Professional Documents
Culture Documents
Божићне приче
Божићне приче
1
БОЖИЋНЕ ПРИЧЕ
Писац: Милена Мила иновић
Милена Миладиновић
2
О, како лепо говоре звона, о како су им дивне речи које
се чују у разно до а, само тре а човек да их разуме. Јер
му својим тучним језиком сваки пут друго нешто казују.
3
А о Ускрсу? Још се није почела ноћ од дана делити, још
се не указује рујна зора пролетња, кад загрми прва
прангија, а одмах затим зачује се да звона звоне. Тада
о узима човека нео ичан осећај, јер у души му се
приказује, као да ће за који час да васкрсне огочовек,
који је страдао па и умр'о за спас свију људи. И на
звонки глас звона хита сваки у храм ожји, да прослави
највеће славље: Васкрс Бога на крсту разапетог!
4
Само паз’те, шта вас учи
Синак ожји са Голготе!“ (З. Ј. Ј.)
5
срце хоће да нам од туге препукне, те нам глас звона још
жалоснији изгледа, па нам се чини, као да с нама заједно
и звона осећају. Како оно каже песник:
„Тужно с храма
Бруји звоно,
На опјело,
Звони оно
Жаловито јечи ка’ у олу љуту,
Јер некога прати на задњем му путу“.
(„Звоно“ од Шилера у прев. Косановићевом).
6
се поиграју по црним о лацима, кад се склања и човек и
животиња под кров, тада се помешају у ужасну
грмљавину звуци звона, као да и хтела од горе са високе
куле да предузму ор у против муња и о лака, као да и
хтела да разгоне опасну олују и о лачине, а мало опет
после тога, као да моле вишњег Творца, да се смилује на
ратара, који је у зноју лица свога онолике плодне њиве
о радио, па сад стрепи за плод свога рада неуморног.
7
Али која су то звона, која најлепше звоне на свету?
Љу ав по едила.
Напољу дува јак, хладан ветар, и снажно тресе прозоре
на кућама. Пламенови уличних светиљака љуљају се
тамо-амо и изгледају у хладном вечерњем ваздуху још
већи. Људи непрестано иду улицама рзо а на лицу им се
види неко свечано очекивање, а при том на ављају, што
им је још потре но, јер је Бадње вече.
8
„Та то се не може више животом назвати“, шапутала је
она. „Тако даље не може ићи, или-или, ја не могу то
више издржати, немам више снаге“.
9
А он је опет мислио, да ће једном угушити њено
јогунство, те зато и он није хтео да попушта. Реч по реч
и о оје се разљуте и како то о ично ива, рече једно
другом речи, које оље да нису ни изустили.
10
пољупцем и му се о есила о врат, само кад и он дошао,
— али он нажалост не дође никако.
11
пред Божић непрестано ју је питало дете: „Је ли, мама,
хоће ли мала Бога донети тату?“ И кад ју је мати уместо
одговора само тужно погледала, тада је још као мала
мудрица додала: „Да, да, донеће га мала Бога зацело!“ А
највише је тиштала младу жену помисао, да ће Божић
проћи, а муж да јој неће доћи. Како је иначе пре о
Божићу о радовао свакојаким поклонима и њу и дете.
Како ју је топло загрлио, да је мислила од велике среће
умрети. О како су се о оје радовали тим свецима, тим
доиста породичним празницима. А сад ће их сам
провести . .. сам, ез ње и детета, и у тузи. Та и он се
мора сетити минуле среће... Минуле среће?... Код те
помисли текну је нешто у срце.
Бадње вече . . .
12
„Је ли мама .. . је ли мала Бога већ донела тату?...“
Силом ништа.
Летње до а ило. Сено се увелико косило, па и Ђорђе,
младић од својих деветнаест година, изишао је са својом
13
раћом на ливаду. Но могло се приметити, да му посао
не иде од руке, јер и почешће застао и наслонио се на
косу и некуд у даљину гледао. Браћа су опазила његово
застајкивање и замишљеност и ило им га жао, но ипак
не рекоше ништа. Најпосле свршише посао и одоше
кући.
14
како јој је мезимац тужан и невесео, и како нео ично
изгледа. Та како је пре три дана весео ио. Но тада му
отац рече, да га мисли женити. Никада не може
за оравити онај уплашени поглед свога мезимчета,
којим погледа свога оца. А отац тај поглед или није
приметио, или га није разумео, док је њој нежно срце
материнско казивало, да њен Ђорђе страхује од намере
очеве.
„Шта је те и Ђорђе?!“
15
чуло његово тешко дисање.
16
оно дериште! Зато је отац ту, да се рине за њега и срећу
његову. На јесен мора ити сватова. Он мора слушати.
— Тако је од прилике мислио и говорио Ђорђев отац.
„Да се жениш.“
„А ти?“
17
Он ћуташе.
19
синчића, те се вратила својим родитељима. А Ђорђе не
мога издржати у свом селу ез своје Данице. Једног дана
узе он свога синчића за руку и нестаде га из села,
рекавши само матери с Богом.
Отишао је у Ср ију.
20
Испред њених духовних очију промицаху разноврсне
слике; суд ина не хтеде нажалост да одржи, што је
испочетка као о ећавала. И у тај срећни рак паде ја ука
Ериде (свађе) а њу у аци, ар тако је млада жена тврдо
мислила, нико други до — свекрва.
21
— о њен мали синак, њен нежни слатки анђелак лежи
тешко олестан а ез неге мајчине!
Она отпутова.
23
Три дана је поред свога мужа неговала своје дете не
говорећи ни једне речи. Четвртог дана ило је дете
мртво: свенуло је као какав красан цветак, заћутало за
навек, као што умукне какав леп глас, мио звук. — Било
па и није.
24
И не знајући шта чини, пође да иде а на лицу јој се
огледао јад, туга ескрајна. У то зачу, где јој неко име
спомену, осврну се полако и шта виде? Мужа, где је зове
к се и и руке пружа у знак опроштаја, измирења.
----
Божић — у до ри час
Било је то у малом сремском сеоцету. Баш ила недеља
после подне и леп зимски дан. Момци и девојке су се већ
враћали кући из кола.
25
„Та ја те волим, и не знам како их те прегорела, ал ти
знаш, да мој отац неће ни да чује, да пођем за сина
његовог највећег душманина!“
II.
26
„Дакле твој отац неће да попусти?!“ питао ју је шапатом.
Она махаше главом у повлад, да неће.
27
девојка....
28
немам више Милице, она је умрла за мене“.
30
И затим узе мало сламе и метну је на сто и под ожићни
колач, па онда орасима унакрст прекрсти со у. Жена
стајаше поред њега ледих о раза и сва уплакана. Он је
погледа. И њему је тешко ило, срце му се стегло од
ола. Та где је сада његова кћи? Али ипак се мало
при ра и разастре сламу по со и. Једна суза му се
скотрљала низ о раз, па од ола уздрхталим гласом поче
да пева: „Рождество твоје, Христе Боже наш...“
31
Црни хле
И сама сам имала једанпут прилике, да посетим један
рудник, па стога и ја могу нешто из свог искуства о том
рећи.
32
На један мах одвали се велики комад над њима, и док су
се стражњи хитрим скоком спасли, дотле је онај први сав
засут ио, само му је глава малко вирила. Ужасне је муке
трпео тај сиромах радник, јер је ода свију страна
притешњен ио земљом и угљем, те је тешком муком
дисао; и тек га након тродневног мучног рада могаху
осло одити, јер испочетка, колико год су опкопали или,
толико је опет надошло угља и земље. За све то време
молио је јадник, да га ма ко у ије и тако од мука спасе.
33
У руднику самом је велика врућина, те су радницима
прса и руке голе, па изађу ли горе на хладан ваздух, тада
врло лако до ијају грудо ољу или друге какве олести,
које многе раднике упропашћују. Томе доприноси и
ваздух, који је у рудничком окну доле пун угљеника, а
тако исто и прашине од угља. Велико је зло за раднике и
нека врста очне олести, од које радници по рудницима
пате. Та олест настаје отуда, што рудари раде у тами
поред чкиљавих светиљака, које з ог самог угљеника а у
недостатку кисика рђаво гори, а и што радници увек при
раду у вис морају да гледе.
34
и поштовати их, па им у сваком погледу на сусрет изаћи,
јер човечја је крв свакако најскуӣља с вар на све у, а то
они дају и жртвују за свога господара. И ако радничко
питање није ни из лизу решено, то је питање рударских
радника нажалост најмање решено.
35
кома а, ӣа као а је ај уз исај камен уīљени у се е и
ӣримио, јер с а е īа ӣраска у оӣлој ӣећи.
36
Још да није рођења Христова, иза којег долази Ускрс, да
није човеку сиромашном и страдалнику наде, да ће иза
рођења Христова доћи Ускрс, ољи дани, он и клонуо,
но нада, чврста воља, држи га, челичи:
38
Тетка његова волела га је и није ила ез срца, али све
узалуд, кад је и сама ила врло сиромашна, да није могла
ни крај с крајем да ухвати, а уз то је имала много деце
тако, да је и сам приметио, да је њој на терету. Па зато је
и отишао данас од ње, сад пред ожићне лагдане, па се
налазио на тргу, где се продају за Божић разне ствари, да
и могао који новчић заслужити носећи разне ствари
онима, који су такве ствари покуповали: та њему су иле
потре не ципеле; што их је на ногама имао, иле су
сасвим подеране, те је скоро осом ногом газио по снегу.
39
Видео је силне дрвене продавнице сјајно осветљене,
видео је многе лепе посластице, позлаћене орахе и
ја уке, велике дрвене коње за љуљање, праве гвоздене
железнице и пивска кола са урадима, све се то сјајило и
листало, те га сасвим занело. Али сав тај сјај не мога он
никад имати, јер то су само она деца могла до ити, која
имају и оца и мајку. А он? Где је његов отац и његова
мајка?
И нехотице погледа на не о.
40
У један мах као да не осећаше хладноћу, и мада су му се
сузе на о разима смрзавале, ипак му је много лакше око
срца ило, него икад досад. Више му није ило зима, он
је видео само листави ожићни трг, видео је само у сну
људе, где иду, видео коње, који му се учинише, да се
љуљају, па и железнице, где се крећу.
41
Сви су имали пуне руке ђаконија и играчака за до ру
децу. А најлепши анђелак пружи му руку и о ећа, да ће
га одвести његовим родитељима. И он га заогрну елим
топлим огртачем, а затим га узе на руке и полети с њим
све рже и рже горе к не у....
42
изгледају таке куће на први поглед врло лепе, па и
човек чисто помислио, да ти скупоцени станови скривају
у се и само срећу, задовољство и весеље. Али каква
о мана!... Нижи катови су споља понајлепше украшени,
а виши катови су увек простији, о ичнији: прозори су
ужи, со е ниже, еве је дакле мање и сиромашније на
горњим катовима. А како је тек зими ту горе хладно, јер
зидови су тањи а прозори и врата рђаво су удешени, те
ветар пропирује! Али за сиромашне људе и то је —
„доста до ро“, јер они и онако плаћају мало.
43
Било је од прилике десет година, како се њих двоје
узели; он је ио сиромах а и она, али о оје еху млади и
здрави и хтедоше да заслуже свој хле . После две године
до ише сина и сада жена више није могла ићи на посао,
јер ко и иначе пазио на дете у великој вароши, где
сваки за својим послом иде и где је у истини време
новац!
44
Муж је лежао олан, пре олан у постељи и морао је, ма
како да му је тешко ило, да пази на мало дете, јер жена
је ишла да тражи посла, па је нашла овде-онде да пере
ру ље. И с тешком муком су се могли да издржавају, а
станарину су плаћали опет продавајући понешто од
намештаја као и пре.
45
У то наступи зима најљућа — за сиромашне људе таман
гроза и страх.
46
И кад је тада ишла горе уз оне силне степенице, чуо је
мали матер своју, где за се е говори: „Благи Боже, овако
се не може више издржати....“
47
У том се зачуше кораци на ходнику. То еше отац, који
је још жалоснији изгледао, но иначе.
48
И њему сину нешто кроз главу. . . разрогаченим очима
погледао је и оца и матер своју, а затим тихо отиде у
со у — до прозора. И отвори прозор... попе се рзо
горе... један скок — и малишана не еше више на овом
свету. . .
49
About this digital edition
This e-book comes from the online library Wikisource[1].
This multilingual digital library, built by volunteers, is
committed to developing a free accessible collection of
publications of every kind: novels, poems, magazines,
letters...
Бриск
Wlodzimierz
50
1. ↑ https://wikisource.org
2. ↑ https://www.creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0
3. ↑ https://www.gnu.org/copyleft/fdl.html
4. ↑ https://wikisource.org/wiki/Wikisource:Scriptorium
51