Лутер и његово до а

Exported from Wikisource on 28. новем ар 2021.

1
 ЛУТЕР И ЊЕГОВО ДОБА
Писац: Васиљ Поӣовић

»Лу ер и њеīово о а« др Васиља Поповића, издање Јовановића и

Богданова, Нови Сад 1939, је рад изашао у једном сепарату.

Лутер није легендарни Божји посланик, као многи

оснивачи вера, него је историска личност, није пророк
него реформатор. Он није ни замишљао да оствари неко
Божје посланство и да оснује нову веру него да
римокатоличку веру осло оди од свих учења која се, по
његовој оцени, противе Светом писму. Његов живот не
спада у тамну прошлост, недовољно историски
осветљену, него у историски период који је врло до ро
познат. И о њему и о његовом раду и мишљењу знамо
много, како из његових много ројних дела и говора,
којима је испуњено 67 свезака ерлангенског и преко 80
свезака вајмарског издања, тако и из огатих савремених
и доцнијих извора и целих и лиотека литературе која је
о томе написана.

Лутерово животно дело ило је по својим последицама

од огромног историског значаја, засекло је толико у
идеологију и у културне, политичке и материјалне
интересе најважнијих фактора европског историског
света, да је изазвало непрегледне и апологије и
рефутације, које се кроз цео нови век ни до данашњег
дана нису смириле. Слављен је и по ијан као оличење

2
идеје и покрета од општеисториског значаја. Актуелни
интереси у свим временима ацали су рефлективну
светлост, повољну или неповољну, већ према ставу
заинтересованих полемичара, јачу или сла ију, већ
према значају искрслих питања. Није се чак пропустило
да се и модерне фројдовске идеје о "ли идо" и њеном
потискивању примене да се неповољно о јасне ду оки
мотиви његова унта против цркве, као што су нпр.
лекари модерних струја (Пол Баре, Дотел, Ле он)
покушали да психопатолошким елементима, делимично
још довољно непрецизираних олести: параноје,
циклотимије, конституционалне раздражљивости и
лудости гоњења, о јасне крвави терор француских
револуционарних вођа.

Није могуће измирити све много ројне контроверзе,

које постоје у науци готово о свима важнијим
моментима Лутерова живота и рада, нити дати опште
признато о јашњење и оцену Лутерова дела. Али,
потре но је и могуће свесно тежити циљу да се
историчар дигне на историско становиште и да настоји, ,
да разуме и о јасни личности, идеје и догађаје из
историског стања и развоја, држећи се правила да их не
тре а ценити мерилом неке друге епохе, нарочито не
савременим мерилом и схватањем. Лутер је аш често
оцењиван мерилима моменталних идејних и политичких
фронтова и његове мисли су тенденциозно тумачене.
Тако је нпр. у августу пр. г. историчар реформације,
професор Шел () из Кила на међународном конгресу
3
историчара у Цириху, у предавању „О народној мисли
код Лутера”, покушао, у духу нове немачке
глахшалтоване тенденције у науци, да о јасни да се
Лутеров очекиван „здрав јунак и човек чуда” може
односити и на политичара, док му је то с друге стране
оспорено с тврђењем да је под тим изразом Лутер
разумевао само верског јунака, и да се тре а чувати да се
сувише модерни про леми постављају за личности
историје. „Мерило оцене мора ити ориентирано самим
о јектом”, како каже у једној критици у том питању,
једним другим поводом, историк протестанске
реформације В. Келер ( 93, 283). Чињеница да се Лутер
узима као реформатор а не као светац или пророк
омогућава да се његов лик приказује историски ез
хагиографских о зира, са осветљењем и осенчењем које
имају сви па и велики људи међу које спада и Лутер.

У Лутеровој историској делатности можемо разликовати

ри īлавна ӣерио а. У првом периоду до почетка
реформације 1517. мислим да и му нај оље одговарао
назив „средњевековни искушеник”, у другом од 1517. до
1524. „евангелиски апостол” а у трећем од 1524. до
смрти му 1546 „протестантски реформатор”.

Први период о ухвата његово духовно и морално

изграђивање. Тај развој његове младости типичан је за
тадашње до а прелаза из средњег у нови век, пуно
душевног немира и незадовољства и чак страха од
Божјег гњева и казне, пуно превирања и неодређених

4
тежња у свима појавама личног и народног живота. Исто
тако је типична његова каријера јер се и у њој види како
су доњи социјални редови стремили да својом снагом и
спосо ношћу заузму оље место у материјалном и
духовном животу друштва. Можда су мотиви за тадашњу
навалу младежи у свештенички позив или, великим
делом, материјалне природе: да се поправи социјални
положај и створи материјално о ез еђена ситуација у
животу. Критикујући у једном од својих првих великих
списа хришћанске прилике у Немачкој, Лутер сам каже:
„Али сада се догађа да се свак одгаја за поповштину и
калуђерштину, у чему, ојим се, ни сваки стоти нема
никакав други узрок него жељу да се прехрани”, те
сматра да је истинита пословица: очај ствара највећи део
калуђера и попова („”). Лутер је сам за се е истицао да је
сељачки син. Отац му се са села преселио у град
Ајсле ен где му се родио син Мартин 10. новем ра 1483.
Његовим пореклом из сеоске породице о јашњавају
неки историчари ова о ележја његове природе: велику
телесну, животну и радну снагу, неке конзервативне црте
карактера и неотесаност говора, а немачким пореклом
његову оз иљност, савесност и жесток отпор против
духовне и световне власти Рима и романиста.
Атавистичке осо ине тешког сељачког живота није му
могло у лажити него му их је само повећало сиромаштво
и тешка атинашка педагогија у кући и школи за време
детињства у Мансфелду где му се отац преселио и постао
рудар. Тај живот и средина утиснули су ду ок
маловарошки печат на његову душу, на језик и на
5
његово поимање невоља ситног света. Та скученост
погледа на јавни и привредни живот доцније је још
појачана калуђерским развитком и може се запазити у
целој његовој доцнијој идеологији. Та маловарошка и
манастирска једностраност појачала је такођер његову
урођену сељачку тврдоглавост и фанатизам, ез којих и
сваки други, имало далековиднији, о јективнији,
критичнији и скептичнији дух поклекнуо у спровођењу
смеле и тешке ор е с моћним Римом.

Лутер се о разовао у лајичким заводима у Мансфелду и

Магде ургу, а од 15. године у Ајзенаху, што је, по
мишљењу многих историчара, развијало и утврђивало
код њега лајички појам о свету и омогућило његов став
који ће у зрелим годинама узети као орац за права
лајика против црквене хијерархије.

Ова дечачка промена места и школе није одмах значила

и промену тешког живота на оље. Кад је постао ђак
латинске школе у Ајзенаху, морао је као улични певач
по ожних песама просити свој горки свакидашњи хле .
Ово певање као и немачке по ожне песме које су певали
верници заједнички у цркви у Ајзенаху нису могле
остати ез срећних последица на овог доцнијег творца
немачки црквених песама и мелодија као важне полуге
немачке служ е Божје и немачке народне цркве. Али,
већ за годину дана осмехнула се срећа 16-годишњем
певачу, јер га је узела у кућу и з ринула огата племићка
Урсула Кота (). Као и иначе у овој краткој студији

6
нећемо нити можемо узимати ни у овом питању став
према контроверзним мишљењима о природи њене
"чежњиве наклоности з ог његова певања и срдачне
молитве" нити према различним о јашњавањима ове
сентенције коју је Лутер од ње научио: Нема драже
ствари на земљи од женске љу ави, ко је може да има.
Ускоро, са 18 година, 1501, ступио је Лутер на
универзитет у Ерфурту на филозофију. Материјални
положај његова оца поправио се: постао је нешто
имућнији предузимач. У Ерфурту је Лутер до ио
наредне године акалауреат или матуру, а три године
доцније титулу магистра. У то студентско до а
одликовао се вредним проучавањем латинског језика и
хуманистичким студијама спријатељивши се с младим
хуманистима, осо ито с Кротом Ру еаном. Није ио туђ
ни оној веселој страни студентског и хуманистичког
живота: веселом друштву, музици и песми, ведрим
задовољствима живота која вежу за овај свет. Али, ни
пагански дух хуманизма с његовом љу ављу за земаљске
идеале човека ни упознавање Хусова учења није могло
потиснути ду оки немир младића и страх за спас душе,
те ду оке изворе Лутерове младићке религиозности. Те
честе депресије страха проду ила је нарочито смрт
једног пријатеља у дво оју и смртна опасност кад га
замало није гром у ио приликом једне олује, те је
учинио завет Богу, аш кад је завршио филозофске
студије и имао да отпочне правне 1505. Опростивши се с
пријатељима уз свирку и песму, отпраћен је са сузама до
капије августинског манастира у Ерфурту. Ту је две
7
године доцније положио калуђерски завет доживотне
покорности.

Са свом страшћу своје снажне природе Лутер је у тој

по ожној средини тражио умирење и спас душе строгом
покором и претераном аскезом, студирајући, гладујући,
испаштајући и мучећи тело дењем до есанице и готово
до душевне растројености. Није нашао мира као ни
већина верника у јаким изразима молитве и по ожних
радња. Ритуална по ожност тога времена узимала је
огромне размере. Повећавао се све више рој цркава и
свештеника. У Келну, престоници над искупа
из орника, читало се дневно хиљаду плаћених миса. У
Хам ургу је ило сто удружења у којима је сваком члану
ио о ез еђен удео у до рим делима, молитвама и
мисама свих других чланова. Молитве и по ожна дела
конкретизирана су као нека монета и удруживана као
неки удеонички капитал. Келнска ратска заједница 11
хиљада девица скупила је капитал од 6455 миса, 20
хиљада круница итд. Уписнина у ова удружења износила
је 11 хиљада оченаша или на рате од годину дана сваки
дан по 32 оченаша. На велико су скупљане колекције
моштију светаца, које су привлачиле гомиле поклоника и
пуниле црквене и државне касе. И Лутеров главни
заштитник и један од првих лутеровских владара
Фридрих Мудри Саски одавао се овој претераној
ритуалној по ожности. Имао је 5005 реликвија од којих
је свака давала по 100 дана опроста за душе у
чистилишту. Ал рехт Брани орски, заштитник
8
хуманисте витеза Улриха Хутена, имао је 8933 реликвије
и 42 целокупна тела с вредношћу од 39 милиона година
опроста. Међу реликвијама је ило сламе из колевке
Исусове, комадића Исусових пелена, Богородичине косе,
гранчица од горућег грма Мојсијева и сл. Тражила се
не еска протекција преко Исуса, мајке Марије, а е Ане,
светаца.

Како је сам се е мучио у манастиру, описао је Лутер

доцније индиректно (, 1518.), са можда нешто
једнострано задржаном успоменом само на муке ез
икаквих пријатних доживљаја.

Не мора се ово душевно незадовољство, својствено не

само Лутеру, тога до а, о јашњавати, како је учинио
чувени медиевиста архивар свете столице доминиканац
патер Денифле у свом сензационалном, ученом али не и
непристрасном делу о првом развитку Лутера (1904),
којим је, почетком овог века, уз уркао и учени свет и
јавност. Денифле је и сувише подвукао човечанске
сла ости које су, као и све код Лутера, иле такође јаке:
да је волео до ру чашицу и своју супругу ившу
калуђерицу и до ру домаћицу Катарину Бора, да је грдио
папу и калуђере поганим речима људског измета, да је
сам признавао (као нпр. у својој 52. години 1535. у
коментару апостолске посланице Галаћанима) да су га у
то манастирско до а мучиле путене пожуде () и старости
(). Денифле је о јашњавао сву Лутерову теологију и
њене тешке последице његовом олесном сексуално

9
прејаком природом коју је читао чак и у његовој
физиономији. У рзо је дошло велико дело у 3 свеске
језуите Хермана Грисара (1911-1912) о јективније, те је
потиснуло Денифлеово рушење Лутера. Претерано је тај
општи душевни немир тога времена о јашњавати код
Лутера тајном сензуалношћу и психоаналитички
олесним потискивањем природних сексуалних нагона у
потсвест и његовом изразу libido давати оно значење у
којем га данас употре љава модерна Фројдова теорија.

Ниједан противник Лутеров није никада изнео никакву

конкретну оптуж у на моралност његова живота у
манастиру. Схваћене и у том неповољном смислу, те
страсти о којима се знаде из доцнијих признања самог
Лутера, иле и човечанске и разумљиве. Али, Лутер је
као те путене страсти наводио: зле нагоне, ли идо,
љутњу и мржњу, дакле опште сла ости човечанске
природе а не специјално сексуални инстинкт. Та његова
сопствена психоанализа има више значај престроге
аутокритике него констатације патолошких путених
пожуда у фројдовском смислу. Уосталом таква ђаволска
искушења имали су и свеци, а Лутер је ио и остао
човек, па се ипак одупро тим сла остима. У тим тешким
душевним мукама помогао му је старешина августинског
реда Штаупиц саветима у духу мистицизма, другог,
суптилнијег и духовнијег, више филозофског о лика
средњевековне по ожности, насупрот механичкој
по ожности о реда и дела. Упутио га је да скромно
очекује спас од милости Божје а не охоло од својих
10
по ожних заслуга. Тим је Лутер прелазио из мртвог
формализма схоластике у живу осећајну мистику, с
њеном мисаоном по ожношћу и искреним моралом.

Из аскетског живота отргнут је дужностима које му је

ред поверавао. Од 1512. ио је доктор теологије.
Проповедао је и предавао на универзитету у Витен ергу
о Светом писму у духу мистике. Тај рад, у том духу,
водио је Лутера из пустињског очаја схоластичке
црквене по ожности к животворном извору верског
окрепљења и моралног умирења: к Светом писму. Из
овог првог периода сачувало се врло мало Лутерових
списа. Утолико је сензационалније ило кад је
страс уршки професор Фикер 1899. открио његове
коментаре о Павловој посланици Римљанима, о којој је
предавао 1515-1516, дакле уочи почетка реформације.
Тај извор је дао Денифлеу оружје у руке, да докаже
противречности и нетачности Лутерових доцнијих
причања, која су за ележили његови ученици у његовим
чувеним "Говорима код трпезе" и он сам пред смрт у
једном ауто иографском Осврту () из 1845. Показало се
како су доцнија Лутерова причања о том његовом
католичком периоду делатности ила инспирисана
његовим доцнијим непријатељством према католичкој
цркви. Али, из очуваних његових списа из првог периода
може се видети и главна мисао његова живота: Главно је
верска реформа, а црквена реформа, ако се хоће. Наука
је већ прошла преко старог схватања да је Лутер основао
свој покрет на тежњи да уклони црквене злоупотре е.
11
Не нашавши мир душе у ӣо ожнос и ела, његова
плаховита природа отишла је у другу крајност. Спас
душе је нашао само у ӣравој вери. Од ацио је
средњевековно поносно уверење да се човек може спасти
личном иницијативом, својим до рим делима, и са
страшћу и непоколе иво је прихватио мишљење да се
сла и грешни човек може спасти само Божјом милошћу
и помоћу саме вере у ту милост. Сву његову нову
теологију прожимаће основна мисао да само вера, ез
икаквих црквених радња или до рих дела, спасава
човека. Врхунац драстичне формулације постигла је та
наука у његовим често цитираним речима у писму
једном од првих и доживотних сарадника младом
Меланхтону (1. августа 1521.): Буди грешник и греши
јако, али јаче веруј... Довољно је што смо познали кроз
огатство славе Јагањца Божјег, који укида грех света, од
Њега не одврати нас грех, па кад исмо се хиљаду пута у
једном дану проституисали или кад и хиљаду пута
у или.

Овакво мишљење морало је рушити све темеље

римокатоличке цркве и сва средства њене власти и
утицаја над људима: свете тајне и до ра дела,
свештенички позив. Спасење је човек могао стећи само
вером, а веру само својим личним у еђењем ез
посредства цркве и свештеника. У свом апостолском
заносу Лутер одмах није предвиђао последице које су га
морале одвести из католичке цркве. За време једног свог
оравка у Риму, у прво, своје по ожно, до а, од краја
12
децем ра 1510. до краја јануара 1511., осећао је да и
по ио кад и могао све који су ма и једним словом или
непослушни папи. Кад је у њему настала реакција,
нападао је папу као Антихриста.

Не предвиђајући последице, отворио је Лутер други

период свог живота као еванђеоски проповедник, као
оснивач реформације истакнувши на цркви у Витен ергу
31. окто ра 1517. својих латински писаних 95 теза у
којима је на основу Светог писма устао против давања
индулгенција тј. опроста црквених казна и казна у
чистилишту.

Није ило новина узети Свето писмо као основицу вере.

То су радили пре Виклиф и Хус. З ог те исте основе
слагало се Лутерово учење, у главним линијама, с
учењем ових претходника. Тражити основни извор
сазнања и вере одговарало је и хуманистичком духу
времена које је оживљавало антички дух и античку
мисао из првих извора. Краљ хуманиста Еразмо
Ротердамски поставио је правило: Проповедати Христа
из извора (). Али, хуманисти, као научници с
о јективношћу и скепсом, нису могли постати верски
реформатори. То су могли постати само фанатици своје
вере, апостоли. Нови век хуманизма и ренесансе открио
је за орављене културе и континенте па је открио и
затрпани непресушни извор вере: Свето писмо.

13
Нова штампарска индустрија прихватила је ширење ове
популарне књиге. Већ је ило 20 пуних и 400 скраћених
издања Светог писма. Пре еванīеличкоī ӣокре а јако се
раширило чи ање Еванђеља, Би лије. Сачувана је
поуздана вест да ју је један сељак знао напамет и
расправљао по њој, пре него су се по њеним идеалима
сељаци по унили. Штампари су препоручивали да се
што више чита Свето писмо. Узимајући Свето писмо као
основицу свему веровању, Лутер је дао израза већ
раширеној тежњи.

Међу хуманистима и привредницима владало је, такођер,

огорчење што папска курија извлачи разним фискалним
мерама огромне суме новаца из Немачке као таксе за
потврду црквених старешина, за до ијање високих
црквених положаја, за ратове против Турака, за
индулгенције и слично. Тако је за првих седамнаест
година 16 века ило расписано пет опроста у Немачкој.
Над искупија у Мајнцу задужила се ила много
плаћајући таксе папској курији з ог учесталих промена
на над искупској столици тога времена. Над искуп
Мајнца Ал рехт Брани орски начинио је ио дуг од
34700 дуката код анкарске куће Фугера, док је постигао
тај положај и диспенс, што је за тај положај ио премлад
са 23 године и док је до ио дозволу да споји у својој
власти, још једну над искупију и једну искупију.

Папа Лав дао је иницијативу па затим је издао и улу

над искупу Мајнца, овлаштењем да готово у половини

14
Немачке дели опрост под условом да половина прихода
иде папи за градњу цркве св. Петра у Риму, а друга
половина над искупу. Проповеднике опроста
доминиканце пратили су анкареви агенти и одмах
инкасирали половину од над искупове суме за отплату
дуга Фугеровој анци. Проповедници су преплавили
земљу славећи у проповедима то до а милости и
описујући сликовито страшне муке јадних душа у
чистилишту које њихова род ина може лако осло одити.
Покајање спојено с милостињом, прилогом цркви или
којим другим до рим делом омогућавало је вернику да
до ије опрост од временских казни. Неук народ је то
схватао као опрост од греха. Многи проповедници
опроста нису га о том разуверавали. Чак се главном
проповеднику доминиканцу Тецелу приписују речи: Док
пара у кутију звекне, душа искочи из чистилишта. ().

У својих 95 теза Лутер је по ијао индулгенције, тј.

до ивање опроста помоћу до рих дела и позивао је, по
тадашњем о ичају, на јавну дискусију све који и хтели
да оспоравају то мишљење, али нико се није јавио за
дискусију. Тезе се нагло раширише. Преведене су и на
немачки језик и о јављене и у штампи те су одјекнуле
као звоно на уз уну. Дух реформе споји се с духом
хуманизма и ренесансе у велики покрет за сло оду.
Немци оживеше.

Супарници августинског реда и ватрени орци против

јеретика доминиканци оптужише код папе Лутера

15
жестоко за јерес. Дуго се у науци нетачно мислило да је
Лав потцењивао ту опасност. Папа је предузео да га
ауторитетом цркве натера да се одрекне својих теза, а
Лутер је тврдоглаво тражио нека га увере Светим
писмом. Свето писмо је ило непро ојни зид иза којега
је Лутер непоколе љиво стајао. Што се више осећао
ез еднијим за овим моћним зидом, све више се
удаљавао од других извора вере: учења светих отаца,
концила и папа, и све више је порицао спасоносну моћ
делима и ограничавао се само на веру, основану једино
на Светом писму. Неустрашиво, упорно, неуморно стоји
он у овом периоду моћан, ор ен, виолентан, како га је
наскоро овековечио славни сликар реформатора Лука
Кранах. Да не западне у ватрене чељусти римског суда,
као Хус и други претходници, штити га рука моћног
кнеза из орника Фридриха Мудрог Саског, с којим су
морали рачунати и папа и цар. Новија историска
истраживања су доказала да је Фридрих Мудри рано
прихватио Лутерово учење и од ацио омиљене
реликвије, тако да су га неки назвали чак првим
Лутеровцем. У диспутацијама и резолуцијама о опросту,
у проповедима о разним светим тајнама уверава Лутер
папу и хришћанство да је његово схватање хришћански
исправно. Ни папин легат кардинал Кајетан, ни
посредник Милтиц, ни противник професор Ек не могу
га склонити да се одрекне свог уверења, те папа улом од
15. јуна 1520. осуди његову науку, а његове списе да се
спале.

16
Лутер, тада, 1520., развија у ри велика сӣиса програм
реформације. У спису, на немачком језику,
„Хришћанском ӣлемс ву немачкоī наро а о ӣоӣравци
хришићанскоī с ања” руши три зида романиста: начело
да је духовна власт над световном и да једино папа има
право тумачити Свето писмо и сазивати конциле. Нема
разлике између свештеника и лајика. Ко год је
хришћанин, ио то о ућар, ковач, сељак, јест одмах и
свештеник, искуп. Магарица Балам ила је мудрија од
Аврама, па кад је Бог могао говорити кроз магарицу
против пророка, зашто не и могао говорити кроз
по ожног човека против папе?

Колико је морало ити задовољство за имућније и

поносније пургере што је свештеницима оспорен
изузетан виши положај! Колико се морало про удити
нада код млађе световне интелигенције да ће моћи
потиснути теолошку интелигенцију и са до рих
свештеничких положаја, како ју је већ ила потиснула из
државне и самоуправне служ е! Како ли су тек пожудно
гледали лакоми кнезови на огромна црквена имања!

У том спису је, даље, изражено огорчење на финансиске

мајсторије којима папа и кардинали исисавају Немачку
горе него икакви Турци, мислећи да ће „луди Немци”
увек остати преисподње удале. И у овом, као и у
доцнијим списима, Лутер кад тражи реформу цркве,
оперише немачким примерима и немачким националним
потре ама тако да се види да је њему једина рига

17
немачка црква и заштита немачке земље од финансиског
исисавања. У овом спису позива немачку нацију,
искупе и кнезове да заштите народ од дивљих вукова у
овчјој кожи. Кад су кардинали, горе него икакви Турци
упропастили Италију (), долазе на Немачку да учине исто
то. Зато постављају и немачке кардинале да пљачкају
"пијане Немце" и да живе као краљеви у Риму. Луди
пуни (угојени) Немци () морају трпети. "Како долазимо
ми Немци до тога да морамо трпети такву пљачку,
гуљење нашег имања од папе? Кад се краљевина
Француска од ранила, зашто се пуштамо ми Немци тако
да нас праве удалама? (). Немачка нација, искупи и
кнезови тре а да штите земљу од тих дивљих вукова,
римске лакомости и раз ојничке столице.

Као и често доцније, ( 1524.) заступа Лутер већ и у овом

спису ситно уржоаски и аграрни привредни став против
раскошног одела и шпецараја, за које потајни
раз ојници трговци извлаче Немцима новац у
иностранство те и тре ало да то немачка нација
за рани. Фугери и друга велика капиталистичка друштва
и задуживање на камате велика су несрећа за немачку
нацију. Више и ожански ило умножавати
пољопривреду и смањивати трговину. Иначе, о раћaјући
се племству, мисли Лутер не само на витезове него и на
кнезове и на „племениту младу крв” цара Карла.

У другом великом спису из те године: „О вавилонском

сужањс ву цркве ӣрелу иј” он радикално од ацује

18
индулгенције називајући их неваљалством римских
улизица, а папство вавилонским краљевством и
Нимродовом силом. Ту од ацује седам светих тајна и
задржава само три: крштење, покајање и причест. Црква
је многим својим установама деградирала вернике као у
вавилонско сужањство. И лајици тре а да до ивају
причешће под о а вида, право тело и крв Христову.
Интересантан је у овом спису његов став о раку: за
неразрешивост, али са правом жене на пород, макар и
помоћу споразумне дискретне игамије или
до ровољног развода.

У трећем спису: Посланици Паӣи Лаву о сло о и

хришћанина изражава он папи најлепше жеље, али
напада нехришћански двор, кужну столицу, његове
ласкавце, међу којима свети отац седи као овца међу
вуковима, као пророк Данило међу лавовима. Будући да
се римском двору не може помоћи, он му је отписао:
З огом, драги Риму, нека ту смрди, што смрди, па је
хтео код куће помоћи Светим писмом. Затим излаже
акцију Ека, Кајетана и сву историју посредовања па
затим у једној малој студији о разлаже мисао да само
вера ез икаквих других дела чини човека по ожним и
праведним. То је унутрашња сло ода човекова. З ог
таквог става Лутеру се спочитавало не само с католичке
него и с протестантске стране да је оснивањем етике
само на веровању стварао квиетизам, фатализам и
индиферентност за хуману активност. Прелазећи на
питање спољашње сло оде хришћанина, дотиче се Лутер
19
већ у овом раном делу тог приговора, да човек онда не
мора ништа радити, ако се само вером може спасти. То
и тако ило, каже Лутер, кад и човек могао ити само
унутрашњи, духовни човек. Али човек живи телесним
животом на земљи и мора се помоћу дела, поста, дења и
умереног реда покорити унутрашњем човеку и вери. Кад
је душа чиста вером, жели да је све па и њено тело тако
чисто. До ар верник не постаје до рим делима ољи,
нити до ра дела вреде ако неко претходно не верује и
није хришћанин. До ра дела не чине до рог човека нити
зла злог, него до ар човек чини до ра, а зао зла дела. Ко
је ез вере, не могу га до ра дела учинити лаженим
нити га зла дела учинити проклетим. Него неверовање,
које човека чини злим, оно чини зла и проклета дела.
Хришћанин не живи у се и него у Христу вером и у свом
лижњем љу ављу. То је права духовна хришћанска
сло ода, која срце осло ођава од свих греха.

У овом спису креће се Лутер у духу мистике спајајући

две контрадикторне мисли св. Павла: Хришћанин је
сло одан господар над свима стварима и никоме
неподложан; и: Хришћанин је покоран слуга свих ствари
и свакоме подложан.

Лутер је спалио папину улу о изопштењу (10. децем ра

1520.) и моћан вером изашао је 1521. пред државни
са ор у Вормсу, о ичан калуђер пред сјајни скуп
највећих сила католичког света: цара Карла, императора
светог римског царства немачке народности и краља

20
моћне католичке шпанске империје, папиног легата и
немачке кнезове. Запрепашћен првог дана, моли
одгађање. Сутрадан, он је већ одлучан претставник оног
одушевљења које га је као новог Мојсија или Павла,
пратило на путу кроз немачке земље до Вормса.
Спреман је и на суд ину Хуса. Не оји се да нову
сазрелу идеју сло оде личног у еђења, нововековну
идеју индивидуалне сло оде и сло оде савести и немачке
народне сло оде супротстави моћним средњевековним
ауторитетима. Он изјављује на са ору 18. аӣрила 1521.:
да не може ишта да порекне јер и то ило против
његове савести. Његова сло ода савести је значила
личну преданост ез посредника у служ у Божје речи,
али је то ила крилатица којом су се одушевили сви
редови, сваки са својим идеалом. Сло одна немачка
црква је идеал његов, идеал Хутена и немачких
патриота, - Тврди град нам је наш Бог, певао је доцније
Лутер ор ену песму реформације, песму вере и
самопоуздања. Јемац његове личне ез едности није
само царско писмо, упркос којега је некад Хус страдао,
него уз уњени народ и лиски Е ерн ург, тврђава вође
витезова Сикингена, из које је хуманиста витез Хутен
раз ацивао нападаје и претње папистима. Али,
најпоузданији заштитник му је саски кнез Фридрих
Мудри Саски, који инсценира да Лутера на повратку из
Вормса оружани људи ухвате и одведу у замак Варт ург,
где је провео под именом витез Ђорђе десет месеци до 1.
марта 1522. Међутим је цар издао вормски едикт од 8.
маја 1521. којим је Лутер стављен ван закона. Папа га је
21
такођер дефинитивно искључио улом сходно
пређашњој ули од 1520.

До ровољна Лутерова интернација на Варт ургу у

свежем ваздуху уз песму птица ила је од нео ичне
користи за реформацију, јер је дала Лутеров превод
Светог писма на немачки језик каквим се служила саска
канцеларија. (Нови завет, о јављен у септем ру 1522.,
цело Свето писмо 1534.). Реформација је до ила
најмоћније народно оруђе, а немачка култура свој
књижевни језик. Одатле он пише и шаље поруке, не
правећи никаква компромиса у ор и за пуну Истину,
ор ен на врхунцу свог идеализма.

Напољу се наставља ор а и изграђивање нове теологије.

Његов пријатељ Карлш а темељито аргументира за
свеш енички рак, пре него га лично спроведе у пракси.
Лутер је, већ 1518. изјавио да је то о есвећење. Али,
размишља, оцењује и најзад закључује да калуђерски
завет спада у ред до рих дела којима се тежи за
лаженством, па га тре а од ацити као и друга до ра
дела. Слично еволуира о причешћу под о а вида и о
служ и Божјој.

Иако је вођ ишчезао, војска верника наставља жестоку

ор у и примењује верске погледе у праксу. Лутер је
противан уни, противан акцији масе, „” има да ћути.
Али, ако власт спроведе промену, то није уна, Пошто су
власти федеративне, то се и реформација може

22
спровести само федеративним путем. Сам Лутер није
тада ни мислио организовати нову цркву. Не тре а
видљиве цркве! Не тре а царине на мисли! Тре а само
проповедати Реч Истине!

Али, живот је тражио конкретан о лик организације,

примену идеја у животу и стварности. Сад настаје суко
између теорије и праксе, у којем су многи видели
Лутерову контрадикцију или демантирање се е, чак
издају. Кад су поједини сталежи хтели да начело нове
еванђеоске сло оде примене да уном освоје нека права,
дошли су у суко с еванђеоским начелом: Свака власт је
од Бога, покоравајте се власти, које је Лутер строго
одржавао.

Радикални елементи покушавали су мењати политичко и

социјално уређење према својим погледима. Тома
Минцер и другови проповедали су анархизам и
комунизам. Приступио им је и Лутеров сарадник др
Карлштадт. Нови пророци су пустошили цркве, поново
крштавали одрасле, и у мистичној вери остваривали
царство Божје на земљи. Сиромашна маса се
узнемирила.

Сикинген, Хутен с витешким сталежом покушали су да

ратом ојачају свој политички положај, али тај покрет
средњевековне реакције пропао је под ударом модерне
ратне и државне организације кнезова (1522-1523). Иза
њих су се дигли радикални револуционарни елементи.

23
Пред том револуционарном опасношћу почели су се
коле ати имућније и просвећеније Лутерове присталице.
Одмах су се показале опасности што су масе осло ођене
од стеге једне верске организације, а нису о ухваћене
неком другом. Увиђала се прека потре а да се организује
нова црква. Ти немири су још више оправдали ор у
католичких кнезова против лутеранства.

Лутер је из свог скровишта слао одлучне поруке против

унтовних радикалних покрета, лично долазио и најзад
сасвим се вратио да их суз ије. У посланици () с почетка
1522. године поручивао је, између осталог, да никаква
уна није права ма како праву ствар имала. Зато је
успостављена власт да казни зле и заштити честите, да и
се спречиле уне. Ту је изјавио да ће увек ити против
унтовника макар и имали право, а за нападнуте ма како
имали неправедну ствар. Он је најдоследније заступао
хришћанско начело пасивне покорности власти. У
сермону "Колико се дугује послушност светској власти"
од 1523. године он дели духовну и световну власт, прва
чини човека по ожним, а друга ствара спољашњи мир и
рани од злих дела. Једна ез друге није довољна на
свету. Влада свештеника и искупа није старешинство
или сила него служ а и звање. Хришћанима влада вера, а
који не верују, нису хришћани те спадају под световно
царство да их мачем и спољном владом натера и њима
влада. Владари су о ично највеће удале или најгори
лопови на земљи. Стога тре а од њих увек ити на
најгоре спреман и мало шта до ро од њих очекивати
24
осо ито у ожанским стварима. Јер то су Божје
апсанџије и џелати и Његова ожанска срџ а служи се
њима да кажњава зле и да одржава спољни мир. Велики
је господин наш Бог! Стога мора и тако племените
високо лагородне огате џелате имати.

Па тре а ли се унити против тих неправедних и

свирепих деспота, тирана који тлаче хришћане? То и
ила лудост и грех. Те проклете владаре Бог хоће тако.
Власти се не тре а одупирати силом него сазнањем
истине. Ако се о рати, до ро је, а ако не, онда трпиш
неправедно Бога ради. Против стране власти, ако неће
споразум, рани се силом против силе. То је хришћанско
дело љу ави, да непријатеље по ијеш, попљачкаш,
попалиш. Ту вреди реч. Бог помаже најјачег. Христос
није за ранио мач као ни рак него их је потврдио,
премда сам није носио ни мач нити се женио. Сила и мач
су Божја служ а, па и џелати и јуристи и друга агра
могу ити хришћани и лажени, служећи не се и него
праву, као што други људи раде други занат.

Лутер је и другим списима и другим приликама

конзеквентно проповедао хришћанско начело пасивне
покорности власти - Gehorsam gegen die Obrigkeit. Више
су револуционарни елементи реформације издали
Еванђеље него што је Лутер издао националну
реформацију. Он је остао конзеквентан начелу:
реформација на основу Светог писма. Зато, кад су се
сељаци по унили и у програму од 12 чланака тражили

25
еванђеоску сло оду и олакшање феудалних терета,
Лутер у једном спису ( 1525) приписује узроке те уне
кнезовима и господи, осо ито заслепљеним искупима и
есним поповима и калуђерима, што есне против
Еванђеља, гуле и пљачкају те се њихов ес не може дуже
трпети. Од ија оптуж е да је то плод његова учења, јер
се он орио против уне и препоручивао покорност чак
и њиховој тиранској власти. Луду масу су уз унили
лажни пророци, непријатељи и Лутера и господе. Нека
покушају на леп начин умирити сељаке да се не запали
сва Немачка. Сељачки чланци су праведни. Тре ало и
да господари ограниче свој раскош да и нешто и
сиромашном човеку могло остати.

О раћајући се затим сељацима заступа, у главном, права

власти. Само у споразуму с влашћу могу постављати и
издржавати свештеника. Захтев да они располажу
десетином значио и праву пљачку и крађу. Хоћете ли
давати и до ро чинити, то чините од свог имања.
Укидање сељачког ропства противило и се старом и
новом завету. Не може светско царство ити ез
неједнакости личности, ез господара и ро ова. И ро
може ити хришћанин и имати хришћанску сло оду исто
као заро љеник или олесник, који су хришћани али не
сло одни. Економске и пореске жеље чланака остављао
је Лутер правницима на решавање. То се ништа не тиче
хришћанина. Хришћанин пушта нека та тлаче, гуле и
пљачкају, јер је мученик на земљи. То могу хришћани

26
тражити само по људском праву, а не по ожанском које
им налаже да морају трпети и само се Богу жалити.

По уњени сељаци и њихови проповедници нису тако

схватали хришћанску сло оду као потпуну пасивност и
покорност и отпочели су уну паљевином, пљачком и
у ијањем спахија. Придруживала им се и градска
сиротиња па и неки сиромашнији или ам ициознији
племићи.

Шта је могао урадити Лутер са својим германским

појмовима дисциплине, контрареволуционарне
конзервативности и хришћанске пасивности? Овај
сељачки син размануо је огорчено својим списом
„Про ив раз ојничких и у илачких сељачких че а” које
есне као есни пси и заслужују смрт душе и тела, јер су
се заклели власти на верност према Божјој речи: Подај
цару царево и свака душа да се повинује власти, и
заклетву су прекршили, затим јер се уне, пљачкају и
гра е. По уњен човек је као есан пас кога тре а у ити
да он те е не у ије. Не помаже им позивање на то да су
све ствари сло одне и заједничке и да смо сви једнако
крштени, јер у новом завету не вреди Мојсије него
Христос који нас ставља с телом и имањем под цара и
световно право. Крштење не чини тело и имање
сло одним него душе, нити Еванђеље чини заједницу
имања. Али наши сељаци хоће туђа до ра имати
заједничка а своја задржати за се е.

27
На крају је позивао господу, нека спасавају где могу а
нека кољу и даве унтовнике гдегод могу.

Тај свирепи став изазвао је многе осуде те га је, по

савету пријатеља приликом своје свад е, у рзо у лажио
„Посланицом о тврдој књижици против сељака” 1525. И
ту није отступио од свог начелног става него је само
исправио нека изопачавања својих мисли. Потсетио је да
и се многе хиљаде сељака спасле, да се послушао одмах
његов савет и да су први унтовници ударени по глави и
с тим да је спречено ширење устанка, те и то ило
потре но милосрђе.

Тако се показало отворено непријатељство између

Лутера и социјално-политичких револуционара. За њих
је Лутер умро. Вормског јунака заменио је кнежевски
слуга. И тада и доцније он је нападао сваку примену
својих идеја на то поље. Његова еванђеоска наука не
рине се за пролазне земаљске ствари. Хришћанин тре а
да стрпљиво, ез отпора насиљем, трпи неправде и носи
свој крст.

Краљ хуманиста Еразмо и многи хуманисти који су га с

почетка помагали разишли су се с њим. Разлаз између
Еразма и Лутера извршен је полемичним списима о
основном догматском питању: Еразмовим списом О
сло оди воље 1524. и Лутеровим О ропству воље 1525.
Лутер није признавао хришћанску тезу да човек има
сло одну вољу, па конзеквентно и да је одговоран за

28
своја дела него да зависи од Божје милости.
Реформација се тако разишла с хуманизмом који је,
углавном, остао у крилу католичке цркве.

И у односу према Јеврејима Лутер је прешао из једне

крајности у другу, из католичке универзалности у
националну искључивост. У првим годинама
реформације (1523) препоручивао је да се с њима
ратски поступа и да им се пусти сло ода рада. У својим
последњим списима, осо ито у спису „О Жи овима и
њиховим лажима” напао их је својим жестоким
речником с најтежим антисемитским аргументима,
тражећи да се натерају да „у зноју својих носева”
зарађују свој хле или иначе да се протерају. Кад је
од ацио широки козмополитски римски оквир, којим се
у свима прогонима до данашњих дана Јевреји хумано
узимају у заштиту, Лутер је и у овом питању усвојио ужа
немачка схватања, која су изазивала не само у 14. веку
него и у његово време прогоне, протеривања и
спаљивања Јевреја по Немачкој.

У том хаосу идеја и покрета увиђавнији су тражили да се

организује нова црква. Лутер се дуго опирао, али је
морао попуштати стварности, под притиском својих
присталица. Тако је издао спис о Немачкој служ и
Божјој 1526, о ӣричешћивању 1528 (под о а вида ез
исповеди), велики ка ихизис 1529. Лутер је развио и
немачку црквену песму, важан саставни део немачке
литургије.

29
Лутерова реформација се све више формирала као
покрет реда и законитости. У о јашњавању Десет
Божјих заповеди, Сим ола вере и Оченаша у Малом и
Великом Катихизису улива се верницима хришћанско
начело покорности и грађанских врлина врло одлучно
тако да се човек не може отети утиску да је та етика
морала знатно учествовати у израђивању смисла за
дисциплину, рад, солидност, поштење и културно
понашање, које врлине одликују Немце и друге
протестанте свих друштвених редова. Хришћански
консервативан и патријархалан, Лутер у својој етици
проповеда да се поштује политичко и социјално
уређење, јер га Бог даје: наиме како власти тако и
сталешко уређење и неједнакост.

Такву протуреволуционарну реформацију прихватише

конзервативне силе, у првом реду кнезови. Поче се да
организира „војнички и ӣоли ички ӣро ес ан изам”,
како га назива Ранке, лојални протестантизам немачког
духа. Пролазно земаљско уређење остављао је Лутер
земаљској власти. Кнезови уведоше Лутерову служ у
Божју и организацију цркве. Они и реформацију
прогласише унутрашњом ствари Немачке, дакле
државним политичким питањем. З ог непрестаних ор а
с Француском и с Турском цар Карло V није могао да
одлучно прогони Лутеров покрет. Ипак је на државном
са ору у Шпајеру 1529. за рањено даље ширење.
Евангелици протестоваше против тога, од чега до ише
име протестанти. Годину дана доцније на аугз уршком
30
са ору предложене су основе евангеличког веровања у
ауīз уршком Верују, које је помирљиви Меланхтон
израдио с одо рењем Лутеровим. Тако постаде
аугз уршка конфесија. Само је Свето писмо извор вере,
а не свети оци, традиција и концили. За спас душе
потре на је само вера, а не до ра дела. Признају се само
две свете тајне: крштење и причешће под о а вида
једнако за све верне као право тело и крв Христова.
Служ а Божја на народном језику састоји се од
проповеди, молитве и песме. Од ачени су постови,
завети, хаџилуци, поштивање светаца, манастири и
калуђери. Свештенике именује општина или држава и
смеју се женити.

Лутер је оживео Христово не еско царство, на другима

је ило да се рину за земаљско уређење. Он је дао тип
протестантске пасторске породице, прешавши после
дугог коле ања преко цели ата и прекршивши двоструко
завет: женид ом с калуђерицом, љупком и до ром
Катарином Бора. Окупљајући ученике око трпезе, он им
је говорио, а они су по ожно ележили и сачували те
његове „Говоре код трпезе”, пуне практичне мудрости,
духа и хумора, израз немачког уржоаског типа: са
солидношћу, осећајем дужности и самопоуздањем, типа
још припростог и неуглађеног, с уметничким смислом
само за музику. Било је у домаћинству и оскудице и
Катарина је протестовала: Господине докторе, не учите
их есплатно! Савременици су се много шалили с овом
његовом касном женид ом, а он је одговарао фриволним
31
досеткама и сировим изразима о својим рачним
приликама. И нарочито је истицао у том инат према
кнезовима и искупима. Грлећи ез женирања своју
„царицу Кету” и децу, он постаје угојени уржуј, весео и
дарежљив. Лутер све о илније једе и пије, како каже:
упркос ђаволу. И узвикује толико нападане речи. Ах, кад
их могао смислити какав огроман грех да преварим
ђавола! А раз орити Меланхтон је уздисао: - Кад и
Лутер само ћутао! А Лутер је говорио те простим
изразима, гру им језиком и дрским мислима несвесно
из ацивао испод свести све сумње, сав страх и нејасни
притисак савести. А светска поузданост му се све више
утврђује лојалним начелима: Старешине се називају
оговима јер су намесници Божји. Светски владари су
огови, маса Сатана! Владарева власт је делегирање
ожанске власти. У овом периоду Лутер не пише више
латински него само немачки, он мисли само немачки. И
што даље, све увереније је он претсказивао лиски
долазак Страшног Суда и папу називао Антихристом.

Већ у великом спису О вавилонском сужањству цркве из

1520. године давао је Лутер широко право жени на
пород, чак и ван рачним путем у споразуму с мужем,
иначе новим раком и екством у скривено место, јер
шта се друго може саветовати оној коју мучи упорна
опасност страсти (). Чак је и игамију претпостављао
разводу. Тако је с Меланхтоном одо рио и игамију
протестантског првака Филипа, ландграфа хесенског,
1540., под условом највеће дискреције. На ту одлуку
32
утицао је много опортунизам, да и се овај моћни кнез
одржао на протестантској страни. Последица је ила
о рнута, да је Филип, ојећи се цареве казне за тај
злочин, прешао на цареву страну. Лутерово одо равање
полигамије, у духу Старог Завета, је уопште највише
нападана сла а страна његове науке.

Тај став реформатора много је осуђиван. Али, код

Лутера је питање рака, као и свака реакција његове
силне природе, отишла од цели ата у други екстрем. Он
је рак схватио као потре ну природну везу, као
основицу политичког, економског, социјалног и верског
живота. Брак, coniugium тј. спајање, постоји не само
међу људима него и међу животињама, иљкама и
рудама. Органи тих природних функција су часни и
лепи, јер одржавају врсту. (). И онда у његовим
Говорима код трпезе за ележене његове чувене масне
шале, о којима су се водили дуги спорови, а које се, као
и други весели друштвени вицеви, не даду ван такве
ситуације поновити. И у том не тре а сметнути с ума, да
Лутер није ни претендовао да уде светац. И у том је ио
човек, немачки човек своје природне још непрефињене
маловарошке средине. Сетимо се само да и се и данас
тешко могле јавно репродуковати шкакљиве љу авне
приповетке које је о јавила чак једна жена, његова
савременица, краљица Наргарита Наварска, или вицеви и
најумнијих људи у веселом друштву.

33
При крају свог животног дела гледали су реформатори
доста скептично на спосо ност масе да се уживи у
суптилну хришћанску мистику лаженства и моралности
кроз чисту веру у Христа и у Еванђеље. Лутерово учење
о предестинацији и непотре ности до рих дела могло је
одвести масе у фатализам, а оснивање покрета само на
идеји могло је изазвати анархију, као што су показали
покрети ана аптиста и других секта с комунизмом и
многоженством. Али, ту је ио опортуни Меланх он
који је Лутерово учење и организацију цркве прилагодио
потре ама живота и немачке стварности, напустио
предестинацију, (од 1535.) вратио потре у личног
покајања верника и тим допунио схватање да је вера
једино средство спасења, додавши, такођер, и потре у
до рих дела. Оснивач и старешина немачке реформације
још је живео, док су његови ученици организовали
његову цркву и прилагођавали његову веру потре ама и
приликама средине и времена. Неустрашив орац против
противника, Лутер је ез протеста примао практичну
меланх оновску еолоīију својих ученика, која је
одговарала потре ама и интересима кнезова и
грађанства, моћних ширитеља његове реформације.
Лутерову реформацију одржала је Меланхтонова црква.
Лутерова непомирљивост против папе-Антихриста
спасла ју је од поновног утапања у римској цркви, а
Меланхтонова компромисност од непрактичне
расплинутости. Радикал и опортуниста су се допуњавали.

34
Лутер је од ио компромис с католичком црквом и
њеним тридентским концилом, па је у рзо умро 18.
фе руара 1546. Последњи спис му је ио: „Против
папства у Риму од ђавола основаног”. Задње његове речи
наде у Бога допунила је једна традиција и речима срџ е
против папе као да је хтела синтетизирати животно дело
овог Немца новога века. Научно формулисана та синтеза
гласила и: вера у Бога и осло ођење немачког духа од
римске црквене власти.

Је ли Лутер у том потпуно успео? Није. Велики део

немачких земаља остао је у власти римске цркве, Немци
су верски поцепани, идејно и интересно закрвљени.
Верска сло ода је ограничена на аугз уршком са ору
1555. начелом: Чија влада, онога и вера. Иноверци су
имали само сло оду да се иселе. Верска поцепаност је
изазвала тридесетогодишњи рат немачких и страних
сила на земљишту Немачке и њено пустошење.

Протестантизам је у ствари црквени национализам,

национална вера и црква; национализовано
хришћанство, прекид с универзалним римским
хришћанством.

То је, углавном, нововековни германски о лик

хришћанства. Много се спорило око мишљења, које је
недавно још заступао и немачки реформирани теолог
Ернест Трелч, да је протестантизам један од оцева
модерне тј. европско-американске културе. Модерна

35
Немачка израђује сада мистичну расну веру место
протестантске и лијске. Место три основице:
Мојсијеве, Христове и природне, задржава нови
националносоцијалистички систем само једну:
природну, национално-расну. Тим је изазвао супротност
и с католичким и с протестантским о ликом
хришћанства у Немачкој. То тотализирање верског
живота Немачке на расној основи може да значи
покушај да се процес национализовања вере спроведе до
крајњих конзеквенција. Тај покушај тотализирања вере
је, дакако, у нераздељивој вези с тотализирањем и
аутархијом свега политичког, културног и привредног
живота немачке нације.

У свом делу „Значај протестантизма за постанак

модерног света” предвиђао је Трелч већ 1928. да
економски развој и структура великих милитаристичких
и ирократских држава води ропству. У скором времену
притиска и назатка сло оде види овај протестантски
теолог као једини ослонац за сло оду у протестантској
основици; верској метафизици сло оде и личног верског
у еђења, у вери у Бога као силу, од које нам долази
сло ода и личност. У тоталитарном униформирању и
тотализирању свега живота Трелч при егава Лутеровом
идеалу пасивне сло оде духа, макар тело и ило у
ропству. Али, тоталитарни систем не оставља ни ту
сло оду, не трпи пасивности него хоће све да активира за
своје циљеве.

36
Да ли ће та нова немачка национална реформација
потпуније успети него Лутерова, моћи ће тек доцнији
историчари да констатују.

37
About this digital edition
This e-book comes from the online library Wikisource[1].
This multilingual digital library, built by volunteers, is
committed to developing a free accessible collection of
publications of every kind: novels, poems, magazines,
letters...

We distribute our books for free, starting from works not

copyrighted or published under a free license. You are free to
use our e-books for any purpose (including commercial
exploitation), under the terms of the Creative Commons
Attribution-ShareAlike 3.0 Unported[2] license or, at your
choice, those of the GNU FDL[3].

Wikisource is constantly looking for new members. During

the realization of this book, it's possible that we made some
errors. You can report them at this page[4].

The following users contributed to this book:

Smart

1. ↑ https://wikisource.org

38
2. ↑ https://www.creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0
3. ↑ https://www.gnu.org/copyleft/fdl.html
4. ↑ https://wikisource.org/wiki/Wikisource:Scriptorium

39