Абаџијски занат

Као што је случај и са другим занатлијама и абаџије су били део елитног слоја у периоду
између ратова у Милановцу. Ако можда не најимућнији, сигурно су били део културнијег
и цењенијег слоја у друштву. Мајстор било ког заната био је међу најзначајнијим и
најчувенијим личностима у вароши. Колико су занатлије водиле рачуна о свом
друштвеном животу говори чињеница да је почетком XX века у граду постојало неколико
различитих занатских удружења, који су омогућавали богат социјални и културни живот
занатлијама у граду. Поред редовних занатских забава које су одржаване у познатим
милановачким кафанама „Српски краљ“ и „Касина“ и прослава занатских слава, занатлије
су били чланови и хора у Занатлијском певачком друштву. Такође постојали су и
Занатлијски фонд, Занатлијско удружење, Занатлијски савез и Занатлијска задруга који су
пружали занатлијама различите врсте помоћи (економско-социјалне) и путем којих су се,
ако је било потребно, борили за своја права. Какав су углед уживали трговци и занатлије у
предратном Милановцу говори нам и старо градско гробље. Није необично да поред
породичне гробнице једног судије или лекара буде смештена гробница неког занатлије.
Најпознатије милановачке абаџије и власници радњи пре Другог светског рата били су:
Немања Рашић, Чедомир Крсмановић, Драгиша Милојевић, Радован Јовановић
Трепчанац, Божидар Живковић, Стеван Зарић, Тихомир Милановић, Драгутин Лазовић
Доктор, Драгомир Ковачевић Циго, Милисав Антонијевић, Светолик Свеле Милић,
Радомир Мишовић, Љубиша Адамовић.

Од почетака еснафског уређења, па до тенденција изумирања заната, абаџијски еснаф је

био један од најбројнијих у општини Горњи Милановац. Уз бројне трансформације како у
самом занату тако и у каснијим начинима производње, занат се држао као јако развијен
све до времена после Другог светског рата.

Од средине XX века све више долази до прихватања савремених модних токова којима су
подједнако обухваћени сви крајеви, па и у сеоске средине све више пристижу
индустријска и модерна одећа и други производи. Абаџијски занат све више замењује
кројачки. Оснива се и кројачка задруга у коју прелазе све градске абаџије и то се може
означити као крај овог заната у милановачкој вароши. Од друге половина XX народна
ношња почиње да буде део културног наслеђа овог краја.

Немања Рашић (1909-1970) је чувени предратни абаџија који је био веома цењен
када је у питању украшавање одевних предмета. Старији Милановчани кажу да му у том
послу није било равног. Занат је изучио у Лазаревцу. Свој посао запoчео је у ортачкој
радњи заједно са Чедомиром Крсмановићем и Драгишом Милојевићем. Радња се
налазила у улици Краља Александра. Њихова радња запошљавала је највећи број људи и
имала је највећи производни капацитет. Касније се Немања одвојио и основао самосталну
радњу у дворишту куће у Улици Милоша Великог, преко пута Гимназије. Шио је по
наруџбини, гуњеве, јелеке, антерије, зубуне, брич панталоне и тада популарне панталоне
шпањолице. Поруџбине је примао из целе Србије. Да би израдио једну антерију било му
је потребно да ради даноноћно месец дана. Шио је и украшавао све ручно, као и сви
мајстори тог времена. Машину је користио само за прошивање грубљих материјала,
„тешку“, „мушку“ машину. Користио је пеглу утију, које се користила тако што се ужари па
се онда на њој стоји како би се гајтани што боље упресовали. За поставу је искључиво
користио фланелску поставу како би антерија, одевни предмет био чвршћи. Из Призрена
је наручивао свилени гајтан у канурама (тањи, дебљи), а чоју је наручивао из Швајцарске,
специфичне плаве боје. До краја живота је држао радњу и бавио се само овим послом.
Приликом конференције Покрета несврстаних у Београду 1961. године, Радован Грковић,
који је у то време био секретар Извршног већа Народне скупштине Србије, је од Немање
Рашића наручио да сашије антерију коју ће поклонити Насеру. Из Београда је стигла
лимузина, којом је антерија превезена за Београд. То је била највећа антерија коју је
Немања сашио све до последње, коју је пред смрт шио за свог зета.

Како је изгледало изучавање заната и пут до мајсторског звања сведочи животопис

који је иза себе оставио Божидар Живковић још један чувени милановачки абаџија. Био
је родом из Прислонице, а абаџијски занат је изучио код мајстора Душана Ћусловића у
Коњевићима код Чачка. На занату је провео три године као шегрт. Стан и храну коју му је
као шегрту обезбеђивао мајстор, мајка је плаћала тако што је била у обавези да годишње
мајстору преда 200 кг кукуруза. Након три године шегртовања, Божидар постаје калфа, а
за то добија стан, храну и 1500 динара масечно. Након калфовања код Душана Ћусловића,
одлази код Рада Милуновића. Након годину дана проведених код овог мајстора, Божидар
решава да се одсели у Горњи Милановац и оде код тада чувеног абаџије Радована
Јовановића Трепчанца. Његова радња налазила се у Рудничкој улици недалеко од цркве.
Оно што је било одлучујуће за Божидаров останак код Радована Трепчанца је то што је
приликом њиховог договарања око пробног рада у радњу ушао један муштерија који је
под мишком носио трубу сељачког сукна и захтевао да му се сашије одело са разним
штеповима,а таква одела у овој радњи нико није радио. Како је код мајстора Ћусловића,
Божидар већ то радио, прихватио је да он одради. Како су и газда и муштерија били јако
задовољни, Божидар је примљен на рад код Радована Јовановића Трепчанца. У јесен
1935. године Радован Јовановић је преминуо, а радњу је наследила његова жена Борка.
Пошто је Борка завршила Радничку школу имала је право по закону да води радњу само
годину дана. Након истека тог периода, Борка предаје радњу Божидару Живковићу, који
предлаже свом колеги Радојку Јовичићу да отпочну ортачки посао. Како је за вођење
радње била потребна диплома завршене занатске школе, а мајсторски испит је Божидар
већ имао положен, одобрено му је полагање. Комисију су чинили председник Суда,
професор математике из Гимназије и као стручно лице још један чувени милановачки
мајстор абаџија Стеван Зарић. До рата Божидар и Радојко радили су ортачки у радњи
Радована Трепчанца. Када је у Другом светском рату спаљен град, међу уништеним
радњама била је и њихова. Након рата срушену кућу од Борке купује Божидар и враћа је у
некадашњи изглед. Док је трајала поправка, он у једној дворишној просторији наставља
да се бави својим послом. Убрзо је у граду основана абаџијско-кројачка задруга. Како је
од самог оснивања задруга изузетно добро пословала, многи мајстори приватници улазе
у њу, а међу њима и Божидар Живковић који остаје у задрузи све до пензије.
Драгиша Милојевић је био власник абаџијске радње пре Другог светског рата. У радњи је
имао 12 машина, тада популарне и квалитетне марке „Сингер“. Почетком рата одведен је
у заробљеништво, а његова жена Јелена, успела је да машине сачува тако што их је
пренела у Заграђе, њено родно место, и сакрила их у један бунар, где су остале до краја
рата. По завршетку рата, Драгиша и његова супруга су машине предали тамошњој
општинској власти. Када се у граду после рата оснива абаџијско-кројачка задруга,
општина преузима машине, а управник задруге постаје Драгиша Милојевић.