota, ali tu činjenicu je već opažao sa vrlo jakim

110
osećajem, a iz toga je došao do tendencioznog za-
ključka da je vrlo popustljiv prema ženama. Pone-
kad je stvarno to i bio da bi pred samim sobom
potencirao takav utisak. Posle toga bio je spreman
da se povuče i da više ne popušta pred ženama.
Iz svog detinjstva on je osećanja manje vred-
nosti preneo u seksualnu sliku. Uzrok svog nemuš-
kog držanja — zar onaj homoseksualac nije hteo da
ga uzme kao devojčicu! — tražio je i našao u us-
putnom kriptorhizmu, posledici otvorenog prepon-
skog kanala. Dok je oca smatrao uzorom, činio je
sve da se izjednači sa njim. Potajno bi mu popio
rakiju, pokušavao da majku privuče na svoju stra-
nu i rano je izabrao očev poziv kasapina, u kome je
mogao da zadovolji sadističke sklonosti, provociran
osećanjem manje vrednosti i težnjom ka vodećoj
slici o ocu. Surove sklonosti pokazivao je i prema
devojkama i ženama, poneku bi ujeo, tukao, a jed-
nom je čak učestvovao u jednom silovanju. Ali ovaj
doživljaj koji ga pokazuje u svetu oponašanih
očevih manira, zbog pretećih posledica od izdrža-
vanja kazne a samim tim i posledičnog poni *enia
osećanja ličnosti, odveo ga je na neurotičnu stran-
puticu. Svoje ionako razraslo nepoverenje prema
devojkama koristio je za to da ih muči Ijubomomim
scenama, potpuno potčinjava svom uticaju i da na
taj način osigurava privid svoje dominacije. Nje-
gova prevremena ejakulacija i uz nju posledična
impotencija (što je kao i frigidnost siguran znak
nedovoljnog podavanja) služile su njegovoj potrebi
za bezbednošću isto kao i njegovoj mržnji prema
ženi. Naročito je voleo da zavodi udate žene, kojima
bi impotencijom priredio razočaranje a istovremeno
da bi prikupio dokaze da su ,,sve žene” pokvarene.
I u prisilnim idejama ispoljavala se ta sklonost da
pričinjava bol. Tako ga je još za vreme lečenja spo-
padala želja da tokom nastave ujede i udari svoju
nastavnicu stranog jezika, zato Sto je pomislio da
ima ljubavnika, koga više voli od njega. Ova sadis-
tička reakcija na osećanje poraza, kao reakcija pro-

111
tiv osećaja da je nemuževan i mek, potiče iz de-
tinjstva i prožima celu njegovu neurozu. Nije bilo
teško dokazati da se njegova impotencija pokoravala
krajnjem cilju — pronaći način da se izbegne Iju-
bavna zavisnost i potčinjavanje ženi; tendencija, ko-
ja se praznila na taj način što je stalno na bilo koji
način ponižavao žene. Pošto kod nastavnice nije
imao izgleda na uspeh, naglo ju je napustio pošto
je uvideo da je ta devojka upućena na davanje ča-
sova. Ali pre toga je kritički izračunao troškove oko
časova stranog jezika i došao do zakljućka da su za
njegove prilike ogromni, što je prosto bolo oči kao
lažni, tendenciozni zbir vrlo imućnog čoveka. —
Na isti način obrađivao je i povremena, iskrsla se-
ćanja na incestuozne pomisli, tako da bi, u kontaktu
sa ženama, sa užasom postajao svestan svoje slabo-
sti, svoje prestupničke sklonosti. Tako je stvorio
operativno područje, sa kojeg je morao da se osigu-
ra od ženskog roda, zbog ćega mu je izgledalo da mu
je zagarantovana trajna nadmoć u životu.
Najdublje jezgro njegove prisilne potrebe, da
se zaštiti od žena predstavljao je strah da bi u bra-
ku ili ljubavi mogao da doživi razočaranja, koja bi
mogao pripisati svojoj nedovoljnoj muškosti. Po-
Sto je neurotični cilj tražio u đokazu svoje moći,
morala se razviti sumnjičavost i sklonost ka neuro-
tičnim stranputicama. I ovaj pacijent je patio, još
od ranog detinjstva, od želudaćno-crevnih poreme-
ćaja, uz fatalnu preponsku kilu i kriptorhizam, što
je predstavljalo periferni znak manje vrednosti. U
njegovom načinu ljubavne aktivnosti izgledalo je đa
je preterani tvrdićluk najbolja zaštita od pretera-
nog podavanja. Ali ako bi se tim tvrdičlukom moglo
nešto postići, onda bi morao da obuhvati sve život-
ne odnose i da bude svuda prisutan. S druge strane,
ovaj tvrdičluk morao se neprestano prikrivati raz-
ličitim objašnjenjima koja su ga prikazivala u svet-
lu poštenja i razumnog trošenja. Između ostalog,
ovo se odigravalo i posredstvom prisilnih ideja. Ako
bi trebalo da se koristi automobilom, nailazila bimu

112
pomisao da bi moglo doći do sudara. Bliža analiza
ove prisilne ideje pokazala je da on ni izdaleka nije
verovao u tu mogućnost, ali da je, zbog svoje fobije,
izbegavao sva skupa prevozna sredstva. Pa čak i ka-
da bi se dužom linijom vozio tramvajem, na kraju
jevtinije relacije nailazila bi mu pomisao na sudar,
ili da bi se mogao srušiti most preko kojega prelazi
tramvaj, tako da bi gotovo uvek uzimao jevtiniju
kartu, uštedeo nekoliko helera, a ostatak puta pre-
lazio pešice. Na taj način nalazio se na putu da sebi
zagorča svaki izdatak a da istovremeno ograniči
krug svoje delatnosti.
Stoga se dešavalo da je, trudeći se da zadrži je-
dinstven stav, na isti način težio omalovažavanju
muškarca. To je jasno dolazilo do izražaja i u nje-
govom lovu na udate žene, pri čemu je u zaprepaš-
ćenju i razočaranju zavedenih žena kao i naknadno
upućenim psovkama na njihov račun, nalazio ne
manje zadovoljstvo nego u satisfakciji što se opet
pokazalo jačim naspram njihovih muževa. To je po-
stalo tako reći sadržaj njegovog života, preobražaj
oblika u kome se približno ispunila njegova prvo-
bitna fikcija da postane najmuškiji muškarac. Samo
se strah od žena, koji ga je, istosmeran sa osećanjem
sopstvene ženskosti, prvobitno doveo do potencira-
nog muškog protesta, opet vraćao u preteranom
obezbeđivanju od ženske nadmoći i naveo ga da, kao
zaštitni bedem, bezmemo pojača svoje nepoverenje
i tvrdičluk, pošto se oboje moglo argumentovano
objasniti. Otrgnut od ove zaštitne tendencije, fiksi-
rao je osim toga još i psihogenu impotenciju, koju
je upoznao pri svojim prvim pokušajima. Odbila ga
je jedna služavka, koju je kao mladić pokušao da
osvoji. Tada je bio još neiskusan, pa je sebe smat-
rao impotentnim. Kasnije, znatno upućeniji u me-
đuljudske odnose, osećao je svoje neiskustvo tako
kao da je žena za njega zagonetka, nedokučiva. Ali
u prvobitnoj impotenciji, koja je bila samo psihički
izraz njegovih protivrazloga, i u svojoj bespomoć-
nosti naspram žena našao je neurotične stranputice,

8 A. Adler, U 113
pomoću kojih je izbegavao konačan poraz, osudu
na štetu svoje muškosti. Tada je započeo da se in-
tenzivno upoređuje sa drugim muškarcima. Hvatao
je sebe, na primer, u takvoj psihičkoj situaciji, ka-
ko je u društvu već razmišljao, pre nego što bi neko
nešto ispričao, kako treba da se suprotstavi i sago-
vornika ubedi da nije u pravu. Bilo da je govorio
o nekoj knjizi, pozorišnom komadu, o nekom druš-
tvu ili mestu, uvek bi se probijala najoštrija omalo-
važavajuća kritika. Stoga se moglo i očekivati da će
tokom svakog terapijskog postupka, posle kratkog
uvoda, izbiti na videlo često vešto isprepletane ka-
rakterne crte nepoverenja, tvrdičluka, potcenjivanja.
Njegovi rigidni maniri i njegov stav bili su napad,
omalovažavanje drugog, što je moralo da se ispolji
pri bližem posmatranju. Svemu tome su se još pri-
družile neke otežavajuće okolnosti. Kada je potra-
žio lekara, njegova namera nije mogla biti jedno-
stavan i jasan zahtev da se oslobodi impotencije,
pošto bi ga to gurnulo u haos njegovih zebnji i stra-
hovanja. Naprotiv, on je tražio dokaz svoje neizle-
čivosti ili način kako da bez straha od poraza po-
vrati potenciju. Preduslov postizanja prvog cilja bio
je obezvređivanje lekarevog znanja. Ali put ka izle-
čenju mogao je da nađe samo ako bude pratio strah
od žene, sve do pogrešnih izvora svoga straha, do
dečjeg osećanja nemuškosti, u kojemu se konkreti-
zovalo osećanje manje vrednosti. Jedan od njegovih
snova iz perioda neposredno pre završetka terapij-
skog postupka vrlo tačno je ilustrovao ove odnose.
Međutim, ja dugujem prethodnu kratku napomenu
o tome da san shvatam kao odraz apstrahovanog,
simplifikovanog pokušaja da se pomoću predviđa-
nja i okušavanja teškoća po pacijentu svojstvenoj
shemi nađe bezbedan izlaz ugroženom osećanju lič-
nosti iz situacije koja preti porazom.2 Stoga će se u
svakom snu opet naći značajna shema suprotnog na-
čina percepcije: „muško—žensko” i „gore—dole”,
2 Posebno videti: A. Adler, Traumdeutung. U: Heft 4
des VII. Jhrg. der Intemat. Zft. f. Indiv.-Psgchologie.

114
prvobitno fiksirana u svakom čoveku, ali potencira-
na kod neurotičara. Nadošle misli i sećanja najpre
moraju da se uvrste u ovu shemu ukoliko se želi da
se shvati smisao sna koji ne mora, ili bar principijel-
no ne mora da ispuni neku infantilnu želju već je
njegov zadatak, naprotiv, da formira raspoloženje
koje odgovara neurozi, čije tumačenje pokazuje uvo-
dne pokušaje koji, redukujući sve na manju meru,
3vode bilans na neurotični način u korist pacijento-
vog osećanja ličnosti. San je izgledao ovako: „Trgu-
jem starim stvarima u Beču, ili u Nemačkoj, ili u
Francuskoj. Ali pri tom moram da kupujem nove
stvari i da ih pokvasim, operem, pošto tako sve do-
đe jevtinije. Na taj način to su opet stare stvari.”
Nove stvari imaće novu potenciju nasuprot ,,sta-
rim stvarima”, njegovoj impotenciji, koju još niko
ni u jednoj zemlji nije izlečio. Ovde kao tračak nade
lebdi pomisao na novi život, na mogućnost ponov-
nog oživljavanja potencije. Reči „pošto tako dođe
sve jevtinije” poklapaju se sa prethodno navedenim
razmišljanjima, sa njegovim strahom da bi ponov-
na potencija dovela do novčanih izdataka. Ali ta raz-
mišljanja su tačna samo u slučaju kada pacijent,
opsednut uverenjem da je neumeren u svojoj ljubav-
noj žudnji, ne poštujući granice besmisleno juri za
ženama. Odgovarajuće uverenje tendenciozno nala-
zi u sećanjima iz detinjstva, pubertetskog i zrelog
đoba. Pri tom potpomaže oblikovanje svojih dečjih
incestuoznih sećanja, tako da ih, ako mu pogoduju,
kao svaki neurotičar, svodi na to kao da je majku
ili sestre poželeo sa seksualnim namerama. To zna-
či da on, štiteći sebe, dela prema fikciji proistekloj
iz krajnjeg cilja, slično kao što Sofokle oblikuje i
stvara mit o Edipu da bi učvrstio svete božanske
zapovesti. Istovremeno se u seksualnom žargonu iz-
ražava njegova želja za podjarmljivanjem majke i
sestara. Naš pacijent je postao dragovoljna žrtva
sopstvenog oskudnog razumevanja dijalektike, pro-
tivurečnosti primitivnog mišljenja. Vodeća misao
njegovog ideala ličnosti koja glasi: ne smem požele-

115
ti krvne srodnike, sadrži dijalektički suprotnu mi-
sao o mogućnosti incesta. Ali kako neurotičar želi
da se obezbedi, on se zadržava na suprotnoj pomi-
sli, igra se njome, potencira je i pribegava joj u ne-
urozi kao zastrašujućim sećanjima, koja mu izgle-
daju korisna u stvaranju zaštitnog bedema. U ži-
votu našeg pacijenta i svih drugih neurotičara po-
stoji još bezbroj doživljaja koji ih mogu uveriti da
su bili slobodni od incestuoznih želja, da su uopšte
uvek bili krajnje umereni, skromni i oprezni. Ali ka-
ko neurotičar želi da se obezbedi, njegovo pamćenje
i njegov neurotski falsifikovani način percepcije ten-
denciozno odbacuju ove crte. Naprotiv, on raspo-
laže sa mnogo više utisaka i sećanja o tome kako
nije žudeo za majkom i sestrama, samo ove ne može
iskoristiti za stvaranje zaštitnog zida. Tako mu pre-
ostaje samo trag sećanja na pripremni, neozbiljni
poduhvat, što mu može služiti kao opomena iz koje
stvara bauka, kojim samog sebe plaši. On hoće da
se „opere”, to jest da se toga oslobodi. Na istovetan
način nastaju neurotični strah, agorafobija, hipohon-
drija, pesimizam i skepticizam, pošto pacijenti akti-
viraju samo one utiske i sećanja koja mogu poslu-
žiti za izgradnju zaštitnih instanci i potenciranje afe-
kata, đok obezvređuju ostala, posebno ona suprotna.
Sposobnost sofista da o svakoj stvari govore na dva
načina (,,in utramque partem dicere”) imaju i neu-
rotičar i psihotičar, pa je primenjuju prema ukaza-
noj potrebi.
Oštro izbrušene, tendenciozno potencirane sklo-
nosti neurotičara i njima podređene neurotske ka-
rakteme crte dovode do toga da svaka nova situaci-
ja stvara pometnju (Lombrozov mizoneizam). Naš
pacijent se najviše plaši od njemu još nepoznate
situacije seksualnog zadovoljenja, zato što je sebe u
toj priželjkivanoj situaciji postavio u podređen po-
ložaj. Ovaj strah, koji se oseća kao strah od impo-
tencije, predstavlja dalju žaštitu od mogućnosti da
ga žena veže, zadrži ili prevari, da joj nije dorastao,
zaštitu od uloge koja je suprotna njegovom muškom

116
idealu, koju on stoga ocenjuje kao žensku. Iz bezaz-
lenih, opštih crta sebičnosti, škrtosti i štedljivosti
on stvara vrlo aktivnu, prividnu stvarnu ali u stvari
fiktivnu osnovnu liniju škrtosti, pošto mu se čini
da će ga ova najbolje zaštititi. Ako kao u snu dobije
nove genitalije, što je želeo još u detinjstvu, i zdra-
vu potenciju, onda mora od toga da se brani. On
opet počinje sa tuširanjem hladnom vodom, sred-
stvom koje odavno poznaje, koje mu je često uzalud-
no preporučivano, koje je, međutim, njegove erek-
cije pre slabilo umesto da ih jača. Sa tom, po nje-
govom iskustvu nedovoljnom kurom, poistovetio je
moj terapijski postupak. Kura treba da postigne su-
protno od onoga čemu teži, a lekar treba da postig-
ne isto onoliko malo uspeha kao i prethodni lekari.
Tako san pokazuje pacijentu način kako da se zašti-
ti od izlečenja, što mu može poći za rukom samo
ako je jači od lekara. ,,Na taj način to su opet stare
stvari”
U drugim slučajevima psihogene impotencije us-
pešna terapija se, kao što je poznato, može sprovesti
najrazličitijim sredstvima. Naime, često se radi o
nervoznim pacijentima, koji već samim odlaskom
lekaru stavljaju do znanja da su skloni da se od-
reknu ovog načina sopstvene zaštite. U takvim slu-
čajevima pomažu razni međikamenti, sondaže, fa-
radiziranje, hidropatske kure, a naročito sve vrste
sugestija, pa čak i besmislena analiza. Ponekad je
dovoljan autoritet lekareve reči da bi se razbile
mnoge sumnje. U teškim slučajevima neophodan je
preobražaj psihe, isuviše usmerene na stvaranje za-
štitnih bedema i uvođenje pacijenta u zajednicu,
koju on pokušava da potkopa svojom impotencijom.
Starost često veoma potencira zavidljivost i tvr-
dičluk. Psihološki to nije teško razumeti. Ma kako
se pesnici i filozofi trudili da ukrase starost, ipak
je samo odabranim duhovima dato da sačuvaju ra^-
notežu u trenutku kada u daljini nazru vratnice kroz
koje vodi put u smrt. Lišavanja i ograničenja koja
starost donosi sa sobom, primetna nadmoć mlađih

117
ljudi, rođaka, koja često bezazleno ili na izgled be-
zazleno daje povoda zapostavljanju starijih osoba,
dovodi gotovo uvek do degradacije osećanja ličnosti.
Vedra Geteova spremnost, tako optimistički izražena
u pesmi Postiljon Kronos, za većinu ljudi je nedos-
tižna iluzija, a srećni su oni koji bez težeg dušev-
nog potresa dožive gubitak svojih najboljih godina.
Prema našim pretpostavkama logično proizilazi
da starenje, kao trajna degradacija, izaziva osećanje
manje vrednosti. Od ovoga će patiti naročito oni kod
kojih postoji neurotična dispozicija. Ponekad tek
starenje, klimakterijum kod žena, osećanje duhovne
ili psihičke insuficijencije, impotencija, rasturanje
porodice, ženidba sina ili udaja kćeri, ali i gubitak
prihoda ili penzionisanje, donose konačni slom. Obi-
čno se već u predistoriji takvih osoba sreću tragovi
ili znaci neurotičnih manifestacija. Starost sa svojim
gubicima deluje kao druga degradacija osećanja lič-
nosti. Nadraženi agresivni nagon traži druge puteve
da bi uspostavio ravnotežu, druge puteve koje je,
na žalost, u svim slučajevima teško naći. Odricanje
bi bilo lakše kada bi se sa opadanjem telesne i du-
hovne snage sužavao i osećajni život. Ali to se retko
dešava. A da bi našao zamenu, agresivni nagon, sada
razdražen nesigurnošću, ponovo raspaljuje požudu.
Javno mnjenje se često isuviše protivi takvim poku-
šajima. Stav, način života, požuda, odevanje, rad i
rezultati starijih osoba u velikoj meri podležu kri-
tici. Onaj ko je sklon neurozi lako će ovu kritiku
shvatiti kao zabranu i ustuknuće već i tamo gde još
postoji mogućnost zadovoljenja. On će prisiliti sebe
na pokornost, ugušiće osećanja i želje, ne izašavši
na kraj sa pridošlim osećanjima. A želje će se ras-
plamsati tim jače ukoliko je odricanje iznuđeno bez
naknade. Tako sve jače počinju da se ispoljavaju ak-
tivne neprijateljske karakterne crte, potencirajući
zavist, surevnjivost, tvrdičluk, vlastoljubivost i raz-
ličita sadistička osećanja koja onda, nezadovoljena,
izazivaju nemir koji pak, sa svoje strane, stalno vapi
za pripomoći, naknadom, zaštitom. „Tamo gde nisi,

118
tamo je sreća!” Realna pozicija starih osoba teško
je ugrožena u našem društvu pošto je vrednost ra-
da gotovo presudna u oceni ličnosti. Ali privid
moći, prestiž, hrana je neurotičaru. Već smo bili
svedoci samoubistva kao poslednjeg izraza muškog
protesta u starosti. Cesto se sreće i melanholija kao
akt osvete.
Prvi znaci starenja kođ žena imaju jači efekat
nego kod muškaraca. Ponajviše se fantastično pre-
teruje već sam značaj klimakterijuma. Ali za ženu
su mladost i lepota bili moć, i to više nego kod muš-
karca. Njene draži mogle su da joj obezbede vlast,
pobede i trijumfe, za čim je žudela njena neurotična
pohlepa. Starost je pogađa kao kakva sramota. Pri
tom njena vrednost pada brže nego kod muškarca
koji stari, a opšti stav prema ženi koja stari mogao
bi se nazvati gotovo neprijateljskim. Ta žalosna crta
potiče iz poznate muške tendencije za obezvređiva-
njem žene; udružena sa psihičkim talogom potek-
lim iz našeg doživljavanja zajednice, neprekidno sve
do groba ostaje nepomirljiv i neuništiv ovaj neuro-
tični izdanak. Svesno i nesvesno, često nesavladivo,
na osećanje žena koje stare vrši pritisak ponižava-
juća tendencija onih koji imaju pravo na život. Lju-
bav od scrane dece i poštovanje starosti kao pomoć-
ni metodi i osnovna gledišta osećanja zajednice u
ljudskom ophođenju često pružaju samo minimum
i nikada ne mogu zadovoljiti pojačano htenje ljudi,
koji postepeno gube snagu. Tada se javlja neuro-
tična crta kao pojačanje osnovnih životnih smerni-
ca. ,,Ja sam oštećen, imao sam isuviše malo od ži-
vota, više neću ništa postići”, to se redovno razabira
iz jadikovki neurotičara koji stare tako da potenci-
raju ovakav način posmatranja života toliko da, ne-
poverljivi i podozrivi, postaju odvratni egoisti, što
se kod njih ranije nikada nije primećivalo. Tada se,
međutim, stabilizuju neodlučnost i sumnjičavost.
„Radi tako kao da još moraš da stekneš ugled”, ta-
ko se otprilike uzdiže iz psihe jedna drugačija smer-
nica, a sa tim se pojačava neurotična pohlepa: u pr-

119
vi plan izbija zavidljiva, tiranska pohlepa, goto^o
uvek inhibirana primarnim osnovnim linijama, zbog
kojih pacijenti ustuknu već na samom početku na-
javljene želje. Tako se formalno nalaze zajedno ose-
ćanja, s naporom otrgnuta od svesti, koja nepresta-
no pothranjuju nezadovoljstvo, nestrpljenje i ne-
poverenje, neprestano skrećući pažnju na nepostig-
nuto u životu, na ono što je često i bilo nedostižno.
Sve ovo se vrlo često traži u području erotskog, ili
se seksualnost uzdiže kao simbol nedostižnog cilja.
U ovom drugom slučaju, čijem uspehu sa jedne stra-
ne doprinosi velika podobnost seksualnih simbola a
sa druge to što svako može naći dokaze seksualnom
nezadovoljstvu, na šta se konačno sve svodi, seksu-
alizuje se svekoliko htenje. Lako se može razumeti
da takve osobe opažaju na temelju seksualne analo-
gije. Ali mora se izbeći greška kojom se seksualna
funkcija, tako reći modus dicendi, ili seksualni žar-
gon, shvata kao prvobitni osećaj. U teorijskom delu
je izloženo zašto je kod neurotičara tako jasno po-
tencirana seksualna linija: 1. zato što se ona, kao i
sve osnovne linije kod neurotičara, oseća znatno po-
tencirano i tako reći realno; 2. zato što ova linija
vodi smerom muškog protesta. Otuda svaku žudnju
ostarelog neurotičara, polazeći ne samo od ove lini-
je, već sa malo truda može i lekar svesti na seksu-
alnu analogiju. Iz ovog razmatranja nesumnjivo pro-
izilazi da i lekar može zadovoljiti stalnu neurotiča-
revu potrebu za zaštitnom analogijom pomoću ne-
promišljenog isticanja seksualne osnovne linije u sti-
lu Frojdove škole. To nije nikakva dobit sve dok ne
pođe za rukom da se pacijent oslobodi svoje fikcije,
što je moguće tek onda kada se oslobodi nesigur-
nosti i spozna da je njegova na izgled libidinozna
želja varljiva fikcija.
Takva jedna fikcija je, na primer, klimakterijum
muškaraca, koji su opisivali raniji autori, među nji-
ma i Frojd i Kurt Mendel. Nezavisno od procesa raz-
mene materija klimakterijum žena deluje psihički
preko povećanja intenziteta osećanja manje vred-

120
nosti. Istovremeni poremećaji u metabolizmu mogu
samo da promene ili pojačaju neurotični aspekt, čim
se ovi metabolički poremećaji specifično oglase pre-
ko pojačane nesigurnosti. Propratna neuroza kod
Bazedovljeve bolesti klimakteričnih žena daje ovak-
vu mešovitu i potenciranu kliničku sliku. Neuroza
„muškog klimakterijuma” je isto tako samo nepo-
sredno pod uticajem atrofije genitalija, ali je može
potencirati izoštrena apstrakcija: ja više nisam muš-
karac, ja sam žena! Pošto se, polazeći sa ovog ideo-
loškog stanovišta, muška usmerenost razrasta, jav-
ljaju se neobične manifestacije ljubavi tokom ,,Mi-
holjskog leta”, za čije se često postojanje kod žena
s pravom zauzimala Karin Mikaelis (Michaelis) u
delu Opasne godine. Samo, ako vodimo računa o
činjenicama, seksualna smemica nije isključivi niti
pak osnovni životni putokaz, kako to tvrde oni koji
zastupaju biološka gledišta, već jedan od izražajnih
oblika, jedan u nizu pohlepnih težnji. Jedna starija
udovica neskrivenim ljubavnim pustolovinama sa
mlađim muškarcima (koje je novčano nagrađivala)
svetila se svojoj deci koja su je istisla iz njene kuće.
Jedan stariji muškarac godinama je patio od nesa-
nice, koja je sadržavala osudu žene i deteta, preba-
cujući im nedostajanje ljubavi dok je istovremeno
izgledalo da traži seksualnu slobodu, pomoću koje
je, po nekoj smešnoj predrasudi, trebalo da mu se
vrati san. Umor i iznurenost su, međutim, gušili
svako erotsko osećanje.
Prema ovome, klimakterična neuroza pokazuje
nam svoje drugo lice posredstvom osećanja manje
vrednosti uslovljene neuroze, i u njoj postojeće ka-
rakterne crte — sekundarne vodeće linije koje se
ulivaju u osnovnu liniju — koje liče na nama već
poznatu hipostazu. Nikada nisam video ni jedan slu-
čaj gde bi neuroza izbila tek u klimakterijumu. Po
našoj pretpostavci može se očekivati da je „klimak-
terična” neuroza još ranije najavljivala svoj lik. Po-
nekad neprimetno, ako su povoljne prilike ili soci-
jalne aktivnosti ublažavale manifestacije neuroze za-

121
hvaljujući delimičnom zadovoljenju prohteva za do-
minacijom. Najčešće se sreće potenciranje i šire-
nje neurotičnih simptoma, koje se već godinama po-
stepeno uspostavlja, što već ukazuje na razrastanje
zaštitnih tendencija. Primer za ovo bila bi transfor-
macija glavobolje i povremenih migrena u neural-
giju trigeminusa. Ili preobražaj neurotske bojažlji-
vosti u strah, ponekad pomoću prerastanja očeki-
vane nesreće u melanholiju. Za ova tri stupnja zaš-
tite može se koristiti shema navedena u teorijskom
delu:
Bojažljivost: npr. kao da bih mogao izgubiti no-
vac, mogao biti degradiran, „dole”.
Strah: kao da ću izgubiti novac, kao da ću biti
đegradiran.
Melanholija: kao da sam izgubio novac, kao da
sam degradiran.3
Drugim rečima, što je jače osećanje nesigumo-
sti, utoliko se više, uz sve veće apstrahovanje od
stvarnosti, pojačava fikcija i približava dogmi. A
pacijent pothranjuje i zamišlja sve ono što ga može
približiti njegovoj bezbednoj, u malom krugu aktiv-
noj vodećoj liniji. Pri tom se realnost obezvređuje
u različitom stupnju, a sve više se ispostavlja da su
korektivne, zajednici prilagođene smernice insufici-
jentne.
Ne retko se sreću slučajevi kod kojih se, kao
u eksperimentu, javljaju neurotske manifestacije u
nama poznatim patogenim periodima. Kiš (Kisch)
i drugi su ukazali na anamnestički podatak neurot-
skih smetnji pri pojavi prve menstruacije. Cesto se
u predistoriji bolesti sreću nervozno bolne menstru-
acije ili neuroza pre stupanja u brak, tokom babinja
ili stalno, još od detinjstva.
Posle ovog izlaganja možemo tvrditi da se opi-
sane vodeće uloge ulivaju u osnovnu životnu liniju
neurotičara. Neuroza starijih osoba je samo drugi
lik, prilagođena psihička nadgradnja, podignuta iz-
3 Vidi: Melancholie und Paranoia. U: Praris undThe-
orie der Individualpsgchologie, 1. c.

122
nad elementame smernice: hoću da budem pobed-
nik. A ta smernica, koja bi neposredno bila osuđe-
na na neuspeh, izbija sakrivena iza najrazličitijih
maski, nikada ne nalazeći najpogodniju. Cesto se
stiče utisak bespomoćnosti, rezignacije, pacijenti kao
da hoće da kažu da ne znaju šta da rade. U sve pla-
nove uvlači se sumnja, tome se pridružuje koleba-
nje, pored toga ponašanje postaje upadljivo, tako
kao da pacijenti hoće sebi da pokažu da su suviše sta-
ri ili da su još mladi. Tendencija je: sticanje moći,
uticaja, važnosti. Ali ne napušta ih osećanje da stre-
me nečemu nedostižnom. U snovima se redovno sreće
pokušaj da se na bilo koji način obezbedi proboj nad-
moći, da se bude mlad, a često, vrlo dobro prikri-
veno, da se bude muškarac. Obično se njihove sve-
sne izjave kreću oko konstatacije da je čovek koji
stari povlašćen. Takođe i karakteme crte, te vodeće
linije drugog reda, pokazuju uticaj zaštitnih ten-
dencija. Pedanterija, tvrdičluk, zavidljivost, vlasto-
ljubivost, težnja za dopadanjem prodiru često pri-
kriveno i neprimetno. Veoma učestano se sreće
strah; on obično služi kao dokaz da čovek ne može
biti sam. A neurotični simptomi sasvim potčinjavaju
celu porodicu pod pacijentovu vlast. Cesto se poku-
šava da se bojažljivo i prikriveno realizuje neka že-
lja, kao da je već unapred osigurana pobeda. To je
najčešće želja za razvodom braka, za preseljenjem u
veći grad, za ponižavanjem zetova ili snaha, kao da
bi se posle toga mogao očekivati mir u kući. Nisu
retke teštoće pri jelu, pri pražnjenju stolice, frag-
menti izmaštanih trudnoća iporođaja. Uz to se iz-
mišlja zaboravnost, tremor, ponekad kakav trau-
matski udes, da bi se sebi i drugima predočila slika
sve veće bespomoćnosti. Stalno se ponavljaju žalo-
pojke, svi neprijatni slučajevi dobijaju posebnu važ-
nost, dok su razmišljanja stalno usmerena na mogu-
ću nesreću. Demonstrativno isticanje bolesti i na-
glašena opreznost služe s jedne strane da se pri-
vuče pažnja zajednice, a s druge, kao priprema za
povlačenje pred eventualnom degradacijom. Psiho-

123
loški se može konstatovati da se jađikovanje oseća
kao neka vrsta revolta, kao protest protiv oseća-
nja manje vrednosti, ali da ove jadikovke teško mo-
gu prestati — one služe da se drugi oslabe, da otu-
pe i postanu blaži.
Terapija zadaje prilićne teškoće, pošto je odla-
ganje samostalnosti i istrajnosti u starosti teže, dok
se korisni izgledi lečenja ne mogu tako lako objas-
niti. Kao i uvek, lićnost psihoterapeuta i njegov
stvami ili mogući uspeh služe za podsticanje zavisti,
zbog čega čak i poboljšanja često deluju samo kao
podstrek pogoršanju. Takođe i lako postignuti auto-
ritet deluje negativno na ravnotežu pacijenta, koji
tokom celog svog života nije mogao da se uklopi u
zajednicu niti da se podredi nekom autoritetu. Ka>
poslednje utočište preporučuje se u teškim slučaje-
vima samopožrtvovanje lekara posle temeljne anali-
ze slučaja, tako da on na sebe preuzima prividni ne-
uspeh terapije a lovorike ustupa drugoj metodi i
drugom lekaru. U nekim mojim slučajevima ovaj
trik je imao uspeha. Većinom je čak i u takvim slu-
čajevima posle terapije dolazilo do izvanrednog po-
boljšanja i dugih intervala ponekad na izgled spon-
tanog, potpunog izlečenja.
Jedna od mojih pacijentkinja, žena od 56 go-
dina, već 18 godina patila je od vrtoglavice, povre-
menih stanja straha, gađenja, bolova u stomaku i
teške opstipacije. Veliki deo ovog perioda provela
je u postelji ili ležeći na otomanu, naročitp otkako
su se pre osam godina ovom pridodali bolovi u krs-
tima i nogama. Pre ovoga pacijentkinja je bila vrlo
stabilna osoba, ali je negde u 16. godini, tobože me-
secima bolovala od reumatizma zglobova. Pokazalo
se da je njeno sadašnje stanje psihogeno, pošto nisu
postojale odgovarajuće organske promene, dok su
se u karakteru lako mogle zapaziti zaštitne crte, one
koje sam svojevremeno opisao.4 Nisam poslušao sa-
4 Njihov diferencijalno dijagnostički značaj je nesum-
njiv. Samo je potrebno redovno proceniti istovremenost or-
ganske afekcije.

124
vet poznatog ginekologa da se usled sraslina u peri-
metrijama izvrši operativno odstranjivanje materi-
ce, pošto sam iz mnogih slučajeva naučio da ti in-
volutivni procesi (Frojd) u nastanku neuroze imaju
uzročnog značaja, posredno preko ps’he. Promene
na genitalijama, inhibitome pojave, nakaznost kao
i oboljenja često se sreću kod neurotičnih bolesni-
ka. I Bosi (Bossi) svakako ima prava kada, kao što
sam i ja već odavno učinio, insistira na ovoj pove-
zanosti. Ta povezanost se sastoji ili od posredo-
vanja specijalnog osećanja manje vrednosti, koje je
kod neurotične dispozicije povod izbijanju neuro-
ze, ili neuroza, nastala iz drugih uzroka, traži za-
štitno okrivljavanje neke organske promene, da bi
se pripremio postavljeni cilj neurotične nadmoći.
Seksualna manja vrednost potresa prvobitnu celo-
vitost individue i sekundarno postaje tako reći pre-
nosilac, što naročito pada u oči onda kada se kao
povod i simbol osećanja manje vrednosti uzimaju
beznačajne promene ili čak uobražene, fiktivne, kao,
na primer, tobožnji gubitak klitorisa, povećane male
usmine, vlaženje — sve kao tradicionalno prenošeni
znaci masturbacije kod ženskog pola, ili anomalije
maljavosti, fimoza, parauretralni kanali i asimet-
ričan položaj penisa ili testisa, zatim kriptorhizam,
itd.
Oboljenje je počelo bolom u trbuhu, koji se ja-
vio za vreme igranja tenisa. Godinu dana pre toga
umrla joj je ćerka a njen muž, koji je voleo decu,
želeo da ima još dece. Pacijentkinja, koja se od naj-
ranije mladosti žalila na svoju žensku sudbinu, nije
ni pomišljala da mu ispuni tu želju. Bol — verovat-
no nastao usled istezanja — pothranjivao je njen
nejasno svesni otpor tako da od tada nije mogla da
podnese nikakav pritisak na trbuh; njen trbuh je
postao osetljivi deo tela, uz kasniju nesanicu i ga-
đenje (što je podsećalo na trudnoću) doterala je do-
tle da je njen muž, po savetu lekara, prestao da pol-
no opšti sa njom i povukao se u drugu spavaću sobu.

125
 Karakterističan je bio već i način kako je saop-
štila podatke vezane za reumatizam zglobova. Svu
krivicu je pripisivala pokojnoj majci. Ova ju je u
roditeljskoj kući prisiljavala da pere i pegla, zapo-
stavljala u odnosu na braću i sestre, a i kasnije se
odnosila prema njoj okrutno. Tvrdičluk žene koja
stari doneo je nove teškoće. Smatrala je, međutim,
da je sve bolesti nasledila od oca, tako da je i on
imao svoj deo krivice.
Po mome mišljenju, ovakvi prekori roditeljima
redovno ukazuju na jedan drugi prekor, koji dete
potajno upućuje roditeljima, ako mu se učini da
nije dovoljno superiorno ili da uopšte nije superi-
orno. Takvi prekori kasnije postaju apstraktni, kao
što sam pokazao u vezi sa osećanjem krivice (v. o
neurotičnoj sklonosti u Heilen und Bilden, 1. c.),
i primenjuju se tako reći kao Ijuske koje se pune
drugim sadržajima. To znači da se najednom tvrdi
da roditelji nisu bili dovoljno nežni, ili da su raz-
mazili dete, ili da ga nisu dovoljno pazili, itd. Jed-
nom rečju, kod ovih formulacija stava prema rodi-
teljima i kasnije prema svetu zapažamo promenu
oblika, kakav je i potreban za osnovne linije koje
prate praktičan cilj, pri čemu često vidimo i drugo
lice koje je podešeno prema aktuelnoj situaciji. Taj
put, koji je prešao preobražaj oblika, može se pratiti
unatrag. Pri tom se naša metoda služi sredstvima re-
dukcije, simplifikacije (Niče), apstrakcije.5
Pored preobražaja oblika veliku ulogu igra ja-
čanje ili slabljenje osnovne fikcije. Što se pacijent
oseća nesigurniji, to ga više neka nesvesna tenden-
cija nagoni da svoju osnovnu ideju dovede do većeg
intenziteta i da sebe učini zavisnim od nje. Na ovom
mestu rado se sećam duhovitog Fajingerovog mišlje-
nja koji u prilogu istorije ideja dokazuje da su one,
istorijski posmatrano, sklone da od fikcije (neistini-
te, ali praktično dragocene pomoćne konstrukcije)
postanu hipoteze a kasnije i dogme. Ovaj preobražaj
5 Suprotno ovom, Frojdova metoda je analogna she-
mi erotike.

126
intenziteta u individualnoj psihologiji karakteriše
uopšte mišljenje normalnog čoveka (fikcija kao od-
brambeni mehanizam), neurotičara (pokušaj da se
realizuje fikcija) i psihotičara (nepotpun ali zašti-
tan antropomorfizam i realizacija fikcije, tj. dogma-
tiziranje). — Najjača unutrašnja patnja zahteva rav-
notežu pomoću jačanja zaštitnih vodećih linija. Zbog
toga će se kod normalnog čoveka redovno nalaziti
ekvivalenti neurotičnih i psihotičnih vodećih linija
i karakteristika, koje se ovde po potrebi mogu ko-
rigovati da bi se bez pogovora približile stvarno-
sti. Ako reduciramo razobličene vodeće linije o^e
pacijentkinje i oslobodimo ih promene oblika i in-
tenziteta na taj način što ćemo ih, umesto kasnije
razvijenih vodećih linija, postaviti u njihovom os-
novnom obliku, onda će one glasiti: Ja sam samo
iena i moram da se zaštitim od degradacije (često u
obliku: da budem muškarac!) I normalan čovek se
celog svog veka upravlja po ovoj formuli. Ona mu
pomaže da se priključi našoj muškoj kulturi, pa mu
čak daje i stalan podstrek ka „maskulinizaciji”. Ali
ona postoji samo zbog obračuna, otprilike kao po-
moćna linija kod neke geometrijske konstrukcije.
Ako je postignut rezultat to jest dostignut viši, mu-
ški nivo, onda se ova pomoćna linija „otpisuje” (Fa-
jinger). Sto se tiče mita, putokaza naroda, Niče žali
„njegov preobražaj u bajku i zahteva njegov preo-
bražaj u muževno”. — Neurotičar potencira ovu
fikciju, shvata je isuviše bukvalno i pokušava da
iznudi njenu realizaciju. Njemu nije cilj prilagođa-
vanje, već afirmacija sopstvenog prestiža, što je ve-
ćinom nedostižno u tako preteranom obliku ili je
ometeno unutrašnjim protivurečnostima ili strahom
od pretećeg poraza a da pacijent pri tom i ne uviđa
značaj ili domet svoje, velikim delom nesvesne fik-
cije. Ali i njega ometa razraslo osećanje nesigurno-
sti i često nesvesno osećanje manje vrednosti da
pravilno proceni svoju fikciju. Psihotičar se ponaša
tako kao da je njegova fikcija istina. Njegovi po-
stupci su proizvod najjače prinude tako da spas na-

127
 lazi kod Boga, koga je sam stvorio i koga oseća kao
stvarnog. I tako se ponekad oseća istovremeno kao
žena i kao sigurni supermuškarac, — ovo drugo
kao reakcija preteranog muškog protesta. Prividni
rascep ličnosti odgovara psihičkom hermafroditiz-
jnu, preobražaj oblika je raznovrstan i izražava se,
na primer, u sjedinjavanju ideja proganjanja i ide-
ja veličine, depresije i manije, dok je fiksiranje za-
blude kao samozaštita olakšano relativnom insufi-
cijencijom ili apsolutnom nedovoljnošću korekcio-
nih puteva. Ako se u Frojdovoj jednačini demencije
prekoks (Godišnjak Blojler—Frojd, 1911) potre su-
višna seksualizacija i ako se i sa leve i sa desne stra-
ne skrati suvišni faktor libida, onda dolazi do izra-
žaja naša mnogo dublja formula psihičkog herma-
froditizma sa muškim protestom, protiv koje pole-
miše Frojd u svome radu, ne uviđajući njen istin-
ski značaj.
Vratimo se na našu istoriju bolesti, pomenimo
još đa je pacijentkinja svoje osećanje zakinutosti
najčešće praznila različitim oblicima muškog pro-
testa i težnjom za jednakošću polova. Tako nije mo-
gla da tolerantno prihvati uspehe muškaraca. Umela
je vrlo oštro da kritikuje naročito ako bi neko ,,po-
kušavao da leti isuviše visoko”. U ovim slučajevima
se ne retko dešavalo da se neurotičnom žestinom i
neurotičnim sredstvima borila upravo protiv leka-
ra sa samosvesnim nastupom, za koji se smatra đa
je neophodan u terapiji pacijenata. Doduše, nju je
pri tom vodio nekakav instinkt, koji joj je zabra-
njivao mešanje u lekareve naređbe, s obzirom na
svrhe njene bolesti. Ali ponekad je to išlo dotle da
je na neki bezazleni lekarev nalog odgovarala pov-
raćanjem i mučninom, pri čemu pacijentkinja nikađ
nije propuštala da ukaže na lekarevu „pogrešku”.
Pred takvim pojavama ne sme se izgubiti strpljenje
i mir, naprotiv, mora se ukazati đa ta reakcija pred-
stavlja deo celine, preobražaj oblika prvobitne za-
visti naspram drugih, a kasnije naspram tobože nad-
moćnijih.

128
 Pri tom se pacijentkinja obilato koristila izves-
nim privilegijama svoje bolesti. Pre svega mogla je,
kad god bi zaželela, da izbegne sve društvene obave-
ze, koje joj je nametala uloga domaćice i istaknute
ličnosti provincijskog grada. Doduše, primala je go-
ste, njima se jadala na svoju bolest, posete je vra-
ćala samo u izuzetnim slučajevima, osiguravajući
sebi povlašćeni položaj, što je redovno slučaj kod
neurotičara. Time je, uzgred, izbegavala poređenja
i posmatranja, dakle u našem smislu ispitivanja, za
šta redovno i služe društveni skupovi.6 Osim toga
je, poslednjih godina, užasavala pomisao da, kako
se bliži starost, više nije tako privlačna. Jedna pri-
jateljica joj je pokazala kako društvo smatra sme-
šnim mladalačko ponašanje starije žene. Stoga se
odlučila da svojom ođećom naročito oštro ukaže na
svoju starost, pri čemu joj se u svesti začela opora
pomisao da muškarac u njenim godinama još uop-
šte nije gurnut u zapećak.
Oduvek je s gorčinom patila što mora da pro-
vodi život u provinciji. Instinktivno je na razne na-
čine navaljivala da se presele u Beč. Ali to nije mo-
gla postići u otvorenoj borbi sa znatno starijim mu-
žem, zato što ju je u svakom pogledu razoružavao
svojom beskonačnom ljubaznošću i popustljivošću.
Zatim se žestoko posvađala sa bratom i otada se ja-
vio neverovatan strah od susreta sa njim u tom ma-
lom gradu. Pošto ni to nije bilo dovoljno, naišla je
nesavladiva nesanica, kojoj je, po njenom mišljenju,
glavni uzrok bilo tandrkanje kola ispod prozora nje-
ne spavaće sobe. Tako je iznudila privremeno pre-
seljenje u Beč i nastanila se blizu kćeri, u kuću či-
ji je nebeski mir stalno naglašavala, gde je nestala
nesanica.
Otkako se njena kćer preselila u Beč, sve više
je mrzela mali provincijski grad. U skladu sa osta-
lim smemicama analizom je utvrđeno da je pacijent-
kinja bezmemo zavidela svojoj kćeri na njenom vi-
šem društvenom položaju, začinjenim čak i plemić-
* Bila je „razrešena obaveza”, kako bi se danas reklo.

9 A. Adler, II 129
kom titulom. I ona je takođe htela da živi u Beču
i tu bi nameru odavno ostvarila da joj u Beču nije
pretila nova opasnost, naime da će iz svojih sred-
stava morati da pokriva kćerkine izdatke.
Rivalisanje sa kćerkom koja je živela u Beču
bilo je sasvim nesvesno i podudaralo se sa dečjom
smernicom — želja da se nadmaši razmažena stari-
ja sestra. Pokazalo se da je i ova smernica ekviva-
lenat osnovne smernice koja je vodila pravcem sti-
canja veće vrednosti, želje da se bude na mestu
brata.
Usled velikih novčanih izdataka, neminovnih u
Beču, došlo je do protivurečnosti u njenoj težnji ka
nadmoći. Neurotičar, sa svojim osećanjem zakinu-
tosti, ne dozvoljava da mu se išta uzme nekažnjeno.
Svako dalje zakidanje oseća kao degradaciju oseća-
nja ličnosti i, shodno svojoj vodećoj liniji, kao ka~
straciju,7 feminizaciju, silovanje, pokatkad u slici
trudnoće ili porođaja** U našem slučaju naročito su
se ispoljili analogni osećaji trudnoće, preko gađe-
nja, grčeva u stomaku i prisilnih misli vezanih za
nepostojeći graviditet.9 Bolovi u nogama poticali
su od otoka tkiva (phlegmasia alba dolens), dok je
uporna opstipacija u „analnom žargonu” predstav-
ljala „legitimaciju bolesti”. I ona i njena okolina
morali su neprestano da se brinu o njenoj stolici.
Tako je cementiran stalni paćenićki izraz i preoku-
piranost bolešću.

7 Ovu pojavu koju smo opisali kasnije je preuzeo

Frojd i njegovi učenici kao kastracioni kompleks, ne shva-
tajući ga simbolično i kao modus dicendi.
• To znači da se misleni proces ne odvija u okvirima
realnog, već dospeva do analogija i simbola, čiji falsifiko-
vani propratni afekat povećava agresivnost neurotičara. Ovo
drugo, međutim, odgovara nesvesnom, vodećom mišljenju
(„opinio”). Slikovitost, simbol 1 analogija nalaze se u službi
agresije kao „multiplikator”, na koju neurotičara prisiljava
ideal ličnosti. Žena kao sfinga, muškarac kao ubica, itd.
* Kod jedne „laktacione psihoze” video sam verno
odigran porođaj u sumračnom stanju. Kod bolesnice Je još
od prvog dana braka postojala duboka odvratnost prema
rađanju.

130
 Dublje razumevanje načina izražavanja neuro-
za izgleda mi da nije moguće bez poznavanja ,,žar-
gona organa”10 koji sam otkrio. Folklor zna za ovu
činjenicu u kazivanjima narodnog jezika i u narod-
nim običajima. Frojd je pogrešno shvatio ovaj žar-
gon pa je od njegovih slika stvorio temelje svog uče-
nja o libidu i svoju teoriju erogenih zona. Naroči-
to je njegov rad o Analnom karakteru i Anal-
noj erotici pun izmučene i izmrcvarene fantazije.
Polaznu tačku predstavlja relativno manja vrednost
određenih organa, stav okoline prema njihovim is-
poljavanjima kao i svekoliki utisak i jednog i đru-
gog u duši deteta. Neurotično disponirana deca po-
kušaće da povežu karakteme crte proistekle iz nji-
hovog pobunjenog osećanja ličnosti, kao što su pr-
kos, povećana potreba za nežnošću, preterano Cis-
tunstvo, pedanterija, strašljivost, ambicija, zavidlji-
vost, osvetoljubivost, itd., sa odgovarajućim ispolja-
vanjima njihovih manje vrednih organa, posebno
dečjih mana. Jedan moj bolesnik koji je patio od
epilepsije sa psihičkim promenama, u cilju potenc’-
ranja svoga muškog protesta, pribegavao je takvom
junktimu — ukrštanju — na taj način što bi obično
pre napada namerno dovodio do opstipacije, čime je
kod ukućana pobuđivao bojažljive slutnje i tako ih
pođsećao na sebe u ovom trenutku preteće degrada-
cije njegove ličnosti. Krajem perioda dojenja već
mogu biti jasno razvijeni prkos i dečji negativizam.
Njihova veza sa anomalijama pražnjenja stolice i mo-
kraće kao i uzimanje hrane postaje potom sve jas-
nija. „Dete, koje se opire da vrši nuždu”, ne doživ-
ljava zadovoljstvo usled draženja anusa zadržava-
nim izmetom, već zbog zadovoljenog prkosa; prko-
sa koji se služi ovim nepristojnim sredstvom, ali
dete ponekad može i kasnije, u zrelim godinama i
već izlečeno od prkosa, da tim osećanjima u anusu
pripisuje tobožnji kvalitet zadovoljstva. Od majke
dvanaestogodišnje devojčice, koja je patila od noć-
10 Vidi Organdialekt, u: Heilen und Bilden, 1. c.

131
nog umokravanja i pokazivala znake pojačanog pr-
kosa, negativističke i izrazito svojeglave crte, saz-
nao sam da devojčica (majka je to više puta zapazi-
la) iznesena iz postelje, još pospana, mokri u sud,
dok je potpuno probuđena odbijala da to učini. Ako
bi se probudila pošto bi svršila nuždu, ona bi prevr-
nula noćni sud i dugo plakala, besna zbog prepada;
ako bi sve vreme bila pospana, mirno bi nastavila
da spava. Druga devojčica od 17 meseci kada bi za-
želela da dozove majku iz susedne sobe lažno bi
najavljivala da hoće da vrši nuždu. Ovo pokazuje
da se dečje osećanje sopstvene ličnosti još u najra-
nije doba nalazi u otvorenoj i latentnoj suprotnosti
prema okolini, da dete nastupa, boreći se i osvaja-
jući u najširem smislu te reči, dok najzad sva ta
agresivna osećanja ne sabere (vidi Agresivni nagon
u životu i u neurozi, u Heilen und Bilden, 1. c.)
i uobliči u težnju za dominacijom, suprotstavljajući
zatim ova osećanjima blagosti, potčinjavanja i sla-
bosti, kao i pojavama manje vrednosti, koje dete po
pravilu oseća i suzbija kao ženske simptome. Samo
što ponekad dolazi do ukrštanja, kod kojih muški
protest potencira ženske simptome, da bi ih iskori-
stio kao pretnje samome sebi, ili što taj protest pr-
kosno ili kukavički fiksira ženske simptome omo-
gućujući na taj način pojavu hermafroditskih for-
macija, koje takođe deluju u pravcu muškog prote-
sta, kao, na primer, suze, oboljenja, simulacija i ag-
ravacija, dečje mane. Nadređena, borbena vodeća
linija koja glasi: hoću da budem superioran muš-
karac, privlači u svoje područje sve upotrebive ne-
prijateljske, somatske simptome, među njima pre
svega manifestacije manje vrednosti, na koje je pre-
težno uperena kako sopstvena pažnja tako i pažnja
okoline. Zato se težnja za superiornošću služi govo-
rom organa, da bi došla do izražaja. Lep primer koji
se često ponavlja u neurotičnim maštanjima, pred-
stavlja i ova fantazija iz mladosti Leonarđa da Vin-
čija: jedan kraguj mu više puta gura rep u usta. Ova
fantazija svodi psihičku konstelaciju umetnika na

132
 najsažetiju apstrakciju. Fantazije vezane za usta po
pravilu se mogu svesti na manifestacije manje vred-
nosti dečjeg probavnog trakta. Plod ovako usmere-
ne pažnje svakako su i Leonardovi pokušaji da se
bavi naukom o ishrani. Kragujev rep je simbolika
falusa. Zbir obe ove linije daje karakterističnu os-
novnu misao — ja ću doživeti sudbinu žene. Ali već
kruti okviri simbolične vodeće linije skreću nam
pažnju da ovi i slični misaoni tokovi ne znače psi-
hičku završnicu, već zbog težnje naše muške kul-
ture postaju pojačan podstrek u suprotnom smeru,
moraju voditi ka nadkompenzaciji prema muškoj
strani, gde utoliko jače ističu mušku vodeću liniju:
„moram đa postupam tako da bih izbegao poraz”.
U radu o „psihičkom hermafroditizmu u životu i
neurozi” (u Heilen und Bilden, 1. c.) već sam ista-
kao da se dve vodeće linije međusobno odnose pro-
tivurečno, bez obzira na čmjenicu što svaka poje-
dinačno kao prirođno dospeva u protivurečnost sa
stvarnošću, ukoliko se shvati „bukvalno”, a ne samo
kao praktično korisna i promenljiva. Ta protivu-
rečnost se ogleda u sumnji, u neodlučnosti i u stra-
hu od odluke, čija analiza često jednostavno ukazu-
je da je u ranom detinjstvu postojala nesigurnost u
odnosu na buduću seksualnu ulogu, u čiju se psi-
hičku nadgradnju kao sumnjivi grupišu ovi kasniji
opažaji, osećaji i želje — ne znam da li sam muška-
rac ili žena (vidi Dispoziciju za neurozu, u Hei-
len und Bilden, 1. c.).
„Analnim jezikom” naša pacijentkinja izražava
đa mora da zatvori jedan otvor. Jasno ženska mi-
sao. Zamislimo grupu žena i muškaraca, sve obučene
u ženske haljine u dvorani, u koju je iznenada zalu-
tao miš. Zene će se odmah odati tako što će halji-
ne čvrsto prikupiti oko nogu, kao da se trude da
mišu spreče pristup. Isto tako strah od rupa, od
ujeda ili uboda, strah od proganjanja od strane
muškaraca, od rogate stoke, strah od pađa i slično
odaju strašljivu vodeću liniju, na koju se redovno

133
odgovara zaštitnim strahom.11 Opstipacija kao ne-
urotični simptom potiče iz urođene manje vredno-
sti creva, koja uz pomisli na porođaj i polni život
može da dovede do neurotičnog grča sfinktera. Pa-
cijentkinja je zaista u detinjstvu bolovala od katara
creva i povremenog spontanog, nevoljnog pražnje-
nja stolice, kasnije od opstipacije i analnovaginalne
fistule. Da je opstipacija pod dominacijom vodeće
pomisli o zatvaranju šupljina proizilazi iz činjenice
da je pacijentkinja duže vremena posle svadbe pa-
tila od vaginizma (grča polnog organa pri polnom
dodiru). Sadašnja opstipacija kod starije žene ana-
lno izražava isti pravac volje kao i njen nekadaš-
nji vaginizam — neću da budem žena, hoću da bu-
dem muškarac! Na površinu izbija samo protestna
misao: „Neću da rešavam pitanje svog života!”
Iz praktičnih i teorijskih razloga ovde moram
znatno da izađem iz okvira prikaza karaktera kao
što smo uopšte, prilikom raspravljanja psiholoških
problema, prinuđeni da uzmemo u obzir psihu kao
celinu. Osim toga ovaj do najtananijih pojedinosti
analizovani slučaj pruža nam tako jasan uvid, koji
je u drugim slučajevima često ometan zato što ne
retko, zavisnost od lekara ili od spoljnih prilika
dovodi do izlečenja ili prekida terapijskog postup-
ka, pre nego što je sasvim otkrivena shema po kojoj
je pacijent oblikovao svoju neurozu. Stoga ću po-
kušati da u ovom slučaju prikažem shemu, razgrana-
tu zaštitnu mrežu protiv ženske uloge, na taj na-
čin što ću sve njene simptome uvrstiti u ovu dobije-
nu shemu i tako u sintetskoj povezanosti ukazati
na karakterne crte, te stražare naspram spoljnjeg
sveta.
Pacijentkinja je sve svoje doživljaje sređivala
prema ovoj shemi (strana 136) i, ako bi na neki na-
čin odgovarali, za šta, uz simboličnu percepciju i
11 Ista tendenclja za zatvaranjem dovodi u neurozi do
trizmusa (grča donje vilice), blefarospazma (grč očnih ka-
paka), vaginizma, grča sfinktera, globusa („knedla”) i grča
glasnica, koje kao „preokupacija” služe kao povod za os-
lobađanje od određenih životnih zahteva.

134
tenđencioznu pažnju, u životu svakog čoveka posto-
ji dovoljno povoda, ona bi reagovala sa odgovara-
jućim manifestacijama bolesti. Zaštitne karakterne
crte bile su isturene kao izvidnica, uvek spremne za
odbranu, one su izviđale situaciju u smislu vodeće
misli i u datom slučaju crple pomoć iz obilja po-
godnih simptoma. Njene samostalne izjave sputava-
lo je nežno, saosećajno ponašanje supruga i njene
dobronamerne, druželjubive vodeće pomisli. Otuda
je osnovna shema: ja sam samo žena! — nalazila po-
gonsko gorivo u tendenciozno zaostalim utiscima
ženske uloge, pri čemu je nesvesni mehanizam vode-
će misli davao zaštitni memento. Zdrava žena se od-
likuje svesnijim držanjem prema ženskoj ulozi, ce-
lishodnim prilagođavanjem i korektivnim približa-
vanjem sheme realnosti. Psihoza bi donpla Dotenri-
ranje fiktivne sheme u zaštitne svrhe i nelogično dr-
žanje u okviru sheme; takva nacijentkinja bi se no-
našala kao da je stvamo trudna. U sva tri slučaja
fiktivna trudnoća, sa njenim ostalim pratecnn pu-
javama, predstavljala bi simbol manje vredne ženske
uloge, očigledni izraz osećanja zapostavljenosti, ali
istovremeno prepuna muškog protesta — sve u sve-
mu, odbrambeni mehanizam u cilju izbegavanja i
sprečavanja drugih zapostavljenosti, kao što je pret-
hodno prikazano.12
Jedan san, koji je pacijentkinja sanjala pri kra-
ju kure, pokazuje nam njenu prvobitnu vodeću mi-
sao u vezi sa njenim aktuelnim unutrašnjim borba-
ma. Sanjala je ,,kao da sedi bolesna i slaba na klupi
u parku, blizu stana svojih roditelja. Na glavi je
imala dve kape za kupanje. Tada su joj s leđa prišle
dve devojke, i jedna od njih joj je strgnula jednu ka-
pu s glave. Posegnula je za devojkom i uhvatila je,
dok je druga išćezla, preteći da će je prijaviti. Tada
“ Preobražaj oblika muške fikcije može da usledi na
taj načln što se pod dejstvom ove fikcije teži za trudno-
ćom i materinstvom i to vrlo često u slučajevima kad pos-
toje veoma ozbiljne prepreke. Tada je vapaj za detetom
po pravilu upravljen protiv muškaraca. Cesto fiktivna trud-
noća predstavlja takvu kombinaciju.

135
 SHEMA:

Odgovornost prema Zaštitni

Simptomi ženskoj ulozi — mehanizmi
muški protest
Strah od društva Nepoverenje (poverljivost sa
Prisilno crvenjenje posledičnim protestom)
Strah od samoće Zaštita od Omalovažavanje muškarca
Lupanje srca ljubavnih Strašljivost
Strah od pada, vrtoglavica ponuda Đojažljivost
na visinl Moralnost puna vrlina
Vlastoljublie (popustliivost sa
Osetljivost trbuha naknadnim protestom)
na pritisak (slepo crevo)
Frigianost Tvrdoglavost
Preosetljivost na Prkos
hrkanje supruga Zaštita
Vaginizam * od muškaraca Tendencije upravljene
Osećanje pritiska u
predelu grudi prouv musjuuaca
Nepodnošenje bilo kakvog
pritiska, otpor prema
stezniku
Bolovi u trbuhu
Zaptivanje
Lupanje srca
Mučnina
Povraćanje Zaštita od Telesna preosetljivost •
Prisilna predstava trudnoće Hipohondrična razneženost
trudnoće
Povremena astazija
Umor
Proždrijivost pri jelu
Grčevi u trbuhu Zaštita od
Otežano pražnjenje porođaja
stolice
Nepodnošenje donjeg
položaja Karakteri reakdje
Bolovi u
nogama Fik- Zaštita od kompleksne prirode u
Sklonost ka tiv- babinja cilju uklanjanja manje
neprestanom ni vrednosti i zakinutosti
ležanju u trom-
postelji boflebit
Skrtost, štedljivost,
Slabost u nogama, zavidljivost, vlastoljublje,
koja podseća na Sećanje na netrpeljivost, strah da se
astaziju i abaziju ustajanje neće ništa postići, ništa
Nesiguran hod posle porođaja završiti, razni pokušaji —
Brzo zamaranje pri kao da nekako treba
hodu smanjiti distancu sve do
jednakosti sa muškarcem
Neprijateljsko,
katkad sadističko
ponašanje prema deci
Brzo zamaranje i
nestrpljenje u društvu Zaštita od
dece materinskih
Nesanica dužnosti
Ekscesi čistunstva
Preosetljivost na
zvuke noću
Lako buđenje noću

136
je prišla jedna siromašna, loše odevena žena i rekla
joj da se ta devojka zove Velika. Zatim je otišla da
se požali majci. Majka joj je dala košaru punu jaja
rekavši da jaja staju 5 guldena. Ona je podigla dva
jajeta iz košare, diveći im se kako su velika i lepa.”
Situacija na klupi, njen umor i kape za kupa-
nje ukazuju na hidroterapiju koju je izdržala pre
dolaska kod mene, koja je trebalo da je oslobodi
nesanice. Dan uoči tog sna prekorela je svoju kćer,
zato što je uzela na upotrebu njen kupaći kostim;
ona zaista, kao u snu, ima dve kape za kupanje ko-
jima se njena kćer takođe češće koristi. Velika je slo-
vensko ime, izvedeno od reči veliki. Kćer ima siov^n-
sku plemićku titulu. Ona loše odevena žena je plemić-
kog roda i zove se Grand-venier. Kao zeua a<AL4.ll—

skog porekla, ona se prema niima dvema os^ća zhH-

nutom. Bila je nezadovoljna što njen muž nije đobio
plemićku titulu, ali iz ponosa nije priznavaia svoju
zavist. Boji se da joj kći može sve uzeti. Imala je
dve kćeri, jedna je umrla, iščezla. Meni se često žali
da je kćer staje toliko novaca. Već joj je poklonila
sav svoj nakit. Još od detinjstva stalno je bila ošte-
ćena u odnosu na druge. I majka ju je uvek zapos-
tavljala, tražila je da joj plati svaku sitnicu, čak i
kad se pacijentkinja udala. Ona, naprotiv, svoju
kćer redovno snabdeva jajima, mlekom, maslacem,
divljači, itd. I pored toga njoj treba toliko novaea.
Pre svog putovanja u Beč zaboravila je da izmiri
neki dug u iznosu od 5 guldena. Dan ranije pisala je
mužu da ga odmah isplati. Uopšte ona uvek mora
odmah da plati, ma šta da kupi.13 Majka se prema
njoj loše ponela, u snu je opominje na zaboravljeni
dug. Uvek je na njoj štedela. U snu dobija od svoie
majke muški atribut (testikule), koje joj je majka
uskratila prilikom rođenja.

u Bojazan da će daljim izdacima biti oštećena, uka-

zala bi na primenu karakternih šablona škrtosti i štedlji-
vosti. Ali ona izbegava te materinske, prema sopstvenoj
oceni, ženske crte, prisiljavajući se da unapred plaća, a
svojom izdašnošću pokazuje se superiomijom od majke.

137
 Opet vidimo kako se iz osećanja ženske uskra-
ćenosti muški protest u snu okreće protiv daljih
oštećenja. Ovaj san pokazuje pokušaj pacijentkinje
da u mislima preduhitri dalja oštećenja i da optuži
kćer da joj je, kao što je nekad učinila njena majka,
sve oduzela i uskratila.
Pohlepa da se takođe sve ima nalazi se i u sle-
dećoj istoriji bolesti, koja još jasnije nego prethod-
na pokazuje kako pacijent tu želju iz ponosa ukla-
nja — „potiskuje” iz svog vidnog polja. Videćemo
kako nastaje neznatna promena uklanjanjem potis-
kivanja i analogije po „Edipovoj shemi”. Iz svih ovih
slučajeva proizilazi da ta pohlepa za posedovanjem
stremi ka najbesmislenijim ciljevima. Takvi boles-
nici imaju samo oči i to izoštrene njihovom željom
za nekom vrstom idealne ravnopravnosti, za sve ono
što imaju drugi u njihovoj okolini, ukoliko su oni
sami isključeni iz tog poseda. I kada bi imali više
od drugih, ipak bi zavideli drugima. I kada bi sve
prigrabili, na čemu zavide drugima, na kraju bi sve
to zlovoljno odgrunuli u stranu, da bi svojoj pohle-
pi postavili nove ciljeve. Na taj način njihova poh-
lepa ostaje večito fiksirana za one ciljeve koje nisu
postigli. Lako je shvatiti da su takvi ljudi nespo-
sobni za ljubav i prijateljstvo. Cesto su vrlo vešti u
pretvaranju i polaze u lov na duše, zato što i druge
osobe vladaju dušama. Stalno se boje da će im ne-
što biti uskraćeno i teže da se unapred obezbede.
Ljubav roditelja koju uživa brat, njegov nakit, že-
nidba brata ili udaja sestre, neka knjiga, uspeh po-
znatih ili čak nepoznatih ispunjava ih pritajenom
srdžbom.14 Brat prvenac, položeni ispit, posed ili vi-
sok položaj brata ili sestre izazivaju kod njih nemir,
glavobolju, nesanicu i teže neurotične simptome.
Njihov stalni strah da se ne mogu izjednačiti sa

14 Tako može pređstojeća udaja jednog Clana porodice

da izazove izbijanje napada ili da pojača neuroze kod ses-
tre, brata ili oca, ako su neurotično disponirani. U tom
slučaju nameštena zaljubljenost može da izgleda kao ,,in-
cestna privrženost”.

138
starijim ili mlađim bratom, može ih onesposobiti
za rad. U tom slučaju pokušavaju da izbegnu svaku
odluku i kritičku primedbu, dolazeći tako u stadi-
jum inhibovane agresije, često počinju na bilo ka-
kav način da se povlače pred životom pozivajući se
pri tom na svoje ad hoc iznađene simptome, među
kojima su mi više puta pali u oči prisilno crvenje-
nje, migrena, razne glavobolje, lupanje srca, muca-
nje, agorafobija, tremor, pospanost, depresija, sla-
bost pamćenja, polidipsija (preterana žeđ), poliuri-
ja (preterano mokrenje) i psihogena epilepsija. Naj-
jasniji je sklop okolnosti kod alkoholizma, morfiniz-
ma i kokainizma, koji se potpuno izleče samo ako
se izgradi socijalno čulo, a splasne sujeta.
U prethodnom opisu istakao sam slučaj mlađeg
ili najmlađeg brata, zato što sam ga najčešće sretao
i zato što se u tom odnosu najčešće javlja rivalisa-
nje. Ali taj slučaj nije isključiv. U toj ulozi sre-
ćemo i stariju braću ili sestre ili jedince, naravno i
devojčice. Rivalisanje može u prvom redu da bude
usmereno na oca ili majku, u čijoj slici se često jav-
lja konkretizovana, željena superiornost. Tada iz te
težnje disponiranog deteta proizilazi želja za stica-
njem uzora, vodeće fikcije želja, a to se već dešava
u doba kada se ne teži za seksualnim zadovoljstvom,
već za suvlasništvom nad nekom osobom ili nekim
tuđim predmetom. Vera u predestinaciju i misli o
božanskoj slićnosti često se izgrađuju kao manife-
stacije superiornih težnji.
Anamnestički se kleptomanija često može shva-
titi kao znak pohote, kao rezultat sadejstva osetljive
ambicije, zavisi, straha od životnih zadataka, isto-
vremenog maštanja o bogatstvu i delimične usahlo-
sti socijalnog pulsa.
Pokatkad pacijent nije svestan svoje vodeće li-
nije. Ponekad ga vidimo kako se trudi da taj životni
putokaz sakrije i da ga učini nejasnim pomoću su-
protnih pražnjenja, kao npr. darežljivošću. Kliničku
sliku nimalo ne menja želja koja ga, na primer, pri-
vlači majci, pa ma koliko dokazivali da je ta naklo-

139
nost seksualno obojena, kađa jednom postane sve-
stan zabranjene bliskosti. Ozdravljenje može naići
tek kada pacijent shvati i ograniči svoju pahlepu za
nedostižnim, za nečim što po prirodi stvari pripada
drugome i kada se oslobodi straha od sopstvenih
životnih problema.
Preterani ponos, koji se bezbrojno sreće u ovim
slučajevima jedva dopušta pacijentu da razume svo-
ju zavidljivost i Ijubomoru. Jasno je da je nasuprot
tome obično suviše snažno razvijena tendencija obez-
vređivanja. Pakost, osvetoljubivost, spletkarenje, a
kod nižeg intelektualnog nivoa sirovije agresivne
tendencije, čak i sadistički i zločinački instinkti u
stvari su pokušaj zaštite od kapitulacije pred real-
nošću,15 kao bedni ostatak koji preostaje kada se
beznadežno napusti korisna strana života. Strah od
posledica, kao npr. živahna zabrinutost za zdravlje
srodnika, realistično zamišljanje kazni, hapšenja i
bede, sve je to odgovarajuća zaštita od ekscesa muš-
kog protesta, koja se može uporediti sa kočnicom
motornih vozila. Kao ekvivalenat zaštite mogu se
javiti i napadi, kao što se u našem slučaju posle
snevanih želja za ubistvom oca i brata javlja psihj-
geni epileptični napad.
Možda tu redovno saučestvuje i motiv prezrene
Ijubavi, stvarajući veoma jaka osećanja mržnje pre-
ma voljenim osobama. S pravom možemo posum-
njati da je ljubav kod zdravih ljudi sposobna za ta-
kav preobražaj. Za to je potreban zbir svih agresiv-
nih impulsa, predimenzionirano i tako reći užare-
no osećanje ličnosti takvih ljudi, jer samo tako se
može poželeti da se ovlada dušom neke druge oso-
be i protiv njene volje. Pošto neurotičar takođe ho-
će sve da ima, on postaje slep za prirodne prepreke
i ukoliko oseti da je prezrena njegova „ljubav”, po-
15 Ako se strah od stvamosti odnosi na seksualni pro-
blem, onda iz toga često rezultira perverzija. Vidi: A. Ad-
ler, Das Problem der Homosexualitdt, 1. c. — Strah od bav-
ljenja pozivom lako se pretače u život u dokolici, poroku
i prestupu.

140
gođena je njegova najosetljivija vodeća životna li-
nija. To ga navođi na bezobzirnu osvetu: Acheronta
movebo! (Pokrenuću Aheron!)
Ako smo u nedoumici na koju od dve osobe pa-
cijent pretenduje, na oca ili na majku, ponekad is-
tina može biti suprotno od onoga što pacijent tvr-
di. Po pravilu bi bilo isuviše bolno samom sebi pri-
znati „prezrenu” ljubav. Cini mi se da sledeći opit
daje egzaktan rezultat — pacijent se postavi tačno
između osoba koje su u pitanju, i posle nekog vre-
mena može se opaziti da se priblizio osobi koju više
voli. Samo je u pokretu istina.
Tako sam u slučaju sledećeg pacijenta, čiji opis
sledi u izvodu, mogao da se uverim da je osećao
veću privlačnost u odnosu na majku, iako je izgle-
dalo, nasamo u ordinaciji, da mnogo više voli oca.
Cesto je grdio majku tako da nije bilo dana da se
s njom ne bi posvađao. Prva faza socijalne vezanosti
deteta uvek je vezanost za majku, vezanost za oca
uvek predstavlja drugu fazu, koja nastaje posle ne-
ke tragedije, kada je detetu oduzeta majka. (Obično
rođenje sledećeg brata ili sestre.)
Ni ovde nije nedostajala pojava, koja se često
zapaža u neurozi, naprotiv, bila je jasno izražena —
snažno pomeranje pedantne karakterne crte koja
je, kao izviđačka četa u ratu, preuzela zadatak da
dođe u dodir sa „neprijateljem”. Neprijatelj je u
prvom redu bila majka, tako da su se redovno zapo-
devale svakodnevne borbe, zato što nije bilo moguć-
no uvek potpuno voditi računa o pacijentovim pre-
teranim pedantnim zahtevima prilikom obeda, pri
nabavci rublja i odela, prilikom pripremanja vode
za kupanje i postelje. Tako je naš pacijent stekao
operativnu bazu, iz koje su poticali svi njegovi zao-
bilazni pokušaji, proračunati da majku sasvim pod-
ja/rmi. Opet srećemo jednu neurotičnu karaktemu
crtu kao odbrambeni mehanizam, pomoću kojega
pacijent hoće da pravilno oceni svoj V čin, da verno
očuva svoju shemu, da bi i on takođe ovladao maj-
kom, kao što smatra da je zapazio to kod oca. ,,A

141
 ako nećeš milom, onda ćeš silom!” Ovakav način
razmišljanja obuzeo ga je još u detinjstvu, i tako se
uskoro našao naspram majke pun nepoverenja, vre-
bajući na poniženja, na favorizovanje drugih, pun
napete energije i sumornog iščekivanja, da li će mu
ipak još poći za rukom da je prigrabi samo za sebe.
Ne zato što je voleo i hteo da je ima, već zato Sto je
hteo da ima i nju, kao tolike druge stvari, igračke
ili bombone, koje uopšte nije naročito cenio, već bi
ih čim bi jednom postale njegovo vlasništvo, zabo-
ravljene ostavljao u ormaru. Tako mu posedovanje
majke nije bilo svrha sama po sebi, niti je njegova
žudnja bila libidinozna ili čak seksualna, već su mu
majka i njena udaljenost postali simbol i merilo
stepena njegove zapostavljenosti. I pošto je sa tim
istim karakternim crtama pokušavao da primi i os-
tali svet, nepoverljivo, preosetljivo i sa istim turob-
nim očekivanjem razočaranja, rasplinjavao mu se
svaki uspeh i svako zadovoljtsvo u susretima i )d-
nosima sa ženskim rodom. Zapažao je samo ono
što je bilo protiv njega, protiv njegovog uspeha, dok
je ono što bi postigao, gubilo svaku draž. Na život-
ne probleme odgovarao je gradnjom i sklopom svoje
neuroze. Smatrao je da je znatno zakinut, taj oduze-
ti deo simbolično je izražen u gubitku majke.
Ovu čestu kliničku sliku izdvojio bih kao ,,kon-
fliktnu neurozu”. Te najčešće teške pojave proizila-
ze iz osobenog stava pacijenta prema bližnjima, koji
ga karakteriše kao mizantropa i na svakom koraku
dovodi do konflikata. „Konfliktnu neurozu” gotovo
redovno prate i prisilne pojave. Osim toga, pridru-
žuju joj se i napadi straha i histerične krize. Njen
zadatak je da pacijenta ispuni uzbuđenjima, preo-
kupira i učini nesposobnim za život.
Da li je taj pacijent, koji je patio od stanja stra-
ha, migrene i depresije, mogao biti izlečen, da mu je
opet vraćena majka? U vreme kada pacijent dođe
lekaru, taj bi pokušaj bio uzaludan. Ni najpopust-
ljivija majka — a mnoge su trajno otuđene od svog
sina — ne bi mogla da skupi toliko strpljenja i po-

142
 žrtvovanja koliko pacijent zahteva u svom beskraj-
nom nepoverenju i u svojoj pohlepi za moći. Kao
uvek spremni povod za neprestane ljutnje i nevolje
ostaje još jednako prošlosti sećanje na ranija li-
šavanja.16 Taj pokušaj bi možda u detinjstvu i uspeo,
kao što uopšte pedagoško rešenje tog specijalnog
neurotičnog problema leži u postepenom prosveći-
vanju i osamostaljenju deteta, u pogodnom smiri-
vanju u vezi sa njegovom budućnošću i u nrofn*v<d.
Nesigumost je ono što takvoj deci sprečava pogled
u budućnost, nesigurnost, čiji su nam orgai^^u i
psihički izvori već poznati.
Jedan od izvora nesigumosti bio je taj što se
naš pacijent kao dete, još kao dojenče, lako trzao i
plašio. To prestravljivanje odojčadi, često već tuma-
čeno kao nervoza, očigledno je organsko nasleđe
i, prema mojim zapažanjima, vezano je za nasleđe-
nu osetljivost — manju vrednost — organa sluha,
tako da se takva deca trzaju na šumove i zvuke, na
koje druga deca ostaju mirna.17 Ta upadljiva zastra-
šenost za nas je znak urođene preosetljivosti sluha,
znači pojavu organske manje vrednosti kojoj od-
govaraju porodična oboljenja uha, ali i prefinjenost
sluha, često i nadarenost za muziku. Sto je naš pa-
cijent u 6. godini života preležao teško zapaljenje
srednjeg uha, u toku kojega je morala da se izvrši
paracenteza bubne opne, sve se to potpuno slaže sa
shvatanjem teorije o manjoj vrednosti organa. Otu-
da i razvitak izvanredne muzikalnosti i neobično
finog čula sluha, koje ga je tako reći kvalifikovalo
za osluškivanje. Posledica ove prefinjenosti organa,
opterećene usmerenom pažnjom je, u svakom slu-
čaju, da se kod deteta razvija tenđencija prisluški-
vanja, radoznalost, što sve spada u sferu čula sluha,
16 I u braku ima takvih konfliktnih stavova kojl po-
državaju neurozu. Cesto se uzročno sreću kod impotencije,
frigiditeta, straha, agorafobije, itd.
17 Preosetljivost čula mirisa, ukusa, vida i senzabilite-
ta kao znak organske manje vrednosti i varijacija takođe
se često sreće kao sumnjiv dar prirode pošto, kao i sma-
njena osetljivost, može da oteža socijalno formiranje.

143
pogotovu ako je dete i iz drugih razloga postalo nesi-
gurnije. Uslovi te nesigurnosti, od koje je pacijent
pokušavao da umakne pomoću radoznalosti, nala-
zili su se u slabijem razvitku njegovog intelekta na-
suprot starijem bratu, kome je služio kao objekt za-
dirkivanja a često ga pravio i budalom, što obično
ide na štetu vaspitanja. Pacijent se takođe seća da
je jedno vreme patio od onog oblika kriptorhizma,
gde se jedan testis povremeno vraća u trbušnu du-
plju kroz otvoreni preponski kanal. Ova okolnost,
bolja razvijenost genitalija kod starijeg brata i nje-
gova ranija maljavost, naveli su ga na pomisao da
je možda devojčica. Do kraja četvrte godine života
nosio je ženske haljinice i verovatno iz tog vremena
je poticao njegov strah da nije kao otac ili brat i
da neće postati potpunim muškarcem. Jača razvije-
nost dojki bitno je pojačala njegovu nesigurnost.18
Da je dugo vremena proveo u neizvesnosti o razlici
polova, proizilazi iz jednog doživljaja koji nije mo-
gao da zaboravi zbog toga što su mu se svi smejali
kada ga je ispričao. Naime, on je u parku spazio
jednu devojčicu kako mokri, pa je kod kuće ispri-
čao da je video jednog dečaka koji od pozadi mo-
kri.19
To rano doba bilo je merodavno za njegov stav
prema porodici a kasnije i prema svetu. Smatrao
je sebe oštećenim, a njegovo osećanje manje vred-
nosti nije našlo kompenzaciju u porodici. Njegova
želja, težnja da oponaša brata, oca ili nekog drugog,
koga je smatrao jakim, sposobnim i snažnim, tako

“ Treba obratiti pažnju na manju vrednost endokri-

nih žlezda kao organski nadražaj za neurozu. Vidi: Orga-
nische Grundlagen der Neurose, u delu Prazis und Theo-
rie der Individualpsychologie, 1. c. Individualna psihologija
sme da polaže pravo na to daje utvrdila vezu između ma-
nje vrednosti organa i disponiranosti za neurozu i psihozu.
w Prvobitna nesigumost seksualne uloge igra, kako
to već godinama naglašavam (vidi: Uber neurotische Dispo-
sition, u Heilen und Bilden, 1. c., i sledećim radovima) glav-
nu ulogu u razvitku neurotićne psihe, kojoj kasnije služi
kao simbol i pooštrena operativna baza u borbi za neuro-
tičnu prevlast

144
se silno razrasla i ođvela ga na one puteve gde je
često dolazio u konflikte sa roditeljima. Postao je
nevaljalo, jogunasto dete, a tako se nije mogla oče-
kivati nežnost od strane roditelja. Njegove želje su
neizmerno rasle, nepoverljivo i sa sve većim gnevom
pokušavao je da se zaštiti od svakog omalovažava-
nja i to čak i u doba kada je već mogao da bude
miran što se tiče sopstvene polne uloge. Ali sada se,
usled razvitka njegovih karaktemih crta, koje su us-
lovljavale i lošiji napredak u školi, njegov položaj
u porodici formirao tako nepovoljno, da je sa svo~
jom prefinjenom preosetljivošću s pravom mogao
da se smatra zapostavljenim. Tako više nije mogao
da nađe normalan put. A da je to osećanje zapostav-
ljenosti još jednako percipirao po analogiji ženske
uloge, proizlazilo je već iz prvog njegovog sna tokom
terapijskog postupka. Taj san je glasio: „Cinilo mi
se kao da posmatram kako jedan majmun doji dete.”
Brat ga je često poredio sa majmunom zbog
njegove obilne maljavosti, koju je, uostalom, s po-
nosom pokazivao. Majmun koji doji dete, prema to-
me ženka majmuna, to je on sam. To znači da on
oseća i vidi sebe u ženskoj ulozi, pri čemu se doje-
nje može shvatiti kao ukazivanje na njegovu gine-
komastiju (razvijene dojke), o kojoj je bilo reči pri-
likom tumačenja sna. To bi bila ženska linija, koju
sam utvrdio za mnoge snove, nasuprot koje se na-
goveštaj obilne dlakavosti može shvatiti kao znak
muškog protesta. Pacijent se, dakle, podvrgava le-
čenju izjavljujući da se oseća zapostavljenim, a iza-
branom slikom nam pokazuje da tu manju vrednost
smatra ženskom.
Uzgred bih želeo da ukažem na to da san često
bira slike ili način izražavanja koji pokazuje istovre-
meno prožimanje sa ženskim i muškim karakterima.
U ovom slučaju majmun, čije dojenje treba smatrati
ženskim, a dlakavost istovremeno muškim karak-
terom. Takvi izražajni oblici, za koje sam utvrdio
da pripadaju psihičkom hermafroditizmu, mogu se
svesti na dva olakšavajuća uslova: 1. oni odgovaraju

10 A. Adler, II 145
 infantilnoj nesposobnosti poznavanja polova; 2.
kategorija vremena je uz jaku apstrakciju u snu pot-
puno ili gotovo potpuno isključena, slično kao u
drugim slučajevima kategorija prostora, tako đa se
sažimaju dve misli, koje bi vremenski ili prostorno
trebalo razdvojiti — u našem slučaju: ja se osećam
kao žena a hoću da postanem muškarac.
Nametljivost, sa kojom nam ovaj prvi pacijen-
tov san ukazuje na njegovo osećanje manje vredno-
sti, tako reći kao reakcija na početak terapije, tre-
ba naravno razumeti kao obaveštenje (avis) leka-
ru: Moja bolest — napadi nesvestice i radna nespo-
sobnost — samo je obezbeđenje od poraza u V činu.
Ja sam nemoćan i nesposoban kao dete i čeznem za
ljubavlju, za majmunskom ljubavlju, kakvu vidim
u snu. Mi dopunjujemo, da je nemoćan iz principa
da bi bio mažen kao dete, što posle svojih napada
približno i postiže; a nesposoban da bi ga uvek zbri-
nuli sa hranom, da ne bi zaboravili, da on celog ži-
vota mora biti obezbeđen nežnošću i — testamen-
tom.
Njegovo trzanje prilikom iznenađnih šumova,
tj. njegova hiperakuzija posebno se javila u ulozi
posrednika da bi mogao da postigne svoj cilj. Nje-
gov postavljeni finale, željena nadkompenzacija ose-
ćanja zapostavljenosti, sastojao se u osvajanju sve-
kolike ljubavi roditelja, posebno nedostupne majke.
Stoga je nadohvat zgrabio i iskoristio đate doživljaje
— zastrašenost kada se ispaljuje plotun koji je čuo
na vojnim pogrebima, kada začuje huk i oštar pisak
lokomotive, kada ga iznenada napadne brat ili drug
u igri, što je sve trebalo da deluje na majčino srce.
Finale koje mu je lebdelo pred očima povlačilo je
za sobom fiksaciju hiperakuzije, koja je i danas ak-
tuelna. Kao i kod histerije, ta tendenciozna hiper-
senzitivnost veoma je pogodna da objasni kako ne-
sigurnost prisiljava pacijenta da pruži svoje pipke
što je moguće dalje, kao što to čini i sa prenapetim
karaktemim crtama. S druge strane, ta zastrašenost
je tištala njegovo osećanje muškosti, izazivajući kod

146
njega ženska osećanja. Zato je u mnogim drugim od-
nosima pokušavao da pokaže hrabrost i neustrasi-
vost, što mu je i polazilo za rukom.
Otkrivanje njegove želje za materinskom lju-
bavlju nije imalo naročitog uspeha. Njegovi napadi
su nailazili u otprilike istim intervalima, samo što
ih je pacijent sada premestio u postelju, a to samo
zato da bi se obezbedio od terapijskih zahvata, po-
što se sada više nisu mogli tako lako, kao na poč?-
tku, utvrditi provokativni uzroci njegovih napada
nesvestice. Ovi napadi su uvek nailazili u vezi sa do-
življajima koji su degradirali pacijentovo osećanje
ličnosti; sada sam bio prinuđen da te doživljaje
rekonstruišem iz njegovih prisećanja i snova. Paci-
jent je, doduše, nevolju pretvarao u vrlinu, pa je
ovu promenu isticao kao poboljšanje, terapijski us-
peh, očekujući da će tako steći moje simpatije, korist
koju bi, kao i neuzvraćenu ljubav, osećao kao svoju
superiornost. Zelja da stekne to osećanje moći, uči-
nila ga je vrlo druželjubivim, Ijubaznim u kontaktu
sa stranim osobama.
Sada bi neko mogao da kaže đa se zbog mog
drugačijeg shvatanja nije jasno ispoljio Edipov kom-
pleks, bar ne tako jasno, kako bi ga npr. prika-
zao Frojd. Tome bih morao da se veoma energično
suprotstavim. Upravo je ovaj slučaj, kao retko koji,
bio pogodan da se bezobzimo prikažu seksualno obo-
jene težnje u odnosu na majku, dok pacijent nije
nikad oklevao da svoje često neprikrivene Edipove
snove iznese kao dokaze seksualnih težnji. Takvih
snova bilo je mnogo. Tako je na primer sanjao:
„Posle sastanka sa jednom damom odlazim na
ulicu.” Dama je predstavljala njegovu majku, kao
što je proizilazilo iz nekih pojedinosti. Ulica je uka-
zivala na prostituciju. A „rendez-vous” je bio sa-
stavni deo jednog svesnog sećanja i odnosio se na
devojku koja je odbila da se ponovo vide; ovo od-
bijanje je, prema tome, izjednačuje sa majkom. On
nije mogao da upliviše na devojku jer je, po svome
mišljenju, bio lišen muškog osećanja moći, i u pro-

147
testu je i majku i devojku ponizio do nivoa prosti-
tutke a potom i sve žene kojih se zapravo bojao, pa
je shodno svom osećanju manje vrednosti, težio kru-
govima prostitucije.20
Isto tako jasno se i u drugim snovima probijao
„Edipov kompleks” gde je tek uvođenje u psihičku
konstelaciju omogućavalo da se prepozna seksual-
nokao žargon, kao modus dicendi. Sanjao je ovako:
„Sedirn za jednostavnim stolom od mrkog drveta.
Jedna devojka mi donosi veliku posudu sa pivom.”
Sto ga podseća na jedan podrum u Nirnbergu;
tamo je putovao radi nekog naučnog poduhvata koji
ga je odveo i u germanski muzej. — U isti smer —
germanstva — vodile su ga misli na veliku posudu
sa pivom. Unapred je shvatljivo da je ovaj izvanređ-
no muzikalni pacijent došao u Nirnberg sa jakim re-
miniscencijama na Vagnerove „Majstore pevače”.
Kad je to pomenuo, počeo je đa traži neku scenu iz
Vagnerovih opera, gde neko pije neko piće. Najpre
mu je pao na pamet Tristan, a zatim Zigfridov dola-
zak na Gunterov dvor. U obema scenama junak pije
ljubavni napitak. Tako je pacijent osećao da je maj-
ka nekim čarolijama pobudila njegovu zagonetnu na-
klonost prema majci. Najzad mu je pao na pamet
Zigmund, kome njegova sestra Ziglinda sažaljivo
pruža rog sa medovinom. Prema tome, smisao ovoga
sna glasi: progovorio je glas krvi, majka ga prihva-
ta iz sažaljenja, on je junak koji otima ženu mu-
škarcu (ocu). Slutnja incesta kao kod Vagnera — pa-
cijent žudi kao pijanac za svojom majkom.
Ali pacijentova psihička situacija dospela je u
„ženske vode”. Njegov stariji brat vratio se kući s
puta i dočekan je sa puno ljubavi. A kako je s
njim bilo drugačije kada se pre izvesnog vremena
vratio sa puta po Nemačkoj! Pomisao: ja sam ošte-
ćen! snažno se pojačala usled dočeka brata i u snu
je pokušao da se spase, prelazeći na mušku liniju.

* Vidi lndividuelle Psychologie đer Prostitution. U:

Praxis und Theorie der Individualpsychologiet 1. c.

148
 Bio je to pokušaj koji je morao i trebalo da pretrpi
neuspeh! Iste noći imao je napad.
Svrha tog napada bila je skretanje majčine než-
nosti i sažaljenja na pacijenta. Sa ocem je to išlo
lako. Ali i majka bi zaboravljala njegove ljubomor-
ne, često grube izlive gneva, čim bi ležao bez svesti,
i dugo bi sedela kraj njegove postelje. Tako je za-
dovoljavao svoju želju da sve ima, da ima sve kao
brat i kao otac. Preobražaj oblika njegove prvobitne
fikcije koja je glasila: neću biti potpun muškarac
— dospeo je do pomisli: hoću i ja da imam majku
kao otac, da je posedujem kao brat. Da bi mogao
da krene sa potrebnom energijom, bilo mu je potreb-
no da duboko oseti svoju naklonost prema majci i
stoga je u mislima i izgradio potrebnu naklonost.
Pravu svrhu njegove čežnje prema majci poka-
zala je dalja analiza, koja je otkrila presudnu tačku
u njegovom osećanju nesigumosti. Kada se u detinj-
stvu majka sve više udaljavala od njega, kao mnoga
deca u sličnoj situaciji, počeo je pomišljati da on i
nije dete te porodice. Bajke o Snežani i Pepeljugi
verovatno često daju osnovnu hranu ovim dečjim
maštanjima. Jednom, kada se razboleo njegov sta-
riji brat, majka se nije odvajala od njega. Od tada
je našeg pacijenta neprestano nešto izazivalo da
teškim napadima nesvestice, kakve je video kođ
strica, proveri da li će kod roditelja a posebno maj-
ke progovoriti glas krvi. Ta proveravanja vršio je sa
pravom neurotičnom nezasitljivošću, i tako se i u
ovom slučaju vidi potpuno razlaganje Edipovog kom-
pleksa, njegova suština u obliku izgrađene fikcije,
njegova uslovljenost kao izražajnog sredstva muš-
kog protesta protiv osećanja nesigurnosti i manje
vrednosti, njegova zavisnost od neurotične tenden-
cije obezbeđenja „želje da se ima sve”.
Kompromis često iznuđava unutrašnja protivu-
rečnost, koja često dolazi do izražaja kod ovog obli-
ka muškog protesta, zatim moralna osuda nekog pD-
stupka, koja odgovara načelu „želje da se ima sve”,
ali i jači uvid u neispunjivost ili strah od odluke koja

149
 bi mogla da nanese štetu pacijentu. Ovo se najbolje
može izraziti rečima: pola i pola! Pacijent traži izlaz
iz dileme i tim putem dolazi do onoga: Divide et im-
pera! (Podeli pa vladaj!) Ponekad je taj put utrven
mogućnošću dominiranja. Pri tom ponekad dolazi do
jakih kulturnih, ali i utopijskih otisaka osećanja
jednakosti i pravdoljubivosti.

150
 II
NEUROTICNO PROSIRENJE POMOCU ASKEZE, LJUBA-
VI, PRETERANE 2ELJE ZA PUTOVANJIMA, PRESTU-
PIMA. — SIMULACIJA I NEUROZA. — OSECANJE MA-
NJE VREDNOSTI 2ENSKOG RODA. — SVRHA IDEALA.
— SUMNJA KAO IZRAZ PSIHlCKOG HERMAFRODITI-
ZMA. — MASTURBACIJA I NEUROZA. — INCESTNI
„KOMPLEKS” KAO SIMBOL DOMINACIJE. — SUSTINA
SUMANUTOSTI.

U sledećim razmatranjima pokušaću da poka-

žem kako kompenzatoma osnovna ideja „želje da se
ima sve” može da skrene sa pravog puta da bi na
stranputicama ili nekim zaštitnim mehanizmom pod-
stakla neurotična, prestupnička ali i stvaralačka
dela, da bi najzad stigla do svog cilja i na neki na-
čin sprovela uzdizanje osećanja ličnosti ili bar spre-
čila njegovu degradaciju, jer sve dotle neuroza ostaje
produktivnom. Već nam štedljivost, oskudica i aske-
za mnogih neurotičara ukazuje na takvu stranputi-
cu, na koju pacijent lako zaluta kao da je samo na
taj način imun od opasnosti. On onda dela strogo
prema tim fiktivnim vodećim linijama, veruje u
njih, i u slučajevima naročite nesigumosti pojačava
svoje nenormalno biće sve do psihoze. U melanholi-
ji, gde dominiraju ideje osiromašenja, pacijent una-
pred prima stanje kojega se plaši da bi time izbe-
gao stvamu opasnost, i slično kao kod hipohonđri-
je, pokušava da realizuje fikciju, podvlači svoje ose-

151
ćanje manje vrednosti a svoje patnje koristi za za-
štitu osećanja ličnosti. I slučajevi prisilnog kupova-
nja, fetišizam, neurotična kolekcionarska strast i
kleptomanija javljaju se kao manifestacije ove po-
hlepe da se ima sve. Pri pokušaju da se umakne od
osećanja oštećenosti uvek je prisutna sklonost pro-
bijanja granica, koje je postavila realnost duž fik-
tivne vodeće linije. Pri tom se uvek javlja percep-
cija prema strogo prenosnoj suprotnosti „gore—
dole”, koja pacijenta često navodi da preduzima na-
glašavanja i potenciranja, pomoću kojih treba da se
dokaže da je muškarac. Za to je naročito pogodan
seksualni simbol kao sredstvo izražavanja, čije raz-
laganje pokatkad pokazuje potencirane muške sim-
bole duž čudnih stranputica. Ovde se ređa neurotič-
ka lažljivost, hvalisavost, hohštaplerstvo, isto tako
pokušaji da se igra vatrom ili ljubavlju, da se ide
do ivice ponora, da bi se date granice pomerile što
je moguće dalje. Bezazlenija pojava je patološka
želja za putovanjima, koja se može izopačiti u be-
žanje od kuće (fuga) neurotičnih i psihotičnih osoba.1
U uzoru ovih neurotičara redovno se sreće ideal lič-
nosti čiju veličinu pokušavaju da dostignu imitira-
njem ili prkosnim, negativističkim ponašanjem. Isti
smer razrastanja muške moći do krajnjih granica
nalazi se u osnovi i neprestane sklonosti da se sluša
ili čita detaljan opis jezivih postupaka, koji i izazi-
vaju užas, da se gledaju ili vrše takve radnje. Cest)
se javljaju telepatske i spiritističke sklonosti, suje-
verje i verovanje u čuđa.
Sto više dolazi do izražaja ova težnja za bez-
vrednim posedovanjem, tim ta težnja jače falsifikuje
normalne sklonosti i vrednovanja, recimo, kao što
je ljubav prema prirodi samo gluma, ali preterano
izražena, kada neki turista hoće da ima značke svih
planinskih vrhova na svom šeširu. Leporelov spisak

1 Gotovo uvek nalazim, kao osnovnu tendenciju fuge,

vagabundstva mladih neurotičara i zapuštenih osoba, mi-
sao: na mene morate bolje paziti! Prema tome, nezadovolj-
stvo i pritisak na okolinu.

152
nam pokazuje tu pohlepu u odnosu na ljubav, a sa
Don Zuanom se može porediti Mesalina, nimfoman-
ka, kojoj neprestano izgleda da je nezasićena i ošte-
ćena, zato što su u ovom neurotićnom obliku nedo-
voljne realne mogućnosti zadovoljenja. Pri tom je
od bitnog značaja sputavanje i obezvređivanje part-
nera, isto tako i strah od jednog jedinog superior-
nog partnera.
„Draga dušo, gde samo nisam bio”, odgovara
Imermanov (Immermann) Minhauzen na pitanje da
li poznaje neko daleko mesto. Realno zadovoljenje
u igri, pri jahanju, vožnji, trkama ili u avijaciji po-
tiče u svojoj najdubljoj osnovi iz prisvajanja i doko-
pavanja nekog poseda. Stoga svako dete hoće da
bude šofer, kondukter, avijatičar, pa čak i car, uči-
telj, da bi vladao drugima i da bi stvorio vidljivi,
konkretni izraz svoje superiornosti, hoće da posta-
*
ne lekar, da bi zaustavio smrt i proširio granice
života, general da bi vodio vojsku, ili admiral da bi
zapovedao moru.
Laž, krađa i drugi dečji prestupi su pokušaji ta-
kvog proširenja granice na nekorisnoj strani života.
Ali to se obično svodi na maštanja i sanjarenja. An*
keta, koju sam sproveo u jednoj višoj ženskoj školi,
pokazala je da se svih 25 devojaka sećalo sitnih kra-
đa.2 Anketom sam obuhvatio i nastavnicu. Prilikom
detaljnijeg razmatranja proizilazilo je da je podsti-
caj ove težnje za superiomošću poticao iz nepodnoš-
ljive razdražljivosti koja je, opet, proistekla iz ose-
ćanja manje vrednosti. Pod takvom prisilom dete
često postaje radoznalo, oblapomo, znatiželjno, po-
kušava da spozna svoje mane i da stvori prostor za
razvitak sopstvene ličnosti. Nedostaci, bolesti, oseća-
nje nesigurnosti i manje vrednosti često izazivaju,
analogno prisilnoj organskoj kompenzaciji, buran
razvitak psihičke nadgradnje. Jatgair (Jatgeir) kaže
u Ibzenovom Pretendentu na presto: „Obdaren bo-
2 Kolegi Veksbergu (Wexberg) imam đa zahvalim na
saopštenju o jednoj izmišljenoj krađi koja simbolično pred-
stavlja pobedu nad ocem.

153
lom postadoh narođni pesnik (skald).” Na velikom
broju primera lako se može dokazati da naročito iz-
raženo osećanje manje vrednosti priprema nagon
za istraživanjem, ili da „početni akord umetničkog
života — kasnijeg uzora mirne harmonije umetnosti
i života — počinje oporom disonancom” (B. Litz-
mann, Clara Schumann). Klara Suman je do svoje
osme godine patila od gluvonemosti.
*
U Psihoterapiji neuralgije trigeminusa opi-
sao sam drugi način, kako su deca često superiomija
od svojih roditelja. Ovaj način se sastoji u tome što
se u sećanju na ranije mane ili podražavanjem tuđih
nedostataka stanje prividne tuposti, slepila, gluvo-
će, hramanja, mucanja, noćnog umokravanja i defe-
ciranja, nespretnosti, inapetencije, povraćanja, lenjo-
sti i zapuštenosti fiksira u borbi za superiornost ili
kao osveta. Iz ovih pripremnih psihičkih stavova
sa kojima dete odgovara na osećanje degradacije,
psiha postepeno uobličava psihičke pripravnosti,
koje u neurozi formiraju simptome shodno smerni-
ci: delaj tako kao da moraš samo pomoću ovog nedo-
statka i pomoću ovog defekta sebi da pribaviš sigur-
nost i superiornost. Taj način da se nečim neprijat-
nim skrene pažnja na sebe jasno cilja na zadovolje-
nje sujete i redovno stvara porodici teške probleme.
Pored toga deluje i kao osveta za uskraćenu ravno-
pravnost. Razlika od simulacije često se sastoji je-
dino u tome što razmišljanje ne izaziva fenomene
već što se gotova simptomska spremnost kao au-
tomatska zaštita od straha i degradacije pridodaje
postojećem upamćenom posedu, otprilike kao što je
manuelna spretnost virtuoza uvek spremna da rea-
guje na odgovarajuće zahteve.*4 Mnoštvo neurotičnih
simptoma, kao npr. crvenjenje, glavobolja, migrena,
nesvestica, bolovi, tremor, depresija, egzaltacija itd.
mogu se svesti na ove pripremljene psihičke stavove.
* Vidi: Prazis und Theorie der Individualpsgchologie,
1. c.
4 Iz toga sledi da dijagnostika simulacije mora da is-
ključi analognu neurotićnu iklonost u dotadašnjem životu.

154
 I kod normalno usmerenog cilja odgovor na
neke zahteve ne daju uvek misli i govor, već gotovo
redovno i delovi tela, cirkulatorni aparat, organi za
disanje, itd. Primeri za to su smeh, plač, mimika, ili
kad neko širom otvori usta i oči od iznenađenja. Pri-
likom postavljanja poznatih šaljivih pitanja: „Sta je
kompaktno?”, „Sta su zavojite stepenice?” ili »Sta
je to crkveni toranj?”, zapaža se čitava skala po-
kreta. Nije drugačije ni kod prethodnih pogreški,
samo je tu sistem rašireniji i prikriven.
Jedna od činjenica koju sam utvrdio zahvaljuju-
ći svome načinu posmatranja odnosi se na manje-
-više svesno osećanje manje vrednosti kod svih de-
vojaka i žena koje su ga stekle prema muškarcima
posredstvom svoje „ženstvenosti”. Njihov duševni
život se usled toga toliko menja da uvek pokazuju
crte „muškog protesta”, i to većinom u skrivenom
obliku, preko prividno ženskih, manje -vrednih crta,
kako su opisane u prošloj grupi. Vaspitanje kao i
potrebne pripreme za budućnost prisiljavaju ih da
svoju superiornost, svoj „muški protest” rezignira-
no i potajno izraze. Pa ipak su crte „emocionalnosti”
(Hajmans — Heymans) dovoljno jasne: dominacija,
škrtost, zavist, kaćiperstvo, sklonost ka surovosti,
itd., padaju toliko često u oči tako da se lako mogu
odgonetnuti kao kompenzatome muške crte, sređe-
ne prema muškoj smernici. Parkes Veber (Weber,
Lancet, 1911) našao je posle mene osnovu histerič-
nih fenomena u ovoj vrsti zaštite od degradacije.
I sklonost ka prestupu treba razumeti kao pro-
boj muškog protesta kod osoba, čiji kompenzirni
ideal iznuđava fiktivnu smemicu koja obezvređuje
život, zdravlje i imanje bližnjega. U slučaju poveća-
ne nesigurnosti, prilikom lišavanja, omalovažavanja,
pretećeg gubitka osećanja ličnosti, kao i prilikom
napomih pokušaja da se bude „gore” i da se obezbe-
di svoja superiornost, takve će osobe, čije je oseća-
nje manje vrednosti tražilo kompenzaciju u afektiv-
noj spremnosti, pokušati da se približe svome idealu
ličnosti pomoću nekog prestupa, idući principijelno

155
za svojom smernicom, apstrahujući stvamost. Dr A.
Jasni (Jassny) je godine 1911, u Arhivu za kriminal-
nu patologiju, izvanredno razjasnio ovaj mehanizam,
koji je najupadljiviji kod zločina u afektu, zločina iz
navike i zločina iz nehata žena prestupnica. Ovde bi
trebalo dopuniti da put zločina otkriva veliku nesi-
gumost zloćinca pri pokušaju da na korisnoj strani
života dovede u sklad osećanje sopstvene vrednosti
sa osećanjem zajednice.5
Izvanredan značaj Ijubavi u ljudskom životu
ima za posledicu da se neurotična pohlepa za pose-
dovanjem redovno meša u odnos muškarca i žene i
tamo razvija neprijatne tendencije koje onda teže
da se previdi stvarnost i da se preduzmu pokušaji
čiji je cilj uzdizanje osećanja ličnosti. U biću je neu-
rotičara težnja da osećanje manje vrednosti umanji
neprestanim dokazima svoje superiornosti. Voljena
osoba treba da se odrekne svoje ličnosti i da potpu-
no nestane u njemu ili njoj, treba da postane sred-
stvo za uzdizanje sopstvenog osećanja lićnosti. Bila
bi dobra proba prave ljubavi, slobodne od neurotič-
nih tendencija, da li jedan partner može da podnese
da drugi zadrži svoju vrednost i da ga u tome čak i
pomaže. Takav slučaj je redak. Baš u odnosu polova
javlja se gotovo redovno ispitivačka, radoznala, ne-
poverljiva, samovoljna i sebična crta koja nepresta-
no ometa zajednički život pun ljubavi. Neprestana
želja uzimanja, posedovanja umesto davanja. Ovde
su uvek aktuelni principijelni zahtevi, uzajamno se
smenjuju misli i osećanja, pri čemu je stalno za-
stupljeno rivalisanje. Izgleda kao da se oba pola na-
laze pred zagonetkom, čije rešenje hoće da nađu po
svaku cenu. Analiza tada redovno otkriva strah od
seksualnog partnera a time i borbu za prevlast kao
posledicu osećanja manje vrednosti. Ali Ijubav i
brak nisu pogodni za tu borbu. Oni imaju svoju lo-
giku, a neobični zahtevi i borba za prevlast samo ih
razbijaju.
5 Vidi: A. Adler, Verbrechen und Neurose. U Bd. II
iz: Praxis und Theorie der Individualpsychologie.

156
 Delimično smo već upoznali ovu borbu na skri-
venim putevima u slučajevima sa potenciranim ose-
ćanjem manje vrednosti, kod urođene organske in-
feriornosti, kod razmažene ili nevoljene dece.6 Ve-
ćim brojem neurotičnih sklonosti vrši se zaštita dok
se izvesne karakterne crte potenciraju da bi se osta-
lo u tesnom dodiru sa „neprijateljem”. Od ovih crta
možda su u socijalnom pogledu najznačajnije nepo-
verenje i Ijubomora, kojima se istovremeno prid>
daju pohlepa za vlašću i nepopustljivost. Već prema
predistoriji pacijenta, prema njegovim upotrebivim
prethodnim vežbama i tendenciozno vrednovanim
sećanjima jasnije će se istaći čas jedna čas druga
osobenost. Sve su one pod pritiskom fiktivnog kraj-
njeg cilja, snažno izbijaju kad zapreti gubitak ose-
ćanja ličnosti, ili su još efikasnije kada ih ponos po-
tisne u nesvesno. U svim slučajevima one raspolažu
neurotičnom spremnošću, koja čas kao depresija, čas
kao strah od samoće, kao agorafobija, kao nesani-
ca i stotinu drugih simptoma treba da prisile ,,pro-
tivnika” da položi oružje. Najjači moralni principi,
kao npr. fanatična istinoljubivost, imaju istu vred-
nost kao npr. manija za dopadanjem i brakolomstvo
kao čin osvete, gde osećanje poniženosti zahteva
ponovno uspostavljanje ravnopravnosti ili poraz
drugoga. Protestna osvetoljubivost muškarca, uz ne-
dostajanje osećanja superiornosti, obično je više
pravolinijska, ispoljava se u „izigravanju bauka” u
malim neverstvima i preziru, a pokatkad u impoten-
ciji, upadljivoj zaštiti dece ili u sumnji u njihovu le-
gitimnost, često u izbegavanju kuće, u povećanoj po-
trošnji alkohola ili u traženju zadovoljstava. Namera
takvih postupaka obično je tako providna da se
može razumeti, pošto se samo onda postiže cilj ako
se žena zbog takvog ponašanja oseća poniženom.
Cesti napadi Ijubomore kod alkoholičara nisu zasno-
6 Cudno je kako može Krečmer, koji je postavljanjem
Sizotimnog tipa tako mnogo obogatio nauku o inferiomosti
organa, ovde da previdi smišljenost u neurozi i psihozi i da
ne vodi računa o jazu između humoralnih uticaja i psihe.

157
vani na posledičnoj impotenciji, već su alkoholizam,
impotencija i potencirana karakterna crta ljubomore
koordinirani neurotični izražajni oblici disponi-
ranog čoveka, čije se osećanje manje vrednosti raz-
raslo, pa u alkoholizmu traži izgovor za problem što
nije prvi, dok istovremeno kreće u osvetu protiv ne-
koga. Kao i svaki neurotičar, i on pati od neurotične
percepcije, pomoću koje meri rastojanje realnosti
od tendenciozno potenciranog ideala. Ali jedan od
najefikasnijih stavova neurotičara jeste da tako reći
pollice verso meri stvamog čoveka prema jednom
idealu, pošto na taj način može da ga obezvredi koli-
ko god hoće. Osvetoljubivost prezrene, ponižene žene
služi se naročito rado neurotičnim simptomima, me-
đu kojima istaknutu ulogu igra frigidnost. Namera
je ovde da se muškarcu ospori muškost, da mu se
čak i pored uzajamnog slaganja predoče granice nje-
govog uticaja, čime se osigurava jedno neosvojivo
područje. Pri tom izostaje skladna igra partnera.
Iz podrobnijih analiza proizilazi da je ova snaž-
na nadgradnja posledica prvobitnog osećanja zaki-
nutosti, koje traži kompenzaciju. Ponekad se percep-
cija poniženja ili neke analogne bojazni ili neke tak-
ve želje odvija prema slici suprotnosti između muš-
karca i žene, prema kojoj se uzdizanje osećanja lič-
nosti oseća i vrednuje kao muško, a ponižavanje kao
žensko. Ili se u maštanjima i snovima umesto ose-
ćanja poniženja ustali misao na kastraciju (žensko).
Veoma često u neurozi pretežno ili uzgred prodire
muška vodeća linija koja je već u predistoriji igra-
la veliku ulogu i koja pojačava muške crte čim je
osećanje ličnosti ugroženo, što je po pravilu upadlji-
vo kod žena. Istovremeno sa tim dolazi do povlače-
nja iz društva i korisnih životnih aktivnosti.
Bez obzira na sklonost ka ljubomori nalazimo
kod nervoznih žena priličan broj drugih simptoma
koji proizilaze iz zadržane i fiksirane muške vodeće
linije. One uglavnom ne gaje naklonost prema lju-
bavi a naročito ne prema seksualnom činu i mogu
da navedu čitav niz razloga, umesto onog pravog, za

158
nezadovoljstvo sa ženskom ulogom i za strah od
poraza, tako da pokušavaju da koliko god je moguće
nametnu neku vrstu maskulinizacije. Odvratnost
prema Ijubavi i braku traje ili tokom celog života ili
taj preobražaj oblika muške vodeće linije razvija s
godinama takvu unutrašnju protivurečnost — strah
da se neće moći osvojiti muškarac pritiskuje oseća-
nje ličnosti i uz neprestana kolebanja stvara neuro-
tičnu ljubavnu naklonost. Do tih kolebanja đolazi
usled toga što nova smemica usređsređena na osva-
janje muškarca a time i zadovoljenja osećanja lifi-
nosti, već u sebi nosi svoju suprotnost — smanjenje
osećanja lifinosti usled posesivnosti. Cesto se u tak-
vim slufiajevima budi simptom neurotifine sumnji-
čavosti i širi u najbanalnijim odnosima, sve dok se
ne otkrije hermafroditski sadržaj aktuelne situacije,
iz kojega izbija nagon kolebanja i sumnji. Svaka od-
luka u protivsvesti (Lipps) izaziva suprotno osećanje,
od kojih se oba osećaju i ocenjuju prema suprotnosti
„muško—žensko”, tako da pacijentkinja ili istovre-
meno ili naizmenifino igra žensku i mušku ulogu. Sle-
deći slučaj bi ofiiglednije mogao da prikaže ovo
stanje:
Tridesetogodišnja devojka koja zarađuje za ži-
vot davanjem privatnih fiasova, prilikom prve posete
žali se na nemir, neprestanu sumnju, nesanicu i sui-
cidne misli. Otkako je otac umro ona se brine za
celu porodicu, dakle zastupa muškarca, hranioca; u
svojim fantazijama i snovima ona je tegleća marva,
konj koji sve dovlafii. Radi do iscrpljenosti i sve žrt-
vuje bratu i sestri. Koliko se seća oduvek je htela
da bude muškarac. Kao dete imala je grube defiafi-
ke crte, tako da su je još u 15. godini na kupanju
smatrali defiakom.
Nojser (Neusser) je u svom radu o statusu timi-
ko-limfatikusu ukazao na telesne karakteristike su-
protnog pola kod ove konstitucione anomalije. I ja
sam u svojim radovima o neurozi istakao prisustvo
seksualnih karakteristika suprotnog pola što mi je
dalo osnova tvrđenju da neuroza fiesto iskorišćava

159
tu pojavu, bilo da istakne manju vrednost usled žen-
ske primese, bilo da je koristi za pražnjenje muškog
protesta. Ranije Flisove (Fliess) konstatacije, koji
mi je kao i Halban skrenuo pažnju na ovu oblast, ne
odnose se na psihički mehanizam u mome smislu.
Preterane, neodržive pretpostavke o telesnoj suprot-
noj polnosti vrlo su česte i tu zabludu podmeću i
psihičkoj suprotnoj polnosti.
Već prvog dana pacijentkinja otkriva svoj muš-
ki protest u dosta čestoj varijanti, na taj način što
vrlo oštro odbija besplatno lečenje, više puta nagla-
šavajući da ne želi da joj se išta pokloni, što zatim
objašnjava na meni već poznati način da je nemuški
primati poklone. Stoga je oduvek to odbijala. Ali
zato rado pravi poklone, što često praktikuje i u
krugu porodice, igrajući ulogu oca.
Iz njene istorije bolesti istakao bih da je u deve-
toj godini pokušao da je siluje jedan ujak. Ona se
u svom strahu držala pasivno, ali o tom napadu ni-
kome nije rekla ni reči. Otkako je njena nervoza
počela da napreduje, prisiljavala je sebe na pomisao
da je još kao dete bila čulno stvorenje kadro da se
svakome poda. I tako je, po njenom mišljenju, os-
talo sve do danas. Dakle, nama već poznato korišće-
nje sećanja u cilju zaštite pošto je posledica takvog
razmišljanja bila da je do svoje 30. godine izbegavala
svakog muškarca.
Poverila je da je od svoje desete do pre pet go-
dina revnosno pribegavala masturbaciji. Iz toga je
proisteklo vrlo jako osećanje krivice, potencirajući
uverenje o sopstvenoj čulnosti, pa je došla do za-
ključka da je zbog toga nedostojna da stupi u brak.
To uverenje je još više učvršćavalo njen stav prejna
muškarcima.
To je ponajčešće uloga masturbacije u neurozi
da posredstvom formiranja osećanja krivice1 a is-*
7 Primamo buđenje savesti prilikom mastrubacije je
posleđica a istovremeno 1 zaštita uvređenog ideala lično-
sti. U neurozi se te zaštlte pojačavaju, često uz zadržavanje
masturbacije, i kao korisne uklapaju u životni plan — tako

160
tovremeno i svojim ishođom, može da izazove odri-
canje od partnera i omogući zaštitu od njega. Oči-
gledna je sličnost sa onim slučajevima koji poten-
ciranjem neke dečje mane, enurezom, mucanjem ili
neurotičnim simptomima stvaraju isti zaštitni me-
hanizam. Prvobitno osećanje manje vrednosti ostaje
kao „ljuska”, puni se fantazijama o zakinutosti i
osećanjem krivice i prisiljava da se zaobilaznim pu-
tevima stigne do muškog osnovnog cilja. Ponašanje
naše pacijentkinje izgrađeno je prema smernici:
hoću da budem superioran muškarac, neću da igram
inferiornu žensku ulogu.
Od pre nekoliko godina javila se prisilna ideja,
koja jasno odražava naše shvatanje o neurozi. Pa-
cijentkmja smatra da je usled masturbacije izgubila
jedan deo polnog organa koji je štrčao napred i, pre-
ma njenom opisu, izgledao kao penis. Zato je sada
postala potpuno neupotrebiva za brak, jer ne bi mo-
gla da preživi i samu pomisao da njen muž sazna za
njen porok. Na taj način izgleda da je zaštita potpu-
no uspela, tako da se jasno vidi kako pacijentkinja
svoju fiktivnu mušku vodeću sliku kao ideal suprot-
stavlja svojoj realnoj ženskosti, koju podvlači i ose-
ća kao inferiornu, ali se baš tim zaštitnim mehaniz-
mom u stvarnosti obezbeđuje od ženske uloge.
Među pomoćnim linijama karakternih crta po-
sebno treba istaći ambiciju i tendenciju obezvređiva-
nja, prvu: u porodici, u njenoj umetnosti i u odnosu
na prijateljice, drugu: u neznatnom druženju sa muš-
karcima. Pa ipak su joj ta dva karaktera pomogla
da se odrekne svih društvenih odnosa i da se pot-

da autoerotizam postaje simbol životnog plana, iz čega se

izvodi njegov prinudni karakter. Prisila proizilazi sama po
sebi usled isključivanja normalnog erotskog cilja. A životni
plan glasi: izolacija, odbijanje osećanja zajednice i gušenje
svih sposobnosti za odanost — zato što se nestajanje u za-
jednici oseća kao prepreka težnji za dominacijom. Kontakt
sa zajednicom najjače odražavaju govor, seksualnost i lju-
bav, profesija i rad. U ovim tačkama počinje razorno dej-
stvo neuroze. Svaki neurotičar ima onaj oblik erotike koji
spada u njegov neurotični životni plan.

11 A. Adler, H 161
puno ograniči na porodicu, što je gotovo redovna po-
java kod devojaka koje u svom muškom protestu
razvijaju strah od muškaraca.
Cak i ovo obezbeđenje, ma koliko izgledalo sna-
žno, nije moglo zauvek da bude dovoljno za ideal
ličnosti naše pacijentkinje. Prijateljice su je napuš-
tale čim bi sklopile brak, a kada se i njena mlađa
sestra verila, njena vodeća linija je postala neodrži-
va, zato što je njena sujeta težila za „dominacijom
jiad muškarcima”. Kako to većinom čine neurotične,
izrazito nesigurne devojke, principijelno je odlučila:
udaću se za prvog koji naiđe! Otišla je na jedan bal
pod maskama i tamo je upoznala jednog poštenog
čoveka koje je posle kratkog poznanstva hteo da se
njome oženi. Na jednom izletu mu se podala zato
što se, kako mi je ispričala, bojala da će on prilikom
dodira zapaziti defekt a time i njenu sramotu. Vole-
Ja je sve drugo da doživi samo ne to. Kada je taj
čovek kasnije ljubazno insistirao da mu otvoreno
kaže da li joj je on prvi muškarac, i zašto se ponaša-
la tako hladno, zapanjila je tog dobronamernog čo-
veka lažnom izjavom da je već pripadala nekom dru-
gom. Na to je ovaj čovek raskinuo vezu s njom.
Lako možemo zamisliti šta je potom usledilo.
Pacijentkinja, koja je stalno žalila za drugim gubit-
kom, tj. gubitkom svoje muškosti, našla se sad opet
oštećena i lišena novog trijumfa. Porekla je svoju laž
a kasnije je pokušala da mi objasni kako je tako go-
vorila da bi mučila tog čoveka i da bi ga kaznila za
„poraz” koji joj je naneo, da bi ga obezvredila i liši-
la njegovog trijumfa. Saopštila mu je pravo stanje
stvari, ali on se posve povukao, uglavnom bojeći se
daljih nesuglasica u braku sa ovom nervoznom de-
vojkom. Na to ga je naša pacijentkinja tako vatreno
zavolela, pretvorila ga u svoje božanstvo, provodila
je besane noći misleći na njega i zaklinjujući se da će
se udati jedino za njega i ni za koga drugog. Time je
u stvari jasno pokazivala da se neće udati ni za koga,
jer je ovaj jedini, prema svim ljudskim predviđanji-
ma, bio za nju izgubljen zauvek. Tako se najzad po-

162
jnoću različitih odbrambenih mehanizama svoje neu-
roze opet vratila svojoj staroj vodećoj liniji, stekla
fiktivni ideal, a odbila žensku ulogu sve do početka
lečenja.
U slučaju psihoterapijskog postupka lekar tre-
ba da obrati naročitu pažnju na to da i sam ne pos-
tane žrtvom pacijentove tendencije omalovažavanja,
koja nasumice funkcioniše, jer se pacijent redovn »
koristi svojom bolešću da liši psihoterapeuta njego-
ve vrednosti. Pacijent to može pokušati svojim uobi-
čajenim, sada nešto izraženijim načinom, i to naj-
češće tako što potencira simptome, ponovo ih ak-
tuelizuje, i pokušava da uspostavi ljubavne i prija-
teljske odnose, ali uvek sa namerom predvođenom
njegovim neurotičnim ciljem, da zagospodari leka-
rom, da ga omalovaži, dovede u „inferiornu” ulogu
i degradira njegovu vrednost. Taktički i pedagoški
odbrambeni mehanizmi — potrebni da se oslabi i
objasni ova pacijentova borba protiv lekara, da bi
$e na tome demonstriralo svekoliko neurotično po-
našanje pacijenta u njegovom ostalom životu, — u
stvari postaju glavni faktor psihoterapije. Ali ne tre-
ba potcenjivati ni tihi protest neurotičara, treba ga
očekivati do kraja, a naročito neposredno pred kraj
terapijskog postupka; stoga ga treba mimo i izolo-
vano razmotriti i objasniti kao samu po sebi razum-
Ijivu agresiju i nasilnu politiku pacijenta, koja je
identična sa njegovom neurozom, pošto je i uslovila
neurotičnu sklonost i formirala karakterne crte.
Kasnije će još biti reči o Frojdovoj hipotezi, o
tzv. prenošenju, između ostalog, i ljubavi. To nije
ništa drugo do pacijentov odbrambeni mehanizam
sračunat da lekara liši realne superiornosti. Đezola
(Bezzola) i drugi psihoterapeuti opisali su stranpu-
tice kojima se nervozni pacijenti služe da degradi-
raju lekara. Pri tom se uvek javlja neurotična vode-
ća linija, koja treba da obezbedi pacijentovu nad-
moć. Najshvatljiviji način da aktivira svoj agresivni
nagon neurotičar uvek nalazi u svom fiksiranju za
simptome, zato što ovi sami predstavljaju jedan deo

163
njegovog agresivnog nagona. Isečak iz istorije bolesti
jedne pacijentkinje kratko vreme pred završetak le-
čenja pokazuje da je ovo omalovažavanje u obliku
neprijateJjskog stava u stvari psihički odraz njenog
muškog protesta. Pacijentkinja se nalazila na leče-
nju zbog stanja straha i noćnog nemira, bila je virgo
i imala je 36. godina. Prikazujući tu neurotičnu sliku
na osnovu sledećeg sna:
„Ležim kraj vaših nogu i rukom posežem naviše
da dohvatim kraj vaše svilene haljine. Vi pravite
lascivan pokret. Na to vam uzvraćam smešeći se:
’Ni vi niste bolji od drugih muškaraca!’ Vi to potvr-
đujete klimanjem glave.”
Ko u prvi plan stavlja motiv seksualne želje,
oslanjajući se na Frojdovo tumačenje snova, neće
biti u nedoumici što se tiče značenja ovog sna; ne bi
bilo teško naći seksualnu osnovu ovog sna. Isto tako
se lako mogla naći potvrda ove koncepcije, kao što
je to pacijentkinja već i učinila, privodeći u svest iz
svog detinjstva sećanje, kada se na sličan način tru-
dila da pridobije oca — njena neurotična zaštitna
tendencija već odavno je preterano brižljivo skup-
ljala sve opasne doživljaje, da bi „anafilaktično”
predupredila eventualnu reprizu. Razume se, lako
bi se naišlo na odobravanje pacijentkinje, kada bi
se pojava istosmemih sećanja i sadašnjih doživljaja
prihvatila kao njen istinski „potisnuti” željeni im-
puls. Njena neurotična psiha traži takva preteriva-
nja ili realna sećanja i gradi od njih operativnu
bazu, jer se na taj način učvršćuje uverenje o ma-
njoj vrednosti pacijenta, o njegovoj krivici, o njego-
vom poroku, o njegovoj prevelikoj ženskosti, što
onda opravdava da se sa većom žestinom podržava
superiomost, muškost i povećava opreznost. Ali taj
pojačani muški protest, koji proističe iz pogrešne,
predostrožne perspektive pacijenta, može naravno
samo da pojača neurozu. Najpre razaranje ove per-
spektive, odnosno neurotične percepcione osnove i
zaustavljanje fiktivnih priliva ka muškom protestu,
a najposle probuđeno razumevanje za sujevemo

164
verovanje u apstraktnu vodeću liniju i njeno obo
gotvorenje — sve su to poluge koje se moraju pokre-
nuti u lečenju neuroze.
Naša pacijentkinja je u vreme ovog sna započela
ljubavnu vezu sa jednim oženjenim čovekom. Kada
je ovaj počeo da navaljuje i poziva je u svoj stan
dok mu je žena bila odsutna u banji, ona se dvou-
mila i ustezala, u čemu sam je aktivno podržavao.
Ali i pored toga ona je održavala tu vezu i igrala se
vatrom, zato što joj je, kako je govorila, pričinjavalo
zadovoljstvo to nestrpljivo koprcanje muškarca.
Osim toga, takav njen postupak bio je uperen kao
neprijateljski čin protiv njene porodice kao i protiv
mene, obazrivog upozorivača. Njeno vlastito shvata-
nje moglo bi se protumačiti kao jevtin izgovor. Ali
predistorija pacijentkinje i njeno ponašanje za vre-
me dvadesetogodišnje bolesti i za vreme lečenja jas-
no su ukazivali da je ekstremno izgradila muški pro-
test, da je mogla da zahteva potčinjavanje muškarca,
ali je, bojažljivo i uplašeno, morala da odbija žen-
sku ulogu. Njena bolest se i sastojala od stanja stra-
ha i noćnog nemira. Glavna tačka njenog psihičkog
ponašanja sastojala se u strahu od muškarca, kome
po njenom mišljenju nije dorasla, a taj strah je po-
kušavala da kompenzuje svojim muškim nastupom
i ponižavanjem muškaraca.
Sada bismo mogli da pređemo na tumačenje
njenog sna. Ona preteruje svoju psihičku zavisnost
od mene i u tu svrhu učvršćuje to uverenje i to po-
moću izvanrednog sredstva maskiranja snenom sli-
kom. „Kao da ležim kraj vaših nogu”. Ta „inferior-
nost”, biti dole, postaje operativna baza, i s pravom
možemo očekivati da posle konstrukcije fiktivne
ženske uloge sledi muški uzlet, što se manifestuje u
svakom snu. Ona poseže rukom naviše. Nastavak sna
donosi moju demaskulinizaciju tako da me pretvara
u ženu — obučen sam u svilenu haljinu. Isti psihički
mehanizam obezvređivanja prožima i drugi deo sna.
Ja sam pacijentkinju upozorio — u snu ja pravim
lascivan pokret koji je inače učinio njen ljubavnik,

165
to jest, ja se nalazim na istom stupnju, ni ja nisam
„ništa bolji od drugih muškaraca”.8 Osim toga, ja
u snu moram da ćutim i samo da načinim odobra-
vajući gest. Pacijentkinji je nepodnošljiva suprotna
misao da bih ja mogao biti bolji; od te pomisli, koja
mi daje izvesnu superiornost, polazi predostrožna,
zaštitna fikcija sna, građena prema neurotičnoj per-
spektivi. Pacijentkinja še oseća sigurnom samo ako
su principijelno svi muškarci podjednako rđavi.
Tada se ona nalazi na svojoj staroj vodećoj liniji i
oseća se superiornom. U njenom smehu ogleda se
njena nadmoć kao i u mom ćutanju. Bitni faktor
mog tumačenja snova sastoji se u tome da se paci-
jentu dokaže kako falsifikuje i izmišlja nove agru-
mente. Baš kao i na javi.
Značajna je okolnost da je ovu prvu opasniju
vezu započela sa oženjenim čovekom. Takav odnos
se u svim sličnim slučajevima može protumačiti kao
zaštita od braka, a često i od seksualnog kontakta.
Ostaje očuvana muška vodeća linija, ali realnost se
probija pomoću primese ženskih želja i osećanja;
to je, kao što sam češće naglašavao, muški protest
sa ženskim sredstvima, koji nas podseća na psihički
hermafroditizam. U krajnjoj liniji, u tom trouglu
dolazi do izražaja i superiomost nad njegovom su-
prugom, što u svim analognim slučajevima neobično
pojačava pogonsku snagu.
Ako sada, u smislu uporedne psihologije, za *e-
limo da dovedemo do svesnog izraza sastojke perci-
pirajuće osnove ove pacijentkinje, time što ćemo po-
staviti pitanje: odakle ovoj pacijentkinji ova spr?m-
nost, psihička priprema da pomoću ženskih sredsta-
va svog ljubavnog zanosa oduzme muškost tom čo-
veku, da bi time istovremeno uzdigla svoje muško
osećanje ličnosti i nadvisila njegovu ženu, onda će
• Uopštavanje je odbrambeni mehanizam neurotičara,
koji se redovno sreće 1 koji uvek žudi za „sigurnom” fik-
tivnom vodećom linijom. Bez uopštavanja pred mnogo-
strukim oblicima života srušio bi se njegov pogled na
svet i iz ovog potekao neurotični principijelni stav.

166
odgovor glasiti: iz njenog odnosa prema ocu i majci.
Tu je dobila pripremu da se približi ocu kao konkret-
nom uzoru, voleći i ceneći ga naučila je da njime
vlada, i tako se pokazala superiornijom od majke.
Ako apstrahujemo muški protest neurotičnog dete-
ta i ako i sami, kako to neurotičar često čini, upo-
redimo ove događaje po seksualnoj shemi, onđa se
dobija „incestni kompleks”. Sada se može, kako
sam u ranijim radovima pokazao, iz „incestnog kom-
pleksa” opet izvući ono što je unela u njega muška
vodeća linija, naime, zaštitu osećanja ličnosti pod
nazivom ljubavnog uslova. U psihoanalitičkoj lite-
raturi stalno se javlja tvrđenje da je libido neuroti-
čara fiksiran za oca ili za majku, zbog čega neuroti-
čar traži slične uslove, zapravo voljenog roditelja.
Jedini stvarni ljubavni uslov kod neurotičara stvara
„volja za moć i za prividom”. I tu vodeću tačku neu-
rotičar traži oprezno, ali neopozivo, sa svim svojim
usavršenim, predostrožnim spremnostima koje je
kruto i sa isključivom važnošću stvorila zaštitna
tendencija a koje se protive svakoj promeni. Zna-
čaj ljubavnih uslova nije ništa drugo do značaj ose-
ćanja ličnosti, pri čemu njegovo isključivo dejstvo
još jasnije pokazuje da pogonsku snagu treba tra-
žiti u muškom protestu, koji je već stvorio privid
incestne konstelacije. Tamo gde je, kao u mnogim
slučajevima, očigledna fiksacija za jednog roditelja,
ona je korisna,9 konstruisana i podešena tako da
služi za izbegavanje odluke pred drugim partnerima,
pred ljubavlju i brakom. Neurotičar je obično razo-
rio ili nije izgradio obrasce za Ijubav i brak jer su ovi
nespojivi sa njegovim sićušnim socijalnim ciljevima.
Pri bližem posmatranju, „incestna situacija”,
kao jedna od prvih iskonskih trougaonih situacija,
pretvara se u aseksualnu neprijatnu zgodu, iznuđe-
nu „dečjom grandomanijom”, koja već ukazuje na
sve neurotične karaktere disponiranog deteta, na
njegovu zavist, prkos, nezasitljivost, njegovu ranu
9 Prema životnom planu, prema finalu.

167
zrelost, dominaciju i na njegov nedostatak osećanja
zajednice. Pokretać pamćenja selektivno izabranih
doživljaja, falsifikovanja sećanja i potenciranja tra-
gova prošlosti predstavlja strah od poraza u životu.
A tamo gde se seksualan nagon zaista najavio, gde je
detetu pružena incestna mogućnost, uspomena se
čuva kao zastrašujući trag, kao memento. Ono što
vodi neurotičnu psihu nisu uspomene i reminiscenci-
je već fiktivni krajnji cilj koji je izvukao korist za
sebe u obliku sklonosti i karaktemih crta. Jedva da
dolazi do neke promene ako osećanje ličnosti „potis-
ne” ove reminiscencije i odgume ih u nesvesno, a
pri tom preostane njihov propratni stav; u svakom
slučaju, neurotični karakter i ostali psihički obrasci
u svom nesvesnom mehanizmu protive se uvršćiva-
nju u zajednicu.
Tako je bilo i u slučaju naše pacijentkinje. Ona
je, na primer, mogla da se složi sa tim da je uvek
htela da privuče oca na svoju stranu i da je to i po-
stigla brižljivim usvajanjem njegovih tokova misli
i želja. Nije joj bilo teško đa ga otrgne od majke.
Posle 14. godine počinje da izbegava njegove poljup-
ce, zato što je pri tom osećala neugodan erotski ne-
mir. Radi razumevanja ovog sklopa okolnosti na-
pominjem da je pacijentkinja od svoje 12. godine
pokazivala jasne tragove neuroze. Njena ondašnja
situacija dozvoljava nam da razumemo smisao ove
zaštite pomoću konstrukcije erotske spremnosti.
Ona je uvek bila nalik na dečaka, jogunasta osoba,
koja je već tada osećala moć seksualnog nagona i
već duže vremena masturbirala. U to vreme počeli
su da je obleću muškarci, na šta je ona reagovala sa
jakim strahom. Od pre nekoliko godina već su bile
toliko jasne zaštitne tendencije tako da se kod pa-
cijentkinje pojačao lebdeći pripravni strah, inače pr-
vobitno potekao od realnih osećanja straha, pa je,
bojeći se omalovažavanja zbog ženske uloge, oprez-
no iskorišćavajući svaki povod, mogla halucinatomo
da aktivira stanje straha, da tako reći proračuna ko-
Jiko straha otprilike odgovara eventualnoj trudnoći.

168
Ta anticipacija i halucinatorno buđenje senzacija,
koji odgovaraju nekom budućem porazu, jesu delo
predostrožne zaštitne tendencije i čine, kako sam
već istakao,1011suštinu hipohondrije, fobija i mnogo-
brojnih neurasteničnih i histeričnih simptoma. Ovde
bih samo ukratko napomenuo da i suština sumanu-
tosti počiva na sličnoj dogmatskoj anticipiranoj
predstavi straha ili želje koju, kao garanciju, pruža
zaštitna tendencija u fazi velike nesigumosti, osla-
njajući se na fiktivnu vodeću liniju u cilju zaštite
osećanja ličnosti. Time što je naša pacijentkinja sa
svojim stanjem straha predosećala mogući gubitak
prestiža koji se mogao očekivati i halucinatomo ga
zadržavala, osećala se najbolje zaštićenom od svega
toga. Pokatkad je halucinatornom uzbuđenju bio
potreban jači podsticaj — pacijentkinja je dospela
do zaštitne prisilne predstave o tome da je ubila no-
vorođeno dete. U analizi se pokazalo da je taj strah
od muškarca, koji se ponekad pretvarao u agorafo-
biju, vezan za majćina upozorenja. To znači da je
pacijentkinja iz svojih sećanja čak izvlačila reči svo-
je majke, protiv koje se uvek borila, ukoliko su joj
te reći pružale pogodnu zaštitu.11
Usred tog pripremnog čina desio se jedan doga-
đaj koji je preteći pospešio prenagljenu izgradnju
zaštitnih pripravnosti; naime, jedna bliska rođaka
rodila je vanbračno dete, što je u njenoj pristojnoj
građanskoj porodici izazvalo veliko uzbuđenje, na-
ročito kada se saznalo da se zavodnik izgubio. — Za-
10 Vidi Sgphilidophobie. U: Prazis und Theorie der
Individualpsychologie, 1. c.
11 Uzgred rečeno, ni majka nije imala pravo sa svo-
jim apodiktičnim pretnjama, samo je nanela zla. Jednoga
mog pacijenta su kad je bio dete uvek čekali pred školom.
Kao mnoga deca, on je ovo tutorstvo osećao kao ponižava-
nje. Kad jednog dana pratilja nije došla po njega, on je
čekao pet sati pred školskom zgradom, dok ga nisu našli
uplašeni roditelji. Slično je i mali Niče dezavuisao svoje
vaspitače, kada je po pljusku išao kući nogu pred nogu i na
prekor uplašene majke odgovorio da su ga učili da dobra
deca treba pristojno da idu kući, a ne da jure ili da se
šegače.

169
hvaljujući našem sve većem razumevanju za razvoj
ove devojke, shvatili smo zašto je ovaj događaj mo-
rao da ubrza izgradnju neuroze i kako se to desilo
da je ona počela više da ceni reči svoje majke, koju
je tako malo poštovala. Pacijentkinja je od ranog
detinjstva bila divlja, jogunasta devojčica velike fi-
zičke snage: naročito je volela da se igra dečačkih
igara, pri čemu je sa krajnjim nezadovoljstvom te-
rala od sebe svaki tračak ženskih osećanja. I danas
se još seća sa kakvom je žestinom odbijala da se
igra lutkama ili da radi ženske ručne radove. Lič-
nost oca je u upadljivoj meri nadvišavala ličnost
majke. Jedna neudata tetka, koja je živela u poro-
dici naše pacijentkinje, potpuno se ponašala kao mu-
škarac, a pored toga imala je maljave nausnice i
muški glas. Ovim dubokim i neprestano ponavlja-
nim sećanjima nadovezalo se jedno, koje je poti-
calo iz kasnijeg perioda a za koje se pacijentkinja
fiksirala sa detinjastom upornošću, naime želja da
postane muškarac, koja se pretočila u sećanje kako
je jedna njena dugogodišnja školska drugarica, koja
je bila pseudohermafrodit, postala muškarac. Ova-
kva i slična saopštenja a naročito interesovanja za
hermafroditizam su dovoljna, prema mom iskustvu,
za privremenu tvrdnju da takvi pacijenti žele da
skinu izgled svoje ženskosti — bilo da su muškog
ili ženskog pola — i da sebi prigrabe muške ka-
rakteristike, kao da čvrsto veruju u svoju sposob-
nost preobražaja, i da neprestano pokušavaju da se
pomaknu napred u više vrednovanu mušku ulogu.
Među tim pokušajima — corriger la fortune (ispra-
viti sudbinu) — nas interesuju naročito dva: uspo-
stavljanje neurotičnog karaktera i neurotičnih sklo-
nosti u obliku neuroze i njenih simptoma.
Kao ne retku karaktemu crtu ovakvih pacijent-
kinja hteo bih da naglasim kako takve osobe poka-
zuju sklonost ka razgolićavanju i frivolnosti, i to u
detinjstvu ili kasnije, u snovima, maštanjima ili za
vreme neurotičnih kriza, kada cepaju odeću sa sebe,
ili u psihozi kada se svlače, kao da žele da se oslobo-

170
 de stida koji se smatra ženskom osobinom. Iz ovih
slučajeva se vidi kako perverzija, ekshibicionizam,
ne izrasta iz „urođene seksualne konstitucije”, već
da neuroza koja štiti osećanje lićnosti teži da pot-
čini i da potisne osećanja manje vrednosti, zato što
u neurozi dolazi do izražaja snažna žudnja da se
bude potpun, superioran muškarac. Seksualni žar-
gon je pri tom samo način izražavanja, jedno ,,kao
da”, seksualni misleni ili činjenični sadržaj je samo
simbol životnog plana. I ženska preterana stidljivost
takvih pacijenata samo je odbrambeni mehanizam u
suprotnom pravcu koji služi za prikrivanje nedo-
statka muškosti.12 U takvim slučajevima bestidnost
zauzima mesto željene muškosti, to je muški protest;
upadljivija stidljivost redovno ukazuje na mučne mi-
sli rezignacije i stoga izaziva muška protestna oseća-
nja koja znatno potenciraju sujetu, želju za superi-
ornošću, pohlepu za posedovanjem, prkos itd. U da-
ljem razvitku neuroze može doći do izražaja želja
za osvajanjem i za pokoravanjem, kao i tendencija
obezvređivanja drugih, takođe u obliku neprijatelj-
skih, često racionalizovanih kastracionih fantazija.
Cesto se sreće želja da se skrši otpor partnera, da
se oseti dokaz sopstvene nadmoći, što redovno sači-
njava težište ekshibicionizma. Ponekad se grubost i
nepristojnost devojaka može shvatiti kao najava fik-
cije: hoću da budem muškarac! Nek ide do đavola
ženska uloga! Razumljivo je da su ovi nedostaci pr-
vobitno znaci razmaženosti.
Sve ove karakterne crte, ma kako ponekad bile
protivurečne, delovale su u istom smeru fiktivnog
krajnjeg cilja ove pacijentkinje. U njenom ranom
detinjstvu, kao preduslov njene muške nastrojenosti
u A. Adler: Vber mdnnliche Einstellung bei weibli-
chen Neurotikern (Venustraum), u delu: Praxis und Theo-
rie der Individualpsychologie, 1. c. U tom surogatu ,,muš-
kih” uspeha javlja se osećanje njihove nedovoljnosti. Kod
teških neuroza i psihoza (melanholija, demencija prekoks
i paranoja) osećanje beznađežnosti, nedostajanje vere u
pobedu egocentričnog Ja goni ka revoltu protiv celog ži-
vota i protiv zajednice. Isto tako i u slučaju samoubistva.

171
nije bilo teško pronaći stadijum nesigurnosti, kađa
je sa nedovoljnim uvidom, ali predvođena neurot-
skim delom ličnosti i njenom kompenzirajućom su-
jetom, gajila nadu da će se jednom pretvoriti u mu-
škarca. Taj krajnji cilj, da se iz hermafroditskog sta-
nja (Desoar) pretvori u muškarca, lako se može iz-
dvojiti ako se njeno dečačko ponašanje shvati kao
priprema fiktivnog očekivanja. Ovamo pripada i nje-
na sklonost da oblači dečačku odeću, a to je pojava
koja proizilazi upravo iz opisane psihičke dinamike,
kao kod Hiršfeldovih (Hirschfeld) transvestita. Na-
ročito se jasno isticala njena vodeća slika u dečjim
mastanjima i sanjarijama. Oslanjajući se na bajke i
mitove (kepec Nosonja, 1001 noć itd.), zamišljala je
kako se s njom dešavaju najrazličitiji preobražaji,
ponekad joj se činilo da se pretvorila u nimfu ili si-
renu čije se telo, što ima posebno smisaono značenje,
završavalo ribljim repom. U vezi s tim u to vreme
postali su očigledniji neurotični simptomi. Ponekad
nije mogla da hoda kao da umesto nogu ima riblji
rep. Na to se nadovezao i fetišizam vezan za obuću,
koji je imao mušku orijentaciju, tako da je morala
da nosi velike cipele, jednostavnije rečeno muške
cipele, pošto bi inače dobijala bolove u nogama. Iz
Ovidijevih Metamorfoza, knjige koje se u svojoj
strasti za čitanjem vrlo rano dokopala, pozajmila je
jednu drugu sliku, koja se još u vreme terapijskog
postupka javljala u njenim snovima — kako se jed-
nom preobrazila tako da joj se donji deo tela zavr-
šavao stablom sa čvrstim korenom. Na ovaj i sličan
način davala je sebi ođgovor na pitanje o svojoj bu-
dućoj seksualnoj ulozi,u za čiji je preobražaj htela
da zahvali ne svojoj snazi, već kao svi neurotičari
koji se boje života, nekom čudu ili nekoj čaroliji.
U ovim i sličnim slučajevima neće nas iznena-
điti otkriće da se i njen stav prema ženi nalazio pod
uticajem njenog muškog krajnjeg cilja. U njenim
u Uostalom, u jednoj Ovidijevoj metamorfozi jedna
nimfa traži od Apolona da je, kao ljubavnu nagradu, pret-
vori u muškarca.

172
pripremama za budućnost morao je da zauzme svo-
je mesto i ljubavni i seksualni odnos tako da se naša
pacijentkinja uskoro našla u ulozi idealnog muškog
zaštitnika mlađe nežne sestre. Osim toga javili su se
sadistički postupci prema devojčicama i služavka-
ma, ali i protiv nežnih, femoidno oblikovanih deča-
ka. Tako u pacijentkinjinoj muškoj orijentaciji sre-
ćemo ukrštanje sekundarnih crta, potporne pomoć-
ne linije homoseksualnosti1* i (muškog) sadizma,
čiji je sklop proistekao iz pripremne izgradnje muš-
kog stava, koji je njihova neurotična, tendenciozna
percepcija izabrala iz utisaka života sa dovoljnim
razlogom kao jedinu moguću zamenu muške seksu-
alnosti. I ove obe perverzije, o kojima će još biti re-
či, predstavljaju stranputice i neurotične odbrambe-
ne mehanizme, sekundarne vodeće linije koje izras-
taju iz preteranog muškog protesta. Pitanje o kon-
stitucionoj osnovi perverzija potpuno je irelevantno,
pošto se zaštitna neuroza, koja tendenciozno bira
svoju građu, može nadovezati na najbezazlenije od-
nose, dajući im istovremeno meru i vrednost, koji
mogu biti beskonačni, to jest koliko je potrebno ne-
urozi, pošto ih podstiče i po potrebi daje im najviše
vrednosti.
Jednog dana, kada je pacijenkinja imala 14 go-
dina, jedan muškarac je počeo da joj se udvara na
stepeništu, a iz te konstelacije razvila se zabluda,
čije se osnove mogu lako prozreti. Nekoliko meseci
je sebe smatrala Hugom Serikom, ubicom služavki,
i tako je jačom apstrakcijom, koja je naišla kao zaš-
titni mehanizam, izukrštala svoju mušku, svoju ho-
moseksualnu i svoju sadističku fikciju na taj način
što ih je potencirala, istovremeno unapred prihva-
tajući događaj kojega se plašila. Ova tri uslova:
apstrakcija jača od realnosti, potenciranje muške li-*
14 Mol (Moll) je oštroumno lstakao čestu vezu izme-
đu homoseksualnosti i ekshibicionizma. Naše izlaganje do-
kazuje unutrašnju vezu. Obe sklonosti ka perverziji su lz-
ražajne forme muškog protesta kod nesigurnih muškara-
ca, koji su prestali da poštuju norme.

173
 nije koja vodi „nagore” i anticipacija vodeće slike,
najčešće u konkretizovanom obliku, predstavljaju os-
novu svake zablude. Uloga endogenih i egzogenih ot-
rova u velikom broju slučajeva sastoji se u tome što
se njihovo dejstvo ogleda u provociranju osećanja
nesigurnosti uz potiskivanje osećanja zajednice, koje
inhibira želju za moći, što se odvija preko afekata
i psihičke nadgradnje. Ali neurotična zaštitna ten-
dencija koja je, razume se, posebno izražena kod ne-
sigurnih osoba, pokretački je uzrok zablude. Ona
jače privlači neurotični način percepcije u svoj delo-
krug i tako uslovljava inhibiciju. Korišćenje ženske
posluge u izmenjenim maštanjima naše bolesnice iz-
ražava istovremeno tendenciju obezvređivanja usme-
renu protiv ženskog roda. U ta njena sumanuta maš-
tanja snažno zadire još i strah, koji se jasno može
raspoznati kao zaštita od muškarca i tako usklađen
sa namerom njene zablude predstavlja još jedan iz-
raz njenog pojačanog muškog protesta.15
Još jedan perverzni smer naše pacijentkinje,
koji joj je nejasno prodirao do svesti, sastojao se od
maštanja o perverznom oralnom odnosu, felaciji.
Stvame činjenice koje su postojale i našle primenu
u neurotičnoj obradi njene mašte bile su pacijentki-
nji dobro poznate. Ona je oduvek bila veliki slado-
kusac što je naročito dolazilo do izražaja u detinj-
stvu a zadržalo se uglavnom sve do danas. Ranije
se isto tako dešavalo da je bila u stanju da, bez ose-
ćanja gađenja, bilo šta strpa u usta. Bežeći od žen-
ske uloge,16 što proizilazi iz mnogih detalja njene
istorije bolesti, a pošto joj je upravo akt rađanja
izgledao neprihvatljiv i naročito ženski, pacijentki-
u Posledica pojačane fiktivne vodeće linije se sastoji
u tome što nesigumi neurotičar mora da primeni jača
sredstva za svoju zaštitu — strah, tamo gde je drugima
dovoljan moral, hipohondriju, gde se drugi koriste obazri-
vošću. Naša pacijentkinja istovremeno pati od sumanute
interpretacije i straha, dok su drugim devojkama dovoljni
moral i obazrivost. Isto tako, halucinatorna i sumanuta
doživljavanja umesto obazrivosti, bojazni i bodrenja.
“ Vidi: Das Problem der Homosexualitat, 1. c.

174
nja je pokušavala da u mašti realizuje ovaj perverz-
ni odnos. Podsticaj je došao od jednog razgovora
koji je prisluškivala. Jedna dobro situirana susetka,
koja je živela sama, pribegavala je toj perverziji.
Rano udaljena od muškaraca, pacijentkinja je po-
nekad ipak pokušavala da uspostavi kontakt sa
stvarnošću i preko odbijanja akta rađanja, na teme-
lju svoje izražene osobine — odsustva gađenja, na-
šla je put do ovakvog perverznog maštanja. Ali i
protiv ovog se pobunio njen muški protest. Njen
noćni nemir i krici po pravilu su se javljali kada bi
se u snu uobličila ta perverzna maštanja tako da
je sa muškim protestom nemira i krika i zaštitnog
straha odgovarala na ovu, u stvari, žensku perver-
znu ulogu, koju je sebi nametnula.
Na početku opisani psihički stav pacijentkinje
pretrpeo je bitnu razliku. Doduše još su lebdeli 03-
taci njenog straha od muškaraca i muškog protes-
ta, koji se posle kraćeg vremena izgubio, ustupivši
mesto normalnom ponašanju. Ono što je moglo da
zabrinjava, bili su začeci teške, socijalno manje vre-
dne situacije, koja je mogla da se reguliše tek daljim
dugotrajnim terapijskim postupkom. Ali, da li po-
stoji neko povoljnije rešenje problema ove pacijent-
kinje koja je, sada već u godinama, usled dugotraj-
ne neuroze izgubila sve društvene veze i ostala bez
sredstava?
Poređ sve siline i upornosti, koja nerazdvojno
prati neurotične simptome i neurotičan karakter,
ipak su ovi često nestalni i površni, tako da su UDra-
vo ove pojave izazivale pažnju mnogih autora. Cud-
Ijivost, promene raspoloženja, sugestibilnost i pod-
ložnost uticajima (Žane, Štrimpel — Striimpell, Raj-
man — Raimann i dr.) s pravom su navođeni kao
važan znak psihogene afekcije. Ali moramo ukazati
na to da kod psihičkih pojava, koje — kako smo
već videli — predstavljaju sredstva, izražajna sred-
stva, korisnu spremnost, sama varijabilnost mora če-
sto da ostane očuvana, pošto može da se pojavi i kao
pomoćna determinanta koja služi fiktivnom kraj-

175
njem cilju — uzdizanju osećanja ličnosti. Doduše,
neurotična samoprocena uzeće ovo kolebanje opet za
pclaznu tačku samoposmatranja, tendencioznim po-
tenciranjem sugestibilnosti preteraće sud o sopstve-
noj slabosti, potkrepiće ga traženim, često pogrešno
vrednovanim sećanjima, da bi na neurotičan način
dobila povišenu potisnu silu, kao što nas, na pri-
mer, uči sledeći slučaj: Pre kratkog vremena prika-
,zao je jedan lekar na javnom predavanju primere
sugestije u budnom stanju, koji su nekoliko večeri
uzastopno bili vrlo uspešni kod jedne dame. Kada je
ista žena kasnije jedne većeri trebalo opet da se po-
javi radi prikazivanja, odgovorila je, kao da se sve-
ti, tako silovitim histeričnim napadom da je polici-
ja zabranila dalja predavanja tog lekara. — Prilikom
psihoterapijskog lečenja moramo stalno računati sa
tim da pacijentovo prilagođavanje povećava njegov
muški protest i njegovu agresivnost tako da je prvi
zadatak lekara da predupredi ovu reakciju. Svako po-
boljšanje zdravlja pacijent oseća kao prinudu i po-
raz, tako da često dolazi do pogoršanja, ni iz jed-
nog drugog razloga već zato što je naišlo poboljša-
nje. — Mnogostruke, polarno sređene ambivalentne
crte (Blojler) neurotičara i psihotičnog bolesnika iz-
građuju se na hermafroditskom rascepu neurotične
psihe i pokoravaju se jedino idealu ličnosti, koji je
osiguran preosetljivošću i velikom opreznošću. Nji-
hova istorodnost, ako se pravilno spozna, daje uvek
sliku psihičkog jedinstva, na primer na ovaj način:
„zato što sam slab, lakomislen, meka srca, sklon pot-
činjavanju, moram da nastupam smelo, oprezno,
čvrsto, odozgo”, pri čemu se, u zavisnosti od sklo-
nosti, uvek jače ističu određeni delovi ove „ambiva-
lencije”. Negde u pozadini se, u tom slučaju, krije
ostatak koji osigurava ravnotežu.

176
 III

NERVOZNI PRINCIPI. — SAŽALJENJE, KOKETERIJA,

NARCISIZAM. — PSIHlCKI HERMAFRODITIZAM. — HA-
LUCINATORNI ZASTITNI MEHANIZMI. — VRLINA,
SAVEST, PEDANTERIJA, FANATICNA ISTINOLJUBI-
VOST.

U našem prethodnom razmatranju mogli su se

zapaziti raznovrsni pokušaji, sklonost i spremnost
jedne pacijentkinje, uslovljeni njenom muškom na-
strojenošću. Rezultat toga bio je strah od muškara-
ca, koji je bio toliko intenzivan da je ometao us-
postavljanje bilo kakvog ljubavnog odnosa, dok se
to nije regulisalo tokom terapijskog postupka. U ve-
likom broju slučajeva vidimo da muški protest do-
lazi do izražaja na prividno suprotan način — paci-
jentkinje neprestano uspostavljaju nove veze, koje
doduše lako usahnu ili ih ugrožavaju najčudniji uda-
ri sudbine. One su sposobne i da sklope brak, jedan-
put ili više puta, ali i da ga isto tako opet raskinu.
Vrlo često izbijaju veoma snažne ljubavne strasti,
koje mogu da savladaju sve prepreke pa često tu
ljubav te prepreke i potenciraju. Iste pojave se mogu
zapaziti i kod neurotičnih muškaraca. Pri bližem
posmatranju opet nailazimo na poznate crte neuro-
tičara, u prvom redu na njihovu težnju za posedova-
njem, koja se, kao i druge karakterne osobine, služi
Ijubavnim odnosom kao nekom vrstom prenosnika
u svom samodokazivanju. Zelja da se ima sve izra-

12 A. Adler, II 177
 žena je ovde na taj način što svi muškarci, pokatkad
i svi ljudi, postaju cilj osvajanja, pri čemu suviše
bujaju koketerija i potreba za nežnošću, kao i neza-
dovoljstvo postignutom sudbinom. Cesto je upadljiv
raskorak u borbi sa teškoćama. Devojka malog rasta
voli samo visoke muškarce, ili se ljubav rasplamsava
tek kad je roditelji zabranjuju, dok se ono što je
dostižno tretira sa otvorenim omalovažavanjem i
neprijateljstvom. U razgovorima i razmišljanjima
takvih devojaka uvek se javlja ograničavajuća rečca
„samo”. One hoće samo obrazovanog, samo boga-
tog, samo pravog muškarca, samo platonsku ljubav,
samo brak bez dece, samo čoveka koji im ostavlja
punu slobodu, itd. — Pri tom je tendencija omalo-
važavanja često toliko aktivna da na kraju ne ostaje
nijedan muškarac koji bi odgovarao njihovim zah-
tevima. One obično imaju već gotov ideal, kojega
često nisu svesne, a kome su pridodate crte oca,
brata, nekog lika iz bajke ili neke ličnosti iz knji-
ževnosti ili istorije. Ukoliko se više upoznajemo sa
ovim idealima, utoliko je veće naše ubeđenje da su
oni postavljeni kao fiktivna mera da bi se po njoj
obezvredila stvarnost. Psihički pravac sa pratećim
crtama „neženstvenog” bića, koji često daje povoda
„muškim” crtama seksualne slobode, nevernosti i
nečednosti, jasno teži za vodećom slikom jednakosti
sa muškarcem. Analizom se lako može utvrditi prvo-
bitna manja vrednost organa, preterano osećanje
manje vrednosti, upadljivo iskonsko precenjivanje
muškaraca, koje kao zaštitni mehanizam u sftopu
prati obezvređivanje. Drugi odbrambeni mehanizmi
potvrđuju naše stečeno shvatanje. Principijelna
shvatanja kao što su: svi muškarci su grubi, tirani,
oni imaju neprijatan dah, zaraženi su itd., u stvari
su nastala pod uticajem tendenciozne percepcije.
Kod neurotičnih muškaraca srećemo nepoverenje u
osnovnim shvatanjima, prema kojima su sve žene
poročne, nezasitljive, lakomislene, fiziološki glupe,
bezgranično potčinjene svojoj seksualnosti. Naši
učitelji — filozifi i pesnici — koji nam oblikuju

178
uzore našeg vremena, „potajnog cara” (Zimel — Si-
mmel), ne retko podležu istim fikcijama. Neurotičar
ih onda rado prihvata i od njih stvara bezbednu
liniju u nespokojstvu života. Za gornji neurotični
pravac muškaraca najomiljenija klišea su stvorili,
sem veroučitelja i crkvenih otaca, još i Sopenhauer,
Strindberg, Mebius (Moebius) i Vajninger. Posle
učenih rasprava klerika da li žena ima dušu, da li
je i ona ljudsko biće, došlo je do progona i do sram-
nog spaljivanja veštica. Erotika koja je ovo pratila
bila je perverzna, ili u obliku mastrubacije ili uč?-
stalih polucija, sa svojom dubljom namerom — bez
ženskog partnera kao bedni ostatak, koji preostaje
kada su obezvređene ljudske norme. Pri tom se lako
dolazi do saznanja da se sve postavke raznih autora,
a posebno Frojda, koje tretiraju razne faze seksual-
nog razvitka, odnose ne na prirodni več na veštački
„preobražaj libida”, podložan najrazličitijim kultur-
nim uticajima. Pri tom je posebno neodrživa ideja o
urođenoj perverznosti i perverznim sklonostima. —
Pošto je umetnost gotovo isključivo još muški po-
sao a neurotična percepcija žene pruža manje pogo-
dan materijal, uzete su bezbedne shematske fikcije
neurotičnih devojaka sa dečjeg stupnja posmatra-
nja, i zato se one još teže mogu dovesti u sklad sa
realnošću.
Ali tamo gde realnost može đa deluje na neuro-
tičnu fikciju devojaka, obično će dovesti do formi-
ranja karakternih crta i sklonosti, koje još jednako
dovoljno jasno pokazuju mušku težnju ka potčinja-
vanju muškarca, a kod jače izražene zaštitne tenden-
cije čak i homoseksualne sklonosti, tako da ove za
ljubav ili brak traže obezvređenog muškarca nespo-
sobnog za borbu. Sažaljenje u tom slučaju može če-
sto da prikriva pravo stanje stvari tako da se ljuba^
oslobađa tek kada je muškarac nemoćan, klonuo,
bogalj i ostareo. U maštanjima, snovima i halucina-
cijama, u kojima je muškarac lišen muškosti, pret-
voren u ženu, u leš, kada je „dole”, a naročito u
tendenciji neurotične devojke da vidi muškarca ma-

179
 log, poniženog i nemoćnog, ispoljava se prinuda mu-
ške vodeće fikcije i nalazi svoju kulminaciju u ne-
krofiliji.1
Drugi put vodi, kao što smo već pomenuli, pre-
ko linije, „želje da se sve ima” do neurotične kokete-
rije. Muški protest se pri tom izražava: 1. u tenden-
ciji da se prvobitno osećanje manje vrednosti i ošte-
ćenosti kompenzira vladanjem mnogim ili čak svim
muškarcima; 2. odbijanjem ženske uloge u seksual-
nom odnosu, u braku; umesto ove ponižavajuće ulo-
ge, ustaljuju se odbrambeni mehanizmi koje diktira
muška vodeća linija kao na primer: seksualna ane~
stezija i različite perverzije, među kojima preovla-
đuju sadističke, koje degradiraju muškarca. Bloh
(Bloch) je dobro istakao dominaciju koketa, rekavši
u Prilozima etiologiji seksualne psihopatije, 1903,
sledeće: „Koketerija, koja se može definisati kao
trud žena da muškarce vežu za sebe i da ih potčine
svojoj vlasti prvenstveno se služi čisto čulnim sred-
stvima da bi postigla svoje ciljeve i u tom pogledu
predstavlja pražnjenje čisto ginekokratskih instin-
kata.” Mi možemo samo dodati da su ti „ginekokrat-
ski instinkti” konstruisani prema uzoru mutke jod-
nakosti i da su, prema tome, zavisni od muškog ide-
ala ličnosti, iako se pri tom odbrambenim mehamz-
mom koriste ženska sredstva kao jedino postojeća i
efikasnija. Pažnja i interesovanje ovih neurotičara,
među kojima muški koketni neurotičari padaju u
oči time što hoće kao žene da nametnu svoj muški
vrednovani trijumf, usmereni su u najvećoj meri da
impresioniraju i da druge navedu da im služe. Sa
ovom karakternom crtom povezano je i neurotično
potenciranje ove sekundarne linije vodilje što vodi
do samoprecenjivanja a samim tim i do izraženije
težnje za dominacijom, gordosti i omalovažavanjem
drugih. Stoga ne sme da nas čudi što pri tom izgle-
da da pacijentov narcisizam kao po pravilu isklju-

1 Ojlenburg (Eulenburg) je na isti način istakao tes-

nu vezu aktivne algolagnije (f. Srenk-Nocing — v. Schrenck-
-Notzing) prema nekrofiliji.

180
 čuje ili precenjuje objekt težnje (Neke — Naecke).
Ovo precenjivanje je štaviše preduslov u konstruk-
ciji odnosa, i u njemu se ogleda pacijentovo osećanje
veličine.2 U psihoterapijskom postupku ovi slučaje-
vi posebno dovode do prividne „zaljubljenosti u le-
kara”. Lako možemo razumeti da to „prenošenje lju-
bavi” odgovara samo jednoj od mnogih mogućnosti
borbene spremnosti, da se slomi otpor a time i nad-
moć muškarca, lekara. Nije teško zapaziti kako kod
ovakvih pacijentkinja osećanje zakinutosti, koje iza-
ziva ovu neobičnu, zamršenu formu muškog protes-
ta, proizlazi iz osećanja njihove ženstvenosti, koju
odsad osećaju manje vrednom.
Međutim, ni u kom slučaju, pa ma koliko dale-
ko išla koketna neurotičarka, njen se cilj ne može
složiti sa potčinjavanjem muškarcu. Cas ranije, čas
kasnije, na tom putu muškarcu preti degradacija i
to uvek onda kada neurotičnoj pacijentkinji situaci-
ja postane „suviše ženska”. I taj trenutak može da
naiđe na različite načine, ali neki intimniji dodir,
poljubac, očekivanje seksualnog odnosa ili strah od
graviditeta i rađanja, sve to po pravilu izaziva poja-
čane zaštitne tendencije i dovodi do izbijanja onoga
što se obično obeležava kao neuroza ili psihoza. Ta-
da svoje pravo preuzima apstrakcija, jača od stvar-
nosti prava, jasnije se ističe fiktivna moć, zahtevano
đegradiranje muškarca goni na akcije i dela, koji
su prividno izgubili svaki smisao, dok pri tom po-
staju sve uočljivije neprijateljske sklonosti razdra-
ženog agresivnog nagona, a sa njima i neurotične
karakterne crte.
Svaki neurotičar ima malo te narcističke ko-
keterije; ona potiče iz njegove hipostazirane ideje
ličnosti i zasniva se kao i ova na prvobitnom ose-
ćanju manje vrednosti, zapravo je egoizam kao re-
zultat zaštitne tendencije čoveka koji se oseća sla-
bim. Sa tom karakternom crtom dobro se slaže i po-
2 Vera u sopstvenu Carobnu moć je tako velika da
svaki otpor daje povoda za nove napore. Vidi takođe Das
Problem der Homosexualitdt, 1. c.

181
java da se svaki neurotičar, a naročito ova varijanta
o kojoj smo upravo govorili, tako teško može odvo-
jiti od lica ili stvari. Rastanak sa nekim prividno da-
lekim čovekom, a kamoli sa nekim prividno volje-
nim, može da izazove najteže neurotične simptome,
neuralgične napade, depresiju, nesanicu, grčeve pla-
ča itd. S druge strane, nisu retke pretnje napušta-
njem ili razvodom što treba da bude dokaz udela
njihove privrženosti.
Iz više pojava proizilazi đa u neurotičnoj ko-
keteriji vlada muški protest. Već smo ranije istakli
jaku odbojnost prema nekoj izrazito ženskoj ulozi;
u ovim slučajevima ona može da izazove upadljivu
sHku, kao što smo pokazali, privid dvostrukog živo-
ta (double vie), rascepa svesti, amhivalencije (Bloj-
]pr). Istovremeno, iz analize proizilazi veći broj da-
ljih dokaza za težnju ka jednakosti sa muškarcem.
Snovi, maštanja, halucinacije, izbijanje psihoza, sve
to jasno pokazuje težnju da se bude muškarac, ili
jedan od mnogih ekvivalenata, kao što je aktivno an-
gažovanje, strah od ženske sudbine. Snažna tenden-
cija obezvređivanja muškarca potiče iz borbe za jed-
naku vrednost, i u ljubavnom doživljaju teži ka fik-
ciji muške uloge, koja se prazni frigiditetom i situa-
cijama koje dovode muškarca u ropsku, ponižavaju-
ću poziciju.
Cesto se početak izbijanja neuroze računa od
onog trenutka kada strah od neke odluke, strah od
ispita, strah od braka, od javnog nastupanja, ili ago-
rafobija zahteva lekarsku intervenciju. Taj strah na-
staje kada se pojavi protivrečnost u muškom pro-
testu. kada u stremljenju ka cilju moći preti poniže-
nje, ženska sudbina ili neki poraz, a sa tim i nemi-
novnost priznanja sopstvene nesavršenosti.
Tako je bilo kod jedne moje pacijentkinje, koia
je pre nekoliko godina obolela ođ grča prstiju pri
sviranju klavira, neposredno pred svoj prvi nastup.
Ta neuroza je predstavljala dobar izgovor da izbeg-
ne poraz kojega se bojala. Bližim uvidom u uslove
ovog oboljenja došli smo do sledeće neurotične ilu-

182
zije: pacijentkinju su note na pultu klavira podse-
ćale na muške genitalije. Ništa ne bi bilo bliže nego
shvatanje o pojačanoj ali potisnutoj seksualnosti,
čiji bi odraz trebalo tražiti u „grču klavirista”, od-
nosno „potiskivanju sklonosti ka masturbaciji”. Ali
rezultat je bio potpuno drugačiji od ove insinuacije.
— Javni trijumf i priznanje značio bi ravnoprav-
nost sa muškarcem, jednakost sa muškarcem. Ta fik-
cija je bila u suprotnosti sa stvarnošću, sa oseća-
njem da je „samo” žena, tako da je javni nastup bio
jednak sa konačnim odmeravanjem činjenica; vrlo
mnogo darovitih devojaka i žena pretrpe neuspeh iz
istog razloga. Pacijentkinjin smisao za realnost, po-
stavljen pred činjenice, nije dozvolio ovo odmerava-
nje već je pomoću simboličnog shvatanja notnih
glava i crtica stvorio fiktivnu prepreku, koja je isto-
vremeno podsećala na sopstveni pol i tako postala
signal za povlačenje.3
Protivrečnost u muškom protestu ove pacijent-
kinje proizašla je kao gotovo redovno u neurozi, iz
neostvarljivosti fikcije, baš kad se pred odlukom
javlja mogućnost poraza, što je redovna, sama po
sebi razumljiva činjenica. Sada se pojačava karak-
terna crta strašljivosti, bojažljivosti i treme, koja
pruža ili izgovore ili istosmerne pripreme i sklono-
sti. Uživljavanje i grčevito držanje ruku dovodi do
bolova i teške pokretljivosti prstiju, kao u našem
slučaju, što sve onda skreće pažnju sa glavnog pro-
blema — ugroženog muškog protesta.
Ali i u ovom se slučaju moramo začuđiti snazi
muške vodeće linije koja još iz pacijentkinjinog
bekstva u bolest oblikuje mušku borbenu sprem-
nost. Ova devojka je, pod pritiskom nepopustljive
majke, protiv svoje volje otpočela karijeru virtuoz-
ne pijanistkinje. Neuspeh ambicioznih materinskih

* I seksualne prenađraženosti, koje se vezuju za neiz-

bežne situacije, kao što je vožnja tramvajem, društvo, po-
zorište, itd., pružaju na sličan način pogodne putokaze za
povlačenje iz društva. Pojačano uživljavanje u spasonosnu
fikciju pruža onda „realne” simptome.

183
planova značio je za kćerku pobedu, koja ju je de-
limično obeštetila. Ono što njen prkos i njena muš-
ka pobuna nisu ostvarili, uspelo joj je pomoću bo-
lesti čim bi joj notne glave kao preteći memento do-
viknule: ti si nesposobna žena, pazi se, ne dozvoli
da ti majka nametne poslušnu ulogu, potčini majku!
Još jedna konstrukcija, izgovor da bi stekla ope-
rativnu bazu protiv majke, nalazio se u njenom po-
jačanom osećanju zapostavljenosti u odnosu na sta-
riju sestru. Ovaj tok misli kao i njena borba za is-
ključivim posedovanjem svake ličnosti — majke,
svih članova porodice i ljudi u njenoj okolini, čak
i jednog psa, ogleda se u pojačanoj crti njene koke-
terije i dolazi, na primer, do jasnog izražaja u jed-
nom od njenih Doslednjih snova u odnosu na leka-
ra. San glasi:
„Sedim preko puta vas i pitam da li i druge
pacijente volite kao i mene. Vi odgovarate: da, sve
volim, a i svoje četvoro dece. Odjednom se pretva-
rate u ženu i zaspite. Jedna žena pazi na cme no-
te.”
Ljubavna spremnost ove pacijentkinje ne pod-
nosi rivale. Njoj je potrebna izvesnost pobede da bi
osetila svoju nadmoć. Ja, njen lekar, koji joj daje
do znanja da sa istim interesovanjem leči sve pac/-
jente i da osim toga voli i svoju decu, postaje zato
meta njene agresije kao ranije majka, ili njen muž
za koga se nedavno udala, kao i sve osobe u njenoj
okolini, posluga, poslovni ljudi, liferanti, učitelji itd.
Njeno egocentrično biće ne mora ništa da ,,pre-
nosi”, pošto u ordinaciju donosi samo gotove, kru-
te obrasce koje aktivira od prvog susreta sa leka-
rom. Nova situacija, međutim, donosi teškoće i pre-
preke, zbog kojih ne može potpuno da razvije do-
minaciju pomoću ljubavi. Razumljivo je što u snu
nema moje žene. Upravo to izostavljanje je težište
situacije — moja žena je konačno odstranjena. Dov-
de dosežu ženska sredstva i karakterišu žensku lini-
ju koje se pacijentkinja drži. Odavde jasno izranja

184
 muški protest. Mene lišava muškosti, aktivira se za-
štitna pacijentkinjina iluzija nota kao zaštitnog sim-
bola muških genitalija. Ona sama „pazi”, osigurava
se da se ne degradira i ne pretrpi poraz u svom
muškom osećanju ličnosti.
Cinjenica što ja u snu zaspim, dodeljuje mi sli-
čan položaj, kakav zauzima njen muž. Pacijentkinja
oseća kao najtežu degradaciju što njen muž, veoma
zaposleni fabrikant, često ranije zaspi od nje. Od-
govor na to je oduzimanje muškosti mužu, kao i du-
gotrajna nesanica, čiji je konstruktivni značaj u to-
me što omogućuie pacijentkinji da nađe argumente
protiv muža. Sada može da mu uskrati bračna pra-
va i udaljuje ga iz spavaće sobe, na početku povre-
meno usred noći, a kasnije za stalno, jer on „hrče
i smeta joj da zaspi”. U nedostatku ovoga naša pa-
cijentkinja bi lako našla drugi razlog i bila bi veli-
ka pogreška isključiti eventualnu neurotičnu kon-
strukciju, zato što je neurotičar u pravu. Da bi stal-
no imao prava pacijent po pravilu iznosi tačne ar-
gumente; neurotična stigma se štaviše nalazi u ten-
denciji da se svim sredstvima učini vidljivom nje-
gova superiomost. Kverulanti nam, npr. još jasnije
pokazuju taj mehanizam. — Uostalom, neuroza na-
še pacijentkinje izgrađuje nove i nove zaštitne me-
hanizme. Slušna preosetljivost nadovezuje se na nje-
nu nesanicu koja se stoga ničim ne može odagnati.
Mehanizam te preosetljivosti sastoji se od tenden-
cioznog pooštravanja funkcije sluha, tako da to do-
vodi do toga da bi i najmanji šum probudio paci-
jentkinju čim usni. Zato, pošto je izjutra još budna,
može i danju da ostane u postelji i tako da izbegne
ženske poslove u domaćinstvu, kao što se, zahvalju-
jući tremi i grču prstiju svojevremeno otrgla od
majčine prevlasti.4
Ovaj i slični slučajevi ukazuju kako se zaštitne
tendencije koriste sugestibilnošću i onda kada paci-
4 Uber Schlaflosigkeit. U delu: Praxis und Theorie
der Individualpsgchologie, 1. c.

185
jent treba delimično da stekne uvida u svoju sla-
bost, da bi u odsudnoj tački bio kadar da se brani,
ili kada neočevikano popusti da bi osvojio drugoga.5
Pravolinijski pokušaji njegovog vlastoljublja su tada
u toliko snažnom sukobu tako da je pri površnom
posmatranju lako pojmiti mehanizam nastanka ras-
cepa svesti. Isto tako će ga sujeta, gordost, samodo-
padljivost često voditi istom cilju, kao što će se on
ponekad ponašati kao da je skroman, jednostavan i
nemaran po prirodi i u odevanju, što je takođe neka
vrsta odbrambenog mehanizma. Obično se sa veli-
kom pažnjom vodi računa o spoljašnjem izgledu u
stavu i načinu hoda. Cesto se sreću narcističke crte,
čiju bitnu konstruktivnu osnovu predstavljaju po-
kušaji da se na stranputicama dokaže jednakost sa
muškarcem i da se tako kompenzuje osećanje za-
kinutosti. Književnost nam je u Memoarima Marje
Baškirčeve i Helene Rakovice dala u vrlo prefinje-
nom obliku prikaz svih tih pokušaja muškog pro-
testa.
U vreme kada sam već odavno bio načisto sa
svojim postavkama o sumnji nervoznog deteta u nje-
govu buduću seksualnu ulogu i o muškom protestu
koji neminovno proističe iz toga, interesantne đo-
kaze su mi pružila mnoga analizirana deca koja su
čistije nego drugi slučajevi sačuvala u svom se-
ćanju te neobične utiske iz svog detinjstva. Neka
od njih sećala su se vrlo jasno da su do 12. ili 14.
godine sumnjala u svoj pol. Nije slučajno da su ovi
pacijenti bili muškarci. Pokatkad bi se javljala mi-
sao da možda nisu seksualni melezi, tako đa sam u
drugim slučajevima, gde se misao na hermafroditi-
zam javlja jasno i nametljivo u sećanju pacijenta i
uostalom bila spontano proverena, bio naklonjen
da u tome vidim izraz sumnje u sopstveni pol. I u
literaturi sam često nailazio, u istorijama bolesti neu-
rotičara i psihotičara, na ovaj značajni trag, ali
5 Ovaj mehanizam je nekada i osnova pasivne homo-
seksualnosti tako da obe nastrojenosti mogu poslužiti kao
struktura mazohizma (ili bolje: pseudomazohizma).

186
mnogi autori nisu shvatili fundamentalni značaj ove
sumnje u sopstvenu seksualnu ulogu. Mešede (Me-
schede) je opisao jedan pregnantan primer prisilnog
zapitkivanja, a Frojd slučaj demencije prema Srebe-
rovoj biografiji, u kojima ne bi bilo teško prepoznati
kao polaznu tačku propast psihičkog hermafroditiz-
ma sa njegovom beskrajnom težnjom za dominaci-
jom. Da li se to interesovanje pacijenta praznilo
preko crteža, pismenih tekstova, kroz lektiru, izla-
ganja ili događaje, sve to nisam uzimao u obzir kao
ni naučnu interpetaciju, koja je svoje interesovanje
izgleda koncentrisala na muške periode, muški kli-
makterijum, na ispitivanje muškog i ženskog udela
u individui ili šta drugo. Za mene je bio merodavan
trajni utisak koji je došao do izražaja u očiglednom
podvlačenju odnosa i uzastopnog odnosa „muško—
žensko”, Poslednjih godina moga rada otkako sam
ušao u trag ovim osnovnim fenomenima neuroze,
često sam sebi postavljao pitanje, da nije i u mom
sopstvenom dečjem razvitku vladala slična sumnja,
iako me je hermafroditski problem zainteresovao
samo kao kritičara, dakle prividno sekundamo i upa-
dljivo kasno. I moje poricanje biološkog hermafro-
ditizma kao uzrok neuroze (Flis) ostavio bih da važi
kao protivargumenat, kad mi ne bi bila poznata č:-
njenica da je i negacija često izraz nekog starog,
neshvaćenog interesovanja. Pa ipak mi moj pogled
na svet pokazuje da sam svakako vrlo dobro u sebi
savladao staru dečju suprotnost a da iz toga nije
proizašao preteran muški protest. Ja sam u životu,
kao i u nauci, posle početnog precenjivanja apstrakt-
nog muškog principa sa stvarnim mirom odbacio
obilje argumenata o iskonskoj manjoj vrednosti že-
ne. Mojim dosadašnjim kritičarima „muškog pro-
testa” usuđujem se da kažem, na osnovu njihovog
borbenog stava i njihovih upomih nesporazuma, da
se preterana silina njihovog napada u jednom stro-
go naučnom pitanju gotovo isto kao i strah od poj-
ma „hermafroditizam” svodi na stari strah iz detinj-

187
stva, koji ih je plašio naglašenim osećanjem žen-
skosti ili dvopolnosti. Ovim uostalom ne nameravam
ikoga da sprečim u naučnoj kritici.
Zaista nema boljeg reagensa na neurotičnu psi-
hu od pitanja vrednovanja suprotnog pola. Skoro
uvek proizilazi da je svako jače poricanje ravnoprav-
nosti polova, veće potcenjivanje ili precenjivanje
suprotnog pola bezuslovno vezano za neurotske sklo-
nosti i neurotske karakterne crte. Sve ove sklono-
sti i crte zavise od neurotične zaštitne tendencije,
sve pokazuju jasne tragove delotvornog muškog pro-
testa i svedoče o principijelnoj, apstraktnijoj pove-
zanosti sa vodećom fikcijom. Sve u svemu, tu su od-
brambeni mehanizmi Ijudskog mišljenja koji služe
uzdizanju sopstvenog osećanja ličnosti. Kasnije će-
mo još ponešto reći o fundamentalnom značaju bla-
govremenog saznanja o nepromenljivosti seksualne
uloge. Zasad samo ovoliko: ko potcenjuje ženu, bilo
muškarac ili žena, biće kažnjen neurozom.
Iz osnovnih postavki moje psihologije neuroze
proističe da se ženska sudbina — uskoro pripadati
nekom muškarcu, rađati decu, igrati podređenu ulo-
gu u životu, slušati, zaostajati iza muža u znanju,
umenju, pameti, biti slaba, imati periodu, žrtvovati
se za muža i decu i najposle postati stara, zapostav-
ljena žena — živahno unapred saoseća i zamišlja
i to sa istim osećanjem straha i užasa kako kod mu-
Ške tako i kod ženske disponirane dece. Kako ta
strepnja od budućnosti podstiče egoistične karak-
teme crte opisao sam u prošlom poglavlju. Izrazit
slučaj jedne devojčice okarakterisao sam u Dispo-
ziciji za neurozu (vidi Heilen und Bilden, 1. c.).
Najteži oblici neuroza i psihoza se često javljaju
tamo gde nezadovoljstvo sa nemuški ocenjenom sek-
sualnom ulogom ne dozvoljava pravu zamenu. Pot-
pun raskid sa životom formira crte trajnog nezado-
voljstva, sklonost ka konfliktima, bezobzirnosti i
usamljivanju. Sećanja na pitanja zašto postoje samo
dva pola, koja su ih morila u detinjstvu, nisu retka
i odaju prvobitno nezadovoljstvo.

188
 Nekoliko slučajeva takozvane „laktacione psi-
hoze” koji obično imaju shizofreni karakter, formal-
no pokazuju opraštanje od braka i od čopora dece.
Tako npr. jedna takva pacijentkinja uvek traži da
se vrati svojoj braći i sestrama. Ili bolesnica koja
usled straha da će oslepeti ili se pretvoriti u zmiju
odbija sve ženske dužnosti. Pri podrobnijem ispiti-
vanju nalazimo da su ove bolesnice i mnogo ranije
samo s mukom mogle da ispunjavaju svoje zadatke.
U slučaju jedne pacijentkinje sa neurozom že-
luca pokazuje se ponašanje kakvo se redovno sreće
u psihičkom razvoju neurotičnih pacijenata. Ono se
odnosi na predviđanje, često na predosećanje i slut-
nju svih očekivanih nezgoda. Ova sklonost se zapa-
ža već u ranom detinjstvu, gde je posebno izražena
ukoliko postoji manja vrednost nekih organa i nji-
hove smetnje. Izgleda da se za to često koristi vre-
me pred odlazak na spavanje, i zato nije nimalo
čudno kad neka snena slika, često u strašnom obli-
ku, dalje raspreda taj pokušaj zamišljanja unapred.
Samo što san, slično neurozi, izaziva osećanja, ose-
ćaj kao kod halucinacija, koji se doživljava kao pre-
dosećanje, paralelno sa zamišljanjem unapred u bud-
nom stanju. Halucinatorna razdražljivost je, kao što
sam već istakao u Studiji o manjoj vrednosti or-
gana (1. c.), proširena sposobnost preterano napreg-
nutog i kompenzatorno treniranog mozga koja sada
služi neurotičnoj zaštitnoj tenđenciji, dok neurotič-
ni, oprezni način percepcije uslovljava tendenciozno
izdvojeno pamćenje. — Dečji, nerazvijeni duševni
život pokazuje samo u tragovima začetke halucina-
tornih osećanja, koje treba shvatiti kao fiktivne pri-
preme za cilj, kao anticipaciju u nesigumom perio-
du. Takvi su npr. osmeh u snu, prijatni osećaji u
preuranjenom traženju za nekim organskim zado-
voljenjima ili zaštitnim mehanizmima.
Halucinatorna razdraženost u neurozi i psiho-
zi služi bez izuzetka vodećoj fikciji ideala ličnosti.
Pri razmatranju slike neurotskih smetnji treba uze-
ti u obzir i značaj halucinacija bola i straha. Dalje

189
prouSavanje mehanizma halucinacije jasno pokazu-
je da se ova sastoji od tendencija ka apstrahovanju
i anticipaciji i da, kao pojačana fikcija ili sećanje,
na taj način dobija značaj podsticaja u formiranju
zaštite osećanja ličnosti. Nije od bitnog značaja što
je halucinacija skopčana sa tragovima sećanja, i što
je „regresivna”. Psiha, bez izuzetka, radi sa sadrža-
jima svesti i sa osećajima, koji su dati preko iskus-
tva a potiču iz prošlosti. Značaj psihe, a naročito
neurotične psihe, leži u posebnom izboru ovih tra-
gova sećanja i u njihovoj tendencioznoj vezi sa
neurotičnom percepcijom. Neurotično iziritirana
zaštitna tendencija se, dakle, služi naročito obrazo-
vanom funkcijom predviđanja, halucinacijom, u ko-
joj se apstraktnije i prenosno odvija jedna scena,
privremeni finale, anticipirani zaključak, i to po-
Jetno, kada to treba da halucinantu posluži kao
građa za spasonosni most; ili prepuno straha kada
je potrebno da krene drugim putem akcije. Haluci-
nacija je, slično drugim početnim pokušajima psihe,
kao i snovi, određena da pronađe put koji je neop-
hodan radi uzdizanja ili očuvanja osećanja ličnosti.
U njoj se ogledaju sumnje, nade, zaključci ili bojaz-
ni pacijenta.
Pomenuta pacijentkinja nalazila se neposredno
pred sklapanjem braka, kada je počela njena stoma-
čna neuroza. Patila je od bolova u predelu želuca, od
podrigivanja, povraćanja, nemanja apetita i opsti-
pacije. Jedne večeri, pred sam odlazak na spavanje,
čula je jasno reč: „Eskadambra”. Poznato je da se
među tvorevinama neurotičara često nalaze privid-
no besmislene novoskovane reči. Većinom se može
utvrditi da su one sastavljene prema jednoj shemi,
slično kao što deca izmišljaju nove reči, čitav go-
vor, pomoću kojega stiču osećanje superiomosti nad
okolinom. Pfister je kod „govomika u ekstazi” us-
peo da protumači reči koje su poticale iz fascina-
cija. U nekim slučajevima naišao sam na zujanje u
ušima kao na zastrašujuće sećanje na hučanje mo-
ra i njegove opasnosti, kao simbol života, slično

190
 Homeru, koji &yov6 poredi sa tutnjavom mora. *
Kod paranoje, manije i demencije prekoks superi-
orne tendencije delimično poprimaju oblik haluci-
nacija i osiguravaju psihotičnu shemu akustičnom ili
vizuelnom konkretizacijom.
I u vezi sa gornjom konkretizacijom psihotič-
nog pokreta u akustičnu halucinaciju možemo pret-
postaviti da je jaka unutrašnja nevolja dovela do
većeg angažovanja zaštitne tendencije za šta reč
„Eskadambra”, kao nerazumljiva i bezvredna za pa-
cijentkinju, može da predstavlja samo merilo i sig-
nal.*7 Opravdano je, međutim, očekivati da praviino
razumevanje ove reči otkriva smisao koji nam ob-
jašnjava duševno stanje ove devojke. Razumevanje
za ovakve halucinacije ispada po pravilu lako, u sva-
kom slučaju nije teže nego za kratke fragmente sna.
Kada smo upitali pacijentkinju kakvu asocijaciju ima
u vezi sa tom kovanicom, odgovorila je da je pod-
seća na „Alhambru”, za koju je oduvek imala mnogo
interesovanja. Nekad je bila divna a sada je propa-
la, prava razvalina. Početak reči „Esk” nalazi se, po
njenom mišljenju, u reči „Eskimo”, a i u reči ,,Et-
nusker” nalaze se ta slova. Još joj pada na pamet
pleme „Baski”; i u toj reči se nalazi grupa glasova
f,Esk”. Pacijentkinja pri tom pokazuje put kojim
je išla prilikom stvaranja te kovanice, spojila je
fragmenat imena plemena i fragmenat imena jed-
nog porušenog grada. I njena reč „Eskadambra”
značila je najzad samo fragmenat, tako da možemo
pretpostaviti da će se u smislu halucinacije, koji
treba naći, pojaviti asocijacija na slomljenost, sma-
* U jednom drugom slučaju zujanje u ušima je pod-
sećalo na zujanje telegrafskih žica — to zujanje je opomi-
njalo bolesnika na njegovu usamljenost u sumornom de-
tinjstvu, kada je često sam sa svojim nadama u budućnost,
čekajući na maloj stanici slično telegrafu obuhvatao čitav
svet. U tome se uvek može pronaći značenje neke „preoku-
pacije” koja omogućuje pacijentu da odgodi rešenje svojih
životnih problema i da se bavi „samim sobom”.
7 Kao što se mora pretpostaviti i u odnosu na san da
ovaj obično predstavlja samo odraz nekog psihičkog pokre-
ta u svesti, ne kazujući snevaču išta razumljivo.

191
njenost i uskraćenost. Grupa slova „skad” pripada
reči „kaskade”, kako je to već pacijentkinja lako
uočila. Ona je u to potpuno sigurna, jer je opisujući
jiedavnu menstruaciju izjavila: „čitave kaskade”.
Ako uzmemo u obzir da se ova pacijentkinja na-
lazi pred udajom, odmah ćemo razumeti vezu izme-
đu ove kovanice i njene psihičke situacije. Da ona
ne želi da se uda, proizlazi iz njene neuroze, koja
predstavlja pogodnu prepreku.8 U ovoj halucinaciji
krije se nedovršena skica otprilike ovakvih tokova
misli: Divota mog devičanstva biće razorena. Treba
da rađam novo pokoljenje (plemena). Moraću da
žrtvujem čitave kaskade krvi.
Kada sam dovde stigao sa tumačenjem, paci-
jentkinja mi je dalje pomogla, ispričavši da je kao
osmogodišnja devojčica čula da je jedna žena iz
njihovog kruga poznanika umrla na porođaju od
gubitka krvi. Otada se ona nikad nije oslobodila
straha od porođaja.
Šta je sad smisao ove halucinacije? Je li on bar
približno okarakterisan rečju „ispunjenje želje” ili
čak „željom smrti”? Celokupna povezanost govori
protiv toga. Smisao ovog neologizma je ukazivanje
na opasnost koju treba očekivati, na poniženje, to
je strah da će postati ruina, kako je često nazivala
majku, ili da će umreti kao ona žena u njenom se-
ćanju iz detinjstva.
Ali ova tendencija protiv ženskih funkcija — pa-
cijentkinja se i svesno brani od braka — još je sta-
rija, potiče iz najranijeg detinjstva, samo što je on-
da bila otelotvorena u želji da pacijentkinja bude
superiorna, zdrava i snažna kao otac, a ne slaba,
potčinjena i bolesna kao majka. Tada je sve ovo
bilo uzdignuto do fiktivne vodeće linije i ispunjeno
logičkim sadržajem, koji se grupisao oko vodećeg
* Kao što je već pomenuto, „očekivanje dana venča-
nja” predstavlja jedan od najčešćih patogenih povoda za
pojačanje neuroze i za izbijanje psihoza. Suprotne izjave
takvih pacijenata — ta oni bi tako rado sklopili brak! —
skoro uvek su samo „platonske”.

192
 muškog ideala ličnosti, a sa istosmemim strahom
od ženske uloge. Iz toga kao kompenzatomi cilj po-
sledično proističe uzmicanje pred brakom. Iz daljeg
materijala pacijentkinja je mogla postepeno da od-
gonetne i smisao svoje stomačne neuroze — bila su
to halucinatorna uzbuđenja, koja su imala da predo-
če tegobe trudnoće, da bi ih pacijentkinja mogla da
izbegne. Prema tome, na javi, u snu, u halucinaciji
i u neurozi, svuda se ogledao sklad zaštitne tenden-
cije — ne budi žena, ne potčinjavaj se, budi muš-
karac! Ova devojka je u svom stavu pokazala osor-
ne, odlučne crte i dolazila je u sukob sa svima. Nje-
na sujeta je stalno plamsala i činila je netrpeljivom.
Od verenika, prema kome se vrlo loše ponašala, zah-
tevala je bezuslovno potčinjavanje i više puta je ras-
kidala vezu. Ali kad se on jednom okrenuo drugoj
devojci, uprla je sve snage da ga zadrži. Dotle je
još smela da ide. Jedna od njenih sanjarija iz detinj-
stva sastojala se u maštanju da je celo čovečanstvo
propalo a da je samo ona ostala u životu: to je ana-
logija na mit o potopu, iz kojega se jasno pomalja
egocentrično, neprijateljsko biće pacijentkinje i njen
nedostatak u osećanju za zajednicu. Kao sredstvu
za izazivanje stomačnih tegoba pribegavala je, kao
obično u takvim slućajevima, jedva svesnom guta-
nju vazduha, što se prilikom uzbuđenja pojačavalo.
Kod mnogih pacijenata, koji vrlo jasno pokazu-
ju crte „zelje da imaju sve”, kao kod ove devojke,
nalaze se i suprotne karakterne crte. Takve osobe
(su često toliko nametljivo poštene, skromne, zado-
voljne malim, da već naročito naglašavanje tih oso-
bina pobuđuje sumnju da je sve to veštački pode-
šeno. Svuda je prisutna njihova „savest”, a njihovo
osećanje krivice9 je uvek spremno da reaguje na sve
moguće povode. Rešenje ove drevne zagonetke čo-
večanstva proizlazi iz razumevanja zaštitne tenden-
cije koja prekida pravolinijske, vodeće agresivne li-
9 A. Adler, Uber neurotische Disposition. U: Heilen
und Bilden, 1. c., i Furtmuller, Ethik und Individualpsycho~
logie.
13 A. Adler, II 193
nije, u interesu osećanja za zajednicu, okončava ose-
ćanja kažnjive pohlepe i neumerenosti, čim preko
ovih zapreti opasnost idealu ličnosti. Ona onda tako-
reći predstavlja intermedijamu vodeću fikciju, sa-
vest, a njen anticipirajući viši stupanj, apstraktno
osećanje krivice — instance, pomoću kojih se sve
započete radnje i pripreme tako preobražavaju, da
ne štete volju za moć i želju za prividom dok isto-
vremeno dopuštaju da se visoko poštuje samopro-
cenjivanje. U ovoj tački opažamo protivnika prvo-
bitnog osećanja manje vrednosti koja dolazi do mo-
ralnog izražaja kao kompenzacija osećanja nesigur-
nosti. Sada neurotičar može sigurno da isključi veći
broj mogućnosti svoje težnje za moći, koje bi mo-
gle da ga ponize.
I u drugim odnosima može se zapaziti dejstvo
zaštitne tendencije: u moralu, u religiji, u sujeverju,
u griži savesti i osećanju krivice. Sve ovo stvara
krute formule i principe, kakve nesigurni neuroti-
čar voli. Tako neurotičar ima mogućnosti da se već
u malome vežba, da često na ništavnom okušava
svoje moralne pripravnosti a naročito — principiis
obsta! — da se obezbedi od teškoća i od moralnog
pada, koje on naslućujući unapred jako preteruje,
time što anticipando oseća moralni poraz. Ovaj po-
slednji, halucinatorni odbrambeni mehanizam liči na
obezbeđenje pomoću neurotićnog straha, kao što
se i savest, osećanje krivice i strah u neurozi često
dopunjavaju, a često smenjuju. Za psihoterapeuta
je od velikog značaja ovo znanje za vezu masturba-
cije i neuroze, iz koje takođe proizilazi zaštitni zna-
čaj osećanja krivice, poteklog iz onanije. Ako se to
osećanje krivice dovede u junktim sa masturbaci-
jom, da bi delovalo kao kočnica protiv prisile seksu-
alnosti, onda će oni kasnije postati osnova operativ-
ne baze, sa koje će pacijent proširiti svoje neurotič-
ne sklonosti, da bi se odbranio od degradacije ose-
ćanja ličnosti. Po pravilu se oboje — obično uz pri-
pomoć anticipiranih „posledica” kao što su: impo-
tencija, tabes, paraliza, zaboravnost — koriste kao

194
izgovor, da bi se ustuknulo pred odlukama, osim
toga uvek da bi se produbio strah od seksualnog
partnera. Ovakve povezanosti češće sam opisivao u
ovom, a i u ranijim radovima. Osećanje krivice ,ie
u neurozi doduše najčešće pokušaj da se olako pri-
zna svoja moralna obaveza. Pri tom osećanje superi-
ornosti proizlazi iz jako naglašenog ukazivanja na
sopstvenu moć i uviđavnost. Istovremeno je to uka-
zivanje toliko rašireno da koči aktivnosti na koris-
noj strani života.
Poštenje i savesnost u neurozi se jasno graniče
sa pedanterijom. I zato nas neće začuditi kađ saz-
namo koliko često ove pozitivne osobine crpu svoju
pravu vrednost iz sklonosti, uspostavljene preko ovih
osobina, da druge degradiraju, da dođu s njima u
konflikt, da se uzdignu iznad njih i da ih potčine.
Upravo će neurotičar, čija se težnja za dominacijom
drži sheme da hoće da ima sve, koji ne retko brižlji-
vo pamti tuđe poroke, brižno paziti da ne oda svoju
tajnu, ako bi mu to otkriće donelo siguran poraz.
On će, naprotiv, sa preteranom tačnošću, obično i
sa strahom pokušati da sačuva tu prividnost, straš-
ljivo će pocrveneti kad podigne vlastiti novčnnik sa
zemlje, ili će izbegavati do ostane sam u tuđoj sobi,
da se ne bi posumnjalo da je kradljivac, ukoliko se
tu izgubio neki predmet. Isto tako, sretao sam upor-
no nastojanje neurotičara da uvek sve plate una-
pred, da ništa ne ostanu đužni, i to kod pacijenata
kojima je svaki izđatak izgledao kao dalje ošteće-
nje njihovog osećanja ličnosti. Oni su više voleli
strašan kraj nego beskrajan strah, a pri tom su se
istovremeno osećali superiornim nad onima koji
primaju i nad onima koji ne plaćaju, živeći tako od
tričarija.
Isto tako se i fanatična istinoljubivost mnogih
neurotičara — setimo se samo prauzora „enfant ter-
rible” — redovno demaskira kao osveta slabijeg
protiv nađmoćnije sile. Iz predistorije jednog kata-
toničara saznao sam da ga je žena ugnjetavala i po-
nižavala. Jedne noći briznuo je u plač i priznao svo-

195
 joj ženi da ju je prevario sa jednom služavkom.
Njegov muški protest poslužio se ovim odbrambe-
nim mehanizmom, pokusajem brakolomstva, da bi
to povezao sa otvorenim priznanjem, opet u obliku
neurotskog junktima, nama već poznatom. Isposta-
vilo se da je žena raspolagala ne samo jačom voljom
nego i sa novcem. Sam pacijent, inače slabić, ali
ugledan čovek, morao je da živi od njenih prihoda,
što je njegovoj ženi i njenoj porodici davalo povoda
za česte uvrede. Da bi se zaštitio od ženine superi-
omosti i plašeći se da bi mogao da potpuno padne
pod njen uticaj, on je, u borbi za mušku dominaciju,
iskonstruisao psihičku impotenciju. Žena je opet
iskoristila taj momenat impotencije da bi javno po-
nizila muža. Flert sa služavkom bio je početak nje-
gove osvete. A ta osveta je mogla da ima superior-
no dejstvo samo ako muški prizna svoje neverstvo.
Zato je posegnuo za istinoljubivošću, koja mu je već
češće služila kao prenosno sredstvo za razne pako-
sti. Što je plačući priznao svoj prestup, odgovara
jijegovom strahu od odluke, a s druge strane mu je
olakšalo da saopšti tu, za ženu tako bolnu vest. —
Dalji tok događaja išao je protiv muškog trijumfa
psihičkog hermafrodita — žena je u svojoj agresiji
išla još dalje, napustila je kuću i žalila se kod svo-
jih rođaka koji su mu onda upućivali najteže pre-
kore. Sa sve korisnijom i aktivnijom zaštitnom ten-
(dencijom obuzimala ga je apatija, tako da je hteo
jiekako da poništi svoj besciljni prestup, pošto mu
nije pomogao da dođe do muškog trijumfa; rešenje
je našao u fikciji čudesnog pročišćavanja, koje je
Bog izvršio na njemu. Sada je opet bio na visini, pro-
bila su njegova mastanja o predestinaciji, on je bio
u vezi s Bogom, od njega primao zadatke i zapovesti,
izgradio suludu građevinu po kojoj se kretao kao
prorok po zemlji. I masturbaciju koju je ponekad
javno upražnjavao podigao je na nivo čuda, što ga
je štitilo od navale osećanja poniženja. Stereotipije
su se sastojale, između ostalog, u povremenom is-
pravljanju tela sa lakim zabacivanjem glave, pokret

196
tk-oji sam imao prilike đa kao mušku pozu protima-
čim i kod jedne histerične pacijentkinje.
„Reći nekome gorku istinu!” Ova izreka sadr-
ži srž iznetog shvatanja. Neurotičar se služi istinom
da bi drugima naneo bol. Prijatne istine nikada ne-
ćemo čuti od neurotičara, a da neposredno posle
toga ne nastupi reakcija, najčešće u obliku pogor-
šanja bolesti. Svakom osećanju ljubavi, koje se do-
živi kao žensko i kao potčinjavanje, sledi osećanje
mržnje u odori istine — vo se veže za rogove, a čo-
vek za reč! I u ovom slučaju shizofrenije nailazimo
na stadijum gde se sumnja u vlastitu muškost po-
moću odbrambenih mehanizama i forsiranjem vo-
deće fikcije preinačava u muški protest, gde kom-
penzujuća zaštitna tendencija dovodi dotle da se do-
slovce shvati i preuredi jedan vodeći simbol (čovek
kao da je stvarno učitelj, car, Spasitelj, itd.).
Druga svojstva, kao što su ćudljivost, nedruže-
Ijubivost, mogu se takođe jasno prepoznati kao
spremncst pogodna da u svako doba neutrališe su-
periornost drugih, nametanje tuđe volje. Neuroti-
čar je tipični osobenjak i prznica, postaje krajnje
nesiguran ako ga nešto udalji od njegovog ideala
veličine, dok mu se sva aktivnost sastoji u potenci-
ranju i obožavanju sopstvenih smernica, a da pri
tom tuđe osujeti. Ova svojstva mogu imati i dru-
gačiju primenu. Neurotičar se koristi svojom ne-
prilagodljivošću i svojim krizama nemira da bi do-
kazao kako drugi hoće da ga oštete, i on podiže za-
štitni zid svojih principa, iza kojega može da razvije
svoja superioma osećanja. Ovde se uobličavaju ten-
dencije kao npr. čežnja za samoćom, ponekad čak i
da se bude sahranjen, ili slike, kao živ biti poko-
pan, skriven u materinoj utrobi (Griner — Griiner).
Ponekad sam dolazio do zaključka đa je dugo za-
državanje u klozetu, ustvari, ispunjenje te čežnje za
vlašću u samoći. — Potpuno u istom smeru stica-
nja prevlasti neurotičara vodi i njegova preterana
popustljivost i ženski vrednovano prilagođavanje.
Pri tom je pacijent, pošto pokušava da i na ovaj na-

197
 čin osvoji jačega, stalno oprezno usmeren prema li-
niji nadmoći i uživanja u svom otvorenom trijumfu.
Istu agresivnu spremnost garantuje neurotiča-
ru i njegova sklonost ka izbirljivosti. On pri tom
može da obezvredi sve i svakoga, da se obezbedi
od odluka i da polaže pravo na specijalne povlasti-
ce, kao razmaženo dete koje pravi teškoće pri jelu.
On će biti izbirljiv tamo gde to najbolje odgovara
njegovim tendencijama i gde može najpogodnije da
napadne druge. On tako sebi obezbeđuje mučnu pre-
vagu u jelu, u izboru prijatelja, ljubavnih veza, u
društvu. Svako mora da računa s njim, jer on je bo-
lestan, nervozan. Ovom karaktemom crtom se po-
stižu veliki uspesi čim se njome posluži strah od
seksualnog partnera, strah od braka. Nijedna de-
vojka, nijedan muškarac ne vredi ništa, a neki vet-
ropirasti ideal daje mu oslonca za to omalovažava-
nje svih. U drugo vreme, u drugom odnosu ova crta
funkcioniše kao odbrambeni mehanizam, kao oprez
čoveka koji još nije savladao slabu tačku svog ose-
ćanja manje vrednosti — on može da bude i zadovo-
Ijan malim, ,,ako vetar duva sa severozapada”, samo
ako to zahteva njegova volja za moć. Covek bi mo-
rao biti slep pa đa u takvim slučajevima previdi
nadmenost i aroganciju, sa kojom se traže drugi
ljudi, drugačiji svet, drugačiji odnosi polova, ili da
ne zapazi da pri tom ostaju nerešena životna pita-
nja.
Jedan od metoda umirivanja, koji se verovatno
svuda može sresti, čim deca pokažu najmanje znake
nezadovoljstva, jeste poznata uteha budućnošću,
vreme kada deca porastu i budu veća. Od same dece
mogu se često čuti reči: ,,kad porastem, ja ću...”
Problem rašćenja neobično zanima dete i ono se
tokom svog razvitka neprestano podseća na to. To
se tako odvija dok se tiče visine, rasta kose, zuba,
a čim počne da razmišlja o seksualnom aparatu, ono
se interesuje za rast stidnih malja i genitalija. Uživ-
ljavanje deteta u sopstvenu mušku ulogu, o kojoj
smo često govorili, zahteva jasno rašćenje sopstve-

198
ne ličnosti i delova svog tela. Gde mu je to uskra-
ćeno — a ovde opet nailazimo na temjelj organske
manje vrednosti, naročito na uzročni rahitis (ano-
malije timusa?), anomalije štitne žlezde, polnih žlez-
da, hipofize itd. — dete poprima muški protestni
stav zbog svoje čežnje za muškom važnošću. Odatle
pristižu pojačani podsticaji za zavist, surevnjivost,
hvalisanje, gramzivost, aktivnost, dobija se pojača-
no osećanje mere i dete stalno poredi sebe sa dru-
gima, naročito sa uzornim ličnostima iz svoje oko-
line, najzad i sa junacima iz bajki i priča. Na taj
način stiže do čežnjivih posmatranja budućnosti, a
njegova mašta, podstaknuta zaštitnom tendencijom
ispunjava mu sve želje; nasuprot tome, stvarnost i
zajednica pomeraju se u pozadinu. A time svaka ne-
uroza znači i bezmerno traćenje vremena.

199
 IV
TENDENCIJA OBEZVREĐIVANJA. — PRKOS I NEOBUZ-
DANOST. — SEKSUALNI ODNOSI NEUROTICARA KAO
METAFORA. — SIMBOLlCNO ODUZIMANJE MUSKOSTI.
— OSECANJE USKRACENOSTI. — ZlVOTNI PLAN JED-
NAKOSTI SA MUSKARCEM. — SIMULACIJA I NEURO-
ZA. — ZAMENA ZA MUŠKOST. — NESTRPLJENJE, NE-
ZADOVOLJSTVO I UZDR2LJIVOST.

Prisilno sremljenje neurotičara da ispuni svoj

iđeal ličnosti više vrednovanim ili muškim crtama,
a zbog prepreka koje postavlja realnost, posebno
osećanje zajednice, goni ga na preobražaj njegovih
osnovnih smernica, tako da konačno zaobilaznim
putevima pokušava da postigne ekvivalentan cilj.
Ali njegova žudnja i težnja da realizuje neispunjivi
ideal lako ga skreću sa pravoga puta. Ako tada na
glavnoj liniji muškog protesta dođe do poraza ili
predosećanja poraza, onda on na zaobilaznim pu-
tevima, uz stvaranje zaštitnih, odbrambenih meha-
nizama traži ovaj privremeni, zamenski ekvivalent-
ni cilj. U tom trenutku počinje onaj proces psihič-
kog preobražaja, koji nazivamo neuroza, ukoliko
,se fikcija nasilno ne nametne stvarnosti, već ovu
pacijent oseća kao nešto što mu smeta, što je slu-
čaj u neurasteniji, hipohondriji, prisilnoj neurozi
i neurozi straha i histeriji. U psihozi se javlja vo-
deća muška fikcija, zaodevena u slike i simbole deč-
jeg porekla. Pacijent se tada više ne ponaša kao u

200
neurozi, kao da hoće da bude muškarac, da zauzima
superioran položaj i da to jalovo pokušava svim
sredstvima linijom manjeg otpora, već se, pribega-
vajući odbrambenom mehanizmu anticipacije, po-
naša tako kao da to već jeste, a samo uzgred, po
pravilu na početku, nagoveštava (depresija, ideje
gonjenja, manija sagrešenja ili osiromašenja) da
je „dole”, slabić i nikakav muškarac. Bitno je za
psihozu da pacijent napušta i ono ,,što nas sve ve-
zuje”, logiku, odriče se „opšte važnosti razuma”, a
time najavljuje da je izgubljeno njegovo osećanje
zajednice čija je jedna od funkcija i logika.
Pregledno6ti radi preći ćemo na opisivanje ne-
kih karakternih crta kod neurotičara koje ili pra-
volinijski streme ka muškim sadržajem ispunjenom
idealu ličnosti ili mu se približuju toliko da se samo
po sebi nameće shvatanje da su to samo male stran-
putice muškog protesta; opšte shvatanje ih smatra
aktivnim muškim svojstvima tako da neurotičar
može samo da se pozove na opštevažeći sud. Ali
u ranijim razmatranjima smo već pokušali da po-
kažemo da pri konstrukciji muških crta izbor zavisi
od fiktivnog krajnjeg cilja a da svesno shvatanje ne-
urotičara i realne procene deluju u vrlo uskim gra-
jiicama. Iste smernice neurotičari koriste i za muš-
ki protest, koje, međutim, prema opštoj logici ne
moraju uvek izgledati sasvim kao muške, ponekad
su to samo delimično, kao što su koketerija, lažlji-
vost, itd. Potrebno je istaći sledeće pretežno pravo-
linijske karakterne crte muškog protesta, koje su
jače izražene nego normalno: vrlo često svesno is-
poljene tendencije biti potpun muškarac, hrabar,
agresivan, otvoren, nemilostiv, svirep, nadmašiti sve
po snazi, uticaju, moći, pameti, itd. — Ako osnovno
osećanje manje vrednosti — zbog sigurno očekiva-
nog ili naslućivanog poraza — zahteva pojačane za-
štitne kompenzacije, onda se ovo realizuje pomoću
jačanja agresivnih sklonosti koje sada mnogostruko
apstraktnim zaobilaznim putevima, istovremenim a
često i suprotnim crtama — u vidu odbrambenog

201
mehanizma — teže muškom osećanju superiornosti.
Tada neurotičar umesto prkosa, ili uz ovaj, može da
ispoljava i poslušnost, a prema potrebi i crte neu-
merenosti i skromnosti, sirivosti i blagosti, srča-
nosti i kukavičluka, vlastoljublja i skrušenosti, mu-
škosti i ženskosti, koje uvek služe zaštiti od poraza
ili mu dozvoljavaju da na zaobilaznim putevima uz-
digne svoje osećanje ličnosti ili da druge obezvredi.
Primer žene i mnogi drugi primeri iz svetske is-
torije pokazuju da se i pomoću slabosti, smernosti
i skromnosti može izvojevati pobeda.
Uvek se lako može prepoznati dominacija samo-
stvorenih idola, vodeće fikcije i njenih pomoćnih
linija, a ona uostalom u psihozi tako jasno prodire
da se ne može pogrešno razumeti. Na primeru sna
jedne 22-godišnje devojke koja je patila od noćnog
umokravanja, a danju često imala nastupe gneva i
lošeg raspoloženja, koja je bila mirna samo sa
mnom i ni sa kim više, često pomišljala na samo-
ubistvo, pokušaću da pokažem kako su sve te poja-
ve, zajedno sa drugim agresivnim crtama, prkosa ali
i bojažljivosti, stajale pod vođstvom muškog pro-
testa, i kako je ovaj zavisio od konstitucionalne ma-
nje vrednosti mokraćnih organa, a ta inferiornost,
povezana sa ružnoćom i prvobitnom sporošću du-
hovog razvoja kod status-timikolimfatikusa, prisi-
lila ju je na kompenzatorno potenciranje osnovne
muške linije. U cilju kraćeg i sažetijeg objašnjenja
ovog slučaja potrebno je unapred naglasiti da je pa-
cijentkinja u zaštitnoj neurozi pribegavala stvarnim
činjenicama iz svog detinjstva, stvarajući od umo-
kravanja sklonost tako da se koristila ovim simpto-
mom uvek u trenutku kada je degradirano njeno
osećanje ličnosti. I u ovom slučaju pokazala se ko-
losalna snaga tendencije obezvređivanja u uobličava-
nju napada, koji je majku gonio da se potpuno pre-
da jednom teškom zadatku, a time dovodio do bes-
pomoćnog očajanja, ali, istovremeno u uobičajenom
obliku, i do upozorenja, kojim pacijent svu krivicu
skida sa sebe i svaljuje na drugu osobu, ponižava-

202
 jući je na taj način. Sledeći san naročito jasno po-
kazuje ovu žaoku:
„Majka je pokazala mojoj prijateljici prljav kre-
vetski čaršav. Poćinjemo da se svađamo. Ja kažem:
taj čaršav je tvoj — i počinjem strašno da plačem.
Budim se oblivena suzama.”
Kratko vreme pre toga ispričala mi je da se če-
sto budi u plaču iza sna, ne znajući razlog suzama.1
Iz povezanosti tada već jasne geneze bolesti, došli
smo do rezultata, da je plač u odnosu na majku bio
od značaja i predstavljao jednu od uobičajenih deč-
jih spremnosti za napad, što je trebalo da ograniči
nadmoć majke ali i da je učini popustljivijom. Po-
što je ispričala san, dodala je: ,,Vi ćete sigumo smat-
rati da ste u pravu što imate onakvo mišljenje o
mome plaču.” Ovakve i slične primedbe redovno
se čuju za vreme psihoterapijskog postupka, ali se
ne sme prevideti u njima skrivena kritika kao sprem-
nost tendencije obezvređivanja, usmerene protiv svih.
Na osnovu umerenog tona takve primedbe, ovog pu-
ta sam mogao da očekujem da je izlečenje enureze
u toku, pošto su izostale jače reakcije. Ranije je, u
sličnim slučajevima, pacijentkinja isticala sa neoče-
kivanom oštrinom i strašću da uopšte nemam pra-
va, ili bi prećutala ili tobože zaboravila one snove
i misli koji su govorili meni u prilog. U mojoj pret-
postavci podržalo me je i saopštenje da je pacijent-
kinja posle onog sna odmah skinula od ranije samo
malo isprljano posteljno rublje i krišom ga oprala,

1 Duševnim zbivanjima u snu upravlja istl krajnji

cilj kao i u budnom stanju. Pacijent u snu doživljava pre-
okret nerešenih hitnih pitanja u pravcu njihovog rešenja.
Snena slika kao u nekoj analogiji pokazuje deo tog preok-
reta; osim toga pokazuje kako su argumenti proizvoljno iz-
mišljeni da bi se stekao predodređeni stav prema životu.
Vidi između ostalog Traum und Traumdeutung, u delu:
Praxis und Theorie der Individualpsychologie, 1. c. — U
prethodnom snu priprema se konflikt sa majkom pomoću
preokupacije sećanjima na uvrede. — Pavor nokturnus,
govor i plač u snu kao i noćno umokravanje pouzdani su
znaci da dete teži za nežnošću.

203
što se ranije nije nikada dešavalo, jer je prizor sa
prljavim rubljem bio namenjen majci.
U cilju objašnjenja sna ispričala je sledeće: ona
je čvrsto uverena da majka svim poznanicima priča
o njenoj enurezi. Izgleda da svi poznanici znaju za
njenu boljku. Jednom joj je ujak ispričao, očigled-
no utehe radi, da je i on dugo mokrio u postelju, a
i još jedan majčin brat. U snu, ona majci prebacuje
i stavlja joj do znanja: ova boljka je nasleđena iz
tvoje porodice, zato si ti kriva kad ja isprljam po-
stelju, „prljavi čaršav je tvoj!” — Dalje je ispričala
da prilikom presvlačenja postelje često upotreblja-
va navlaku za perinu umesto čaršava; navlaka je
zatvorena, a čaršav otvoren — dodaje ona — ali se
u ormaru mogu lako zameniti.
Iza ovih misli krije se problem reči „otvoren i
zatvoren”, koji se može jasno raspoznati kao izraz
za suprotnost polova. Krivicu za svoju bolest pre-
bacuje na majku, ali tako reći krišom merka prvo-
bitni uzrok i pobudu svoje boljke odnosno svog žen-
skog pola, za koji je majka kriva, i u muškom pro-
testu svog sna odaje kako neznatnom smatra razli-
ku između muškarca i žene. Slično je izjavljivala i
Žorž Sandova (George Sand) da postoji samo jedan
pol. Prepirka i plač su pretežni izraz njene agresije
prema majci, čiju vezanost za sebe pokušava da po-
jača kako ovim putem tako i zadržavanjem enu-
reze. Da se trenutno svojom enurezom koristi pro-
tiv muškaraca, pokušavajući da izbegne udaju i
„vlast muškarca”, proizilazi iz drugih perspektiva
njene neurotične psihe.
Primer preobražaja vođeće fikcije koja je prvo-
bitno glasila: hoću da budem muškarac, a u gor-
njem stadijumu lečenja: hoću da budem superior-
nija od majke, kao muškarac — dobili smo pred
kraj lečenja i on se može otprilike izraziti rečima
ovako: hoću da ponizim majku — ženskim sredstvi-
ma. U jednom snu, početnom pokušaju, dakle, prob-
nom napadu, dolazi ova smernica, shodno našem
tvrđenju, do jačeg izražaja. San glasi:

204
 „Ležim u zapaljenom krevetu. Oko mene svi
jadikuju. Ja se glasno smejem.”
Tom snu su prethodili razgovori i razmišljanja
o „slobodnoj ljubavi”. Zapaljeni krevet predstav-
lja prema shvatanju pacijentkinje ljubavnu radost.
Mi ćemo to prevesti prema našem shvatanju sna:
Kako bi bilo kad bih se podala slobodnoj ljubavi?
Onda bi moja majka bila uprljana, a ja bih je isme-
jala, bila bih iznad nje. — Treba obratiti pažnju na
izraz „goreti”, koji tako često potiče iz psihičke nad-
gradnje funkcije mokraćnih organa, suprotno izrazu
„voda” (enureza)2 kao i metaforično prikazivanje za-
snovano na ovom „urinarnom govoru”. „Smeh” u
ovom snu ima istu vrednost kao „plač” u prvom snu.
Oba pokazuju pravac agresije, koji treba da vodi do
osećanja dominacije nad majkom. I u ovom slu-
čaju može se lako uvideti neodrživost pretpostavke
o cepanju ličnosti. Isto tako bi bila pogrešna pret-
postavka realne seksualne želje. Samo kad bi pri
tom majka bila ponižena, kad bi ona mogla da igra
ulogu gospodara, onda bi joj ovo sredstvo bilo po
volji.
Vodeća fikcija jednakosti sa muškarcem dolazi
na neki način do izražaja kod svih devojaka i žena.
Kako sam mogao da pokažem na gornjem primeru,
preobražaj oblika, iznuđen realnošću, izaziva pri-
krivanje muškog protesta. Isto tako je bitno da se
u analizi neurotičnih pacijentkinja pronađe ona tač-
ka njihovog duševnog života gde protestuju protiv
svog osećanja ženskosti. Tu tačku ćemo uvek naći,
jer težnja za uzdizanjem osećanja ličnosti iznuđuje
uobličavanje bezbednosnih smernica koje se grade
u suprotnosti sa idejom „ženstvenog”. Kod normal-
nih devojaka i žena obično se primećuju kulturne
ili nekulturne misli o emancipaciji, agresivne crte
usmerene protiv muškarca i njegovih privilegija. Ja-
vlja se i težnja da se po mogućstvu smanji razlika u
2 A. Adler, Studie ilber Minderwertigkeit von Orga-
nen, 1. c., Anhang. Pre mene je Frojd razmatrao vezu iz-
među vatre i vode u snu.

205
odevanju, držanju, moralu, zakonima i pogledu na
svet. U svim ovim odnosima se pojačava muški pro-
test neurotičara. U odevanju se daje prednost dre-
čećoj, ali i muški jednostavnoj modi, dužoj odeći i
veoma visokim cipelama. Ili se odbacuje svaki način
odevanja koji ostavlja utisak ženstvenosti. Cesto po-
stoji naročito žestoka borba protiv steznika koja je
usmerena protiv sputavanja i okova, ali može da
služi i drugoj svrsi koja se, kao ustupak društvu,
često inscenira, a njena oštrica je obično usmerena
protiv majke; danas je to, uostalom, zahvaljujući
novoj modi, prevaziđeno. Držanje i ponašanje neu-
rotičnih žena je često tako izrazito muško, da od-
mah pada u oči. Prebačena noga preko noge, pre-
krštene ruke predstavljaju pokatkad izdajničke tra-
gove, isto tako težnja da se ide s leve strane gde je
inače mesto muškarcu, da se pri stajanju (npr. u
igri) niko ne trpi pred sobom, itd. Neurotična paci-
jentkinja u svom pogleđu na svet uspostavlja ravno-
težu između redovnog idealnog precenjivanja muš-
kosti pomoću praktičnog obezvređivanja muškarca.
U seksualnom odnosu preovlađuje anestezija. Daje
se prednost muškim varijantama, ili onim koje de-
gradiraju muškarca.
Slične nanose pokazuje 1 neurotična psiha mu-
škarca. On sprovodi svoje poteze polazeći od fiktiv-
nog ženskog osećanja da bi došao do osećanja savr-
šene muškosti. Jedan moj pacijent koji je bolovao
od astme (asthma nervosum) vrlo jasno je istakao
ovu dinamiku. Kao dete bio je slabunjav i patio od
eksudativne dijateze; Strimpel je ukazao na tu po-
vezanost. Njegovi česti katari vrlo rano su mu omo-
gućili da majku veže i potčini. Ona ga je uzela k
sebi, negovala u svojoj spavaćoj sobi, povinovala se
njegovim željama. Rano je došao pod nadzor jedne
stroge guvernante kojoj, i pored svoje plahovitosti i
neobuzdonosti, nije bio dorastao. Pred njom se ose-
ćao slabim pa je rano upoznao puteve dečjeg lukav-
stva, kojima je mogao da umakne strogoj guveman-
ti i to simuliranjem i preterivanjem kataralnih te-

206
goba, aranžiranjem kašlja i, na početku, namemim
draženjem sluzokože disajnih puteva pomoću poseb-
no forsiranog disanja, posredstvom astmatičnih sme-
tnji koje je izazivao po uzoru na napinjanje prili-
kom otežane stolice, naprezanjem trbušnog zida i
jakim zatvaranjem grkljana. Uskoro je shvatio da
su ga pri pojavi takvih smetnji dovodili u majčinu
spavaću sobu tako da je tokom godina oformio ast-
matičnu sklonost koju je u svako doba mogao ne-
svesno da aktivira, kada je noseći u sebi preterani
fiktivni osnovni cilj hteo da se vine do položaja
gospodara kuće, pa time i guvernante. Uskoro je
postigao i to da je guvernanti naređeno da ne po-
stupa strogo prema njemu i da ne sme da ga tuče.
Lako je uočljivo kako je njegov ideal ličnosti
sada raspolagao jednim, doduše neurotičnim oruž-
jem, koje mu je omogućavalo da izbegne poraz i
pojavu osećanja prvobitne manje vrednosti, time
što je težio superiornosti zaobilaznim putem, a ne
više prkosom, gnevom, srčanošću, muškošću, već
nekom vrstom lukavstva, potuljenosti, nemuškim dr-
žanjem, kukavičlukom i oslanjanjem na majku. To
lukavstvo, hipostazirano i potisnuto u nesvesni ak-
tivni, pripravni mehanizam, pružalo mu je za život
potrebnu zaštitu. Njegov neurotični simptom, zašti-
ćen i aktivisan pomoćnom linijom njegovih karak-
temih crta, želje da ima sve, pomoću želje za domi-
nacijom, tvrdoglavošću i njegovom upornom nepo-
pustljivošću, a istovremeno kukavičlukom,3 pomoću
straha od novih poduhvata, straha od muškaraca i
žena i pomoću tendencije obezvređivanja koja uvek
izranja iz tog straha i koja je igrala tako važnu
ulogu u savezu njegovih agresivnih sklonosti, taj
neurotični simptom stvorio mu je nov organ, sred-
stvo da na poseban način dođe do izražaja, da se do-
mogne svog sveta na taj način što je uvek mogao
da žudi za majkom kao zaštitom. Kod nje se osećao
sigurnim kao ni kod jedne druge žene i tako se pro-
1 Neuroza uvek počinje obeshrabrenošću.

207
 sto prinudno zaljubio u majku, — ljubav koja se,
bliže posmatrano, pretvorila u tiraniju. Maštanja o
trudnoći jasno su omogućila da oseti ponižavajući
osećaj ženske uloge; ova razmišljanja su se smenji-
vala sa kastracionim strahovima kao i fantazijama o
tome da on možda nije žena. Njegova prisilna ma-
sturbacija pokazuje pokušaj da se pobedonosno
emancipuje od žene, da izbegne poraz da se ponaša
kao muškarac, tako da je prerasla u istosmerne fan-
tazije velićine — oboje kao izražajni oblici njegovog
muškog protesta. Slikom i očiglednim oblikom svoje
manje vrednosti i ženskih osobenosti smatrao je
svoje tobože preterano male genitalije. Još od de-
tinjstva pokušavao je da sve svoje neuspele planove
i svoje poraze podvede pod sliku uzročno malog pe-
nisa, sve svoje doživljaje opažao i grupisao prema
ovom smeru i prema s tim povezanim suprotnim ob-
likom posmatranja „muško—žensko”. „Mali penis”
bio mu je konkretni granični pojam između muš-
kog i ženskog, izrastao kao i pacijentov stav na ideji
telesnog i psihičkog hermafroditizma i njegove tra-
gike. Nije onda čudo što se u psihološkoj analizi ovih
slučajeva sa muško—ženskim načinom percepcije,
koji spada u osnove neurotične psihe, uvek suko-
bljavamo sa seksualnim relacijama. Njih treba shva-
titi kao modus dicendi, kao žargon i slikovit način
izražavanja i prema tome ih rešiti, pri čemu dolaze
do izražaja snaga, pobeda, trijumf u muškoj seksual-
noj simbolici, poraz u ženskoj, a neurotični odbram-
beni mehanizmi u obe istovremeno, većinom i u
perverznoj ili hermafroditskoj simbolici. Iz ove dru-
ge, hermafroditske simbolike lako se može izdvojiti
tendencija za savlađivanjem protivnika.
Kod našeg pacijenta ubrzo se ispostavilo da je
on osim seksualnog načina izražavanja formirao još
i suprotan način percepcije udisanja i izdisanja, što
je bilo podstaknuto manjom vrednošću njegovih di-
sajnih organa, uključujući i nos. I ljudski govor koji
služi za uzajamno sporazumevanje, služi se takvim
slikama tako da uzdah olakšanja iz stisnutih grudi

208
 može sasvim da dočara sliku čoveka koji je opet do-
bio vazduh. Pacijent je umeo ,,u pantomimi” zadi-
hanošću da prikaže trku za prvenstvom, želju da
prvi stigne na cilj, prisećajući se školskih takmiče-
nja još kada je bio dečak. U jednom snu pred kraj
lečenja služio se prenosno shvaćenom sposobnošću
da zviždi da bi „respiratomo” istakao svoju muš-
kost. Taj san glasi:
„Učinilo mi se kao da četiri čoveka zvižde. Pri-
mećujem da i ja isto tako dobro umem da zviždim.”
Kratko vreme pre toga stupio je u vezu sa guver-
nantom u porodici svog oženjenog brata i jednom
joj je postavio pitanje da li njegov brat često noću
posećuje svoju ženu. Devojka je dala odrečan od-
govor. Umeti zviždati je ideal svih malih dečaka a i
devojčice se često trude da izvedu ovu mušku ve-
štinu. U ovom snu on probno vrši poređenje da li je
dorastao muškim članovima svoje porodice i pola-
zeći od te linije koja potiče od njegovog osećanja
ženskosti, dolazi do muškog protesta — dorastao
je svoj četvorici.
I u ovom slučaju potvrđeno je moje zapažanje
da neurotičar oseća svoj seksualni libido prema vr-
sti i veličini, a može isto tako da ga predstavi, kako
to zahteva njegov fiktivni krajnji cilj, tako da osta-
je bez oslonca svako psihološko shvatanje, koje fa-
ktor libida posmatra kao konstitucionalno dat u od-
ređenoj veličini, i u njegovim varijacijama i sudbi-
nama vidi suštinu neuroze. Naročito se lako mogu
aranžirati seksualne želje i uzbuđenja i one su na
neki naČin uvek podređene muškom protestu. Iden-
tifikacija muškosti sa seksualnošću ostvaruje se u
neurozi pomoću apstrakcije, simboliziranja i sliko-
vitog organskog govora, i taj falsifikatorni odbram-
beni mehanizam neurotičara puni njegov misleni sa-
držaj seksualnim slikama posebno zato što i u lju-
bavi traži potčinjavanje drugoga.4
4 Psihoanalitičari izgleda da ne mogu đa se pomire
sa ovom činjenicom. Sa velikim afektom ukazuju na to
da sam ja tobože čak i u ljubavi pronašao težnju za afir-
macijom.
14 A. Adler, U 209
 Tvrdoglava nepopustljivost i prikrivena svad-
Ijivost, koje stoje u najtešnjoj vezi sa tendencijom
obezvređivanja, stavljaju psihoterapeuta pred teš-
ke taktičke i pedagoške probleme. One, u svakom
slučaju, odaju slabu tačku, pacijentovo osećanje
manje vrednosti, koje ga goni ka kompenzaciji. Jed-
nostavan način posmatranja daje nam u ruke po-
moćno sredstvo da u svakom slučaju otkrijemo neu-
rotičnu agresiju pacijenta. Zamislimo da se neuro-
tičar oseća oštećenim i lišenim svoje pune vredno-
sti i posmatrajmo sada kojim odbrambenim meha-
nizmima pokušava da sprovede svoju dopunu ili
nadkompenzaciju. Pre svega, ne treba suviSe ozbilj-
noshvatiti njegovo usmeno prikazivanje i naglaša-
vanje njegovog „htenja”. Radije postupimo kao Odi-
sej u susretu sa sirenama i zatisnimo uši čak i prili-
kom sasvim iskreno kazanih tvrdnji. Dobru volju tre-
ba sagledati, a ne čuti. Steći ćemo uzorno saznanje,
ako se postavimo kao pred kakvu pantomimu. Tada
ćemo lako naći čitav niz sklonosti, karaktera, sindro-
ma i simptoma, koji bi mogli da predstavljaju idea-
lan organ, ali moramo biti spremni i da zastanemo
kao pred zagonetkom koju tek treba odgonetnuti.
Taj idealni organ, upravo neuroza ili psihoza, vero-
vatno je muškog porekla i komponovan je tako da
ne dozvoljava spuštanje pacijentovog osećanja lič-
nosti već ga, naprotiv, približava njegovom cilju
nadmoćnosti. Ali surova stvamost odbija težnju te
fikcije u tolikoj meri da se moraju birati najneobič-
niji putevi u težnji ka nekorisnim delimičnim i pri-
vidnim uspesima. Pacijent se gotovo nikad ne pri-
bližava svom krajnjem cilju.5 Pomoć psihoterapeu-
ta, koji samo u retkim slučajevima upliviše na sud-
binu života, i sastoji se u povećanju ove „želje za
prividom”, kao i potenciranju apstraktne, princi-
pijelne linije stare vodeće fikcije. Jedna od naj-
važnijih stranputica na kojima deluje ovaj idealni
organ — upravo muški protest — jeste tendencija

5 Videti Das Problem der Distanz. U: Praxis und The-

orie der lndividualpsychologie, 1. c.

210
obezvređivanja. Zato se o njoj tako često govorilo
jer je lekar lako uočavao ali se ona ispoljava i u od-
nosu na lekara i uvek izražava jačinu neurotične
težnje. Ona je i uvek prisutna polazna tačka sa koje
pacijent stiče osnovna saznanja o sopstvenim vred-
nostima, ona je i osnova one pojave koju je Frojd
opisao kao otpor i pogrešno shvatio kao posledicu
potiskivanja seksualnih težnji. S njom neurotičar
dolazi lekaru i vraća je kad završi lečenje, kao i
„normalan” kući, samo znatno oslabljenu. Jedino
tada njegov pojačani uvid u sopstvene vrednosti
vrši ulogu stražara pred njihovim ispoljavanjima i
tako prisiljava pacijenta da priguši svoju „superi-
ornu” čežnju i da joj po mogućstvu pronađe korisne
puteve.
Ne smemo se ustručavati da sve vidove sumnji,
kritiku, zaboravnost, zakašnjavanja, razne pacijen-
tove zahteve, pogoršanja posle početnog poboljša-
nja, uporno ćutanje kao i tvrdoglavo zadržavanje
simptoma prihvatimo kao efikasna sredstva tenden-
cije obezvređivanja, usmerene i protiv psihoterape-
uta. Pri tom čovek jedva da će ikad pogrešiti, naj-
češće će potvrdu svoga stava naći u koincidenciji i
poređenju istosmemih tendencioznih pojava. Cesto
su posredi najsuptilnija ispoljavanja. Treba li još
dodati da je najšire iskustvo i znanje u odnosu na
tendenciju obezvređivanja upravo dovoljno da se iz-
begnu neugodna iznenađenja a da su za uspeh neop-
hodni veliko osećanje takta, izbegavanje nametanja
nadmoćnog autoriteta, uvek jednaka ljubaznost, bud-
no intresovanje i razborito osećanje da se nalazi-
mo pred bolesnikom sa kojim ne treba voditi borbu
koju on u svako doba započinje?
Kod jednog pacijenta koji je mucao pokazalo
se kao korisno da mu na crtežu objasnim položaj
grkljana. Umesto da crtež ponese kući i još jednom
sve razmotri, razgleda, kako je nameravao, zabora-
vio ga je kod mene na stolu. Idućeg dana zakasnio
je četvrt sata, najpre je potražio klozet, zatim je

211
 pričao o jednom drugom pacijentu koji se žalio na
mene i posle izvesnog ćutanja ispričao mi je slede-
ći san:
„Cinilo mi se kao da posmatram jedan crtež. Od
jednog kruga polazio je valjak koji nije bio prav već
iskrivljen.”
Tumačeći san, utvrdio sam đa je posredi crtež
grkljana, na kome je grkljan nacrtan okrenut pravo
naniže. Pacijent polemiše sa mnom u snu, kao da
hoće da kaže: a šta ako moj lekar nema pravo?
(Krivi valjak) — i time mi pokazuje svoj nepoverlji-
vi stav, strah da je prevaren a istovremeno i tenden-
ciju obezvređivanja, uperenu protiv mene, koja se
ispoljila u njegovim nesvesnim merama zaboravlja-
nja, odugovlačenja, tendencioznog pričanja, ćutanja
i najzad u probnom pokušaju da mi u snu po-
kaže da nisam u pravu. S pravom se može očekivati
da pacijent pribegava mucanju u istom cilju i da
će ga primeniti i protiv mene. I pored mnogo su-
protnosti on mi nameće ulogu svog nekadašnjeg
učitelja koga je često ispravljao da bi mogao
da krene protiv mene sa svojim starim sklonostima.6
To je proisticalo iz njegovih primedaba u vezi sa
snom a iz ostaloga da je bolest prihvatao i fiksirao
kako bi sebi obezbedio superiornost nad ocem i tako
ga obezvredio.
Jednu pacijentkinju upućenu na lečenje zbog
depresije, suicidogenih misli, grčevitog plača i lez-
bijskih sklonosti, poslao sam posle kratkog lečenja
ginekologu, jer sam sumnjao na genitalnu afekciju;
ginekolog joj je odstranio veliki miom i očekivao
je od te operacije izlečenje neuroze. Posle operacije
pacijentkinja se vratila kući i otud mi je pisala da
je sad uvidela da je ginekolog imao prava sa svojim
mišljenjem. Nada se da će mu operacija kod jedne
grofice, o kojoj je čitala u novinama, bolje uspeti
nego kod nje. Uskoro potom opet se pojavila kod
6 Junktim između mene i učitelja u cilju tenđencioz-
nog degradirajućeg ispoljavanja afekta. To se ne prenosi,
već se svi mere istom merom.

212
 mene i počela da polemiše protiv jednog mog rada,
koji je nekako nabavila, izjavljujući da se veoma in-
teresuje za moje lečenje, ispričala mi je da je nje-
no stanje isto kao i pre operacije i otišla je. Iz de-
lića njene istorije bolesti, koju mi je saopštila za
vreme lečenja, saznao sam između ostalog da ona
živi u zavadi sa celom svojom okolinom, da potpu-
no vlada mužem, da mrzi palanku i da prema jed-
noj prijateljici igra ulogu muškarca, seksualno i psi-
hički. Njen strah od dece bio je ogroman, seksualni
odnos nepodnošljiv, zato što joj se muž činio suviše
težak. Kada ju je muž posetio jednom za vreme le-
čenja, sanjala je prethodnog dana sledeći san:
„Cinilo mi se kao da je cela soba obuzeta vat-
rom.”
Spontano je navela đa je to tipičan san, koji se
gotovo redovno ponavlja u vreme mestruacije. Ovog
puta bilo je još dosta vremena do njenog termina.
San se mogao jasno razumeti kao pokušaj da se ti-
pično ženska situacija — menstruacija — primeni u
svrhu muškog protesta, odnosno odbijanje seksual-
nog odnosa. Prekidom lečenja ometeno je dublje
proučavanje ovog slučaja koje bi svakako otkrilo
enurezu u detinjstvu (vatra — miom, vidi Studiju,
dodatak). Dobio sam još jedno pismo u kome me
pacijentkinja uveravala da sad hoće, u mom smi-
slu da sklopi mir sa svojom okolinom. Mislim da
joj je to svakako palo vrlo teško.
Prkos, plahovitost, neobuzdanost mogu na isti
način da služe kao dokaz koji pacijentkinje traže da
bi pokazale svoju nedovoljnu podobnost za žensku
ulogu. Pripreme počinju već u ranom detinjstvu i
postepeno vode do fizičkih i psihičkih automatizo-
vanih navika u pokretu, fizionomiji, afektivnoj spre-
mnosti i mimici, dok se karakter psihički formira
prema idealnoj vodećoj liniji i predostrožno pred-
stavlja uvod u pacijentove stavove. U mnogim slu-
čajevima ove crte su direktno pravolinijski izraže-
ne i služe kao predstavnik superiornosti. Ili dolazi
do preobražaja oblika vodeće fikcije, bilo zbog po-

213
jave protivrečnosti u vodećoj liniji, u slučaju stvar-
nog ili pretećeg poraza, ili — što se obično poklapa
sa tim, usled otpora nesavladive realnosti. Pod aran-
žmanom zaštitnog straha ili zaštitnog osećanja kri-
vice ili zaštitnih crta (disocijacija nekih autora, sum-
nja) dolazi do skretanja na neurotičnu stranputicu.
Sklonosti i dalje postoje, samo što neurotična op-
reznost uvodi tu stranputicu pod zaštitom straha,
osećanja krivice i napada, ukoliko bi pacijent poku-
šao da odgovori prvobitno uspostavljenom afektiv-
nom spremnošću (besom, gnevom, agresijom). Ce-
sto se sreću tendenciozno grupisana sećanja na neu-
merenosti, misli i sećanja, zavaravanja, i to dočara-
va sliku kao da je bolesnik beskrajno požudan, ču-
lan, fatalan, prestupnik, a pokatkad su to očigledno
aranžirane nepromišljenosti i udesi koji kao me-
mento pokazuju puteve opreza. lli se prekid pravo-
linijske (muške) agresije dešava uvek neposredno
pred odluku, čime se odlikuju ili objašnjavaju mno-
gi neurotični ljubavni odnosi. I u perverznom prav-
cu može kod ovih da usledi skretanje pod uticajem
zaštitne tendencije ili smernica do zaštitnog okrilja
oca, majke, Boga, alkoholizma ili neke ideje. Poku-
šaji ženskih pacijenata da se ženskim sredstvima po-
stane superiomom, bar da se nadmaše sve žene, vode
do preteranog čistunstva, do „bolesnog pranja i čiš-
ćenja”, do mazohističkog7 potčinjavanja ili kokete-
rije, kaćiperstva i neprestanih flertova. Uvek će se
uzgred naći crte ili izdajnički tragovi koji iuovim
slučajevima pokazuju svemoć vodeće fikcije kako
pokušava da postigne svoj cilj i na ovim stranputi-
cama. — Povećanje seksualnog uzbuđenja u mnogim
ovim slučajevima ne treba shvatiti kao istinsko, re-
cimo, dajedato konstitucijom, već se ispoljava da
je vezano za fikciju i ostvaruje se neprestanom ten-
dencioznom pažnjom, koja je usmerena na erotiku.
7 Ja sam uvek tvrdio da nema pravog mazohizma, u
smislu nekih autora! Možda će ova tvrdnja biti jasnija ako
dodam da mazohist doživljuje svoju superiomost u tome
što partneru nameće svoju akciju.

214
Isto važi i za perverzije i za prividno sniženi libido,
koji se konstruišu na neurotičnim stranputicama.
Svi seksualni odnosi u neurozi samo su metafora.
Strah od nadmoći muškarca, i degradirajuća
borba protiv njega, zbog suprotne neurotične per-
spektive, često se u mašti projektuje u obliku liša-
vanja muškosti, što treba da obezvredi muškarca.
To se jasno zapaža u snovima ovih pacijentkinja i
može se u našem smislu dokazati istovremenim dru-
gačijim obezvređivanjima. Navešćemo ovde jedan
od tih snova. Pacijentkinja je došla kod mene na le-
čenje neposredno posle operacije fistule, zbog prisil-
nih misli i povremenih uzbuđenja. Ta prisilna misao
je glasila: „Neću moći ništa da postignem.” Već pri
našem prvom susretu izrazila je sumnju, da li ću ja
nešto postići. Istu liniju obezvređivanja osvetlio je
njen san. Ona je sanjala:
„Viknula sam u snu: Marija, fistula se opet po-
javila!”
Operator joj je obećao potpuno izlečenje i odr-
žao je reč. Ali nije hteo da uzme honorar, pošto sto-
ji u višestrukoj obavezi prema njoj. Pacijentkinja
se zbog toga veoma uzbudila, osećajući to kao po-
niženje. Neko vreme se mučila razmišljajući kako
da se oslobodi tog duga. Marija se zove njena slu-
žavka, sa kojom nikad nije govorila o operaciji. Kad
bi se fistula opet otvorila, ona bi odmah otišla ope-
ratoru, kome bi otvoreno rekla šta misli. Marija,
sluga ženskog roda, jeste operator. Pacijentkinja
pretpostavlja slučaj koji je potreban njenom muš-
kom osećanju vlastite vrednosti, lekar je loše ope-
risao, nije održao reč, zato je sad istovremeno žena
i služavka. To je način kako bi mogla sve da postig-
ne — kad bi bilo obmuto, kad bi bila muškarac.
Ako proučimo objavljene analize bilo koje ško-
le, redovno ćemo u njima naći mehanizam neuro-
tičnog protesta. Na osnovu analize jednog slučaja
migrene još jednom se može naglasiti ovakva po-
vezanost.

215
 Pričajući o periodu svog detinjstva, pacijentki-
nja je odmah naglasila da je živela u stalnoj svađi
sa braćom, zato što se neprestano trudila da im se
nametne da je slušaju. Ovakvi tragovi sećanja, čim
se dobrovoljno otkriju, redovno ukazuju na skrive-
nu borbu protiv muške prevlasti. I nikađ se neće-
mo prevariti u pretpostavci da i druge karakterne
crte ukazuju na ovo rivalisanje sa muškarcima. Bez
ikakve sugestije, naša pacijentkinja je dalje poverila
da se gotovo isključivo igrala sa dečacima i da su
je oni „tretirali kao sebi ravnu”. Način izražavanja
odaje vrlo jasno zadovoljenje i više ocenjivanje mu-
škog roda koje devojčice približava ocu, što se lako
pogrešno tumači kao seksualna zaljubljenost u oca
i kao „incestni kompleks”. Razvoj naše pacijentkinje
imao je isti tok. Postavila je oca sebi za uzor, a ot-
kako je majku jednom uhvatila u laži, nastojala je
da usvoji istinoljubivost i tačnost kao očeve osobine?
Takođe se sećala kako je otac često žalio što se nije
rodila kao dečak i da je njegova želja bila posle
srednje škole da studira. Prirodno je što se u ovoj
situaciji razvilo osećanje ličnosti u kome su morale
dominirati ambiciozne težnje. Ali nasuprot tome
svima je, pa i njoj samoj, padala u oči njena pre-
terana bojažljivost koja je osujećivala mnoge njene
planove. Ova bojažljivost se nalazi neobično često u
predistoriji neurotičara. Ta osobina je identična sa
osećanjem nesigumosti, čim ova dođe do izražaja u
kontaktu sa drugim osobama. Crvenjenje, mucanje,
oboren pogled, izbegavanje društva odraslih, uzbu-
đenje pred ispite i trema prate često pokušaj pribli-
žavanja ili uspostavljanje veza sa stranim osobama.
Pri tom se redovno može zapaziti zatvorenost i ne-
zadovoljstvo. Kao izvor ove vrste nesigumosti, sa
kojom se obično povezuje i jako osećanje stida ili
crvenjenje, analiza većinom navodi neko organski

* Ono što autori nazivaju nagonom za imitiranjem ili

identifikacijom uvek je samo prihvatanje jednog Sablona
radi uzdizanja osećanja ličnosti. Imitira se samo ono što
izgleda pogodno težnji za moćL

216
uslovljeno osećanje manje vrednosti, psihičku ma-
nifestaciju organskih inferiornosti, zatim dečje mane,
jak psihički pritisak od strane roditelja ili braće i
sestara i najzad stvarnu ili tobožnju ženskost, koja
rano dolazi u snažno suprotstavljanje prema jednom
muškom članu porodice (otac, brat). Analogiju, pre-
ma kojoj se na dečji način percipiraju najraznovrs-
nija osećanja uskraćenosti, degradacije i manje vre-
dnosti, obično treba shvatiti kao simboličnu nemu-
škost pošto se tu radi o kastracionim mislima i za-
mišljanjima sebe u ženskoj ulozi pri seksualnom od-
nosu, zatim o slikovitom zamišljanju procesa oplo-
đenja i trudnoće, ali i o uživljavanju i zamišljanju
sebe u situaciji progonjenog, ozleđenog, uniženog.
Sve te fikcije javljaju se u sanjarijama, halucinaci-
jama i snovima, ukoliko ih potpuno ne smene fikcije
muškog protesta, izražavajući osećanje oštećenosti
koje sebi krči put u pomisli: ,,ja sam žensko!”, dok
osećanje ličnosti stremi na „gore” i iznuđava muški
protestni stav.
Od naše pacijentkinje mogli smo samo saznati
da je veoma rano ponešto naslutila o seksualnom
odnosu, u doba kada usled nedostajanja većeg iskus-
tva još nije računala sa konačnošću seksualne ulo-
ge. U takvim slučajevima uvek moramo računati sa
bojažljivošću, stidljivošću i sumnjom, u kasnijem
životu sa strahom od ispita i od odluka u svakom
obliku; karakterne crte koje bi se psihološki mogle
objasniti strepnjom, da bi se u njihovoj ličnosti
moglo otkriti nedostajanje ili manjkavost više vred-
nosti. Obično se već veoma rano nalaze karakteri
tražene jednakosti sa muškarcem, ili to traženje
stoji u prvom planu, dok je u mnogim slučajevima
„uvenula prirodna boja odluke prevučene bledim
osenkom” beznadežnosti. Pošto je direktni put ka
muškosti zatvoren ili izgleda zatvoren, traže se zao-
bilazni putevi i izlazi. Na jednom od tih izlaza nalaze
se vredne socijalne težnje žene za emancipacijom,
a na drugom njihov privatni izraz, neuroza žene,
konstrukcija idealnog muškog organa. U teškim slu-

217
 čajevima dolazi do potpunog povlačenja i izolacije,
što je ponekad identično sa dolaskom u duševnu
bolnicu.
Kod ove pacijentkinje se lako moglo videti da
je u svom detinjstvu težila da vlada muškarcima,
braćom i ocem, pošto je, kako izgleda, s majkom
lako izlazila na kraj. Oca je potpuno opčinila. Uz
malo vežbe lako se može izvući važan zaključak o
tendenciji njenih neurotičnih simptoma: otkako se
udala, njena glavobolja i njena migrena morale su
da predstavljaju sredstvo dominacije nad mužem.
I u takvoj vlasti tražila je naknadu za, po njenom
uverenju, izgubljenu muškost.
Znam šta će mi se prigovoriti na ovom mestu.
Kako, zar se moraju podnositi teške patnje neuro-
ze, užasni bolovi neuralgije trigeminusa, nesanica,
gubitak svesti, oduzetosti, migrena, zar se sve to
mora podneti radi neodrživog cilja istovetnosti sa
muškarcem? I ja sam se dugo borio protiv ovog uve-
renja koje mi se nametalo. A zar je mnogo drugači-
je kad ljudi tokom celog svog veka podnose sve mu-
ke radi nekog drugog mehura od sapunice? Zar
nije „želja za prividom” (Niče) živa u svima nama i
zar nam ne dopušta da podnosimo raznorazna zla?
A osim toga, na ovoj neurotičnoj stranputici ka mu-
škosti nalaze se, kako sam pokazao, zločin, prosti-
tucija, psihoza, samoubistvo! U korist moga shva-
tanja mogu da ovo navedem, i dalje još da ukažem
na nesvesne psihičke mehanizme u ljudskoj duši.
Ali moje preterivanje u ocenjivanju tog, na izgled,
višeg krajnjeg cilja, predstavlja sigumi temelj psi-
hoterapije neurotičara. A ja iz ovog prigovora izvla-
čim pouku u odnosu na moje pacijente tako što se
trudim da im pokažem kako su oni, stavljeni da bi-
raju između prirodne uloge i neurotičnog muškog
protesta, od dva zla izabrali veće.
Iz predistorije naše pacijentkinje trebalo bi
još dodati da ona nikad nije volela da se igra lut-
kama i da je do udaje uživala u sportskim takmiče-
njima. Da i ove težnje stoje u službi neke naknade

218
za muškost proizlazi ne toliko iz njih samih, koliko
iz veze sa drugim „muškim” crtama, a naročito iz
nametljivog načina, kako pacijentkinja o tome priča.
Strasno se predavala putovanjima, turizmu, od če-
ga joj je posle rođenja deteta, za koje je sigurno že-
lela i očekivala da bude muško, ostala samo velika
sklonost ka putovanjima.
Samo ne smemo upasti u grešku i da slučajno
pretpostavimo da su ovde opisane karakterne crte,
koje je pacijentkinja sama istakla, rasuta ostrva u
prostranoj oblasti ženskog duševnog života. Napro-
tiv, moramo prihvatiti da su se te muške crte reali-
zovale pod pritiskom dominantne tendencije, da
potiču iz jednog životnog plana i da su se jasno po-
javile zato što im je omogućeno da se formiraju,
dok oko tih crta postoji nejasno muško htenje koje
se samo ponekad javlja a koristi se više za spreča-
vanje i preradu na izgled ženskih osećanja, pre ne-
go što se to htenje osamostali. U toj borbi muških
osećanja protiv ženskih, osećanje ličnosti prelazi sa-
svim na stranu muškosti i koristi se ženskim oseća-
njima koja se nametljivo javljaju, među njima i
seksualnim nagonima žene, da ih skupi, grupiše,
poveća i podvuče kao ponižavajuća i opasna,9 ali
i da ih odmah opkoli stražarima, da bi bila lišena
svog uticaja. Ti stražari — zaštite — obično daleko
prevazilaze sferu ženskih osećanja. Uvek nalazimo
da ove zaštite i budne sklonosti — među njima i
naši simptomi bolesti — ne ispunjavaju samo svoju
svrhu sprečavanja nekog poraza, već da oni, veoma
oprezno, truju pacijenta, toliko da neurotičari na
kraju postaju nesposobni za sve. Tada je tek ukinu-
ta primarna nesigurnost koja se može izjednačiti sa
strahom od ženske uloge, ali ona se povlači kroz
ceo život i potiskuje bolesnika iz svih socijalnih od-
9 Ovo jačanje afekta uvek potiče iz tendencioznog
junktima — spoja suprotnih osećanja. Ženska uloga i po-
nor, davljenje, umiranje, smrt pod točkovima ili usled pri-
gnječenja. Svako ljubavno osećanje, svako približavanje
zato može kod neurotičara da predstavlja povod za zaštitnu
neurozu, ali nikada neće dovesti do trajne veze.

219
 nosa. Na ovoj liniji povlačenja nalazimo sve naše
pacijente, dok njihovi simptomi stvaraju zaštitni
bedem koji pacijentima onemogućuje vraćanje u ži-
votnu borbu. Iz toga se razvija slika neurotičara
koja često pokazuje vraćanje zavrtnja na jednostav-
nije, detinjastije odnose i veze bez obzira da li je
ovo vraćanje naišlo tek posle početnog razVitka ili
da li je uopšte omelo taj razvitak. Ponešto postaje
opet kao u dečjem svetu. Neobično se pojačavaju
odnosi prema porodici, ili se umesto dečje Ijubavi
prema roditeljima razvija nekadašnji dečji prkos i
oba stava se primenjuju kao vodeće slike tako da iz-
gleda kao da pacijent u svima osobama traži oca ili
majku. Iako usled te fikcije dolazi u sukobe sa rel-
nošću, on se nje čvrsto drži zbog toga što mu je u
dečjem svetu pružila sigurnost. Kipling priča o jed-
nom samrtniku koga je posmatrao sve dok se sa
njegovih usana nije oteo očekivani krik za majkom.
Da bi se shvatila ta čežnja za sigumošću, treba samo
slušati male dečake na ulici kako odmah zovu majku
čim se nađu u nevolji. Ista čežnja za sigurnošću uvu-
kla se i u obožavanje Bogorodice.10IIKod devojčica se
po pravilu nalazi izrazitija čežnja za sigumošću ana-
logno aseksualnom odnosu prema ocu. Fantaziju o
materinoj utrobi koju je G. Griner (G. Griiner) po-
merio u prvi plan, takođe sam našao samo kod onih
neurotičara koji su time hteli da izraze kako je samo
kod majke mir, ili u trenucima kada su ih proganja-
le suicidogene misli ili želja da se vrate u period pre
rođenja. (Hermafroditsko „napred unatrag”.)11
I naša pacijentkinja je kao dete, a kasnije i kao
devojka, tražila ovaj oslonac kod oca koji ju je mno-
go mazio. Majka je bila više naklonjena sinovima od-
nosno braći, što je na žalost čest slučaj kod majki.
Na taj način proizilazi da je i ova crta u krajnjoj

10 U jednoj halucinatomoj psihozi posmatrao sam za-

menjivanje majke Bogorodicom, s namerom da se obez-
vredi sopstvena majka.
II U svoje vreme je Frojd postavljanjem ove ovde
opisane želje za smrću postao žrtva jednog „pars pro toto”.

220
liniji uslovljena precenjivanjem muškog principa ko-
jega otac kao muškarac može lakše da se odrekne.
Pacijentkinja je uskoro primetila da se očeva briga
znatnp povećavala ćim se ne bi dobro osećala. Zbog
toga je naročito volela da bude bolesna, jer joj je to
donosilo nežnost, ljubav i slatkiše. Mora da je to za
nju značilo najpogodniju zamenu za izgubljenu mu-
škost, pošto bi na prvu najavu bolesti postojala i ne-
ograničenim gospodarem u kući, tako da je mogla
da zadovolji sve želje i izbegne neprijatne susrete u
školi i u društvu. Da, bio je to najveći domet nje-
nog osećanja sigurnosti, čim bi otac pomislio da je
bolesna. I tako se ona ponekad namerno i ponašala
kao da je bolesna, to jest simulirala je ili agravirala
smetnje.
Ova činjenica simulacije u detinjstvu nalazi se
vrlo često u predistoriji neurotičara.12 Ja sam opšir-
no obratio pažnju na ovu pojavu (u Psihoterapiji ne-
uralgije trigeminusa, u delu Praksa i teorija indi-
vidualne psihologije, 1. c.) i pomenuo sam kako se
dete pretvara da je gluvo, slepo, glupo, ludo, itd. I
E. Džons (Jones) pominje ovu činjenicu u svojoj
Studiji o Hamletu i ukazuje na analogiju Hamle-
tovog pretvaranja sa pretvaranjem u detinjstvu. Ima
dosta istorijskih primera kao što su: Savle, Klaudi-
je, Odisej, i drugi, koji nam pokazuju taj problem u
svojoj čistoj kulturi. Pri tom je uvek dominantna
misao: kako ću se osigurati od opasnosti, kako
mogu da izbegnem poraz? Jasno je da neurotičar,
ako percipira po analogiji „muškarac—žena”, vidi u
vladanju situacijom muški ekvivalenat, naknadu i
zaštitu za preteći gubitak muškosti. A tehnika simu-
lacije se sastoji u tome da lićnost oformi fikciju i
dela prema njoj tako kao da ima odgovarajući de~
fekt, dok, u stvari, sigurno zna da ga nema. Mi tvrdi-
mo da psihički uslovljeni neurotični simptom nasta-
u Godine 1916. Jolovic (Jolowitz) Je ovo s pravom ut-
vrđio kod ratne neuroze, a Openhajm (Oppenheim) je to
osporio. Vidi Kriegsneurose. U: Praxis und Theorie der In~
dividualpsgchologie, 1. c.

221
je na isti način, samo sa tom razlikom što se fikcija
ne spoznaje kao fikcija, već se smatra istinitom i
pravom.13 Kao što često biva, ni najbolji uvid u
ovaj odnos ne može nam dati neurotični simptom,
već granični slučaj koji se nalazi na sredini između
ove dve pojave. Mislimo na psihologiju sažaljenja.
Prisiljeni smo da bol drugoga saosećamo tako kao
da ovaj pogađa našu sopstvenu telesnu sferu. Pa, mi
možemo čak i da predosetimo bol drugoga, pre nego
što je nastupio. Poznati slučajevi za to su osećanja
straha i jeze kod mnogih ljudi kad nekoga vide u
opasnoj situaciji (radnika na krovu ili cirkuskog ak-
robatu) ili kad samo pomisle na takvu situaciju. Taj
simptom se obično ođnosi na osobe koje pate od stra-
ha od visine i oni se ponašaju i u tuđim opasnim si-
tuacijama isto tako kao da sami stoje, npr. na pro-
zoru ili na litici. Oni obično ustuknu pred naišlim
strahom, postavljaju bezbednu distancu između sebe
i mesta koje obično uopšte nije opasno, jednom reč-
ju, oni se osećaju potpuno isto kao da se i sami na-
laze u opasnosti. To su uvek ljudi koji veruju da su
gore i kojima je najvažniji životni princip da ne
„padnu dole”. U ovoj duševnoj napetosti pokazuje
se kontrast između „gore—dole” kao i njihovo jako
osećanje manje vrednosti. — ,,Ja nisam siguran!”
Ovde jasno pada u oči preterana opreznost i uživlja-
vanje, koje je kod neurotičara nekad toliko jako da
ne smeju da pređu preko mosta, bojeći se da bi mo-
gli da padnu ili da skoče u vodu. Slične mehaniz-
me opreznosti našao sam u svim slučajevima agora-
fobije, i oni nam pokazuju da pred sobom imamo
pacijenta koji teži da izbegne donošenje odluke, da
li je dorastao nekoj situaciji, koju mi tek treba da
otkrijemo, a koja je, po pravilu, vezana za neki život-
ni zadatak ili seksualnog partnera. I u svim drugim
fobijama, kako sam pokazao u svom radu o sifilofo-
biji (vidi Praksa i teorija), ovo „uživljavanje”
(Lips) u još nepostojeće stanje ali koje se sa izves-
“ Vidi teorijski deo: HI Pojačana fikcija, itd.

222
nom verovatnočom može očekivati, predstavlja ka-
rakteristične simptome i veoma pogodno sredstvo
zaštitne tendencije, dok u mnogim slučajevima tako
reći nadoknađuje ne uvek nepobedivi karakter mo-
ralnosti. Tačnije osmotreno, u osnovi je svake ka-
rakterne crte takvo svrhovno zaštitno uživljavanje
kao što jasno pokazuje formula u Kantovom katego-
ričkom imperativu za celokupnu sliku karaktera,
kad ovaj filozof smatra da postupke svakog pojedin-
ca vodi takvo gledište kao da ove postupke treba uz-
dići do opšte maksime.14 Shodno zaštitnim fikci-
jama simulanata,15 kod svih ljudi, a naročito kod
neurotično disponirane dece, postoje fikcije, maksi-
me i načela koji su određeni da sprovedu jaču za-
štitu, shodno jačem osećanju manje vrednosti ove
dece. Svedene na zajednički imenitelj sve ove for-
mule glase: Delaj tako kao da si superioran ili kao
da to hoćeš da budeš! Sadržaj ovog delanja koji se
često kvalifikuje kao naknada želje za muškošću,
unapred je pomoću dečjih iskustava ili vrste organ-
ske manje vrednosti određen kao usmereni cilj; me-
đutim, usled posebnih okolnosti dečjih neurotski
vrednovanih doživljaja ovaj cilj trpi posebne pro-
mene koje se moraju shvatiti kao promene oblika.
Organska manja vrednost određuje smer pomo-
ću pratećih psihičkih pojava nezadovoljstva i tako
stvara uvod u psihičku nadgradnju procesa kom-
penzacije. I ovde vidimo na delu zaštitnu tendenciju
(Adler, Studija, 1. c.) kako obično veoma korisno
14 Vaihinger, Die Philosophie des Als. Ob.
u Dijagnoza simulacije se može postaviti samo ako se
predistorija okrivljenog, koja bi morala da bude slobodna
od neurotičnog straha od odluke, uporedi sa aktuelnom si-
tuacijom, pri čemu se još mora uzeti u obzir da i neuroti-
čar može da simulira. Ratna psihoza (tremor, astazija, aba-
zija, mutizam itd.) stavila je psihološki loše orijentisane
neurologe pred nerešiv zadatak. U svojoj nesigurnosti maši-
li su se fikcije, dijagnostikovali neurozu, ali terapijski po-
stupak je sprovođen kao da se radilo o simulaciji. Tako su
elektroterapija i slične sadističke vežbe dovele do svoje
žalosne slave. Vidi, Kriegsneurose. U: Praxis und Theorie
der Individualpsgchologie, 1. c.

223
rađi sa određenim koeficijentom sigurnosti i tako
daje povoda za nadkompenzaciju (J. Rajh — Reich,
Umetnost i oko, Austrijska revija, 1909). U razvoju
mucavca Demostena do najvećeg govomika Grčke,
Klare Šuman koja je bila gluvonema, do savršene
muzičarke, kratkovidog G. Frajtaga, mnogih pesni-
ka i slikara sa anomalijama vida, do vizuelnih tale-
nata, i mnogih muzičara sa anomalijama sluha, vidi-
mo kako kompenzatorna zaštitna tendencija prodire
preko pojačane pažnje, neprestanih vežbi i stečene
umešnosti. Isti slučaj je i kod svakog slabunjavog
deteta koje hoće da postane junak, kod tromog deča-
ka sa obolelom štitnom žlezdom koji pokušava da
postane trkač a kasnije želi uvek da bude prvi.
Ali da bi udovoljio cilju, pravac zaštitne tenden-
cije se mora oslanjati na primere. I tu se muškarac
mnogo upadljivije ističe pred dečjim osećanjem lič-
nosti nego žena. Pa čak izgleda kao da bi se ženski
primer mogao imitirati jedino posle početne borbe i
to samo onda ako je kadar da sa najmanje napora
obezbedi superiomost u osećanjima deteta. Tako je
bilo, kao što je čest slučaj kod migrene, i kod naše
pacijentkinje. Njena majka je patila od migrene.
Mnogobrojni autori ističu okolnost da se često može
konstatovati „naslednost” migrene od majke. Odmah
se mora odbaciti pomisao da se nasleđivanje migre-
ne odvija po istom tipu kao kod organskih uslovlje-
nosti ili nasleđivanja kod neuroza ili psihoza.16 Već
ranije sam na primeru jedne sedmogodišnje devoj-
čice objasnio suštinu ovog pitanja (Neurotična dispo-
zicija, v. Heilen und Bilden, 1. c.); pre toga sam se
više puta uverio da napadu migrene prethodi ose-
ćanje nesigumosti i uskraćenosti i da napad shod-
no primeru koji je dala majka služi da se cela
“ Individualna psihologija poriče naslednost neuroza
i psihoza. Cinjenice, koje je ona dokazala u vezi sa nasle-
đenom organskom inferiornošću i njenim duševnim posle-
dicama, osećanjem manje vrednosti, ne znače neminovnost
niti obavezno javljanje neuroze, ali u našoj kulturi moći
predstavljaju veliki mamac i sklonost ka duševnim obolje-
njima.

224
kuća stavi u službu bolesnika. Zbog te migrene muž,
otac, braća i sestre pate gotovo ništa manje nego pa-
cijent. I zato se migrena može staviti u red neurotić-
nih oboljenja koja služe da se obezbedi dominacija
u kući i u porodici. Iz dalje analize proizilazi da se
pri tom misli na mušku dominaciju, koja se često
može redukovati na želju da se bude muškarac. Ali
kratko razmišljanje o migreni koja nastupa u vreme
menstruacije, uči nas da i u ovom slučaju shvatimo
nezadovoljstvo sa ženskom ulogom. Više puta sam
utvrdio veze sa epilepsijom, išijasom i neuralgijom
trigeminusa. U mojim slučajevima redovno se ispo-
stavljalo da su ova upravo pomenuta oboljenja često
bila psihogena i da su nastajala u trenutku kada je
bila potrebna jača zaštita. Prema tome, umesto na-
sleđa treba navesti neurotičnu porodičnu klimu koja
rano truje dete. Neuroze, glavobolju, migrenu, neu-
ralgiju trigeminusa i izvesne epiliptične napade na-
lazio sam često u posebnoj psihičkoj situaciji, u ko-
joj su se mogli očekivati napadi besa.
Kao sfera uticaja, našoj pacijentkinji je jedino
preostao otac koga je potpuno zadobila, ali čije os-
vajanje nije nikad moglo sasvim da zadovolji njen
cilj tako da je, kao obično u neurozi, u njoj bio uvek
zastupljen zahtev: „Još, još više!” kojim se trudila
da đokumentuje posedovanje oca. Majka je patila od
migrene i period njenih napada bio je, kao obično
kod bolesnika od migrene, vreme njene apsolutne
vlasti. Zato se i naša pacijentkinja, koja je već shva-
tila vrednost bolesti, ponašala kao da pati od migre-
ne.17 I kao što je pračoveku, primitivcu, pošlo za ru-
kom da stvori idola koji ga je zatim ispunio jezom,

17 U radu Uber neurotische Disposition, u zborniku

Heilen und Bilden, 1. c., istakao sam, a to moram i ovde
da kažem, da prvobitna organska manja vrednost preporu-
čuje izbor simptoma. U neurozi, taj mehanizam dolazi u
posed psihe kao spremnost za bolest; kod migrene postoji
naročiti uticaj afekata na krvne sudove, slično prisilnom
crvenjenju. Izgleda da i u drugim napadima cirkulatorne
smetnje (venski zastoj?), izazvane afektima, modeliraju
simptome bolesti.
15 A. Adler, II 225
 i njoj je pošlo za rukom đa stvori sama sebi migre-
nu. Tako se osamostalila krajnja namera, ova fikcija
sveopšte nadmoći, spremna da pobudi bol i tugu, čim
je to pacijentkinji bilo potrebno. Glumila je toliko
uspešno da više nije bila kadra da prozre tendenci-
oznu vrednost fikcije. Ona je čak preko nje stekla
osećanje nadmoći i sigurnosti u odnosu na muza, kao
ranije prema ocu, iako je ova sigurnost često bila
krhka. To je bila svetla strana njene bolesti, u kojoj
nije nikad uživala, dok je izgledalo da se i ona i nje-
ni ukućani uvek zanimaju samo za tamnu stranu.
Muško uživljavanje u braku bilo je, dakle, usmereno
na superiornost nad mužem i na potenciranje nje-
gove poslušnosti. Ali pošto je pri tom stalno štrčalo
jedno ,,još”, morali su se dobaviti dalji zamenski ob-
jekti. Najvažnija od tih zamenskih odluka bila je da
više ne rađa decu. Kao u mnogim takvim slučajevi-
ma (jedan sam opisao u Muškoj nastrojenosti ien-
skih neurotičara, u knjizi Praksa i teorija, 1. c.),
u kući se vremenom formirao otrcani zaključak da
žena koja pati od takve glavobolje više ne sme da
rađa decu. Nesanica, nemogućnost da zaspi ukoliko
bi je bilo šta omelo, ukazivanje na nezgode stana,
zaštitne mere i maženje jednog deteta, sve je to
upotpunjavalo njena obezbeđivanja.18 Već njen prvi
san pokazao je da su te pojave bile samo novo lice
stare želje za jednakošću sa muškarcem:
„Nalazila sam se sa mamom na stanici. Htele
smo da posetimo bolesnog tatu. Ja sam se bojala
da ne izgubim voz. Tada se iznenada pojavio tata.
Zatim sam bila u časovničarskoj radnji gde sam hte-
la da kupim nov umesto ranije izgubljenog sata.”
Ona se oseća superiomijom od majke, koju ina-
če neobično poštuje. Isto tako i u odnosu na oca,
koji joj čini sve po volji. Otac je pre izvesnog vre-
mena umro. Neposredno posle njegove smrti dobi-
la je strašan napad migrene. U snu, otac opet oživi

18 Mol je kasnije, nezavisno od mene, utvrdio iste

činjenice.

226
 i njegova ličnost za nju znači uzdizanje njenog ose-
ćanja ličnosti.19 Ona je oduvek bila nestrpljiva, stal-
no se plašila da će zakasniti. Njen brat je stigao pre
nje i postao je muškarac. Ona mora da se požuri —
,,ono što muškarac učini u jednom skoku, ženi je
potrebno stotinu” — ako hoće da stigne do visina
muškog osećanja ličnosti. Uoči tog sna žurila je na
koncert i majka ju je zadržala. Žene često zakašnja-
vaju, ali ona to neće.
Stvarnost je podseća na to da je, kao i njena
mama, ipak samo žena. Ta misao prožima sliku na
stanici dok čeka zajedno sa majkom. Njen borbeni
afekat, koji je identičan sa njenim muškim protes-
tom, usmerava se protiv muškaraca, protiv oca. U
daljoj analizi često se javlja obezvređujuća misao
da je žena jača, vitalnija i zdravija od muškarca.
Tome se pridružuje još jedan podsticaj za borbu jer
se „iznenada pojavljuje otac (muškarac)”. Dakle,
dok se pacijentkinja boji da će propustiti voz, da će
zaostati iza nekog drugog — iz konteksta treba do-
puniti: iza muškarca — da će podleći, tako da na
osnovu sve većeg iskustva primećuje da je muška-
rac napred, gore. U neurozi se u najvećoj meri može
naći primena prostorne slike, apstraktnog prikazi-
vanja prostora, da bi se ilustrovalo osećanje zapo-
stavljenosti, zbog svoje pogodnosti da fiktivnom, ap-
straktnom suprotnošću — sve ili ništa! — pripremi
borbeni stav. (Vidi, Sifilofobija, u Teoriji i pra-
ksi, 1. c.) Isto tako je mnogo korišćen nesvesni od-
brambeni mehanizam u slikarstvu — pošto se njime
pretežno bave muškarci — da se prostorno višim po-
ložajem izrazi moć žene, a isto tako i strah od nje.
I u religioznim i kosmogonijskim fantazijama često
se probija predstava superiornosti u tom prostor-
nom premeštanju naviše. „Večno nas ženstveno uz-
diže uvek.” — Da se u snu naše pacijentkinje pro-
bija prostorno suprotna shema po analogiji „muška-

19 Više puta sam sreo slično značenje „snevanje umr-

lih”. Oštrica se okreće protiv stvarnosti.

227
 rac—žena”, nalazi se nagovešteno i u činjenici đa su
pacijentkinja i majka jedna pored druge, tj. da je
,,sa majkom”.
Ovaj prvi san pacijentkinje, tokom terapijskog
postupka, počinje, dakle, razmišljanjem o ulozi mu-
škarca i žene. Ne sme se nikad propustiti, čak i ako
je uverenje psihoterapeuta u odnosu na značaj ovog
problema za neurozu nepokolebljivo, da se bez pred-
rasuda razmotri nastavak, da se sačekaju i uporede
novi potvrdni podaci. Dalja objašnjenja pacijentki-
nje odnosila su se na lanac od sata koji je izgubljen
krivicom njenog muža. Ona ne može da se seti da je
izgubila sat. Na pitanje o značenju sata koji je u
snu stavljen na mesto lanca, pacijentkinja je odgo-
vorila sa puno afekta, ali prividno ,,bez veze”, da je
nije ožalostio gubitak lanca već priveska, koji se na
njemu nalazio. — Jednom rečju, sat koji visi na
ženskom lancu identičan je sa izgubljenim prives-
kom, za kojim pacijentkinja žali i za koji traži
zamenu.
San je počeo prenosnim prostorno predstavlje-
nim suprotstavljanjem inferiorne ženskosti i superi-
orne muškosti i dosledno završava izrazom težnje
za „zamenom” izgubljene muškosti. U ovoj konstrui-
sanoj fiktivnoj vodećoj liniji, kako se kasnije i po-
kazalo, morali su se nalaziti i karakter, afektivna
reakcija, sklonosti i neurotični simptomi. Karakter-
ne crte vlastoljublja, nestrpljenja, nezadovoljstva,
prkosa i nepristupačnosti su prema tome, kao i sve
druge, sekundarne pomoćne linije, zavisne od vodeće
fikcije a služe osvajanju muških visina. Dalji tokovi
misli pokazali su njeno tendenciozno isticanje umr-
log oca, čime je veštački pojačavala i produžavala
svoju tugu što se koristilo kao moćno oružje pro-
tiv okoline.

228
 SVIREPOST, SAVEST, PERVERZIJA I NEUROZA

U analizi neuroza i psihoza neobično često se

sreću svirepe karakteme crte u najranijem detinj-
stvu. Doduše, nepravedno je meriti životne manife-
stacije u prve dve godine života našim moralnim
kriterijumima, i postupke dece, koja se stvarno još
nalaze s one strane dobra i zla, procenjivati kao sa-
dističke ili surove, kako se obično dešava kada rodi-
telji ili vaspitači iznose predistoriju psihopata. Te
manifestacije postaju psihičke ili, u našem slučaju,
neurotične tek kad šluže nekom određenom cilju, a
uz to se konstruišu vođene apstrakcijom i sa dale-
kovidnom tendencijom, ukoliko pripadaju sistemu
odnosa. Cinjenica da se ove uvek izgrađuju iz mo-
gućnosti i sposobnosti doživljaja, prirodno da ne op-
ravdava pretpostavku konstitucionalnog faktora. Ka-
rakterno svojstvo svireposti nalazi se zaista uvek
samo kao kompenzatorna nadgradnja kod dece, koju
inače osećanje manje vrednosti tera da rano i ne-
promišljeno izgrade svoj ideal ličnosti. Propratne
crte prkosa, gneva, seksualne prerane zrelosti, su-
jete, zavisti, gramzivosti, pakosti i zluradosti koje
redovno formira vodeća fikcija i koje pomažu da se
uobliče i mobilišu agresivne i afektivne sklonosti
daju šaroliku sliku deteta koje se teško može vaspi-
tati. Veoma često se kao polazna tačka sreće ženski
vrednovano osećanje podatnosti i tendencija da se

229
 osećaji ođanosti uguše surovim i svirepim đelima.
Bojazan od osećajnosti, odbojnosti prema nežnosti-
ma, pohvalama, izjavama saučešća, prema pozdrav-
ljanju ukazuju na pokušaje razbijanja socijalnih ose-
ćanja.
Vlastoljublje takve dece jasno se ističe u poro-
dici i u igri, većinom u hodu, u držanju i u pogledu.
U igri i u najranijim razmišljanjima o izboru poziva
često prikriveno probija njihova svirepa crta, tako
da ona ističu kao idealnu figuru dželata, mesara, po-
licajca, grobara, divljaka, ali i kočijaša „zato što
može da tuče konje”, učitelja ,,jer može da tuče
decu”, lekara, „zato što može da seče”, vojnika ,,jer
može da puca”, sudiju, itd.*1 Cesto se u to meša i
istraživačko interesovanje i tu se nalazi početak,
kao u eksperimentu, mučenja malih i većih životi-
nja i dece, razmišljanja i maštanja o mogućim ne-
srećnim slučajevima koji bi mogli da pogode naj-
bliže srođnike, interesovanja za pogrebe i groblja,
za sadističke i jezive priče.
Sledeći cilj ove raspaljene svireposti jeste ne
dozvoliti da se pojave i aktiviraju uvek prisutne, is-
tovremene slabosti, sažaljenja i ljubavi, zato što su
u suprotnosti sa muškom vodećom linijom. Opšta
raširenost ove želje da se bude muško, koja treba da
dovede do nadmoći nad drugima, ne izražava se nig-
de tako jasno kao u „nevinoj” zluradosti; kod neu-
rotičara doduše, to može da bude neobično snažno
naglašeno a i da se besmisleno koristi u cilju uzdiza-
nja osećanja ličnosti. Larošfuko to izražava na svoj
šaljivi način, ,,da u nesreći naših prijatelja ima ne-
čeg što nam nije sasvim neprijatno”, a ta izreka je
ispunila pronicljivog Svifta velikim oduševljenjem.
Cuo sam jednog pacijenta kako se glasno nasme-
jao slušajući predavanje o zemljotresu u Mesini. On
je patio od jakih mazohističkih nastupa. Cesto ga je
spopadao prisilni smeh kada bi se susreo sa nekom
superiornom osobom, učiteljem ili pretpostavljenim,
1 A. Adler: Aggressionstrieb. U: Heilen und Bilden,
1. c.

230
osobom koja zahteva više od obične učtivosti. Kod
takvih pacijenata srećemo izrazitu sklonost da vla-
daju drugima ili da ih muče, pokatkad nalazimo i sa-
dističke fantazije, dok ne otkrijemo da su prisilni
smeh, vlastoljublje i sadizam kompenzatorna nad-
gradnja nad osećanjem manje vrednosti. — Piroma-
nija, uživanje pri posmatranju požara i gotovo ne-
savladiva prisila da se u pozorištu ili crkvi misli na
vatru ili da se uzvikne „vatra”, izgleda prema mno-
gim rezultatima našeg posmatranja da se svodi na
manju vrednost osetljive bešike i očiju osetljivih na
svetlost, odnosno na pripreme za njihovu kompen-
zaciju. Na liniji pripreme nalaze se, doduše, pre sve-
ga želja da se čovek pomoću herostratskih dela u
životu istakne, ali i onemogući.
Ali u našoj kulturi sa svim njenim etičkim im-
perativima, toj vodećoj liniji muške svireposti prete
velike opasnosti i nezgode, tako da se ona može sle-
diti samo skriveno, a vrlo često samo u mašti. Pri
tom se obično formiraju sporedni puteljci i stranpu-
tice, i kada se ove prate, na kraju izgleda da se sa-
distička crta potpuno ili većim delom izgubila. Tada
neurotičaru polazi za rukom da blagošću i osećaj-
nošću osigura sebi istu nadmoć nad slabima ili na
novoj liniji operiše tako vešto i, da bi vladao drugi-
ma i da bi ih mučio, nanovo oslobađa agresiju. On
postaje darovalac milosti. Cesto nam se kod prisilnih
neuroza čini kao da su napustile svoju pojačanu vla-
stoljubivu vodeću liniju i da su stigle do okajavanja
i zaštitnih mera, koje nose potpuno isti karakter pri-
sile i pritiskuju okolinu isto onako kao i ranije afek-
tivne sklonosti pacijenata, što pacijentu omogućuju
da ostavi nerešena životna pitanja, pa su prema
tome na isti način pogodne da projektuju tremu i
drhtavu ambiciju neurotičara koja ga parališe.2 U ve-
likim napadima takozvane „afektivne epilepsije”, hi-
sterije, neuralgije trigeminusa, migrene itd., vlasto-
ljublje skreće na neurotični put spremnosti za na-

2 Vidi Zur Zwangsneurose. U: Praxis und Theorieder

Individualpsgchologie, 1. c.

231
pad, ali se patnja i bespomoćnost okoline ne ispo-
ljavaju manje, već zapravo više nego kod otvorenog
besa i neprijateljstva, što se obično aktivira u in-
tervalima na raniji, otvoren način. Sklonost za an-
tivivisekciju, vegetarijanstvo, zaštitu životinja, dobro-
činstvo odlikuje često ove dobre poznavaoce tuđe
patnje, oni ,,ne mogu da vide krv zaklane gusKe,
ali aplaudiraju kad njihov protivnik bankrotira na
berzi”. Njihova sklonost ka sektaštvu potiče iz ne-
prijateljske, antisocijalne crte a isto tako odatle poti-
če i žestoko osporavanje tuđe vrednosti koje često
zastupaju pre nego što steknu svoj sud. Tolerancija
im je strana, ukoliko je sami glasno ne zahtevaju.
Ako su ovde opisana svojstva koja svuda može-
mo sresti — onda su to, bez obzira na to, crte svu-
da raširene neuroze i znaci duboke nesigumosti. Ta
svojstva se uopšte ne nalaze u ljudskoj prirodi, već
su, naprotiv, oblici neuspelog muškog protesta koji
treba da zaštiti osećanje ličnosti. Ako muški protest
strada na glavnoj liniji, onda jedinka zalazi na neu-
rotične stranputice, dok je „izbijanje” neuroze jli
psihoze posledica preobražaja oblika i povećanja in-
tenziteta vodeće fikcije.
Takođe odbacujem postojanje „urođene” krimi-
nalnosti deteta i prestupnika, kako tvrde Lombrozo
i Ferero (Ferrero). To su samo oblici agresivnog na-
gona pojačanog osećanjem manje vrednosti, koji se
služi vodećom linijom na nekorisnoj strani života i
to u trenutku kada je izgubljena nada da će se na
korisnoj strani života moći da igra ulogu heroja. Pri
tom se pomoću treninga krši zakon zajednice. Do
preokreta u jasno vidljivu neurozu dolazi usled ja-
čeg povlačenja. Prestup nastaje, tamo gde ne izrasta
principijelni strah od odluke, koji je rani plod zaš-
titne neuroze, i gde se jaka tendencija obezvređiva-
nja podiže protiv života, časti i imanja bližnjega?
3 Vidi takođe: A. Jassny Das Weib als Verbrecher.'U:
Archiv fiir Kriminalpsychologiet 1911, sv. 19; Verwahrloste
Kinder, u knjizi Praxis und Theorie der Individualpsycho-
logie; i A. Adler: Neurose und Verbrechen, u: Zeitschr. f.
Individualpsychologie, sv. IV, 1926.

232
 U razvijenoj neurozi pak često srećemo tenđen-
ciozno preterane, pogrešno grupisane i fiksirane tra-
gove sećanja na svirepost i kriminalnost, isto kao
i sećanja na seksualnost. Imaginacijom preterane sa-
vesti i preteranih osećanja krivice potiskuje se muš-
ki protest sa pravolinijske agresije i vodi na kon-
struisanje putanje bolećivosti. Samo po afektu koji
povremeno izbije prilikom analize napada, po povre-
menoj najavi karakternih crta, što je čest slučaj pri
izbijanju psihoze, i po krajnjem cilju neurotičnih
stranputica i karaktemih crta potisnutih iz tog prav-
ca, po dominiranju nad drugima i uprkos potćinja-
vanju, mučenju drugih samomučenjem, i po prime-
sama povremenih, prvobitnih i pravolinijskih agre-
sija, opažamo da postoji stari preterani cilj i da je
samo preobražaj oblika fikcije usmerio pravac težnje
na druge, katkad prividno suprotne puteve.
Tako posle apsolutno agresivnog perioda, u na-
slućivanju ili doživljavanju poraza, pohlepne, bru-
talne i nasilničke crte psihopate mogu se pomoću
uspostavljanja fiktivne instance, savesti, bolje ili čak
suviše nametljivo približiti opštem uzoru morala,
isto kao što se, polazeći od osećanja manje vrednosti,
zakoračilo na puteve egocentričnog negativnog pre-
stupa. ,,I tako sam sklon da postanem zločinac”
— ovako ili slično se formira, samo neprimetno
i nesvesno, fiktivni životni plan velikog broja neu-
rotičara dok ih obuzete naglom vrtoglavicom, pogled
u ponor ne otrgne sa opasnog mesta i prisili na
stvaranje zaštitnih mehanizama jačih nego što bi to
bilo neophodno potrebno. Savest se, pod pritiskom
zaštitne tendencije, izgrađuje od jednostavnijih ob-
lika predviđanja i samoprocenjivanja, snabdeva se
znakom moći i uzdiže do božanstva, — da bi neuro-
tičar mogao da prati smernice, prividno u skladu
sa osećanjem zajednice da bi se lakše snašao u ne-
sigumosti zbivanja, da bi stekao bezbednu sumnju
među borbenim mehanizmima kojima ga vodi nje-
pnva volja za moć. Ali neurotičara uvek mami ne-
plodnost griže savesti, kajanja, tuge, zato što ga nien
varljivi privid uzdiže i pokušava da ga oplemeni

233
i ulepša, istovremeno ga oslobađajući rešenja stvar-
nih životnih problema. „Griža savesti je nepristoj-
na!” (Niče). Uvek je sumnjivo kad neko u prete-
ranoj plemenitosti odleti daleko van linije norme.
Naš zaključak je u tom slučaju usmeren na razmat-
ranje problema da li se pri tom dešava ili propušta
nešto opštekorisno.
Da bi mogao bolje da iskoristi ove mehanizme,
neurotičar ostvaruje ovaj preobražaj karakternih
crta. Tako npr. kada, bojeći se seksualnog partnera
u svojoj neurotičnoj perspektivi, potencijalnom part-
neru uopšteno i principijelno pripisuje egoistične,
svirepe i podmukle karakterne crte, a sebi samo ple-
menite. U tom slučaju će iz svojih sećanja i oseća-
nja rado izabrati ona koja prikazuju njegov karak-
ter kao srdačan, blag i iskren. On će se često, zbog
dokazivanja ovakve želje, i ponašati kao da su nje-
gove vrline stvarno urođene i neprolazne.
Moramo dodirnuti još jeđno važno pitanje. Go-
tovo svi naši nerovozni pacijenti dolaze k nama u
stadijumu vrline, to jest posle poraza. Stoga mora-
mo biti spremni na to da ćemo njihovu težnju ka
nadmoći teško otkriti i to manje u pravolinijskim
karaktemim crtama i afektivnim sklonostima nego u
neurotičnim zaokretima, pojačanim zaštitnim meha-
nizmima, i analizi njihovih snova i neurotičnih simp-
toma. Ispostaviće se da je dečja fiktivna vodeća
slika postala samo jače efikasnom, i, za ove na kra-
ju pomenute slučajeve, da neurotični simptomi sa
većom silinom vode ka obezvređivanju drugih nego
ranije vodeće linije svireposti i sadizma. Sve te lini-
je su razapete između prvobitne nesigurnosti kon-
stitucionalno ili subjektivno manje vrednog čoveka
i njegove nedostižne fiktivne ideje ličnosti. Ma koli-
ko sadizam, perverzije, seksualni libido ili muški
protest i konstruktivne linije karaktera dopirali una-
trag do ranog detinjstva, ipak je sve to uvek iz-
građeno prema određenom životnom planu i zavis-
no je od tog plana. Otkrivanje sadizma iz neurot-
skih sklonosti i lukavih tajni, iz nesvesnog, može se
izjednačiti sa vraćanjem neuroze u raniji stadijum,

234
u vreme pre poraza. Frojdovo naučno delo, ma koli-
ko da je bilo značajno i presudno za razumevanje
neuroza, nije dalo tačnu sliku neurotične psihe već
se, kao i misli neurotičara, suviše bavilo stvarima
sporednim za strukturu neuroza. Neurotičnoj sklo-
nosti pojačanja afekta, preteranoj agresiji, preoset-
ljivosti i pravolinijskim kompenzatornim karakter-
nim osobinama potrebno je oslobađanje od pogrešne
prenapetosti, a ne opravdanje ukazivanjem na ,,uro-
đene nagonske komponetne”. Isto tako, ponekad ra-
no konstruisane neurotične perverzne sklonosti koje
opšti strah od odluke pokušavaju da otklone pomo-
ću prividnog stvaranja kompromisa, u stvarnosti to
rešavaju isključivanjem strašljivih a normalnih re-
šenja ljubavnih problema. Zbog toga treba težiti uk-
lanjanju pogrešno povišenog osećanja manje vred-
nosti i iz toga potekle tendencije obezvređivanja —
ta dva važna pola svake neurotične nastrojenosti —
pomoću uviđanja i nadmoći pacijenta. Ovo stoga
što su osećanje manje vrednosti i tenđencija obez-
vređenja, kao i njihove seksualne analogije i izra-
žajne forme (sadizam, mazohizam, fetišizam, homo-
seksualnost, incestna fantazija, prividno jačanje ili
slabljenje seksualnog nagona), s vremenom postali
temelj neuroze a ne ljudske psihe.4

4 Vidi: A. Ađler, u Handbuch der normalen und pa-

thologischen Physiologie, Berlin, 1926 — članci Homosexua-
litdt, Sadismus, itd.

235
 VI

GORE—DOLE. — IZBOR POZIVA. — MESEČARSTVO. —

SUPROTNOST MIŠLJENJA. — UZDIZANJE LIČNOSTI
OBEZVREĐIVANJEM DRUGIH. — LJUBOMORA. — NEU-
ROTIČNO SAMARIČANSTVO. — AUTORITET. — MI-
SLJENJE U SUPROTNOSTIMA I MUŠKI PROTEST. —
OKLEVANJE I BRAK. — STREMLJENJE NAVlSE KAO
SIMBOL ŽIVOTA. — PRISILNA MASTURBACIJA. —
NEUROTIČNA TEŽNJA ZA ZNANJEM.

Apstrakcija pojmova „gore—dole” igra u kultur-

nom razvoju čovečanstva očigleđno ogromnu ulogu,
koja se verovatno nadovezuje još na početak čove-
kovog uspravnog hoda. Pošto svako dete ovaj doga-
đaj ponavlja u svome razvoju kad se uspravi sa tla,
a vaspitanje iz opštih higijenskih principa snažno po-
maže da mu se ogadi da bude „dole”, da se zadržava
i puzi po podu, onda svakako ovaj viši razvoj u de-
tinjstvu mnogo doprinosi da se više ceni ono „gore”.
Siguran dokaz se može naći u ponašanju male dece
koja se, da bi skrenula pažnju roditelja na sebe, pr-
kosno bacaju na zemlju, verovatno s namerom da
se isprljaju, međutim, ona pri tom pokazuju da u
njima klija pojam „degradacije” kao fikcija nečeg
zabranjenog, prljavog i grešnog. U ovom psihičkom
gestu male dece treba svakako videti i uzor za kas-
nije, jako nadgrađene neurotične crte, pre svega
pseudomazohističke postupke.

236
 Dalji utisci, kakvi se mogu steći i iz kultumo-
psiholoških i religioznopsiholoških saznanja, vero-
vatno potiču iz položaja i mesta nebeskih tela. Kao
i dete, tako su i prastari narodi počeli da osećaju
sunce, dan, radost, uzdizanje, visinu, „gore” kao me-
đusobno jednako, dok su „dole” veoma često dovo-
dili u vezu sa grehom, smrću, prljavštinom, bolešću
i noći. Suprotnost pojmova „gore-dole” u moder-
nim sistemima religije se može isto tako jasno naći
i kod starih naroda. U jednom radu K. T. Pro-jsa
(K. Th. Preuss) o „bogovima vatre kao polaznoj tač-
ki za razumevanje meksikanske religije” (Saopštenja
Antropološkog društva u Beču, 1903), posebno je ja-
sno izražena ova suprotnost i veza pojmova „dole—
gore”. Bog vatre je istovremeno bog mrtvih, koji
s njim borave u donjem svetu. Kao slike pojmova
„gore—dole”, tj. survavanja u carstvo mrtvih, va-
žile su prevmute posude, ljudi koji su skliznuli u
ponor, i u toj prostornoj suprotnosti začela se mi-
sao o aktivnoj sili koja održava i razara ili uliva
strah.1
Kao daljni oblikujući prostorni pojam „gore—
dole”, deluju osećanja i utisci iz detinjstva, koji još
pooštravaju suprotnost. Padanje, padanje naniže je
bolno, sramotno, nečasno, ponekad kažnjivo. Neret-
ko je to posledica nepažnje, nespretnosti, neoprez-
nosti, ili je to povod da čovek bude ismejan. Zato se
ova sećanja trajno pamte kao opomena, tako da se
„biti dole” može osećati kao pregnantan izraz ,,pa-
da”, nepažnje, nespretnosti i poraza, izazivajući
ili bar podstičući protest koji se upravlja protiv po-
sledičnog osećanja manje vrednosti.
U ovoj kategoriji „dole—gore”, gde se kod prvog
pojma antitetički istovremeno misli i na drugi, na-
lazimo dalje kod normalnih i kod neurotičara pome-
šane tokove misli koji izražavaju suprotnost pobede
i poraza, trijumfa i manje vrednosti. U pojedinačnoj
analizi javljaju se tragovi sećanja na jahanje, pliva-
1 Za mnoge dragocene istorijske upute u mom radu
posebno sam zahvalan profesoru dr D. Openhajmu.

237
nje, letenje, planinarenje, veranje, penjanje uz ste-
penice, a kao njihove suprotnosti situacija da se
umesto konja nosi jahač, mora, davljenje, padanje,
survavanje, zapreka pri ustajanju ili kretanju. Što
sećanje postaje apstraktnije i slikovitije u snovi-
ma, u halucinacijama, u pojedinačnim neurotičnim
simptomima, tim se jasnije mogu zapaziti nijanse
koje pokazuju muško-žensku primesu; pri tom se
muški princip, često samo u shvatanju jače snage,
predstavlja kao ono „gore”, a ženski kao ono „dole”.
Lako je razumeti da tuče i njihovi ishodi idu u pri-
log ovakvom zaključku.
17 dečjim igrama (Karl Gros), koje imaju karak-
ter priprema za život, redovno se sreće ova crta pre-
ma „gore” kao odraz borbe za prevlast. Isto tako i
u dečjim razmišljanjima o budućem zanimanju.2 Kod
progresivnog psihičkog razvitka redovno srećemo
inhibitorno dejstvo realnosti, tako da apstrakcija
pojma „gore” pokušava da poprimi konkretne obri-
se. Pri tom je neobično često aktivna prisutna oprez-
nost u vidu straha od visine, koja transformiše želju
o budućem pozivu, tako da dete, umesto da postane
zidar koji crepom pokriva krovove, želi da postane
građevinar, umesto avijatičara konstruktor aviona;
želja devojčice da postane kao otac menja se u ost-
varljivu želju da vlada kao majka.
Zaštitna tendencija i muški protest iskorišća-
vaju do krajnjih granica proistekle osnovne linije
težnje ,,da se bude gore”. Pod pritiskom ove fikcije
neurotičar je prisiljen čas na mušku odlučnost, na
borbu i svađu, na nestrpljivo navaljivanje, a čas opet
na oprezno oklevanje ispunjeno sumnjom. On se ne-
prestano nalazi u situaciji da svodi životne račune
i to čak i u slučajevima na koje neko drugi još ne
obraća pažnju. Da, on mora da nanjuši, fiksira, na-
duva ili aranžira situacije, čija nam vrednost izgle-
da suviše neznatna. Razmotrimo ovakvo ponašanje
u pojedinostima.
1 Vidi: Kramer, Berujsphantasien. U zbomiku Heilen
und Bilden, 1. c.

238
 Jedna 25-godišnja devojka, malog rasta, u pr-
vom susretu žalila se na česte glavobolje, povreme-
na afektivna pražnjenja i na nedostatak volje za rad
i život. Nosila je brojne tragove rahitisa. Anamneza
detinjstva otkriva ogromno osećanje manje vredno-
sti, koje je posebno potencirala činjenica što je maj-
ka favorizovala mlađeg brata koji je inače bio inte-
lektualno superiorniji. Najvatrenija, nesvesna želja
ove pacijentkinje uvek je bila da bude velika, vrlo
inteligentna i da bude muškarac. Pripremne obrise
za postizanje ovog muškog ideala ličnosti preuzela
je, koliko je mogla, iz uzora oca. Gde joj je kao ma-
loj, glupoj devojčici nedostajala ova mogućnost, ona
je obezbeđivala svoje imaginarno osećanje ličnosti
afektivnom spremnošću gneva i besa, simuliranjem
tuposti, nespretnosti i bolesti, i, ne na kraju, aran-
žiranjem lenjosti pred ukućanima, a naročito prko-
som prema majci. Neću se zadržavati na ovim nje-
nim konstruisanim linijama muškosti, pakosti i pr-
kosa, neću razmatrati njenu vatrenu sujetu, niti nje-
nu lažljivost i hvalisavost, već ću se zadovoljiti kon-
statacijom da su se u težnji ,,da bude gore” ujedini-
le sve ove crte i da su služile tendenciji obezvređiva-
nja. U tom cilju izložiću jedan od njenih snova koji
skromno ukazuje na psihologiju „somnambulizma”.
Taj san glasi: „Postala sam mesečar i svim ljudima
sam se popela na glavu.”
Pacijentkinja je pre nekoliko dana čula da se
govori o mesečarima. U njenim pokušajima da ob-
jasni ovaj san javlja se čitav niz ambicioznih misli
koje su, između ostalog, slivene u sliku prevlasti
nad budućim mužem. Sećala se nekadašnjih snenih
slika u kojima je videla sebe kako kao na konju ja-
še na nekom muškarcu.3 Do sada još nisam imao u
terapijskom postupku nekog istinskog somnambu-
la. Ali taj neurotični simptom nalazi se ponekad
* Slika žene kako jaše na muškarcu čestose nalazi,
direktno ili simbolično, kao siže slikarstva. Sećam se Burk-
majera (Burgkmair), Hans Baldung Grina (Grien), Direra
(Diirer) i više slika koje predstavljaju Kampaspu, ljubav-
nicu Aleksandra Velikog, kako jaše na Aristotelu.

239
nagovešten u začecima. On je, isto kao snevanje le-
tenja, penjanja uz stepenice itd., kao dinamični iz-
raz „želje da se bude gore”, ekvivalenat muškoj ag-
resiji. Kod jednog pacijenta koji je pokazivao jake
mazohističke crte, naišao sam na naporne pokušaje
da za vreme spavanja, oslanjajući noge uz zid, dos-
pe do tavanice. Tumačenje je pokazalo da je pacijent
iz situacije koju je u fantaziji ili realno ocenjivao
kao žensku i mazohističku, dospeo do muškog pro-
testa, izražavajući ga istovremeno svojom težnjom
„naviše”, na simboličan način kazivanja.
Druga misao iz sna: „popela sam se svima na
glavu”, pokazuje isti smisao. Pacijentkinja upotreb-
ljava uobičajenu izreku da bi izrazila kako je iznad
svih. Njenu težnju naviše treba shvatiti samo dija-
lektički, u antitezi, kao što se uopšte mišljenje ne-
sigurnog neurotičara kreće uvek u oštro suprotnom
pravcu, u jednom ,,ili—ili”, kao u apstrakciji uo-
bličenoj prema shemi suprotnosti muško—žensko.
Bezbrojni srednji putevi ne važe, zato što oba neu-
rotična pola, osećanje manje vrednosti na jednoj
strani i preterano osećanje ličnosti na drugoj strani
dozvoljavaju, uz pojačanu zaštitnu tendenciju, per-
cepciju samo suprotnim vrednostima.4
Misleni tok ovog sna pokazuje neurotične sklo-
nosti pacijentkinje. Njen muški protest, sklonost da
omalovažava druge, sujeta, osetljivost, prkos, ne-
popustljivost i tvrdoglavost zaista su dovoljno upad-
ljivi. Psihički značaj njene glavobolje naslućuje se
iz ovog sna. Naime, dosadašnja analiza pokazala je
da je taj simptom uvek pratio osećanje degradacije,

4 Već smo ranije istakli da su ovi oprezni, u nesigur-

nosti začeti počeci filozofije, hipostazirali ovo suprotno miš-
ljenje. Karl Zoel (Joel) govori o ovom problemu u Geschi-
chte der Zahlprinzipien in der griechischen Philosophie (Zeit-
schrift fur Philosophie und philosophische Kritik, Bd. 97)
i ističe: „Stvarni prauzrok antitetike je instinktivna, tvr-
doglava krutost mišljenja, koja prihvata samo apsolutne
stvari.” U neurozi se ova antitetika održava („Aut Caesar,
aut nihil”) zato što neurotičar u svom pojačanom osećanju
manje vrednosti priznaje samo najjače potvrde svoje vred-
nosti.

240
uskraćenosti, „feminizacije” — izraženo rečima iz
njenog sna: kad bi joj se ,,svi popeli na glavu . U
periodima glavobolje, kada se mogla očekivati pro-
vala besa, dakle pomoću konstrukcije ove „sprem-
nosti za bol” sa posledičnim halucinatornim bolom,
oslobađala se dominacije svih, a naročito majke, sli-
čno je mogla *da pojača svoje osećanje ličnosti, po-
moću prkosa, lenjosti i samovolje; jednom rečju:
„popela bi se drugima na glavu”.
Kod dece je ta težnja naviše očigleđna i če-
sto se poklapa sa željom da budu velika. Ona traže
da ih stariji podižu uvis, naročito vole da se pentra-
ju na fotelje, stolove i ormane; sa tom težnjom obič-
no je udružena težnja da se pokažu neposlušna, hra-
bra i muška. Koliko je tu blizu granica tendencije
obezvređivanja drugih proizilazi iz njihove radosti,
kada ,,po visini” nadmaše i odrasle. Jačanje agre-
sivnog nagona često se jasno pokazuje kod neuro-
tične dece u ovakvom isticanju. Zato se ponekad
đeca-pacijenti u lekarskoj ordinaciji neprestano pen-
traju na stolice, klupe i stolove, demonstrirajući
tako svoje omalovažavanje i nedovoljnu pripremu
za zajednicu.
Opasnost od pada, udesa kođ te težnje naviše,
kao i uobičajeno vaspitanje, koje od dece stvara ku-
kavice, prisiljava većinu ove dece da preobraze svoje
vodeće linije ili da krenu neurotičnim stranputica-
ma, pri čemu se strah od visine, obično na simboli-
čan način kao sećanje, isprečuje pređ različitim i
smelim poduhvatima i formira gotovu spremnost
koja deluje kao kočnica koja neprestano zaustavlja
pacijenta na njegovom putu. Slučajevi agorafobije
(straha od prostora) na ovaj način ponekad izraža-
vaju strah od spuštanja sa svojih visina, dok pri
tom krišom osmatraju svoju veličinu. — Ponekad se
ta težnja za visinom najvećim delom preobraća u
tendenciju degradacije drugih. U prenosnom obliku
ovaj niži položaj drugih ispoljava se u maniji za
ogovaranjem, a naročito u neurotičnoj Ijubomori i
sumanutoj Ijubomori. — Dalji interesantan način

16 A. Adler, H 241
nipodaštavanja sreo sam kod nervoznih osoba u nji-
hovoj brizi, u njihovom bojažljivom ponašanju i u
njihovoj bojazni za sudbinom drugih osoba. Oni se
ponašaju kao da su drugi nesposobni da se brinu
za sebe bez njihove pomoći. Oni uvek daju savete,
hoće sve sami da završe, stalno pronalaze nove opas-
nosti i ne miruju dok se onaj drugi, plašljiv i obes-
hrabren, ne preda u njihove ruke. Nervozni rodite-
lji na taj način pričinjavaju mnogo štete, a i u bra-
ku i ljubavi dolazi na taj način do mnogih nesugla-
sica. Time oni teže da donesu zakone za druge. Je-
dan moj pacijent, koji je u detinjstvu dvaput doži-
veo saobraćajni udes, povezivao je svoje oštećeno
osećanje ličnosti sa tim sećanjem, tako da je svaki
put, kad bi s nekim prelazio ulicu, hvatao tog dru-
gog za ruku, kao da nije verovao da će taj bez nje-
gove pomoći uspeti da pređe na drugu stranu. Mno-
gi se brinu kad njihovi srodnici upotrebljavaju kola,
kad plivaju ili se voze čamcem, neprestano daju
uputstva guvemantama, nastavljajući tako svoju ten-
denciju obezvređivanja kroz preteranu kritiku i da-
vanje saveta. U školi, u kancelariji uvek će se kod
nervoznih učitelja i pretpostavljenih sresti ovakva
degradacija mlađih. Glavni zadatak lekara u psiho-
terapiji je da isključi slične sklonosti pa čak iako ih
pacijent provocira. Taj zahtev znači odricanje tegob-
nog autoriteta. Ko je upoznao preosetljivost neuro-
tičara znaće kako se oni lako osete degradiranim.
Jedan moj pacijent koji je patio od histeroepilepsije
i uvek se ponašao kao da hoće da se potpuno potči-
ni, pao je jednom pred mojim vratima u nesvest. U
takvim „slučajnostima” jasno se može prepoznati
tendencija obezvređivanja. Još u poslusvesnom sta-
nju oslovio me kao „učitelja” i promucao da će do-
neti pismo. Posle napada saopštio mi je da je ovog
puta nerado došao. Analiza je pokazala da je mene
— što je polazeći od date situacije bilo u svako doba
moguće — pretvorio u učitelja, da bi pomoću samo-
obmane stekao potrebnu borbenu distancu i mogao
da se ponaša tako kao da su njegovi dolasci obave-

242
zni, kao u školi, i kao đa mora da đonese pismeno
izvinjenje. Pošto se osećajno preneo u ovu situaciju
manje vrednosti, a da bi me uplašio, mogao je da
aktivira iz toga izvedene, kompenzatorne sklonosti.5
Jedna đvadesetogodišnja devojka pati od prisil-
ne predstave da ne može da se vozi u tramvaju, jer
uvek kad se penje, kod nje se javlja misao da u isto
vreme možda neki čovek silazi i pada pod točkove.
Rešenje je pokazalo da ova prisilna neuroza pred-
stavlja muški protest pacijentkinje u slici „iznad”,
prema kome muškarac mora da bude „ispod”, degra-
diran, i treba da snosi štetu koju nanosi ženi.6 Po-
jačana zaštitna tendencija dodaje tome još predo-
strožni strah, koji treba da zadovolji strah od mu-
škarca — čak i onda kada bi bila osigurana njena
superiornost, ona se ne bi mogla odlučiti na brak,
jer bi se njen budući muž loše proveo sa njom. I
najzad pomoću neurotičnih teškoća ona sprečava
prihvatanje ženske uloge. — Polazeći od ove tačke,
razumljiva je često neshvatljiva težnja mnogih neu-
rotičnih žena i devojaka, koje zahtevaju od svog
partnera najveće žrtve i najteža iskušenja, ukoliko
senadaju da će time doći do uzdizanja svoga ose-
ćanja ličnosti i do privida jednakosti sa muškarcem.
Jedna pacijentkinja je sprečila (žensko) uključiva-
nje u društvo pomoću prisilne ideje da će morati
pred drugima da (muški) kukurekne kao petao.
Mišljenje u oštrirn suprotnostima već samo po
sebi predstavlja znak nesigumosti i drži se jedine
„realne suprotnosti”, suprotnosti između muškarca
f žene. Time je već dat sud vrednosti koji se nepri-
metno uliva u svaku „antitetiku”, zato što se ova
formira prema slici razdvajanja hermafrodita na

5 Na drugom mestu biće reči o tome kako u doba so-

cijalizma nastupajuća promena, opadanje autoriteta, mora
da promeni naš svekoliki život, a naroćito vaspitanje i ško-
lu.
• Laura Marholm navodi sledeću pesmu:
.»Žena je ružin žbun,
Nailazi jarac i obrsti ga."

243
mušku i žensku polovinu. Platon je možda najčistije
izrazio ovu ideju. A ljudsko shvatanje sve do Kanta
nije moglo da se oslobodi kandži svoje vlastite fik-
cije. Za surpotnost polova, međutim, i za prateće
više vrednovanje muškog principa grčevito se hvata
neurotski disponirano dete da bi umaklo od svoje
nesigurnosti i da bi našlo smernice za svoju osnov-
nu ideju ličnosti. Otuda ova vodeća fikcija dobija
muški izgled, dok muški protest, kao redni i pogon-
ski princip prožima sve doživljaje i težnje neuro-
tičara. U gornjem simbolu prostorne suprotnosti poj-
mova „gore—dole” izvrsno se može izraziti suprot-
nost polova. I zato je razumljivo što u svakoj našoj
psihološkoj analizi nekako mora da se ispolji ovaj
izraz oštro surpotne sheme. Ostaje otvorenim pitanje
da li se pri tom potenciranje crpi iz stvamih činje-
nica ranog detinjstva i njihovih utisaka ili iz pos-
matranja seksualnog odnosa ljudi ili životinja.
„Želja da bude gore” neurotične žene iznuđena
je njenim muškim uzorom i predstavlja pokušaj
identifikacije sa muškarcem. Nametljivost i „kru-
tost mišljenja”, koje ovo prate iako na neurotičnim
stranputicama, svedoče o prvobitnoj nesigurnosti
i strahu da će jednom biti „dole”, degradirana, žen-
sko, „samo” žena. Tako dolazi transcendentalna ide-
ja ličnosti do svoje dominantne moći, pošto moguć-
nosti kompenzacije, stišavanja osećanja manje vred-
nosti ostavlja za kasnije, ,,na onom svetu”. „Hoću
da budem gore, hoću da budem muškarac”, govori
njen svaki gest, „zato što se bojim da ću kao žena
biti potčinjena i zloupotrebljena”, „zato što samo
muškarac uživa svoje osećanje moći”. Time se po-
jačava sujeta, zavist, itd., a neobično izoštreno nepo-
verenje rano se okreće protiv svake mogućnosti oš-
tećenja. Ali kod stvarnog ponižavanja rasplamsava
se muški protest i već kod beznačajnih i ništavnih
povoda dovodi do poznatih, neprijatnih nesuglasica
neurotičara sa okolinom; principijelna nepopustlji-
vost i pravodoljubivost, tvrdoglava oštroumnost i oš-
trovidost neurotičara formiraju sklonost i mehaniz-

244
me, istureni ofanzivni organ koji treba da omogući
afirmaciju osećanja moći. Pri tom će se uvek, naro-
čito u periodima veće nesigurnosti, naići na „strem-
Ijenje naniže”, na izoštren pogled za pretrpljena po-
niženja i uvrede, oštećenja i zapostavljanja, zatim na
aranžmane depresije, straha, kajanja, osećanja kri-
vice i griže savesti. Sada se formiraju jači zaštitni
mehanizmi, konstruišu novi neurotični simptomi i
zaobilazni putevi, neurotične karakterne crte pos-
taju principijelnije i apstraktnije tako da se ispolja-
va razvijena slika neuroze.7 Time je, ispravno, uve-
den revolt u cilju odgajanja višeg osećanja ličnosti;
uvod u to čini sama bolest i spremnost za bolest,
koja se na neki način koristi kao sredstvo moći u
odnosu na okolinu.
Jedna 21-godišnja pacijentkinja đolazi na leče-
nje zbog teške depresije, nesanice i prisilnih misli
da mora da umre. Ispostavlja se da od detinjstva
ima neurotične karatkerne crte. Prisilna neuroza je
izbila kada je nastala ozbiljna veza sa jednim čove-
kom, za koga je trebalo da se uda. Ova tipična pa-
togena situacija uzrokuje izranjanje neurotičnog
,,Ne”, i dok se pacijentkinja priprema za udaju i
ne okleva sa svojim pristankom, ona istovremeno

7 Za vreme pisanja ovog rada našao sam u Dvor-

skom savetniku Ajzenhartu Alfreda Bergera (vidi: Praxis
und Theorie, 1. c.) tip ovakvih ljudi, opisan sa velikom
intuitivnom snagom, kod kojih se naročito oštro ispoljava
„želja da budu gore”, što bih preporučio svim psihoterape-
utima da pročitaju. U ovom opisu naći ćemo tip koji smo
opisali, kako ga vidi jedan pisac. Suviše jak očev polet,
dečakovo osećanje manje vrednosti sa kompenzatomim mu-
škim protestom, jačanje seksualne žudnje, volje za moć,
priprema za oceubistvo, fetišizam, sudijska karijera, poja-
čani zaštitni mehanizmi u slučaju poraza, konstrukcija ka-
janja, griže savesti, halucinacija i prisilnih predstava kao
osvetoljubivo odbacivanje ideje o autoritetu države, gubitak
jednog zuba i pojačan strah od žene kao uzrok još poten-
ciranijeg muškog protesta a time opet aranžman povećane
seksualne želje — sve impresivno 1 providno, izvanredan
opis neurotične stranputice koji podseća na slike Dostojev-
skog (vidi, Dostojewsky, u Praxis und Theorie der Indivi-
dualpsychologie, 1. c.) kome nije potrebno dalje objašnjenje.

245
 aranžira neurozu i ponaša se kao da neće da se uda.
U svim ovakvim vrlo čestim slučajevima sledeći ko-
rak je junktim, spoj dva različita kompleksa koji
glasi ovako: Kad ozdravim, kad se budem oslobodila
prisilnih misli, itd. (kod muškarca ta rečenica često
glasi: kad postanem potentan). Ovim spojem kom-
pleksa koji je ekvivalentan kolebanju, sumnji i op-
reznoj neodlučnosti, pacijent se oslobađa svake od-
govomosti, potajno do daljega navlači rezu, među-
tim, pri tom može da se pravi kao da bi vrlo rado
otvorio vrata. U analizi se jasno ističu crte nepove-
renja, nepopustljivosti, dominacije i želje ,,da se bu-
de gore”, i lako se može uočiti da strah kako se
nije doraslo partneru i nedovoljna priprema za ži-
vot u zajednici, ugroženost osećanja nadmoći u lju-
bavi ili u braku, zahtevaju potajno povlačenje i kon-
siruišu neurotični simptom. Ne retko se sreće ten-
denciozna procena sopstvene seksualnosti, za koju
se bez dokaza ili uz pomoć sećanja, kakva svakome
stoje na raspolaganju, ili insceniranjem nesvesnih
falsifikovanja, formira utisak da je taj intimni deo
života suviše neznatan ili suviše veliki i perverzan
tako da se ne može reskirati brak. Herder je u pred-
govoru zbirci svadbenih pesama zapazio upadljivu
činjenicu da su sve te pesme po svom sadržaju
tužne.
Dalja saopštenja pacijentkinje svođila su se na
izjavu da ne može ništa da preduzme, pošto joj se
uvek javlja pomisao da je sve to nekorisno, jer i
tako svi moraju da umru. Kao što se vidi, to je bes-
mislena misao, koja je istovremeno puna smisla i
toliko pomerena u prvi plan da ometa tok života, a
pre svega ukida vreme i razvitak kao faktor, i u tak-
voj situaciji onemogućava pacijentkinji stupanje u
brak. Samo po sebi se nametnulo uverenje da su
pacijentkinju primorali da dođe do lekara, da uop-
šte nije htela da se leči, već da je naprotiv, jedino
tražila dokaze neizlečivosti. Jedan njen san pokazuje
mnogo čega iz ove konstelacije. On je glasio:
„Došao mi je lekar koji mi kaže da treba da
skačem i pevam, kada mi se javi pomisao na smrt.

246
Onđa će ta pomisao iščeznuti. Zatim je neko doneo
jedno dete (oklevajući) — veće dete. Ono se uvija
od bolova i plače. Dobija neki lek da se umiri i
zaspi.”
Lekar iz sna jednom ju je lečio kada je kao dete
bila bolesna od šarlaha. U snu on govori ono što ne-
prestano sluša od rođaka i lekara u vezi sa svojom
sadašnjom bolesti. On joj kao detetu daje savete
koji ništa ne koriste. Te misli se ođnose na mene i
izražavaju očekivanje da ni moja sredstva neće ništa
koristiti. Samo po sebi je razumljivo da je ovaj
san snevala jedne noći kada je zaspala — prvi put
posle dužeg perioda nesanice.
Pošto pacijentkinja u tome vidi delimičan us-
peh moga lečenja, reaguje sa jačom agresijom — ni
moja sredstva ništa ne vrede, pošto svi moraju da
umru! Druga scena je opisno prikazivanje porođaja.
Oklevanje pri isticanju „veličine” deteta pokazuje
gde prebivaju njene misli — kod malog deteta, kod
novorođenčeta. Izraz „doneto je dete” (dopuni: na
svet) uzet je iz predstave rađanja i poklapa se sa
tom predstavom u skiciranom prikazivanju sna. San
dalje pokazuje situaciju koju naslućuje i u koju se
uživela — dete koje vrišti! A ja, zar đa poslušam le-
kara? Da skačem i pevam? Drugim rečima, pacijent-
kinja hoće da kaže: ja ne mogu da spavam, zato što
mislim na rađanje i porođajne bolove. Rađanie, bo-
lovi, umiranje, u tome ona vidi svoju sigumu sud-
binu, zato misli na umiranje đa ne bi morala da ra-
đa. Ona neće da sagleda glavni problem.
Preterana zaštita od rađanja je preobražaj ob-
lika i intenziteta njene muške fikcije. Da bi se obez-
bedila od ženske uloge, koiu oseća kao poraz, ona
stupa na neurotični put, dok pod uticajem antici-
pirajuće tendencije fiksira misao na rađanje i umi-
ranje kao memento i više voli da i sama bude dete,
da dobije tabletu, nego da se izleči psihoterapijskim
postupkom. Jer njeno izlečenje znači uvršćivanje u
žensku ulogu. Sada se borba u pooštrenoj tendenciji
okreće protiv lekara, koji namerava da izleči nesa-
nicu. Ona mora da ostane superioma, mora da ga

247
natera da govori besmislice i da mu diktira da je
leči onako kako su je lečili kao dete — jednim me-
dikamentom. Prisilna neuroza postavlja kao zaštitu
od ženske uloge svoju korisnu privatnu filozofiju o
taštini sveg bitisanja.
Kod naše vrste psihologije neuroza stalno se
dobija utisak da je aktuelni neurotični postupak pre-
cizno usmeren na finale, na fiktivni krajnji cilj, ot-
prilike kao kad se u nekom filmu ispituje neki od
središnih kadrova. Zadatak se sastoji u tome da pre-
poznamo taj gest, upravo te simptome, sklonosti i
karakteme crte i da naučimo kako treba razumeti
njihov cilj. U svakom neurotičnom stavu nalazi se
skriveni nagoveštaj početka i cilja.8 Ova konstata-
cija je temelj individualno-psihološke metode i po-
klapa se sa ostalim našim nalazima. Zato ćemo u
analizi simptoma ili sna svaki put u tragovima naći
pod pojmom „dole” — osećanie manje vrednosti —
i pojmom „gore” — fiktivni krajnji cilj, u vidu put
spolja usmerenog psihičkog stava, u veoma antite-
tički obuhvaćenoj slici na neurotičnoj stranputici,
koja kao takva karakteriše tendenciju da se pomoću
odbrambenih mehanizama savladaju otpori. Cesto
su ti fenomeni rastavljeni, tako da se u smenjiva-
nju i kolebanju psihičkih pojava pojavljuje čas
„dole”, čas „gore”. — Cesto je ta želja ,,da se bude
gore” izražena vrlo slikovito, naročito u snovima, ali
i u simptomima, ona prodire simbolično kao takmi-
čenje, uzletanje, planinarenje, penjanje uz stepenice,
kao izronjavanje izvode itd., dok se pojam „dole”,
prikazuje padanjem, zatvorskim zidinama, zaustav-
ljanjem, zakašnjavanjem na voz itd., jednom rečju
nekim pokretom naniže. A sada će biti reči o snovi-
ma jednog pacijenta koji je, sećajući se slabosti i

• Bergson s pravom ističe da isto važi za svaki po-

kret. Sa dovoljno znanja i iskustva može se u svakom psi-
hičkom fenomenu iznaći prošlost, sadašnjost, budućnost, ali
i finale, kojemu se teži. Zato se svaki psihički fenomen, a i
svaka karakterna crta, slično manje vrednom telesnom or-
ganu, može shvatiti kao simbol individualnog Hvota, kao
individualni pokušaj uspona.

248
 upadljivog ženskog ponašanja, strepeo za svoju
mušku budućnost. Sadržaj jednog sna iz ranog de-
tinjstva, koji ga je dugo ispunjavao užasom, sasto-
jao se od slike kako ga progoni bik. Kao seljački sin
vrlo rano je shvatio da taj muški progonitelj juri za
kravom, koju je u ovom snu predstavljao sam paci-
jent. Kad je pošao u školu, krenuo je pravo u školu
za devojčice, pa su morali silom da ga odvedu u ško-
lu za dečake. Svoj život je nesvesno shvatio kao
trku, za koju se neprestano pripremao. Kad je po-
čeo da se udvara devojci, preoteo mu je jedan prija-
telj. On je, shodno svojoj neurozi, ustuknuo pred
odlukom. Kad se nalazio pred ženidbom, uplašio se
od superiornosti svoje buduće žene, odao se prisil-
noj masturbaciji kojoj se uz obilne polucije pri-
družio tremor koji ga je ometao na poslu i u na-
predovanju u službi. On je naravno formirao junk-
tim, spoj dva različita kompleksa, rešivši da će se
oženiti samo onda kad ozdravi; ta misao je izgleda-
la pametna i opravdana, ali je pacijentu dozvoljavala
da potajno, kao iza nekog vela, sabotira ženidbu,
jer se bojao neuspeha i degradiranja svog osećanja
lićnosti, tobože zbog višeg obrazovanja verenice.
Tremor je pri tom predstavljao predosećani početak
paralize, koje se bojao zbog ekscesivne masturbaci-
je. Pošto se na taj način osigurao, bila mu je još
potrebna potvrda neizlečivosti njegove bolesti, tako
da je tu sumnju plačući izneo lekarima. Na osnovu
naših razgovora, stekao sam sliku bezgranično sujet-
nog čoveka, koji se neprestano trudio da omalovaži
druge ali se povlačio pred nekom ozbiljnom odlu-
kom. I ljubavne veze predstavljale su mu uglavnom
sredstvo sticanja dokaza svoje superiome muškosti.
Ma koliko plahovito se udvarao nekoj devojci, ona
bi gubila svaku draž u trenutku kad bi mu odgovo-
rila na udvaranje, jer je njegova težnja za moći gu-
bila oslonac i izgledala ugrožena. Osim toga, kada
je veridba bila pitanje dana, sklapao je druga bez-
izgledna poznanstva ili ih je činio bezizglednim, ju-
rio je tako za devojkama koje su ga odbile, da bi
usled toga što oseca sopstvenu bezuticajnost, mo-

249
 gao da, u poređenju sa budućom verenicom, samog
sebe oceni kako manje vredi i da prekine sa dota-
danjom praksom. Iz toga je onda dobijao neprestano
novi podstrek da potajno operiše protiv prividno
željene ženidbe. Jedan njegov san glasi:
„Sedim sa mojim starim prijateljem i pričamo
o jednom zajedničkom poznaniku. On kaže: šta mu
vredi novac, kad nije ništa izučio.”
I taj stari prijatelj, koji je našem pacijentu pre-
oteo devojku, ponavljao je u nižoj realki i napustio
je školovanie. Naš pacijent je superiorniji, jer je za-
vršio tehniku. On zastupa pouku: znanje vredi više
od novca — naroćito zato što ga ovo verovanje teši
i koristi njegovoj fikciji da bude gore. Zajednički
poznanik u snu zastupa bogatu devojku, kojoj se
obojica udvaraju. Utrkivanje opet počinje. Suparnik
proglašava našeg pacijenta pobednikom.
Drugi san iz ove noći razjašnjava to još bolje.
Pacijent sanja „kao da je upropastio i obeščastio
jednu devojku iz nižih slojeva”. Fikcija ovog sna po-
kazuje još za nijansu jasnije da je on „gore”. De-
vojka, kojoj se ranije udvarao, ovde je u smislu pa-
cijenta degradirana, siromašna i njega priznaje za
svog gospodara. — Nedostatak osećanja drugarstva
i zajednice naročito je jasan u ovom slučaju trkača,
kao i preovladavanje politike moći.
Na ovom mestu bih vrlo kratko napomenuo da
se mnoštvo snova u jednoj noći objašnjava time što
je preduzeto više pokušaja predviđanja, probnog re-
šenja jednog problema. Pri tom se redovno ispostav-
lja da — što je lako shvatljivo kada se radi o neuro-
tičarima — njihovoj opreznosti nije dovoljan jedan
jedini put ka vodećoj ideji ličnosti. Pod uticajem
obimnije zaštitne tendencije san postaje tada još ap-
straktniji, više kao slika, tako da tumačenje svih
snova iz jedne noći osvetljava više psihičkih stavova,
čijim poređenjem se stiče mnogo jasniji uvid u di-
namiku i cilj neuroze. U prethodnom slučaju, tokom
prvog sna, potčinjava se rival dok bogatstvo devojke
i njena moć gube svoju vrednost. U drugom snu, de-

250
 vojci je ođuzeta i ova moć, degradirana je ,,na dole”,
u žensku situaciju, i to uz obimniju apstrakciju, tako
da toj devojci, koja dolazi u obzir, nije ostalo više
ništa lično, samo njena podređna uloga. — Paci-
jent uostalom više puta izjavljuje da je za njega
samo neobrazovana devojka sa sela, prema kojoj bi
on bio znatno viši, dominantan. A devojka, sa ko-
jom hoće da se veri, plaši ga zbog svoje inteligencije.
To je svojstvo mnogih neurotičara, koje ih navodi
da uvek biraju ispod svog socijalnog nivoa, pa se
tako uobličavaju misli a kasnije i postupci kao, na
primer, da se za ljubav ili brak izabere prostitutka
ili neka beznačajna devojka. U svim sličnim slučaje-
vima može se zapaziti tendencija obezvređivanja u
odnosu na partnerku koja, uz konstrukciju nepove-
renja, Ijubomore, vlastoljublja, etičkih principa i zah-
teva predstavlja uvod u degradiranje žene. Na taj
način osećanje manje vrednosti ometa izgradnju so-
cijalnih osećanja.
Jedan drugi san pokazuje vrlo drastično to tak-
mičenje. „Putovao sam vozom i gledao kroz prozor,
jer sam hteo da proverim da li pas još trči. Pomislio
sam da je uginuo trčeći, pao pod točkove. Bilo mi
ga je žao. Pri tom mi je palo na pamet da imam dru-
gog psa koji je, međutim, trapav.” Sa svojim starim
prijateljem i suparnikom često se takmičio u vožnji
biciklom i on je obično zaostajao. Sada njegov prija-
telj, pošto je socijalno znatno ispod njega, „može
samo da trči za njim”, kako se to u Beču kaže, kad
se neko hvališe svojom nadmoćnošću. Preobražaj
u psa javlja se prilićno često kao produkt tendenci-
je obezvređivanja. U jednom slučaju demencije pre-
koks zapazio sam da je jedan bolesnik psima davao
imena značajnih žena. Pas predstavlja i njegovu bu-
duću verenicu, koja mu takođe osporava prvenstvo.
Njena smrt bi ga oslobodila straha, isto tako bio
bi slobodan kada bi devojka uslišila nekog drugog
prosioca (to mu šapuće njegova sumnjičavost), kada
bi pala pod točkove. A kad bi se desio taj slučaj,
njemu bi bilo žao. ,,Ja sam takođe plemenit!” U
snu on pretpostavlja da se taj događaj desio i anti-

251
cipira svoju tugu. „Trapavi pas” je jedna devojka,
koja mu se u to vreme ogadila zbog svoje popustlji-
vosti, sa kojom je raskinuo.
Njegova odbojnost prema osobama, koje su ,,iz-
nad” njega, bezgranična je i principijelna. Jedne no-
ći je sanjao: „Naše pevačko društvo je davalo kon-
cert. Mesto dirigenta je bilo prazno.” Pevačko druš-
tvo, čiji je član i on bio, moralo je jednom da peva
bez dirigenta, zato što je ovaj zakasnio. Ova situaci-
ja mu je izgledala i najpovoljnijom — nama nije
potreban dirigent! Takav je uobičajeni stav u svim
situacijama, gde on nije dirigent.
Kako kod muških tako i kod ženskih neuroti-
čara prisilna masturbacija rezultira iz tendencije da
se izbegne neka odluka, umakne od seksualne zajed-
nice i da se na taj način ostane „gore”. U mastur-
bacionim maštanjima devojaka često srećemo ženu
u ulozi muškarca. Kod muškaraca masturbacija slu-
ži: 1. kao dokaz da se može ostati sam, bez žene,
2. kao izgovor i radi sprečavanja seksualnih odnosa,
kojega se muškarac boji usled nadmoći žene. Ma-
sturbacija je, dakle, potekla iz zaštitne tendencije.
Vrlo često se u masturbacionim maštanjima, u sa-
dističkim ili mazohsitičkim slikama, izražava jed-
nostrani, suprotni princip neurotičara: Pobeda ili
poraz. — Ako situacija zahteva jaču zaštitu, onda
dolazi do impotencije ili se razvija neuroza, ne kao
posledica odustajanja od masturbacije ili zbog auto-
erotizma, već kao pojačana zaštitna mera. — Nije
problem uobičajena masturbacija mladih, već za-
državanje ovog načina zadovoljenja nagona; indivi-
dualna psihologija je ukazala da se u masturbaciji
krije erotika izolovanog čoveka, neprijateljski ras-
položenog prema društvu.
Među pripremnim radnjama i neurotičnim sklo-
nostima, koje treba da osiguraju uspon „naviše”,
istaknuto mesto zauzimaju radoznalost, istrazivač-
ki nagon, sklonost da se sve vidi, nagon za potaj-
nim posmatranjem seksualnog ćina drugih radi svog
zadovoljenja (voyeur). Ove želje su uvek dokaz
primame nesigurnosti, za čiju se kompenzaciju ski-

252
ciraju smernice istraživača. Njihcva je sekundama
svrha, posebno u razvijenoj neurozi, odugovlačenje
ili izbegavanje odluka pri čemu se vrlo često u ži-
votu, a specijalno u erotici pretvaraju iz sredstva
u cilj, kome stremi sva aktivnost psihe. Istraživati,
tražiti istinu, želja da se u svemu snađe, poznata ne-
urotična temeljnost — sve su to onda svojstva, koja
izgrađuju i uzdižu ili štite osećanje ličnosti. Kod
dece se često nalazi neprestano čitanje kao zadovo-
ljenje ambicije, a istovremeno kao sklanjanje od
ozbiljnijih zahteva koje postavlja škola. Dalja pri-
mena je u istovremenom prkosu naspram roditelja
koji se prazni ometanjem kućnog reda.

253
 VII
TACNOST. — ŽELJA DA SE BUDE PRVI. — HOMOSEK-
SUALNOST I PERVERZIJA KAO SIMBOLI. — STIDLJI-
VOST I EKSHIBICIJA. — VERNOST I NEVERSTVO. —
LJUBOMORA. — KONFLIKTNA NEUROZA.

Jedna od čestih pojava kod neurotičara tiče

se njihovog principijelnog držanja u pitanju tačno-
sti. Prema našim izlaganjima o nervoznoj pedante-
riji bilo bi opravdano očekivati da se među paci-
jentima nailazi na veliki broj tačnih ljudi. I zaista
je tako. Ali pri tom se lako može zapaziti da upravo
ti pacijenti razmišljaju o temi kako bi bilo, kad bi
nekoga ostavili da čeka, tok misli koji nagoveštava
suprotnost prema onom drugom. Pa ipak u tom sta-
vu tačnosti preostaje toliko agresije da ovi pacijenti
veoma oštro zahtevaju od svih istu tačnost, usled
čega često dolaze u situaciju da zbog tuđe netačno-
sti aktiviraju svoje mehanizme i neurotične agre-
sivne sklonosti. — U drugim slučajevima nalazimo
da ponos redovno nalaže da se zakasni, što se onda,
kad drugi moraju da čekaju, uz čitavu bujicu ma-
nje-više prihvatljivih izvinjenja oseća kao uzdiza-
nje neurotičnog osećanja ličnosti. To „zakašnjava-
nje” služi kao naročito pogodna zamena za strah
od odluke. U prvom redu su ugroženi socijalni kon-
takti, pored toga uskoro dolazi do iskljućivanja
profesionalnih obaveza kao i kontakta sa prijate-
ljima i voljenim osobama. Opomene nemaju nikak-

254
 vog efekta, pošto im prkos služi samo kao potkrep-
ljenje u njihovoj istrajnosti. Neurotičar može sa
svojim večitim zakašnjavanjem da dominira situa-
cijom i da svoje ukućane stavi pred nerešiv prob-
lem. Izbor ove karakterne linije često se odvija pre-
ma traženoj analogiji: „zato što sam se i, među
braćom i sestrama rodio kasno, kao drugi, ili kao
poslednji”; „zato što nisam došao kasnije, umesto
mlađeg brata ili mlađe sestre”! — Vidimo kako se
kroz neurotični spoj suprotnih osećanja — osećanje
inferiomosti i redosled u rođenju braće i sestara1
— stvara široka, trajna operativna baza za borbu o
nadmoć. — Pacijenti, koji svuda dolaze suviše kas-
no, pokazuju i inače karaktemu crtu nestrpljenja.
U kastracionom osećanju neprestano se plaše novih
gubitaka i štite se na taj način što čvrsto veruju u
svoju „nesrećnu zvezdu”. I kod ovih neurotičara če-
sto kao protivnika u igri srećemo starijeg brata, sa
kojim oni hoće da se utrkuju, što je analogna fik-
cija, a ne uzrok njihovog ponašanja.
I fiktivna prava prvorođenih postaju za kas-
nije rođenu decu često podstrek za jačanje njihove
ideje ličnosti, kao što prema mom iskustvu, drugo-
rođena ili kasnije rođena deca pokazuju veću ambi-
ciju. Izuzetak su oni prvenci, koji su rano predo-
dređeni da zamene oca, što se sreće kod prvorođenih
u majoratu i u ortodoksnim jevrejskim porodica-
ma, ili tamo gde je otac zbog svoje lakomislenosti
izneverio očekivanja, pa se sve nade investiraju u
najstarijeg sina. Inače se u njihovom neurotičnom
ponašanju često javlja kao prenosna analogija bi-
blijska priča o Jakovu i Isavu, kao opomena da je
veoma važno biti prvi. Cilj njihovih priprema i
sklonosti uvek će biti da nikoga ne uvažavaju, da
svaki odnos sa neurotskim sredstvima Ijubavi i mrž-
nje preinače tako da dođe do izražaja njihova nad-

1 Vidi: Redosled rođenja braće i sestara i njegovopsi-

hičko dejstvo: Individualpsgchologische Erziehung, u: Pra-
xis und Theorie der Individualpsychologie, 1. c.; i Aline
Furtmtiller, Kampf der Geschwister (borba braće i sesta-
ra). U zbomiku: Heilen und Bilden, 1. c.

255
moć. Tendencija obezvređivanja često prelazi sve
granice. I ovaj tip ne preza od toga da sebi naško-
di, samo ako time može da pogodi i drugoga. — U
preobražaju oblika osnovne linije često se dolazi do
Cezarovog gledišta: Bolje prvi u selu, nego drugi u
Rimu — bolje igrati ulogu gospodara kod majke i
oca, nego se izložiti neizvesnoj sudbini u braku, bo-
lje ništa ne raditi, nego se odreći originalnosti, itd.
— Cesto se ustalasava mržnja prema pretpostavlje-
nima, učiteljima i lekarima. Oni obično kvare ras-
položenje u društvu, čim se jasno ne ispolji njihova
nadmoć; posle kratkog vremena prekidaju svaku
prijateljsku i ljubavnu vezu, ako se druga strana
potpuno ne potćini. Veoma često je njihovo pona-
šanje odmah na početku osomo i neprijateljsko,
pošto su započeli bitku pre nego što drugi i slute.
Oni ne mogu da podnesu kad neko ide ili stoji is-
pred njih, izbegavaju svaki ispit u školi, zato što
im je nepodnošljiva nadmoć ispitivača, autoriteta.
Da sve te pojave u krajnjoj liniji mogu da aludira-
ju na porodičnu sredinu, da se često ulivaju u ne-
svesnu nameru da porodica mora za njih da se
brine, predstavlja dalji korak ka dokazivanju zna-
čaja i važnosti ideje ličnosti kod ovih pacijenata.
Pokatkad se oni bave svojom neurozom, kao što
se drugi bave vrebaniem nasledstva.
U neurotičnoj težnji muškog pacijenta đa buđe
prvi muškarac kod žene — bilo da s ljubomorom
i nepoverenjem čačka po njenoj prošlosti, uvek ve-
rujući da je obmanut, bilo da napregnuto pazi da
li bi ona mogla više da voli nekog drugog — u tome
se često istćvremeno krije strah od žene kao izraz
osećanja nepotpune muškosti. Neurotičar hoće da
bude siguran na ovom području, zato ponekad ide
tako daleko da ženi nameće razna ispitivanja. U
sada već raspaljenoj ljubomori, formiraju se sami
po sebi mehanizmi, pomoću kojih se žena degra-
dira, a osećanje ličnosti ljubomornog neurotičara
time se toliko jasno podiže da on često nije kadar
da se rastane od žene, pravedno ili nepravedno op-
tužene. Ova činjenica, koja se češće može zapaziti,

256
sasvim je u vezi sa muškom osnovnom linijom pa-
cijenta. On ne može da podnese pomisao o tome da
može biti napušten, pa onda preinačuje činjenice ta-
ko kao da ga ljubav, sažaljenje, strah, ili nesreća,
koja bi mogla da zadesi ženu ili decu, sprečavaju
da učini poslednji korak.
Ponekad se težnja da bude prvi i da svima im-
ponuje zasniva na osećanju manje vrednosti, koje
se s prividnim pravom ili bez prava odnosi na mali
rast. U razvijenoj neurozi pacijent odustaje od neke
namere gde bi trebalo da se dokaže, aranžirajući
neurotični simptom nezavisno od prilike. Kao čest
simptom ove vrste mogao sam da zapazim prisilno
crvenjenje.
Slabije je izražena tendencija želje da se bude
prvi kao opšteljudska karakterna crta, a istovre-
meno s njom redovno srećemo i agresivne sklono-
sti kod svih ljudi. Takmičenje u životu počinje još
u najranijem detinjstvu, stvarajući svoje psihičke
organe i zaštitne karakterne crte. Tako kod dece
čestoi srećemo kao istaknuto karakterno svojstvo da
prva hoće da jedu i piju, da rado trče ispred svih
da bi pre stigli na određeno mesto. Ne retko oko
pete godine života začinje se igra da se za opkladu
trkaju sa svakim kolima, a mnoge dečje igre su na-
stale zahvaljujući ovoj ideji utrkivanja. Mnogi lju-
di zadržavaju ovu sklonost tokom celog života, u
obliku nesvesnog gesta, u društvu moraju uvek da
idu na čelu ili ubrzavaju korak ako neko na ulici
hoće da ih prestigne. U prenosnom smislu ista ten-
dencija je upadljiva po tome što njeni nosioci prak-
tikuju kult heroja, pri čemu se uzgred ispoljava du-
blji smisao koji ukazuje da oni i sami žele da budu
heroji, Ahil, Aleksandar, Hanibal, Cezar, Napoleon
ili Arhimed, odajući time istovremeno osnovnu fik-
ciju kao i prvobitno osećanje manje vrednosti. I
sličnost sa Bogom javlja se kao omamljiva fikcija i
pokatkad se izražava u bajkama, mašti i psihozi.
Već smo istakli da su kod ovakvih sklonosti i karak-
ternih crta ugrožene sve veze prijateljstva i ljubavi,
a ako to zahteva razrasla nesigurnost, onda se kod

17 A. Adler, IL 257
 pacijenta začinje sumnjičavost, što ga navodi da uo-
bhćava strašne ili idealne likove, koji predstavljaju
stalnu zaštitu od stvamosti. Kao kakva karikatura
Cezara, on traži majku, mali grad, skromno imovno
stanje, pokatkad se bespokojno seli iz mesta u
mesto, kao da su spoljašnje prilike krive za njegovu
rastrzanost. Cesto se u ovako razvijenoj neurozi
seksualni nagon pacijenata usmerava na decu, oso-
be nižeg socijalnog sloja i na ulične devojke; kon-
struišu se i fiksiraju homoseksualne, perverzne ili
masturbatome sklonosti, zato što se pacijent nada
da će na taj način lakše ovladati situacijom. Strah
od žene toliko malo dopušta prirodni ljubavni od-
nos da neurotičar, da bi izbegao strašljivi poraz,
uživljavanjem nalazi izlaz u prevremenoj ejakula-
ciji, poluciji, oligospermiji i impotenciji.
Slično prolazi i ovakav tip nervoznih žena, u
kojima često potajno rovari rivalisanje u društvu,
suparništvo u odnosu na prijateljice u velikom gra-
du, sestre, kćerku ili snahu, što sve vodi u formira-
nje neurotičkih zaštitnih mehanizama i tako po-
sredno deluje na pojavu bolesti. Kod muških neu-
rotičara ponekad društveni položaj dovodi do raz-
vitka neuroze ova tri tipa sa izraženijim osećanjem
manje vrednosti čim se posumnja ili se ospori pr-
venstvo u poslu, u nauci, u uživanju.
U slučajevima gde osećanje manje vrednosti
mlađeg deteta formira fiktivni vodeći cilj prema
prvorođenom ili prevremeno rođenom detetu, razno-
vrsna stvarna i tobožnja dobra podbadaju želje i
zavist mlađeg deteta. Pedagogu će gotovo uvek pasti
u oči neprijateljske crte, kao na primer zavist zbog
visine starijeg brata, itd. Da se kod ovih sudova radi
o fiktivnim vrednostima, zapazio sam i prilikom psi-
hoterapijskog tretmana dvojice braće, od kojih je
svaki tokom detinjstva zavideo onom drugom na ve-
ćim genitalijama. Isto tako kao osnova napada može
poslužiti stvarno, ili po prirodi stvari uslovljeno fa-
vorizovanje starijeg brata. Cinjenica što starijeg
brata vode u pozorište i na putovanja, što je ovaj
iskusniji u seksualnoj sferi, što je seksualno aktivan,

258
što ga devojke i ženska posluga više vole, a što
mlađe dete dobija iznošena odela starijeg, može
mlađe dete sa postojećim osećanjem manje vrednosti
da ispuni beskrajnom gorćinom. Jer ovo setno, po-
katkad beznadežno raspoloženje naših pacijenata če-
sto je đobrim delom pripremljeno ranim osećanjima
organske manje vrednosti i može da dostigne neve-
rovatno visok stepen. Dete pokatkad ima utisak da
u ovoj utakmici nema izgleda na uspeh. Zato ono
sa svojom muškom tendencijom skreće na pseudo-
mazohističko područje2 tako da sada teži da dostigne
svoi mnški osnovni cilj na taj način što potencira
svoju bolest i slabost, što se svakom klanja i potči-
njava u nadi da će tako steći zaštitu roditelja i jačih,
odnosno prevlast nad njima, a time i željenu bez-
bednost u životu. Video sam slučajeve gde su dugo-
trajni katari u detinjstvu (Cernijeva eksudativna
dijateza) održavani neprestanim nakašljavanjem i
šmrktanjem, dovodili do napada kijanja i astme (vidi
Strimpelovu teoriju astme) pri čemu su istovremeno
ženska razmišljanja o trudnoći i kastraciji, fuzioni-
rana sa preterano analnom fiksacijom, dovela do ho-
moseksualnih tendencija, koje treba razumeti sim-
bolično. U jednom takvom slučaju fiktivna ženska
nastrojenost otišla je tako daleko da je pacijent u
preobražaju oblika svoje osnovne linije dospeo do
identifikacije sa mlađom sestrom. I pošto je majka
pokazivala upadljivu sklonost da uvek zakašnjava,
ovo zapažanje kao i želja da bude na mestu kasnije
rođene sestre, poslužilo je kao osnovni motiv da u
životu svuda zakašnjava, pa da i kod mene redovno
dolazi sa zakašnjenjem; ta pojava je iščezla, ne kad
sam je otkrio već tek po njegovom izlečenju.3 Kod
2 Prema našem shvatanju svaka je inverzija i per-
verzija metaforična i simbolična, tako reći ostatak, koji
preostaje kad neko do izvesnog stepena isključi normusek-
sualnosti. Bliže o pseudomazohizmu vidi u odeljku Die psy-
chische Behandlung der Trigeminusneuralgie. U knjizi:
Praxis und Theorie der Individualpsychologie, 1. c.
3 Zato što se mogla još upotrebiti za odlaganje izle-
čenja.

259
ovih ženskih nastrojenosti postiže se muški protest
zaobilaznim putem preko ženskih linija koji se re-
dovno štiti pomoću maštanja, razdražljivosti, nepo-
pustljivosti i nezadovoljstva i po pravilu se potis-
kuje na stranputice strahom od ispita, od odluka, od
sei<sualnog partnera, tako da se često kod ovih sluča-
jeva sreću perverzne želje, sadistička i mazohistička
maštanja, prisilna onanija i polucije. Inicijalne po-
jave organske manje vrednosti nekad iščeznu a ne-
kad još perzistiraju u tragovima. Ponekad je zastup-
ljena nerazvijenost i anomalije spoljašnjih genitalija,
ali po pravilu to je pre pretpostavka koja pojačava
strah da osoba neće biti kadra da imponuje seksual-
nom partneru. Ovakav sklop osećajnog života često
dovodi do sitne ljubomore, želje za mučenjem i sadi-
stičkih sklonosti, čiji je cilj nametanje dokaza sop-
stvene potentnosti i voljenosti.
Cesto je ponos pacijenta toliko velik da i ne
primećuje svoju ljubomoru. Po našem mišljenju, re-
šenje ove psihičke konstelacije se sastoji u tome što
muški protest pored drugog dejstva dovodi i do po-
tiskivanja Ijubomore, da ne bi dozvolio degradiranje
osećanja ličnosti. Posledica ovog potiskivanja je ne-
znatna, u krajnjem slučaju pacijent može dospeti u
nejasnu situaciju. Ali uopšte on se ponaša tako kao
da je Ijubomoran, i to često tako upadljivo da to
svako zna, samo pacijent to ne primećuje. Ponekad
se doduše, ta ljubomora maskira kao depresija, gla-
vobolja, usamljivanje, itd.
Izložiću san jednog pacijenta, koji je došao zbog
depresije i straha od društva, zato što taj san, koji
pacijent sam delimično tumači, ukazuje upravo na
opisane trenutke iz takmičenja jednog neurotičara
sa njegovim starijim bratom.
„Cinilo mi se, kao da sam se opkladio sa mojim
bratom Josifom da ću pre njega stići na određeno
mesto, u snu ne posebno obeleženo.”
„Odjednom sam video sebe na drumu, u jednom
r^alom automobilu sa tri točka, kako se pomoću male
ručke, slične ključu, koju sam mogao da uzmem

260
 samo između palca i kažiprsta, trudim da nekako
upravljam automobilom. Vozio sam veoma nesi-
gurno i osećao sam se neprijatno. Došao sam na
neke sporedne puteve, odakle nisam mogao dalje.
Ljudi koje sam sretao čudili su se i smejali. Bio sam
prisiljen da natovarim auto na leđa i da se opet vra-
tim na drum. Tu sam vozio na isti način dalje.”
„Odjednom sam video sebe sa onom krntijom
na tri točka, u sobi meni dobro poznate gostionice,
k vja se nalazi na obližnjem brdu kod mog rodnog
grada. Auto sam sada odgurao u ugao i nisam se
više brinuo za njega. — U istom lokalu se nalazio
n oj brat, stigao je pre mene; tamo je još sedela
jedna meni dobro poznata porodica, koja je bila pre-
zadužena; ta porodica se sastojala od gospodina i
gospođe M. i njihovih dveju kćeri. Ja i moj brat ni-
smo obraćali pažnju na njih. Tada je gospodin M.
prišao našem stolu, počeo da razgovara sa nama i
na kraju smo se s njim uputili za sto njegove poro-
dice, ali meni to nije bilo prijatno.”
,,U razgovoru sa bratom pojavila se misao na
opkladu. On me posavetovao da se suviše rano ne
vezujem za onu lakomislenu devojku, kojom sam
hteo da se oženim i, posluživši se svojim iskustvom,
objasnio mi je kakve rđave posledice to može da ima
za jednog perspektivnog miadog čoveka. Bilo mi je
jasno šta to znači i obećao sam da ću poslušati nje-
gov savet. On je takva obećanja uvek primao sa ve-
likom nevericom. To me je izazvalo da se opkladim
sa njim. Nekada, dok nisam znao šta duboko krije
u svojoj duši, on mi je bio uzor, tako da sam težio,
što se tiče karaktera, načina mišljenja i ponašanja
u društvu, da postanem kao on. Sada vidim da u
mnogo čemu ne smem da budem kao on, da ne bih
dospeo na takve staze.”
„Automobilom se može pre stići na cilj nego
peške. Ali ovaj auto očigledno predstavlja ženu, za
koju sam se vezao. Auto sa tri točka je nesavrše-
niji od automobila sa četiri točka, nešto mu nedo-
staje. Isti je slučaj i sa ženom. Muškarac je savršen.

261
A uz to suprotnost — mala ručka. Ja sam još u ra-
noj mlaaobu Kua aevojaka nešto tražio. Nešto mi je
bilo nejasno kod njih. Cesto nas je nešto vuklo da
se knjemo ispod mosta, ali nismo znp’i šta očeku-
jemo da vidimo kroz pukotine iznad nas. U ono vre-
me — imao sam mozaa pet gouuia — nisam imao
pojma (nesigurno) o seksualnim zbivanjima, niti su
me mucm laaKvi seksulani problemi. Ali sećam se
da su me 1 u ono vreme nekako privlačile devojčice.
— „Mala rucica na automobilu” ukazuje istovre-
meno na to da u odnosu na ženu posedujem suviše
malu ili nikakvu rućicu, zbog ćega je devojka u od-
nosu na mene morala da bude superiomija.” — ,,Sa
automobilom, tj. zbog žene, stigao sam na sporedni
put, kojim uopšte nisam mogao da idem, i koji me
nije pnoližavao željenom chju, mom putu naviše.”
„Natovario sam auto na leđa, žena je na taj na-
Cin bila više nego ikad iznad mene, a i teret.”
„Gostionica, u kojoj sam se najzad sastao sa
svojim bratom, nalazi se na vrhu jednog brda; to
ukazuje na moju žarku želju da jednom u životu
postignem nešto veliko, kao što sam očekivao od
mog brata.”
„Što sam se sastao sa prezaduženom porodicom,
ukazuje na to da sam već često razmišljao o tome
koliko zapravo žena košta muškarca i da je žena
isuviše često uzrok zapadanja u dugove.”
„Jasno mi je da su se u san umešale i misli na
masturbaciju (stranputice, zaduženost), isto tako po-
grešna veza masturbacije i zakržljavanja genitalija.
Toj zakržljalosti pripisivao sam svoju nesigurnost u
odnosu na verenicu, za čije sam se ukljanjanje (u
ugao) i ne znajući pripremao. Moja depresija služi
istom cilju, da bez žene dokažem svoju nadmoć u
životu.”
U našoj fiziognomici duše, kako rezimiramo ka-
rakterologiju, već smo u više mahova govorili o
onim istaknutim, principijelnim crtama, koje kao
nametljiv dokaz muškosti treba da podupru i uz-
dignu osećanje ličnosti, kao da bi bilo deklasirano
bojati se otkrivanja ženske uloge. Preterana stidlji-

262
vost mnogih neurotičara, muškaraca, koji ne mogu
đa uđu u javni klozet, u prisustvu drugih mokre s
prekidima, povlače se iz društva usled prisilnog
crvenjenja ili straha i lupanja srca, a sve to ukazuje
na razraslu mušku sujetu, čiji se oslonac nalazi u
prvobitnom osećanju manje vrednosti. Muški pro-
test ovih, u dubini duše nesigumih pacijenata, goni
ih na ovaj aranžman, čije granice prelaze u aranži-
ranje bojažljivosti i nespretnosti; ili dolazi do sa-
dejstva ovih i drugih crta, koje povremeno mogu i
da se međusobno zamenjuju. Cesto se kod nervoznih
osoba oba pola nailazi na nesposobnost da pred dru-
gim osobama pođu u klozet, čak i kad je to hitno.
Veća stidljivost ženskih osoba, naročito nervoznih,
u svim odnosima života potiče iz ovog, još iz ranog
detinjstva preuzetog straha da bi se na taj način
mogla skrenuti pa/nia na nj hov pol. Cesto sam se
uverio u to da uspesi devojaka i žena znatno trpe
usleđ ovog manje-više nesvesnog utiska, čak da se
napredak u duhovnom razvitku — baš kao i kod
muških pacijenata, koji se ne osećaju potpuno muš-
kim — i uspostavljanje društvenih, poslovnih i lju-
bavnih veza odmah zaustavlja, čim pacijent dospe u
„žensku” ili podređenu situaciju ili pretpostavlja da
to drugi očekuju.
Naš rezultat neće biti ni u kom slučaju tačan
ukoliko se kao prividni izvor inhibiranja agresije ne
pojave otvoreni ili „potisnuti” seksulani osećaji. Oni
su naime takođe aranžirani, a njihova je svrha da
povećaju strah od partnera i da sa sigumošću na-
rede povlačenje, unapred određeno u životnom pla-
nu, tako da su i oni, dakle, čin opreznosti. Tu oprez-
nost je neurotičar planirao već u svom detinjstvu,
i u njoj se kao osnovna linija zaštitne stidljivosti og-
leda osećanje stida i preterana moralnost naše kul-
ture. O toj preteranoj stidljivosti možemo saznati iz
predistorije pacijentkinja, a pokatkad i od onih koje
su inače pokazivale dečačko ponašanje; kod ner-
vozne dece se može zapaziti kako bojažljivo izbega-
vaju svako razgolićavanje i teraju sve prisutne iz

263
sobe, čak zaključavaju i vrata ako moraju đa se
skinu. Ovakvo držanje se može često zapaziti i kod
^nčaka koji rastu zajedno sa devojčicama. Muški
protest devojčica ispoljava se u ovim slučajevima u
namemom i nenamernom ponižavanju dečaka, dok
ovaj ne počne da krije svoju muškost ili da je oseća
kao nenormalnu. Ovaj odbrambeni mehanizam plaš-
ljivosti ima teške posledice u razvoju neuroze. On je
ekvivalentan eventualnim kasnijim kastracionim mi-
slima i željama neurotičara, željama da bude žena,
čim postane aktuelan strah od žene ili čim zaželi da
pobegne od neke odluke. Prvobitno je ipak izrastao
iz pnsile supermuške fikcije, što se lako može videti
iz pratećih, često dugotrajnih karakternih crta pre-
teranog vlastoljublja, raspaljene sujete, čežnje da se
sve ima, da se svuda bude prvi, iz afektivnih sprem-
nosti gneva i besa, iz tendencije obezvređivanja i
prevelike opreznosti!
Ako se, prema tome, nervozna stidljivost može
izjednačiti sa potajnim pokušajem da se igra uloga
muškarca, onda se ta „svest o ulozi” (Gros) jasnije
ističe kod prividno suprotne karakteme crte bestid-
nosti. U stvari, ova linija je pojačanje i produženje
one prve, nametljivo podsećanje okoline, da je paci-
jent muškarac. Osnovna ideja, koja stvara spremnost
ili navika ekshibicionističkog ponašanja, a time često
istovremeno uvredljivu, netaktičnu nametljivost pre-
ma okolini, odaje u pojedinostima snažno muško
obeležje. Tako, na primer, kad kod nervoznih dečaka
ili muškaraca probija seksualni ekshibicionizam ili
se po navici ispoljava u određenim greškama u ode-
vanju. U svim sličnim slučajevima nalazimo vero-
vanje u moć falusa, sasvim kao u antičkom religioz-
nom kultu, konstruisano kao muška svest o moći i
na taj način osigurano osećanje ličnosti. I narcističke
crte su redovno ili gotovo redovno pridodate, u slu-
Čajevima gde je zbog jačeg osećanja niže vrednosti
interesovanje više okrenuto sopstvenoj ličnosti, tako
da ovde posmatraču naročito pada u oči pobedonosni
stav praćen koketerijom i nesposobnošću da se ve-
ruje u odbijanje. — Kod bestidnih devojaka ova ne-

264
obična crta je još jasnije izražena. Svoje loše prila-
godavanje, svoje nezadovoljstvo sa ženskom ulogom
one demonstriraju rečima, odevanjem, ponašanjem,
poka+kad samo sitnicama, ponekad skarednostima ili
u obliku koprolalije. Operativna baza oba pola ma-
nifestuje se u načmu po kome svako od onog drugog
zahteva priznanje ili preteranu trpeljivost. U ana-
lizi takvih neurotičnih devojaka, pokatkad samo u
njihovim snovima i simptomima nalazimo detinjasto
očekivanje preobražaja u muški pol, inače gotovo
bez izuzetka kao pokušanu naknadu volje za moć,
želju da se bude gore. Ako se sretnu ovakve dve
lačnosti, što se upadljivo često događa, onda se ne
retko opaža da pojačana muška osnovna linija jedne
privremeno deluje na drugu osobu kao čudo ili
amajlija, pošto je i u njenom osnovnom cilju sadr-
žana čudesna vera u muškost i u njenu čarobnu
snagu. Tako obe često imaju utisak sudbinskog is-
punjenja, koje izgleda slučajno, ali je dato inherent-
nom snagom njihove ideje ličnosti. — Cesto se kod
nervoznih devojaka sreće bestidno ponašanje kao
anticipacija fiktivnog očekivanja; one se ponašaju
tako kao da su dečak. muškarac, pokazuju se nage ili
doživljavaju svoj muški povratak u nervoznim sim-
ptomima, snovima i mašti. Kod takvih se pacijenata
^ADaža i pokušaj da se čarobna moć falusa, uz pre-
oDražaj oblika fikcije, dodeli drugim delovima tela,
iia pnmer sopstvenim rukama, nogama, gruđima,
koje tako pomerene u muškost uživaju naročitu mi-
lost kao fetiši i uživaju narcističko obožavanje, kao
što je često slučaj i sa genitalnim organom ili celim
telom. Ovaj fetišizam prenosi se gotovo redovno
na delove ođeće, stvarajući veliki deo čarobne sna-
ge mode, za koju moramo prema tome pretposta-
viti da je, kao i fetišizam, naknada za muškost
sa njenom većom uticajnom sferom, muškost koia
se smatra izgubljenom tako da je neprestano treba
tražiti.
Kao bestidnost tako je i principijelno neurotič-
no neverstvo mnogih bolesnih pacijentkinja stvore-

265
jio prema preterano percipiranoj muškoj slici i pri-
lici. Neverstvo nagoveštava jedan od puteva koje
iznuđava muški krajnji cilj, i ono je kao mnoge neu-
rotične karakterne crte često samo zamišljano, stvar
raspoloženja ili pogleda na svet, ili doseže samo do
one granice, gde počinje realnost ženske uloge. Mno-
go češće se sreće vrlina vernosti kao zaštita u stra-
hu od muškarca. Fantazije neverstva, pokatkad do
halucinatornog nivoa ili u snovima, javljaju se po-
nekad kod jakog stvarnog ili pretpostavljenog ug-
njetavanja od strane muškarca, u vidu osvetničkih
misli ili izgradnje veće zaštite u sopstvenoj sferi, ali
i pomoću privlačenja i jačeg potčinjavanja muškar-
ca. Fantazije prostitucije4 u ovim slučajevima nago-
veštavaju neurotičnu preteranu perspektivu snage
seksualnog nagona i služe istom zaštitnom cilju.
Uopšte je kod pacijentkinja, koje lako govore o svo-
joj seksualnosti, opravdana pretpostavka da one s
velikim preterivanjem slikaju svog bauka. Stvarnost
uvek govori u njihovu korist. Ponekad kod devoja-
ka nalazimo da neprikosnoveno uverenje u njihovo
neverstvo dominira u psihičkom životu. Na osnovu
toga može se zaključiti da bi njima bilo suviše da
imaju i jednog jedinog muškarca, da one hoće da se
zaštite od ljubavi, a naročito od braka ,,jer kuda bi
me na kraju odvela moja strast?” I stvarno never-
stvo mnogih muških i ženskih neurotičara često se
svodi na strah od onog jednog partnera, čije se nad-
moći boje. Razumevanje pratećih simptoma, strah
od samoće, agorafobija, strah od društva itd., aso-
cijalno ponašanje, fiksiranje dečjih mana, sama bo-
lest, obezvređivanje drugog pola — sve je to stalni
povod koji služi da se prepozna fiktivna muška
svrha ovih karakternih crta. Prezrena ljubav često
izaziva osećanje poniženja ličnosti u tolikoj meri
da se kao muški protest javljaju mržnja, ravnodu-
šnost ili neverstvo. Smatram da je neverstvo u bra-
ku uvek čin osvete.
4 Vidi: Pspchologie der Prostitution. U: Praxis und
Theorie der Individualpsychologie, 1. c.

266
 Na ovom mestu želeo bih da dodam još neka
zapažanja, koja sam prikupio kod Ijubomomih ne-
urotičara. Uvek se traže dokazi vlastitog uticaja na
partnera i svaka koliko-toliko valjana situacija ko-
risti se za eksperimenat. Nezasitljivost, sa kojom ne-
urotičar ispituje svog partnera, jasno ukazuje na
njegovo oskudno samopouzdanje, na njegovu nez-
natnu ocenu samog sebe, na njegovu nesigurnost,
tako da je lako razumeti kako njegove ljubomorne
težnje služe za to da se drugi podsete da on postoji,
da se obrati više pažnje njemu i da tako osigura ose-
ćanje sopstvene ličnosti. U svakom slučaju, videće-
mo kako opet oživljava staro osećanje oštećenosti i
zapostavljenosti, često usled najništavnijih povoda,
sa starim dečjim stavom, i željom da se ima sve i
da se od partnera stekne dokaz sopstvene nadmoći.
Slučajan pogled, razgovor u društvu, reč zahvalno-
sti za pruženu pomoć, izražena simpatija prema ne-
koj slici, nekom piscu ili prema nekom rođaku, čak
i pažljivo ponašanje prema posluzi može poslužiti
kao povod za akciju. U težim slučajevima ima se ja-
san utisak kao da ljubomoran čovek ne može da se
smiri zato što zbog svojih nedostataka ne veruje da
će doživeti srećan mir. Neuroza se razvija tako
što on pokušava da pomoću aranžiranih napada veže
partnera za sebe, izazove njegovo sažaljenje, ali i da
to znači kaznu i zakon za partnera. Glavobolja, na-
padi grčevitog plača, slabosti, oduzetosti, strah i de-
presija, uporno ćutanje itd., imaju istu vrednost kao
i alkoholizam, masturbacija, perverzije ili aljkavost.
Jače se ispoljavaju nepoverenje i sumnjičavost —
često u legitimnost dece — izlivi besa i psovanja, pa-
ušalna sumnjičenja celog suprotnog pola redovne su
pojave i ukazuju na drugu stranu ljubomore, kao
pripremu degradacije drugog. Cesto ponos sprečava
svesno primanje ljubomore. Ponašanje ostaje isto.
Razrastanje ljubomore je često uslovljeno time što
je partner s nesvesnim zadovoljstvom suočen sa bes-
pomoćnosti ljubomornog neurotičara, na tome za-
sniva svoje osećanje nadmoći i zato ne nalazi pravi

267
(ton ni celishodno ponašanje da bar ograniči intenzi-
tet ljubomore. Ljubomora prema deci često dovodi
do teških grešaka u vaspitanju. Ugrožavanje vere u
sopstvenu čarobnu moć poljuljane porođajem ili sta-
renjem izaziva kod disponiranih gotovo redovno jača
osećanja ljubomore.
Kao Jconfliktnu neurozu” označio bih one česte
slučajeve bolesti koji, srodni prisilnoj neurozi, po-
staju upadljivi zbog toga što takvi neurotičari go-
tovo neprestano dolaze u sukobe sa svojom okoli-
nom. Da bi mogli da održe tu borbenu situaciju, oni
povremeno traže razloge za sumnjičenje, optužuju
druge na osnovu opštih etičkih formula, punih fraza,
lako namirišu veze i tajne planove, tako da nije is-
ključeno srodstvo sa paranojom. U svojoj težnji za
konfliktima i u sujetnoj nepopustljivosti pokatkad
se ogreše i o nepovredivost logike tako da se svo-
jim „naklapanjima” i besmislenim ponašanjem pri-
bližavaju hebefrenima. Njihova sudbina je potresna.
Kao uzrok uvek srećemo plašljivo uzmicanje pred
stvamim životnim problemima. Time se pothranju-
je njihova sklonost ka konfliktima, zato što ih ovi
zaokupljaju, skreću i oslobađaju životnih zadataka.
Ako se propusti individualna psihoterapija, onda taj
slučaj ostaje neizlečiv i neizlečen i završava svoj ži-
,vot kao demencija prekoks, hebefrenija ili paranoja.
— Ova vrsta „neizlečivosti” onda služi još i kao os-
lonac i opravdanje kobne dijagnoze kao i terapijskog
nihilizma.

268
 VIII

STRAH OD PARTNERA. — IDEAL U NEUROZI. — NE-

SANICA I PRISILNA POSPANOST. — NEUROTlCNO PO-
REĐENJE MUSKARCA I ŽENE. — OBLICI STRAHA OD
ŽENE.

U ovoj borbi neurotičara za ispunjenje osnovnog

cilja nadmoći, strah od odluke, kako smo već is-
takli, mora da se ispolji kao strah od drugog pola,
tog merila sopstvene snage, realizatora osnovne ide-
je. I dečaci i devojčice pripremaju se za tu borbu o
nadmoć u porodici — u igri, u prikupljanju razno-
vrsnih iskustava, u mašti i sanjarenjima, u doživ-
ljavanju stvarnih i izmišljenih događaja, tako rano,
tako obimno i tako jedinstveno da u doba puberteta
postoje sigurne povoljne ili nepovoljne sklonosti za
ljubav i brak i samo time je, u uskim granicama,
unapred određen izbor i pravac erotike. Razmislimo
sad kakva li može biti predodređenost ljubavnog ob-
jekta kod neurotičara! Tu je vlastoljublje, preoset-
ljivost, sujeta, nezadovoljstvo, egoizam, nestrpljenie
i svi oni opisani neurotični principijelni fragmenti
karaktera, zaštitne sklonosti nepoverenja, opreznos-
ti, ljubomore, tendencija obezvređivanja, koja svuda
traži greške, neurotične inverzije i stranputice, koje
najpre izgrađuju sopstveno potčinjavanje da bi sa te
osnove nametnule svoju superiornost. Upliće se ne-
urotični spoj suprotnih osećanja, zahtevajući za lju-
bav još jednu teško ispunjivu ili neispunjivu oso-

269
binu, ili partner treba (Platon i mnogi noviji seksu-
alni psiholozi) ,,da dopuni ono što nedostaje”, što
ne znači ništa drugo do da on treba onome koji tra-
ži da ispuni ili predstavi kompenzatorno konstrui-
sanu ideju ličnosti.1 I normalno dete očekuje od bu-
dućnosti, a naročito od ljubavnog izabranika, ispu-
njenje svojih ideala. Ali u datom trenutku dete je
kadro, pošto se kao oruđe prepuštalo ideji, da se
okrene stvamosti i da računa sa njim. Drugačije je
kod neurotičara. On ne može sopstvenim snagama
da promeni neurotičnu perspektivu, ne može da na-
pusti krute principe, niti može da vlada svojim ka-
rakternim osobenostima. Pošto je čvrsto vezan za
svoj životni stil, unosi i u ljubavne odnose predra-
sude i predubeđenja i postupa tako kao da mu ona
moraju garantovati ne realnost, drugarstvo i zajed-
nicu, već sigurnost njegove ideje i trijumf njegovog
preteranog, nadmoćnog ideala. I ubrzo dolazi do ra-
zočaranja. Jer neurotičar uvodi i koristi se tim razo-
čaranjem kao izgovorom, kao zaštitom od ponižava-
jućeg, udaljenog dejstva njegovog fiktivnog finala.
Ono daje pogodnu bazu da se dalje vodi borba pro-
tiv partnera i da se svaka prilika iskoristi za nje-
govu degradaciju. A to su ipak najbliži ciljevi neka-
dašnjih neurotičnih zaštitnih stavova.
U duši budućeg neurotičara nesvesno lebdi strah
od seksualnog partnera, kao da će sutrašnjica do-
neti kraj fikcije a na taj način i propast osećanja lič-
nosti, zvezde vodilje njegove nesigumosti u haosu
života. On postavlja ideale da bi obezvredio stvar-
nost. On uzdiže svoje osećanje ličnosti što je mo-
guće više, često na narcistički način, jer mu tako sva-
ki partner izgleda mali. On se okružuje zidom kraj-
njeg egoizma, da bi sebi i drugima pružio dokaze
svoje nesposobnosti. Na neurotičan način aranžira
sumnju, nesigurnost, nespretnost, zadržava nekadaš-
nje dečje mane, konstruiše nove nedostatke da ne bi
bio prihvaćen. 1 on izmišlja slabost, pokornost, ma-
1 Jung je to opisao kao „imago supruga”, ali ga Je
isuviše postavio kao opšti princip.

270
zohističke pobude i tome pribegava kao izgovoru a
i da bi samog sebe zaplašio. Moć seksualnog nagona
postaje mu „ideja preterane vrednosti” (Vernike),
zato što mu je potrebna tako da svoju vlastitu seksu-
alnu žudnju oseća kao superiornost drugog pola. Ne-
urotičar je nesposoban za ljubav, ne zato što je po-
tisnuo svoju seksualnost, već zato što se njegove
krute sklonosti nalaze na fiktivnim linijama, na lini-
jama ka moći, a ne ka zajednici. Neurotične karika-
ture Don Žuana i Mesaline su, uprkos svojoj seksual-
nosti, neurotičari, a inverzni i perverzni tipovi već
su izbegli opasnu liticu i sada pokušavaju da nevo-
lju pretvore u vrlinu. I gde prividno incestne po-
misli dovode do inhibicije ljubavnog života, pokaza-
li smo kako takve misli znače plašljivom neuroti-
čaru sigurno pribežište, sigurni aseksualni put ka
majci ili ocu, zaodeven u seksualnu metaforu.
Bekstvo od partnera, naročito bekstvo od žene,
bolje polazi za rukom onim neurotično disponira-
nim osobama, koje su rano našle sebe u određenom
pozivu ili umetničkoj aktivnosti. Doduše, ako im pre-
ti neuspeh usred rada, može ih sustići strah od od-
luke, od budućnosti, od života ili od smrti. Ali neu-
rotičar često u zadovoljavajućem radu nalazi sred-
stvo kojim osigurava samopouzdanje, ili mu tale-
nat, u preobražaju oblika fikcije, pruža priliku đa se
u umetnosti bori za palmovu grančicu pobede. Onda
ne retko probija kao motiv i sadržaj njegovog stva-
ranja ono što ga je oteralo u bezbedna polja nje-
gove umetnosti — moć žene i strah od žene.
U ovom pravcu treba tražiti veličanstvenu delo-
tvornu čar, poruku mnogih mitova, umetničkih i fi-
lozofskih tvorevina: krivicu žene — ono banalno
„cherchez la femme” — za sve velike nesreće. Bizar-
no tu misao ocrtava Bodler: ,,Ne mogu uopšte da
zamislim lepotu bez prateće nesreće”, mistično i uz-
višeno u mitu o Evi, čiji tragovi u poeziji nikad nisu
iščezli. Ilijada je izgrađena na ovoj osnovi, isto tako
i 1001 noć, a ako pobliže zagledamo, i svako veli-
ko i malo umetničko delo. Šta je njihova osnovna

271
misao? Ništa manje nego da se stekne uporište u ne-
sigurnosti života, u borbi sa ljubavlju, u strepnji od
žene. Ao<; teov <Jtćb. (Bogu božje!)
Žena kao sfinga, kao demon, kao vampir, kao
veštica, kao čudoviste koje ubija muskarce, Kao da-
rodavka milosti — u ovim slikama ogleda se seksu-
alni nagon, raspaljen muškim protestom, slike koje
nalaze svoj odraz u karikaturama žene, u skarednim
žučnim izlivima, u anegdotama i lakrdijama, u po-
nižavajućim poređenjima. I neurotična malograđan-
ska muška svest i žeija za nadmoći teže ka učvršće-
nim ubeđenjima, dok je cilj tendencije obezvređiva-
nja da ženi ospori ravnopravnost a ponekad i pravo
na život.
Drugi pravac mislenih tokova neurotičara u
obezbeđenju od žene vodi konsekventno i CLaleko od
sadašnjosti i od života. Sopenhauer je na tom putu
— pripreme potiču iz njegovog neprijateljskog od-
nosa prema majci — došao do negacije života, sa-
dašnjosti i svih vremena. Nešto manje konsekvent-
no i metodično, bojeći se žene, ali večito pohlepni za
ispunjenjem svoje fikcije, mnogi pacijenti beže u
maštanja i snove, kojima kao koprenom obavijaju
budućnost. Svaki neurotičar pokazuje ovu crtu, hoće
da ispita i osvetli budućnost, da bi se blagvreme-
no osigurao. Njegovo oprezno-bojažljivo očekivanje
daje osnovni ton budućih događaja — siv, mračan,
pun opasnosti. Jer tako moraju da mu izgledaju da
bi delovali kao preteći podstrek. Sada može, lma-
jući u vidu veliku opasnost, da oštro izvlači linije
svojih karaktemih crta i sklonosti, jer je potrebno
da se zaštiti. Sada veruje da je našao put ka svom
osnovnom cilju i, umesto sujete, umesto čežnje za
pobedom i trijumfom, za ugledom, uzdizanjem, moći
i divljenjem, ali i pored svega tog, on aktiviše svoje
neurotične simptome i napade. Pod prisilom svoje
osnovne linije on kao proročanski dar oseća ono što
trezveni ljudi poseduju u svom predviđanju i svo-
joj proceni stvarnosti. Ali neurotične težnje predvi-
đanja dovode do toga da pažnja diferencira prob-

272
leme i uvršćuje ih prema krutoj, suprotnoj percepci-
ji neurotičara, koji ocenjuje poraz kao smrt, kao
manju vrednost, kao ženskost, a pobedu kao besmrt-
nost, superiornost i muški trijumf, dok se stotine
drugih životnih mogućnosti briše na apstrahujući
antitetićki način. Tako se stupa i na put anticipacije
budućih užasa i trijumfa kao i ka halucinatomom
pojačavanju radi obezbeđenja. Psihoze jasno poka-
zuju ovaj put — melanholija i manija kao antici-
pacije čistih pojmova „dole ili gore”, demencija
prekoks, paranoja i ciklotimija u svom izbegavanju
životnih činjenica. Principijelno prihvatanje i for-
miranje karakternih linija sledi uz prihvatanje kraj-
njeg cilja. Pojačana škrtost i štedljivost predstavlja-
ju zaštitu od siromaštva, pedanterija od teškoca,
etičke karakteme crte od sramote, a sve istovreme-
no od ljubavnih veza, braka ili potčinjavanja partne-
ru i pruža mogućnost napada na njega i gotov
povod za njegovo obezvređivanje. — Spoj suprot-
nih osećanja kao selektivni princip uživa najveću
ocenu vrednosti, postaje inventar obogotvorenog^
morala ili najviše životne mudrosti. Nesigumost na-
ših socijalnih prilika, etički principi i teškoće vas-
pitanja dece daju dobrodošli povod da se, u bojaž-
ljivom predviđanju, granice životnih troškova što
više suze, dok se tama i zapravo neznatna podobnost
problema nasleđa pomera na isti način napred, da
bi čovek mogao ostati sam. Mnogi beže u religiju,
napuštaju svoj dotađanji život, raspaljuju svoja mo-
ralna i asketska osećanja, da bi postigli sreću i tri-
jumf ,jtamo gore”, a da bi ovde dole već bili kod
Boga. Đakle, aranžirana je aseksualna uloga i sve
postaje sredstvo za postizanje ideala ličnosti, što
za njih proističe iz situacije i iz neurotične perspek-
tive života i životnih iskustava. — Ponekad se zaš-
titni zid prema drugima postiže na taj način što se
neurotičar u ljubavnom odnosu lišava zadovoljenja
dok se razrasta razočaranje. Sve su to aranžmani
koje pacijent jasno potpomaže da bi našao argumen-
te protiv drugoga.

18 A. Adler, H 273
 Samo, kada pacijent usmeri svoje neurotske
sklonosti protiv psihoterapeuta, onda to predstavlja
drugu stranu straha od rivala. Nervozna pacijent-
kinja suzbija u lekaru na svoj način istovremeno i
muškarca, pokušavajući da se izvuče iz njegovog
muškog uticaja — često opažanog u obliku strašnih
seksualnih slika. Muškarac neurotičar potajno po-
kušava da podrije nadmoć psihoterapeuta, percipi-
ranu kao mušku, pokatkad takođe obuhvaćenu u
seksualnoj slici. I jedno i drugo opiru se za vreme
lečenja, kao što su se uvek opirali stranom uticaju
u trenutku kada treba da uđu u život ili da donesu
neku odluku.
Pokatkad nailazimo na pacijente koji, našavši se
pred partnerom, beže u prošlost. Usled toga se nji-
hovo interesovanje za antiku, heraldiku, klasične je-
zike itd. neobično pojačava i često postaje stvara-
lačkim. Ovo naravno ne važi za one neurotičare koji
svoju pažnju pretežno posvećuju grobljima, posmrt-
nim oglasima i pogrebima.
Prethodno sam pomenuo motiv straha od žene
kao najjači podstrek mašti i umetničkom stvaralaš-
tvu. Navešću jedno mesto iz Grilparcerove (Grillpar-
zer) autobiografije, koja mnogo štošta osvetljava u
našem prikazivanju:
„Kao svakog valjanog čoveka i mene je privla-
čila lepša polovina čovečanstva, ali nezadovoljan so-
bom nisam verovao da ću tako brzo izazvati dubok
utisak. Ali, da li je to bila nejasna predstava o po-
eziji i pesnicima, ili čak moja zatvorena priroda
koja, ako ne odbija, upravo privlači svojim protivu-
rečnim duhom; tako sam često bio duboko upleten
u neku vezu, dok mi se činilo da se nalazim u prvoj
fazi približavanja. To su u najbližoj okolini doživ-
ljavali kao sreću i nesreću, iako češće nesreću, po-
što je moja stvarna težnja bila uvek usmerena tako
da me održi u onom nepomućenom stanju, koje nije
otežavalo ili čak onemogućavalo približavanje mo-
joj stvamoj boginji — umetnosti.”

274
 To samo odgovara ovom osnovnom raspolože-
nju, koje u istoj meri nadahnjuje umetnika kao i
neurotičara tako da obojica, s obzirom na nesigur-
nost svoga trijumfa, smatraju privlačnost, koja stru-
ji od žene, kao opasnu i kao prinudu, a svoja sop-
stvena ljubavna osećanja kao ropsku zavisnost i pot-
činjenost. Pri svemu ovome nikako ne poričem stvar-
no oskudne činjenice ovih odnosa. Rezultat svakog,
pa ma koliko trezvenog istraživanja je da u ljuba-
vi postoji uzajamno prilagođavanje, pa ako hoćemo
i potčinjavanje. Ali jednostrano izdvajati to potči-
njavanje i osećati ga kao značajno i zbog toga se
odricati blažene prednosti, sve to jasno svedoči o
težnji dotičnih ličnosti za afirmacijom, na koju smo
više puta ukazali kao na neurotičnu nadkom-
penzaciju njihovog neurotičnog osećanja manje
vrednosti. Osnovni cilj zabranjuje formiranje odgo-
varajućih sklonosti ili ih dozvoljava samo u obliku
neumerenog mazohističkog preterivanja, koje se
opet koristi kao zaštita i afirmacija. Nedostatak so-
cijalnih osećanja čini jedinku nesposobnom za oda-
nost i drugarstvo, za ono što stvara jedinu sigumu
luku ljubavi i braka.
Težnja za afirmacijom traži ponekad druge pu-
teve čim se sopstvena seksualna napetost oseti kao
superiomost partnera; tome slede želje i pokušaji
da se prezasićenošću orgijama izbegne ta moć. Izra-
njaju ćak kastracione želje i namere, u istom meha-
nizmu asketske vežbe i vežbe kajanja, bičevanja itd.,
potpomognute neumoljivom zaštitnom tendencijom,
da bi se našlo mira pred demonom ljubavi. Druga-
čije se ne mogu razumeti ni jake perverzije, koje se
stalno vraćaju, a naročito ne mazohističke manifes-
tacije, koje predstavljaju izraz pritiska da neuroti-
čar samog sebe pojedinačno uveri u strahovitu sna-
gu partnera, da bi to uverenje o jačini drugoga i o
sopstvenoj slabosti mogao da postavi kao bauka u
celini, a da bi istovremeno partnera učinio instru-
mentom mazohističkih postupaka. Realni rezultat

275
ovih graničnih ispravki neurotičara jeste znatno od-
stupanje sa normalne linije, od koje se on naj-
više i plaši. Aranžirano samoponiženje predstavlja
jaču draž za muški protest i povećava ga u smislu
fiktivnog krajnjeg cilja. „Mora da bude noć, kad
sijaju zvezde Fridlandove.” Sad se njegovi pokušaji
opet kreću tim istim stranputicama duž neurotične
osnovne linije i pokazuju sadističke tendencije, fa-
natićno čistunstvo, gde se krije zamišljena ili stvar-
na ljutnja na polnu pripadnost ili na partnera. Hi se
pacijent zadovoljava da u borbi protiv mišljenja
drugih, protiv zakona, korišćenjem često nečuvene
logike, pobudi prividno opravdanje za svoje neuro-
tične stranputice, tako da na taj način njegova nad-
moć opet dolazi do izražaja. Takva je i argumentaci-
ja homoseksualaca, koji svome strahu od drugog
pola imaju na isti način da zahvale za neurotično
odstupanje od norme.2
Prestiž koji treba očuvati uvek se snažno pomera
u prvi plan, dok analiza ne stigne do one tacxe gde
se u sećanjima muškarca ne jave neurotično grupi-
sane misli da će ga njegova manja vrednost sprečiti
da pobedi ženu. Vrlo često se u životnom stilu sreću
otisci iz najranijeg detinjstva, detronizacija zbog
dolaska mlađe braće i sestara. U sećanjima ženskih
pacijenata isto mesto zauzima osećanje inferiornosti,
neurotični strah od poniženja u ženskoj ulozi. Na po-
novne pojave ovih misli, 'koje potiču još iz najranijeg
detinjstva, neposredno se nadovezuju ideje veličine,
često pod maskom narcizma, sadizma i ekshibicio-
nizma, koje su usmerene prema najjačim potvrdama
fiktivne nadmoći. — Možemo ih lako razumeti kao
pripremne pokušaje čiji je cilj kompenzacija ose-
ćanja manje vrednosti, poštq ih kao sekundarne ne-
urotične tvorevine produkuje prisila osnovne fikci-
je, koje kazuju: „hoću da budem potpun muškarac,
pobednik!” Već smo u više mahova govorili o preo-
bražaju oblika ove ideje, kod devojaka često u pri-
2 A. Adler, Das problem der Homosexualitdt, 1. c.

276
 pravnosnom stavu — hoću da budem iznad svih
žena, tako reći više biće!
Neke od ovih veza prikazao bih na sledećem
primeru jedne pacijentkinje. Radilo se o 19-godiš-
njoj devojci, koja je došla na lečenje zbog depre-
sije, suicidnih misli, nesanice i bezvoljnosti. Posta-
la je crtačica (kompenzacija kratkovidosti), da bi
imala neki poziv. Osim nagoveštaja tuberkuloze i
miopije nije bilo drugih telesnih simptoma. Rođaci
su ispričali da je ranije bila prkosno dete, tako da
je iz želje za samostalnošću stalno težila da ode iz
kuće. Maika i jedini stariji brat umrli su od tuber-
kuloze pluća.
Pocetak terapije bio je vrlo težak, jer je paci-
jentkinja pasivno sedela i nije odgovarala ni na jed-
no moje pitanje. Samo bi ponekad odrečno kUm-
nula glavom ili bi odgovorila sa ,,ne”.
Počeo sam oprezno da joj objašnjavam njenu
tendenciju obezvređivanja sveta, identičnu sa nje-
nom ravnodušnošću, pokazao kako je njeno uporno
ćutanje, njen negativizam i njeno ,,ne” sadržano u
ovoj tendenciji upravljenoj i protiv mene. Zatim
sam joj objasnio da njeno ponašanje ukazuje na
nezadovoljstvo sa ulogom devojke, od koje hoće da
se na ovaj način zaštiti. Pri tom je stalno sledio od-
govor ,,ne”, što sam i očekivao pošto je bio upućen
protiv muškarca. Početak depresije datirao je iz
vremena njenog boravka u banji. Zbog toga sam
izrazio vrlo određenu sumnju da tamo mora da se
nešto dogodilo, što je izazvalo ovo ,,ne”, tj. što joj
je grubo predočilo njenu devojačku ulogu. Na to je
ispričala da je pre godinu dana bila u nekoj dru-
goj banji i da se tamo upoznala sa jednim mladi-
ćem, koji joj se dopao, tako da je došlo do prvih
nežnosti i poljubaca. Jedne večeri mladić je kao lud
navalio na nju i pohotljivo pokušao da ide do kraja.
Ona se žumo udaljila i odmah je otputovala. Obratio
sam joj pažnju na to da je — što je uostalom razum-
ljivo — pobegla smesta, kada ju je mladić svojim
ponašanjem nedvosmisleno suočio sa ženskom po-

277
zicijom, a zatim dodao da je letos verovatno doži-
vela nešto slično. Pacijentkinja mi je na to ispri-
čala da je jeaan banjski gost, posle kraćeg poznan-
stva, pokušao isto ono što i onaj mladić. Na to je
odmah otputovala kao i prošle godine.
„Ponavljanje istog” najpre nas navodi na po-
misao da je pacijentkinja u svemu tome imala ve-
likog udela, svojim aranžmanom oba puta pripo-
mogla aktiviranje takvih veza, da bi ih u određenom
trenutku prekinula. Pacijentkinja potvrđuje našu
pretpostavku dragocenom primedbom da razmenje-
ni poljupci nisu doneli nimalo uzbuđenja. Objasnio
sam joj da ona ide dotle, dok se, po njenoj sopstve-
noj proceni, ne potrgne njena ženska uloga. Njena
početna hrabrost kao ideja osvajanja u skladu je sa
njenim muškim ciljem.
U ovom stadijumu iščezla je nesanica. Ona mi
saopštava ovo, ipak upadljivo poboljšanje sa poni-
žavajućom primedbom, da bi sad mogla da spava
dan i noć. Ko je, kao ja, upoznao razdražljivu agre-
siju pacijentkinje za vreme psihoterapijskog postup-
ka, uperenu protiv nadmoćnog lekara, i tako izoš-
trio svoja čula za način izražavanja neurotičara, neće
pogrešno razumeti ovu izjavu pacijentkinje. Ova iz-
java jasno pokazuje da je ona shvatila uspeh terapi-
je, ali da se trudi da lakim retušem obezvredi ovaj
uspeh, a time i mene. Uvijeno mi stavlja do znanja
da je samo jedno zlo zamenjeno drugim.
Prilikom bližeg ispitivanja, pacijentkinja navo-
di da je za vreme četvoronedeljne nesanice noću
često mislila kako ceo život nema vrednosti. Jasno
nam je da ona nije samo na to mislila, već da je
pre svega na tome radila. Sada kada se pred njom
nalazi muški neprijatelj u liku lekara, koga podvr-
gava istoj proceni kao sve muškarce uopšte, koji
razobličava njenu zaštitnu tendenciju a time i ruši
zaštitni zid koji je predstavljao bdenje, čoveka koji
hoće opet da je uvede u život, ona pokušava, pri-
morana da zaspi, da ga degradira svojim prekomer-
nim spavanjem.

278
 Nervozna nesanica3 je s’mboličan pokušaj da
se umakne od bespomoćnosti (i za vreme spavanja)
i da se smisle zaštitni mehanizmi kako se ne bi pod-
leglo ovoj potrebi. Najumniji stav borca jeste: biti
budan! San je druga vrsta tog pokušaja, tako reći
kompromis, pošto san na bespomoćnost za vreme
spavanja, a time i na osećanje manje vrednosti uop-
šte, odgovara samoobmanom, koja je usmerena pre-
ma individualnom cilju.4 Prema mojim opažanjima
san vazda teži obezbeđenju, pa prema tome ima
funkciju predviđanja. Može se lako razumeti da on
to ostvaruje sredstvima iskustva, i tako u snene
misli i sadržaje nailaze oni odrazi iskustva koji su
podstakli Frojda da stvori svoju heuristički drago-
cenu, ali inače nepotpunu i jednostranu teoriju sno-
va. Od drugih kasnijih teorija snova samo je Mede-
rova (Maeder) teorija bliska mojim pogledima.
Posle dugog oklevanja, i pošto joj je obraćena
pažnja na negativno značenje tog oklevanja, paci-
jentkinja saopštava nekoliko dana kasnije sledeći
san:
„Nalazim se pred Štajnhofom (velika bečka
duševna bolnica). Brzo sam šmugnula, pošto sam
unutra spazila neku mračnu priliku.”
Da bih izbegao sva veštačka uticanja na paci-
jentkinju, naročito pri tumačenju sna, ne potržem
tumačenja moje teorije snova i jedino ukazujem
na to da san reprodukuje mislene tokove, koji oda-
ju kako pacijent pokušava da se, pomoću predvi-
đanja svog životnog stila, zaštiti od određenog, sa-
dašnjeg problema, koji ga je doveo u stanje koje ga
podseća na njegovu bespomoćnost naspram života.
U slučajevima kao u prethodnom, koji prosto nago-
ne da se govori o strahu od ženske uloge, treba uka-
zati i na to da se spavanje može osećati kao želja za

1 Vidi: A. Adler, Uber Schlaflosigkeit. U: Prazis und

Theorie der Individualpsychologie, 1. c.
4 Vidi: A. Adler, Zum Problem des Traumes. U: In-
temat. Zeitschr. f, Indiv.-Psychologie, V godište, 1927.

279
saradnjom u društvu, i zato što je neophodno za
saradnju, mora biti prekinuto kod onih koji kvare
igru.
Izreka „biti u Morfejevom naručju” — čest ose-
ćaj oduzetosti, pritiska, analiza noćnih utvara, veš-
tica itd., zatim linije osećanja manje vrednosti, koje
sam dokazao u svim snovima, a sa kojih se san uz-
diže do osećanja nadmoći — što je Frojd u jednoj
kritičkoj primedbi pogrešno razumeo kao biseksual-
nost u snu —, dakle, tamo gde omamljenost sna
dovodi do individualne osećajne asocijacije potpu-
nog podavanja, ukazuju sa sigurnošću na činjenicu
da je svaki san napredak od „ženske” ka „muškoj”
liniji. Već sam istakao da nije svaki san pogodan da
ubedi početnika u tačnost moga shvatanja. Uzrok
je u tome što često samo jedan deo cbrta dolazi do
pobedonosnog finala, do polazne ili završne tačke,
do prikazivanja, zatim što u jednoj skici — a kao
takvu treba da posmatramo san — često treba do-
puniti smisao i značaj tragova misli i nagoveštaje,
što izvežbanom lekaru uopšte nije teško. Osim toga,
da pacijenta podučim da prema snu treba da se po-
naša kao prema skici neke slike, čije pojedinačne
tačke treba da izvede već prema dobijenom utisku.
Posle ovih objašnjenja inteligentna pacijentki-;
nja samostalno izlaže:
„Stajnhof znači — lud. Ova misao dakle znači
— ja sam blizu ludila. Ali ja brzo šmugnem! Upra-
vo mi pada na pamet da ste mi rekli kako stalno
bežim od svoje devojačke uloge. Prema tome bi ,lu-
dilo’ i ,devojačka uloga’ značili jedno te isto!”
Naveo sam je da ovde silom ubaci neki smisao,
pa, koristeći se meni poznatim rivalisanjem pacijent-
kinje, podstičem njenu revnost, pri pojavi teškoća,
tako da ubacujem: „Pod tim bi se moglo svakako
nešto zamisliti!”
Pacijentkinja: ,,Da li bi možda bilo ludo igrati
ulogu devojke?”
Ja: ,,To bi prema tome bio odgovor na jedno
pitanje. A kako bi moralo da glasi pitanje?”

280
 Pacijentkinja: ,,Vi ste mi juče rekli da ne bih
smela da se plašim devojačke uloge.”
Ja: „Znači odgovor upravljen protov mene, a
time, u skladu sa našim razgovorima, borba protiv
promene metoda. A crna prilika?”
Pacijentkinja: „Možda je to smrt?”
Ja: „Pokušajte da uklopite i smrt u taj spoj.”
Pacijentkinji to teško polazi za rukom, iako je
sasvim jasno da ona, zbog preterivanja, motiviše
svoje bekstvo iz ženskosti strahom od smrti.5 U fi-
lozofiji i književnosti često se govori o vezi između
seksualnosti i smrti. Analize neurotičara ukazuju
na ovu vezu u smislu „junktima”, koji pojačava
afekt.
Sada iz smisla sna proizilazi stav usmeren pro-
tiv lekara, koji se može razumeti iz maštanja paci-
jentkinje: Bilo bi ludo potčiniti se muškarcu — to
bi značilo isto što i smrt. A ona se po svojoj proc^-
ni već potčinila time što od početka terapijskog
postupka spava. Ovaj san je dakle pobuna protiv
spavanja, a njena omalovažavajuća primedba, da
bi sad mogla da spava i dan i noć, potiče od iste
tendencije, tj. da pobegne od zajednice koju za-
hteva njena ženska uloga. Time se pokazao u pra-
voj boji neurotični otpor pacijentkinje prema mo-
gućnosti da bi neki muškarac mogao đa utiče na
nju, a osim toga ispostavilo se da je pacijentkinja
tako delala i sanjala kao da zna svoj osnovni cilj.6
Ova principijelna spremnost, i njena tendencija
obezvređivanja, kao i njena žudnja za pobedom nad
muškarcima i njena neurotična zaštitna tendencija,
koja u pozadini preti užasima smrti i ludila, dovele
su pomoću razrastanja povećane zaštite do razvit-
ka neuroze. Zbog nasilnog inhibiranja ženske uloge
pacijentkinja je postala nesposobna za život i skre-

5 Obratite pažnju na to kako san svoje argumente

tendenciozno izmišlja, da bi prevario snevača.
• Genijalna intuicija Riharda Vagnera u pevanju Er-
đe: „Moje spavanje je snevanje, moje snevanje, — razmiš-
ljanje, moje razmišljanje — vladanje znanjem.”

281
nula na nekorisnu neurotičnu stranu. — Neurotič-
ni način percepcije, koji kao čarolijom obelodanju-
je spoj suprotnih osećanja između Ijubavi i ludila i
smrti, ima u sebi nečeg od zlatnog prizvuka poezi-
je. Iz početne pacijentkinjine priče: „mladić je na-
valio kao lud”, proističe koliko je taj spoj osećanja
čvrsto fiksiran u njenom mislenom toku. — Cesto u
predistoriji srećemo da su muški neurotičari bili
pod uticajem neke jake žene, majke, vaspitačice ili
sestre, koje su dakle uprkos svojoj ženskoj ulozi,
ili i pored nje, igrale i mušku ulogu, bile „gore”, i
kojima okolina nije uskraćivala priznanje, a pone-
kad i negodovanje, uz potajnu primedbu da su one
zapravo muškarci. I ova okolnost ponekad doprino-
si potenciranju nesigumosti disponiranog dečaka,
koji pokušava da kroz razumevanje seksualnih raz-
lika prihvati svoju muškost. Takva deca već sa svo-
jom majkom nisu „izlazila na kraj”. Poseban slučaj
zaštite pomoću znanja, seksualna radoznalost, na-
goni ih da neprestano potvrđuju svoju seksualnu
nadmoć ličnim posmatranjem, potreba koja se uto-
liko više približava muškoj osnovnoj liniji, ukoliko
se istovremeno crpi iz pripreme za buđućnost, da bi
se steklo sigumo znanje i obimno poznavanje žen-
skog tela. Neurotična nesigurnost nerazdvojno pra-
ti neurotičara kao izgovor i opravdanje za strah
od žene, ponekad čak i posle sklapanja braka, tako
da se često čuju izjave da je žensko telo, nevinost,
legitimnost dece, očinstvo, kao i žena uopšte, velika
zagonetka. Ponekad se kod disponirane dece uz ose-
ćanje zadovoljstva prilikom posmatranja ženskog
tela javlja i neprijatno osećanje opasnosti, kao da
u dečaku izranjaju nejasne misli da njegov dalji ži-
vot, njegova pobeda i poraz zavise od toga kako će
izaći na kraj sa seksualnim pitanjem. Pri tom, shod-
no prirodi stvari, često je detetu posmatranje mo-
guće samo u jednom položaju, naime kad se žena na-
lazi iznad dečaka. I ta neznatna okolnost sreće se,
kao što sam više puta pokazao, kao slikoviti prikaz
ženske nadmoći u fantazijama neurotičara, uplaše-

282
nih od žene. Ganghofer i Stendal pričaju na isti na-
čin u istoriji svog detinjstva o ovom zastrašujućem
doživljaju koji je, po njihovom mišljenju, ostavio
trajne tragove. Strah je bio štaviše već osiguranje
povređenog muškog prestiža, i ta uzbudljiva scena
ostala je kao memento opreza, kojega treba prenos-
no razumeti, naspram moći žene.
U ovoj tački, gde se preteći predstavlja nadmoć
žene, često se upliće tendencija obezvređivanja i do-
vodi do poređenja muških i ženskih prednosti i ne~
dostataka. Prenosno-apstraktno prikazivanje infe-
riomosti žene, u snovima i fantazijama, pošalica-
ma i u nauci, rado se služi izražajnim sredstvom iz-
gubljenih udova ili povećanog broja šupljina. Jedan
moj pacijent, koji je patio od vrtoglavice, sanjao je
jednom, kad mu je žena priredila žučnu scenu, sle-
deći san, koji sumarno i principijelno ostvaruje de-
gradaciju u odnosu na njega superiorne žene:
„Pojavila se slika brezovog stabla. Na jednom
mestu nalazio se čvor sa okruglastim uzdignućem.
Na tom mestu otpala je grana a meni se činilo kao
da je to ženski polni organ.”
Slične snove smo već navodili, kako ja, tako i
drugi autori. Ali smatram da je smisao takvih snova
pitanje seksualne razlike, koje treba prenosno ra-
zumeti i na koje se odgovara na dečji način — de-
vojčica je dečak, koji je izgubio muškost. Gornji
san se uklapa u psihičku situaciju snevača pošto
mu daje smisao: ja sam muškarac koji je izgubio
muškost, slab i bolestan, u opasnosti da sklizne na-
niže, padne. Na taj način stiče operativnu bazu, za-
ključuje da je oštećen i uzima zalet da bi ponovo
stekao nadmoć. Sada i na javi, kao muški protest,
promiču vlastoljublje, izlivi besa i neverstvo. U snu
je dakle dosla do izraza samo polazna tačka — ose-
ćanje nemuškosti.
U vezi s tim, napomenuo bih da se od nervoz-
nih ljudi vrlo često ćuje da im se u trenucima lične
opasnosti, ili ako im preti neki poraz, skraćuje i
skuplja polni ud, što ponekad prati i bolno osećanje,

283
koje silovito tera da se takva situacija okonča.7 Naj-
češće se ta pojava sreće kod straha od visine, kod
straha od pada. Skraćivanje polnog uda prilikom
kupanja izaziva kod neurotičara gotovo redovno re-
akciju u obliku lošeg raspoloženja, pokatkad uz pro-
pratni pritisak u glavi.
Već smo istakli da homoseksualnost kao sklo-
nost i kao radnja proizlazi iz straha od partnera
suprotnog pola. Uz to bismo još kratko napomenuli
kako visoka ocena partnera istog pola uzdiže vred-
nost perverznog neurotičara. U neurozi se homosek-
sualnost, čak i kad se praktikuje, uvek sreće samo
kao simbol, pomoću kojega treba da se potvrdi sop-
stvena nadmoć isključivanjem jedne teškoće — že-
ne. Ovaj mehanizam je sličan religijskoj sumanuto-
sti gde i blizina Boga znači uzdizanje.
Sifilofobija predstavlja jedan od oblika u koji
se naročito lako transformiše strah od žene. Tok
misli takvih fobičara (Adler, Strah od sifilisa, u:
Praksi i teoriji, 1. c.) obično je sledeći: oni se iz ko
zna kakvih osećanja manje vrednosti, za koja ima-
ju spremne svakakve razloge, ponekad i bez svesne
motivacije, plaše da u odnosu na ženu neće igrati
dominantnu ulogu. Pri tom se preko progresivnog
obezvređivanja žene razrasta nepoverenje, koje ih
štiti od ljubavnih odnosa. Žena je čas zagonetka,
čas zločinačko biće, koje samo misli na ulepšavanje
i na trošenje novca, a seksualno se nikad ne može
zadovoljiti. Stalno se nameću slutnje da devojka
samo traži da bude zbrinuta, neprestano kombinu-
je kako da ulovi muža, da je lukava i prepredena i
da samo smišlja neko zlo. Ovi misleni tokovi su uni-
7 Ponekad taj „pritisak” od abdomena dopire do gru-
di i srca ili se isključivo javlja na tim mestima. Ponekad
ovo prate polucije ili erekcije, kao reaktivni simbol muš-
kog krajnjeg cilja. Cesti genitalni tip reaguje lakše nego
drugi na strah i strepnju genitalnim uzbuđenjima, kao
Sto bešični tip reaguje reakcijom bešike, a crevni tip rea-
govanjem probavnog trakta. Izraziti genitalni tipovi mogu
najzad u svakom uzbuđenju da osete seksualni prizvuk,
tako da im „seksulana osnova psihe” lako postaje dogma.

284
verzalni i nalaze se u svim vremenima. Oni se jav-
ljaju u najuzvišenijim i najnižim umetničkim tvore-
vinama, pokreću misli i težnje i mudraca i glupaka,
i stvaraju kako u čoveku tako i u društvu stalnu
spremnost, koja razvija nepoverljive i oprezne crte,
što omogućuje stalni kontakt sa neprijateljem i bla-
govremeno odbijanje njegovih podmuklih napada.
Varamo se ako mislimo da samo muškarac gaji ne-
poverenje prema seksualnom partneru. Iste crte se
nalaze i kod žene, često manje jasno, kada fikcija o
sopstvenoj snazi upravlja sumnjom u sopstvenu
vrednost, ali se zato žestoko rasplamsavaju, ako
preovlada osećanje nipodaštavanja. U ovakvom sta-
vu naročito je izraženo nedostajanje osećanja pri-
padnosti, jedinstva sa ljudima.
U raspravama pobožnih učenjaka srednjeg ve-
ka iskrslo je pitanje da li žena ima dušu i da li je
ona uopšte ljudsko biće; opšta zaokupljenost tom
mišlju razbuktala se u bezumnom spaljivanju veš-
tica u sledećim stolećima, gde su se udružili vlada,
crkva i zaslepljeni narod. Ovo neprijateljsko, pa čak
i malo. ljubaznije omalovažavanje žene, koje se sre-
će u hrišćanskim, jevrejskim i muhameđanskim ver-
skim običajima i pravilima, neodoljivo izbija iz du-
še uplašenog, nesigurnog muškarca i ispunjava svet
misli neurotičara tako potpuno, da je tendencija
obezvređivanja partnera najistaknutija
crta u neurotičnoj psihi. Na taj način su oformlje-
ne isturene predstraže čiji je zadatak zaštita sve ja-
čeg osećanja ličnosti tako da u tom trenutku zapo-
činje neobična igra neurotičnih karakternih svoj-
stava. U psihičkom životu dominira neprestano is-
pitivanje, odmeravanje, želja da se potčine drugi,
manija da se svuda nalaze greške i da se ponizi
partner, sve to uvek potpomagano jednostrano us-
merenom pažnjom i tendencioznim interesovanjem
da se ostane u kontaktu sa neprijateljem i spreči iz-
nenađni prepad. Dokle god postoji ova tendencija
obezvređivanja sa svojim perifemim ograncima:
nepoverenjem, strahom, Ijubomorom, negativizmom

285
i vlastoljubljem, ne može biti govora o izlečenju ne-
uroze. Kao što smo videli, mnoga velika ostvarenja
u umetnosti i književnosti nastala su zahvaljujući
ovoj tendenciji. Od Aristofanove Lizistrate do se-
oske komedije Nepismeni potpisnici od Ancen-
grubera, vodi ista linija kao od Gorgone meduze do
sifilističnog nakaznog lika, koji se javio u viziji knji-
ževnika Lenaua ili Ganghofera. Vodeća linija, koja
daje osnovni ton Tolstojevoj Krojcerovoj sonati
i teži poniženju žene, nazirala se još u doba njego-
vog dećaštva, kad je svoju buduću verenicu gurnuo
kroz prozor, a u starosti je još bila vrlo jaka kada
je pobegao i umro daleko od svog doma. Ova stara
osnovna linija pretvara se preobražajem oblika u si-
filofobiju; u starom veku ta linija je dobila oblik
u mitu o devojci trovačici
* u srednjem veku i po-
četkom novog veka manifestovala se u strahu od
veštica, demona, vampira i sirena. Pođo (Poggio) je
izneo slučaj jednog sveštenika, koji je silovao neku
devojku. Devojka se pretvorila u đavola i iščezla,
ostavljajući za sobom smrdljiv trag.
Svi ovi misleni tokovi, kakvi se neprestano po-
javljuju u snu i u psihi neurotičara ukazuju na
predostrožnog, u svojoj muškosti nesigurnog muš-
karca, koji isto tako teži da se zaštiti od stvarnog
života uspostavljanjem aveti, kao što se povlači pred
tim istim životom, obožavajuči neki nedostižan ideal.
Cesta šaljiva nota u takvom držanju prema že-
nama apsolutno je beznačajna u odnosu na naše
shvatanje. To je, naprotiv, pokušaj opravdanja zbog
preterivanja, očuvanje spoljašnje forme, način da
se pošalicom čovek zaštiti da ne ispadne smešan.
Slično je kod Gogolja, čije se jake zaštitne tenden-
cije osećaju u najfinijim nitima njegovih književnih
dela. U Soročinskom sajmu jedna njegova ličnost
kaže: „Gospode Bože, zašto tako kažnjavaš nas jad-
ne grešnike? Ima dosta gamadi na ovome svetu, za-

• Wilhelm Hertz, Die Sage vom Giftmddchen. U: Abh.

d. bayer. Akademie d. Wissenschaften, 1897.

286
što si morao još da stvoriš i ženu?” U Mrtvim du-
šama ovog velikog pesnika, koji je tokom celog ži-
vota bio neurotičan, patio od prisilne masturbacije
i umro u duševnoj bolnici, njegov glavni junak ova-
ko razmišlja kad ugleda jednu mladu devojku:
„Divna ženica! A šta je to na njoj naročito do-
bro — naročito dobro na njoj je što je, kako izgle-
da, upravo izašla iz kakvog pansiona ili instituta,
i što nema u sebi još ničeg osobito ženskog, ničeg
od onih svojstava, koja nagrđuju ceo ženski rod. Ona
je sada još jednako čisto dete, sve je na njoj pro-
sto i jednostavno; ona govori onako kako oseća a
smeje se kad joj je nešto smešno. Od nje se može
sve stvoriti; može da postane divno stvorenje, a mo-
že da ispadne i nakaza — a verovatno će tako i biti
kad se tetke i mame late njenog vaspitanja. Za go-
dinu dana će je nakljukati svojim ženskim glupo-
stima tako da je ni rođeni otac više neće prenoznati.
Postaće naduvena i izveštačena, okretaće se i klanja-
ti po pravilima naučenim napamet, počeće da lupa
glavu razmišljajući šta će, s kim će i koliko će reći,
kako će pogledati svog udvarača itd., neprestano će
se strašljivo kolebati da nije možda rekla neku su-
višnu reč i najzad više uopšte neće znati šta treba
da radi, pa će na kraju ići kroz život kao velika laž.
Do đavola! — Uostalom, baš bih voleo da znam kak-
va je ona zapravo.”

287
 IX
SAMOOPTUŽTVANJE, SAMOMUCENJE, KAJANJE I AS-
KEZA. — FLAGELACIJA. — NEUROZE KOD DECE. —
SAMOUBISTVO I SAMOUBILACKE IDEJE.

Među oblicima neurotičnog ponašanja čiji je

cilj zaštita fikcije superiornosti najupadljiviji su
kajanje, samooptuživanje, samomučenje i samoubi-
lačke ideje. Naše čuđenje će se doduše smanjiti čim
sagledamo da čitav aranžman neuroze prati ovu cr-
tu samomučenja, da je neuroza samomučiteljski od-
brambeni mehanizam čija je svrha uzdizanje oseća-
nja ličnosti a istovremeno i tlačenje bliže okoline.
I zaista, prvi podstrek agresivnog nagona1 deteta,
uperenog protiv sopstvene ličnosti, potiče iz situa-
cije kada dete pomoću bolesti, smrti, sramote i raz-
noraznih konstruisanih mana zaželi đa roditeljima
nanese bol ili da ih jače podseti na sebe. Ova crta
karakteriše već disponirano dete, koje je na osnovu
sećanja na manifestacije svoje organske manje vred-
nosti i na osnovu njihovog značaja za uzdizanje ose-
ćanja ličnosti stvorilo obrasce kojima je kadro da
pojača roditeljske nežnosti i interesovanja. Razvije-
na neuroza izgrađuje te obrasce i aktivira ih poja-
čavanjem fikcije, čim to zahteva sve veća nesigur-
nost. Poznat je pri tom udeo agravacije, dok haluci-
1 A. Adler, Der Aggressionstrieb. U: Heilen und Bil-
den, 1. c.

288
 natomi karakter, anticipatoma snaga i uživljavanje
neurotičara daju svoj udeo tako da se vrlo brzo
okolini prezentiraju napad i patološki simptomi. Ma
koliko paradoksalno izgledalo na prvi pogled, ali
neurotičar je miran tek kad mu prođe napad. Već
je Zane ukazao na ovu činjenicu. Sa svoje strane
mogu dodati kao razlog: zato što je onda pomoću
legitimacije bolesti, makar i za kratko vreme, obez-
bedio svoju nadmoć.
Karaktema crta želje da se svi drugi prestignu
meša se i u osećanje, koje neurotičar redovno izra-
žava — kao da on svakoga prevazilazi po bolovima,
po junaštvu. Ovo uverenje mu je potrebno zato što
mu daje operativnu bazu da se oseti superioran nas-
pram drugih, odbije zahteve, izbegne odluku ili da
napadne. Zato se dešava da se priželjkuju napadi,
bolovi ili neka bolest, ako to situacija zahteva; po-
nekad želja, misao ili strah zamenjuju napad, uko-
liko je to dovoljno da, kao podsećanje, uplaši oko-
linu. Za vlastitu psihu pacijenta ponekad je dovolj-
no, kako mi je poverila jedna pacijentkinja, da se
u mašti, kako se to često dešava u snovima, uživi
toliko da postupci nekog drugog lica izazivaju bol
kod neurotičara. Ovo budi osećaj ugnjetavanja ili
zlostavljanja, aktivira zaštitnu tendenciju i uvodi
muški protest. Istovremeno, ova crta zadovoljava
bezgraničnu neurotičnu sujetu. Ceo svet, ljudi, ne-
pogoda, sve nesreće, svi muškarci, sve žene imaju
samo jednu jedinu tendenciju da ugroze pacijenta.
Ovde srećemo liniju, koja se jasnije ističe u parano-
ičnoj kliničkoj slici.
Već smo govorili o značaju osećanja krivice, sa-
vesti i samooptuživanja kao o konstrukciji zaštitnih
fikcija i besplodnih dugotrajnih preokupacija. U psi-
hologiji masturbacije često srećemo pridodate crte
kajanja ili destruktivnih namera, jednom, slično pr-
kosnom revoltu, usmerene protiv roditelja ili pro-
tiv života, drugi put kao jevtin izgovor ili licemer-
ni erotski čin. Kajanjem naškoditi drugome pred-

19 A. Adler, II
289
stavlja jedan od najtananijih odbrambenih mehani-
zama neurotičara, kad na primer on otpočne da sa-
mog sebe proklinje. Suicidogene ideje sadrže isti me-
hanizam, što naročito pada u oči kod zajedničkih
samoubistava. I u melanholiji se nalaze srodne crte.
Dok je jednom mom pacijentu lekar zbog im-
potencije uvodio hladne sonde, ovaj je poželeo: ,,le-
kar treba da me ozledi”.
Kada je pre dve godine pretrpeo velike poslov-
ne gubitke razmišljao je da izvrši samoubistvo, iako
je još i tad bio bogat čovek.
Pokretač ovog kajanja (v. Šajlok — Shy-
lok) je neurotična škrtost. Analiza pruža potpu-
no objašnjenje.
Da bi se obezbedio od izdataka za devojfce, on
proklinje samog sebe i kad mora da snosi lekarske
troškove. Ovo je svakako praćeno i polusvesnim ose-
ćanjem da njegove želje ne moraju baš bezuslovno
da se ispune. On naročito proklinje svoju lakomisle-
nost — jer to je smisao njegovih samoprekora i
kletvi — kad je izvršio ili treba da izvrši veće upla-
te. Tada mu je mrzak i najmanji izdatak jer se time
štiti od izdataka u braku. Cesti su napadi straha od
kupovina.
Bojao se čarobne moći seksualnosti. Cak bi mo-
gao da unesreći i sestru, ističe zlonamemo i sa pu-
no preterivanja. Ili sestrinu kćer, jer obe stanuju
kod njega. Istovremeno je verovatno shvatio da je
značaj ovakvog kajanja prilično bezvredan, a mož-
da je čak očekivao i suprotno; to proizilazi iz velikog
broja zaštitnih mera, među kojima su proklinjanja
samog sebe igrala malu ulogu. Daleko više se štitio
aranžmanom impotencije.
Omalovažavanje samog sebe i samomučenje pa-
cijent konstruiše slično kao hipohondriju — da bi
stalno imao pred očima osećanje sopstvene manje
vrednosti, da bi se osećao suviše slab, suviše nezna-
tan i nedostojan. Omalovažavanje sebe i samomuče-
nje igraju gotovo ulogu prepreke skoro da su zame-

290
na za sumnju, koja popunjava mesto jednog jasnog
,,ne”. Nervozne devojke, koje se boje muškaraca,
neprestano razbijaju glavu o izraženoj maljavosti
ili mnoštvu mladeža, strahujući da bi njihova deca
mogla da naslede ove mane. Cesto kao deca nisu
bile lepe ili su ih, kao devojčice, zapostavljali zbog
forsiranog brata.
Kod jedne pacijentkinje sa prisilnom neurozom
ispostavilo se da je njeno prisilno razmišljanje o
proširenju pora kože preokupacija i jasna opomena
protiv odluke za žensku ulogu.
Drugi oblik samomučenja se može protuma-
čiti kao pokajnička tendencija. Ako shvatimo da ovi
pacijenti, kao i oni sa srodnim osećanjem kajanja,
isto tako malo žele da promene ili poprave ono što
je već prošlo, onda ovo kajanje možemo smatrati
zaštitnom tendencijom. Njena dublja namera je kao
kod prisilne neuroze — traćenje vremena, privile-
gije i zadovoljenje sujete. ,,Ja sam plemenit, a i po-
božan!” Tako se kod jedne pacijentkinje između os-
talog javljala depresija i aktivno kajanje u trenu-
cima kada se osećala srećnom i kad joj se činilo da
je iznad svih drugih. Njeno pokajničko raspoloženje
najavljivalo joj je prednost, koju je uživala pre dru-
gih. Jednom mom pacijentu bi se u svakoj prijat-
noj situaciji pokvarilo raspoloženje usled vizije dav-
no umrlog prijatelja. Ispostavilo se da je taj prija-
telj izgubio život baš u periodu rivalisanja sa mo-
jim pacijentom. Moj pacijent je slavio pobedu. Ispo-
stavilo se da su slika preminulog prijatelja (Ban-
kov duh!) i posledična depresija ekvivalenat oseća-
nju satisfakcije usled pobede. Samo što je to za-
dovoljstvo poprimilo oblik povoljniji po osećanje
zajednice. U literaturi se sličan proces pogrešno oz-
načava kao „potiskivanje”, očigledno zato što se pa-
cijent drugačije izražava nego što je psihologu po
volji. Ne stiče se dublji smisao čak ni onda, ukoli-
ko se u prividno naučnoj težnji umetne fraza o po-
tisnutom „libidu”. Tek se umetničkim uživljavanjem
u stav „pacijenta” prema njegovim životnim zada-

291
cima može uvideti da se on, svesno ili nesvesno, dru-
gačije izražava nego drugi, ali ipak tako da njegovo
osećanje ličnosti (može se reći i osećanje svoga ja)
raste, iako uz znatnu cenu. Pitanje razloga te deli-
mične nesvesnosti objašnjava se, s jedne strane, ri-
valstvom kritičnih instanci osećanja zajednice. Ne-
zavisno od psihoze veoma je teško izigravati naj-
srećnijeg, najznačajnijeg i prvog čoveka. A, s druge
strane, ipak moram da primetim da, iako svaki čo-
vek nosi u sebi nešto donkihotsko, ovo ostaje nepo-
znato i najpedantnijim analitičarima, znači da i kod
njih ovo lebdi negde u nesvesnom. Slučajevi agora-
fobije pokazuju isto tako kao i slučajevi mizofobi-
je, neuroze straha itd. kako se strah ili prisila pro-
bija kao izražajno sredstvo i kao dokaz izuzetnosti.
„Kako bi se mogao takav dragulj, kao što sam ja,
izložiti takvim opasnostima i teškoćama?” Ponekad
se u agorafobiji kao kompenzacija sreće tendencija
prikazivanja sebe kao čoveka koga cela kuća mora
da pomaže.
Simptom kajanja jasno je usmeren na buduć-
nost i to, i kad se u individualnom obliku i radnji
ispoljava kao lični osećaj, kao i kad se ispoljava u
društvenom pogledu u religijskim radnjama. Kao
što je slučaj kod svih zaštitnih tendencija, tako i
kod kajanja nije isključeno da ponovo izrone rđa-
ve radnje i misli, naprotiv, kajanje treba da deluje
kao ograničavajuća opomena i kao duboki, intimni
dokaz dragocenog iskušenja. Podstrek kajanju kri-
je se, ne naposletku, u ovom podsećanju na samog
sebe i u isticanju unutrašnjih vrednosti, pri čemu
se uvek misli na suprotnost prema drugima u toli-
koj meri da pokajništvo i kajanje ponekad popri-
maju suprotno, prkosno, sujetno, borbeno i nepri-
jateljsko obeležje. Epidemični karakter pokajničkih
vežbi gotovo nikad nije lišen tog upadljivog razmeta-
nja, prosto dolazi do nadmetanja u ridanju, plaču,
u samomučenju i skrušenosti.
Mogućnost da se pokajničkim radnjama kao što
su post i molitva, ili ogrtanje sargijom i posipanje

292
pepelom itd., obezbedi osećanje nadmoći, može lako
privući slabije duše, sklone da identifikuju pobožno
sa dobrim i religiozno sa uzvišenim. Ako se oseća
kao trijumf, askeza može pobuditi uzvišena oseća-
nja. Da je pri tom samo posredi samovoljno vredno-
vanje, kod kojega je često polazna tačka suprotnost
prema inače nadmoćnim osobama, izbija na videlo i
kod protivnika bogobojažljivih, ateista, ratobornih
slobodoumnika i ikonoboraca, koji na isti način po-
kušavaju da dokumentuju svoju nadmoć. U tom
smislu treba razumeti Lihtenbergovu izjavu, na me-
stu gde primećuje kako retko ima ljudi koji žive
po načelima svoje religije, a koliko ih često ima
koji se za svoju religiju prepiru i bore. Nije redak
preokret od silovitog slobodoumnika do ortodoks-
nog vemika, kao i prelaz iz čulnosti u askezu. To
dvoje nije toliko udaljeno jedno od drugog kao što
se misli. Paskal kaže: „Sumnjati u Boga, znači vero-
vati u Boga!”
Pored zaštitne tendencije u pokajništvu i muš-
ki protest kao putokaz ima izvesnu ulogu, koja se
ne sme potcenjivati. Ali mi smo još prisiljeni da uo-
čimo njen gradivni materijal, mogućnosti koje se
nalaze u psihi, kojima se ona služi u svome izrazu.
Nema sumnje da pri tom izbijaju na videlo radnje i
pomisli na potčinjavanje, mazohistički, u našem smi-
slu ženski vrednovani elementi ljudske psihe. Koli-
ko su nespojivi sa ljudskom svešću i kako nepresta-
no zahtevaju korekturu u pravcu muškog protesta
(tako da su prema tome pseudomazohističke poja-
ve) proizilazi iz toga što je to potčinjavanje povezano
sa izvesnim poletom, uzdignućem. Linija sile ide i u
ovom slučaju odozdo naviše, jer pokajnik se oseća
uzdignut ili očišćen, on govori sa svojim Bogom, on
mu je bliži nego drugi, nego inače. A očekuje ga
„radost u carstvu nebeskom”, ispunjenje njegove
osnovne linije.
Jedna moja pacijentkinja, koja je celog života
bila u svađi sa svojom majkom i koju je s pravom

293
mogla da prekoreva, „kaznila je sebe” posle smrti
72-godišnje majke nesanicom i snažnim osećanjima
kajanja zbog okrutnog ponašanja. Njena osećanja
kajanja imala su karakter prisilnih misli i prisilnih
radnji. Analiza je pokazala da je htela da dokaže
svoju moralnu nadmoć nad sestrom. Sestra je bila
udata, a pacijentkinja je bila u iskušenju da stupi
u „ponižavajuću” vezu sa jednim oženjenim čove-
kom. Na taj način bi, po njenom mišljenju, moral-
no pala u odnosu na sestru. Prilikom majčine smr-
ti težnja za nadmoći provocirala je situaciju, koja
ju je opet uzdigla — jaču potresenost zbog tužnog
događaja i prekid veze sa onim oženjenim čovekom.
U kulturnoj istoriji kao i u neurozi, pokajništvo
se često izopačuje u bičevanje, flagelaciju. Iz Ruso-
ovih ispovesti, a takođe iz privatnih saopštenja zdra-
vih i neurotičnih osoba, kao i iz posmatranja dece,2
znamo da udarci i strašljiva uzbuđenja kod mnogih
osoba mogu izazvati seksualna uzbuđenja. Ovo je
realni momenat, somatski shvatljiv, koji se može
naći u naravi takvih individua i koji usmerava iz-
bor kazne. Meni su pacijenti pričali da su udarce po
stražnjici u detinjstvu osećali kao prijatne, iako su
im batine bile strašne. U kasnijem životu neurotiča-
ra flagelacija je, analogno masturbaciji i svim dru-
gim perverzijama, vidljiv izraz straha od seksualnog
partnera. Sledeće saopštenje dobio sam od jedne
pacijentkinje, koja je došla na lečenje zbog žestoke
migrene: pre nekoliko godina doživljavala je dnev-
ne halucinacije, u kojima ju je jedan muškarac, koji
je bio njome oženjen ali nije ličio na njenog stvar-
nog muža, uhvatio u brakolomstvu i strogo kaznio.
Kao produžetak ove fantazije usledilo je bičevanje
same sebe, dok se iscrpljena nije srušila. Ovo biče-
vanje izazivalo je jake seksualne emocije. U anali-
zi se ispostavilo da je ova žena svoga muža — na
neurotičan način — mrzela, i da bi ga ponizila, u
1 Vidi: Asnaourow, Sadismus in der Kultur, MUnchen.

294
toj mržnji bi ga rađo izneverila. Sađa je bila suviše
stara da bi našla afirmaciju u ljubavi — ranije ju
je sprečavao muški protest. Pre nego što je pomi-
slila na flagelaciju poigravala se maštanjima o ne-
verstvu, osiguravajući se da se to nikad ne realizuje.
Otkrivanje od strane muža, batine i autoerotsko za-
dovoljenje potiču iz anticipirajuće zaštitne tenden-
cije i predstavljaju igru mašte; mašta posebno nag-
lašava strah od muškarca. Zamenjivanje muža ne-
kim drugim je dejstvo tendencije obezvređivanja i
ekvivalentno je njenim željama brakolomstva —
njen muž treba da bude ponižen, neko drugi bi bio
bolji. Kasnije, ona dezavuiše ovu povremenu pret-
postavku izneveravajući onog drugog. Ali, sa godi-
*
nama prestala je flagelacija. Međutim, tendencija
obezvređenja usmerila se još jače protiv muža i
protiv svih ljudi. Migrenozna glavobolja nailazila je
uvek kada se bojala da će izgubiti svoju dominant-
nu ulogu prema ma kome. A bolest joj je omogućila
potpuno povlačenje iz društva. Usled bolesti postala
je neograničeni gospodar u krugu porodice. A veliki
broj lekara u prestonici degradirala je na taj način
što je nasuprot svim lekovima i dalje patila od mi-
grene. Cak i morfijum nije pomogao, zato preporu-
čujemo da se obrati pažnja na ovo sredstvo u dru-
gim slučajevima, s obzirom na njegovu perverznu
reakciju. Uzgred napominjem, kao prilog završetku
terapijskog postupka, da je uveliko ometala i moj
način lečenja, pokušavajući da me omalovaži zadr-
žavanjem bolova, pored sve javne preterane hvale
na moj račun. Pacijent je zdrav tek onda kad shva-
ti i taj motiv zadržavanja patoloških simptoma da
bi na taj način degradirao lekara.
Osim toga hteo bih još da ukažem na to da, pre-
ma mom iskustvu, „religiozna sumanutost”, mašta-
nja i haluciniranja Boga, neba i svetaca, praćenih
osećanjem skrušenosti, treba shvatiti kao pokušaj
da se izraze detinjaste ideje veličine ovih pacijena-
ta, njihova superiornost nad okolinom, te i njiho-
va bliskost Bogu. Sve ovo često prati neprijateljski

295
stav prema okolini, tako na primer kad katatoni-
čar smatra da je po božjoj zapovesti opalio šamar
bolničaru ili prevrnuo noćni stočić, ili kad prisiljava
rođake — Jevreje da se pokrste. „Polet” maničara,
ideje veličine demencije prekoks, paralelne su po-
jave i ukazuju na prigušeno osećanje poniženja, koje
u maniji vapije za nadkompenzacijom?
U lekarskoj praksi često nailazimo na đecti ko-
ja su krenula putem agravacije i simulacije da bi
izbegla ugnjetavanje od strane roditelja. Apsolutno
je očevidno da se ove pojave gotovo graniče sa laž-
Ijivošću, a da se s njom ipak sasvim ne poklapaju.
Ali pri tom su upadljivo jasni znaci organske manje
vređnosti; primetan je neurotični način formiranja
karaktera uz neobuzdani nagonski život usled od-
sustva socijalnog čula, što je znak neurotične dispo-
zicije. Kao primer navešćemo zapažanja kod tri slu-
čaja neurotične dece.
Sedmogodišnja devojčica dolazi na lečenje zbog
povremenih napada bolova u želucu i usled gađe-
nja. To je nežno slabunjavo građeno dete sa cistič-
nom strumom, adenoidnim vegetacijama i poveća-
nim tonzilama. Glas joj je malo hrapav. Majka na-
vodi da dete pati od čestih katara i kašlja, koji upad-
ljivo dugo traju a isto tako i od protrahiranih dis-
pepsija. Njena sađašnja bolest traje već pola godine,
a da niko nije utvrdio neko organsko oboljenje. Pri
tom su apetit i probava normalni. Dete je oblapor-
no na slatkiše. Bolovi u želucu su se javili sa prvim
danima polaska u školu. Njen uspeh u školi je od-
ličan, ali je učiteljica u više navrata izrazila čuđe-
nje zbog upadljive ambicioznosti deteta. Vrlo je
osetljiva na prekore i oseća se zapostavljenom u od-
nosu na tri i po godine mlađu sestru. Majci je na-
ročito pao u oči znatno produženi klitoris — jedna
3 Poul Bjerre (Zur Radikalhehandlung der chroniaehen
Paranoia, Wien und Leipzig, 1912) prvi je ubedljivo i iscrp-
no opisao značaj muškog protesta i zaštitne tendenciie u
psihozi. Vidi osim toga: Melancholie und Paranoia. U: The-
orie und Praxis, 1. c.

296
od anomalija genitalnih organa, na čiji sam značaj
kao znak manje vrednosti obratio pažnju, a što su
kasnije, nezavisno od mene, našli i kao karakteris-
tično istakli Bartel i Kirle (Bartel, Kyrle), a posle
njih Tandler, Gros i Krečmer. Koža je na celom telu
preosetljiva, upadljivo povišena škakljivost na dis-
poniranim mestima. Devojčica često traži da je go-
licaju, što je vazan znak neobuzdanih nagonskih že-
Ija. Njena bojažljivost prevazilazi normalnu meru.
Kao dalji znak organske manje vrednosti mogu se
smatrati upadljivo istureni prednji zubi, što ukazuje
na manju vrednost probavnog trakta. Ždrelni ref-
leks je jasno povišen.
Iz ovog skupa pojava stiče se utisak đa je i ref-
leksna aktivnost želudačno-crevnog trakta povišena.
I zaista dete je do svoje četvrte godine često povra-
ćalo. Ceste dispepsije takođe ukazuju na manju
vrednost sistema za varenje. Pre godinu dana, uz ek-
cem čmara — završetak manje vrednog crevnog
trakta — pojavio se svrab u ovom području, koji
je trajao nekoliko meseci a koji je domaći lekar iz-
lečio sugestivnom terapijom, uz pomoć neke indi-
ferentne masti.
Ispostavilo se da je bolni pritisak u želucu ps’-
hički refleks, koji se javljao uvek kada bi dete stre-
pelo od nekog poniženja u kući ili u školi.4 Krajnji
cilj ovog, na temelju organske manje vrednosti, na-
stalog a sada korišćenog neurotičnog refleksa, krio
se u težnji da se spreči neka kazna i đa se skrene in-
teresovanje malo osome majke, koja je forsirala
mlađu kćerku. Do fiksiranja i očigledne agravacije
došlo je svakako posle unutrašnjih opažanja ove
povećane refleksne aktivnosti, čim je dete potražilo

4 Slične pojave, o kojima je u ovo] knjizi bilo više

puta govora, opisao je R. Stem (Stern) kao „predaktivne
napetosti”. Iz mojih izlaganja proizlazi da je posredi plan-
ska iako nesvesna primena refleksne razdražljivosti manje
vrednih organskih sistema (Studie Uber Minderwertigkeit
von Organen, 1. c.), o „refleksima koji su postali inteligent-
ni”. Pri tom često veliku ulogu igra aerofagija.

297
neku korisnu ideju da bi pojačalo svoje osećanje
ličnosti. Napadi su iščezli posle kratkog vremena,
pošto sam detetu objasnio ovu povezanost. Jedan
san posle takvog napada ukazuje na gore opisani
smer. Ona je sanjala: „Moja drugarica je bila dole.
Onda smo se zajedno igrale”
Njena drugarica bila je favorizovana supamica
u školi. Cesto je bilo sukoba s njom, ali nije dola-
zilo do tuče. Ona je stanovala na spratu iznad nje,
ali su se uvek igrale u stanu naše pacijentkinje.
Način izlaganja sna bio je dovoljno upadljiv. Kad
sam upitao inteligentnu devojčicu, da li se kaže:
„drugarica je bila dole”, kad se ona s njom igra,
devojčica je odmah ispravila: ,,ona je bila kod
mene”. Ali ako pretpostavimo da je način izražava-
nja pravilan i da je akcenat na reči „dole”, onda se
iza toga krije misao, da je rivalka, kao u kakvoj bor-
bi, podlegla našoj ambicioznoj pacijentkinji. „Dru-
garica je bila dole” znači, prema tome, ,,ja sam bila
gore”, i samo takvim shvatanjem nećemo se ogre-
šiti o ambiciozno stanovište pacijentkinje. I reč
„onda” ukazuje na isti smer. Ona dobija svoj smi-
sao tek kad u obema slikama iz sna zamislimo jedan
vremenski interval, na primer, ovako: najpre moram
da nadvladam drugaricu, a onda ću se igrati s njom.
Ovakvo naše shvatanje potvrđuje predistoriju
napada, koji je prethodio ovom snu. Ove dve devoj-
čice su se po pravilu igrale „tate i mame” ili „dok-
tora”. Kod prve igre došlo je do prepirke između de-
vojčica oko toga ko će da igra „tatu”, dok se otac
nije umešao i umirio ih; on je pri tom prekoreo svo-
ju kćer, rekavši da drugarica uvek popušta, a da je
ona uvek nepopustljiva, što je i odgovaralo istini.
Na ovo je drugarica dobila „ulogu tate”. Kada je
kratko vreme posle toga porodica sela za sto da ve-
čera, devojčica je dobila napad. Nije ništa jela, već
su je legli u postelju, i to u spavaću sobu roditelja,
gde je inače spavala druga suparnica, njena mala
sestra. U snu se nastavlja tendencija uočljiva i to-
kom napada — pacijentkinja grabi mušku ulogu i

298
na taj način ukazuje da svoju želju za priznanjem
identifikuje sa muškošću. U prilog našeg shvatanja
naročito govori njeno prikazivanje ženske uloge, kao
uloge potčinjene osobe u reči „dole”. Do rođenja
mlađe sestre ona je spavala u roditeljskoj spavaćoj
sobi, pa i kasnije, kad god se nije osećala dobro.
Majka nije osporila tu našu nagoveštenu pretpostav-
ku, ali je to imalo i dobrih strana, jer su sada obe
devojčice morale zauvek da napuste spavaću sobu
roditelja. — I ovde vidimo kako karakterne osobine
deteta đeluju u pravcu muškog protesta, kao istu-
rene predstraže, koje već izdaleka odbijaju svaku
analogiju, svako simbolično doživljavanje neke sud-
bine, poniženje i degradiranje osećanja ličnosti i de-
luju kao zaštita od buduće nesreće. Kasniji poziti-
van razvoj deteta samo jednom je omela drugarska
krađa koja je posledica slabosti prema slatkišima
(vidi već pomenute neobuzdane nagonske želje!). —
Nešto kasnije, otac ove devojčice razboleo se od
manije, u trenutku kada mu je izgledalo da ga braća
zapostavljaju. Ko hoće najzad da uvidi da je i u
„zdravim periodima” uvek prisutna sujeta maniča-
ra, shvatiće da je porodična klima u kući ove de-
vojčice bila dosta zatrovana.
Slična afekcija je i lekarima dobro poznato po-
vraćanje u Skoli ili povraćanje pri jelu ili neposred-
no posle jela, što u svojoj psihičkoj nadgradnji liči
na gomje oboljenje, time što predstavlja nesvesni
odbrambeni mehanizam kako da se izbegne preteće
poniženje, postigne priznanje i izbegne odluka. —
Jači stepen ovog agresivnog stava, usmerenog na od-
bijanje hrane, nalazimo u „neurotičnom štrajku gla-
đu” devojčica, koje se bore za primarnu ulogu.
Jedan trinaestogodišnji dečak je već tri godine
upađljivo nemaran, što ga, uprkos neospornoj inte-
ligenciji, ometa đa napreduje u školi. Od pre neko-
liko meseci plačljiv, naročito kada ga neko iz ma ko-
jeg razloga prekori. Otac i majka su ga oduvek oš-
tro prekorevali, ali koliko sam uspeo da saznam, nji-
hovi prekori većinom su se odnosili na njegovu spo-

299
rost pri jelu i oblačenju a naročito na njegovo pre-
terano čitanje knjiga.5 U poslednje vreme đečak je
počinjao da plače kada bi ga na nešto podsetili ili
čim bi ga na nešto naterali. Posledica ovakvog sta-
nja bio je nešto oprezniji stav roditelja, međutim,
ipak su smatrali da zbog dečakove nemarnosti ne
mogu da se odreknu svih opomena.
Pitanje o poslednjem nastupu plača otkrilo je
đa su ga opomenuli da brže krene u školu, pošto se
pola sata sujetno trudio pred ogledalom da četkom
zagladi kosu koja mu je štrčala naviše. Analiza je
pokazala da je za sebe smatrao da je krenuo lošim
putem, tako da je hteo brižljivim merama da se zaš-
titi od mučnih ponižavanja. Prekorevao je sebe zbog
dečačkih seksualnih izgreda koje je počinio zajed-
no sa drugim dečacima i devojčicama. Pre svega se
bojao da će to otkriti njegovi roditelji, i taj strah se
užasno pojačao kada je jedne noći ne $e
otišao u sobu za poslugu i izjutra se probudio, na
svoje čuđenje, u krevetu njihove kuvarice. (Jvaj
somnambulizam bio je, kao i svi drugi slučajevi koje
sam razmatrao, protest protiv osećanja ponižavanja.
Naime, prethodnog dana su ga, zbog lošeg uspeha,
ispisali iz srednje i premestili u građansku školu.
Utisak ove scene, pomisao da bi u snu mogao da
oda čime su se bavili on i njegovi drugovi (jer je,
kao svi somnambuli, govorio u snu), bio je toliko jak
da je preduzeo izvanredne mere. Ove su se u prvom
redu odnosile na spoljašnji izgled, čime je hteo da
ostavi dobar utisak, a njegova plačljivost imala je za
cilj da skine roditelje s vrata. U ovom slučaju vi-
dimo bojažljivi početak jedne prisilne radnje. Nje-
gov odlazak u sobu za poslugu bio je istovetan sa
optužbom: ,,ja sam ovde kao sluga”.
9 Ono je često znak neslgumostl u odnosu na fikolu.
U prilog nesigurnosti jasnije govore bežanje od škole, za-
puštanje i skitnja. Vidi: A. Adler, Wo soll der Kampf ge-
gen die Verwahrlosung einsetzen? U: Soziale Prazis. Wien,
1921.

300
 I zaista, u toj zaštitnoj tenđenciji kod đečaka
su se razvile asketske sklonosti kao oblici samomu-
čenja, dok je cilj njegove odvratnosti prema jelu bio
potiskivanje seksualnih želja, prema analogiji poj-
ma „uzdržavanje”. Dečak, koji je i onako bio slabu-
njav, počeo je naglo da slabi, tako da su roditelji
bili prisiljeni da intervenišu. Pri tom su se sukobili
sa njegovom s mukom stečenom zaštitnom tenden-
cijom. Tada je psihomotoma srodnost sa roditelj-
skim nasrtajima dovela do zaštite pomoću suza, pri
čemu je njegova vrednost opet porasla, kao što su,
uostalom, i roditelji uspeli da ga nagovore da jede.
Njegcvo revnosno čitanje knjiga poticalo je pr-
vobitno takođe iz zaštitne tendencije. Nesigumost
koja ga je obuzela u pubertetu prisilila ga je da
potraži u leksikonu utehu, pouku i zaštitni strah od
oboljenja. U dotičnim problemima pokazao je neve-
rovatnu načitanost. Našavši se jednom na putu da
sigumost crpi iz knjiga, on je potencirao tu sklo-
nost, naročito zato što su se lektirom bavili upad-
ljivo mnogo i starija braća i sestre, sa kojima je
rivalisao, onda je to činio kršeći zabrane roditelja,
njegovih ugnjetača, i treće, zato što je ovim putem
mogao da zadovolji svoj prvobitni muški protest,
jer je mogao da sledi junake svojih knjiga u svim
opasnostima i borbama, što je došlo do izražaja u
izboru njegove lektire — najradije je čitao Karla
Maja. Smisao njegovog somnambulizma treba tražiti
u otporu prema roditeljima, kojima je i inače preba-
civao ,,da se prema njemu ponašaju kao prema slu-
zi”. Postupke slične onima kod posluge sreo sam 1
kod hebefreničara, kada bi hteli da demonstriraju
svoju nesposobnost za veće uspehe ili kada su na
isti način nesnosno i demonstrativno reagovali na
neko osećanje poniženosti.
Treći slučaj odnosi se na psihički protrahiran
veliki kašalj kod jednog 11-godišnjeg dečaka, koji
je u to vreme patio još i od enureze. Bio je neobuz-
dano, plahovito dete, koje je vazda htelo da veže
oca za sebe, što je uvek osnov enureze, dok je poku-

301
šavao da maćehu predstavi kao svirepu progonitelj-
ku. Očeva osetljivost odražavala se u prevelikoj za-
brinutosti za vreme dečakovih napada kašlja. Kad
ga je jednog jutra majka prekorela zbog mokrenja
u postelju, dečak je smejući se i kao izbezumljen
skočio i počeo da trči neodeven po sobi, dok ga za-
brinuti otac nije vratio u postelju, uz zlovoljne pri-
medbe na majčin račun. Jak napad kašlja, koji je
ličio na već preležani veliki kašalj, završio je ovu
scenu i izazvao žestoku prepirku među supružnici-
ma. Kada je dečak uveče opet pošao u postelju, po-
čeo je da skače po krevetu, pri čemu se opet za-
dihao. Tumačenje ovog napada bilo je očevidno. De-
čak je opet hteo da provocira prekor protiv majke i
da oca privuče na svoju stranu. Sugestivna terapija
i otkrivanje svrhe napada dovelo je do prestanka
ovih napada, ali se pseudopertuzis produžio još či-
tavo pola godine. Nekoliko godina kasnije (dečak
nije podvrgnut terapijskom postupku) saznao sam
da je ovaj dečak izvršio veću krađu.
Analogni mehanizmi, kaodosađ opisani, nalaze
se u osnovi samoubilačkih ideja. Samo delo obično
ne uspeva zbog otkrivanja unutrašnje protivrečnosti
ovakvog načina protesta protiv odgovomih osoba.
Psihički preokret kod bolesnika nastaje pri pomisli
na smrt, na nepostojanje, na ponižavajuće osećanje
da će se pretvoriti u prašinu i da će sasvim izgubiti
svoju ličnost. Tamo gde se nameću religijske inhi-
bicije, one svakako predstavljaju samo ljušturu, uz-
micanje, kao da je ta radnja kažnjiva. Hamlet, do
našeg vremena uzor čoveka koji sumnja u svoju mu-
škost, uzor psihičkog hermafrodita, koji zaštitnim
predviđanjem samosvesno postavlja zapreke protiv
svog muškog protesta, koji se, međutim, buni protiv
svoje ženske linije, ne može da izbegne dijalektički
preokret na muškoj liniji ubistva, ali se štiti od sa-
moubistva prizivanjem onih snova, „koji bi nam mo-
gli doći u smrtnom snu, kad zemne ove okove stre-
semo”. U sceni na groblju vidi se njegovo istinsko

302
zaprepašćenje, zato što Jorikova lobanja ne vredi
više od drugih lobanja.6
Već dugo vremena smatram da samoubistvo
predstavlja jedan od najjačih oblika protesta, izvrš-
nu zaštitu od poniženja i osvetu životu. Slučajevi
koji su mu bili dostupni, obično pokušaji samoubis-
tva, uvek su se odlikovali neurotičnom, psihičkom
strukturom. Znaci organske manje vrednosti, ose-
ćanje nesigurnosti i manje vrednosti iz detinjstva,
femoidna psihička primesa i kao odgovor na to pre-
terani muški protest nalazili su se u istom poretku
kao i kod svakog neurotičara. Bliži ili udaljeniji pri-
mer obično služi kao obrazac. Najjače psihičko upo-
rište potiče iz čestih misli na smrt u detinjstvu kao
izraz nezadovoljstva, koje kao u igri, a još više kao
uzor i priprema, uspostavljaju stalnu sklonost za
samoubistvo, oblikujući pod dejstvom ideje ličnosti
psihičku fiziognomiku. U predistoriji potencijalnih
samoubica nalazimo istu sklonost da se pomoću bo-
lesti nametne svoj uticaj, da se u ovoj prezrenoj lju-
bavi zadovoljenje doživi pomoću raspredanja misli
o smrti i polusnenih zamišljanja žalosti koja će obu-
hvatiti srodnike u ovoj situaciji degradacije. Ideja se
pretvarala u delo u sličnoj situaciji sniženog osećanja
ličnosti, čim taj gubitak dovede do jačeg obezvre-
đivanja života i čim je u stanju da dijalektički preo-
kret muške samoubilačke ideje dovede do ponovnog
obezvređivanja. Zato moramo dati pravo onim au-
torima, koji u samoubistvu vide proces srodan su-
manutoj tvorevini. Bartel se u potpunosti slaže sa
mnom kad ukazuje na organske manje vrednosti, a
naročito na manju vrednost seksualnog aparata.
U neurozi je jače izražena verovatnoća korektu-
re, iako ovo nije uvek prepreka samoubistvu. Izgleda

• Izgleda da je do danas ostao skriven smisao Hamle-

tove tragedije. Kao u mnogim Sekspirovim dramama to
je traženje granične linije dozvoljenog i nedozvoljenog ubi-
stva u našoj kulturi. Želeo bih da upitam tumače Hamleta,
koji neprestano ističu samo neodlučnost junaka, da U bi se
oni lakše od Hamleta odlučili da ubiju strica.

303
da je većinom dugogodišnje udubljivanje neurotiča-
ra u sam problem samoubistva znak, a istovremeno
i uzrok korekture. I zaista misli i snovi neurotičara
puni su ideje o smrti.7 Navešćemo odgovarajući san
jednog neurotičara, koji se nalazio na lečenju zbog
mucanja i psihičke impotencije, u noći pošto je uza-
lud čekao pismo od verenice:
„Cinilo mi se kao da sam umro. Moji očajni
ukućani stajali su oko kovčega.”
Pacijent se seća da mu se u đetinjstvu Cešće
javljala pomisao da bi želeo da umre, zato što su ro-
ditelji više voleli mlađeg brata. Oduvek ga je pro-
gonila misao da zbog hidrocele testisa i drugih ge-
nitalnih anomalija manje vredi i da neće imati decu.
Kasnije je pokušavao da se zaštiti od nesreće u bra-
ku ponižavajući žene i pokazujući veliko nepovere-
nje prema njima. U stvari, osećao se suviše slab
i bojao se žena. Cim bi se uplašio da bi njegovo ose-
ćanje ličnosti moglo da se proveri u braku, on bi
sve odluke izbegavao pomoću već mehanizovanog
obrasca. Njegova impotencija se javila u trenutku
kada je od verenice dobio pristanak, kao izgovor i
kao odbrambeni mehanizam da se taj brak ođgodi.
U snu se, prema njegovom detinjastom sklopu, od-
ražava misao da bi verenica mogla daviše voli ne-
koga drugog. Na to se nadovezuje pokušaj rešenja,
kako bi mogao da skrene svu njenu ljubav na sebe
a da ipak isključi mogućnost ženidbe, kao kod aran-
žmana njegove impotencije. Ali on je dospeo samo
do jednog rešenja, koje mu pokazuje njegov lični
značaj u očajanju srodnika.

1 Frojd je kasnije ovo prihvatlo, all pogreSno razumeo.

2elja smrti je traženo poravnanje samo kod ljudi sa većim
osećanjem manje vrednosti.

304
 X

SMISAO NEUROTICARA ZA PORODICNI 2IVOT. —

PRKOS I POSLUSNOST. — CUTLJIVOST I BRBLJIVOST.
— TENDENCIJA PREOKRETA. — NAKNADA JEDNOG
KARAKTERNOG SVOJSTVA POMOCU OSIGURANJA,
RAZLlClTIH MERA, POZIVA I IDEALA.

U ovom odeljku želeo bih da ukažem na niz ka-

raktemih svojstava neurotičara, kakva se češće sre-
ću u prvom planu psiholoških razmatranja, a koja
utiču samo na spoljašnju sliku neuroze. Ta karakter-
na svojstva samo pomažu izgradnju neurotične indi-
vidualnosti, ali upravo time daju specijalnoj neu-
rozi određeni smer ili đovođe do određenih zbiva-
nja u sukobu sa okolinom. Otuda se često naročito
nametljivo ističe neurotičarev smisao za porođični
život, tako da istraživanje porodične prošlosti ili
proučavanje sopstvene rase popunjava jedan deo ne-
urotičnog smisla, prikrivajući dublja svojstva neu-
rotične, često neodržive gordosti na svoje poreklo, i
na isti način se, kao na primer istraživanjem nasled-
nih bolesti, bori protiv društvene obaveze, koju na-
meću ljubav i brak. To lako polazi za rukom i aran-
žiranjem zaljubljenosti u pojedine ili sve članove po-
rodice; prema tome, ta se zaljubljenost ostvaruje
pod prisilom osnovne fikcije i njene unutrašnje pro-
tivurečnosti, iz koje proizilazi strah od odluke pred
seksualnim partnerom. Spremnost se onda odnosi
20 A. Adler, n
305
na dominaciju u porodici, u kom smislu se porodič-
ne veze najpre proglašavaju za svetinju. — Prekid
veza sa porodicom kod neurotičara se graniči sa ja-
čanjem smisla za porodicu, čim se razraste zaštitna
tendencija namećući zaključak da se čovek ne može
osloniti čak ni na krvne srodnike. Mizantropija kao
apstraktna smemica karaktera i usamljivanje nisu
retke pojave, inače uočljivije u psihozi.1 Cesto se
veza neurotičara za roditeljski dom održava i da-
lje, pa čak i kad žive u braku. „Svoj dom” njima ne
znači sopstvena kuća, već roditeljska. Mnogi je sa-
njaju na način koji jasno pokazuje prednost rodi-
teljske kuće i sadrži otpor protiv bračnog druga bar
toliko da njega nema na snenoj slici. Sličnu agresiju
predstavlja prekomema, bolesno preterana žalost za
umrlim krvnim srodnikom. I ponos na sopstveno po-
reklo služi u borbi protiv supruga. Ponekad ta veza-
nost traje, zato što pacijent još nije okončao rivali-
sanje sa roditeljima, već se i dalje bori za svoj pa-
ritet ili za svoje prvenstvo. Obično se, doduše, sreće
smisao za porodični život sa maločas opisanim ten-
dencijama koje ograničavaju sopstvenu aktivnost po-
moću isključivanja zajednice, čim zapreti ili se su-
više bolno doživi gubitak prestiža. U jednom tak-
vom slučaju našao sam kod veoma ambiciozne de-
vojke jaku vezanost za porodicu, uz sledeće naizme-
nično zastupljene prisilne misli: ružnoća ušiju, zuba,
kose; kasnije, da je homoseksualna, a posle čitanja
novinskih članaka o psihoanalizi, da je incestuozna.
Svaki dodir sa drugim osobama onemogućavalo je
prisilno crvenjenje i strah da će neko, možda, otkriti
ove njene mane.
Podređivanje karaktemih svojstava vodećoj fik-
ciji može se naročito dobro sagledati na suprotnim

1 Uopšte uzevši, vezanost neurotičara za porodicu je

jača nego inače. Krug zajednice ga plaši i neprestano vra-
ća u porodični krug. Ovde dobija ono što se u velikom
krugu nije usudio da traži — dominaciju. Ma gde u dru-
štvu naišli na neurotičara, primetićemo da njegovi pokre-
ti kriju povratnu tendenciju prema porodici.

306
svojstvima prkosa i poslušnosti,2 koja pojedinačno,
ili u različitoj meri pomešana, znatno doprinose ko-
loritu neurotične psihe. Uvid u tako izvojevanu nad-
gradnju ovih karakternih svojstava koja se, apstra-
hovana iz neutralnih, realnih utisaka predneurotič-
nog perioda, neurotično grupišu i prerađuju u smer-
nice, može da objasni postanak, smisao i svrhu ka-
raktera. Ideja o urođenom karakteru ruši se potpu-
no sama po sebi, pošto se realni supstrat psihičkog
obrazovanja karaktera i sve što mu je urođeno, pod
dejstvom osnovne ideje preinačava toliko dugo dok
se ne udovolji vodećoj ideji. U tom slučaju, prkos
i poslušnost nisu ništa drugo do psihički stavovi
koji nam, kao i druga karakterna svojstva, odaju
skok iz nesigurne prošlosti u zaklonitu budućnost.
— Polazeći od ovog stanovišta, ispostavlja se da se
u razumevanju „volje” vezane za činjenicu, volja is-
crpljuje u kompenzatomoj težnji naspram osećanju
manje vrednosti. Stoga čoveku kao mislena greška
pridodata percepcija muško—žensko prikazuje volju
u muškom rodu.*
Bojažljivost kao stav straha od odluke kod neu-
rotičara je često praćena karakternom crtom ćutlji-
vosti. Upotrebljivost ove sklonosti je, na primer, i u
tome što ova deluje kao izolacija i štiti slabe tačke
od okoline. I kao kvarilac raspoloženja u društvu,
neurotičar ponekad nameće svoju superiornost i
omalovažavanje drugih. Ili pomoću škrtih reči i
oskudnih dosetki aranžira dokaz da nije dorastao
drugima, naročito ako su ovi u većini, a posebno da
nije vredan ljubavi i braka. — U prihvatanju i po-
tenciranju fiktivne suprotnosti, u brbljavosti, našao
sam ponekad traženje dokaza i priznanje, kao da
pacijent ne može da sačuva nikakvu tajnu, ali dau
svakom slučaju želi da dominira. Drugi oblik agre-
sije i obezvređivanja nalazimo u brzopletom, nestr-
1 A. Adler, Trotz und Gehorsam. U: Heilen und Bil-
den, 1. c.
* Na nemačkom, volja (der Wille) je muškog roda
(prim. prev.).

307
pljivom načinu nekih neurotičara da svakom upa-
daju u reč. Njihova namera često postaje jasnija kad
svaku primedbu počinju sa „nije”, ili ,,ali” ili ,,baš
naprotiv”. U svim slučajevima probija namera da
se poveća, a ne smanji distanca prema drugima, da
se uzdigne iznad drugih.
Karaktemo svojstvo, kome neuroza ima mnogo
da zahvali za svoju oštrinu i značaj, koje se vazda
sreće i koje sa prkosom i negativizmom spada u naj-
jača izražajna sredstva muškog protesta, sastoji se
u tendenciji da se hoće sve drugačije, sve obrnuto.
Ovo svojstvo se krije u težnji za kompenzacijom
isto kao i u sklonosti za formiranjem neurotičnih
odbrambenih mehanizama, ono se nalazi u nepo-
pustljivosti i u neurotičnoj tendenciji obezvređiva-
nja i vrlo lako se koristi u agresivnim pražnjenji-
ma. Ono je pandan često konzervativnoj pedantnoj
prirodi neurotičara, ali mu na isti nač;n omoguću-
je da aktivira težnju za dominacijom. U srži pro-
testa, ako je ovaj konstruisan principijelno i pre-
ma neurotičnoj suprotnosti, nalazi se težnja za pro-
menom i preokretom. „Narođski jezik objašnjava
suštinu ženske dijalektike: žena hoće uvek nešto
drugačije”, beleži E. Fuks (E. Fuchs), u svojoj knji-
zi Žena u karikaturi. U odevanju, običajima, dr-
žanju i pokretima uvek probija nešto od te bizar-
nosti, obično uz neki izgovor. Jedna moja pacijent-
kinja spava toliko nemirno da se budi u sasvim
suprotnom položaju. I budna je pokušavala da sve
uradi naopako. Jedna od njenih omiljenih reči bila
je: „Obrnuto!” kao upadica na mišljenje drugih.
Kod ovakvih pacijentkinja neobično jasno je izra-
žena želja da se bude gore, da jašu, da oblače pan-
talone. Za vreme psihoterapijskog tretmana, ovo
svojstvo se zadržava od početka do kraja, ali može,
kao negativizam katatoničara, uvek da se predvidi
i obično se bavi ništavnim problemima. Ove neuro-
tične protivrečne tendencije veoma često se mani-
festuju kroz zahtev da lekar dođe k njima, a ne one

308
lekaru, zatim u negativističkoj sklonosti da princi-
pijelno menjaju i preinačuju termin posete lekaru.
Psihoterapeut uopšte treba da se uzdrži od davanja
povoljnih prognoza, utvrđivanja termina itd., čak
i ako mu se učini da je sasvim siguran. Izražena
tendencija stavljanja u opoziciju prirediće mu mno-
ge neprijatnosti.
Gore će se preokrenuti u dole, desno u levo, na-
pred u pozadi, zato što osnovna fikcija zahteva
„preokrete”, ili preobražaj „ženskog” u „muško”.
Reči, slova (preokrenuto pismo kao u ogledalu), mo-
ralno, seksualno ponašanje, snevanje (u suprotno-
stima i u obmutom redosledu), mišljenje — sve je
to kao u igri a istovremeno napadno preokrenuto.
Ovde primenjeni odbrambeni mehanizam da se žena
ponaša kao muškarac, obično ima u sebi nečeg od
razomog besa.
Primena ovog „obmutog” u sujeverju, recimo
da se tera šega sa sudbinom na taj način što se oče-
kuje suprotno od onoga što se želi, to je česta crta
neurotičara, koja pokazuje njihovu nesigumost i
sumnjičavost, a vraća nas opet ka neurotičnoj op-
reznosti i ukazuje na veliki značaj i ogromni domet
tog svojstva u duševnom životu neurotičara.3
Oko ovog jezgra opreza mogu se, već prema to-
leranciji uzora ili prema situaciji, grupisati istino-
ljubivost kao i lažljivost, koje uvek izražavaju tež-
nju za nadmoći, jedanput pravolinijski, a drugi put
zaobilaznim putem. Njima su srodne crte pretvara-
nja i otvorenosti, od kojih je prvom karakteru po-
lazna tačka osećanje oštećenosti, degradacije. Izra-
ženu anticipirajuću zaštitnu tendenciju pokazuju sa-
žaljivost i osetljivost na bolove, što kako okolini ta-
ko i pacijentu jasno daje na znanje da se od svih
životnih situacija može izabrati samo ona koja se
može bezbolno podneti. Razume se da se u konstruk-
ciju ove smemice često upliće i anticipacija poro-
3 Vidi i A. Adler, Syphilidophobie. U knjizi: Praxis
und Theorie, 1. c.

309
đajnih bolova. Jeđna paciientkinja u sumračnom
stanju tokom laktacione psihoze očigledno je opo-
našala pokrete koji prate porađanje. Oni su jasno
ukazivali na stanovište koje je pacijentkinja godi-
nama zastupala — više ne rađati — a bili su usme-
reni protiv drugog deteta.
Sa naporima koie zahteva stalni oprez srodne su
i pojave sumnje, kolebanja i neodlučnosti neuroti-
čara, često pominjani u ovoj knhzi. One su uvek tu,
kad realnost deluje na vodeću fikciju tako da u fik-
ciji dolazi do protivrečnosti — kada realne prepre-
ke zaprete porazom ili gubitkom prestiža. Tada neu-
rotičaru preostaju uglavnom tri puta, koji zavise
od jačine fiktivnog osnovnog cilja, tako da razvijena
neuroza poprima ođgovarajući izgled. Jedan put je
stabilizacija sumnji i kolebanja u operativnu bazu
što je, kao prikriveno zaustavljanje, najjasnije iz-
raženo kod neurasteničara, u sumnjičavosti, u psiha-
steniji. Pri tom dolazi do potpunog ili delimičnog
operativnog mira. Drugi put vodi ka psihozi, time
što se konstrukcijom osećanja istine4 i zadatkom
logike hipostazira i obogotvoruje fikcija.5 Treći put
vodi do preobražaja oblika i do postavljanja distan-
ce prema životnim zadacima uz aranžman straha,
slabosti, bola itd., jednom rečju neurotičnom stran-
puticom uz korišćenje neurotičnih sredstava za po-
stizanje nadmoći.
Veština indiviđualnog psihologa ogleda se i u
tome što fenomene neuroze i psihoze, ali i fenome-
ne „normalnog” života shvata sa socijalnog asp^k-
ta i u njihovoj stalnoj suprotnosti. On će u izazivač-
kom držanju oholosti osetiti smešni s*id slabića. u
prkosu i u svireposti prigušenu poslušnost i ljiga-

* Kanabih (Kanabich) se približio ovom shvatanju u

svom radu Zur Pathologie der intellektvellen Emotionen
(u Psychotherapie, N. Wirubof (Hrsg.), Moskva 1911.
* Pošto se u psihozi gotovo potpuno napušta akclja na
korlsnoj strani radi rešenja tri životna problema (društvo,
poziv, ljubav), ono što preostaje od aktivnosti „nelogično”
Je.

310
vost, u razmetljivoj muškosti, koja se poziva na us-
kogrude zakone, strah od degradacije, a u grčevi-
tom zanosu moći zebnju od poraza. A sve njih će is-
pitati sa stanovišta osećanja zajednice, slično kao
što duševni život čoveka (prema dobroj tvrdnji Je-
ruzalema) prilazi pojavama života sa pitanjem Joa-
va, vojskovođe cara Davida: „Jesi li naš ili pripa-
daš našim neprijateljima?”
Od neurotičara se ne sme nikađ očekivati da
se upravlja po onoj biblijskoj: „Neka reč tvoja bu-
de da — da; ne — ne; a što je više od ovoga, od zla
je.” U krutoj suprotnosti njegovog delanja i miš-
ljenja koje održava borbu za priznanje sopstvene
ličnosti, nema mesta ovoj jednostavnosti. Ne ome-
tajući jedinstvo njegove težnje za moći, već prema
konjunkturi prevagnuće čas „dole”, čas „gore” u
liniji suprotnosti. Ili će neko karakterno svojstvo
biti potpuno ili delimično potisnuto ,,u nesvesno”,
već prema tome kako to zahteva jedinstvo ličnosti.
Pa i tamo gde je ono svesno, u smislu individualne
psihologije, ono je nesvesno, pošto pacijent, nevin-
-kriv, zatvara oči pred konsekvencama, pred gu-
šenjem osećanja zajednice. Zato ćemo često doći
u situaciju da naiđemo na pojave koje se kao takve
ne daju uvrstiti u uobičajenu shemu karakternih cr-
ta, koje tek u povezanosti odaju svoje poreklo. Ako
na vrata osigurana rešetkama stavim još tri katan-
ca, dok u prostoriji držim vatreno oružje, pse i jed-
nog policajca, a pri tom spokojno tvrdim da nisam
plašljiv — onda je to istovremeno i tačno i netačno.
Moj strah se krije u katancima. Videli smo da se u
depresiji, u strahu od bolesti, od smrti, od prostra-
nih trgova može kriti ogromno precenjivanje samog
sebe, u osobitoj ljubavi prema roditeljskoj kući
krije se neprijateljstvo prema supružniku, u izboru
poziva — neko karakterno svojstvo, u zakašnjava-
nju, mucanju — strah od odluke itd. — Samo na-
stran čovek može pokušati da obuhvati ljudsku du-
šu nekim naučnim sistemom. Individualna psiho-
logija je veštačka tvorevina.
 ZAKLJUCAK

Rezultat naših razmatranja je đa se karaktema

svojstva, njihov principijelni odraz u životu čoveka,
prema vrsti smernica za mišljenje, osećanje, htenje
i delanje predstavljaju kao odbrambeni mehanizmi
ljudske psihe, koji se oštrije ističu, čim neka osoba
zaželi da iz faze nesigumosti dospe do ispunjenja
svoje fiktivne osnovne ideje. Građa za formiranje
karaktemih crta postoji svuda u psihi i njena uro-
đena različitost iščezava pred jedinstvenim đejstvom
osnovne fikcije. Cilj i pravac, fiktivna svrha karak-
ternih crta najbolje se može prepoznati po prvobit-
nim, pravolinijskim borbeno-agresivnim linijama.
Nevolja i životne teškoće prisiljavaju na preobraža-
je karaktera, pri čemu nailaze na odobravanje samo
takve konstrukcije, koje su u skladu sa idejom lič-
nosti. Tako se formiraju opreznija, neodlučna, ne
baš pravoj liniji ^erna karaktema svojstva, dok ri-
gidno pravolinijsko opstajanje ukazuje na zavišnost
od vodeće fikcije.
Neuroza i psihoza su pokušaji kompenzacije,
konstruktivna ostvarenja psihe, koja proizilaze iz
pojačane i suviše visoko postavljene osnovne ideje
deteta sa jačim osećanjem manje vrednosti. Nesi-
gumost te dece u pogledu budućnosti i njihovog us-
peha u životu prisiljava ih na jače napore i zaštitne
mehanizme u njihovom fiktivnom životnom planu
i na izbegavanja životnih problema. Sto je fiksira-

313
niji i rigidniji njihov uzor, njihov individualni ka-
tegorički imperativ, utoliko dogmatičnije i princi-
pijelnije povlače osnovne linije svog života. Ukoliko
pri tom više vide unapred, utoliko dalje i unapred
ispredaju mislene niti izvan svoje ličnosti i na pe-
riferiji ličnosti, na mestu gde može doći do sudara
sa spoljašnjim svetom, formiraju potrebna karak-
tema svojstva kao izvidnice svojih psihičkih sklo-
nosti. Sa svojom ogromnom tananom osetljivošću
principijelno, nervozno karakterno svojstvo čvrsto
se fiksira za stvarnost da bi je prema idealu lično-
sti promenilo ili potčinilo. Ako zapreti poraz, onda
se aktiviraju neurotične sklonosti i simptomi i in-
hibiraju akcije.
Oskudni značaj urođenog supstrata za obrazo-
vanje karaktera proizilazi iz toga, što vodeća fik-
cija sakuplja samo upotrebive psihičke elemente i
jedinstveno grupiše samo one sposobnosti i sećanja,
koja pokazuje finalnu nadarenost. U neurotičnom
preuređivanju psihe neograničeno vlada osnovna fik-
cija i koristi se iskustvima prema njihovoj podob-
nosti, kao da je psiha statična, realna građa. Tek
onda kada se aktivira neurotična perspektiva, kad su
formirani neurotični karakteri i sklonosti, kad je
osiguran put ka osnovnom idealu, tek onda se može
sagledati da je neka osoba nervozna. Jer jasnije od
normalne uči nas nervozna psiha: „Kroz veliko po~
stojanje, koje nas okružuje i koje nas duboko pro-
žima, neosetno se upija veliko nastajanje, koje stre-
mi savršenstvu” (Hildebrant — Hildebrandt).
Tako nalazimo
* karakter kao „inteligentan šab-
lon”, koji je preko uzora stigao do primene, kojim
se služi zaštitna tedencija, isto kao i afektivne i
neurotične spremnosti za bolest. Zadatak uporedne
inđividualne psihologije je da shvati smisao ovog
šablona, da ga razume iz njegove genetske i po na-
Sem shvatanju analogne nadgradnje, da ga pojmi
kao simbol životnog plana i kao metaforu. Jer raz-
laganjem karaktera, u kome se uvek može pratiti
linija uzleta ka osnovnom idealu, doživljavamo sve

314
 istovremeno zbijeno u jednu tačku — predistoriju,
sadašnjost, budućnost i nameravani finale.
Kod neurotičara ćemo uvek naći da oni na silu
zadržavaju svoje zaštitne šablone. Odbrana se po-
jačava kada pacijent odvojen od svojih šablona ili
kada pod uticajem nekog drugog menja životni plan,
predoseća poraz, degradaciju ili demaskulinizaciju.
Prema tome, sledeći psihoterapijski korak je: razo-
bličiti i ovo strogo suprotno ponašanje, otpor paci-
jenta prema lekaru, kao stari neurotični šablon, kao
preterani muški protest i odbaciti neurotične pred-
rasude.
Na taj način, kao konačni rezultat, koji u neku
ruku osvetljava našu polaznu tačku, na ovom mes-
tu možemo reći: sudbina manje vrednih organa i ne~
urotičnih fenomena je simbol stvaralačkih snaga,
koje teže da postavljeni životni plan ispune sa pove-
ćanim naporima i odbrambenim mehanizmima.
Jedna od tih sudbina je psihoneuroza, ritam
protivrečan socijalnom čulu i prilagođavanju, put
nepomirljivosti i obeshrabrenosti, koji potire ži-
votne sposobnosti. Psihoneuroza je iznuđena suje-
tom i krajnja joj je svrha da čoveka osigura od su~
dara sa životnim zadacima i sa stvamošću, da ga sa~
čuva od otkrivanja mračne tajne njegove manje
vrednosti.
Tek ovim osnovnim saznanjem utvrđeno je je~
dinstvo neuroze i psihoze.
Naša individualna psihologija, u najdubljem
smislu „poziciona psihologija”, suprotno svim dis-
pozicionim psihologijama, otkrila je da konstituci-
ja ima značaj sablaznog mamca za duševni život.
Ne može je zameniti nikakva „Dispoziciona pstho-
logija”, zato što ona pomoću osećanja manje vred-
nosti predviđa ili ćutke pretpostavlja veze između
organske manje vrednosti i duševnog života. Isto
tako dovoljno je ukazano na to kako preterano ma-
ženje kao i preterana strogost daju povoda za for-
miranje istih osećanja manje vrednosti u životnom
stilu dece.
 NAVEDENA DELA AUTORA

Heilen und Bilden. Osnovi veštine vaspitanja za le-

kare i pedagoge, izdali dr Alfred Adler i dr Carl Furtmiil-
ler. Drugo izdanje redigovao dr Erwin Wexberg. MunChen,
1922 (Frankfurt/M. 1973. Fischer, Džepna knjiga, sv. 6220);
Praxis und Theorie der Individudlpsychologie. Treće
izdanje, MUnchen, 1927.
Individualna psihologija — Praksa i teorija, Kosmos,
Beograd, 1937.
Studie uber Mindenoertigkeit von Organen, Miinchen,
1927.
Menschenkenntnis, 2. izdanje, Leipzig 1926 (Frankfurt
/M 1966. Fischer, Džepna knjiga, sv. 6080).
Poznavanje čoveka, Kosmos, Beograd, 1958.
Das Problem der Homosexualitdt, Miinchen, 1917.
,,Myelodysplasie oder Organmiderwertigkeit? ”. U ne-
deljniku: Wiener medizinische Wochenschrift, 1909.
 SADRŽAJ

TEORUSKI DEO

Uvod ........................................................ - . . . 7
L Poreklo i razvoj osećanja manje vrednosti i
njegove pošledice............................................... 17
II. PsihiSka kompenzacija 1 njena priprema ... 41
III. Pojačana fikcija kao vodeća ideja u neurozi • 52

PRAKTlCNI DEO

I. Tvrdičluk. — Nepoverenje. — Zavist — Svi-

repost. — Omalovažavajuća kritika neurotiča-
ra. — Neurotična percepcija. — Staračke ne-
uroze. — Promena oblika i intenziteta fikcije.
— Žargon organa...................................................... 101
n. Neurotično proširenje pomoću askeze, ljubavi,
preterane želje za putovanjima, prestupima. —
Simulacija i neuroza. — Osećanje manje vred-
nosti ženskog roda. — Svrha ideala. — Sumnja
kao izraz psihičkog hermafroditizma. — Mas-
turbacija i neuroza. — Incestni „kompleks” kao
siznbol dominacije. — Suština sumanutosti... 151
III. Nervozni principi. — Sažaljenje, koketerija,
narcisizam. — Psihički hermafroditizam. — Ha-
lucinatorni zaštitni mehanizmi. — Vrlina, sa *
vest, pedanterija, fanatična istinoljubivost. . . 177

317
 IV. Tendencija obezvređivanja. — Prkos i neobuz-
danost. — Seksualni odnosi neurotičara kao
metafora. — Simbolično oduzimanje muškosti.
— Osećanje uskraćenosti. — Zivotni plan jed-
nakosti sa muškarcem. — Simulacija i neuroza.
— Zamena za muškost. — Nestrpljenje, neza-
dovoljstvo 1 uzdržljivost..................• • • 200
V. Svirepost, savest, perverzija 1 neuroza. • • • 229
VI. Gore—dole. — Izbor poziva. — Mesečarstvo. —
Suprotnost mišljenja. — Uzdizanje ličnosti obez-
vređivanjem drugih. — Ljubomora. — Neu-
rotično samarićanstvo. — Autoritet. — Mišlje-
nje u suprotnostima i muški protest. — Okle-
vanje i brak. — Stremljenje naviše kao simbol
života. — Prisilna masturbacija. — Neurotična
težnja za znanjem................................................. 236
VII. Tačnost. — Želja đa se buđe prvi. — Homosek-
sualnost i perverzija kao simboli. — Stidljivost
i ekshibicija. — Vemost i neverstvo. — Ljubo-
mora. — Konfliktna neuroza................................ 254
VIII. Strah od partnera. — Ideal u neurozl. — Nesa-
nica i prisilna pospanost. — Neurotično poređe-
nje muškarca 1 žene. — Oblici straha od žene. • 269
IX. Samooptuživanje, samomučenje, kajanje i as-
keza. — Flagelacija. — Neuroze kod dece. —
Samoubistvo i samoubilačke ideje.......................... 288
X. Smisao neurotičara za porodični život. — Prkos
i poslušnost. — Cutljivost i brbljivost — Ten-
dencija preokreta. — Naknada jednog karak-
temog svojstva pomoću osiguranja, različitih
mera, poziva i ideala................................................ 305

Zaključak 313

Navedena dela autora 316

CIP — KaTaAonoannja y ny6Amtamita
5H6AH0Teica Marmie cpncae, Uobm Cax
159.923
AAAEP, Aa4>pca
Odabrana dela Alfreda Adlera. —
Matica srpska, 1989. — 5 knj. ; 21 cm.
Knj. 2: O nervoznom karakteru : osnovi uporedne indhrfdualne
psinologije i psihoterapije / prevda s nemackog Božana Milekić.
— 317 str.
Prevod dela: Ober den nervčsen Charakter.
ISBN 86-363-0130-0. — ISBN 86-3634)132-7
 ALFRRD ADLER
ODABRANA DKLA, I—V

O NERVOZNOM KARAKTERU
II izdanje
Lektor: Milica Đujoa • Tehnički urednik: Mirjana Jovanović
• Korektor: Ljubica Dotlić • IRO Matice srpske, Novi
8ad • Za izdavača: Dragoljub Gavarić • Tiraž: 10.000 prime-
raka • Stampa: RO fttamparija „Budućnost”, Novi Sad
ISBN 86-363-0130-0 | ISBN 86-363-0132-7
1980