Zbornik Radova Od Prestonice Do Industrijskog Centra Srbije - Kragujevac Sredinom XIX Veka, Kragujevac, 2020. Godine

Центар за научноистраживачки рад
Српске академије наука и уметности

и Универзитета у Крагујевцу
CentEr for Scientific Research
OF THE SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS
and the University of Kragujevac
FROM THE CAPITAL TO THE INDUSTRIAL

CENTER OF SERBIA – KRAGUJEVAC IN THE
MIDDLE OF THE 19th CENTURY
Editor
Miloš Djuran, Corresponding member of SASA
KRAGUJEVAC 2020
Центар за научноистраживачки рад
Српске академије наука и уметности
и Универзитета у Крагујевцу
ОД ПРЕСТОНИЦЕ ДО ИНДУСТРИЈСКОГ
ЦЕНТРА СРБИЈЕ – КРАГУЈЕВАЦ
СРЕДИНОМ 19. ВЕКА
Уредник
Милош Ђуран, дописни члан САНУ
КРАГУЈЕВАЦ 2020
Издавач: Publisher:
Центар за научноистраживачки рад Center for Scientific Research of the
Српске академије наука и уметности Serbian Academy of Sciences and
и Универзитета у Крагујевцу Arts and the University of Kragujevac
(Центар САНУ) (Center SASA)
Адреса: Address:
Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac
Јована Цвијића бб Jovana Cvijića bb
34000 Крагујевац Kragujevac 34000, Serbia
https://kg.ac.rs/centar_sanu.php https://kg.ac.rs/centar_sanu.php
За издавача: For the publisher:

Милош Ђуран Miloš Djuran
Дописни члан САНУ и Corresponding member of SASA and
управник Центра САНУ head of the Center SASA
Дизајн: Design:
Проф. Слободан Штетић Prof. Slobodan Štetić
Факултет педагошких наука, Јагодина Faculty of Education in Jagodina
Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac, Serbia
Тираж: Print run:

300 300
Штампа: Printing:
Кг Дигитал прес, Крагујевац Kg Digital Press, Kragujevac
ISBN ISBN
978-86-81037-64-5 978-86-81037-64-5
Штампање овог зборника подржало је Publication of this book has been fi-
Министарство просвете, науке и тех- nancially supported by the Ministry
нолошког развоја Републике Србије of Education, Science and Technolog-
ical Development of the Republic of
Serbia
Садржај
ПРЕДГОВОР ................................................................................... 7
Др Злата Вуксановић-Мацура,
Географски институт „Јован Цвијић” САНУ
Урбана матрица Крагујевца средином 19. века ............. 15
Др Александра Вулетић,
Историјски институт у Београду
Формирање водећег друштвеног слоја
у крагујевачкој чаршији и вароши .................................... 41
Др Јелена Рафаиловић,
Институт за новију историју Србије, Београд
ПРИВРЕДНО ЗАКОНОДАВСТВО И РАЗВОЈ ИНДУСТРИЈЕ
У КРАГУЈЕВЦУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВЕКА И ПРВОЈ
ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА ..................................................................... 51
МА Предраг Илић,
Историјски архив Шумадије
Еснаф абаџијски у Крагујевцу од 1831. до 1910.
године .......................................................................................... 69
Др Радомир Ј. Поповић,
Историјски институт у Београду
Крагујевачка народна скупштина 1846. године ........... 81
Бојана Топаловић,
Народни музеј у Крагујевцу
Народне скупштине у Крагујевцу за време друге
владавине Милоша и Михаила Обреновића ................. 97
Нинослав Станојловић,
Основна школа „17. октобар”, Јагодина
Стеван Јовановић (1853-1876), један заборављени
Крагујевчанин ............................................................................ 135
Александар Марушић,
Музеј Рудничко-таковског краја, Горњи Милановац
Горња Црнућа - прва престоница Милошеве
Србије ............................................................................................ 149
ПРЕДГОВОР
Средина 19. века је динамично раздобље у историји Крагујевца,

обележено крупним привредним, социјалним, културним, политич-
ким, демографским променама, које су у великој мери определиле
будући развој града. Крагујевац се после две деценије престоничког
статуса, када је био политички центар аутономне српске државе, сре-
дином 19. века, у време када је политичком одлуком (1850) у њему
лоцирана војна индустрија, развио у индустријски центар, који је то
био кроз цео 20. век. Управо због тога, после Другог светског рата до-
минантна парадигма у проучавању прошлости Крагујевца била је иде-
олошки усмерена на проучавање радничког покрета у 19. и 20. веку,
као и антифашистичке борбе и социјалне револуције. Крагујевац је
тако стекао идентитет „радничког града”, „црвеног града” и „града
жртве”. У постсоцијалистичким периоду у свим балканским земљама
дошло је до ренационализације и враћања пресоцијалистичким вред-
ностима, a нова упоришна тачка у проучавању прошлости Крагујевца
постао је период престоног Крагујеваца (1818-1841).
Историја Крагујевца од средине 19. века једно је од слабије истра-
жених раздобља. Бројни сегменти друштвеног, културног, образовног,
привредног, политичког живота и развој појединих институција тог пе-
риода су неуједначено истражени. Крагујевац је у другој половини 19.
века, првенствено захваљујући почетку рада Тополивнице 1850. године,
прве фабрике за производњу и ремонт оружја у Србији (која је пре-
расла у Војнотехнички завод, 1883), постао трећи по величини град у
држави. По попису из 1859. Крагујевац је имао 3 964 становника и био
пети србијански град по величини, а број становника је до 1900. годи-
не нарастао на 15 586. Повећање броја варошког становништва било
је превасходно условљено приливом радне снаге из унутрашњости и
иностранства. Друштвено-економски развој града, у контексту повољ-
них међународних односа, узрокованих признањем независности Ср-
бије (на Берлинском конгресу 1878), подстакао је модернизацију и ур-
банизацију града и његову трансформацију од оријенталне вароши без
модерне комуналне инфраструктуре, ка развоју по угледу на европске
7 I
градове. У другој половини 19. века, до почетка Првог светског рата, у
Крагујевцу је основано девет индустријских предузећа и седам банака,
изграђена је прва електрична централа у Краљевини Србији са систе-
мом осветљења (1884); железничка пруга Крагујевац – Лапово (1886);
1855. године послат је први телеграм из Крагујевца у Београд, а 1858.
Крагујевац добија прву телефонску централу. Донесен је први урбани-
стички план (1891) и плански су уређена насеља Стара и Нова радничка
колонија. Изграђена је прва зграда Народне скупштине (1859) и у њој
су донети уставни закони и други значајни закони; завршена је изград-
ња Саборне цркве (1884) и зграде Прве крагујевачке гимназије (1887),
а поред три дрвена и старог каменог моста, изграђен је гвоздени мост
на Лепеници (1892). Демографски раст и индустријски развој условили
су социјалну динамику и промене у друштвеној стратификацији, али и
мењање начина живота у свим сегментима: оснивају се Учитељска шко-
ла (1870), Окружна болница (1860), а 1867. подигнута је зграда Војне
болнице. Оснива се Јавна библиотека (1866), Крагујевачка друштвена
штампарија (1873) и покрећу се значајна политичка гласила која су за-
ступала револуционарне идеје (Јавност, Ослобођење, Старо ослобођење).
Крагујевац друге половине 19. века био је стециште више хиљада
радника, пре свега у Војнотехничком заводу, као и у бројним занат-
ским и другим радњама и као резултат тога, постао је језгро борбе за
побољшање материјално-социјалног положаја радника, симбол кла-
сне борбе и радничког самоуправљања оличених у Црвеном барјаку
(1876).
У другој половини 19. века грађанска елита учествује у јачању
националних друштвених и културних установа, као и у демокра-
тизацији политичког и друштвеног живота и обликовању градског
живота, кроз умножавање поља културних, васпитно-образовних,
медијских, спортских, социјалних и хуманитарних поља деловања.
Оснивају се добровољне организације и удружења, попут читалишта,
соколских друштава, ватрогасних, спортских и певачких друштава
која грађани спонтано прихватају и ангажовањем унутар њих, они
легитимишу своја интересовања и активности. Добровољна удру-
жења осим што су пружала уточиште својим члановима, имала су
велики значај у обликовању урбане културе и друштвености. Она су
истовремено била израз родољубља и потврда јачања свести и иден-
титета локалне заједнице, као и фактор јачања националног култур-
ног и политичког идентитета. Међу првима у земљи у Крагујевцу се
I 8
оснивају Добровољна пожарна дружина (1887), стрељачка дружина
(1881) и коњички клуб (1889), који исте године када је основан, ор-
ганизује прве коњичке трке. За другу половину 19. века широм Ср-
бије и региона везује се оснивање певачких друштава. Прво крагује-
вачко певачко друштво „Шумадија” основано је 1881. године и оно
је, поред рада разних позоришних дружина, имало велики утицај
на културу града. Одабиром репертоара који се темељио на делима
српских стваралаца, доприносили су јачању националног осећања и
културног идентитета.
Крај 19. и почетак 20. века обележен је променом положаја и
статуса жена, нарочито у погледу њиховог образовања (1865. подиг-
нута је Женска основна школа, а 1891. отворена је Виша женска школа)
и друштвене ангажованости (1876. основано је прво женско удруже-
ње – „Крагујевачко женско друштво”). Организовано образовање
девојака и жена био је важан предуслов њихове еманципације, а
њихово ангажовање у разним удружењима пружило им је могућност
културне и друштвене афирмације.
Узимајући то у обзир, Центар за научноистраживачки рад САНУ и
Универзитета у Крагујевцу, захваљујући сугестији академика Љубоми-
ра Максимовића, потпредседника САНУ, обратио се Историјском ин-
ституту у Београду, с предлогом за заједничку организацију округлог
стола, усмереног на историју Крагујевца од престанка престоничког
статуса 1839/41. године до његовог израстања у индустријски центар
Србије средином 19. века. Најзначајнију улогу у припреми округлог
стола имали су др Радомир Ј. Поповић и др Александра Вулетић, виши
научни сарадници Историјског института. Они су, заједно са ма Пре-
драгом Илићем, архивским саветником Историјског архива Шумади-
је, аутори монографије Престони Крагујевац, објављене 2018. године.
Своја научна интересовања везана за истраживање историје Крагујев-
ца, др Радомир Ј. Поповић и др Александра Вулетић пренели су и у на-
редни период историје града, и ангажовали су се да око те теме окупе
своје колеге историчаре, као и архитекте и антропологе из Београда,
Крагујевца, Јагодине и Горњег Милановца.
Округли сто под називом Од престонице до индустријског центра
Србије – Крагујевац средином 19. века, одржан је 17. октобра 2019. на
Универзитету у Крагујевцу. Скуп је отворио дописни члан САНУ Ми-
лош Ђуран, управник Центра, указујући на значај организовања ску-
пова који се баве проучавањем историје Крагујевца, с обзиром на то
9 I
да на Универзитету у Крагујевцу још увек не постоји студијски про-
грам из историје или сродних друштвено-хуманистичких наука. Проф.
др Ненад Филиповић, ректор Универзитета у Крагујевцу, подржао је
предлог за организовање систематског изучавања историјске науке,
посебно прошлости Крагујевца и Шумадије на Универзитету у Крагу-
јевцу. У име Историјског института из Београда, као суорганизатора,
учеснике је поздравио др Срђан Рудић, директор Института. Будући
да је скуп уврштен у програм Октобарских свечаности града Крагујев-
ца за 2019. годину, присутне је поздравио Мирослав Петрашиновић,
председник Скупштине града Крагујевца.
Отварање округлог стола увеличао је наступ проф. др Марине
Трајковић Биџовски, оперске уметнице и пијанисткиње проф. др Сање
Вукосављевић Миленић, које су извеле две српске народне песме
(„Где си душо, где си рано” Бранка Радичевића и „Јоргован грана про-
цвала” Алексе Шантића), илуструјући дух времена друге половине 19.
века и стварање националне културе у којој је музика имала посебан
значај. У склопу свог наступа, одржале су кратко предавање о развоју
музичког живота у Крагујевцу у 19. веку, у светлу развоја музике у Ср-
бији и Европи. За учеснике скупа организован је туристички обилазак
Крагујевца и посета музеју „Стара Ливница” који је репрезент не само
динамичног индустријског и технолошког развој Крагујевца друге по-
ловине 19. века, већ и привредног, културног, образовног и друштве-
ног развоја Крагујевца и Србије.
Осам прилога објављених у Зборнику тематски су разноврсни –
једни су користили традиционалне приступе у интерпретацији исто-
ријских извора, други су били иновативни у интерпретацији већ об-
рађене грађе или су резултат коришћења савремених методолошких
приступа. Верујемо да ће радови објављени у Зборнику допринети
проширењу историографских знања о Крагујевцу у овом периоду, те
да ће бити инспиративна тема за будуће истраживаче. Усмеравање на-
учне пажње на чиниоце који су довели до друштвених промена, као и
на разноврсне аспекте из историје Крагујевца у раздобљу транзици-
је средином 19. века, допринеће не само бољем познавању историје
Крагујевца, већ и историје Србије у „дугом 19. веку”.
Организујући научне скупове који се баве историјским темама,
Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Крагујевцу
жели да успостави континуитет у проучавању историје Србије и Крагу-
јевца, уважавајући специфичности културне традиције овог краја, да
I 10
мотивише садашње и будуће научнике да се баве историјским темама,
као и да иницира увођење наставне групе за историју и да пружи по-
дршку научноистраживачком раду у области историје на Универзитету
у Крагујевцу.
Лела Вујошевић
секретар Центра за научноистраживачки рад
САНУ и Универзитета у Крагујевцу
11 I
I 12
Учесници скупа Од престонице до индустријског центра Србије – Крагујевац средином
19. века, 17. октобра 2019.
Доњи ред, с лева на десно: др Срђан Рудић, директор Института за историју; Лела
Вујошевић, секретар Центра, дописни члан САНУ Милош Ђуран, управник Центра,
проф. др Саво Трифуновић, проректор за научноистраживачки рад Универзитета у
Крагујевцу, Нинослав Станојловић, др Радомир Ј. Поповић
Горњи ред, с лева на десно: ма Ненад Карамијалковић, Александар Марушић, др
Александра Вулетић, Бојана Топаловић, др Злата Вуксановић-Мацура, ма Предраг
Илић
13 I
I 14
Др ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ-МАЦУРА
дипл. инж. арх.
научни сарадник
Географски институт „Јован Цвијић” САНУ
z.macura@gi.sanu.ac.rs
УРБАНА МАТРИЦА КРАГУЈЕВЦА СРЕДИНОМ 19. ВЕКА
АПСТРАКТ: Рад се бави процесом формирања и развоја урбане матрице

Крагујевца у првој половини 19. века, када је био престоница Србије (1817–
1841) и место у коме се налазио званичан двор кнеза Милоша. Изградњом
двора, која је отпочела 1817. године, град је поред језгра које је постојало из
доба отоманске владавине, добио још један центар око кога је почело да се
шири ново престоничко ткиво. У раду су анализирани урбани процеси који су
се одигравали унутар старе органске матрица која данас представља језгро
града, те трансформације простора и грађевина које су чиниле Дворски ком-
плекс кнеза Милоша. Разматрани су фактори који су допринели да се урбана
матрица Старог језгра задржала све до данас, као и зашто је нестао Дворски
комплекс. Рад је написан на основу секундарних извора, ретко коришћених
изворних планова града и фотодокументације.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: урбана матрица, Крагујевац, градски центар, двор кнеза
Милоша, историја урбанизма
УВОД
Физички развој Kрагујевца у модерној Србији био је тема бројних

научних радова. Kада се говори о урбанизму, значајни су радови архи-
текти Бранка Максимовића,1 Владана Ђокића,2 Владимира Мацуре3 и
1
Branko Maksimović, Urbanizam u Srbiji: osnivanje i rekonstrukcija varoši u 19. veku (Beograd:
Građevinska knjiga, 1962), 37. У даљем тексту (Maksimović, Urbanizam u Srbiji).
2
Vladan Đokić, Urbana tipologija: gradski trg u Srbiji (Beograd: Arhitektonski fakultet
Univerzitet u Beogradu, 2009), 360–371, 403–404. У даљем тексту (Đokić, Urbana
tipologija).
3
Vladimir Macura, Čaršija i gradski centar: razvoj središta varoši i grada Srbije XIX i prve
polovine XX veka (Niš i Kragujevac: Gradina i Svetlost, 1984), 66–69, slike 53–64. У даљем
тексту (Macura, Čaršija i gradski centar); Vladimir Macura, Urbano planiranje u Srbiji 19. i
20. veka (Beograd: Beograd projekt i Centar za planiranje urbanog razvoja, 1983), 76. У
даљем тексту (Macura, Urbano planiranje u Srbiji).
15 I
Верољуба Трифуновића.4 Текстови историчара, географа, историчара

уметности, етнолога и антрополога, из различитих углова су доприно-
сили сагледавању урбане историје Kрагујевца. Предмет овог рада је-
сте недовољно расветљен аспект урбанистичког развоја Kрагујевца, а
то је процес формирања градске матрице у првој половини 19. века, у
време када је био престоница Србије.
Погледајмо најпре неколико, за град, преломних историјских до-
гађаја. Kрагујевац је 1813. био место у коме је, како пише Феликс Kа-
ниц „заседала Скупштина којој је Kарађорђе препоручио да поново
призна султанову власт.”5 Након тога Османлије су опет заузеле варош,
а 1815. кнез Милош ју је повратио. То је довело до даљег исељавања
Турака из града, и како пише Радосав Марковић; „у устанку доста лако
ослобођен, Kрагујевац се брзо ослободио својих Турака, који су про-
дали своја имања Србима и разишли се.”6 Међутим, као и у другим
местима у Србији, и у Крагујевцу је знатан део имовине остао у поседу
Турака коју су je, након одласка, давали у закуп новодосељеном ста-
новништву.7 У писму од 6. новембра 1818. године кнез Милош каже да
у Kрагујевцу нема Турака који ту имају своје конаке и који би ту стално
живели.8
Kрагујевац је од 1818. до 1841. године био српска престоница и
резиденција Kнеза. О мотивима и разлозима за избор Kрагујевца за
престоницу доста је писано. Међу аргументима који се чине кључним
да се престоница смести у Kрагујевцу, Радомир Поповић издваја „сре-
дишњи географски положај у држави, национална хомогеност и уда-
љеност од османских утврђења и главне комуникације – Цариградског
4
Верољуб Трифуновић, Урбанизам Kрагујевца 20. век: период од 1878. до 1974. године
(Kрагујевац: Дирекција за урбанизам и изградњу Kрагујевца, 2004), 36–51. У даљем
тексту (Трифуновић, Урбанизам Крагујевца). Верољуб Трифуновић, Грађење Крагујевца
у Кнежевини и Краљевини Србији (Крагујевац: Кораци, 2008), 29–55. У даљем тексту
(Трифуновић, Грађење Крагујевца).
5
Феликс Каниц, Србија земља и становништво: од римског доба до краја XIX века, књ. 1
(Београд: Српска књижевна задруга и ИРО „Рад”, 1985), 300. У даљем тексту (Каниц,
Србија земља и становништво).
6
Радосав П. Марковић, Питање престонице у Србији кнеза Милоша (Београд, 1938), 28.
У даљем тексту (Марковић, Питање престонице).
7
Бојана Миљковић Катић, Пољопривреда Кнежевине Србије (1834–1867) (Београд: Исто-
ријски институт, Београд, 2014), 23–25; Александра Вулетић, „Живети у Крагујевцу”,
у Престони Kрагујевац, ур. Предраг Илић (Крагујевац: Друштво историчара Шумадије,
2019), 106–107. У даљем тексту (Вулетић, „Живети у Крагујевцу”).
8
Марковић, Питање престонице, 28.
План Крагујевца и краљевског војног арсенала из 1897. год.

(извор: Каниц, Србија земља и становништво, 311).
друма”.9 Радосав Марковић наводи сличне разлоге, али и кнежево

осећање сигурности; ту је живео народ који је кнеза познавао и кога
он је знао.10 Међутим, никако не треба заборавити да је велики део те
сигурности обезбеђивали кнежева аутократска власт, батине, полици-
ја, ноћне патроле, кнежеви момци, војска, суђења, стрељања у „глуво
доба ноћи”, Kрушка, кажњавање непожељног понашања, изненадне
смрти.11
Престоница Kрагујевац била је истовремено варош у којој се на-
лазио и „званични кнежев Двор”, као и зграде за нове државне институ-
ције.12 Kасније, од средине 19. века, мада губи престоничке функције,
9
Радомир Ј. Поповић, „Владати из Крагујевца”, у Престони Kрагујевац, ур. Предраг
Илић (Крагујевац: Друштво историчара Шумадије, 2019), 16. У даљем тексту (Попо-
вић, „Владати из Крагујевца”).
10
Марковић, Питање престонице, 28.
11
Вулетић, „Живети у Крагујевцу”, 135–156.
12
Поповић, „Владати из Крагујевца”, 28. Осим у Крагујевцу, кнез Милош је подигао и
дворове у Београду 1818, затим у Пожаревцу 1825, као и у Топчидеру 1831. (Катарина
17 I
Kрагујевац постаје један од најважнијих националних индустријски

средишта, након што је ту, из Београда, премештена Тополивница која
је у првим годинама производила само оружје. Овој делатности, која
траје и данас, средином 20. века, у социјалистичкој Југославији, при-
дружила се и аутомобилска индустрија која је активирала и повезала
велике и различите производне капацитете широм државе.13 Оно што
се уочава као трајна одредница развоја и раста Kрагујевца јесте њего-
ва способност да кроз два века модерне Србије и различите друштвене
промене, у систему градова одржи водећи надрегионални статус цен-
тра средишње Србије.
Намера овог рада јесте да у контексту наведених друштвено-по-
литичких догађаја анализира формирање и развој урбане матрице
Крагујевца из средине 19 века. Урбану матрицу неког града, а тиме и
Крагујевца, чини склоп парцела, градских блокова и улица.14 Просто-
ри анализирани у овом чланку обухватају Старо градско језгро Kра-
гујевца,15 које ћемо надаље називати Старо језгро, и као други, зона
некадашњег двора кнеза Милоша и пратећих зграда, односно Дворски
комплекс. Истраживачка питања на која се тражио одговор јесу: који
фактори су допринели да се урбана матрица Старог језгра задржала
све до данас?; и друго, зашто је нестао Дворски комплекс?
Наша пажња је окренута ка органској матрици Kрагујевца која
је настала до средине 19. века,16 у делу који данас чини Старо град-
ско језгро, а не ка матрици формираној много година касније, коју
видимо на познатом цртежу Феликса Kаница,17 где се мешају стари
органски стил и нови ортогонални делови града. Рад показује да је ур-
бана матрица Kрагујеваца из прве половине 19. века имала самоникли
Митровић, „Двор кнеза Милоша Обреновића”, у Приватни живот код Срба у деветнае-
стом веку, ур. Ана Столић и Ненад Макуљевић (Београд: Clio, 2006), 263–264. У даљем
тексту Митровић „Двор кнеза Милоша”).
13
Ranka Gašić, „Jugoslovenski Detroit”: automobilska industrija u Kragujevcu 1953–1991
(Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2017).
14
Karten Ley, The Urban Matrix. Towards a Theory on the Parameters of Urban Form and their
Interrelation, doctoral dissertation, Aachen University, Freunde des Reiff, 2009. http://
publications.rwth-aachen.de/record/50745?ln=en
15
Ово је званичан назив културно историјског језгра смештеног унутар централне
зоне Kрагујевца, а који се наводи у Генералном плану Kрагујевца 2015. http://www.
urbanizam.co.rs/genplankrag.html
16
Macura, Čaršija i gradski centar, 66–69.
17
Каниц, Србија земља и становништво, 311.
I 18
карактер, који се може препознати у каснијим интерпретацијама ау-

стријског архитекте и урбаног теоретичара, Kамила Зитеа.18 Овај, за
домаће прилике редак континуитет неодређеног, неправилног урбани-
стичког стила, успео је да се одупре другачијим планерским присту-
пима – ортогоналном пре свих, који су постојали у Србији у 19. веку и
који су могли да га прекину и преокрену да је Кнез то желео.
Рад је написан на основу секундарних извора и историјских и са-
времених планова града.19 Као примарни извор коришћени су и ори-
гинални стереоскопски снимци простора Дворског комплекса и кона-
ка, које је израдио Анастас Јовановић у периоду 1859–1868. године.20
Овакав методолошки приступ је, између осталог, указао на неопход-
ност даљих истраживања изворних архивских докумената, посебно
картографске и урбанистичке грађе, како би се дубље расветлила пи-
тања значајна за сагледавање развоја крагујевачке урбане матрице. То
се посебно односи на питања у вези са власништвом над парцелама,
непосредно након одласка Турака, што је битно за разумевање крагу-
јевачке градске матрице, њеног стања у време формирања престони-
це од 1817. године, као и њених каснијих модификација у другој поло-
вини 19 века. Нова истраживања пожељно је да буду оријентисана ка
анализи картографских, топографских, катастарских и урбанистичких
планова и са њима повезаним податцима.
1. ОРТОГОНАЛНА И ОРГАНСКА МАТРИЦА – ПОЈАМ И

ЗНАЧЕЊЕ
Термин урбана матрица има професионално значење градског

„оквира”, или „калупа” на коме, или из кога, град расте. Матрица је
основа сваког града. Урбана матрица је геометријски и физички склоп
кога чине парцела (било које форме и величине), блок (састављен од
једне или већег броја парцела) и околне улице (једна или више њих).
18
Kamilo Zite, Umetničko oblikovanje gradova, treće izdanje (Beograd: Građevinska knjiga,
2006). У даљем тексту (Zite, Umetničko oblikovanje gradova).
19
У овом раду први пут је коришћен План електричног осветљења вароши Крагујев-
ца, из 1921. године, размера 1:5000 (ИАШК, 1.2.3.5. Поглаварство града Крагујевца
(ПГК) 1839–1941, кут. III).
20
Коришћени су стереоскопски снимци Дворског комплекса у Крагујевцу који се чу-
вају у Историјском музеју Србије (Ф 1651 и Ф 1652) и Музеју града Београда (АЈ 1471
и АЈ 1472).
19 I
Примери урбаних матрица европских и америчких градова

(извор: Boeing, “OSMnx”: 136)
Постоје две основне форме: једне су ортогоналне матрице, налик

„шаховској табли”, што је њихов жаргонски синоним, а које анализира
Спиро Kостроф.21 Друге су органске, које се понекад називају и „умет-
ничке”, о којима пише Kамило Зите.22 Градови су ретко састављени
од једне врсте матрица, а уколико је то случај, онда је најчешће реч
о органским матрицама старих непланских градова чији су сплетови
улица налик лавиринту, а блокови неправилни као и парцеле које их
чинe.23 Дуж меридијана и времена број градова са комбинованим ма-
трицама се умножавао. Приликом ширења града оне су се наслањале
једна на другу или су се преплитале при реконструкцијама, делимично
21
Spiro Kostrof, The City Shaped: Urban Paterns and Meaning Trough history (London:
Thames & Hudson, 1991), 95–157. У даљем тексту (Kostrof, The City Shaped).
22
Kamilo Zite, Umetničko oblikovanje gradova. Прво издање на немачком језику, објавље-
но је 1889. године.
23
George Boeing, ”OSMnx: New methods for acquiring, constructing, analyzing, and
visualizing complex street networks”, Computers, Environment and Urban Systems 65
(2017): 126–139; Matthew Carmona, Tim Heath, Taner Oc and Steve Tiesdell, Public
Places - Urban Spaces: The Dimensions of Urban Design (Architectural Press, 2003).
I 20
потирући претходну, што је водило стварању нових модалитета.24 Ско-

ро без изузетка данашња насеља Србије, од малих заселака, преко ве-
ликих градова Ниша, Новог Сада и Kрагујевца, до Београда, припадају
групи мултиматричних урбаних формација.
Ортогоналне матрице широм Европе биле су главна урбанистичка
парадигма још од 18. века, па и раније. У 19 веку, био је то доминан-
тан стил приликом планирања нових урбаних формација, приликом
градских проширења после рушења одбрамбених бедема, те прили-
ком реконструкције старих делова вароши и градова. Подједнако је
примењиван и на урбане и на руралне структуре.25 У руралним сре-
динама, када је реч о простору Паноније, посебан допринос је дао
програм ушоравања села за време Марије Терезије који је био најин-
тензивнији у периоду 1740–1780. године. Тај аустријски пројекат, како
закључује архитекта Бранислав Kојић, утицао је на ушоравања насеља
у Мачви и широј Посавини.26 У Шумадији је ситуација била другачија.
Kнез Милош је тек 1837. наложио да се спроведе реорганизација села
„разбијеног” типа у ушорена, линеарна или сложенија ортогонална.27
Међутим, тај поступак није никада систематски спроведен, већ је, на-
кон неколико година био прекинут одласком кнеза Милоша са власти.
У књизи Урбанизам у Србији, у поглављу Урбанистичка култура и
плански ред, Бранко Максимовић наглашава, као посебност Србије,
наклоњеност кнеза Милоша и српске елите ка ортогоналним матри-
цама.28 Та тврдња свакако је у складу са активностима које је преду-
зимала српска власт на уређењу насеља, али је потребно сагледати и
чињеницу да су многи градови Балкана29 – Атина, Софија, Букурешт,
као и градови средње и северне Европе30 – Беч, Будимпешта, Сегедин,
24
Mario Morini, Atlante di storia dell’urbanistica: dalla preistoria all’inizio del secolo XX
(Milano: Editore Ulrico Hoepli, 1983).
25
Бранислав Kојић, Сеоска архитектура и руризам (Београд: Грађевинска књига, 1958).
26
Бранислав Kојић, „Насеља у Војводини. Генеза, садржина и урбанистичка структура
према архивским техничким подацима”, Глас 250 САНУ, Одељење друштвених наука
(1961): 63–82.
27
Zbornik zakona i uredbi u Knjažestvu Srbiji, 30, Beograd 1877, 175
28
Maksimović, Urbanizam u Srbiji, 79–98.
29
Emily Gunzburger Makaš and Tanja Damjanović Conley (eds), Capital cities in the
aftermath of empires: Planning in Central and Southeastern Europe (London and New York:
Routledge, 2010); Eleni Bastêa, The Creation of modern Athens (Cambridge, New York &
Melbourne: Cambridge university press, 2000).
30
Renate Banik-Schweitzer, ”Urban Visions, Plans, and Projects, 1890-1910”, in Shaping
21 I
Берлину, те на просторима Скандинавије, уважавали урбанистички

концепт заснован на ортогоналној матрици, па су стари градови ме-
њали свој лик под дејством „шаховске табле”.31 На Оријенту, почев од
19. века, европски урбани дух преношен је дипломатијом, трговином,
индустријом и помагањем при модернизацији армије, обухватајући
главне османске градове. Танзимат (1839–1876) није успео да спасе
Османско царство од пропасти, али га је приближио Европи, а један
од тих елемената било је ортогонално виђење града. Тако су на десе-
тинама локација у Истанбулу грађене и просецане улице под правим
угловима, не ретко после великих пожара, који су гутали читаве квар-
тове.32 Емилијан Јосимовић, аутор плана за реконструкцију Београда
из 1867, у текстуалном Ојбаснењу овога плана, позивао се на примере
америчких „грид” градова, пре свих на Вашингтон.33
Kнез Милош, Kнежевина Србија и инжењери који су од раних де-
ценија 19. века били ангажовани на регулацији места – од села преко
варошица до вароши – нагињали су ортогоналним системима као сим-
болу модернизације и европеизације и државе и урбаних структура.34
Ортогонална матрица је коришћена за регулацију и формирање број-
них малих места (Лешница, Доњи Милановац, Бајина Башта), као и
за већа, попут Шапца. Инжењер Анастас Николић, по наређењу кнеза
Милоша, просецао је ткиво београдске Савамале правим улицама по-
стављеним паралелно изохипсама.35 Ортогонални образац применио
је и Франц Јанке приликом формирања београдског Западног Врача-
ра преко чијих стрмих падина је поставио правоугаону мрежу. Пишу-
ћи о периоду реконструкције градова Србије до 1914. године, Бранко
Максимовић каже да су многи од њих, израстајући из варошица, кроз
the Great City: Modern Architecture in Central Europe, 1890−1937, eds. Eve Blau and Monika
Platzer (Munich, London, New York: Prestel, 1999), 58−72.
31
Kostrof, The City Shaped, 138–153.
32
Emmanul V. Marmaris, and Savvas E. Tsilenis, ”Proposals for large scale projectsin
the centres of Athens and Istanbul ar the begining of twentieth century”, ITU A|Z 8/1
(2011): 68–84; Ceylan İrem Gençer and Işıl Cokuğraş, ”Regulation of Urban Space in the
Ottoman State: The Case of Istanbul (1820–1900)”, Megaron 11/1 (2016): 1–14.
33
Емилијан Јосимовић, Објаснење предлога за регулисање оног дела вароши Београда, што
лежи у шанцу (Београд, 1867), 4; Вуксановић-Мацура, „Инжењер и кнез”, 148.
34
Злата Вуксановић-Мацура, „Инжењер и кнез: модернизација и европеизација Бео-
града”, Izgradnja 4–6 (2018): 140–150. У даљем тексту (Вуксановић-Мацура, „Инже-
њер и кнез”).
35
Maksimović, Urbanizam u Srbiji, 140–145; Macura, Urbano planiranje u Srbiji, 33–56.
I 22
темељне реконструкције променили свој изглед.36 Током друге полови-

не 19. века њихове матрице су од органских делом прешле у ортого-
налне. Међутим, такав поступак није учињен и у престоном Kрагујевцу.
Језгро Kрагујевца није захватио овај процес и управо због тога, што је
био основ урбаног континуитета који је обележио град током два сто-
лећа, Kрагујевац данас има посебан лик.
2 ВАРОШ СА ДВА ЈЕЗГРА
Kрајем друге деценије 19. века Kрагујевац је био незнатно место

од неких 1.000 становника,37 са запуштеном некада турском чарши-
јом и забатаљеним околним махалским ткивом, што је све лежало на
стотинак метара од леве обале Ердоглијског потока. На десној страни
потока, у великом троугаоном простору и даље ка западу, пружале су
се ливаде, са југа оивичене реком Лепеницом која је текла ка истоку.
То је простор где је кнез Милош намеравао да подигне двор. Јеремија
Митровић пише: „Што се тиче места за кнежев двор, Милош га је иза-
брао подаље од старе вароши, горе где почиње Палилула, на једном
узвишењу одакле се има широк видик. Около двора ће се доцније ра-
звити нова варош, а тек доцније спојиће се са старом вароши.”38 Тако
је Kрагујевац добио стратегију урбаног развоја у којој су доминира-
ла два средишта – Старо језгро на левој страни Ердоглијског потока39
и будући дворски комплекс на десној страни након потока40. Између
ових језгара пружао се отворени простор.41
36
Branko Maksimović. Idejni razvoj srpskog urbanizma – Period rekonstrukcije gradova do
1914. (Beograd: SANU, 1978).
37
Вулетић такође наводи да је 1834. године једна кућа је имала 6,05 чланова до-
маћинства (Вулетић, „Живети у Крагујевцу”, 101, 193). Марковић пише да је крајем
1820-их Крагујевац имао око 380 пореских глава и 190 кућа (Марковић, Питање пре-
стонице, 29). Вероватно је да је број чланова на почетку формирања престонице, док
се популација није стабилизовала, био нешто мањи, неких 5–5,5 чланова, па је укупна
популација могла да буде око 1.000.
38
Јеремија Митровић, Крагујевац до 1839 године (Београд, 1933), 16–17.
39
Трифуновић, Грађење Крагујевца, 41.
40
Macura, Čaršija i gradski centar, 66–69, slike 53–64.
41
Боривоје Дробњаковић, „Крагујевац”, Гласник географског друштва 12 (1926): 49.
23 I
Два градска средишта, Старо језгро и простор Дворског комплекса,

на плану из око 1926. год. (извор: Дробњаковић, Крагујевац, 50, детаљ).
2.1. СТАРА ВАРОШ КРАГУЈЕВЦА
Док је у Београду, после преласка у српски посед, 1867. године,

откуп османских земљишних комплекса (такозвана „Турска махала”)
омогућио да се варош унутар шанца планирана као ортогонална цели-
на и уређује према проевропској визији српских власти, елите и инже-
њера, дотле у Kрагујевцу, који је такође био у српским рукама, то није
урађено. Оба града су de facto била домаћа, идеја европеизације није
нестала, а урбанистички поступак уређења био је посве другачији у
Kрагујевцу и Београду. Зашто је то било тако? Овде се ради о времен-
ској разлици – између 1817. и 1867. године – која је носила огромне
разлике у политичком, економском и социјалном положају, као и ре-
алној моћи Срба, Србије и кнеза.
Успостављајући престоницу у Kрагујевцу, кнез Милош је желео, и
морао, да формира јаку српску варош. Повољна опција за остварење
тог циља било је насељавање домаћег живља у некадашњу турску ва-
рош. Насељавање је значило постепени откуп турских имања у чаршији,
око ње и у отвореном предела, у рубној зони вароши. Процес преласка
I 24
Реконструкција урбане матрице Крагујевца, у периоду 1818–1841. год.

(извор: Macura, Čaršija i gradski centar, сл. 53)
права закупа и коришћења, а убрзо потом и својине над земљиштем

из муслиманских у српске руке отпочео је веома рано. Према речима
Александре Вулетићи „знатан део земљишта у крагујевачкој вароши,
укључујући и земљиште у чаршији, кнез [је] постепено откупљивао од
Турака (то земљиште је потом названо „Господарска земља”) а под-
стицао је и домаће становништво на откуп турских имања.”42 Kако је
до тога дошло? Одсуство турског становништва из Kрагујевца, често
се помиње као један од разлога који су навели кнеза Милоша да ову,
тада невелику варошицу, одабере за престоницу. То је, како констатује
Вулетић, дало могућност да већ од 1819. године бројне занатске рад-
ње и дућани у крагујевачкој чаршији буду подигнуте „на плацевима
који су још увек били у власништву Турака”, а које су они „издавали
под закуп домаћем, [...] новодосељеном становништву.”43 Тако је стара
варош мењала свој етнички састав, али не тако брзо и своју физичку
структуру; замена зграда, дућана и кућа била је веома спора.
42
Вулетић., „Живети у Крагујевцу”, 107.
43
Вулетић., „Живети у Крагујевцу”, 107.
25 I
Тумачећи развој Kрагујевачке вароши, Владимир Мацура закљу-

чује: „Обузет градњом Дворског комплекса, подизањем јавних згра-
да […] поделом земље важним чиновницима у новој вароши, другим
речима, њеним формирањем […] књаз изгледа није много марио за
промену урбане матрице наслеђеног Kрагујевца, чија му турска кон-
струкција очигледно није сметала.”44 Народ који је нова престоница
привлачила, из Прека и са Југа и из даљих крајева, насељавао је нека-
дашњи турски крај, градио ново или пословао и живео у старом. Није
то био нимало комфоран амбијент о чему пишу Димитрије Давидовић,
Вук Стефановић Kараџић, Јоаким Вујић и други који су у тим годинама
неко време боравили у Крагујевцу.45
У контексту у коме је „прелазак земљишта из турских у српске руке
био саставни део политике националног ослобођења” српска власт је
штитила интересе српских закупаца.46 Штавише, предлагала им је да
на изнајмљеним плацевима подижу куће и дућане, па да након тога
и „откупе земљиште од спахија.”47 О томе сликовито говори, у литера-
тури често помињан пример, неког опанчара Јоксима који је подигао
свој дућан на плацу који је за годишњу кирију од 30 гроша изнајмљи-
вао од Турчина Ајдора који се из Kрагујевца иселио у Ниш. Упоредо
са процесом трансформације власништва, текли су и процеси пове-
ћања густине и постизања већег степена изграђености урбаног ткива,
пре свега у чаршији. То се одвијало путем поделе плацева на мање
парцеле. Уситњавање плацева било је у функцији ефикаснијег развоја
пословног живота, али је неминовно повећавало број ситних власника,
носилаца одређених права и претендената на различите интересе који
су из тог права проистицали. Новоуспостављени власнички односи, са
бројним ситним власницима над земљиштем, постали су у Kрагујевцу
фундаментални ослонац у очувању наслеђене урбане матрице. Што је
парцелација временом постајала ситнија, то је матрица бивала чвр-
шћа и отпорнија на било каква прекрајања, а тиме је и радикална ре-
конструкција уличне мреже била тежа. Мрежа неправилних и уских
улица „остала је трајно у градском центру”,48 сврставајући Kрагујевац
међу ретке српске градове у којима је постојало слагање политичког
континуитета и континуитета матричне урбане форме.
44
Macura, Čaršija i gradski centar, 68.
45
Macura, Čaršija i gradski centar, 67.
46
Вулетић, „Живети у Крагујевцу”, 107.
47
Вулетић, „Живети у Крагујевцу”, 107, напомена 31.
48
Трифуновић, Урбанизам Крагујевца, 42.
I 26
Реконструкција урбане матрице Крагујевца, стање око 1887. год.

(извор: Macura, Čaršija i gradski centar, сл. 57)
2.2. KНЕЖЕВ ДВОРСКИ КОМПЛЕКС
Прва интервенција српске власти почетком 19. века у урбаном

лику Kрагујевца био је кнежев Дворски комплекс.49 Сви који су писали
о Kрагујевцу прве половине 19. века, радо су писали о кнежевом Дво-
ру јер је то био и зачетак модерног Kрагујевца, али и снажан атрибут
престонице Kнежевине Србије. Земљиште на коме је Двор подигнут
лежало је на ушћу Ердоглијског потока у реку Лепеницу и било је при-
ватно имање кнеза Милоша које је он купио од неких Турака.50 Радо-
мир Ј. Поповић закључује да је термин Двор означавао не једну зграду,
већ цео Дворски комплекс који је у себи сажимао политичку, симбо-
личку и репрезентативну функцију и био испуњен зградама различитог
49
Предраг Илић, „Стварати у Крагујевцу”, у Престони Kрагујевац, ур. Предраг Илић
(Крагујевац: Друштво историчара Шумадије, 2019), 203.
50
Поповић, „Владати из Крагујевца”, 19.
27 I
коришћења.51 Захваљујући тим грађевинама, као и другима које су

током две деценије подигнуте ван Дворског комплекса, Kрагујевца је
добијао све садржајне, али не и ликовне атрибуте престонице.
Из бројних описа Дворског комплекса запажа се да се писци че-
сто ослањају на један невешто нацртан перспективни приказ који у
заглављу носи речи „Kрагујевац 1837”52. Она је надокнада за недоста-
так другог материјала. Поред тога, сачуван је један каснији нацрт из
1862. године, „План плаца код дуда” на коме је уцртан и Дворски ком-
плекс.53 Ту су и среоскопски снимци зграда у комплексу, кој је начи-
нио Анастас Јовановић, у годинама између 1859. и 1868.54 Повезива-
њем ових докумената може се направити реконструкција локације55
и изгледа Дворског комплекса у време 1817–1841. године. Можемо
претпоставити да је око 1817. године, у време кнежевог доласка у
Kрагујевац и бирања места за двор, предео око ушћа Ердоглијског
потока у Лепеницу био под ливадама, њивама, пољским путевима и
можда видним међама.
Било је то велико заталасано земљиште какво је постојало у око-
линама многих вароши.
Шта је кнез ту хтео да уради? Очито није започео изградњу нове
ортогоналне вароши какве ће почети да ничу по Србији коју деценију
51
Поповић, „Владати из Крагујевца”, 18
52
Јован Томић, „Крагујевац и двор кнеза Милоша”, Нови лист 249–251 (1923): 1;
Поповић, „Владати из Крагујевца”, 21. Није јасна година настанка овог цртежа јер
његов графички језик буди сумњу да ознака „1837” не мора да значи и годину израде.
Реч „Kрагујевац” је написана старим правописом, па је цртеж могао да буде израђен и
пре 1868. године када је званично прихваћен Вуков правопис. Поред тога, упадљива је
верност цртежа Амиџиног конака, у односу на његовог изглед који је до данас сачуван.
Ови детаљи указују да је цртеж „Kрагујевац 1837” морао да настане пре 1868. године,
када су све зграде комплекса биле већ дате војсци.
53
У вези са овим планом Верољуб Трифуновић примећује да су „престоничке функ-
ције биле изгубљене, али је у великој мери сачуван оригинални просторни размештај.”
(Трифуновић, Грађење Крагујевца, 46).
54
Стереоскопски снимци: Шарени (Љубицин) конак (ИМС, Ф 1651), Великог (кнеже-
вог) конака (ИМС, Ф 1652), Панорама са Велики конаком (МГБ, АЈ 1471) и Панора-
ма са Шареним конаком и конаком Кнеза Михаила (МГБ, АЈ 1484). Миланка Тодић,
Историја српске фотографија (Београд: Просвета и Музеј примењене уметности, 1993),
38; Тијана Борић, „У садејству документарног и режираног: српски дворови династије
Обреновић кроз објектив Анастаса Јовановића”, у Идентитети и медији: уметност
Анастаса Јовановића и његово доба, ур. Игор Борозан и Данијела Ванушић (Београд:
Музеј града Београда, 2017), 315–331.
55
Трифуновић, Грађење Крагујевца, 54
I 28
Реконструкција изгледа Дворског комплекса у Крагујевцу, према стању из 1837.

год. (извор: Томић, „Крагујевац и двор кнеза Милоша“: 1)
доцније. Има се утисак да није имао ни јасну идеју куда би замисао

подизања двора и Дворског комплекса могла да води. Наиме, у ве-
ћини новоосниваних ортогоналних варошки из времена прве кнежеве
владе, цркве и конаци, а то су била места власти, добијали су цен-
тралну позицију, не ретко уз поштовање симетрично позициониране
просторне композиције.56 У Kрагујевцу је било другачије. Ту затичемо
естетику неправилности за коју Kамило Зите каже да је типична за по-
степени градски развој, значи за ширење и формирање града поступ-
ком адирања урбаних блокова. Зите пише да „нећемо погрешити ако
у свакој од ових чудних кривина видимо неки практичан разлог, било
да се ради о јарку за отицање воде, било о путу или грађевини посеб-
ног облика”.57 Естетика, о којој говори Зите, извирала је из терена, из
његових данас невидљивих погодности или препрека које су водиле
56
Нека од ових места су: Пожаревац 1827, Пореч 1831, Пожега 1832, Лозница 1833,
Рашка 1835, Лешница, 1836, Алексинац 1839. (Macura, Urbano planiranje u Srbiji, 33–
42).
57
Zite, Umetničko oblikovanje gradova, 79.
29 I
кнеза и његове градитеље да зграде поставе под „праву линију лењи-

ра”, али онако како је то место тражило. Да је тачна веза између на-
чина организовања крагујевачког Дворског комплекса и Зитеове тезе
о спонтаности развоја, потврђују и каснији распореди осталих зграда у
престоници. Црква, порта за скупштине, позориште, штампарија, ми-
трополија, гимназије, касарне, други војни објекти, лицеј, куће кне-
жевих чиновника, имућнијих грађана, итд., биле су разбацане поред
и око Дворског комплекса, по десној обали Лепенице, а делом и по
старој вароши, око чаршије. Није ту било никакве замисли о новој ор-
тогоналној вароши, мада је земљишта било на претек. Kрагујевац је
био урбанистички непланирана престоница. У прилог томе говори не
само недостатак геодетских и урбанистичких планова, већ и недоста-
так ма каквих записа који би упућивали на плански развој и изградњу.
„Изгледа да је заснивање новог државног центра текло по одлукама
непосредно доношеним и спровођеним на терену.”58 У читавом том
спонтано формираном амбијенту истицала се својим обликом и архи-
тектуром једино композиција Дворског комплекса.
Дворски комплекс је био смештен на парцели квадратног обли-
ка димензија приближно 180 x 180 м, односно површине око 3 ха. У
литератури се набрајају зграде које су улазиле у његов склоп и каже
се да је био ограђен храстовом палисадом.59 На ситуационом плану
из 1862. године, налази се велика квадратна парцела, „авлија”, уну-
тар које су уцртане четири главне зграде комплекса – Велики конак,
Амиџин конак, Шарени конак и Благајна. Није познат садржај просто-
рија које су се низале дуж граница имања, ка западу. У њима су, што
помиње Јоаким Вујић, вероватно биле коњушнице, оставе, подруми и
друге помоћне и „економске” просторије.60 На фотографији Анастаса
Јовановића, иза Великог конака, што је била грађевина висока при-
земље и један спрат, може се уочити кров подужне приземне зграде
покривен ћерамидом и димњак.61 Дворски комплекс по ликовном ка-
рактеру био је самосвојан простор, не наликујући на било који други
који је грађен тада у Србији. Није био налик сеоској народној архитек-
тури, нити варошко махалској, ни чаршијско дућанској, ни кнежевим
седиштима у Топчидеру и Пожаревцу, нити старијим резиденцијама
58
Трифуновић, Грађење Крагујевца, 46.
59
Митровић „Двор кнеза Милоша”, 264–267; Поповић, „Владати из Крагујевца”, 21.
60
Наведено према: Митровић „Двор кнеза Милоша”, 267.
61
Стереоскопски снимак, Панорама са Велики конаком (МГБ, АЈ 1471).
I 30
Кнежев Велики конак у Крагујевцу, фотографија Анастаса Јовановића, 1859–

1868. год. (извор: Музеј града Београда, АЈ_1471).
турских званичника. Његове три најмаркантније зграде, конаци – Ве-

лики, Амиџин и Шарени – са свим пратећим објектима, унутрашњим
поделама дворишта, зеленилом и палисадама, али и отвореним про-
стором испред комплекса, спадају међу најзначајнија архитектонска
остварења раног 19. века у Србији.
ДИСКУСИЈА И ЗАКЉУЧАК
Простор некадашње, османске вароши Kрагујевца и простор но-

вог кнежевог Дворског комплекса, разликовали су се у многим аспек-
тима. Први је свакако била њихова функција – османска варош Кра-
гујевац била је трговачка, чаршијска, док је кнежев Дворски комплекс
био политичко административно репрезентативно средиште нове Ср-
бије. Парцелација је пратила те функције: чаршија је била склопље-
на од мноштва уситњених имања, док је Дворски комплекс практично
чинила једна велика парцела. Чаршија, главна пословна улица и сока-
ци су били физички оквир старе вароши, а велика квадратна „авлија”
биле је основа у којој су изграђени кнежеви конаци и други објекти.
Чаршијске и махалске стамбене зграде су биле мале и било их је много,
31 I
Урбана матрица Крагујевца на Плану електричног осветљења из 1921. год.

(детаљ) (извор: ИАШК, Поглаварство града Крагујевца, кут. III)
конаци су запремали велике габарите и било их је свега неколико. Гра-

ђевински фонд османске вароши био је стар и израубован, наспрам
кога је стајао нов и одржаван кнежев комплекс. Власника је у старој
вароши било много, а Дворски комплекс је припадао само једном чо-
веку, кнезу.
Наведене разлике, биле су од пресудног значаја за будућност и
једног и другог простора. Након што је кнез Милош напустио Крагу-
јевац и Србију, Дворски комплекс прелази у војне руке што је давало
могућност новим власницима да дворске објекте користе према теку-
ћим потребама, а такође и земљиште. Тако је 1868. године унутар ком-
плекса подигнут конак кнеза Михаила, грађевина зидана у средњое-
вропском маниру. С друге стране, бондручна конструкција на већини
старих конака, била је неодржавана и временом је пропадала, услед
чега није могла да издржи налете времена и несрећа. Шарени, Љуби-
цин конак, нестао је у пожару 1884. године. Убрзо потом, 1887. године,
уз границу комплекса, а делом и на његовом земљишту, изграђена је
Гимназија, здање који је својим крупним габаритом доминирало над
балканском архитектуром која је делом још постојала у Дворском
I 32
Геодетска карта Крагујевца, око 1930. год. (извор: Maksimović,

Urbanizam u Srbiji, 37)
комплексу. У међувремену Велики конак је пренамењен у војну ка-

сину,62 a Амиџин конак је био намењен војној интендатури.63 Војска
се слично понашала и према конаку кнеза Михаила у коме је била
смештена команда гарнизона.64 На плану за постављање јавне расвете
из 1921. године65 уцртани су сви важнији објекти града, али ни један
из некадашњег Дворског комплекса; очито, већ у то време комплекс је
био занемарен. На геодетској карти Крагујевца, израђеном око 1930.
године66, део парцеле комплекса био је уцртан као парк и додатно је
био испресецан стазама између Великог конака, Амиџиног конака и
конака кнеза Михаила. Почетком 1941. нацистичко бомбардовање
уништило је и Велики конак.
62
Каниц, Србија земља и становништво, 311.
63
Милош Јуришић, Двор кнеза Милоша у Крагујевцу (Крагујевац: Милош Јуришић,
2018), 15.
64
Исто, 32.
65
ИАШК, 1.2.3.5. Поглаварство града Крагујевца (ПГК) 1839–1941, План елект. освет.
вароши Крагујевца из 1921. године, размера 1: 5000, кут. III.
66
Maksimović, Urbanizam u Srbiji, 37.
33 I
Дворски комплекс и део Старе Вароши, око 2010. год. (извор: Геосрбија)
Према Основној карти67 на којој је приказ стања око 2010. године

на простору некадашњег Дворског комплекса данас постоји, уместо
једне, шест парцела са већим бројем зграда или делова зграда, од чега
једино Амиџин конак потиче из доба престонице. Током времена не-
стали су и Kоначић и Kућа са четири просторије, „обор, тор, амбар,
фуруна за хлеб, оставе, подруми, кош и друге привредне зграде”,68
калдрме, палисада, ограде, ливаде и њиве, све што је било и унутар
комплекса и око њега. Један од пресудних разлога који је утицао на
нестанак Дворског комплекса била је иницијално велика кнежева пар-
цела погодна за прекрајања и поделе на мање плацаве, што су пото-
ње власти и власници чинили. Са овим променама нестајале су старе
грађевине и додаване нове, са другачијим садржајима, што је учинило
да место, дух и урбана формација некадашњег комплекса у целости
нестану.
67
Геосрбија, Основне карте, Крагујевац https://a3.geosrbija.rs/ приступљено 15.01
2020.
68
Поповић, „Владати из Крагујевца”, 19–21, 28.
I 34
Насупрот судбини Дворског комплекса, некадашња османска чар-

шија, иако је временом модернизована заменом дућана и кућа, иако
је добила по неко велико здање које није у складу са минуциозном
морфологијом, иако су њене улице регулисане, успела је да издржи
захтеве новог и новијег времена и да данас ужива статус једног од нај-
важнијих заштићених амбијената у Србији. Основни разлог тог успеха
била је уситњена парцелација која није дозвољавала велика прекраја-
ња и обимне реконструкције. План регулације вароши Kрагујевца, који
је израђен 1891. године, није у бити променио базну урбану матрицу
нити изграђену структуру старе чаршије. Модернизације које су ра-
ђене, као што је било калдрмисање чаршије или постепено померање
дућана и нова пијаца на „Kрсту”,69 нису угрозиле њену изворну фор-
му. У делу чаршије ка Таковској улици, на Kаницовом плану види се
више јавних објеката: нова црква (Саборни храм), окружно начелство,
средња школа, итд. Све то говори о постепеном вишедеценијском оса-
времењавању некадашњег запуштеног простора, као и о издржљиво-
сти регулационих линија које су чиниле основу крагујевачке матрице.
Данас овај простор припада заштићеној културно историјској целини
„Старо градско језгро Kрагујевца”.70 Тако је парцелација састављена од
великог броја малих имања обезбедила дуго трајање матрице крагује-
вачког Старог језгра, јер су бројна ситна власништва сачувала улични
систем и блокове и спречила радикалне реконструкције.
Захвалност: На колегијалној и несебичној помоћи да дођем до литературе

и изворне грађе коју сам користила у овом раду веома сам захвална архитекти
и урбанисти Верољубу Трифуновићу, др Радомиру Ј. Поповићу, вишем научном
сараднику Историјског института у Београду, мр Предрагу Илићу из Историјског
архива Шумадије у Крагујевцу, маст. Исидори Савић, кустосу Музеја града Бео-
града и Штефици Радмановић, музејском саветнику из Историјског музеја Србије.
69
Macura, Čaršija i gradski centar, 67, 68.
70
Generalni plan Kragujevca 2015. JP Direkcija za urbanizam i izgradnju. Kragujevac,
2004 http://www.urbanizam.co.rs/genplankrag.html
35 I
ЛИТЕРАТУРА:
Banik-Schweitzer, Renate. ”Urban Visions, Plans, and Projects, 1890-

1910”. In Shaping the Great City: Modern Architecture in Central Europe, 1890−1937,
eds. Blau, Eve and Monika Platzer. Munich, London, New York: Prestel, 1999,
58−72.
Bastēa, Eleni. The Creation of modern Athens. Cambridge, New York &
Melbourne: Cambridge university press, 2000.
Boeing, George. ”OSMnx: New methods for acquiring, constructing,
analyzing, and visualizing complex street networks”. Computers, Environment
and Urban Systems 65 (2017): 126–139.
Борић, Тијана. „У садејству документарног и режираног: српски дворови
династије Обреновић кроз објектив Анастаса Јовановића”. У Идентитети и
медији: уметност Анастаса Јовановића и његово доба, ур. Борозан, Игор и Да-
нијела Ванушић. Београд: Музеј града Београда, 2017, 315–331.
Вуксановић-Мацура, Злата. „Инжењер и кнез: модернизација и европе-
изација Београда”. Izgradnja 4–6 (2018): 140–150.
Вулетић, Александра. „Живети у Крагујевцу”. У Престони Kрагујевац, ур.
Илић, Предраг. Крагујевац: Друштво историчара Шумадије, 2019, 97–175.
Дробњаковић, Боривоје. „Крагујевац”. Гласник географског друштва 12
(1926): 44–66.
Gašić, Ranka. „Jugoslovenski Detroit”: automobilska industrija u Kragujevcu
1953–1991. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2017.
Generalni plan Kragujevca 2015. JP Direkcija za urbanizam i izgradnju.
Kragujevac, 2004 http://www.urbanizam.co.rs/genplankrag.html
Gunzburger Makaš, Emily and Tanja Damjanović Conley (eds). Capital cities
in the aftermath of empires: Planning in Central and Southeastern Europe. London
and New York: Routledge, 2010.
Đokić, Vladan. Urbana tipologija: gradski trg u Srbiji. Beograd: Arhitektonski
fakultet Univerzitet u Beogradu, 2009.
Zbornik zakona i uredbi u Knjažestvu Srbiji, 30, Beograd 1877.
Zite, Kamilo. Umetničko oblikovanje gradova, treće izdanje. Beograd:
Građevinska knjiga, 2006.
Илић, Предраг. „Стварати у Крагујевцу”. У Престони Kрагујевац, ур. Илић,
Предраг. Крагујевац: Друштво историчара Шумадије, 2019, 197–263.
İrem Gençer, Ceylan and Işıl Cokuğraş. ”Regulation of Urban Space in the
Ottoman State: The Case of Istanbul (1820–1900)”. Megaron 11/1 (2016): 1–14.
Јосимовић, Емилијан. Објаснење предлога за регулисање оног дела вароши
Београда, што лежи у шанцу. Београд, 1867.
I 36
Јуришић, Милош. Двор кнеза Милоша у Крагујевцу. Крагујевац: Милош

Јуришић, 2018.
Каниц, Феликс. Србија земља и становништво: од римског доба до краја
XIX века, књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга и ИРО „Рад”, 1985.
Kostrof, Spiro. The City Shaped: Urban Paterns and Meaning Trough history.
London: Thames & Hudson, 1991.
Kојић, Бранислав. „Насеља у Војводини. Генеза, садржина и урбани-
стичка структура према архивским техничким подацима”. Глас 250 САНУ,
Одељење друштвених наука (1961): 63–82.
Kојић, Бранислав. Сеоска архитектура и руризам. Београд: Грађевинска
књига, 1958.
Ley, Karten. The Urban Matrix. Towards a Theory on the Parameters of Urban
Form and their Interrelation. Doctoral dissertation. Aachen University, Freunde
des Reiff, 2009. http://publications.rwth-aachen.de/record/50745?ln=en
Марковић, Радосав П. Питање престонице у Србији кнеза Милоша. Бео-
град, 1938.
Marmaris, Emmanul V. and Savvas E. Tsilenis. ”Proposals for large scale
projectsin the centres of Athens and Istanbul ar the begining of twentieth
century”. ITU A│Z 8/1 (2011): 68–84.
Maksimović, Branko. Idejni razvoj srpskog urbanizma – Period rekonstrukcije
gradova do 1914. Beograd: SANU, 1978
Maksimović, Branko. Urbanizam u Srbiji: osnivanje i rekonstrukcija varoši u 19.
veku. Beograd: Građevinska knjiga, 1962.
Macura, Vladimir. Čaršija i gradski centar: razvoj središta varoši i grada Srbije
XIX i prve polovine XX veka. Niš i Kragujevac: Gradina i Svetlost, 1984.
Macura, Vladimir. Urbano planiranje u Srbiji 19. i 20. Veka. Beograd: Beograd
projekt i Centar za planiranje urbanog razvoja, 1983.
Миљковић Катић, Бојана. Пољопривреда Кнежевине Србије (1834–1867).
Београд: Историјски институт, Београд, 2014.
Митровић, Јеремија. Крагијевац до 1839 године. Београд, 1933.
Митровић, Катарина. „Двор кнеза Милоша Обреновића”. У Приватни
живот код Срба у деветнаестом веку, ур. Столић, Ана и Ненад Макуљевић.
Београд: Clio, 2006, 263–264.
Morini, Mario. Atlante di storia dell’urbanistica: dalla preistoria all’inizio del
secolo XX. Milano: Editore Ulrico Hoepli, 1983.
Поповић, Радомир Ј. „Владати из Крагујевца”. У Престони Kрагујевац, ур.
Илић, Предраг. Крагујевац: Друштво историчара Шумадије, 2019, 11–95.
Тодић, Миланка. Историја српске фотографија. Београд: Просвета и Му-
зеј примењене уметности, 1993.
37 I
Томић, Јован. „Крагујевац и двор кнеза Милоша”. Нови лист 249–251

(1923): 1–2.
Трифуновић, Верољуб. Грађење Крагујевца у Кнежевини и Краљевини Срби-
ји. Крагујевац: Кораци, 2008.
Трифуновић, Верољуб. Урбанизам Kрагујевца 20. век: период од 1878. до
1974. године. Kрагујевац: Дирекција за урбанизам и изградњу Kрагујевца,
2004.
Carmona, Matthew , Tim Heath, Taner Oc and Steve Tiesdell. Public Places
- Urban Spaces: The Dimensions of Urban Design. Architectural Press, 2003.
I 38
URBAN PATTERN OF KRAGUJEVAC

IN THE MID-19th CENTURY
by
ZLATA VUKSANOVIĆ-MACURA, PhD.

Research Associate
Geographical Institute ”Jovan Cvijić” SASA
SUMMARY: At the beginning of the 19th century, after the suc-

cessful completion of the Second Serbian Uprising, its leader, Prince
Miloš, chose Kragujevac as the capital. At the time, Kragujevac was a
neglected town. An irregular network of streets, a modest bazaar, sev-
eral oriental-type mahalas with about 200 houses, made up the structure
of this old military centre. After the uprising, Muslims sold their prop-
erty to Serbs and moved away. Having decided to establish Kragujevac
as the capital, Prince Miloš chose a large square plot outside the town
as the site for his Court Complex. Due to this intervention, Kragujevac
got two centres – the Old Ottoman core and the new Court Complex.
The Prince’s ideal regarding the urban pattern was the orthogonal city
as it existed throughout Central Europe. He used the model to shape
the Court Complex. Within the squared fence, the Grand Palace (Ve-
liki konak), residences, office buildings and numerous service premis-
es were built. It was also necessary to construct many other buildings
to accommodate the new capital’s institutions. Except for the Prince’s
Court Complex, all other buildings were located chaotically and without
a plan. Prince Miloš did not intend to build new urban structures within
an orthogonal street network. Kragujevac was an unplanned capital, and
the first regulation plan was developed in 1891.
Under pressure from the opposition, Prince Miloš abdicated in 1839,
leaving both Kragujevac and Serbia. The Court Complex passed into state
hands. The 1862 plan of the estate shows that the Complex retained
its former appearance at the time. However, as early as 1868, a new
building was erected – Prince Mihailo’s Palace. In the decades to follow,
39 I
the Complex declined and decayed. In 1884, an old residence (Šareni

konak) disappeared in a fire. The first Kragujevac Grammar School was
erected in 1887, and the left wing of the building was included into the
estates of the Complex. The 1897 city plan shows that the buildings of
the former Court Complex acquired a military function. In the 1930 city
plan, a large part of the Court estate was marked as a park. In the Nazi
bombing of 1941, the Grand Palace (Veliki konak) was torn down. To date,
there is only one building left of the former Complex (Amidžin konak).
Over time, the most significant architectural ensemble of the first half
of the 19th century disappeared. Its architecture could not be compared
to what was built in Serbia at that time. Along with the construction of
the Court Complex and other buildings, Prince Miloš formed a strong
Serbian town at the site of the former Ottoman settlement. Serbs were
purchasing homes, shops and commercial facilities previously owned by
Turks. That was a slow process and it was not guided by regulatory plans.
Serbs were buying land that was left behind Muslims and the old Otto-
man urban pattern (streets, blocks and lots) remained unchanged.
The question arises: How come that there is no material evidence,
except for one building, of the Court Complex as the most important
group of buildings in Kragujevac, the capital of Serbia at that time?
How could the urban pattern of the former Ottoman town (čaršija/çarşi),
which was on the verge of collapse in the early 19th century, manage
to survive until the present day? The following answer may be offered:
The network of irregular and narrow streets of the Ottoman old town
has remained to this day due to strong private property interests. The
more complex the lot division, the more rigid the urban pattern is and
resistant to any changes, including the reconstruction of the street net-
work. One of the key reasons that contributed to the disappearance of
the Court Complex was that the initially large plot belonging to Prince
Miloš was suitable for division, done by the authorities and owners in
a later period. When parcels are large, land division almost regularly
occurs with changed ownership, most commonly by changing street and
block systems. Such changes lead to the disappearance of buildings lo-
cated on large plots and that is what happened to the Court Complex in
Kragujevac.
KEYWORDS: urban matrix, Kragujevac, city center, prince Miloš’s
court, history of urbanism
I 40
Др АЛЕКСАНДРА ВУЛЕТИЋ
виши научни сарадник
Историјски институт
Београд
aleksandra.vuletic@iib.ac.rs
ФОРМИРАЊЕ ВОДЕЋЕГ ДРУШТВЕНОГ СЛОЈА

У КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЧАРШИЈИ И ВАРОШИ
АПСТРАКТ: Рад се бави почетном етапом друштвене стратификације у

Крагујевцу по окончању устаничког периода. На основу доступне архивске
грађе, првенствено из Фонда Крагујевачког суда у Архиву Србије, установље-
но је да је водећи друштвени слој у крагујевачкој чаршији и вароши био про-
филисан већ почетком 30-их година 19. века. За представнике тог слоја био
је карактеристичан пословни успех, учешће у општинским органима власти и
друштвени престиж који је из претходног произлазио.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Крагујевац, варош, чаршија, трговци, занатлије
Демографска обнова Крагујевца и ревитализација привредног и

друштвеног живота у чаршији и вароши отпочели су убрзо по окон-
чању устаничког периода. Када је постао престоница, 1818. године,
Крагујевац је имао нешто мање од 1000 становника. До 1834, када
је извршен први општи попис становништва у Србији, број његових
житеља је више него удвостручен: те године Крагујевац је, са предгра-
ђима Сушицом и Палилулом, имао 369 кућа у којима је живело 2.235
становника – 1.339 мушкараца и 896 жена.1 Формирање чиновничког
апарата централне управе у Крагујевцу било је праћено доласком за-
натлија и трговаца, који су опскрбљивали како нарастајуће чиновни-
штво, тако и све бројније посетиоце који су разним пословима долази-
ли у српску престоницу. И док су први чиновници претежно били поре-
клом из Хабзбуршке монархије, занатлије и трговци који су почели да
1
Године 1818. у Крагујевцу су пописане 193 куће у којима је живело 378 харачких
глава (мушкараца старијих од седам година који су били обвезници харача), видети:
М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, II, Београд 1898, 447. По-
даци за 1834. годину: Л. Цијетић, Попис становништва и имовине у Србији 1834. године,
Miscellanea, књ. XIII (1984), 76.
41 I
се насељавају у Крагујевцу махом су пристизали из суседних области

Османског царства. Током треће и четврте деценије 19. века, као ме-
ста порекла крагујевачких житеља најчешће се наводе градска насеља
у Османском царству – Ниш, Врање, Битољ итд. Осим из градова под
влашћу султана, у Крагујевац су се досељавали и занатлије и трговци
из других вароши Србије, а у мањем броју и из јужних области Хаб-
збуршке монархије.2
Једна од најважнијих одлика градског становништва је мобилност.
Најмобилнија професионална група у оновременом Крагујевцу били
су чиновници. Кроз престонички државни апарат је током треће и че-
тврте деценије 19. века прошло неколико стотина службеника, који су
се у Крагујевцу задржавали краће или дуже време, а потом, сходно
потребама државне управе одлазили у Београд или у друга места. И
многе зaнaтлије, које су долазиле на позив кнеза и Двора, у Крагујевцу
су се задржавале привремено. У потрази за послом и бољим животом,
у Крагујевац су долазили, али и одлазили из њега многи трговци, зана-
тлије и најамни радници. Ипак, већина занатлија која је у том периоду
дошла у Крагујевац, у њему је и остала. Године 1836, када је у Србији
спроведен први попис занатлија, у Крагујевцу их је било 336. Највише
је било терзија (85), потом механџија (72) и ћурчија (46), док је прео-
сталих 16 грана занатства обухваћених пописом имало по 20 или мање
занатлија.3 Већини занатлија њихова привредна делатност доносила је
релативно скромну добит. На тај закључак нас наводи архивска грађа
из тог периода у којој се занатлије помињу; на пример, из бројних до-
кумената који се односе на мумџије, видимо да је зарада коју су оства-
ривале једва била довољна за задовољавање основних животних по-
треба. Трговина се обично сматра уноснијим занимањем од занатских
делатности, али је и већина трговаца остваривала скромне приходе.
То се пре свега односи на трговце који су се бавили искључиво дућан-
ском трговином – бакале и болтаџије.4 Знатније приходе остваривали
2
Опширније у: А. Вулетић, Демографски капацитети Крагујевца као престоне вароши,
у: Крагујевац. Прва престоница модерне Србије 1818–1841. године, Зборник радова
са научног скупа одржаног 13. фебруара 2018. године у Крагујевцу, ур. Предраг Илић,
Шумадијски анали, Крагујевац 2019, 11–29.
3
Архивска грађа за занате и еснафе у Србији од Другог устанка до еснафске уредбе 1847
године, сакупио и уредио др Тих. Р. Ђорђевић, Београд 1925, 290.
4
У јесен 1833. бакалин Мита Стефановић жалио се кнезу да већ 14 година држи
бакалук у дућану, али да се „сад бакалук намножио, готово да нема дућана који
бакалук не продаје, и због умноженија толиких бакласких дућана, као и због скупих
I 42
ФОРМИРАЊЕ ВОДЕЋЕГ ДРУШТВЕНОГ СЛОЈА У КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЧАРШИЈИ И ВАРОШИ
су трговци који су робу куповали и продавали на страни. Вођени по-

словним интересима, сарађивали су и са страним трговцима.5 Крагу-
јевачки трговци трговали су широм Србије, по европским пределима
Османског царства, као и јужним областима Хабзбуршке монархије.
На северу су стизали до Пеште, на западу до Сарајева, а на југу и ју-
гоистоку, до Видина, Сереза и Пловдива, као и до Скопља и Прилепа.6
Држава је настојала да оснажи градску привреду – занатство и
трговину, забраном отварања дућана по селима. Капетанима Крагу-
јевачке нахије је, на пример, 1830. године наложено „да обнародују
да је строго забрањено по селима дућане држати и у њима меку рубу
[одело, хаљине] продавати, као што су досад неки преко заповести др-
жали”. Није било допуштено ни торбарење, тј. да у села залазе „они
трговчићи који су досад имали обичај да рубу у торбама или бисагама
по селима носити и продавати. А шта више, препоручујемо вам да за-
браните о празницима црквама, где се сабори купе, рубу односити и
продавати, но сваки који жели такву трговину водити, нека у вароши
или паланки дућан има, и онде, како сви прочи, на свом дућану нека
рубу продаје”. Иако је 1831. године отварање сеоских дућана под
одређеним условима дозвољено, сваки вид трговине који се одвијао
изван њих и даље је забрањиван. Осим отварања дућана по селима,
држава је у циљу заштите домаћих занатлија и трговаца забрањивала
и страним трговцима да доносе робу и продају је на мало у чаршији.
Забране, међутим, нису могле да искорене нелегалну трговину, о чему
сведоче поновљене молбе крагујевачких трговаца и занатлија да их
држава заштити од нелојалне конкуренције. Трговци су се жалили како
на стране трговце, тако и на сељане који су у чаршији куповали разно-
разну робу а потом је препродавали.7
За време владавине кнеза Милоша занатлије су биле еснафски
организоване. Еснафском уредбом из 1823. године одређен је дело-
круг рада сваког еснафског удружења, а члановима сваког од њих
кирија дућанских”, посао му је доносио све мање прихода, АС КК 1301.

5
Тако се, на пример, трговац Петар Матејић 1830. године уортачио у Приштини са
тамошњим трговцима Јакупом Турчином и Јозом Митровићем, АС СОК 353/1830.
6
Опширније у: Р. Ј. Поповић, А. Вулетић, П. Илић, Престони Крагујевац, Крагујевац
2019, 116–120.
7
Тако је, на пример, у једној жалби наведено да трговци са стране „рубу сашивену у
овдашњу чаршију доносе и на парче продају, који се скоро сваког пазарног дана овде
с рубом налазе”, АС СОК 1833/465.
43 I
забрањено је да се мешају у делатности других еснафа. Вођени жељом

за увећањем прихода, чланови еснафских удружења су, упркос забра-
ни, неретко посезали за пословима који су спадали у делатност других
еснафа. Стога су биле честе жалбе како појединачних занталија, тако
и читавих еснафских удружења, на незаконито пословање чланова
других еснафа. Понекад су и челни људи еснафских удружења злоупо-
требљавали свој положај и били нелојална конкуренција осталим при-
падницима својих еснафа. Тако су се, на пример, 1832. године мумџи-
је жалиле на свог устабашу Милију да је прекршио међусобни договор
о закупу лоја од општинских касапа. „Закупивши сав лој од касапа за
себе самог и преко 400 ока, које свећа које сапуна, однесе на Ваљево
те прода”, наведено је у жалби мумџија упућеној Крагујевачком суду.8
Могућности које је пружала трговина навеле су и многе занатлије
да почну да се баве трговачким пословима. То ћемо конкретно пот-
крепити примером чланова једног од најбројнијих еснафа у Крагу-
јевцу – ћурчијског. Године 1831. овај еснаф окупљао је 49 занатлија
– 41 ћурчију и по осам табака и сарача. Према једном извештају, само
половина њих се искључиво бавила својим занатом, а друга полови-
на се осим занатом бавила и трговином, или је од бављења занатом
потпуно одустала и прешла на бављење трговином као једином де-
латношћу. Међу њима је, на пример, био и Стојко Стојановић, један
од највиђенијих људи у чаршији, и доцнији председник Крагујевачког
суда. Петар Весовић, такође виђенији чаршилија, који се 30-их година
помиње и као један од варошких кметова, имао је чак три занимања –
осим ћурчилука и трговине, бавио се и терзилуком. Иако су еснафска
правила забрањивала члановима еснафа да се баве занатима других
еснафских удружења, он је ово правило заобишао тако што је терзиј-
ску радњу отворио на име сина који је учио терзијски занат.9 У тежњи
да разгранају пословне активности и увећају добит, занатлије и тргов-
ци настојали су да добију подршку представника власти. Кујунџија
Вуле Мрљешевић је, на пример, дошао у Крагујевачки суд да тражи
трговачки пасош „да може по целом пределу да иде и по селима сре-
бро да продаје”, позивајући се да за ту трговину има одобрење Симе
Милосављевића Паштрмца.10
8
АС СОК 1832/795; Р. Ј. Поповић, А. Вулетић, П. Илић, нав. дело, 113–116.
9
Исто, 110–116.
10
АС СОК 1833/335; слично је било и у случају Мијаила, алаџара из Велеса, који је
1826. продавао робу у чаршији, а позивао се на дозволу виших власти, исто, 1827/109.
I 44
Најпредузимљивије чаршилије су, осим бављења занатима и тр-

говином, закупљивале и касапнице и/или кантар у вароши. На лици-
тације за закуп општинске касапнице и кантара, које је сваке године
расписивао и спроводио Крагујевачки суд, могли су да се јаве само
имућнији Крагујевчани, пошто су својом имовином морали да зајемче
да ће платити излицитирани закуп. Закупљивали су самостано или у
ортаклуку по двојица. Међу закупцима крагујевачке касапнице били
су познати трговци и механџије, као што су Вучко Нешић, Стојан То-
пал Павловић, Јоргаћ Крстић, Стојко Стојановић, Младен Стојановић,
Илија Мирковић, Лазар Илић, Новица Стефановић, Ћира Ристић и
други; као закупци кантара у историјским изворима помињу се, изме-
ђу осталих, трговци и механџије Стојча Павловић, Новица Стефано-
вић и Марко Божурац.11
Вођени пословним интересима, истакнути трговци и занатлије су
се међусобно удруживали и раздруживали, позајмљивали новац јед-
ни другима, а међусобне односе услед нерашчишћених послова и не-
враћених дугова понекад су решавали и на суду. Пословни људи су
за развој својих послова узимали и зајмове из државне благајне. Тако
се, на пример, средином 30-их година као дужници „народне хазне”
помињу крагујевачки трговци Ивко Стојановић и Ђорђе Васић. Мате-
ријални успех доносио им је и друштвени престиж у чаршији и вароши.
Њихова реч се слушала на еснафским скупштинама. Они су најчешће
бирани за туторе малолетницима без очинског старања и бригу о њи-
ховој имовини. О свим важним питањима за чаршију и варош, локални
органи власти су се договарали с истакнутим чаршилијама.12
Из редова истакнутих чаршилија бирани су чаршијски (варошки)
кнезови, који су представљали спону између чаршије и вароши, с јед-
не, и органа државне власти, с друге стране. Они су извиђали мање
спорове у вароши, скупљали порез у чаршији и располагали новцем из
општинске касе. Током 20-их година 19. века као чаршијски кнезови у
Крагујевцу помињу се Степа Јовановић, Веса Миловановић и Недељ-
ко Стојковић Дена. Како је број становника у вароши растао, појави-
ла се потреба за избором већег броја званичника који ће отправљати
чаршијске и општинске послове. Тридесетих година у Крагујевцу се
помињу кметови, који су имали исте дужности као и варошки кнезови
11
Р. Ј. Поповић, А. Вулетић, П. Илић, нав. дело, 125–128.
12
У архиви Суда општенародног српског сачуван је списак крагујевачких кметова који
су се међусобно спорили 1825. години, АС СОС 285/1825; АС, КК, XV/1723.
45 I
– сакупљање пореза, извиђање парница међу чаршилијама, посредо-

вање између њих и локалних органа власти и сл. У једном документу
из 1830. године као „кметови и главни људи вароши наше” помињу
се Стојко Стојановић, Христа Пејовић, Ђорђе Васовић (Васић), Ивко
Стојановић, Коста Караџић, Петар Весовић и Стојан Топал Павловић.
Наредних година, већина њих се у истој улози помиње и у другим до-
кументима, а за Косту Караџића се понекад наводи и да је „први кмет”.
Године 1834. Крагујевачки суд је из сваког еснафа позвао неколико
„виђенијих” људи на договор око важних питања за чаршију и варош.13
Договору су присуствовале 24 истакнуте чаршилије; већина њих поми-
ње се у разним документима локалних власти 30-их и 40-их година 19.
века, из којих дознајемо да су се њихове пословне активности препли-
тале са њиховим друштвеним ангажманом.14
Једна од најважнијих дужности кметова било је сакупљање по-
реза у вароши, које је обављано два пута годишње; сакупљени порез
кметови су доносили у варошки суд, а суд га је потом слао у државну
благајну. Тако је, на пример, у јесен 1836. године Крагујевачки суд
издао налог полицији „да сазове кметове варошке, и заповеди им да
најправеднијим начином и савесно порез овај [митровски] разрежу и
покупе”. Кметови су, међутим, више водили рачуна о сопственим по-
словима него о скупљању пореза, па су често опомињани да приље-
жније извршавају ову дужност. У новембру 1835. године председник
Крагујевачког суда писао је директору варошке полиције „да наредбу
учини да се порез од Крагујевчана што пре покупи и Исправничеству
донесе”; председник суда се у писму жалио да је кметове већ два пута
опомињао „да порез купе, но они гледајући свако свој посо и трговину,
о купљењу пореза и не старају се, и заповести које се одовуд издају
презиру, који у купљењу пореза никако успети неће, ако ваша власт и
пооштреније на то не принуди их”.15
13
На договор су позвани: Филип Миладиновић, Сима Радивојевић, Јово Мијовић и
Ивко Стојановић (терзијски еснаф); Стеван Илић, Дмитар Срећковић, Мита Вељко-
вић, Новица Стефановић и Стеван Ђорђевић (механџијски еснаф); Петар Весовић,
Стаменко Н. и Бошко Петковић (ћурчијски еснаф); Божин Н. и Андрија Васић (туфег-
џијски еснаф); Никола Крстић, Вучко Нешић (Нешковић) и Стојко Стојановић (папу-
џијски еснаф); Јован Ђорђевић, Цветко Митровић и Миленко Марковић (мутавџиј-
ски еснаф); Јоргаћ Н. и Настас Н. (кујунџијски еснаф); Радован Шапоња (абаџијски
еснаф), АС СОК 1834/341.
14
Р. Ј. Поповић, А. Вулетић, П. Илић, нав. дело, 131–134.
15
АС СОК 1835/462; 1836/767.
I 46
Осим избора за варошке кметове и кнезове, истакнуте чаршилије

биране су и за чланове Крагујевачког суда, као и за званичнике варо-
шке полиције. Као илустрацију испреплетаности пословних активно-
сти и ангажмана у општинским органима власти, навешћемо пример
Стојка Стојановића, једног од највиђенијих људи у крагујевачкој чар-
шији 30-их година. Пословну каријеру започео је као ћурчија; поседо-
вао је табакану – радионицу за прераду коже, а осим занатом, бавио
се и трговином. Пословни приходи омогућили су му да узме под закуп
варошку касапницу, коју је држао неколико година, а потом и варо-
шки кантар. Као један од истакнутих чаршилија обављао је и дужност
варошког кмета; почетком 30-их година изабран је за члана Крагује-
вачког суда, а 1835. и за његовог председника. Да је био имућан човек
сазнајемо и из извештаја о похари која је 1837. извршена у његовој
кући; лопови су му том приликом украли „пар пиштоља са сребрним
карикама и јабукама, нож са сребрним канијама и сат”.16 Трговац Дми-
тар Милојевић именован је за директора крагујевачке полиције 1836.
године, а 1839. за председника Крагујевачког суда. Да је био имућан,
видимо из податка да је 1833. продао своју кућу Јанићију Ђурићу, чла-
ну Народног суда, за 100 дуката цесарских. Имао је још једну кућу,
која је свакако била једна од бољих у вароши, пошто је у њој одсео
енглески конзул Хоџес приликом боравка у Крагујевцу 1837. године.17
Истакнутим чаршилијама нису биле стране ни злоупотребе сте-
чених пословних и друштвених позиција у циљу даљег материјалног
напретка. На пример, трговац Стојан Топал Павловић, који је једно
време обављао и дужност варошког кмета, био је 1833. године аренда-
тор варошке касапнице; ту прилику је искористио да поред касапнице
себи сазида кућу, па је касапница наредне године морала бити изме-
штена. Стога му је 1834. године забрањено да поново учествује на ли-
цитацији: „свим чаршијлијама дозвољено је лицитирати, осим Стојану
Топалу.” Ипак, ова злоупотреба положаја му је брзо заборављена, па је
три године касније учествовао у лицитацији варошког кантара.
Међу злоупотребама положаја посебно се издваја случај терзије
Ивка Стојановића, једног од варошких кметова. Крагујевачка општина
16
Служба у суду престала му је 1836. године, али је и даље уживао наклоност др-
жавних власти. Наиме, Државни савет је тад препоручио Крагујевачком суду да му
уступи општински кантар, па је он и даље несметано разијао своје послове: АС СОК
1829/448; 1831/900; 1832/334; 1834/113, 336; 1835/13, 251; 1836/10; 1837/16.
17
Исто, 1833/127.
47 I
је против њега поднела тужбу 1834. године, због проневере општин-

ског новца. Ивко је, као и други варошки кметови, два пута годишње
сакупљао порез од чаршилија у реону за који је био задужен. Општина
је у тужби навела да је он „при себи општинских новаца 10 хиљада и
више гроша у готовини од пореза имао, с којим новцима исплаћивали
су они кнеза чаршијског, полицаја, учитеље, бирове, кочијаше и проче
трошкове чаршијске.” Када му је новац затражен да би се наведени
службеници исплатили, Ивко је изјавио „да новца општинског нема,
будући да су заједно с тефтерима у оном 6. новембра прошле годи-
не догодившем се пожару, изгорели.” На основу приложених рачуна
о претходним исплатама које је кмет Ивко приложио, сакупљени оп-
штински челници закључили су да се „код Ивка јошт наоди 3408 гро-
ша и 20 пара општинских новаца.” На Ивкову тврдњу да је општински
новац у пожару изгорео, чланови општине дали су следећу изјаву: „Да
су горели, они би се у пепелу могли наћи, као што су и сви остали по-
горелци своје новце нашли. Друго, зашто Ивко при оном пожару није
јавио да се општински новци онде у дућану налазе, па да се одатле
изнесу. Треће, што је на опомињање пандура магистратског Стевана,
који је Ивка од куће позвао и јавио му да се пожар заподео, и који му
је из дућана рубу помагао износити и који је брата Ивковог Дамњана
три пут запитао има ли новаца у дућану, одговорио да нема. Па ако су
онде и били, што их није изнео, јербо кад је имао времена износити
рубу, што и тевтер са новцима није изнео. Четврто, што Ивко није одма
оно јутро, при трајућој још ватри, првом кмету Кости Караџићу или
ком другом јавио да су новци у дућану били и сагорели, да се траже,
као што су други тражили и нашли.” Ивко је, пак, одговорио да је „Ко-
сти јавио и рекао му да поново стога порез разреже”, а кмет Коста је
узвратио да му то Ивко никад није рекао. Ивко је изјавио и да је два
дана после пожара рекао члану суда Мијаилу Радовановићу да је оп-
штински новац изгорео у пожару. Члан суда га је, међутим, деманто-
вао и рекао да је то било „тек после 12 или 13 дана кад је општина већ
почела да га за новце тера”. Чланови општине су се присетили и да су
од кмета Ивка три дана пре пожара тражили новац за неко туторство,
а он је већ тад рекао да нема при себи општинског новца. Пошто су из-
јаве свих позваних сведока биле у супротности са исказом кмета Ивка,
наложено му је да у општинску касу врати 3.408 гроша и 20 пара. Да
ли је вратио новац, није нам познато.18
18
АС СОК 1835/4.
I 48
*
Већ током 30-их година 19. века у крагујевачкој чаршији и варо-
ши био је профилисан водећи друштвени слој који су чинили истакну-
ти пословни људи – трговци и занатлије. Они су постављани за општин-
ске функционере – варошке кнезове и кметове, чланове Крагујевачког
суда и челнике полицијске службе. Пословни успех и учешће у орга-
нима власти доносили су им друштвени престиж, а стечене позиције
користили су у циљу даљег материјалног и друштвеног просперитета.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Архив Србије, Кнежева канцеларија (АС КК)

Архив Србије, Суд Округа крагујевачког (АС СОК)
Архив Србије, Суд општенародни српски (АС СОС)
А. Вулетић, Демографски капацитети Крагујевца као престоне вароши, у:
Крагујевац. Прва престоница модерне Србије 1818–1841. године, Зборник
радова са научног скупа одржаног 13. фебруара 2018. године у Крагујевцу,
ур. Предраг Илић, Шумадијски анали, Крагујевац 2019, 11–29.
Архивска грађа за занате и еснафе у Србији од Другог устанка до еснафске
уредбе 1847 године, сакупио и уредио др Тих. Р. Ђорђевић, Београд 1925.
Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, I–III,
Београд 1897–1899.
Л. Цијетић, Попис становништва и имовине у Србији 1834. године,
Miscellanea, књ. XIII (1984), 9–118.
Р. Ј. Поповић, А. Вулетић, П. Илић, Престони Крагујевац, Крагујевац 2019.
49 I
THE FORMATION OF THE LEADING SOCIAL STRATUM

IN THE URBAN PART OF KRAGUJEVAC
by
ALEKSANDRA VULETIĆ, PhD

Senior Research Associate
Historical Institute
Belgrade
SUMMARY: In this article we examined the emergence of social

stratification in 19th century Kragujevac. Business life in the then Ser-
bian capital started to develop soon after the liberation period (1804–
1815), parallely with the development of the state institutions. On the
basis of the primary source documents we demonstrated that the up-
per social stratum in the business part of the town began to profile at
the begining of the 1830s. Business success of the distinguished mer-
chants and artisans was followed with the involvement in the commu-
nal government which contributed to the further advancement of their
businesses.
KEYWORDS: Kragujevac, town, bazaar, merchants, craftsmen
I 50
Др ЈЕЛЕНА РАФАИЛОВИЋ
Научни сарадник
Институт за новију историју Србије
Београд
jrafailovic@hotmail.com
ПРИВРЕДНО ЗАКОНОДАВСТВО И РАЗВОЈ ИНДУСТРИЈЕ

У КРАГУЈЕВЦУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВЕКА И ПРВОЈ
ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА
АПСТРАКТ: У раду је представљен развој индустријског сектора у Крагу-

јевцу од друге половине деветнаестог века до Другог светског рата. Анализи-
ран је утицај привредних закона, односно Закона о потпомагању индустрије
на оснивање предузећа у Крагујевцу у Краљевини Србији. Ради бољег разу-
мевања и сагледавања континуитета економског развоја града и дугорочног
утицаја закона укратко је представљено и деловање предратних предузећа у
Краљевини Југославији.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Крагујевац, индустријализација, Закон о потпомагању
индустрије, прехрамбена индустрија, кожарска индустрија
Однос између економског и правног система јесте једна од основ-

них друштвених веза у функционисању државе и као таква посебно је
препозната и представља једно од поља проучавања институционалне
економије. Структура власти и сам политички систем обликују зако-
нодавни систем и регулишу права од економског значаја, што утиче
на ниво прихода и расподелу ресурса и богатства,1 док закони донети
са намером да развију одређени привредни сектор у литератури се
препознају као интервенционистички, као и сама економска политика
државе.2
1
Warren J. Samuels, ”Institutional economics,” in The new Palgrave dictionary of economics,
ed. Steven N. Durlauf and Lawrence E. Blume (Macmillan Publishers Ltd., 2008), 366-
367.
2
Интервенционистичка економска политика јесте „доктрина по којој је циклично кре-
тање и неравнотежа у привреди законитост тржишта и последица доношења послов-
них одлука у условима неизвесне будућности. Стога је неопходна држава као арбитар,
да активном интервенционистичком политиком елиминише неравнотежу у привреди
и обезбеди оптималну алокацију ресурса”. Најзначајнији теоретичар ове доктрине је
51 I
У другој половини 19. века Краљевина Србија је изграђивала свој

привредни систем и доносила низ закона који су дефинисали и регу-
лисали исти, а међу њима и закон о подстицању индустрије. У раду
ћемо приказати везу поменутог закона на развој индустрије у Крагу-
јевцу у Краљевини Србији и каснији континуитет предратних преду-
зећа у Краљевини СХС/Југославији, како бисмо сагледали и разуме-
ли економске оквире развоја Крагујевца, као привредног центра, и
дугорочни утицај закона. Индустријски развој града Крагујевца је у
историографији праћен и проучаван највише кроз највећу и најзна-
чајнију фабрику– Војно-технички завод, о чему овде због њеног војног
карактера и специфичне производње неће бити речи, већ о приватним
индустријским предузећима.
Србија је током 19. века постепено градила свој законодавни и
привредни систем. Никола Вучо наводи да се у околностима у који-
ма се налазила Србија „подизање привреде није могло замислити без
државног учешћа”.3 Владари династија Обреновића и Карађорђевића
суочавали су се са великим економским проблемима од сиромаштва
и апсолутно пољопривредног карактера земље до немогућности да са-
мостално воде своје економске политике, с обзиром на положај изме-
ђу Османске и Аустроугарске царевине.
Добијање политичке самосталности 1878. године за Србију је
у привредном погледу значио „велики прелом” како то представља
Мари Жанин Чалић.4 Пре стицања независности, а по добијању ау-
тономије српске власти су прво решиле питање феудалних односа и
власништва над земљом. Такође, до 1878. држава је посебно регули-
сала и помагала унутрашњу трговину, занате, рударство и индустрију.
Започета је организација унутрашњег тржишта регулисањем занатског
Џон Мајнард Кејнз чији су радови о потреби учешћа државе у привреди настали у
међуратном периоду. (Džon Majnard Kejnz, Ekonomski eseji: (izbor iz dela), ed. Lazar R.
Pejić Negoslav P. Ostojić (Novi Sad: Matica srpska, 1987); Џон Мајнард Кејнз, Општа
теорија запослености, камате и новца (Београд: Службени гласник, 2013). Такође, под
државним интервенционизмом подразумева се и „целокупна привредна активност
државе”, као „свака мера или скуп мера којима држава на одређени начин утиче на
привреду као целину, или на неки њен део ради реализације одређених унапред по-
стављених – привредно-политичких циљева” (Smiljana Đurović, Državna intervencija u
industriji Jugoslavije: (1918-1941) (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1986), 6.)
3
Nikola Vučo, „Pogled na industrijsku revoluciju u Srbiji u XIX veku,” Acta Historico-
oeconomica Iugoslaviae, Časopis za ekonomsku povijest Jugoslavije 1 (1974): 85.
4
Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941: успорени напредак у инду-
стријализацији (Београд: Clio, 2004), 108.
I 52
ПРИВРЕДНО ЗАКОНОДАВСТВО И РАЗВОЈ ИНДУСТРИЈЕ У КРАГУЈЕВЦУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ...
и трговачког система еснафском уредбом од 1847. године; основан је

Трговачки одбор (1857, 1870), прва привредна организација са надле-
жностима сличним привредним коморама у другим земљама; донет је
Трговачки законик по угледу на француски трговински законик (1860);
регулисано је одржавање и рад панађура (вашара); организован је по-
штански систем, одређене редовне поштанске линије и поштанско за-
конодавство (од 1843). Држава је уредила и ткз. шумско питање, које
је регулисало нејасне власничке односе над необрађеним земљиштем
(1843, 1845, 1849, 1853, 1857 и од 1861) и др.5
Крајем 19. века Србија је спадала у категорију слабије развије-
них европских земаља, аграрно оријентисана са почетним развојем
индустрије. Узроци су били бројни, али је свакако привредно наслеђе
Османског царства и (полу)зависан карактер државе био пресудан за
такво стање. У тренутку добијања независности привреда Србија била
је оптерећена низом проблема, а индустријски сектор посебно недо-
статком капитала, банкарским сектором који се тек развијао, финан-
сијама у повоју, слабим образовањем и привредне елите и радника,
постојањем јаке еснафске организације заната, трговачким слојем
који није улагао у индустрију. Не мање важно од ових унутрашњих
проблема било је стално питање Аустроугарске царевине која је трго-
винским уговорима обезбедила примат у индустријском сектору.6
Средином 19. века развој индустрије имао је војни карактер, јер
су прве веће фабрике организоване уз подстицај државе за војне по-
требе. Прва је била Правитељствена чохара у Београду (Државна твор-
ница за израду војничке чоје) основана 1852. године на Топчидеру. Чо-
хара је установљена за потребе израде војних одела и била је прва
текстилна радионица с модерним стројевима за тадашње прилике.7
5
Никола Вучо, Развој индустрије у Србији у XIX веку (Београд: САНУ, 1981), 20; Мирко
Васиљевић, „Француски трговачки законик (1807) као модел - узор Српског трговач-
ког законика (1860),” Право и привреда: часопис за привредно правну теорију и праксу 44,
9/12 (2007); Никола Вучо, Привредна историја Србије до Првог светског рата (Београд:
Научна књига, 1955), 179; Урош Станковић, „Доношење и садржина шумске уредбе
(1861),” Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 3 (2015): 1321-1335; Бојана
Миљковић Катић, Пољопривреда Кнежевине Србије: (1834-1867) (Београд: Историјски
институт, 2014), 44-50.
6
Vučo, „Pogled na industrijsku revoluciju u Srbiji u XIX veku,” 79.
7
Чохара на Топчидеру је основана на предлог Апсеничког завода, јер чоха израђена у
кућној радиности није била довољно доброг квалитета за израду војних одела. Сагра-
ђена је под надзором мајстора из Чешке Јосифа Кундере, и од опреме у њој је посто-
јало: седам машина за гребенање вуне, једна машина предилица, 14 разбоја за ткање
53 I
Већ следеће године завршена је изградња Тополивнице у Крагујевцу за

производњу оружја која је произишла из београдске Тополовнице пре-
сељене одлуком Правитељства 1850. године. Године 1883. године када
постаје Војнотехнички завод (ВТЗ) радионице ове војне фабрике су
имале три сектора: лафетницу, тополовницу и пушкарницу, чаурницу и
пиротехнику. Главна делатност била је производња муниције, и то нај-
пре за Маузерову пушку. До Првог светског рата ВТЗ је била најзначај-
нија фабрика за производњу оружја, а током година се проширивала
новим инсталацијама, допунским машинама, повећавана је погонска
снага, модернизоване су пушкарница, браварница, стругарница.8
Стање српске индустрије 1878. године илуструје податак да је у
Србији пословало поред неколико фабрика из војног сектора, „једно
постројење за печење цигле, две пилане, две пиваре и неколико пар-
них млинова”. У таквој атмосфери слабе домаће индустрије, а јаког
увоза и конкурентне индустријске робе државне власти су могућност
за почетну индустријализацију виделе у посредној интервенцији у
привредној политици. За индустријализацију недостајало је техничко
знање, почетни капитал и образована радна снага које су законодав-
ци сматрали да ће бити могуће обезбедити путем законских олакши-
ца.9 Из поменутих разлога држава је донела два закона, по угледу на
румунски и угарски закон о заштити индустрији10, која су подстицала
оснивање предузећа уз низ повластица. Владајуће елите сматрале су
да је „сасвим оправдано, да је домаћој индустрији потребна државна
помоћ и да индустрија представља важан фактор економске и поли-
тичке самосталности Србије”.11
Први „Закон о потпомагању индустријских предузећа”, донет
је 31.12.1973. године, а публикован у Српским новинама 24.01.1874.
године, за време министра финансија Ч. Мијатовића. Предвиђао је
„да предузимачима, односно дружинама предузимачким може дати
чохе, 45 преслица за предење вуне, једна ваљарица за ваљање чохе, три направе за
стрижење, шест табли за пресовање Ратомир В. Ђунисијевић, Оснивање индустријских
предузећа и развој индустрије у Србији до 1918. године (Београд: БИГЗ, 1990), 39–41, 68.
8
Вучо, Развој индустрије у Србији у XIX веку, 153, 170, 171, 178; Мирослав Д. Поповић,
Крагујевац и његово привредно подручје: прилог привредној и социјалној географији града и
околине (Београд: Научно дело, 1956), 337-354.
9
Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, 149-150.
10
Мом. А. Нинчић, „Царински савез Бугарске и Србије”, Дело, 01. 04. 1904, 338.
11
Vučo, „Pogled na industrijsku revoluciju u Srbiji u XIX veku,” 85.
I 54
повластице по одредбама овог закона”; повластице су се односиле на:

повластице „искључиве радње, али ни у којем случају на дуже време
од 15 година”; јер се сматрало да је унутрашње тржиште мало; пред-
виђао је делимично или потпуно ослобађање од такси и пореза за увоз
машина, делова од машина, оруђа и справа, као и увоз грађе, сиро-
вина, угља и других предмета потребних за рад и оснивање фабрике;
као и за извоз фабриката и/или полуфабриката; ослобађање од непо-
средних пореза на десет година; бесплатно добијање државне земље
на 30 година за изградњу предузећа уколико приход од те земље није
већи од 100 дуката годишње; коришћење државне шуме без накна-
де ради добијања грађе; могућност да инострани држављани добију
повластице.12
Нови Закон o потпомагању домаће радиности (индустрије) од
1898. године је укинуо „повластицу искључиве радње” и детаљније раз-
радио и дефинисао повластице, настављена је политика бесцаринског
увоза машина, дозвољен увоз сировина и полупрерађевина потребних
за прераду… Предузећа су добијала све или појединачне повластице
на 10 године у зависности од значаја предузећа и од његове прераде,
без права продужетка. Закон је дефинисао да индустријско предузеће
може да добије повластице уколико има уложено најмање 50.000 ди-
нара, или 50 радника; затим, савремени начин прерађивања сировине,
да су након пет година пословања најмање половина радника српски
држављани, да ће радити на радничком подмлатку и да ће имати рад-
нички фонд за обезбеђивање социјалних давања (за случај болести,
смрти, инвалидитета).13 Постојала је и могућност да предузећа у која
је уложено више од милион динара и била су од значаја за привреду
земљу добију повластице на рок до 20 године.14
Поред поменутих повластица дефинисаних у члановима 3. и 6.,
закон је у наредним члановима предвиђао и право првенства повла-
шћеним предузећима при државним набавкама уколико су једнаког
квалитета и ако понуде нису биле скупље од 10% у односу на просечне
12
„Закон о потпомагању индустријских предузећа”, Српске новине, XXXXII, 24.01.1874,
бр. 20, 1.
13
„Закон о потпомагању домаће радиности (индустрије)”, Српске новине, 158, LXV,
Београд 1898, 23.7.1898, 2-3.
14
„Закон о потпомагању домаће радиности (индустрије)”, (1898), 2-3.
55 I
цене.15 Касније је и у Закону о радњама16 од 1912. године потврђена ова

протекционистичка мера и гарантовано је првенство „при набавкама
за државу, округе, срезове и општине узимаће се у оцену понуде [...]
индустријалаца [...] ако садрже домаће производе при иначе једнаким
условима лиферовања првенствено усвојити ако су цене веће највише
5+10% од најниже понуде понуђача страних производа по царини и
транспорту”.17
Иако је први Закон донет 1873. године са оснивањем првог преду-
зећа чекало се скоро деценију услед српско-турских ратова и добијања
независности, па се „година 1882. може сматрати као година почетка
развоја индустрије са повлашћеним предузећима”. Та прва предузећа
имала су више сличности са занатским радионицама него фабрикама,
због мало капитала, малог броја радника и скромне употребе машина.
Прво повлашћено индустријско предузеће била је текстилна фабрика
чешких индустријалацa, Бертолдa Минхa и Карлa Шумпетерa „Фабри-
ка вунених израда Бертолда Минха и Шумпетера” у Параћину отворена
1882. године.18
Непотпуност и непрецизност статистичких података онемогућа-
ва нам да прецизно представимо број повлашћених (и неповлашће-
них) индустријских предузећа у Краљевини Србији. Према подацима
објављеним у Статистичким годишњацима Краљевине било је у 1897.
године 71 предузеће19 (без пивара и млинова), 1904. године 93,20 а
1908. године 16221. Како Вучо наводи према некомплетној статисти-
15
„Закон о потпомагању домаће радиности (индустрије)”, (1898), 2-3.
16
Закон о радњама регулисао је делатност индустријских, занатских и трговачких рад-
њи. Закон је представљао мешавину старих обичаја и нових реформи. Регулисао је
радне односе и положај радника у поменутим радњама, утврдивши радно време, ис-
плату надница, хигијенске услове, организације радника… Такође доношењем „За-
кона о радњама” укинут је „Уредба о еснафима” и постојећи еснафски систем. (Вучо,
Привредна историја Србије до Првог светског рата, 263-264; Чалић, Социјална историја
Србије 1815-1941, 43.)
Петар Прокић, „Заштита домаће индустрије”, Економист, 8, 5-6, 1928, 288; Мијо
17
Мирковић, Спољна трговинска политика (Београд: Г. Кон, 1932), 151.

18
Ђунисијевић, Оснивање индустријских предузећа, 61, 64.
19
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1896-1897, III (Београд: Статистичко оде-
љење Министарства народне привреде, 1900), 377, 319.
20
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1904, IX (Београд: Управа државне стати-
стике, 1906), 377.
21
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1907-1908, XII (Београд: Управа државне
статистике, 1913), 459.
I 56
ци Извештаја Министарства народне привреде 1907. године деловало

је 93 неповлашћена и 34 повлашћена предузећа22, а 1910. године 88
повлашћених и 139 неповлашћена, односно укупно 227 (без пивара и
млинова)23. Мада се у литератури и изворима наглашава непотпуност
података одређени тренд развоја и раста индустрије постоји.
Број повлашћених индустријских предузећа је растао током го-
дина, али велики број мањих предузећа која су прибавила повластице
никада нису започела са радом или су престала врло брзо због неи-
сплативости или спајања са другим предузећима.24 Од укупног броја
у пракси тек свако четврто предузеће имало је државне повластице.
Поред новог Закона који је имао позитивног утицаја на оснивање пре-
дузећа, од кључног значаја је и царински рат са Аустро-угарском25, то-
ком кога је смањен увоз индустријских производа из монархије, што је
оставило простора за развој домаће индустрије.26
Крагујевац је 1900. године био са 15.586 житеља трећи град по
броју становника, са тенденцијом даљег увећавања становништва
које је било присутно током читавог 19. века.27 Социјално-економска
структура становништва показивала је извесну урбанизацију - 1890.
године 9% житеља Крагујевца живело је од пољопривреде, док је тај
број 1900. године спао на свега 4%. Наравно, треба рећи да је пољо-
привреда била често допунско занимање становништва у градовима.28
Позиција Крагујевца, некадашње престонице Србије, у централном
делу Шумадије уз повољне природне услове омогућавао му је развој
пољопривреде, унутрашње трговине, односно стварања јаких извозно-
увозних веза на релацији село-град и сировинске базе.
22
Вучо, Развој индустрије у Србији у XIX веку, 379-381.
23
„Статистички подаци о индустрији у 1910. години”, у: Извештај о раду и стању ин-
дустрије у 1910. години (Београд: Индустријска комора Краљевине Србије, 1911), Та-
блица 1, с. 18.
24
Ђунисијевић, Оснивање индустријских предузећа, 84, 85.
25
Видети: Dimitrije Đorđević, Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije 1906-1911 (Beograd:
Istorijski institut, 1962).
26
Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, 151, 157.
27
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1901, VI (Београд: Управа државне стати-
стике, 1904), 32.
28
Милош Јагодић, „Крагујевац у другој половини 19. века у светлу статистике,” Исто-
риски часопис, 59 (2010): 328.
57 I
Прво предузеће које је добило повластицу о потпомагању инду-

стрије у Крагујевцу била је Фабрика коже Фридриха Фијале. Прву др-
жавну повластицу добила је 1888. године, а другу 1893. године на 10
година.29 Као и у Параћину, прву повлашћену фабрику основали су
странци – чешка породица Фиала (Фијала), али у односу на Минха и
Шумпетера који су циљано дошли да оснују текстилну фабрику, Фри-
дрих Фиала30 је прво основао радионицу коже средином седамдесе-
тих у селу Блазнави, где се и доселио са породицом. У раду те радио-
нице, која је престала са радом 1879. године, учествовала су и његова
браћа, као и Милоје Блазнавац и Јован Барловац. Године 1880. Фиала
прелази у Крагујевац и на левој обали реке Сушице оснива кожарску
радионицу. Сматрао је да је Крагујевац добар избор за оснивање та-
квог предузећа због могућности набавке сирове коже, као и пласмана
кожарских производа на пијаци и продаји Тополивници, војној фабри-
ци. До 1888. године када је постало повлашћено индустријско преду-
зеће се даље развијало и снабдевали су ВТЗ кожом, набавили парну
машину од 6 киловата и изградила нове објекте.31 И поред породичних
несрећа и пожара у фабрици, предузеће је наставило са радом и до
Првог светског рата, нарочито током царинског рата између Аустроу-
гарске и Србије, увећало обим производње неколико пута, број радни-
ка, инвестирани капитал, и модернизовали машине.32
Године 1890. искључиву повластицу на 15 година добио је и Ко-
ста Михајловић, машински шлосер, за Фабрику за израду хартије Косте
Михајловића и Другова.33 Коста Михајловић и његови партнери су се
обавезали да ће подићи фабрику у периоду од годину, а да ће у пери-
оду од две године отпочети производњу преко половине оне количине
29
„Закон о повластици г. Фридриху Фијалу, индустријалцу из Крагујевца”, Српске нови-
не, 277, 11.12.1893, 1430.
30
Ненад Карамијалковић, Породица Фиала: најзнаменитији шумадијски Чеси. Каталог
изложбе (Крагујевац: Удружење «Чеси Шумадије», 2016 ).
31
Ненад Карамијалковић, „Породица Фиала - трагична прича крагујевачких инду-
стријалаца чешког порекла,” Шумадијски анали 11, 9 (2018): 46-49; Ђунисијевић,
Оснивање индустријских предузећа, 201, 203; Поповић, Крагујевац и његово привредно
подручје, 376-377.
32
Карамијалковић, „Породица Фиала,” 52-53; Бориша Радовановић, Историја Кра-
гујевца: од најстаријих времена до 1944. године (Крагујевац, 2017), 467-470; Поповић,
Крагујевац и његово привредно подручје, 376-377.
33
”Закон о повластици датој г. Кости Михаиловићу, машинском шлосеру и друговима
из Крагујевца, за подизање фабрике за израду артије”, Српске новине, 132, 16.06.1890,
713. Ђунисијевић, Оснивање индустријских предузећа, 162.
I 58
хартије која се највише користила у Србији. Како нису успели да по-

дигну фабрику у предвиђеном року и „савладају све огромне тешко-
ће, које стоје на путу да се једно овако крупно предузеће – подизање
фабрике за хартију – оствари” повластице су им одузете и нису добили
право да продуже подизање фабрике за још две године.34
Р. Ђунисијевић наводи да је повластицу у Крагујевцу добио и Ко-
ста Јовановић за Фабрику за прераду кудеље и лана Косте Јовановића
и другова. Јовановић је 1888. године поднео молбу да му се одобре
повластице за оснивање фабрике, и да поред искључивих повластица
добије и привилегије за увоз материјала за производњу. Тражене по-
властице је добио за 15 године уз услове да запошљава само српске
држављане, да започне рад у периоду од 18 месеци (фабрика је запо-
чела са радом 1891) и положи кауцију од 5000 динара.35
У повлашћена предузећа спадала је и Повлашћена и привилегована
фабрика за производњу пекмеза Илије Лицикаса и комп основана 1897.
године. Илија Лицикас је повластице тражио у априлу 1897. године
и исте добио у мају, у трајању од 10 година. То је била прва фабрика
пекмеза у Краљевини Србији. Основана је у месту где су биле лако
доступне сировине са добрим изгледима за рад што је и оправдала у
каснијим годинама. У почетку је имала један парни котао и шест каза-
на за кување пекмеза, да би до 1903. године већ имала 2 парна котла,
14 казана, и користила моторну снагу од 10 КС. Своју производњу су
од 12 вагона пекмеза повећали на 20. У наредним годинама, тачни-
је 1901. године, је основао и погон за израду своје амбалаже (бурад
за пекмез36 и бурад за маст).37 Крајем 1905. године са Светиславом
Стефановићем поднео је молбу за повластице за оснивање предузе-
ћа прераде воћа и поврћа и конзервирање меса. Добијена повластица
у наредним годинама38 (1907) им је омогућавала увоз амбалаже за
34
„Извештај одбора о повластици за фабрикацију артије Народној скупштини,
20.6.1893”, Народна скупштина, службени лист о раду српске Народне скупштине, 40,
23.07.1893., 316
35
Ђунисијевић, Оснивање индустријских предузећа, 194-195.
36
„Повластици Илији Лицикасу за фабричку израду буради за пекмез”, Српске новине,
бр. 62, 17.03.1901, 1.
37
Ђунисијевић, Оснивање индустријских предузећа, 214-216.
38
„Закон о повластици Илије Лицикаса индустријалца из Крагујевца и Компаније за
подизање фабрике за прераду и конзервисање сваковрсног поврћа и воћа за јел и
људску храну у опште и израду конзерва од меса и хранљивих делова домаћих живо-
тиња”, Српске новине, 155, 12.07.1907, 1-2
59 I
стаклене судове, земљани и порцуланских смештај воћа, као и бели

лим за израду конзерви којих до тада није било у Србији. Од 1906. го-
дине с обзиром на учешће Стефановића предузеће је пословало под
именом „Илија Лицикас и Комп”.39
Током 1909. године Лицикас је продао свој део фабрике С. Сте-
фановићу који постаје власник и мења име предузећа у „Прва српска
повлашћена фабрика за конзервирање воћа, поврћа и меса - фабрика
пекмеза и фабрика буради”. Стефановић је инвестирао у фабрику и
опремио је модерним машинама за конзервирање, парном машином
од 100 КС, са дванаест котлова, проширио је земљиште фабрике, уве-
ћао је капитал, број радника и погон фабрике. Капацитет годишње
производње пред рат износио је 600.000 конзерви, 60 вагона пекмеза
и 40.000 комада буради.40 За један дан фабрика је могла да преради
око 100.000кг шљива и произведе око 29-33.000 кг пекмеза,41 највише
је производила за војску, конзерви меса, а извозили и за Аустрију и
Мађарску.42
Поред поменутих фабрика треба споменути и прехрамбену инду-
стрију која је била развијена, али није потпадала под Закон, осим ако
није посебно добијала повластице. Међу, прехрамбеном индустријом
посебно се издваја Млин браће Павловић-Бојаџић основан 1890. годи-
не као први парни млин у граду. Од скромних почетака млина браћа
Павловић-Бојаџић основала су и ливницу Браће Павловић-Бојаџић
(1920) ради помоћи већ постојећим фабрикама Поповић-Бојаџић,
ради поправке пољопривредних машина и справа и израде разних ли-
мених справа. Ливница је била подигнута поред млина Павловић-Бо-
јаџић, а сировину су између осталих набављали и из рудника Бресника
који је исто припадао породици Бојаџић. Браћа Поповић-Бојаџић у
оквиру имовине поседовала су и фабрику макарона, циглану, рудник
угља у селу Бресници, рудник гипса, а били су и главни акционари Кра-
гујевачке шумадијске банке.43
39
Ђунисијевић, Оснивање индустријских предузећа, 230-231; Поповић, Крагујевац и ње-
гово привредно подручје, 363.
40
Радовановић, Историја Крагујевца, 466-467; Поповић, Крагујевац и његово привредно
41
„Индустрија пекмеза у Србији”, Тежак, 42, 23.10.1921, 361
42
Радовановић, Историја Крагујевца, 466-467; Поповић, Крагујевац и његово привредно
43
Поповић, Крагујевац и његово привредно подручје, 354-355, 357-359.
I 60
Број фабрика у Крагујевцу у периоду од доношења закона о пот-

помагању индустрије до Првог светског рата није био велики – по-
дигнуто је до 7 фабрика и мада је свакако имао позитивно делова-
ње, изгледа да није био довољан за снажнији напредак. Према М. Ж.
Чалић овај начин подршке индустрије није био задовољавајући, због
сложеног процеса добијања дозволе, намета, изузетка млинова и пи-
вара, одузимања субвенција…44 Свакако на темпо развоја индустрије у
Крагујевцу поред закона о потпомагању имали су важну улогу и Војно-
технички завод као главни купац фабричких производа, царински рат,
и постепене социјално-друштвене промене о чему сведочи структура
становништва.
Присуство државе у индустријском сектору у међуратном перио-
ду током двадесетих није било од пресудног утицаја на напредак ин-
дустријског сектора, и било је пре свега од регулативног значаја. Тек
тридесетих година, са економском кризом, појављује се јачи државни
интервенционизам у привреди, који је значио напуштање привредног
либерализма у корист етатизма у економској политици.45
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца закон о помагању инду-
стрије није важио у облику у ком је постојао у Краљевини Србији, већ
је подстицање индустрије било регулисано кроз низ олакшавајућих
прописа који су се односили на увоз и извоз одређене робе. Након
проглашења Краљевине СХС Закон о потпомагању индустрије је про-
ширен на Црну Гору, док је за остале крајеве важио распис од 22. јула
1919. године. Финансијским законом за буџетску 1924/1925. годину
закон је проширен на територију целе државе. Царинском тарифом из
1925. године укинути су сви специјални закони о индивидуалним или
колективним повластицама, па и Закон о потпомагању индустрије.46
Поједине повластице из Закона о потпомагању индустрије постале
су саставни део протекционистичке политике према индустрији преко
решења Министарског савета од 22. септембра 1920, којим је дозво-
љен бесцарински увоз машина и минималне тарифе на одређену групу
предмета. Државне повластице односиле су се на целу индустрију, без
44
Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, 151.
45
Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije: (1918-1941) (Beograd:
Institut za savremenu istoriju, 1986).Ђ. Ћурчин, „Индустријска политика”, Привредни
преглед, 1, 2, 11.3.1923, 3.
46
Министарство финансија Краљевине Југославије: 1918-1938, (Београд: Министарство
финансија, 1939), 110, 121.
61 I
обзира да ли је индустријско предузеће било повлашћено или не, што

није био случај у Краљевини Србији, где су Законом били прописани
услови за добијање привилегија. „Сви индустријалци, занатлије, пољо-
привредници и разна удружења” могли су да увозе без царина маши-
не, машинске делове, справе, алате и целокупни помоћни материјал
који служи за инсталацију и подизање предузећа. Такође био је уведен
бесцарински увоз сировина и полупрерађевина потребних за прера-
ду а којих у земљи није било или их није било у довољној количини и
квалитету.47
Након Првог светског рата, после обнове, а уз помоћ репарација,
фабрика коже Ф. Фиале је наставила са радом. Даље су проширили
предузеће: изграђене су нове зграде, повећан је капацитет производ-
ње на 50 вагона сирове коже, увећан број запослених на 40, као и
погонска снага на 25КС (35КС) проширен асортиман робе, а до сре-
дине тридесетих уложени капитал је износио три милиона динара.48
Средином двадесетих производили су око 800.000 кг свих кожа го-
дишње, а кожне прерађевине су највише служиле за обућу, опанке
и војничка опасаче и ремена,49 док им је и даљи највећи купац, као
и у предратном периоду, био ВТЗ са 50% до 75% учешћа у укупној
куповини.50 У годинама пред рат био је смањен и обим производње и
број радника у односу на двадесете године као последица смањене
потражње и економске кризе.51 Услед породичних подела од јануара
1929. године фабрика је протоколисана као „Фабрика коже Владими-
ра Фиале и брата”, а од 1939. године пошто се Јован Фиала повукао
потпуно из рада фабрике промењено је име у „Фабрика кожа Влади-
мир Ф. Фиала”.52
У међуратном периоду „Прва југословенска повлашћена фабри-
ка за производњу поврћа, воћа и меса - фабрика пекмеза - фабрика
47
Министарство финансија Краљевине Југославије: 1918-1938, 37-38; Vladimir Pertot,
Ekonomika međunarodne razmjene Jugoslavije. Knj. 1, Analiza razdoblja između 1919. i 1968.
godine (Zagreb: Informator, 1971).
48
Карамијалковић, „Породица Фиала,” 53; Поповић, Крагујевац и његово привредно по-
дручје, 376-378.
49
„Не дајите иностранству новац за артикле које производимо у земљи – преглед наше
индустрије и занатства”, Време, 21.10.1926. 6.
50
Карамијалковић, „Породица Фиала,” 53.
51
Поповић, Крагујевац и његово привредно подручје, 376-378.
52
Карамијалковић, „Породица Фиала,” 54-55.
I 62
буради и фабрика бомбона Светозар Стефановић” била је једна од

највећих фабрика такве врсте у Краљевини. Фабрика је наставила
да производи све врсте конзерви од воћа поврћа и меса: компоте од
разног воћа, конзервирани грашак, боранију, паштете, пуњене папри-
ке…53 Наследници Светозара Стефановића прво су обновили фабри-
ку са модернијим машинама из Немачке за кланицу, за радионицу
лимених кутија и фабрику буради.54 Фабрика је имала сопствено има-
ње где је гајила поврће за свој потребе, као и кланицу и хладњачу
за месо, а у току сезоне запошљавала је и до 500 радника. 55 Током
1929. године основана је и фабрика бомбона, тако да су пред Дру-
ги светски рат у саставу браће Стефановић биле фабрика конзерви,
фабрика пекмеза, фабрика буради и фабрика бомбона. Капацитет
производње био је у фабрици конзерви 60 вагона конзерви поврћа и
конзерви меса, 40 вагона конзерви воћа на годишњем нивоу, 40.000
комада кутија од белог лима за 10 часова рада56; у фабрици пекмеза
од шљива око 60 до 80 вагона годишње, што је чинило једну четвртину
пекмеза у земљи; одељење за бурад је производило око 20.000 кома-
да годишње.57
Своје производе пласирала је широм Краљевине, али и у ино-
странство. Пекмез се средином двадесетих највише извозио у Чехо-
словачку, Немачку и Аустрију,58 а посебно пекмез без љуске у САД.
Пред Други светски рат један од главних купаца производа ове фа-
брике постало је и Министарство војске и морнарице.59 Развој овог
предузећа до Другог светског рата је добар пример аутохтоне српске
индустрије са домаћим капиталом – број радника је повећан са 20 на
450, инвестиран капитал са 100.000 на 12 милиона, а број КС са 15
на 200.60
53
„Не дајите иностранству новац за артикле које производимо у земљи”, 6; „Реклама
С. Стефановић”, Време, 14.08.1938, 27.
54
Радовановић, Историја Крагујевца, 645.
55
Наследници Светозора Стефановића, „Фабрика за конзервисање поврћа, воћа и
прераду меса. Фабрика бура и пекмеза”, Тежак, 22.02.1925, 31
56
57
„Не дајите иностранству новац за артикле које производимо у земљи”, 6.
58
Наследници Светозора Стефановића, „Фабрика за конзервисање поврћа, воћа и
прераду меса. Фабрика бура и пекмеза”, Тежак, 22.02.1925, стр. 31
59
60
Поповић, Крагујевац и његово привредно подручје, 364.
63 I
Према Статистици индустрије Краљевине од 1941. године, у ко-

јој је представљена индустрије друге половине тридесетих година61 у
Крагујевцу су деловала следећа индустријска предузећа: Браћа Павло-
вић Бојаџић (са фабрикама у индустрији прераде метала – машинска
радионица са ливницима; индустрији керамике и стакла – црепара
и циглана; прехрамбеној и пољопривредној индустрија – са млином
жита и творницом тестенина; калоричном централном)62, Фабрика кон-
зерви С. Стефановић (са предузећима у дрвној индустрији – творница
буради и бачви; у прехрамбеној и пољопривредној индустрији - твор-
ница бонбона, слаткиша и чоколаде и творница меснатих конзерви)63,
Пивара М. Косовљанин а.д., К. Мишић Батаљ млин (1934)64, Акционарски
парни млин (прехрамбена и пољопривредна индустрија)65, Механичка
ткачница Д. Стојановића (1936)66 (текстилна индустрија)67, Фабрика
Коже В. Фиала и Фабрика Кожа Савић и син (индустрија коже и крзна)68,
Јелица А.Д. (калорична централа)69.
У представљеном списку предузећа јасно је да се индустрија Кра-
гујевца и даље заснивала на фабрикама основаним у другој половини
19. века. Акционарски парни млин70 је основан 1911 године, Фабрика
кожа Михаила Савића и Синова у првој деценији двадесетог века, а пи-
вара М. Косовљанина датира још од друге половине седамдесетих.71
Поред још неколико мањих предузећа која су постојала индустрија
Крагујевца између два рата, осим наравно Војно-техничког завода, је
почивала на предузећима породица Павловић-Бојаџић, Стефановић
и Фиала.
61
Статистика индустрије Краљевине Југославије са адресаром индустриских предузећа,
(Београд: Министарство трговине и индустрије, 1941), 7-8.
62
Статистика индустрије Краљевине Југославије, 121-122, 126, 128, 141, 146, 150, 167.
63
Статистика индустрије Краљевине Југославије, 134, 150, 156.
64
Поповић, Крагујевац и његово привредно подручје, 373-374.
65
Статистика индустрије Краљевине Југославије, 141, 146, 153.
66
Поповић, Крагујевац и његово привредно подручје, 381.
67
Статистика индустрије Краљевине Југославије, 159.
68
69
70
Постојало је и још неких мањих млинова: Парни млин Аризовић Буљак (1902-1912);
Млин Милана Јовановића-Смедеревца (1935); Млин Николе Николића (1935). Попо-
вић, Крагујевац и његово привредно подручје, 359-361. „Не дајите иностранству новац за
артикле које производимо у земљи”, стр. 6.
71
Поповић, Крагујевац и његово привредно подручје, 372-373, 378-379.
I 64
„Авет „тихе и лагане ликвидације” над Крагујевцем, старом кне-

жевском престоницом”72 је наслов новинског чланка у Правди од 1934.
који је у одређеној мери посвећен и привреди Крагујевца. Упоређују-
ћи податке из Статистике индустрије Краљевине где Крагујевац има
15 творница од укупно 4257 творница, односно у Дунавској од 948
представља мали проценат и сведочи да у међуратном периоду развој
индустријских предузећа није био значајан.73
…
До 1914. године ширење модерне производње било је ограни-
чено, како наводи Џ. Лемпи у 19. веку на простору Балкана процес
индустријализације није био довољно интензиван да би испуњавао
критеријуме који би омогућили „одрживи” развој индустрије: „ни по
једној прихватљивој дефиницији [...] индустријска револуција се није
одиграла ни у једној балканској земљи пре 1914. Механичка снага тек
је почела да замењује ручну снагу”.74 Ипак, мали индустријски секто-
ри појавили су се широм региона, такав је био и пример Крагујевца.
Индустрија у Србији развијала се кроз војну индустрију, а касније на
текстилној и прехрамбеној. Уз јефтину машинерију и лако доступну
радну снагу, први закон који је подстицао индустрију омогућио је да се
почетне радионице прошире и утичу на оснивање нових. У Крагујевцу
у другој половини 19. и првој половини 20. века развиле су се, поред
војне индустрије, и друге индустријске гране, у зависности од ресурса,
потреба и структуре становништва града и околине, али и утицаја Вој-
но-техничког завода. Из прегледа читавог периода произилази да се
индустријски сектор заснивао у највећој мери на предузећима, повла-
шћеним и неповлашћеним, која су била основана у другој половини
19. века.
72
Светислав Јовановић, „Авет „тихе и лагане ликвидације” над Крагујевцем, старом
кнежевском престоницом”, Правда, 20.06.1934. 11
73
74
John R. Lampe and Marvin R. Jackson, Balkan Economic History, 1550–1950: From Im-
perial Borderlands to Developing Nations (Bloomington, Indiana: Indiana University Press,
1982), 237; John R. Lampe, ”Varieties of Unsuccessful Industrialization: The Balkan
States Before 1914,” The Journal of Economic History 35, no. 1 (1975): 59.
65 I
ECONOMIC LEGISLATION AND DEVELOPMENT

OF INDUSTRY IN KRAGUJEVACIN THE SECOND HALF
OF THE 19TH CENTURY AND THE FIRST HALF
OF THE 20TH CENTURY
by
JELENA RAFAILOVIĆ, PhD.

Research Associate
The Institute for Recent History of Serbia
Belgrade
SUMMERY: In the 19th century in the Balkans, the process of in-

dustrialization was not intensive enough to encounter the criteria that
would enable ”sustainable” development of industry, but small indus-
trial sectors appeared throughout the region, and such was the exam-
ple of city of Kragujevac. Industry in Serbia developed first through the
military industry, and later in the textile and food industry. With cheap
machinery and easily available labor, the first law to encourage industry
allowed initial workshops to expand and influence the establishment of
new ones. In Kragujevac in the second half of the 19th and the first half
of the 20th century, except the military industry, other industries devel-
oped, depending on the resources, needs and structure of the popula-
tion of the city and its surroundings, but also because of the influence of
Vojno-tehnički zavod. The examination of the whole period demonstrat-
ed that the industrial sector was mostly based on companies, privileged
and non-privileged, that were established in the second half of the 19th
century.
KEYWORDS: Kragujevac, industrialization, Law to encourage in-
dustry, food industry, leather industry
I 66
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Статистика индустрије Краљевине Југославије са адресаром индустриских

предузећа. Београд: Министарство трговине и индустрије, 1941.
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1896-1897. III, Београд: Ста-
тистичко одељење Министарства народне привреде, 1900.
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1901. VI, Београд: Управа др-
жавне статистике, 1904.
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1904. IX, Београд: Управа др-
жавне статистике, 1906.
Статистички годишњак Краљевине Србије, 1907-1908. XII, Београд: Упра-
ва државне статистике, 1913.
Време
Правда
Тежак
Đorđević, Dimitrije. Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije 1906-1911. Beograd
Istorijski institut, 1962.
Đurović, Smiljana. Državna intervencija u industriji Jugoslavije: (1918-1941)
Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1986.
Kejnz, Džon Majnard. Ekonomski eseji: (izbor iz dela). Edited by Lazar R.
Pejić Negoslav P. Ostojić. Novi Sad: Matica srpska, 1987.
Lampe, John R. ”Varieties of Unsuccessful Industrialization: The Balkan
States Before 1914.” The Journal of Economic History 35, no. 1 (1975): 56-85.
Lampe, John R., and Marvin R. Jackson. Balkan Economic History, 1550–
1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations. Bloomington, Indiana:
Indiana University Press, 1982.
Pertot, Vladimir. Ekonomika međunarodne razmjene Jugoslavije. Knj. 1, Analiza
razdoblja između 1919. i 1968. godine. Zagreb: Informator, 1971.
Samuels, Warren J. ”Institutional economics.” In The new Palgrave dictionary
of economics, edited by Steven N. Durlauf and Lawrence E. Blume, Macmillan
Publishers Ltd., 2008.
Vučo, Nikola. ”Pogled na industrijsku revoluciju u Srbiji u XIX veku.” Acta
Historico-oeconomica Iugoslaviae, Časopis za ekonomsku povijest Jugoslavije 1 (1974).
Васиљевић, Мирко. „Француски трговачки законик (1807) као модел
- узор Српског трговачког законика (1860).” Право и привреда: часопис за
привредно правну теорију и праксу 44, 9/12 (2007): 27-34.
Вучо, Никола. Привредна историја Србије до Првог светског рата. Бео-
град: Научна књига, 1955.
Развој индустрије у Србији у XIX веку. Београд: САНУ, 1981.
67 I
Ђунисијевић, Ратомир В. Оснивање индустријских предузећа и развој инду-

стрије у Србији до 1918. године. Београд: БИГЗ, 1990.
Јагодић, Милош. „Крагујевац у другој половини 19. века у светлу стати-
стике.” Историски часопис, no. 59 (2010): 321-340.
Карамијалковић, Ненад. „Породица Фиала - трагична прича крагује-
вачких индустријалаца чешког порекла.” Шумадијски анали 11, no. 9 (2018):
41-62.
Породица Фиала: најзнаменитији шумадијски Чеси. Каталог изложбе. Кра-
гујевац: Удружење „Чеси Шумадије”, 2016
Катић, Бојана Миљковић. Пољопривреда Кнежевине Србије: (1834-1867).
Београд: Историјски институт, 2014.
Кејнз, Џон Мајнард. Општа теорија запослености, камате и новца. Бео-
град: Службени гласник, 2013.
Министарство финансија Краљевине Југославије: 1918-1938. Београд: Ми-
нистарство финансија, 1939.
Мирковић, Мијо. Спољна трговинска политика. Београд: Г. Кон, 1932.
Поповић, Мирослав Д. Крагујевац и његово привредно подручје: прилог при-
вредној и социјалној географији града и околине. Београд: Научно дело, 1956.
Радовановић, Бориша. Историја Крагујевца: од најстаријих времена до
1944. године. Крагујевац, 2017.
Станковић, Урош. „Доношење и садржина шумске уредбе (1861).” Збор-
ник радова Правног факултета у Новом Саду 3 (2015): 1321-1335.
Чалић, Мари-Жанин. Социјална историја Србије 1815-1941: успорени на-
предак у индустријализацији. Београд: Clio, 2004.
I 68
МА ПРЕДРАГ ИЛИЋ
Историјски архив Шумадије
Крагујевац
pilic2@sbb.rs
ЕСНАФ АБАЏИЈСКИ У КРАГУЈЕВЦУ

ОД 1831. ДО 1910. ГОДИНЕ
АПСТРАКТ: Циљ рад је да на основу сачуване архивске грађе предста-

вимо рад Еснафа абаџијског у Крагујевцу у периоду од 1831. до 1910. годи-
не. Досадашњи радови из области занатства у Крагујевцу више су сумарно и
уопштено обрађивали ову тему, бавећи се општим подацима о броју еснафа и
начину њиховог функционисања. Интересантно је поменути да су се послед-
ња истраживања занатства, трговине и индустрије Крагујевца и Шумадије у
XIX и првој половини XX века рађена 50-тих и 60-тих година прошлог века.
Резултати тих истраживања, опште оцене, тадашња схватања и данас се не-
критички користе. Мишљења смо да је потребно вршити нова истраживања
на основу познате и доступне архивске грађе.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: абаџије, еснаф, Крагујевац, тевтер, занатство.
Србија је у XIX веку преживљавала дубоке промене у политичким,

друштвеним и економским односима. Заједно са својим источњачким
занатима Турци су донели у Србију и своје еснафско уређење. Такво
еснафско уређење задржало се у Србији до Другог српског устанка,
када су после ослобођења српске занатлије почеле да оснивају сво-
је властите еснафе, који се у почетку нису битније разликовали, јер
су српске занатлије задржале многе еснафске обичаје наслеђене од
Турака. У овом релативно кратком периоду, испуњеном многим про-
тивуречностима, заоштравали су се сукоби између заосталих феудал-
но-патријархалних односа и нових капиталистичких односа у развоју.
Остала је и даље строга еснафска хијерархија с правима и широким
привилегијама еснафског старешинства и чланства, са скученим пра-
вима њихових калфи и шегрта. Остала је и турска еснафска терми-
нологија допуњена домаћим, а после доласка занатлија из Аустрије
и немачким називима. Ову тврдњу потврђује чињеница да је за све
69 I
време постојања Србији на челу еснафа је био устабаша – старешина

еснафа, његови помоћници и чауш – службеник у еснафу. Мало знамо
да су еснафи тада имали своја писана правила, а и ако су их имали
нису сачувана. Наслеђени обичаји су поштовани, понегде су мењани
према новим приликама и ситуацијама, а није се увек осећала потреба
да се обичаји писмено утврђују.1
У току XIX века, занатска производња, некада ограничена на своје
локално тржиште, прелазила је све више на шире и разгранатије тр-
жиште. Под таквим условима проширеног тржишта наступио је пораст
конкуренције и настало је јачање нових производних облика. Еснафи
у Србији имали су првенствено за циљ да заштите еснафске занатлије
од конкуренције.
У таквим условима основни економски чинилац у у друштвеном
и привередном животу Крагујевца било је занатство и трговина. Кнез
Милош Обреновић старао се да у Крагујевцу оживи рад старих заната,
али да се развијају и нови. Имајућу у виду значај занатства и трговине
за привредни и друштвени живот престоног Крагујевца, а увиђајући
потребу да се ова област правно уреди кнез Милош је 23. новембра
1823. године донео Наредбу о удруживању занатлија у еснафе за ва-
рош Крагујевац, по којој је требало да се удружују занатлије истих и
сличних заната.2 Први облици еснафског уређења код неких заната већ
је постојао, на основу наслеђених обичаја и неписаних правила. Не-
постојање писаних докумената и правила рада еснафа онемогућавају
нас да на прави начин истражимо њихов рад и дођемо до изворних
информација како би смо истражили овај период развоја занатства у
Крагујевцу и Србији. Њихово постојање и рад можемо пратити само
на основу појединачних докумената и писаних аката упућиваних кне-
зу или његовој кланцеларији различитим поводом. У историографској
литератури, монографијама и радовима занати су ретко обрађивани
појединачно углавном због неатрактивности теме, недостатка архив-
ске грађе, а помало и због незаинтересованости историчара и других
научних радника. Политичка и војна историја имале су примат, и у
њеној сенци остале су остале области друштвеног живота.
Један од старијих заната био је терзијски занат, који је донет у
наше крајеве из Турске. Због захтева мушке и женске ношње у XIX
1
Др Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књ. I, Београд, 1954, 8.
2
Јеремија Митровић, Крагујевац до 1839. године, Крагујевац, 1933, 41. Др Никола Вучо,
Развој индустрије у Србији у XIX веку, Београд, 1982, 4.
I 70
ЕСНАФ АБАЏИЈСКИ У КРАГУЈЕВЦУ ОД 1831. ДО 1910. ГОДИНЕ
веку, овај занат је био један од најразвијенијих у Крагујевцу. У цркве-

ним књигама помињу се у време прве владе кнеза Милоша у Крагујев-
цу терзије: Милоје, Илија и Михаило. Они су имали свој руфет (еснаф).
Мада се свако ко је држао коње разумевао у ковачки посао, он
је у Крагујевцу био веома цењен. Набланата (поткивача) било је овде
још у време турске управе. Нарочито су се Цигани бавили овим зана-
тима. Из једног документа упућеног 23. маја 1823. године кнезу Мило-
шу Обреновићу дознајемо да је већ тада постојао Еснаф механџијски
и фурунџијски (хлебарски, пекарски). У другом једном писму од 24.
јануара 1824. године, Еснаф бакалски и папуџијски обавештава да је
поступио у потпуности по наредби кнежевој али да остале занатлије
да раде „по старом обићају”. Кнез Милош Обреновић имао је сигурно
проблема око тога како занатлије натерати да се удруже у еснафе.
Сарачки занат у градовима у Србији држали су махом Турци, док су
мутавџије највећим делом били Бугари. Од заната у престоници Србије -
Крагујевцу цењени су били стари занати: ћурчије, туфегџије (произвођа-
чи пушака и ножева), пинтери (качари, бачвари), мумџије (произвођачи
свећа), грнчари, асурџије, кожари, чаруџије (опанчари), казанџије и др
Занатлије су у овом периоду чиниле један од најзначајнијих друштве-
них редова, веома цењен и поштован. Њихов утицај у сваком погледу
био је у вароши изузетан. На иконама које су поклањали старој цркви
Крагујевачкој у периоду од 1823. до 1835. године налазе се имена ових
руфета (еснафа): папуџијски, терзијски, бакалски, бојаџијски, бер-
берски, мутавџијски, ковачки, казанџијски, мумџијски и баштовански.
У Крагујевцу су у овом периоду постојали еснафи ових заната:
терзијско-трговачки (основан 1818. са 15 чланова), сарачко-ћурчијски
(основан 13. новембра 1818. са 12 чланова), лецедерско-воскарски
(основан 1820. са 12 чланова), ужарско-мутавџијско-ткачки (основан
1829. са 49 чланова), обућарски (основан 1836. са 6 чланова).3
У овом периоду јављају се и прве часовничарске радње у Кра-
гујевцу. Изучени сајџија Пилер дошао је у Крагујевац из Петрограда
1835. године и отворио прву часовничарску радњу.
Из године у годину повећавао се у вароши број занатских радњи.
Ницали су и нови занати. Поред градских заната, постојало је у Кра-
гујевцу при двору кнеза Милоша дворских занатлија, који су радили
искључиво на двору за дворске потребе. То су пре свега кројачи војних
3
Јеремија Митровић, Крагујевац до 1839. године, Крагујевац, 1933, 41.
71 I
одела, туфекџије и пушкари. Помињу се још у документима дворски

берберин, Теодор Станковић, кожари, обућари и друге занатлије. Њи-
хов број се тешко може утврдити јер се мењао.
Кнез Милош Обреновић је позивао стране мајсторе - занатлије да
дођу у Крагујевац и ту се населе. Познато је да је један од најразвије-
нијих заната у Крагујевцу у време прве владе кнеза Милоша био аба-
џијски. То је свакако један од најстаријих заната у Србији и Крагујевцу.
Био је заступљен међу хришћанима: Грцима, Цинцарима, Србима и
Јерменима.
У архивском фонду „Удружење занатлија у Крагујевцу за период од
1847-1946. године” налази се и Тевтер еснафа абаџијског за период од
1842. до 1877. године, који за нашу тему представља праву драгосце-
ност.4 Тевтер почиње са 21. јануаром 1847. године, што је погрешно
навело Др Николу Вуча да у свом двотомном капиталном делу „Рас-
падање еснафа у Србији” закључи да је Еснаф абаџијски у Крагујевцу
основан управо тог 21. јануара 1842. године. Међутим, пажљивим иш-
читавањем тевтера јасно се долази до закључка да је еснаф формал-
но и званично основан – постојао пре 1842. године. Постоје индиције
да су абаџије биле удружене у један од 16 еснафа организованих у
Крагујевцу још 1823. године, али јасну потврду у документима нисмо
пронашли. Анализом спискова чланова еснафа, њихових записника са
годишњих Собранија (Скупштина), од 1844. године, када је сачињен
први записник у тевтеру, закључујемо да се Скупштина одржава по већ
устаљеној вишегодишњој пракси. Оснивачки акт еснафа није сачуван,
нити има назнака да је званично постојао, али да су имали неку вр-
сту евиденције, можда неки претходни тевтер или слични протокол,
евидентно је. Годишња Собранија одржавана је увек у другој половини
јануара, што се везује за њихову еснафску славу Светог Атанасија Ве-
ликог, који се слави 31. јануара. Слава Св. Атанасија Великог и онда
и сада се везује за Цинцарску славу, што може да значи да су је Цин-
цари својом бројношћу наметнули као струковну славу, или да су се
Цинцари, као предузимљив народ, први почели бавити овим занатом и
донели га на наше просторе.
Из списка мајстора еснафа абаџијског у Крагујевцу за 1830. Го-
дину имамо податке да су абаџијске радње имали и да су уписани као
мајстори еснафа абаџијског: Радован Боjановић, Ћира Анђелковић,
4
ИАШК, 6.1.2.104. Фонд Удружење занатлија у Крагујевцу 1847-1946. године, Тевтер
еснафа абаџијског.
I 72
Милован Савић, Милета Стојановић, Ђорђе Николић, Риста Поповић,

Тривун Јоксимовић, Никола Миливојевић, Станоје Ђорђевић, Иван
Маринковић, Мијаило Митровић, Мијаило Велезлић, Неша Раић,
Дина Ђорђевић и Вићентије Влаић.5 Сви мајстори су уписани у еснаф
28. децембра, 1830. године, по старом календару односно 10. јануара
1831. године по новом, и да су платили чланарину 25 гроша. Ово нам је
први сигуран доказ о постојању Еснафа абаџијског и зато је у наслову
рада назначена година 1831.
Петог новембра 1835. као чланови су били уписани Јован Нешко-
вић, Димитрије Лазаревић, Стојадин Ђорђевић, Стаменко Јовановић,
Глиша Теодоровић, Алекса Михаиловић, Милета Милојевић, Антоније
Ристић, Јездимир Грујић, 1837. Радоје Драгутиновић, 1838. Василије
Ђекић, 16. јануара 1839. Митар Милићевић, 17. септембра 1839. Мар-
ко Андрејевић и Сима Мајсторовић, 24. новембра Вуле Драгичевић и
16 јануара 1842. године Ђорђе Гавриловић.6 Сви наведени мајстори су
платили чланарину у износу од 100 гроша, осим Марка Андрејевића и
Симе Мајсторовића који су платили по 50 гроша.7 Ових 30 мајстора су
били чланови Еснафа абаџијског у тренутку када је почео да се води
сачувани тевтер.
Да је абаџијски занат био у експанзији говори и чињеница да је
само у периоду од 1842. до 1853. године, за само једанаест година
уписано још 46 чланова, односно да је њихов број у Крагујевцу нара-
стао на 76.8 До 1844. чланарина за упис у еснаф била је 200 гроша, а
од те године 250 гроша.9 Међутим, у овај број чланова Еснафа абаџиј-
ског ушао је и одређени број трговаца. Из тевтера се то не види, али
чињеница да их је било. Овај податак је веома интересантан са више
аспеката. Он нам показује да тржиште за овом врстом робе било ра-
звијено, куповна моћ становништва велика. Крагујевац је тада имао
испод 4000 становника. Друга чињеница је та, да је то период када је
Крагујевац изгубио престони карактер, из њега отишла државна ад-
министрација и слој боље стојећих грађана. Опште прихваћена чиње-
ница у историографији је да период од 1841. када град губи престони
5
Исто, стр. 5.
6
Сви ови мајстори су били уписани и чланови Еснафа пре него што је тевтер отворен.
Исто, стр. 5-6.
7
8
9
73 I
карактер, до 1853. када се отвара и почиње са радом Војно-технички

завод, је период стагнације Крагујевца. Међутим, овај податак о вели-
ком броју абаџијских мајстора указује на чињеницу да је Крагујевац
изгубио политичку моћ, али не и економску, и да је она била у експан-
зији. Ову нашу тврдњу би поткрепили и подаци о броју занатлија дру-
гих еснафа у овом истом периоду.
Чланови Еснафа абаџијског, као и чланови других крагујевачких
еснафа, имали су осећај друштвене одговорности оличену у помоћи
и даровима Крагујевачкој цркви. Такву помоћ реализовали су својом
одлуком на Скупштини еснафа, одржаној 19. јануара 1844. године, а
коју су потписали – „установили” Милета Стојановић, Јован Нешковић,
Риста Поповић, Димитрије Лазаревић, Стојадин Ђорђевић, Стаменко
Јовановић, Радоје Драгутиновић и Марко Андрејевић.10 Интересантно
је поменути да се у овој њиховој Уредби не спомиње старешина Еснафа
и његови помоћници.
Све до 1847. године еснафи су радили по наслеђеним писаним и
неписаним правилима. Начин његовог правног регулисања и уређе-
ња еснафског питања било је предмет вишегодишњих активности свих
чинилаца заинтересованих за његово решење. На основу прикупљене
обимне грађе за састављање еснафске уредбе, од стране Савета одре-
ђена је била комисија која је донела Уредбу о еснафима. Чланови ко-
мисије били су Аврам Петронијевић, Стојан Симић, Илија Гарашанин,
Стефан Стојановић и Јован Гавриловић. Уредба о еснафима је донета
14. августа 1847. године и регулисала је многа питања везана за осни-
вање, рад, заштиту права чланова еснафа и друга питања, а све у циљу
што бољег рада и напретка у раду. Оснивање еснафа одобравало је
Министарство унутрашњих дела. Овом Уредбом нису била решена на
најбољи начин сва питања, па су рађене додаци и допуне Уредбе 29.
јануара 1849. и 30. априла 1853. године.11
У тевтеру Еснафа абаџијског налазимо Записник са годишње
скупштине, која је одржана 22. јануара 1847. године, на којој је иза-
брано прво руководство абаџијског еснафа, за које имамо податке. На
челу Еснафа изабрани су: устабаша Радоје Драгутиновић, помоћни-
ци Марко Андрејевић, Васа А. Ђекић, Стаменко Јовановић, Ђорђе Га-
вриловић и Вуле Драгићевић, а за чауша Стефан Радовановић.12 Ови
10
Исто, стр. 73.
11
Др Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књ. I, Београд, 1954, 11-13.
12
Тевтер еснафа абаџијског, 350.
I 74
људи водили су еснафа до 1849. године, када је на Скупштини 19. ја-

нуара изабрано ново руководство у коме су били: устабаша Стаменко
Јовановић, помоћници Вуле Драгићевић, Милан Миливојевић, Сте-
фан Радовановић, Милош Лазаревић и Наун Марковић, а чауш Лазар
Богосављевић.13 Наредне године исти је био устабаша, помоћници су
били Милета Стојановић, Мирко Андрејевић, Радоје Драгутиновић и
Милош Лазаревић, а чауш Милоје Борисављевић.14
Педантно вођене евиденције са свих еснафских скупштина, од
1849. до 1877. године, пружају нам драгоцене податке о избору свих
устабаша,15 помоћника,16 чауша17 и чланова еснафског одбора.18
Међутим, поред кадровских решења која се односе на руковод-
ство еснафа и начин његовог персоналног вођења, далеко важније
нам је његово функционисање у смеру суштинских активности што је
била сврха његовог постојања. Интересантно је истаћи да у тевтеру
нема било каквих података о њиховој производњи, начину пословања,
проблемима у организацији рада абаџија и трговаца, полагању струч-
них испита и било којих суштинских питања и проблема, којих је еви-
дентно било. Тевтер је пун података, по годинама прецизно вођени, о
приходима и расходима еснафа. Основни извор прихода еснафа била
је чланарина чланова и добровољни приходи, врло мало од интереса
– камате на позајмице које су поједини чланови узимали за своје по-
словање и ретко од глоба – казни, за непоштовање еснафских правила
и норми.19
Расходи еснафа ишли су углавном на три дијаметрално супротне
стране: на трошкове еснафске славе - Славе Св. Атанасија (Танасија,
како стоји у тевтеру) и разне лонџе - прославе различититим поводима,
13
Исто, 348.
14
Исто, 348.
15
Радован Б. Шапоњић, Марко Андрејевић, Милан Басарић, Јован Неговановић, Мар-
ко Марковић, Радован Ђорђевић, Станоје Милутиновић, Јеврем Николић, Милан Пе-
тровић, Милован Цветић.
16
Помоћници су били дугогодишњи истакнути чланови еснафа. Из редова помоћника
биране су устабаше.
17
Илија Радосављевић, Радоје Антонијевић,Урош Танасијевић, Милан Милисављевић,
Стеван Николић, Младен Стојановић, Стефан Радовановић, Милан С. Ђорђевић, Ми-
лија Вуксановић, Арсеније Нешковић,
18
Скоро сви чланови еснафа у различитим периодима.
19
Види више о томе у Тевтеру еснафа за 1857. и 1958. годину, 137 - 138
75 I
на трошкове око помоћи Крагујевачкој цркви и на погребне трошкове

чланова еснафа (сахрана жена и деце). Од невелике суме новца која
је прикупљана на годишњем нивоу, преко 80% средстава је ишло упра-
во на ове три ствари. Мали проценат је трошен на помоћ члановима
који су долазили у финансијске тешкоће и којима се помагало да не
би банкротирали. Без обзира на помоћ, један број абаџија и трговаца,
чланова овог еснафа, је финансијски пропао.20
Управо са 1877. годином, до када је овај тевтер вођен, завршава
се један период у раду Еснафа абаџијског, а и других еснафа у Ср-
бији. Нови друштвени и привредни односи који су почели да проди-
ру Србију, развој индустрије, технологије и модернизација друштва у
сваком погледу све више су доказивали да су еснафи, какви су тада
постојали, била једна превазиђена форма организовања занатлија на
овим просторима. Злоупотребе са полагањима мајсториских испита
постала је фарса. Уредбе о еснафима из 1847. године, која је била на
снази, постала је кочница за даљи успешан рад и зато је често била
заобилажена и изигравана. Постојало је опште незадовољство и аба-
џија и трговаца, који су чинили еснаф. Привредни систем је требало
реформисати коренито, а не појединачним, козметичким и парци-
јалним мерама. У једном тренутку је било одређено да регистрацију
еснафа врши Министарство финансија, а од 1882. године Министар-
ство народне привреде. Непосредну контролу над сваким еснафом
вршила је месна или надлежна полицијска власт. Локална власт је у
више наврата реаговала на разне злоупотребе, штетне појаве и друге
аномалије у раду. Међутим, сем што су писали ресорном министар-
ству, представницима државне власти и другим званичницима, ништа
више нису могли да ураде. Преплитања занатско–трговачких радњи,
појавом нових занимања, која су била ван еснафске Уредбе, додат-
но је компликовала проблем. Чињеница је да су ушле на ове просто-
ре нове технологије, нови занати и нови облици рада и пословања,
а стари систем организовања то није познавао и одобравао. Чак и
одвајање абаџија од трговаца 1896. године у самосталан еснаф није
у потпуности могло да реши проблем. У прво време криза није битно
утицала на смањење броја абаџијских радњи у Крагујевцу, којих је
1900. године било 70,21 али за само десетак година њихов број је био
20
Види више о томе у Тевтеру еснафа за период од 1857. до 1867. годину, 144-150.
21
Др. Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књ. I, Београд, 1954, 28.
I 76
преполовљен. Крај еснафском облику организовања заната решен је

доношењем Закона о радњама 1910. године.
Значај Еснафа абаџијског, као једног од најбројнијег у Крагујевцу,
био је велики за развој занатства. Њихов учинак био је веома битан
у финансијском и организационом смислу. Оно што сматрамо веома
битним, а чему је до сада поклањана мала пажња у истраживањима
је и чињеница да су они допринели стварању грађанске класе и кул-
туре у Крагујевцу. Веома истакнути чланови абаџијског еснафа били
су абаџије Груја Гојковић, Драгољуб Мајсторовић, Благоје Павловић,
Драгомир Тошић, Драгослав Михаиловић и многи други,22 трговци
Обрен Јанковић, Јован Спалајковић и остали. Својим радом оставили
су дубок траг у развоју занатства и производне културе. Друштвено су
били активни. Јован Спалајковић је један од оснивача и први пред-
седник Одбора Црвеног крста у Крагујевцу 1876. године. Своју делат-
ност нису заснивали само на развоју свог занатског и трговачког по-
сла, већ и на просвећивању и школовању своје деце. Спалајковићева
кћер, Драга, била је здравствени радник и удата за др Илију Коловића,
а син Мирослав, завршио факултет на Сорбони, био у дипломатској
служби, политичар и амбасадор Србије у Русији пре и за време Првог
светскога рата. Обрен Јанковић је познати крагујевачки добротвор и
задужбинар.23
Поменули смо само неколико најпознатијих чланова абаџијског
еснафа у овом раду. Сигурни смо да би дубинским истраживањем до-
шли до значајних података о већем броју истакнутих чланова Еснафа
абаџијског, њиховим породицама и потомцима. Тиме би знатно про-
ширили сазнања о животу у Крагујевцу у XIX и XX веку.
22
Види списак свих чланова у Тевтеру еснафа абаџијског у Крагујевцу.
23
Гордана Јоцић, Питома лоза: крагујевачке грађанске задужбине у другој полови-
ни деветнаестог и првој половини двадесетог века, Светлост, Крагујевац, 2004. 73-76,
147-151.
77 I
TAILOR’S GUILD IN KRAGUJEVAC

FROM 1831. TO 1910.
by
PREDRAG ILIĆ, Ma
Historical Archives of Šumadija
Kragujevac
SUMMARY: This paper aims to show the one of the oldest and most
widespread crafts in Kragujevac during this period. It was always con-
sidered to have a sufficient number of members so that its survival was
never questioned because of the insufficient number of craftsmen who
were part of it. Between the years 1831 and 1910, more than 150 new
members became a part of an already impressive number of tailors in
Kragujevac, which had just over 2000 inhabitants in the early 1930s and
nearly 15,000 in the early 20th century.
Having inherited the Turkish form of organization and activity, it
succeeded in adapting to our circumstances and the context of the pe-
riod in which it existed. It was interesting that many people had started
their careers as small craftsmen, and became wealthy and distinguished
middle-class representatives in Kragujevac through decades of work
and management. They educated their children, were socially active
and responsible, brought about changes and brought about economic
development and revival.
I 78
Др Вучо Никола, Распадање еснафа у Србији, Београд, 1954.

Јоцић Гордана, Питома лоза: крагујевачке грађанске задужбине у другој по-
ловини деветнаестог и првој половини двадесетог века, Светлост, Крагујевац,
2004.
Митровић Јеремија, Крагујевац до 1839. године, Крагујевац, 1933.
Архивски извор:
Удружење занатлија у Крагујевцу 1846-1847. године.
79 I
Др РАДОМИР Ј. ПОПОВИЋ
виши научни сарадник
Историјски институт
Београд
rjpopovic@gmail.com
НАРОДНА СКУПШТИНА 1846. ГОДИНЕ
АПСТРАКТ: Народна скупштина одржана у априлу 1846. године у Крагу-

јевцу и Зајечару је сазвана поводом одласка кнеза Александра Карађорђеви-
ћа на подворење султану Абдул-Меџиду І у Бугарску. Посланици из тринаест
округа Кнежевине позвани су на скупштину у Крагујевац, док су посланици
из четири округа источне Србије позвани у Зајечар. Иако се Скупштина одр-
жала у две вароши, а посланици били раздељени, у раду је указано на то да је
Скупштина из 1846. године, ипак, сазвана по постојећој процедури. Одлуку о
одржавању скупштине донели су Савет и кнез Александар на предлог Аврама
Петронијевића, кнежевог представника и министра иностраних дела, а „из-
бор” посланика спровело је Министарство унутрашњих дела. На Скупштини
је прочитана кнежева адреса и окупљеним посланицима препоручено очува-
ње мира и поретка у земљи.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Народна скупштина, 1846. година, Крагујевац, Зајечар,
кнез Александар, Аврам Петронијевић, Тома Вучић Перишић
Народна скупштина одржана у Крагујевцу 26. априла1 и Зајечару

30. априла 1846. године није била предмет посебног интересовања.2
У историографији је прихваћено мишљење да су Народне скупштине
за време прве владе кнеза Михаила и владавине Александра Кара-
ђорђевића одржане 1840. (март и август), 1842. (септембар и новем-
бар), 1843. (јун, август и септембар), 1848. (јул) и 1858. (децембар).3
1
Датуми у тексту, изузев датума периодике из 19. века, дати су по грегоријанском
календару.
2
На пример Народна скупштина 1846. није поменута у: Нил Попов, Русија и Србија од
Кочине крајине до Светоандрејске скупштине 3, Београд, 1870; Драгослав Страњаковић,
Влада уставобранитеља 1842-1853, унутрашња и спољашња политика, Београд 1932;
Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858, Београд, 1923; Боро
Мајданац, Народне скупштине Србије, Београд 2001; Мирослав Бановић, Бојана Топа-
ловић, Народне скупштине у Крагујевцу у 19. веку, Крагујевац 2014.
3
Радош Љушић, Историја српске државности ІІ Србија и Црна Гора, нововековне српске
државе, Нови Сад 2001, 166.
81 I
Разлози због којих је у историографској литератури пренебрегавано

одржавање Народне скупштине 1846. године је што на њој нису донете
важне политичке одлуке, а нарочито што је одржана у две вароши, јер
су посланици из западних и централних делова Кнежевине позвани на
скупштину у Крагујевац, а посланици из источних округа у Зајечар. По
томе је Народна скупштина из 1846. године била јединствена у истори-
ји скупштинских заседања у Србији у 19. веку. Стога, на почетку, треба
расправити да ли је Скупштина из 1846. године била регуларна народ-
на скупштина.4
Иако Устав из 1838. године није предвидео установу Народне
скупштине, она је указом кнеза Милоша 30. марта 1839. године, мо-
гла повремено да се сазива.5 Народна скупштина се до 1843. године
„по старом обичају” састајала више пута. По речима историчара Јова-
на Милићевића, народне скупштине од 1839. до 1843. године биле су
„трибине” на којима су се обреновићевци и уставобранитељи сукобља-
вали и користили их за своје политичке циљеве. Уставобранитељи су на
скупштинама одржаним у јуну 1839. године приморали обреновићев-
це на повлачење, а врхунац је представљала абдикација кнеза Мило-
ша. Када је кнез Михаило преузео власт у марту 1840. године, обре-
новићевци су на скупштинама у марту и јулу приморали уставобрани-
теље на одступање са државних звања и политичку емиграцију.6 После
Вучићеве буне на скупштинама у септембру и новембру 1842. године
најпре је формално проглашена династичка смена и избор (први) кне-
за Александра Карађорђевића, а потом је обнародован берат Порте
којим је признат нови кнез Србије.7 Уставобранитељска влада да би
дала легитимитет својим одлукама три пута је, од јуна до септембра
1843. године, сазивала Народну скупштину. Скупштина одржана у јуну
у Топчидеру имала је две седнице. На првој, од 16. до 19. јуна 1843.
године, објављена је оставка кнеза Александра, и образовано је тро-
члано Намесништво (Стефан Стефановић Тенка, Лазар Теодоровић,
Милосав Здравковић Ресавац), док је на другој, од 27. до 30. јуна,
4
Р. Љушић, нав. дело, 166
5
Зборник закона и уредаба у Књажеству Србији у досадањим зборницима нештампаних а
издатих од 2. фебруара 1835. до 23. октобра 1875. године, Београд 1877, 248; Р. Љушић,
Кнежевина Србија 1830-1839, Београд 1986, 190.
6
Р. Љушић, Народне скупштине у Србији за време Првог намесништва 1839–1840. године,
Зборник МС за историју 22 (1980), 17–47.
7
Ј. Милићевић, Народне скупштине у Србији 1839–1842. године у: Друштвене појаве у
Србији у 19. веку, приредио Р. Љушић, Београд 2002, 92–147.
I 82
спроведен други избор Александра Карађорђевића за кнеза Србије.8

Услед упорног инсистирања руске владе да се Вучић и Петронијевић
као организатори и предводници династичке промене казне протери-
вањем из Србије, Народна скупштина је у Крагујевцу од 9. до 11. авгу-
ста 1843. године прихватила руски ултимативни захтев.9 Коначно, на
Септембарској скупштини 1843. године, свечано је објављен султанов
берат којим је потврђен (други) избор Александра Карађорђевића за
кнеза Србије.
Избор посланика и састав народних скупштина зависио је од тре-
нутних политичких околности. У том погледу типичне су биле скупшти-
не одржане 1842. године, на којима су поред изабраних депутираца
самовласно учествовале бројне Вучићеве присталице. Из извора се
може закључити да су до јунских скупштина 1843. године посланици
бирани тако што је свака општина слала једног посланика, општине
са двеста кућа и варошке општине два посланика, изузев вароши Бео-
града који је бирао четири посланика. У раду скупштина учествовали
су вирилни посланици, то јест представници извршне и судске власти,
те свештенство. Наиме, Кнежевина Србија је административно била
подељена на 17 округа и 54 среза, па су скупштинама присуствовали
окружни и срески начелници, представници окружних судова, мир-
ско и монашко свештенство.10 Због давања легитимитета другом избо-
ру Александра Карађорђевића за кнеза Србије, на тзв. Видовданској
скупштини 1843. године, додатно су позвана по четири посланика из
сваког среза, па је тој скупштини присуствовало око 2.000 посланика.11
Међутим, Намесништво и Савет су 18. јула 1843. године прописали
нова правила за избор посланика. Уместо једног или чак два народ-
на представника из сваке општине у Кнежевини, што је скупштину
чинило гломазном, сада је један посланик биран на петсто пореских
обвезника. Остало је да се на скупштину позивају представници окру-
жне и судске власти (окружни начелник или његов помоћник, један
срески начелник, председник окружног суда или члан окружног суда),
8
Српске новине (даље: СН), бр. 48, 16. јун 1843; СН, бр. 49, 19. јун 1843.
9
В. Вучковић, Српска криза у Источном питању 1842–1843, Београд 1957, 121–122; Р.
Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд 2003, 159–161.
10
Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља, 49, 51; Ј. Милићевић, нав. дело, 125; Речник
географијско-статистични Србије, саставио Јован Гавриловић, Београд 19942, 216–217.
11
Преписка Илије Гарашанина 1839-1849, приредио Гргур Јакшић, Београд 1950, 36; Д.
Страњаковић, нав. дело, 51; Р. Ј. Поповић, Септембарска скупштина, Српске студије 9
(2018), 106.
83 I
представници окружних вароши и свештенство.12 Упркос пројектова-

ном броју од око триста посланика на тој скупштини учествовали су
и самозвани посланици. 13 Већ у сазиву скупштине за септембар 1843.
године, предвиђено је 500 народних представника, јер је бројношћу и
репрезентативношћу требало легитимисати Портино коначно потвр-
ђивање Александра Карађорђевића за кнеза Србије.14
Од Септембра 1843. године до априла 1846. године Народна
скупштина није била сазивана. Аврам Петронијевић, кнежев представ-
ник и министар иностраних дела, предложио је да кнез Александар
учини подворење султану Абдул-Меџиду І који је визитирао европске
провинције Царства, и да се с тим у вези, сазове Народна скупштина
1846. године. О томе се расправљало на главном заседању Савета 19.
марта 1846. године, када је одлучено да кнез Александар крене на пу-
товање.15 Потом је на седници Савета 8. априла 1846. године, такође,
на Петронијевићев предлог, одлучено да се „позове Скупштина у Кра-
гујевац и у Зајечар на тај конац да јој Ваша Светлост изјави овај свој
полазак на пут, ради изласка на сусрет Његовом Величеству Султану, и
да јој у исто време препоручи како ће народу надлежати, међутим док
12
Ј. Милићевић, нав. дело, 125–126.
13
Из Крагујевачког округа 168, по пет из Шабачког и Смедеревског округа и четири из
Београдског округа АС, МУД-п, 1843, VI, 16); Р. Ј. Поповић, Септембарска скупштина,
107.
14
Посебно је наглашено да се само означени број депутата пошаље на скупштину „а
никако више, јербо се онима који преко числа својевољно на скупштину пођу, неће
дијурна из касе народне давати” (АС, МУД-п, 1843, VI, 16); Р. Ј. Поповић, Исто.
15
„Ваша Светлост Милостивјејши господару! Попечитељ Инострани дела г. каваљер
Аврам Петронијевић собштивши Совјету у данашњем главном заседанију његовом из-
вестије о путовању Његовог величества султана у Подунавске крајеве Бугарске, пред-
ставио је, да би уместно и за нашу земљу политически добро било, да и Ваша Светлост
овом приликом на сусрет цару у Бугарску отпутује, и тамо му подворење своје учини,
као што ће му то и књазеви Влашки и Молдавски учинити, и на овај конац да би се
за Вашу Светлост једна сума новца на путне и друге неке трошкове које ће овом при-
ликом чинити морати, из правитељствене касе отпустити имала. Предложеније ово
Совјет је потпуно уважио с тиме да се 25.000 дуката цесарски из правитељствене ре-
зервне касе на предизложене путне и остале трошкове Вашој Светлости отпусте (АС,
МИД-в, 1846, ІІ, 122). Драгослав Страњаковић позивајући се на извештаје страних
конзула из Београда, доводи у питање податак о суми од 25.000 дуката за трошкове
кнежевог пута (Д. Страњаковић, нав. дело, 97). Међутим, из архивских докумената
српског порекла јасно се види укупни трошкови кнежеве посете султану у Казанлуку
износили 29.144 аустријских дуката и 5 гроша, чак 4.144 дуката и 5 гроша више од
одобрене суме. За путне трошкове одласка издвојено је 3.921 дукат и 5 гроша, док је
за поклоне султану („подарци”) потрошено 25.223 дуката (АС, МИД-в, 1846, ІІ, 122).
I 84
се Ваша Светлост натраг у отечество не врати, држати се и владати”.16

Кнез Александар се 15. априла 1846. сагласио са предлогом Савета.17
Министарству унутрашњих дела истог дана је наложено да спроведе
избор посланика за скупштину „која ће се састојати из 300 људи све-
га, из началника окружни и президената судова, или у препјаствију
ови, из њиови мјестозаступника, и из по два свештеническа лица из
сваког окружија; но они триста људи имаћеду се одредити по сора-
змерју окружија”. На скупштину у Крагујевцу требало је да дођу пред-
ставници Београдског, Ваљевског, Шабачког, Подринског, Рудничког,
Смедеревског, Пожаревачког, Крушевачког, Ужичког, Чачанског, Јаго-
динског, Ћупријског и Крагујевачког округа, дакле из 13 округа, 173
посланика (не рачунајући представнике власти и цркве), у Зајечар су
позвани посланици Алексиначког, Гургусовачког, Крајинског и Црно-
речког округа, њих 59.18
„Избор” посланика спровело је Министарство унутрашњих дела. С
обзиром на величину и насељеност округа, на окружном скупштина-
ма требало је изабрати следећи број посланика: Округ Београдски 13
(Срез Подунавски 4; Посавски 3; Колубарски 2; Космајски 2). Округ
Шабачки 15 (Срез Мачвански 8, Поцерски 2; Посаво-Тамнавски 5).
Округ Ваљевски 15 (Срез Подгорски 3; Колубарски 4; Тамнавски 3; По-
савски срез 5). Округ Подрински 10 (Срез Јадрански 5; Азбуковачки 2,
Рађевски 3). Округ Руднички 10 (Срез Црногорски 3, Качерски 2, Мо-
равски 5). Округ Ужички 16 (Срез Рујански 6, Моравички 3, Рачански
3, Црногорски 4). Округ Чачански 14 (Срез Трнавски 3, Драгачевски 5,
Карановачки 4, Студенички 2). Округ Крагујевачки 17 (Срез Гружан-
ски 7, Лепенички 6, Јасенички 4). Округ Јагодински 15 (Срез Левачки
7, Темнићки 8). Округ Ћупријски 15 (Срез Ресавски 10, Параћински
5). Округ Крушевачки 13 (Срез Крушевачки 5, Кознички 3, Јошанички
срез 2, Бугар-Моравски 3). Округ Гургусовачки 8 (Срез Тимочко-за-
главски 6, Сврљишки 2). Округ Црноречки 10 (Срез Вражогрначки 6,
Зајечарски срез 4). Округ Алексинички 6 (Срез Ражањски 4, Бањски
2). Округ Крајински 17 (Срез Крајински 5, Брзопаланачки 5, Кључки, 4,
Поречко-речки 3). Округ Пожаревачки 26 (Срез Моравски 8, Млавски
6, Рамско-пекски 6, Звиждски 4, Омољски срез 2). Округ Смедеревски
16
АС, МИД-в, 1846, ІІ, 122. Савет је тражио да кнез Александар одобри трошкове одр-
жавања Народне скупштине, „и то само на надлежне позване људе”; дневнице би се
исплаћивале на основу решења од 2/14. јуна 1843. године (АС, МИД-в, 1846, ІІ, 122).
17
АС, ДС, 1846/116; АС, МИД-в, 1846, ІІ, 122.
18
АС, МУД-п, 1846, ІІ, 6.
85 I
12 (Срез Подунавски 5, Јасенички 7).19 Скупштини су присуствовала

по два свештеника из сваког округа и председници окружних судова и
окружни начелници: 39 у Крагујевцу и 29 у Зајечару. Срески начелни-
ци нису позвани на скупштину.
Митрополија београдска је циркуларним писмом 15. априла 1846.
године на скупштину у Крагујевац позвала протојереје и игумане ма-
настира, а епископима у Шапцу, Ужицу и Зајечару наложила је да из
својих епархија, такође, изаберу за скупштину окружне протојереје и
„неке настојатеље”. Епископу Тимочком је посебно јављено да депу-
тирце из своје епархије упути у Зајечар. Како је наредба црквене вла-
сти била у колизији са одлуком Савета о сазивању Скупштине у којој је
изричито наведено да скупштину треба да присуствују по два свештена
лица из сваког округа, то је Министарство просвете у допису Митро-
полији и епархијским намесништвима препоручило да се из сваког
округа на скупштину позову по два свештена лица.20 Скупштини у Кра-
гујевцу присуствовали су митрополит и ужички епископ, „шабачком
[епископу] пак само се јавља да ће Његово Високопреосвештенство
г. митрополит у Крагујевац на Скупштину ићи и да ће после отуд вра-
ћајући се Чумићку цркву освештати.”21 Скупштини у Зајечару прису-
ствовао је епископ Тимочки са свештеницима своје епархије.
19
АС, МУД-п, 1846, ІІ, 6. „Избори” депутираца различито је спровођено по у окрузима.
Начелство Округа рудничког је 17. априла допис Министарства о избору депутираца
проследило среским начелницима. Начелник Гургусовачког округа Гаврило Гаја Јере-
мић је 18. априла обавестио Министарство о сазивању окружне скупштине. Из изве-
штаја помоћника начелника Шабачког округа Јована Миловановића видимо да су 23.
априла избарани депутати за скупштину у Крагујевцу. Окружни начелник из Крушевца
22. априла извештава да ће са „најодабранији кметова 13 свега и два свшетеническа
лица у гореозначени дан на опредељено место приспети.” Ужички окружни начелник
23. априла пише да је „сакупило начелничество ово из свег окружија отлични и частни
16 кметова који ће рано одваде ујутро” кренути. Једино је сачуван списак депутата из
Јагодинског округ, који је 25. априла послао помоћник начелника Јован Миленковић.
Из Јагодине и Среза темнићког за скупштину су изабрани: Ранко Матејић, окружни
начелник, Здравко Миленковић, члан суда, Стојиљко Миленковић, кмет, Радован Ми-
лосављевић, кмет из Рибара, Милош Павловић кмет из Јовца, Тодосије Павловић кмет
из Крчина, Васа Ђурђевић, кмет из Бачине, Павле Недељковић, кмет из Рашевице,
Лука Пауновић, кмет из Бошњана, и Милован Сремац, кмет из Беле Воде. Из Среза
левачког избарани су Сава Јовановић, кмет из Деоница, Мијат Ђулаковић, кмет из Ве-
лике Дренове, Мијаило Митровић, кмет из Медвеђе, Јован Крунић, кмет из Прњавора
љубостињског, Ђорђе Павловић, кмет из Ратковића, Прока Ђорђевић, кмет из Рековца
и Марко Лазић из Дубнице (АС, МУД-п, 1846, ІІ, 6).
20
АС, Митрополија београдска, деловодни протокол 1846, 319, 322.
21
АС, Митрополија београдска, деловодни протокол 1846, 323.
I 86
Пошто је скупштина припремана у брзини, Министарство уну-

трашњих дела је у допису Начелству округа Крагујевачког 17. априла
1846. године препоручило да оно „таково расположеније учини како
ће се депутирци удобно тамо у вароши сместити”.22
Кнез Александар и свита у којој су били Аврам Петронијевић,
кнежев представник и министар иностраних дела, чланови Савета Ми-
лосав Здравковић Ресавац и Стеван Петровић Книћанин, ћатип Халил
Хамди ефендија, министар унутрашњих дела Гарашанин, дворски ле-
кар Отон, експедитор Министарства иностраних дела Димитрије Ди-
нул Димитријевић и ађутанти, кренули су из Београда 22. априла 1846.
године. Преноћили су у Сопоту и Тополи, у Крагујевац су приспели 25.
априла.23
Народна скупштина у Крагујевцу одржана је у недељу 26. априла
1846. године где су и раније одржаване скупштине - „у авлији код цр-
кве”. Кнез се неформално састао са посланицима одмах после доласка
у Крагујевац. На дан скупштинског заседања, кнежева свита, народни
посланици и житељи Крагујевца присуствовали су литургији коју је
служио митрополит Петар. Потом су на импровизовану бину ступили
кнез Александар и митрополит Петар. Кнез је пригодним говором по-
здравио посланике. Потом је секретар Кнежеве канцеларије Тимотије
Кнежевић прочитао беседу у којој је изложен циљ кнежевог путова-
ња. У њој се апеловало на очување мира и поретка у земљи за време
кнежевог одсуства. После тога, сличном поруком, Народној скупшти-
ни се обратио митрополит Петар. Скупштина се завршила освеће-
њем воде и молитвом за кнежев срећан пут и повратак у отаџбину.24
22
Начелство округа крагујевачког је 21. априла1846. године известило да је учинила
„расположеније како ће депутирци за скупштину опредељени на квартире удобно сме-
штени бити и наложило овдашњим меанџијама да у приправности зоби и сена имају”
(АС, МУД-п, 1846, ІІ, 6).
23
Дипломатско представништво Србије у Цариграду 1830-1858, том І, приредили Ми-
рослав Перишић, Александар Марковић, Светозар Рајак, Београд 2015, 448-449; СН,
бр. 31, 19. април 1846.
24
[…] „ У суботу, како су се из 13 окружја позвани депутирци скупили, одма су дошли
Његовој Светлости на поклоненије. А данас после литургије на којој је јуче овамо
приспевши Госп. Митрополит с већим числом свештеника чинодејсетвовао, и којој
је Његова Светлост са својом свитом, са депутирцима и житељима овдашњим прису-
ствовала, отворио је Светли Књаз скупштину у авлији код цркве, гди је г. Митрополит с
целим клиром у црквеном одјејанију обучен изашао и на једно узвишено место поред
Светлога Књаза стао. Књаз је најпре сав скупљени народ поздравио и објавио му уз-
рок и цељ овога сабора, препоручивши му, да внимателно саслуша слово, које ће му
се од стране Његове прочитати. Затим је први секретар Књажески и Попечитељства
87 I
После тога Народна скупштина је завршила рад.

Други део Народне скупштине одржан је у Зајечару 30. априла
1846. године. У њеном раду учествовали су посланици, чиновници и
свештеници четири округа источне Србије. Наиме, кнез Александар
је после три дана дугог путовања од Крагујевца, у Зајечар стигао 29.
априла 1846. године. У тој вароши га је дочекао епископ тимочки До-
ситеј Новаковић. На дан Скупштине, најпре је служена литургија, по-
сле које се епископ присутнима обратио пригодном беседом. После
тога, отворена је Народна скупштина у црквеној порти. Присутним
посланицима и знатижељном народу обратио се кнез Александар, а
потом је прочитана кнежева беседа, после чега је Народна скупштина
распуштена.25
Опасност од упада обреновићеваца у време одсуства кнеза
Александра из земље, настојање да се полазак на поклоњење султану
представи као важно политичко достигнуће уставобранитељске владе,
те поделе међу уставобранитељима су околности које су утицале да
се влада Кнежевине одлучи да сазове Народну скупштину 1846. го-
дине. Иако је изгледало да су се обреновићевци после Катанске буне
примирили, њихова роварења против уставобранитељског режима у
Иностраних дела канцеларије г. Тимотеј Кнежевић прочитао слово, у ком је изложена

била цељ овог путовања књажескога, и којим је свима препоручен мир, послушаније и
повинованије према надлежним властима По окончанију пак овога слова, и г. Митро-
полит је исто свима препоручио од стране свете цркве једним словом, торжеству овом
сходним, којим су сви слушатељи тронути били. За овим је сљедовало освештеније
воде на истом месту и молитва за срећно путовање и повратак Књажески. Овим се
торжество скупштине закључило” (СН, бр. 31, 19. април 1846).
25
Кнез Александар са пратњом приспео је у Зајечар у поподневним сатима 29. априла
1846. године. „Овде су је дочекали депутирци Окружија Алексиначког, Гургусовач-
ког и Крајинског [у Српским новинама није наведено да су скупштини присуствовали
посланици Црноречког округа-прим. Р. П.], поред многочисленог народа Окружија
Црноречког. Звона су лупала и прангије пуцале непрестано, а г. Епископ Тимочки Г.
Доситеј Новаковић са свештенством у црквеном одејанију примио је Његову Светлост
пред црквом, у коју се Његова Светлост најпре свратила и крст целивала. (…) Данас
18-ог [по старом календару-прим. Р. П.] служио је Г. Епископ божанствену литургију,
којој је присуствовала Његова Светлост са свитом својом и са свима депутирцима и
при којој су чињена молебствија за срећно путовање и повратак, и на концу изговорио
је Г. Епископ једно торжествено сходно слово. После божанствене литургије отворена
је у авлији црквеној скупштина, гди је као у Крагујевцу скупљеном народу објавила
Његова Светлост своју намеру и цељ овог путовања, који је с најживљом радосћу при-
мљено. (…) Са опроштајем закључена је скупштина, после које отишли су на ручак,
на који је Његова Светлост звала г. Епископа са неколико јоште свештени лица и гг.
чиновнике на скупштину дошавше. (…) (СН, бр. 32, 22. април 1846).
I 88
Србији, нису, престајала. Полицијски чиновници и доушници изве-

штавали су министра унутрашњих дела Илију Гарашанина о актив-
ностима обреновићеваца у првим месецима 1846. године.26 У априлу
је откривена тзв. Мирчина завера, названа по јагодинском трговцу
Мирчи Стојановићу, у коју су се удружили обреновићевци и учесници
Нишке буне из 1841. године. Планирано је да се, уз кнез Милошеву
финансијску помоћ, покрене буна у Нишкој и Лесковачкој нахији, и
одатле буна пренесе у Кнежевину ради обарања уставобранитељског
режима. Пошто је план завереника откривен, предводник Мирча Сто-
јановић изведен је пред суд.27 Ушло се у траг о наводној намери обре-
новићеваца да у истом месецу отрују кнеза Александра.28 Имајућу то
у виду, Народној скупштини требало је препоручити „како ће народ…
држати се и владати”, како је стајало у допису Савета приликом сази-
вања скупштине.29
Аврам Петронијевић који је иницирао кнежеву посету султану,
па и сазивање Народне скупштине, као представник туркофилске по-
литичке струје у Кнежевини, желео је да се тиме учврсти углед уста-
вобранитељског режима, па и његов лични углед у очима султана и
Порте и да се народним посланицима представи достигнућа спољне
политике. Одлука о поклоњењу кнеза Александра султану Абдул Ме-
џиду І била је тријумф Петронијевићеве дотадашње политике. У вре-
ме посете султану у Казанлуку, он је заједно са кнезом Александром
представљен султану, штавише, преводио је њихов разговор, да би му
се султан на крају аудијенције лично обратио и куртоазно га упитао за
здравље.30 У поделама у врху уставобранитељског режима, између Ву-
чића и дворске камариле, Петронијевић се до кнежеве посете султану
држао по страни.
Важан разлог због којих је сазвана Народна скупштина 1846. го-
дине су унутрашњи политички односи. Наиме, 1845. године постао је
видљив сукоб између властољубивог војводе и члана Савета Томе Вучи-
ћа Перишића и дворске камариле чији је најистакнутији представник
26
АС, ИГ, 201, 202, 205,207, 218, 219.
27
В. Стојанчевић, Једна обреновићевска завера против уставобранитељског режима 1846.
Мирчина и Мирчићева буна, ИЧ XIV-XV, (1965), 111–113; Д. Страњаковић, Мирчина
завера, необјављен рукопис, АСАНУ, 14343.
28
Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља, 94-95.
29
АС, ДС, 1846/116.
30
Р. Ј. Поповић, Аврам Петронијевић 1791-1852, Београд 2012, 194-195.
89 I
постао члан Савета Стеван Петровић Книћанин. Вучић је крајем 1845.

и у првим месецима 1846. године покренуо кампању против законопи-
сца Јована Хаџића, који је подржавао владу кнеза Александра. Вучић
је јавно критиковао Хаџића због одредбе унете у Грађански законик
којом су женска деца искључена из права наслеђивања, али и других
одредби у закону за које је сматрао да су „туђинштина”. Хаџић се 1.
јануара 1846. године писмом директно обратио Вучићу, одбацујући
оптужбе. Међутим, Вучић је тај Хаџићев поступак сматрао за увреду.
Тужбу против Хаџића поднео је Савету од којег је тражио задовољење,
у супротном, понудио је оставку на своја звања. Савет је на седници
8. априла 1846. године опортуно стао на Вучићеву страну, одлуком
да се Хаџић отпусти из службе.31 И док су се влада и кнез повлачи-
ли пред Вучићем, дворска камарила је настојала да ојача позицију
кнеза Александра. Извештач „Српских народних новина” које су под
уредништвом Теодора Павловића излазиле у Пешти, поводом сазива-
ња Народне скупштине у Крагујевцу и Зајечару, истиче да би један
од захтева који би се могао разматрати на Скупштини, а потом био
изнет пред султана, је прибављање наследног кнежевског достојанства
за кнеза Александра и његову породицу.32 Међутим, није познато да ли
је на Народној скупштини о томе било говора, нити да ли се за време
кнежеве посете султану говорило са османским званичницима. Пита-
ње наследног кнежевског достојнства покренуо је Книћанин у августу
1847. године, али је због избијања револуције у Аустријској монархији,
привремено заустављено наредне године.33
Кнез Александар је уочи поласка на пут указом од 21. априла
1846. године поставио кабинетског саветника и војводу Тому Вучића
Перишића за заступника кнежевске власти, да „са попечитељствима
надлежни струка у согласију са Совјетом по постојећим законима у
уредбама дела народна отправља”.34 Вучић је својим изванредним
31
Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, 184-186.
32
„Србљи би све намењене можда султанове милости у једну сливене, највећу у том
видили, кад би наследствено Књажества и Господарства у племену првог господара
свога коме таково и по наравном пристоји утемељену видили. Мисли се дакле да ће
предмет скупштине и ова народна султану молба бити” (Српске народне новине, бр.
32, 25. април 1846).
33
Петар В. Крестић, Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и „Сербске народне новине”
о Кнежевини Србији (1838-1848), Београд-Нови Сад 1996, 48-50; Р. Ј. Поповић, Аврам
Петронијевић, 189-191.
34
Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, 187; АС, МУД-п, 1846, ІІ, 122.
I 90
титулама (кабинетски саветник и војвода), снажним политичким ути-

цајем на своје следбенике, те извесним отклоном према кнезу Алек-
сандру и дворској камарили, по политичком значају и утицају у Кне-
жевини био одмах иза владара. Његовим именовањем за кнежевог за-
ступника за време кнежевог одсуства из земље потврђено је, у ствари,
фактичко стање у политичким односима у Кнежевини 1846. године.
Ако је Аврам Петронијевић имао главну реч у припреми путовања
кнеза Александра у посету султану и с тим у вези сазивање Народне
скупштине, Вучић је, као кнежев заступник, иницирао и организовао
величанствени дочек кнеза Александра у Београду. Савет је на Вучи-
ћев предлог 16/28. маја 1846. одредио два своја члана - Матију Нена-
довића и Стефана Стојановића Ћосу - да као изасланици владе доче-
кају кнеза на граници Кнежевине. Вучић је потом на седници Савета 3.
јуна 1846. предложио „да се одма наредба учини да једна депутација
из они окружија из који кметови нису имали прилику сад пред кња-
за кад је на границу отечества у повратку свом, изаћи, благовреме-
но овамо у Београд дође да од стране народа овде књаза дочека”.35
Ефемерни спекаткл дочека кнеза Александра у Београду 14. јуна 1846.
године детаљно је описан у „Српским новинама”. Учествовали су сви
друштвени слојеви београдске вароши и Кнежевине: војска, чиновни-
ци, свештеници, депутирци, ученици, варошани, чак и представници
османске власти. Пуцање топова, импровизована тријумфална капија,
служба у Саборној цркви, гозба у Топчидеру, хвалоспеви, обележили
су ту целодневну манифестацију. За разумевање тадашњих политич-
ких односа у Кнежевини илустративан је следећи опис у „Српским но-
винама”. „По свршетку богослуженија (…) Његова Светлост дошав из
цркве, примила је поздраве и честитања од Његовога Превасходства
г. Војводе [Т. В. Перишића-прим. Р. П.], г. Председатеља Совјета и со-
вјетника, г[осподе] попечитеља, којом је приликом Светли књаз до-
нешену собом од Султана на дар златну бурмутицу, драгим камењем
богато искићену предао г. Војводи.”36
35
Наиме, одлуком Савета на свечаност у Београд требало је да дођу 72 „депутирца”
из Шабачког, Ваљевског, Ужичког, Чачанског, Рудничког, Крагујевачког, Јагодинског,
Ћупријског, Крушевачког, Алексиначког и Гургусовачког округа, окружни начелници
или њихови помоћници, по један чиновник суда и по једно свештено лице (АС, МУД-п,
1846 ІІ, 6).
36
СН, бр. 45, 7. јун 1846.
91 I
***
Народна скупштина 1846. године сазвана је по устаљеној проце-
дури, односно према одлуци Савета, док је избор посланика надгледа-
ло Министарство унутрашњих дела, по правилима коју су први пут при-
мењена приликом сазива скупштине у јулу 1843. године. Ток Народне
скупштине 1846. није се разликовао од претходних скупштинских за-
седања. Наиме, на дан отварања скупштине, била је служба у цркви,
а потом је скупштина отварана кнежевим непосредним поздравним
обраћањем, па званичном кнежевом адресом. Потом је скупштина
распуштана. Иако народни посланици ниси подносили „прошенија”,
Народна скупштина из 1846. године је по свом карактеру слична на-
родним скупштинама из 1843. године. Стога, Народну скупштину одр-
жану у Крагујевцу 26. априла и Зајечару 30. априла 1846. године треба
сматрати регуларном Народном скупштином Кнежевине Србије.
I 92
СПИСАК ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ:
Необјављени извори
Архив Србије
Министарство унутрашњих дела
Министарство иностраних дела, В одељење
Државни савет
Митрополија београдска
Фонд Илије Гарашанина
Објављени извори
Дипломатско представништво Србије у Цариграду 1830-1858, том І, при-

редили Мирослав Перишић, Александар Марковић, Светозар Рајак, Београд
2015
Зборник закона и уредаба у Књажеству Србији у досадањим зборницима не-
штампаних а издатих од 2. фебруара 1835. до 23. октобра 1875. године, Бео-
град 1877
Преписка Илије Гарашанина 1839-1849, приредио Гргур Јакшић, Београд
1950
Речник географијско-статистични Србије, саставио Јован Гавриловић,
Београд 1994.2
Српске новине, 1843; 1846.
Српске народне новине
Литература
Бановић Мирослав, Топаловић Бојана, Народне скупштине у Крагујевцу у
19. веку, Крагујевац 2014.
Вучковић Војислав, Српска криза у Источном питању 1842–1843, Бео-
град 1957.
Јовановић Слободан, Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858, Бео-
град, 1923.
Крестић Петар В. , Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и „Сербске на-
родне новине” о Кнежевини Србији (1838-1848), Београд-Нови Сад 1996.
Љушић Радош, Историја српске државности ІІ Србија и Црна Гора, новове-
ковне српске државе, Нови Сад 2001.
93 I
Љушић Радош, Кнежевина Србија 1830-1839, Београд 1986.

Љушић Радош, Народне скупштине у Србији за време Првог намесништва
1839–1840. године, Зборник МС за историју 22 (1980), 17–47
Мајданац Боро, Народне скупштине Србије, Београд 2001.
Милићевић Јован, Народне скупштине у Србији 1839–1842. године у: Дру-
штвене појаве у Србији у 19. веку, приредио Р. Љушић, Београд 2002, 92–147.
Попов Нил, Русија и Србија од Кочине крајине до Светоандрејске скупшти-
не 3, Београд, 1870.
Поповић Радомир Ј. Аврам Петронијевић 1791-1852, Београд 2012.
Поповић Радомир Ј. Септембарска скупштина, Српске студије 9 (2018),
102-124.
Поповић Радомир Ј. Тома Вучић Перишић, Београд 2003.
Стојанчевић Владимир, Једна обреновићевска завера против уставобрани-
тељског режима 1846. Мирчина и Мирчићева буна, ИЧ XIV-XV, (1965), 111–113.
Страњаковић Драгослав, Влада уставобранитеља 1842-1853, унутрашња
и спољашња политика, Београд 1932.
I 94
NATIONAL ASSEMBLY IN 1846.
by
RADOMIR J. POPOVIĆ, PhD.

Senior Research Associate
Historical Institute
Belgrade
SUMMARY: Reviews of the National Assemblies of Serbia held in

the 19th century and historiographical literature rarely mention the Na-
tional Assembly held in Kragujevac on April 26 and Zajecar on April 30,
1846. That assembly was convened to explain the goal of prince Alek-
sandar Karađorđević’s visit to sultan Abdul-Medzid Í, who was staying
in the Bulgarian parts of the Empire in May 1846. Representatives from
thirteen districts of the Principality, a total of 173 representatives, ex-
cluding officials and priests, were invited to Kragujevac, while 59 dep-
uties from four districts of eastern Serbia were invited to the Assembly
in Zajecar. Although the representatives of this assembly were divided,
the paper points out that the Assembly from 1846 was, after all, held
according to the legal procedure. The decision to hold the assembly was
made by the Council and prince Alexander on the proposal of Avram
Petronijevic, the prince’s representative and the Minister of Foreign Af-
fairs, and the «election» of representatives was conducted by the Minis-
try of the Interior Affairs. The prince’s address was read at the Assembly
and the gathered representatives were recommended to preserve peace
and order in the country. The paper points out the reasons for conven-
tion of the Assembly: the danger of the invasion of Obrenović family
during the absence of prince Alexander, the effort to present the visit
to the Sultan as an important political achievement of the constitution-
al government, and to overcome divisions between ombudsmen. It was
concluded at the end of the paper that the National Assembly of 1846
should be considered a regular National Assembly, which is similar in
character to the National Assemblies of 1843.
95 I
БОЈАНА ТОПАЛОВИЋ
историчар, виши кустос
Народни музеј у Крагујевцу
bojanatopalovic.kg@gmail.com
НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У КРАГУЈЕВЦУ ЗА ВРЕМЕ ДРУГЕ

ВЛАДАВИНЕ МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА
АПСТРАКТ: Три Народне скупштине које су заседале у Крагујевцу по

повратку на власт Милоша и Михаила Обреновића, налазе се у центру ин-
тересовања рада. Сусрет са ширим кругом питања, богатством дешавања и
судбоносним одлукама донетим на заседањима, условио је посебно фоку-
сирање на битне сегменте из скупштинског живота који је стварао деветнае-
стовековну Србију. Како је у питању период од скоро десет година и бројни
процеси који су у њему настајали и одвијали се, наметнуо се јасан задатак да
се унутар хронолошких граница потраже преломни догађаји, појаве и идеје,
захваљујући којима се Србија правно изграђује као европска кнежевина. У
оквиру разматрања скупштина, одржаних за време друге владавине Мило-
ша и Михаила, посебан акценат стављен је на доношење Преображенских
закона уставног карактера, који чине темељ државотворности и државора-
звојности и представљају суштину организованог државног живота као таквог.
Истовремено, рад представља покушај да се сагледа институционални развој
Народне скупштине, од обичајне установе ка законодавном остварењу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: кнез Милош, Малогоспојинска скупштина, кнез Михаи-
ло, Преображенска скупштина, Михољска скупштина, Крагујевац
Крагујевац је у новијој српској прошлости испред других градова,

не само званична престоница Србије, него и родно место њене ново-
вековне државности и свеукупног модернитета. Најважнији догађаји
који означавају то рађање, свој топос проналазе у порти Милошеве
цркве. Као најзначајнија међу њима броје се заседања Народне скуп-
штине,1 како у Милошево, тако и у времену када њега више није било.
1
Народне скупштине, одржаване у Крагујевцу у периоду од 1813. до 1880. године,
представљају одраз политичког тренутка у којем су заседале и део опште слике једне
нације и државе. Укупно тридесет шест скупштина одржано је у Крагујевцу. Скупшти-
на одржана 1846. заседала је у Крагујевцу и Зајечару, док је скупштина из 1875. по-
чела рад у Крагујевцу да би потом седнице биле настављене у Београду. Током прве
владавине кнеза Милоша Обреновића, одржано је деветнаест народних скупштина.
97 I
Печат Народне скупштине, после 1858, Историјски музеј Србије,

Збирка печата, инв. бр. Пч-22/96
У порти Старе крагујевачке цркве на Великој народној скупштини 1827.

прочитане су одредбе Акерманске конвенције, а потом и одредбе Пр-
вог и Трећег Хатишерифа, на Великој скупштини 1830. и Трифунској
скупштини 1834. године. Србија је ту дочекала и свој први устав, на
Сретење 1835. године. Измештањем престонице у Београд 1841, Кра-
гујевац је наставио као град да престолује над српском земљом, као
скупштинско седиште. Из порте Милошеве задужбине, сада већ из на-
менске зграде,2 подигнуте током његове друге владе, кнез Михаило је
свечано огласио добијање градова 1867. године. Народна скупштина
је током малолетства кнеза Милана, усвојила Намеснички или Тројич-
ки устав 1869. године. Србија је и формално кренула у рат 1876, за
ослобођење сопственог, још увек поробљеног југа, а ту је и Јован Ри-
стић, прочитао, две године потом, одлуке Берлинског конгреса, који-
ма Србија поново стиче пуну и међународно признату независност. До
1880. Крагујевац и јесте скупштинска престоница Србије.
Двадесета скупштина, као прва и последња током друге владавине кнеза Милоша,
одржана је 1859. године. Током владавине кнеза Александра Карађорђевића одржа-
не су три скупштине 1843, 1846. и 1848. године, док су за време владавине кнеза
Михаила одржане две скупштине 1861. и 1867. године. Под влашћу кнеза Милана
Обреновића одржано је десет скупштина. Више о скупштинама које су заседале у де-
ветнаестовековном Крагујевцу: М. Бановић, Б. Топаловић, Народне скупштине у Крагу-
јевцу у 19. веку, Крагујевац 2014, 15-44, 51-55; 45-49; 55-62; 63-86.
2
Деведесет девет година пошто је подигнута, 1958. године, Стара скупштина прогла-
шена је за споменик културе, а 1979. године добила је статус непокретног културног
добра од великог значаја: Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика
културе НР Србије, 26. септембар 1958, Београд; Службени гласник СРС, 14, 7. април
1979, Београд, 781.
I 98
НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У КРАГУЈЕВЦУ ЗА ВРЕМЕ ДРУГЕ ВЛАДАВИНЕ МИЛОША И МИХАИЛА...
Догађаје у српској историји од 1804. године, немачки историчар

и њихов савременик Леополд Ранке с правом је и консеквентно озна-
чио термином Српска револуција, како је и насловљена његова књига
о два српска устанка и њиховим последицама, објављена у Хамбургу
1829, дакле у години добијања првог Хатишерифа, једног од три са ко-
јима Србија, први пут након 1459, поново постаје држава, макар и по-
лузависна. Ранке је описао и преостали, у оно време још непостигнути
циљ револуције: стварање правне државе и образовање народа, како
би дошао до онога учешћа у духовном животу које сачињава праву срећу.3
У наставку Ранке закључује да сигурности нема без закона, да поглавара
не може осигурати ни велики број момака, ни сила оружја, ни привидна
приврженост повлашћених присталица, већ да ће само кад други буду
осигурани мудрим законима бити сигуран и он.4
Пут од трибутарне кнежевине до пунонезависне, међународно
признате државе, потрајаће, након штампања Ранкеове књиге, још
пола века, и биће обележен реорганизацијом државне структуре, као
и уобличавањем модерне правне државе.
У ред оних установа које чине цивилизацијску суштину једне епо-
хе, народа, државе, спада, свакако, Скупштина. Институционални ра-
звој Скупштине и њено временски постепено, саобразно приликама,
законодавно остварење, условило је постајање народа сувереном у
пуном русоовском смислу тог појма. Тако се народ озбиљује као по-
литичко тело које влада собом путем законодавства, дакле, остварена
нација, а не више само етничка заједница. И као што су трешњеви то-
пови и јатагани донели слободу, тако је скупштински живот стварао
државу. Ова друга битка, можда и значајнија, иако је прва за њу пред-
стављала услов, тукла се, не топом, не сабљом, не пушком, него, уста-
вом и законом.
МАЛОГОСПОЈИНСКА НАРОДНА СКУПШТИНА
Од Светоандрејске скупштине, која је збацила кнеза Александра

Карађорђевића са власти, да би 11. децембра 1858. позвала кнеза
3
Без амбиције да даје савете и да заступа одређено политичко мишљење, аутор сма-
тра да би његова књига остала без завршетка уколико не каже оно на шта га упућује
непристрасно посматрање: Л. Ранке, Српска револуција, Београд 1991, 164.
4
Л. Ранке, Српска револуција, Београд 1991, 163.
99 I
Стара скупштина, Архив Србије, Фонд поклони и откупи, ПО 66-779
Милоша да се након скоро дводеценијског изгнанства врати у земљу

и преузме њено управљање,5 Србија се правно изграђује као европска
кнежевина. У години повратка кнеза Милоша у Србију и на власт, у
Крагујевцу је одржана прва и последња скупштина за време његове
друге владавине.
Мотивисан искреним побудама, жељом да се усклади са апсолу-
тистичком праксом европских владара, или под притиском, Милош
доноси законске норме. На његово познавање европске законодавне
делатности упућује Вујићев опис дворске библиотеке у Крагујевцу, у
којем наводи да се поред осталих књига налазе и: Општи друштвени
законик пруске државе, ручна књига општег баварског грађанског законика
од Крилова, Наполеонов законик и Историја угарског привредног права
од Келемена у четири књиге.6 Кнез се окружио библиотеком правних,
5
Скупштинари су 10. децембра позвали кнеза Александра Карађорђевића да поднесе
оставку, да би 11. децембра упутили апел кнезу Милошу Обреновићу да се врати у
земљу и преузме власт: Србска народна скупштина Попечительству иностраны дѣла,
Архив Србије, НС 1858-I-11, Београд, 11. децембар 1858, 1.
6
Опширније о кнежевој дворској библиотеци у Крагујевцу и књигама које је Јоаким
I 100
филозофских, политичко-економских, дипломатских и историјских

књига на француском, немачком, латинском и српском језику. По-
ред тога, набављао је и најбоље европске листове, немачке, аустриј-
ске, француске, руске, турске и грчке.7 На могуће изворе законодав-
не делатности кнеза Милоша указује чињеница да му је читан лист
Augsburger allgemeine Zeitung, који је упркос својој конзервативности,
заступао идеје о уставности.8
Скупштине су до 1859. године одржаване у порти Старе крагује-
вачке цркве, под ведрим небом, а потом у скупштинској згради, која је
од посебног значаја за историју српског народа, јер је прва ове врсте
подигнута у Србији. Будући да су заседале на отвореном, скупштинама
је присуствовао велики број званих и незваних учесника, као и обичан
народ. Посебна скупштинска зграда, приземна грађевина, скромних
димензија, била је, по наређењу кнеза Милоша, подигнута по њего-
вом повратку на власт. Сведочанство о скупштинској згради находи
се код Феликса Каница, који је приликом свог боравка у Крагујевцу,
запазио да се поред цркве налази Капитол, дрвена зграда.9 У наставку,
Каниц бележи да је зграду подигао кнез Милош приликом свог по-
вратка на престо и у њу сазвао Велику скупштину.10 Овако је, виђена
очима савременика, шездесетих година 19. века, изгледала дворана
за скупштинска заседања: посланичке клупе и говорничка трибина биле
су прекривене црвеним, плавим и белим платном, а унутрашњи зидови
и стубови искићени такође државним бојама и многобројним грбовима и
заставама.11
Малогоспојинска је прва Скупштина настала искључиво избором
народних посланика, што је први пут у историји Народне скупштине
Вујић видео: Ј. Вујић, Путешествије по Србији, Београд 1901, 166–167.

7
О. Д. Пирх наводи да је у шест сати увече време када наступа мир и када се кне-
зу Милошу читају новине – Petersburger Zeitung, Augsburger allgemeine Zeitung, Ṏsterr.
Beobachter и Constitutionnel: О. Д. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Београд
1983, 81; М. Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама, Београд 1891, 286–289.
8
Закључак изводи аутор: И. Борозан, Репрезентативна култура и политичка пропаган-
да, Споменик кнезу Милошу у Неготину, Београд 2006, 328.
9
Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига,
Београд 1985, 302.
10
Исто, 302.
11
В. Ђорђевић, Крагујевац путничка црта, у: Српски омладински календар за преступ-
ну 1868, Београд 1868, 163.
101 I
Живко Карабиберовић, Јеврем Грујић,

F. Gantenbajn, Историјски музеј Abdullah Freres, Архив Србије,
Србије, Збирка фотографија, Ф-2412 Фонд поклони и откупи, ПО 65-72
Србије. За председника Скупштине изабран је Живко Карабиберовић,

посланик из Београда, за потпредседника Тодор Туцаковић, посланик
из Крагујевца, а за секретаре Јеврем Грујић, бивши помоћник Попечи-
тељства унутрашњих дела, Панта Јовановић, секретар Совјета и Јаков
Жабарац, члан Суда округа крагујевачког.12
Кнез Милош Обреновић стигао је у Крагујевац 28. августа 1859.
године,13 а шест дана касније и кнез Михаило.14 Новински извештаји
преносе да су грађани Крагујевца Михаилу приредили свечани дочек.
12
Детаљан извештај о избору скупштинских званичника, као и о збивањима приликом
заседања Малогоспојинске скупштине, дао је Јеврем Грујић, учесник догађаја и један
од секретара скупштине: Јеврем Грујић, Записи Јеврема Грујића, књига трећа (Светоан-
дрејска скупштина), Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књига
VIII, Београд 1923, 47-49.
13
Сви датуми наведени у тексту дати су према старом календару
14
Дешавања на скупштинским заседањима преношена су у српску средину путем но-
вина. Тако су Српске новине из 1859, донеле преглед о збивањима приликом засе-
дања Малогоспојинске скупштине. Најпре је донета кратка вест да су кнез Милош и
кнез наследник Михаило стигли у Крагујевац: Србске новине, год. XXVI, бр. 102, Бео-
град, 1. септембар 1859, 2; Србске новине, год. XXVI, бр. 105, Београд, 8. септембар
1859, 2.
I 102
Извештач Српских новина је 5. септембра известио јавност да је на

уласку у варош била једна, на средини чаршије друга почасна капија са
натписима, барјацима и ловоровим венцима искићена, а последња и лико-
вима кнеза владаоца, кнеза наследника и кнегиње украшена.15
Скупштину, која је трајала од 9. до 24. септембра 1859, отворио је
кнез Милош беседом,16 показавши високу говорничку способност. Не-
писменом владару пошло је за руком да речју и гестом превазиђе соп-
ствену безграмотност. Свестан снаге и значаја своје политичке беседе
на Малогоспојинској скупштини кнез указује народним посланицима
на велики проблем у Србији – презадуженост, који је део народа оста-
вио без крова и хлеба.17 Кнез се на другом заседању скупштине, 11. сеп-
тембра, осврнуо и на народне жалбе на рачун власти и судова да споро
и неправо суде.18 У вези са негодовањем народа везаним за странце који
су настањени у Србији, а који у њој нису рођени, он истиче да је Ср-
бин Србин, ма се родио у ком му драго пределу и царству, само ако срп-
ски мисли и ради и ако је поштен човек и добар грађанин.19 Закључујући
у наставку беседе да су финансије слабе, а привреда нејака, указује:
рђаво нам је кућење и јавно и приватно, и ту треба великих поправки.20
Свој говор Милош завршава напоменом да скупштина пажњу усмери
на решавање унутрашњих питања у земљи, а да вођење спољне поли-
тике препусти њему.
Малогоспојинска скупштина је усвојила све законске предлоге,
које је кнез Милош поднео у име Владе. Изгласан је Закон о буџету,
15
Србске новине, год. XXVI, бр. 105, Београд, 8. септембар 1859, 2.
16
Аутор износи закључак да је престоне беседе у парламентарни живот Србије увео
кнез Михаило на Преображенској скупштини. Више о беседама кнеза Милоша, које
по аутору нису представљале акте отварања скупштинског заседања, ни програме
влада, погледати у: М. Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, Крагујевац
2008, 307.
17
18
Исто, 1.
19
Србске новине, год. XXVI, бр. 108, Београд, 15. септембар 1859, 1; Речи које је изгово-
рио кнез Милош другог дана скупштинског заседања потврђује и указ који је донео де-
вет дана касније: Указ попечитељству внутрени дјела, Крагујевац, 26. септембар 1859,
погледати у: Зборник закона и уредаба у Књажеству Србији, (у досадањим зборници-
ма нештампаних а изданих од 2. фебруара 1835. до 23. октобра 1875. год), Београд
1877, 5-9; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог
века, књига прва, (од Свето-андрејске скупштине до прогласа независности Србије
1858-1878), Београд 1923, 51.
20
103 I
прихваћен Закон о наследству књажеско-србског престола21 и Закон о На-

родној скупштини22.
У прокламацији од 28. јануара 1859. године Милош је обзнанио
да ступа на престо владајућег Кнеза Српског са правима наследства, која
су и пређе по жељи народа, признатој нарочитим Хатишерифима, ди-
настији Обреновића припадали.23 Светоандрејска скупштина позвала је
Милоша Обреновића на престо у својству наследног кнеза. Међутим,
султановим Бератом потврђен је само његов избор, а не и васпоста-
вљање с правом наследства. Порта је признавала једино изборни прин-
цип српског кнеза.24 Милошу, који је наследност престола сматрао као
стару тековину, било је нарочито стало до овог закона зато што га је
Порта третирала једнако као и Александра Карађорђевића.25
Пројекат Закона о наследству књажеско-србског престола израдили
су Јеврем Грујић, Милован Јанковић и Димитрије Матић.26 Они су се
угледали на свог претходника Димитрија Давидовића, односно на чла-
нове 23-43 Сретењског устава.27 Доношење Закона о престолонаслеђу
имало је посебну политичку тежину која се директно тицала статуса
21
На предлог Малогоспојинске скупштине од 18. септембра 1859. године донет
је Закон о наследству престола. Закон је прочитан и усвојен на осмом заседању
скупштине: Законъ о наслѣдству княжеско-србскогъ престола, Архив Србије, даље: АС,
Фонд Министарства просвете, даље: МПс, XI, 88/1859, Београд, 20. октобар 1859.
22
На предлог Малогоспојинске скупштине од 22. септембра 1859. године уз малу изме-
ну Закона о Народној скупштини од 14. јануара 1859. донет је нови Закон о Народној
скупштини 30. јуна 1860. године: Сборникъ закона и уредба и уредбены указа изданы
у Княжеству Србıи, (одъ почетка до конца 1860. године), XIII, Београд 1861, 91 – 98.
23
Прокламацıя. Поздравъ княза Милоша Обреновића Првогъ свему народу србскомъ, 28. ја-
нуар 1859. године, Београд, Народни музеј у Крагујевцу, Збирка архивске грађе, инв.
бр. 1686; Ј. М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд, 135.
О питању признања наследности кнежевског достојанства погледати у: С. Јовановић,
24
Друга влада Милоша и Михаила 1858-1868, Београд 1923, 54-55.

25
Кнез Милош је био незадовољан Бератом од 14. јануара 1859. којим је потврђен
за кнеза Србије. У њему је наглашено да је кнез Александар Карађорђевић поднео
оставку а он изабран за кнеза, али ништа није речено о наслеђивању престола: Р. Љу-
шић, Историја српске државности, књига II, Србија и Црна Гора – нововековне српске
државе, Нови Сад, 2001, 132.
26
Више о овом закону погледати у: М. Павловић, Преображенски устав, Први српски
устав, Београд 1997, 152-156.
27
Устав Кнњжества Сербије, Крагујевац 1835, видети у: Зборник закона и уредаба у
Књажеству Србији, (у досадањим зборницима нештампаних а изданих од 2. фебруара
1835. до 23. октобра 1875. год), 30, Београд 1877, 5-9.
I 104
Закон о наследству књажеско -српског престола, Архив Србије,

Фонд Министарство просвете, МПс 1859-XI-88 , прва страна
Закон о наследству књажеско -српског престола, Архив Србије,
Фонд Министарство просвете, МПс 1859-XI-88, последња страна
Србије. Са наследним владарским достојанством Србија постаје

европска кнежевина. Овим законом утврђује се кнежевско достојан-
ство као наследствено у племену сада владајућег Књаза Србског Милоша
Обреновића I.28 Отишло се и корак даље у односу на 1830. годину про-
ширивањем права наследства на бочну линију29 и ограничењем Порте
да српским владарима издаје Берат само после изумирања династије
Обреновић.30 Законом је у члану четири дефинисано да ако би се дого-
дило да не буде мушког потомства у владајућем племену Обреновића кнез
српски моћи ће у сагласју са Совјетом и Народном скупштином, за живо-
та, по пропису земаљских закона усвојити за сина и наследника престола,
28
Законъ о наслѣдству княжеско-србскогъ престола, члан 1, АС, МПс, XI, 88/1859, Бео-
град, 20. октобар 1859, 1.
29
Исто, члан 1. АС, МПс, XI, 88/1859, Београд, 20. октобар 1859, 1.
30
У случају да кнез умре, а не остави наследника, Намесништво у року од месец дана
сазива Скупштину која бира за наследног кнеза оног Србина, у коме народ буде имао
највише поверења. Само у овом случају Скупштина извештава султана о избору, ради
потврде у виду Берата: Исто, члан 19, АС, МПс, XI, 88/1859, Београд, 20. октобар 1859,
3-4.
105 I
но с тим да усвојени има бити српског порекла, источне православне вере

и од поштованог рода.31
Последња Народна скупштина из времена уставобранитеља из-
гласала је Закон о Народној скупштини којим је установа Скупштине
дефинитивно уведена и створен је темељ представничком систему у
Србији.32 Новим Законом о Народној скупштини, дефинисано је да се
скупштина, уместо једном годишње, сазива сваке треће године,33 а је-
дан посланик уместо на 500, биран је на сваких 1000 пореских глава.34
Према тринаестом члану закона, скупштина се састаје о Малој Госпо-
јини у месту централне управе или где кнез одреди.35
Колико је Малогоспојинска скупштина одговарала жељама кнеза
Милоша може се видети и по томе што се изјаснила за измену ионако
скученог Закона о Народној скупштини, тако да би њен делокруг био
још више сужен.36 Да би Скупштина прихватила његове жеље, Милош
јој је морао изаћи у сусрет у погледу решавања питања до којих је
сељацима било нарочито стало.37 Владавина кнеза Милоша је више
централизована, унитарнија у својој суштини, наклоњенија сељачкој
већини нације а против чиновничко-управљачког апарата који он није
лично трпео. Сељацима Милош подилази новим законом о судском
поступку, који је Скупштина прихватила, а којим је суђење било при-
лично упрошћено. Кнез је у својој престоној беседи истакао колико
му је стало до тога да онемогући зеленашење, али су у пракси донете
само извесне половичне мере. Обнародовани су повољнији прописи о
31
Законъ о наслѣдству княжеско-србскогъ престола, члан 4, АС, МПс, XI, 88/1859,
Београд, 20. октобар 1859, 1-2;
32
С. Јовановић, Политичке и правне расправе, књига прва, Београд 1990, 24.
33
Законъ о Народной скупштини, члан 13, Београд, 30. јун 1860, видети у: Сборникъ
закона и уредба и уредбены указа изданы у Княжеству Србıи, (одъ почетка до конца
1860. године), XIII, Београд 1861, 93.
34
Законъ о Народной скупштини, члан 25, Београд, 30. јун 1860, видети у: Сборникъ
закона и уредба и уредбены указа изданы у Княжеству Србıи, (одъ почетка до конца
1860. године), XIII, Београд 1861, 95.
35
Исто, члан 13, видети у: Сборникъ закона и уредба и уредбены указа изданы у
Княжеству Србıи, (одъ почетка до конца 1860. године), XIII, Београд 1861, 93.
36
Наведене речи преузете су из: Ј. Милићевић, Србија 1839 – 1868, Историја српског
народа, пета књига, први том, Београд 1994, 287.
37
Исто, 287; Према запажању Слободана Јовановића први циљ Милошеве политике
било је утврђивање владареве власти, док је други циљ било задовољавање сељака: С.
Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила 1858 – 1868, Београд 1923, 63.
I 106
задуживању из јавних каса, а износ старих дугова утврђиван је дужни-

ковом изјавом под заклетвом у цркви.
На седмом заседању, одржаном 17. септембра 1859, Скупштина
је тражила измену Устава из 1838. године, наглашавајући да он није у
складу са одредбама Хатишерифа из 1830. године, на основу којег је
Србија имала шира права у питањима унутрашње управе.38 Скупштина
је поставила и питање трговачких уговора које је Турска раније скла-
пала са другим државама, на које се обавезала и Србија. Увиђајући
да они Србији наносе велику штету, Скупштина је тражила од Владе
да покрене акцију да се земља ослободи обавеза, које нису у складу
са одредбама о пуној унутрашњој самоуправи.39 Такође, предложена
је измена Закона о Савету, као и доношење закона о штампи. На овој
скупштини учињен је покушај да се Крагујевцу врати положај престо-
ног града, али је он пропао.40
Скупштина је усвојила и ове предлоге: да се школе и научни за-
води преуреде према потребама земље;41 установи Трговачки суд;42
путеви и мостови одржавају у добром стању;43 што пре предузме са-
времена организација војске;44 пошта и телеграф повежу са суседном
38
Протоколи Србске народне скупштине држане у месецу септемвру 1859 године у Крагу-
євцу, Београд 1859, 17-18; Ј. М. Продановић, нав. дело, 135.
39
Протоколи србске народне скупштине држане у месецу септемвру 1859 године у Крагу-
євцу, Београд 1859, 19; Ч. Митриновић, М. Н. Брашић, Југословенске народне скупштине
и сабори, Београд 1937, 70.
40
Посланици Крушевачког округа предложили су да кнез са централним правитељ-
ством у Крагујевцу, као средоточију отечества, столицу своју има, налазећи да је то у
општем интересу боље и целисходније. Седам округа, међутим, сматрало је да кнез са
централним правитељством онде седи, где за добро нађе. Видети у: Протоколи Србске на-
родне скупштине држане у месецу септемвру 1859 године у Крагуєвцу, Београд 1859, 35.
41
На шестом заседању скупштине од 16. септембра 1859, покренуто је питање устрој-
ства научних завода: Исто, 15.
42
На деветом заседању скупштине, одржаном 19. септембра 1859, народни послани-
ци су у адреси кнезу Милошу и кнезу Михаилу говорили о неопходности оснивања
Трговачког суда: Исто, 29; Више о уређењу судова и европеизацији судства погледати
у: М. Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, Крагујевац 2008, 133-146, по-
себно 141.
43
На деветом заседању скупштине, одржаном 19. септембра 1859, народни послани-
ци су у адреси говорили о неопходности да се путеви и мостови одржавају у добром
стању: Протоколи Србске народне скупштине држане у месецу септемвру 1859 године у
Крагуєвцу, Београд 1859, 32.
44
Прочитана је беседа мајора Јована Марковића на осмом заседању, одржаном 18.
107 I
аустријском поштом и телеграфом45 и да се до тада издати закони, на-

редбе, расписи и решења уреде и штампају.46
ПРЕОБРАЖЕНСКА НАРОДНА СКУПШТИНА
После Милошеве смрти, његов наследник кнез Михаило, долази

на престо по други пут, у 37. години, са већ формираним мишљењем
о својој улози владара и одређеним програмом српске националне
политике. Након скоро двадесетогодишњег егзила током којег је про-
шао Европу од Енглеске до Шпаније, од Пруске до Француске, бора-
већи на тамошњим дворовима, претежно у мађарском делу Хабзбур-
шке монархије, посматрајући изблиза политички живот развијенијих
европских нација, Михаило Обреновић се враћа у Србију са јасним и
разговетним представама о могућем у политичкој пракси, а не само
са теоријски изграђеним политичким појмовима. Дошавши у Србију
схватио је да прилике у нашем отачеству нису на подобит развије-
ног политичког живота и да се држава мора уредити одозго, са самог
владарског трона, који ће око себе окупити малобројну националну
елиту довољно способну да заједно са владаром, ради на побољшању
укупних прилика и усмеравању државе ка њеном пуном развоју. Оту-
да су захтеви либерала на консеквентном остварењу скупштине били
исхитрени, нереални, па и наивни. Либерална идеологија мораће да
сачека најмање још целу једну деценију до свог претакања у политичку
збиљу. Такозвани лични режим кнеза Михаила у том тренутку јавља се
као најјачи и најповољнији гарант даљег државоразвојног и државо-
чуварног тока.
Годину дана од преузимања власти кнез Михаило је указом од 19.
јула 1861. одредио да се распишу избори за Ванредну народну скуп-
штину, с тим да се она састане 6. августа исте године. У указу кнез на-
глашава да желећи поштедити народ од дуга путовања и велике дангубе,
одређује да Крагујевац, као средина земље, буде место састанка Народне
скупштине.47
септембра 1859, у којој се говори о нужном преображају наше војске, видети у: Исто, 24.
45
У питању је предлог Димитрија Главинића, посланика из Београда, покренут на ос-
мом заседању скупштине: Исто, 23.
46
Одлуку о томе доносе народни посланици на седмом заседању скупштине, одржа-
ном 17. септембра 1859. године: Исто, 16.
47
Наведене речи преузете су из: Ж. Живановић, нав. дело, књига прва, 70.
I 108
Кнез Михаило са бистом кнеза Милоша, око 1860, Анастас Н. Стојановић,

Историјски музеј Србије, Збирка фотографија, Ф-2300/1
Кнез Михаило стигао је у Крагујевац 3,48 а народни посланици

5. августа 1861. године. У Крагујевцу су грађани приредили свечани
дочек кнезу Михаилу, а поред мноштва народа свечаност је уприли-
чила и стајаћа војска, указујући на велику важност коју војска добија
током века. Тако је кнез, у пратњи народа и војске, ушао у град, који
је сав тробојним заставама, зеленом шумом и тријумфалним капијама
48
По писању Милана Ђ. Милићевића, кнез Михаило кренуо је 2. августа 1861. из Бео-
града на скупштину у Крагујевац: М. Ђ. Милићевић, Кнез Михаило у споменима нека-
дашњег свог секретара, Београд 1891, 65; Лист Видов Дан из 1861. године, донео је
исцрпан извештај о доласку кнеза Михаила у Крагујевац и дочеку који му је приређен,
бројеви 45, 46, 47, 48, 49: Видов Дан, год. I, бр. 45, Београд, 3. август 1861. 3; Видов
Дан, год. I, бр. 46, Београд, 5. август 1861, 1; Видов Дан, год. I, бр. 47, Београд, 7. август
1861, 4; Видов Дан, год. I, бр. 48, Београд, 8. август 1861, 1; Видов Дан, год. I, бр. 49,
Београд, 9. август 1861, 3.
109 I
Јован Ристић, Foto Oscar Kramer Wien, Архив Србије,

Фонд поклони и откупи, ПО 101-231
украшен био.49 У част кнеза постављен је велики тријумфални лук, који

симболише његов свечани улазак у град. Осим окићене капије на ула-
ску у варош, подигнута је још једна на уласку у улицу којом се из главне
чаршије свраћа цркви и конаку.50 Кнез се по устаљеном распореду нај-
пре упутио ка цркви, као центру духовне моћи, а након тога отишао је
у конак, где га је дочекало мноштво Крагујевчана.
Избори за Преображенску скупштину извршени су према одред-
бама закона који је донела Светоандрејска скупштина и изабран је
221 посланик. После провере посланичких пуномоћја, приступило
се избору скупштинских званичника. За председника, са тесном ве-
ћином 106:103, изабран је Тодор Туцаковић, посланик из Крагујевца,
49
Видов Дан, год. I, бр. 47, Београд, 7. август 1861, 4.
50
Исто, год. I, бр. 48, Београд, 8. август 1861, 2.
I 110
за потпредседника Мијалко Раденковић, посланик из Јагодине, а за

секретаре Јован Ристић, начелник Попечитељства унутрашњих дела и
Алекса Романовић, начелник Попечитељства правосуђа. Четири дана
касније, на петом састанку скупштине, одржаном 10. августа 1861, њен
председник, Тодор Туцаковић, јавио је да због болести брата не може
обављати дужност председника, па је одлучено да се приступи избору
другог председника. Дотадашњи потпредседник Мијалко Раденковић
изабран је за председника скупштине, док је за потпредседника иза-
бран Манојло Јокић, посланик из Београда.
Преображенска скупштина, која је заседала од 6. до 20. августа
1861. године, посебно је важна јер је кнез изнео пред њу нове уставне
законе.51 Не пристајући да му Порта прописује устав, кнез је променио
Устав из 1838, доношењем закона уставног карактера, од којих су бар
два (о устројству Државног савета и о Народној скупштини) изменила
формално важећи устав у смислу јачања владареве власти.
У престоној беседи, којом је отворио скупштину 7. августа 1861,
кнез је изнео свој програм који се сводио на три одредбе: политика
унутрашњег помирења, усмеравање народне енергије на економију и
активнија спољна политика. Кнез Михаило је од првог дана предочио
свима да он није владар који влада, али не управља. Он је хтео и да
влада и управља. У прокламацији од 14. септембра 1860, издатој пово-
дом смрти кнеза Милоша, Михаило истиче да док је он на власти, нека
свако зна да је закон највиша воља у Србији, којој се свако мора поко-
равати.52 Ова реченица подсећа на одредбе Душановог законика, јер
51
Према формули европске дипломатије, Михаило није укинуо Устав из 1838, него
је издао низ органских закона који су тај устав из основе мењали. Више о дипло-
матским припремама и улози европске дипломатије у спору између Порте и Србије
видети у: С. Јовановић, Политичке и правне расправе I, Београд 1932, 25; М. Павловић,
Ванредна скупштина народна држана о Преображењу 1861. у Крагујевцу, у: Станишта,
зборник радова за политичку, културну и привредну историју Крагујевца и околине,
Крагујевац 1991, 9; М. Павловић, Преображенски устав, Први српски устав, Крагу-
јевац 1997, 188-190; С. Ц. Ћирковић, Књаз Михаило Обреновић, живот и политика,
Београд 1997, 123-125; У. Татић, Политика Француске према Кнежевини Србији у време
одржавања Преображенске скупштине 1861. године, у: Историјски часопис, књ. LXVII,
Београд 2018.
52
Прокламацıя Моме Любезномъ Народу, Београд, 14. септембар 1860, у: Сборникъ за-
кона и уредба и уредбены указа изданы у Княжеству Србıи, (одъ почетка до конца
1860. године), XIII, Београд 1861, 146; О томе је Јован Ристић написао: Књаз Михаило,
ступајући на престо, најбоље је изразио дух, у коме је намислио владати, прогласивши да
је закон највиша воља у држави. Погледати у: Стање Србије разложено Намесништвом
књажевског достојанства Његовој Светлости књазу српском Милану М. Обреновићу IV
111 I
је још тај законик имао принцип да је закон изнад сваког појединца,

па и цара. У престоној беседи кнез посебно напомиње да унутрашња
политика Србије може бити само политика помирења, која захтева да
се личним непријатељима опрости, да се прошлост заглади, залечи, за-
борави, не претресајући поново оно, што је учињено претходних 14-15
година.53 Кнез посвећује посебан део беседе економском животу, који
тумачи као део националног идентитета, тако да у наставку потенцира
да су земљоделство, подизање стоке, занати и уопште радиност код нас
занемарени.54
На Преображенској скупштини донети су Закон о Народној скуп-
штини, као и допуна Закона о наследству Књажеско-србског престола,
Закон о Државном савету, којим је онемогућено мешање Порте у уну-
трашња питања Србије, Закон о народној војсци и Закон о плаћању поре-
за по имућности.55 Закони донети на Преображенској скупштини чине
темељ државотворности и државоразвојности и представљају суштину
организованог државног живота као таквог. Устав из 1838. суспендо-
ван је стварно али не и формално, па постоји предлог да се закони
кнеза Михаила назову – некодификовани Преображенски устав.56
Кнез Михаило је сматрао за потребно да се Светоандрејски закон
о Народној скупштини замени другим, тако да је нови донет већ на
првој скупштини која је одржана по његовом ступању на престо. По
Михаиловом Закону о Народној скупштини, знатно су умањени значај
и права Скупштине у односу на Светоандрејски закон, а такође и у
приликом ступања његовог на владу 10. августа 1872. године, Београд 1872, 5.
53
Протоколи Ванредне скупштине народне држане о Преображеню 1861 године у Крагуєв-
цу, Београд 1861, 8.
54
Исто, 10.
55
Кнез Михаило Обреновић потврдио је пројекат од 14. августа 1861, који му је Са-
вет поднео у виду закона: М. M. Обреновић Совету Княжества србскогъ, Крагујевац, 17.
август 1861, Крагујевац, АС, Фонд Државног Савета, даље: ДС, 1861-929, 18; Кнежев-
ски представник и попечитељ иностраних дела Филип Христић обавештава Преобра-
женску скупштину да је кнез Михаило Обреновић потврдио наведене законе: Филип
Христић Свето-Преображенской ванредной Народной Скупштини, Крагујевац, 18. август
1861, АС, Фонд Народне скупштине, даље: НС, 1861-I-40
56
По мишљењу аутора закони о Државном савету и Народној скупштини, са допу-
њеним Законом о престолонаслеђу, усвојени на Преображенској скупштини чинили
су некодификован Преображенски устав: М. Павловић, Преображенски устав, Први
српски устав, Крагујевац 1997, 293; Р. Љушић, Историја српске државности, књига II,
Србија и Црна Гора – нововековне српске државе, Нови Сад, 2001, књига II, 138.
I 112
Филип Христић Свето-Преображенској ванредној народној скупштини,

Архив Србије, Фонд Народна скупштина, НС 1861-I-40
односу на закон из 1859. године. Нови закон, већ четврти од 1858,57

коначно је свео ову установу на чисто саветодавно тело без већег по-
литичког значаја, с тим да је Михаило одредио у којим се случајевима
мора саслушати: уступања или промене дела државне територије, из-
јашњавања о промени устава и променама у пореском систему.58
Већ у престоној беседи кнез је нагласио да је дотадашњи Закон
о скупштини непотпун, нејасан и самом себи противречан, и теретан
57
Од 1858. па до 1869, Закон о Народној скупштини мењан је четири пута: 5. и 14. ја-
нуара 1858, 30. јуна 1860, и 17. августа 1861. године: С. Јовановић, Политичке и правне
расправе, књига друга, Београд 1932, 5.
58
Законъ о Народной скупштини, члан 3, Крагујевац, 17. август 1861, видети у: Сбор-
никъ закона и уредба изданы у Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV,
Београд 1862, 137; О положају и правима Народне скупштине погледати у: Ј. М. Про-
дановић, нав. дело, 144; Д. Јанковић – Р. Гузина, Србија у XIX и почетком XX века, у:
Историја државе и права народа Југославије, Београд 1980, 155.
113 I
Михаило М. Обреновић Савету Књажества Српског, Архив Србије,

Фонд Државни савет, ДС 1861-92
народу због прекомерно великог броја скупштинара.59 Нови закон пред-

виђао је две врсте Скупштине: обичну и велику. Законом од 30. јуна
1860. било је одређено време, а донекле и место, одржавања скуп-
штине, али је нови закон ослободио кнеза ограничења.60 Скупштине
су се имале држати оног дана и у оном месту које књаз за добро нађе.
Обичне се држе сваке треће године, а могу и ванредно, кад кнез нађе
за потребно.61 Ова скупштина је по броју посланика још више смањена
59
Протоколи Ванредне скупштине народне држане о Преображеню 1861 године у Крагуєвцу,
Београд 1861, 5.
60
С. Јовановић, Образовање Народне скупштине – расправа из српског уставног права, у:
Бранич, год. VIII, бр. 1, Београд, јануар 1901, 3.
61
Законъ о Народной скупштини, члан 10, Крагујевац, 17. август 1861, у: Сборникъ за-
кона и уредба изданы у Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV, Београд
1862, 139.
I 114
– кнез је одредио да се један посланик бира на 2000 пореских глава.62 У

односу на закон од 30. јуна 1860, по којем се један посланик бирао на
1000 пореских глава, број посланика смањен је за половину. Преобра-
женски скупштински закон дао је кнезу право распуштања скупштине,
уз обавезу да другу сазове најдаље до три месеца.63 Установа Велике
народне скупштине јавља се као новина. Ње није било ни у једном
ранијем пројекту или закону. Велика скупштина, по броју посланика
четири пута већа од обичне, састаје се ради избора кнеза, одобрења
усвојења престолонаследника или одређивања намесника за време кне-
жевог малолетства.64
Све скупштине до повратка Милоша и Михаила на власт одржа-
ване су под ведрим небом у присуству наоружаних посланика, тако
да су више подсећале на сеоске саборе или устаничку војску.65 Да би
се традиционалне скупштине наоружаних људи претвориле у модеран
парламент, за почетак их је ваљало разоружати.66 Због тога је у Прео-
браженском скупштинском закону изричито наглашено да под оружјем
неће се ником долазак на избор, или у народну скупштину дозволити.67
Преображенском допуном Закона о наследству престола устано-
вљено је тестаментарно усвојење престолонаследника. Допуна од 17.
августа 1861. садржи одредбе о владаревом тестаменту и именовању
евентуалног наследника престола ради обезбеђења наследства у племену
Његове Светлости Књаза.68 Ако би српски кнез из владарске породице
62
Законъ о Народной скупштини, члан 26, Крагујевац, 17. август 1861, у: Сборникъ
закона и уредба изданы у Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV, Београд
1862, 142.
63
Исто, члан 7, Крагујевац, 17. август 1861, у: Сборникъ закона и уредба изданы у
Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV, Београд 1862, 138.
64
Законъ о Народной скупштини, члан 11 и члан 6, Крагујевац, 17. август 1861, у: Сбор-
Београд 1862, 138-139.
65
Радош Љушић напомиње да су на скупштинским седницама, током бурних расправа,
потезани чак и пиштољи: Р. Љушић, нав. дело, књига II, Нови Сад, 2001, 167.
66
Предуслов модерног парламента био је разоружан посланик који неће бити у прилици да
у Скупштини уместо речи употреби оружје. Наведене речи преузете су из: М. Павловић,
Преображенски устав, Први српски устав, Крагујевац 1997, 221.
67
Законъ о Народной скупштини, члан 31, Крагујевац,17. август 1861, видети у: Сбор-
Београд 1862, 143.
68
Одлучено је да се Закон о наследству кнежевско-српског престола од 20. марта
115 I
Обреновића био без мушког потомства, па би желео некога за сина и

наследника престола усвојити, он ће то моћи по пропису закона наших и
тестаментом учинити.69 Када кнез тестаментом усвоји некога за сина
и наследника, моћи ће он истим начином именовати једног или највише
три намесника, који ће владу прихватити, и ову наследнику кнежевском,
кад га и Велика народна скупштина за кнеза одобри, предати.70
Законом о Државном савету, извршна власт дефинитивно је оду-
зета Савету и пренета на кнеза. Савету је остављена законодавна власт,
коју је требало да дели са кнезом. Кнежева права су оснажена тиме
што је потврђивање закона било у његовој искључивој надлежности.
Политичка моћ Савета је опадала, јер је кнез могао узимати министре
и изван њега. Тако је Савет од моћне политичке установе постао по-
слушно тело које је помагало кнезу у законодавству.71 Према новом
устројству, Савет је имао право да доноси, укида, мења и тумачи зако-
не, решава о административној подели земље, прегледа и решава бу-
џете прихода и расхода, решава питања о данку, порезу, задуживању
државе, округа и општине, као и да решава питања о устројству и пре-
устројству земаљских власти и војске.72 Законом је предвиђено да број
државних саветника заједно са председником и потпредседником не
може бити већи од 17.73
1859. године допуни: Законъ о наслѣдству Кnяжеско-србскогъ престола, Крагујевац, 17.

август 1861, у: Сборникъ закона и уредба изданы у Княжеству Србіи, (одъ почетка
до конца 1861), XIV, Београд 1862, 164-166; Допуна Закона о наследству кнежевско-
српског престола одштампана је у: Протоколи Ванредне скупштине народне држане о
Преображеню 1861 године у Крагуєвцу, Београд 1861, 56-58.
69
Законъ о наслѣдству Кnяжеско-србскогъ престола, члан 1, Крагујевац, 17. август 1861,
у: Сборникъ закона и уредба изданы у Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861),
XIV, Београд 1862, 164.
70
Протоколи Ванредне скупштине народне држане о Преображеню 1861 године у Крагуєв-
71
Р. Љушић, нав. дело, књига II, 165.
72
Устроєніє државногъ совѣта, члан 3, Крагујевац, 17. август 1861, у: Сборникъ закона
и уредба изданы у Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV, Београд 1862,
156-157.
73
Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV, Београд 1862, 156; На петом са-
станку скупштине, одржаном 10. августа 1861. године, Скупштина налази да би пројек-
товани број од 21 саветника, био велики и за финансијско стање земље теретан, па се
стога показује нужно да се сада постојећи број од 17 државних саветника не умножава,
видети у: Протоколи Ванредне скупштине народне држане о Преображеню 1861 године у
I 116
Устројеније Народне војске, Архив Србије, Фонд Државни савет,

ДС 1861-929, прва страна
Устројеније Народне војске, Архив Србије, Фонд Државни савет,
ДС 1861-929, последња страна
Закон о народној војсци предвиђао је општу војну обавезу. Сви

грађани старости од 20 до 50 година били су војни обвезници,74 с тим
што нису служили војску у касарнама, него су вежбали у својим ме-
стима. Другим чланом закона предвиђено је да се само свештена лица
и они за које се признало да су сасвим неспособни за војничку службу због
слабости састава телесног, изузимају од ове обавезе.75 Са Законом о на-
родној војсци, Србија је требало да стекне намењену јој сигурност и од-
брану.76 Током 19. века војска добија велику важност. Она се у Србији,
као и у другим европским државама, доживљавала као интегративни
Крагуєвцу, Београд 1861, 36.

74
Устроєнιє народне войске, члан 1, Крагујевац, 17. август 1861, АС, ДС 1861–929, 1.
75
Исто, члан 2, Крагујевац, 17. август 1861, АС, ДС 1861–929, 1.
76
Беседа кнеза Михаила Обреновића изречена је на другом састанку скупштине, одр-
жаном 7. августа 1861. године: Протоколи Ванредне скупштине народне држане о Прео-
браженю 1861 године у Крагуєвцу, Београд 1861, 6.
117 I
фактор. Стварањем народне војске, кнез Михаило је желео да земљу

оспособи за велике национално-револуционарне задатке које јој је
наменио. На шестом састанку скупштине, одржаном 11. августа 1861,
поднет је захтев да на застави народне војске буде представљен не
само српски грб, већ и патрон владајуће династије.77
Закон о плаћању пореза по имућности дефинисао је да порез пла-
ћа сваки српски житељ без разлике пола, реда и достојанства, ма био он
свештеник мирског или монашког реда, званичник, кмет, учитељ, бећар.78
Чланом шест прецизирано је да се лица у смотренију своје имућности
деле на шест класа и једну изванредну категорију.79
На Преображенској скупштини владала је потпуна сагласност из-
међу кнеза и скупштине. Михаило је изнео свој програм, а скупштина
му је одговорила да са безграничним поверењем предаје и себе и народ
српски мудрости кнежевој.80 Постављање председништва представљало
је важно кнежево оруђе за држање скупштине у покорности.81 Нова
одредба Михаиловог скупштинског закона је да попечитељи имају
слободан улазак у заседанија скупштине и кад захтевају имају бити са-
слушани.82 Кнез Михаило је овом одредбом подвукао да је Скупштина
потчињена кнезу и влади. И доиста, Скупштина је у периоду од 1858.
до 1869. године, у државноправном развитку Србије, имала сасвим
незнатну улогу.
77
Пројекат Устројенија народне војске поднет је Скупштини на разматрање и она га је
усвојила, пошто се уверила да он практичношћу својом, околностима земље потпуно
одговара, а народ са задовољством прима на себе онај део дужности који се од њега за на-
родну војску изискује. Скупштина је једногласно одлучила да на заставама народне вој-
ске буде приказан грб Србије, као и патрон владајуће династије: Председник Народне
скупштине Мијалко Раденковић Савету земаљском, Крагујевац, 12. август 1861. године,
АС, ДС 1861–929, 1–2; Протоколи Ванредне скупштине народне држане о Преображеню
1861 године у Крагуєвцу, Београд 1861, 40.
78
Законъ о плаћаню пореза по имућности, члан 1, Крагујевац, 17. август 1861, у: Сбор-
Београд 1862, 147.
79
Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV, Београд 1862, 149.
80
Адреса кою є преображенска народна скупштина поднела Нѣговой Светлости князу срб-
скомъ Михаилу Обреновићу III као одговоръ на престолну беседу, Крагујевац, 8. август
1861. године, Народни музеј Чачак, Збирка књига и некњижне грађе, И 1084, 3.
81
Д. Јанковић – Р. Гузина, нав. дело, 155.
82
Законъ о Народной скупштини, члан 36, Крагујевац,17. август 1861, у: Сборникъ за-
кона и уредба изданы у Княжеству Србіи, (одъ почетка до конца 1861), XIV, Београд
1862, 144; Д. Јанковић – Р. Гузина, нав. дело, 155.
I 118
МИХОЉСКА НАРОДНА СКУПШТИНА
На седници Министарског савета од 20. августа 1867, усвојен је

предлог министра унутрашњих дела Николе Христића, да се скупшти-
на одржи од 29. септембра у Крагујевцу, у присуству свих министара
и Државног савета, а да секретари буду Милан Ђ. Милићевић и Ђорђе
Пантелић.83
Кнез Михаило Обреновић стигао је у Крагујевац 26. септембра
1867. године и одмах по доласку обишао Тополивницу.84 Становници
Крагујевца, по писању штампе, радосно су дочекали кнеза. Извештач
Српских новина, истиче да је у кнежеву част у Крагујевцу осветљење и
да се усклици народа помешани са музиком војном и грађанском оре по
улицама.85 Боравак у Крагујевцу Михаило је искористио и за посету
радионици у лабораторијуму за муницију, коју је обишао, праћен ми-
нистрима унутрашњих, иностраних и војних послова, 27. септембра
1867. године.86
Михољска скупштина била је последња скупштина под владави-
ном кнеза Михаила. Одржана је од 29. септембра до 13. октобра 1867,
после добијања Портиног фермана, насловљеног на кнеза Михаила,
којим је управа над утврђењима Шапца, Београда, Смедерева и Кла-
дова уступљена кнезу и српској војсци.87 Био је то највећи опипљив
успех спољне политике кнеза Михаила. После образовања Скупштине
и службе у Старој крагујевачкој цркви, заседање је започело кнежевом
престоном беседом, у којој је истакнута радост због постигнутог успе-
ха око предаје градова.88 Као потврда служе и речи које је кнез том
83
Записници седница Министарског савета Србије 1862-1898, приредио Н. П. Шкеро-
вић, Државна архива Н. Р. Србије, грађа, књ. II, Београд 1952, 46.
84
По писању Милана Ђ. Милићевића, кнез Михаило кренуо је 25. септембра 1867. из
Београда на скупштину у Крагујевац. О доласку кнеза Михаила у Крагујевац, најупут-
није је погледати: М. Ђ. Милићевић, нав. дело, 171; Најисцрпнији извештај о доласку
кнеза Михаила у Крагујевац и његовом дочеку, као и о посети Тополивници, видети у:
Србске новине, год. XXXIII, бр. 124, Београд, 30. септембар 1867, 1; Србске новине, год.
XXXIII, бр. 125, Београд, 3. октобар 1867, 1
85
Србске новине, год. XXXIII, бр. 124, Београд, 30. септембар 1867, 1.
86
Исто, год. XXXIII, бр. 125, Београд, 3. октобар 1867, 1
87
С. Ц. Ћирковић, нав. дело, 196-197.
88
Речи које је Михаило изрекао Јовану Ристићу пре добијања градова, то потврђују.
Кнез каже да док је турских градова у Србији, нити њој може бити напретка, нити мени
у њој опстанка: Кнез Михаило заступнику Србије у Цариграду, Београд, 18. јун 1862, у:
119 I
Адреса Михољске народне скупштине на кнежеву престону беседу, Народни музеј

Чачак, Збирка књига и некњижне грађе, инв. бр. И 1085, прва страна
Адреса Михољске народне скупштине на кнежеву престону беседу, Народни музеј
Чачак, Збирка књига и некњижне грађе, инв. бр. И 1085, последња страна
приликом изговорио: Једна велика брига моја смирена је, једна велика
моја и народна жеља испуњена је, гарнизони турски исељени су из Србије,
градови на обалама Саве и Дунава у нашим су рукама, и слобода и уну-
трашња независност Србије постале су права истина.89 У једном делу
беседе кнез се осврнуо и на своју посету Цариграду, а посебан део
говора посветио је питању гвоздених путева, лошем стању шума, раду
на новом пројекту закона о радњама, питању пловности реке Мораве,
као и потреби да се правосудна струка тако устроји, како би свако брже
и лакше до свог права дошао.90 Речи које је кнез изговорио на крају бе-
седе о установи, која је по времену трајања једна од најмлађих, али
по резултатима једна од најнапреднијих, као да сумирају његов однос
Ј. Ристић, Преписка између кнеза Михаила Обреновића III и српскога заступника у

Цариграду Јов. Ристића 1861-1867, Београд 1897, 14.
89
Беседа кнеза Михаила пренета је у: Протоколи редовне Народне скупштине држане о
Миолюдне 1867. године у Крагуєвцу, Београд 1868, 7.
90
Исто, 9-10.
I 120
према народној војсци: Народна војска подпуно је одговорила Мом вла-

далачком очекивању, и ја јој пред лицем народне скупштине изјављујем
Моје задовољство и Моју захвалност.91
На предлог министра унутрашњих дела и Министарског савета,
кнез Михаило именовао је указом скупштинско часништво, па је за
председника поставио Живка Карабиберовића, посланика из Београ-
да, за потпредседника Ранка Јовановића, посланика среза лепеничког
округа крагујевачког, чланове Народне скупштине, док је за секретаре
поставио Милана Ђ. Милићевића, секретара Министарства просвете
и црквених дела и Ђорђа Пантелића, секретара Министарства правде,
који нису били народни посланици.
По завршетку трећег састанка, одржаног 2. октобра 1867, на ко-
јем је прочитан одговор кнеза на адресу Народне скупштине,92 Михаи-
ло је позвао посланике да заједно обиђу Тополивницу, где је, за време
њиховог разгледања, изливено осам топова.93 Потом се прешло на чи-
тање извештаја појединих министара. У извештајима, обзнањеним 3.
и 4. октобра 1867,94 министри су детаљно информисали скупштину о
радовима који су изведени у претходне три године, а који су за крајњи
циљ имали административну, образовну, економску и правну унифи-
кацију државе.
Министар унутрашњих дела Никола Христић први је прочитао из-
вештај, дајући осврт на проблеме унутрашње и спољне безбедности,
што је по његовом мишљењу од највеће важност за сваку државу, за
сваки народ.95 Посебну пажњу у извештају Христић је посветио раду
91
Беседа кнеза Михаила пренета је у: Протоколи редовне Народне скупштине држане о
Миолюдне 1867. године у Крагуєвцу, Београд 1868, 7.
92
Адреса Михольске народне скупштине на княжеву престолну беседу, Крагујевац, 1. ок-
тобар 1867. године, Народни музеј Чачак, Збирка књига и некњижне грађе, И 1085;
Лист Српске новине 2. октобра 1867. године, доносе одштампан одговор кнеза Ми-
хаила на адресу Народне скупштине: Србске новине, год. XXXIII, бр. 128, Београд, 6.
октобар 1867, 1.
93
Србске новине, год. XXXIII, бр. 127, Београд, 5. октобар 1867, 2.
94
На четвртом, петом и шестом састанку скупштине од 3. и 4. октобра 1867, прочитани
су извештаји министара унутрашњих послова, просвете и црквених дела, финансија,
као и министара правде, грађевина и војске: Протоколи редовне Народне скупштине
држане о Миолюдне 1867. године у Крагуєвцу, Београд 1868, 23 – 244; Ж. Живановић,
нав. дело, књига прва, 144-146.
95
Извештај министра унутрашњих дела Николе Христића пренет је у: Србске новине,
год. XXXIII, бр. 128, Београд, 6. октобар 1867, 1-4.
121 I
полицијских власти и општинских судова, доношењу закона о општи-

нама,96 телеграфу97 и поштама,98 подизању и устројству болница,99 као
и закона за апотеке и апотекаре.100 У ред важнијих догађаја који су
се збили у претходном периоду, министар наводи педесетогодишњу
светковину у славу догађаја, кога се спомен слави сваке године на Цвети.101
У наставку скупштинског заседања министар финансија и заступ-
ник министра просвете и црквених дела Коста Цукић, истичући да су
педагошки и културни рад патриотски чин, једнако важан као и борба
оружјем, поднео је извештај о стању у ресорима просветне струке и
црквених дела.102 Што се тиче Министарства финансија, дат је опши-
ран преглед прихода и расхода Кнежевине Србије за период од три
године, као и сравнитељни биланс за назначени период.103
Извештај министра правде Рајка Лешјанина садржи исцрпне по-
датке о законима обзнањеним у периоду од 1864. до 1867. године, о
надлежностима и персоналу правосудне струке, о раду првостепених
и виших судова, о казненим заводима и затворима, као и о устројству
судова.104 Лешјанин је, подносећи извештај о трогодишњем раду, на-
96
Законъ о устройству обштина и обштински властıй, Београд, 24. март 1866. године,
видети у: Зборникъ закона и уредба изданы у Княжеству Србıи, (од почетка до края
1866. године), XIX, Београд 1866, 1-47.
97
Законъ о телеграфу, Београд, 16. фебруар 1867. године, видети у: Зборникъ закона
и уредба изданы у Княжеству Србıи, (од почетка до края 1867. Године), XX, Београд
1867, 10-25.
98
Законъ о поштама, Београд, 25. јануар 1866. године, видети у: Зборникъ закона и
уредба изданы у Княжеству Србıи, (од почетка до края 1866. Године), XIX, Београд
1866, 1-42.
99
Законъ о подизаню и устройству болница, Београд, 27. март 1865, видети у: Зборникъ
закона и уредба изданы у Княжеству Србıи, (од почетка до края 1865. године), XVIII,
Београд 1865, 107-113.
100
Законъ за апотеке и апотекаре и за држанѣ и продаванѣ лекова и отрова, Београд, 26.
мај 1865, видети у: Зборникъ закона и уредба изданы у Княжеству Србıи, (од почетка
до края 1865. године), XVIII, Београд 1865, 131-143.
Протоколи редовне Народне скупштине држане о Миолюдне 1867. године у Крагуєвцу,
101
Београд 1868, 26-28, посебно 34.

Исто, 59-63; Извештај Косте Цукића пренет је у: Србске новине, год. XXXIII, бр. 129,
102
Београд, 7. октобар 1867, 1-2.

103
Београд 1868, 63-193; Србске новине, год. XXXIII, бр. 130, Београд, 9. октобар 1867, 2-4.
104
Београд 1868, 213-230.
I 122
Коста Цукић, Архив Србије, Фонд поклони и откупи, ПО 66-319
гласио да су, у кратком времену, донета четири најважнија правосуд-

на закона. Изгласани су закони о устројству судова од 20. фебруара
1865,105 истог датума, о судском поступку у грађанским парницама,106
105
Законъ о устройству судова, Београд 20. фебруар 1865, у: Зборникъ закона и уредба
изданы у Княжеству Србıи, (од почетка до края 1865. године), XVIII, Београд 1865,
23-44; Подробније о Кнез Михаиловим судовима и ставу аутора да је судска организа-
ција Србије добила трајан облик Законом о устројству судова, видети у: М. Павловић,
Правна европеизација Србије 1804-1914, Крагујевац 2008, 143.
106
Законик о поступку судском у грађанским парницама, Београд, 20. фебруар 1865,
у: Грађански судски поступак Краљевине Србије, средио Г. Никетић, Београд 1914,
3-234; О Законику, чији је иницијатор био министар правде Рајко Лешјанин и који ће
остати на снази готово шест и по деценија погледати у: М. Павловић, Правна европеи-
зација Србије 1804-1914, Крагујевац 2008, 218-219.
123 I
априла 1865. године о судском поступку у кривичним делима,107 као и

о правозаступницима од 15. јуна 1865. године.108
Јаснију слику о томе шта је урађено у грађевинској струци у пе-
риоду од почетка 1865. до 1867. године, поднео је у свом извештају
министар грађевина и министар војни Миливоје Петровић Блазнавац,
који даје на увид изградњу нових, као и оправку старих грађевина, фи-
нансираних из државне касе.109
Блазнавчев извештај, указује на значај народне војске, техничких
завода и војних школа. На основу њега види се да је за претходне три
године установљена инжињерска служба, као и да су војне старешине
обучаване у две школе, у Београду и Крагујевцу, у којима су предавана
нова правила и нужна војна знања официрима стојеће и старешинама
народне војске.110 Посебно се истичу завршне речи министра којима он
објашњава да као што је војска јемство за сигурност и за наша права
и слободе, тако су исто технички заводи знатни извори за будућу инду-
стрију земље.111
На шестом састанку скупштине, одржаном 4. октобра 1867, Мо-
рис Клемфнер, академски сликар и фотограф из Чешке, замолио је
за дозволу да сними фотографске слике с народним посланицима.112 На
његову молбу, председник Народне скупштине позива посланике да
107
Законик је представљао скраћени превод аустријског Законика о кривичном по-
ступку од 1853. године: М. Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, Крагу-
јевац 2008, 232.
108
Законъ о правозаступницима, Београд 15. јун 1865, у: Зборникъ закона и уредба
изданы у Княжеству Србıи, (од почетка до края 1865. године), XVIII, Београд 1865, 48-
81; Више о Законима о адвокатима и новом Закону о правозаступницима, видети у: М.
Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, Крагујевац 2008, 154-156.
109
У крагујевачком округу, од почетка 1865. до 1867, о трошку државне касе, изгра-
ђена су 22 објекта, знатнијих поправки било је 78, направљене су две нове школе и
наређено је да се одмах почне са изградњом пута од Крагујевца ка Јасику: Протоколи
редовне Народне скупштине држане о Миолюдне 1867. године у Крагуєвцу, Београд 1868,
230-242, посебно 231-233.
110
Београд 1868, 242.

111
Исто, 243.
112
Молба Мориса Клемфнера Народној скупштини да народни посланици дођу на фото-
графисање у атеље који је наместио у некадашњој Шилићевој апотеци, АС, НС, I-11,
1-1а; Протоколи редовне Народне скупштине држане о Миолюдне 1867. године у Крагуєв-
I 124
Србско-народна скупшина у Крагујевцу 1867. године, Морис Клемпфнер,

Историјски музеј Србије, Збирка фотографија, инв. бр. Ф-3757
који хоће одлази у радионицу ког поменутог фотографа.113

На Михољској скупштини, предлози чисто политичке природе,
одбијени су и од стране Одбора и на скупштинским седницама: да се
скупштини да део власти у законодавству114, министри буду одговорни
кнезу и Народној скупштини, као и остали чиновници115, да скупштина
сама бира себи председника, потпредседника и секретаре, а не да
их поставља кнез116, те да и чиновници из просветне, правосудне и
113
Београд 1868, 246; Фотографија посланика чува се у Историјском музеју Србије, за-
ведена под инв. бр. Ф-3757, Историјски музеј Србије, Збирка фотографија, инв. бр.
Ф-3757
114
Посланик из Јагодине, протојереј Јован Јовановић, посланик темнићског среза То-
дор Стојадиновић и посланици црноречког округа Никола Цоловић, Милош Симић,
Милосав Вељковић и Милосав Топић предали су овај предлог Одбору. Предлог је од-
бачен са тридесет против шест гласова: Протоколи редовне Народне скупштине држане
о Миолюдне 1867. године у Крагуєвцу, Београд 1868, 292.
115
Посланици лепеничког, тамнавског и поцерског среза и посланик из Шапца, преда-
ли су овај предлог Одбору: Исто, 270.
116
Посланици јагодинског округа, протојереј Јован Јовановић, Арсеније Жикић, Сима
Јанићијевић, Вујица Миловановић и Тодор Обрадовић и посланик из Пожаревца,
125 I
финансијске струке могу бити изабрани за посланике117, као и да се

изда закон о слободној штампи118.
Доношење Закона о устројству општина 1866, по којем је општи-
на била стављена под строги надзор државне власти,119 изазвало је
велико незадовољство у земљи. Либерали су већ тада увелико крити-
ковали Михаилову унутрашњу и спољну политику. Колико се измени-
ло расположење јавног мнења осетило се на Михољској скупштини,
када је сагласност између кнеза и скупштине почела да се квари.120
Тада је либерал јагодински протојереј Јован Јовановић, предводећи
тридесет посланика, поднео посебан списак реформских предлога са
намером да га скупштина прихвати као своју адресу. У њему је про-
тестовано што Влада кочи унутрашњу слободу, изјављено је непове-
рење министрима, тражено да се врати Закон о Скупштини из 1859.
године, донесе закон о одговорности министара и дозволи општинска
самоуправа.121
У наставку заседања Скупштина је разматрала следеће предлоге:
да се оснује што више школа и то обавезних;122 у свакој вароши отвори
предали су овај предлог Одбору, у којем је предлог одбијен са тридесет један против
пет гласова: Исто, 283.
117
Посланици јагодинског округа, протојереј Јован Јовановић, Арсеније Жикић, Сима
Јанићијевић, Вујица Миловановић и Тодор Обрадовић и посланик из Пожаревца, пре-
дали су овај предлог Одбору. Предлог је одбачен са двадесет пет против десет гласова:
Исто, 283.
118
На тринаестом састанку, 11. октобра, посланик из Јагодине, протојереј Јован Јова-
новић, посланик из Лознице, Панић и поједини посланици из пожаревачког и црно-
речког округа, као и посланици књажевачког округа, и посланик из Смедерева, пре-
дложили су издавање овог закона: Исто, 279.
119
Аутор износи став да је општина само један државни орган, који има да извршава
државне послове и одржава ред и мир у земљи. Више о локалној управи током владавине
кнеза Михаила видети у: Ф. Никић, Локална управа Србије у XIX и XX веку, Београд 1927,
85-86; Д. Јанковић, Р. Гузина, нав. дело, 161-162.
120
Више о односу кнеза Михаила и Скупштине у периоду од 1861. до 1867. године,
погледати у: С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила 1858 – 1868, Београд 1923,
126-132, посебно 127.
121
Исто, 127; Ј. Милићевић, нав. дело, 299.
122
Посланик рамског среза, посланици јагодинског и црноречког округа, посланици из
Смедерева и Пожаревца, предали су овај предлог Одбору: Протоколи редовне Народне
скупштине држане о Миолюдне 1867. године у Крагуєвцу, Београд 1868, 270.
I 126
полугимназија123 и установи пошта;124 да за веће злочине суди поро-

та125 и да се уједначе српска монета и мере.126
Михољска скупштина остаће у историји српског парламентаризма
упамћена као последња саветодавна Народна скупштина. Скупштина
ће постати законодавни орган први пут по Уставу Кнежевине Србије из
1869. године. Иако није добила пуна права у законодавству, већ их је
делила са владаоцем, обавезно учешће Скупштине у доношењу закона
представљало је значајну тековину Устава из 1869. године.
Крагујевац ће и у годинама после 1867. остати скупштинска пре-

стоница Србије а установа Народне скупштине, која се генерише из
народне саборности, развијаће се од обичајне установе према свом
консеквентном институционалном утемељењу и законодавној сврси.
Скупштинском животу новог доба рељефни лик исклесаће су-
штински другачији услови, дух времена и његове потребе, а права и
пуна историја Народне скупштине почеће доношењем Устава Кнеже-
вине Србије из 1869. године. Развој Скупштине наставиће се, а она
свој виталитет и на крају опстанак, дугује својој револуционарној, а
потом и развојној фази у Кнежевини и Краљевини Србији, од доба
устанка, до Првог светског рата.
У питању је предлог посланика округа ћупријског. Изјављено је да и скупштина то

123
жели, али не види могућност за сада да се свуда може извршити: Исто, 283.
124
Ради се о предлогу који су поднели посланици среза јасеничког округа крагујевач-
ког и смедеревског, среза лепеничког, посланици рудничког и ужичког округа, као и
посланик из Алексинца. Већином гласова предлог је усвојен, у колико би то могућно
било за сада извршити: Исто, 266-267.
125
У питању је предлог посланика из Пожаревца Александра Николајевића: Исто, 292.
Предлог су поднели Арса Лукић, посланик из Београда, као и посланици књажевач-
126
ког округа: Исто, 293.
127 I
ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ:
Архиви
– Архив Србије (АС)

– Фонд Државни савет (ДС)
– Фонд Министарство просвете (МПс)
– Фонд Народна скупштина (НС)
– Фонд Поклони и откупи (ПО)
Музеји
– Историјски музеј Србије

Збирка печата (Пч)
Збирка фотографија (Ф)
– Народни музеј у Крагујевцу
Збирка архивске грађе (АГ)
Збирка завичајне књиге и штампе (ЗКШ)
– Народни музеј Чачак,
Збирка књига и некњижне грађе (И)
Извори
Грађански судски поступак Краљевине Србије, средио Г. Никетић, Београд

1914.
Записници седница Министарског савета Србије 1862-1898, приредио Н.
П. Шкеровић, Државна архива Н. Р. Србије, грађа, књ. II, Београд 1952.
Зборникъ закона и уредба изданы у Княжеству Србıи (од почетка до края
1865. године), XVIII, Београд 1865.
1866. године), XIX, Београд 1866.
1867. године), XX, Београд 1867.
Зборник закона и уредаба у Књажеству Србији (у досадањим зборницима
нештампаних а изданих од 2. фебруара 1835. до 23. октобра 1875. год), 30,
Протоколи Србске народне скупштине држане у месецу септемвру 1859 го-
дине у Крагуєвцу, Београд 1859.
I 128
Протоколи ванредне скупштине народне држане о Преображеню 1861 годи-

не у Крагуєвцу, Београд 1861.
Протоколи редовне Народне скупштине држане о Миолюдне 1867. године у
Крагуєвцу, Београд 1868.
Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Ср-
бије, 26. септембар 1958, Београд; Службени гласник СРС, 14, 7. април 1979,
Београд,
Ристић J., Преписка између кнеза Михаила Обреновића III и српскога за-
ступника у Цариграду Јов. Ристића 1861-1867, Београд 1897.
Ристић J., Једно Намесништво 1868-1872, Београд 1894.
Сборникъ закона и уредба и уредбены указа изданы у Княжеству Србіи одъ
почетка до конца 1859. године, XII, Београд 1859.
Сборникъ закона и уредба и уредбены указа изданы у Княжеству Србıи (одъ
почетка до конца 1860. године), XIII, Београд 1861.
Сборникъ закона и уредба изданы у Княжеству Србıи (одъ почетка до конца
1861), XIV, Београд 1862.
Стање Србије (за прошле четири године) разложено Намесништвом кња-
жевског достојанства Његовој Светлости књазу српском Милану М. Обреновићу
IV приликом ступања његовог на владу 10. августа 1872. године, Београд 1872.
НОВИНЕ:
Бранич, часопис за правне и државне науке, орган удружења јавних пра-

возаступника у Србији, година VIII, број 1, Београд, 1, јануар 1901.
Видов Дан, година I, бр. 45, Београд, 3. август 1861; бр. 46, Београд, 5.
август 1861; бр. 47, Београд, 7. август 1861; бр. 48, Београд, 8. август 1861; бр.
49, Београд, 9. август 1861; бр. 50, Београд, 10. август 1861; бр. 51, Београд,
11. август 1861; бр. 52, Београд, 12. август 1861.
Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот, педесет пета књига,
година петнаеста, Београд 1910.
Србске новине, година XXVI, бр. 102, Београд, 1. септембар 1859; бр. 105,
Београд, 8. септембар 1859; бр. 106, Београд, 10. септембар 1859; бр. 107,
Београд, 12. септембар 1859; бр. 108, Београд, 15. септембар 1859; бр. 109,
Београд, 17. септембар 1859.
Србске новине, година XXVIII, бр. 124, Београд, 30. септембар 1867; бр.
125, Београд, 3. октобар 1867; бр. 126, Београд, 4. октобар 1867; бр. 127, Бео-
град, 5. октобар 1867; бр. 128, Београд, 6. октобар 1867; бр. 129, Београд, 7.
октобар 1867; бр. 130, Београд, 9. октобар 1867.
129 I
Бановић, М, Топаловић Б., Народне скупштине у Крагујевцу у 19. веку,

Крагујевац 2014.
Борозан И., Репрезентативна култура и политичка пропаганда, Споменик
кнезу Милошу у Неготину, Београд 2006.
Васиљевић А., Свето-Андрејска скупштина, Београд 1899.
Вујић Ј., Путешествије по Србији, Београд 1901.
Грујић J., Записи Јеврема Грујића, књига трећа (Светоандрејска скупшти-
на), Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књига VIII, Бео-
град 1923.
В. Ђорђевић, Крагујевац путничка црта, Српски омладински календар за
преступну 1868, Београд 1868.
Живановић Ж., Политичка историја Србије у другој половини деветнае-
стог века, књига прва, Београд 1923.
Драгољуб М. Поповић, Устав од 1835. године „Сретењски устав“, Устави
Кнежевине и Краљевине Србије 1835 – 1903, уредник Миодраг Јовичић, Бео-
град 1988.
Јанковић Д., Гузина Р., Србија у XIX и почетком XX века, Историја државе
и народа Југославије, Београд 1980.
Јовановић С., Политичке и правне расправе I, Београд 1932.
Јовановић С., Политичке и правне расправе II, Београд 1932.
Јовановић С., Политичке и правне расправе, књига прва, Београд 1990.
Јовановић С., Друга влада Милоша и Михаила 1858 – 1868, Београд 1923.
Каниц Ф., Српска земља и становништво од римског доба до краја XIX века,
прва књига, Београд 1985.
Љушић Р., Историја српске државности, књига II, Србија и Црна Гора –
нововековне српске државе, Нови Сад 2001.
Љушић Р., Србија 19. века, Београд 1994.
Мајданац Б., Народна скупштина Србије од обичајне установе до савреме-
ног парламента 1804 – 2004, Београд 2004.
Милићевић Ј., Србија 1839 – 1868, Историја српског народа, пета књига,
први том, Београд 1994.
Милићевић М. Ђ., Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретара,
Милићевић М. Ђ., Кнез Милош у причама, Београд 1891.
Митриновић Ч., Брашић М. Н., Југословенске народне скупштине и сабори,
I 130
Никић Ф., Локална управа Србије у XIX и XX веку, Београд 1927.

Павловић M., Ванредна скупштина народна држана о Преображењу 1861.
у Крагујевцу, Станишта, зборник радова за политичку, културну и привредну
историју Крагујевца и околине, Крагујевац 1991.
Павловић М., Преображенски устав, први српски устав, Крагујевац 1997.
Павловић М., Правна европеизација Србије 1804 – 1914, Крагујевац 2008.
Пирх О. Д., Путовање по Србији у години 1829, Београд 1983.
Поповић Д., Устав од 1835. године „Сретењски устав“, Устави Кнежевине
и Краљевине Србије 1835-1903, уреднио Миодраг Јовичић, Београд 1988.
Продановић Јаша М., Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд
Ранке Л., Српска револуција, Београд 1991.
Татић У., Политика Француске према Кнежевини Србији у време одржавања
Преображенске скупштине 1861. године, Историјски часопис, књ. LXVII, Бео-
град 2018.
Ћирковић С. Ц., Књаз Михаило Обреновић, живот и политика, Београд
1997.
131 I
THE NATIONAL ASSEMBLY IN KRAGUJEVAC

DURING THE SECOND REIGN OF
MILOS AND MIHAILO OBRENOVIC
by
BOJANA TOPALOVIĆ
National Museum in Kragujevac
SUMMARY: Kragujevac was, in the recent history of Serbia, in front

of other cities not only an official capital of Serbia but also a birthplace
of its contemporary statehood and modernity alltogether. Most signifi-
cant events, marking this birth are uncovering their origins in the Milos’
churchyard. Amongst them, the most momentous ones were Assembly
meetings in the Milos’s time as well as after his time. After moving the
capital in Belgrade in 1841, city of Kragujevac continues to throne over
Serbian land as the Assembly center. In the yard of the Milos’s establish-
ment, now a dedicated facility, built in 1859 during the second reign of
Milos and Mihailo there were three National Assemblies.
After Svetoandrejska Assembly, which overthroned Prince Re-
gent Aleksandar Karadjordjevic, in order to call, on December 11. 1858,
Prince Milos to come back to the country, after two decades of exhile
and take over its governing, Serbia started its juridical development as
the European duchy.
In the year of Milos’s return to Serbia and to the throne, the first
and the last Assembly during his second reign was held in Kragujevac.
Malogospojinska Assembly held its meeting from September 9. to Sep-
tember 24. 1859 and passed all the bills that were proposed by Milos in
the name of the government. Laws on budget, succession of Princely
Serbian throne and National Assembly were passed. Through one legis-
lative act, Assembly called for the change of Constitution from the year
1838, supporting their demand with the fact that this constitution is not
in accordance with the Hatt-i sharif from the year 1830, based on which
Serbia was granted more rights in the matters of internal affairs. During
I 132
the Gospojinska Assembly there was an attempt to return the rank of

capital to Kragujevac, but it failed.
After death od Milos, his successor Prince Mihailo came to the
throne for the second time, at the age of 37, with already formed opin-
ion on his role as a ruler and determined program of the Serbian national
politics. At the Preobrazenska Assembly, which was held from August 6.
to August 20. Prince Mihailo proposed his program, which was accepted.
By passing the law of the constitutional character, Prince changed the
Constitution from the year 1838 and by doing so he demonstrated his
unwillingness to let the Ottoman Porte dictate the constitution. Laws
passed were on Assembly, State Council, which immobilized the inter-
ference of the Ottoman Porte in the Serbian internal matters, national
army, tax pay according to wealth as well as amendment to the law on
succession of the Princely Serbian throne. These laws form foundations
of statehood and national development and represent the essence of
organized state life as such. Demands made by representatives of the
people to introduce ministerial responsibility and to pass the law on the
freedom of the press were rejected.
Miholjska Assembly was the last assembly under the reign of Prince
Mihailo. It was held from 29. September to 13. September 1867, after
receiving Ottoman Porte’s ferman, that granted the Prince and Serbi-
an army authority over strongholds Sabac, Belgrade, Smederevo and
Kladovo. This was the greatest tangible success of Prince’ foreign pol-
itics. The Assembly considered the following propositions: to open as
many schools as possible and to make them compulsory, to open 2-year
high school and to establish post office in each town; to make trials by
jury cumpolsory for the serious crimes and to standardize Serbian cur-
rency and measures. Propositions referring to passing laws on freedom
of the press, ministerial responsibility and legislative rights of the as-
sembly were rejected.
In the time after 1867, Kragujevac will remain the assembly capital
of Serbia and the Institution of National Assembly, which is generated
from the people’s community, will develop itself from the customary
institution towards its consequential institutional establishment and
legislative determination.
KEYWORDS: Prince Milos, Malogospojinska Assembly, Prince Mi-
hailo, Preobrazenska Assembly, Miholjska Assembly, Kragujevac.
133 I
НИНОСЛАВ СТАНОЈЛОВИЋ
Професор историје
ОШ „17. октобар“
Јагодина
СТЕВАН ЈОВАНОВИЋ (1853-1876)

ЈЕДАН ЗАБОРАВЉЕНИ КРАГУЈЕВЧАНИН
АПСТРАКТ: Рад се бави кратким, али изузетно динамичним животним

путем Стевана Јовановића, рођеног Крагујевчанина и активног официра срп-
ске војске, који је јуначки погинуо током Првог српско-турског рата 1876.
године. Док је било живих савременика овог рата, његово име било је по-
мињано, али временом овај изданак крагујевачке калдрме пао је у неумитни
заборав.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стеван Јовановић, Крагујевац, Артиљеријска школа,
официр, Први српско-турски рат 1876. године
Стеван Јовановић рођен је 28. септембра 1853. године у Крагу-

јевцу, у занатлијској породици, као треће дете родитеља својих, оца
Ризана и мајке Перке. Након четири разреда основне школе у родном
граду, за које време му је преминуо отац Ризан, уписао је крагујевачку
гимназију. Током шестогодишњег школовања у овој угледној просвет-
ној установи, једној од најстаријих у Србији, школски другови су му,
између осталих, били Вукоман Арачић, потоњи генерал, Иван Дамња-
новић, будући професор, Илија Ћирић, будући пуковник, Љубомир
Симић и Светозар Арсенијевић, касније судије Касационог суда, Пе-
тар Максимовић, будући адвокат и министар, Мијаило Братковић и
Петар Степић, потоњи инжињери, Петар Коруновић, будући протоје-
реј и други.1
Иако сиромашног имовног стања, Стеван је желео да настави
даље школовање и за то је имао пуну подршку мајке Перке и сестара
1
Историјски архив Шумадије Крагујевац (у наставку ИАШК), Регистар крштених црк-
ве крагујевачке Св . Тројице за 1853. годину, стр. 52 ; А. Ј. Милојевић, За отаџбину – Поме-
ник погинулих српских официра у ранијим ратовима, Београд 1904, стр. 403; Споменица
Мушке гимназије у Крагујевцу 1833 – 1933, Крагујевац 1934, стр. 493
135 I
Стеван Јовановић, рад С. Тодоровића,

преузето из монографије о С. Тодоровићу, Н. Кусовца и др.
Роксанде и Станије. Свестан да неће добити државну стипендију за

студије на београдској Великој школи, која му је била неопходна, одлу-
чио се за војни позив. Али, морамо додати и чињеницу да је живео у
доба великог националног полета и да је, као и сви тадашњи образо-
вани српски младићи, изузетно симпатисао војску, јер је у њој видео
одлучујућег чиниоца за потпуно ослобођење и уједињење српског на-
рода. Дакле, поред тешког материјалног стања и национални идеали
су усмерили пут младог Крагујевчанина Стевана ка војној каријери.
Пријем у Артиљеријску школу, будућу Војну академију, тада нај-
вишу војно-образовну институцију у Кнежевини Србији, вршен је по
конкурсу, којим се захтевало да сви кандидати, који нису завршили
пети или шести разред гимназије са одличним или врло добрим успе-
хом, полажу пријемни испит из математике, геометрије, националне
историје, француског и немачког језика. Стеван је, као врло добар ђак,
примљен без пријемног испита и 5. новембра 1869. године постао је
питомац IX класе Артиљеријске школе.
За време школовања, које је трајало пуних пет година, питомци
су бесплатно добијали одело и друге војничке и школске потрепштине,
I 136
СТЕВАН ЈОВАНОВИЋ (1853-1876) ЈЕДАН ЗАБОРАВЉЕНИ КРАГУЈЕВЧАНИН
као и плату од осам цванцика на месец и по три талира додатка. Де-

вета класа Артиљеријске школе је за пет година (1869-1874) слуша-
ла и полагала тачно 32 предмета, почев од алгебре, више геодезије и
грађевинарства, преко тактике, генералштабне службе и стратегије до
јахања, гимнастике, пливања и других. Ни за један предмет нису по-
стојали уџбеници, па су питомци морали да воде белешке и по њима
уче. Наставници и управитељи Артиљеријске школе били су тадашњи
најобразованији и најугледнији српски официри.
Нажалост, подаци о оценама Стевана Јовановића у Артиљериље-
ријској школи нису сачувани, али, судећи по његовом општем успеху
(16. у рангу од 20 питомаца), намеће се мисао да му технички предме-
ти, који су преовлађивали, нису „ишли“.
Ранг – листа девете класе Артиљеријске школе (1869-1874):
1. Светозар Нешић
2. Божидар Јанковић
3. Милан Петровић
4. Светозар Станковић
5. Јосиф Милетић
6. Леонида Соларевић
7. Вукоман Арачић
8. Димитрије Николић
9. Јован Поповић
10. Владимир Николић
11. Илија Ћирић
12. Милан Андрејевић
13. Драгутин Аранђеловић
14. Илија Стевановић
15. Лазар Павловић
16. Стеван Јовановић
17. Светозар Трифунац
18. Петар Антић
19. Милош Петровић
20. Јован Ковачевић
137 I
Од ових Стеванових другова са класе, двојица ће касније поста-

ти генерали, један почасни генерал, чак једанаесторица пуковници и
потпуковници, а остали поручници и потпоручници.2
У карактеристици, коју му је, по завршетку Артиљеријске школе
20. септембра 1874. године написао управник пуковник Милојко Леш-
јанин, Стеван Јовановић је оцењен као талентован официр. Истог дана
произведен је у чин пешадијског потпоручника и упућен службом у
Ужице. У ужичком гарнизону постављен је за командира Златиборског
батаљона Ужичке бригаде прве класе, народне војске. На тој дужно-
сти сачекала га је мобилизација и објава рата Турској 18. јуна 1876.
године.3
У оквиру припрема за рат у пролеће 1876. године у Кнежевини
Србији су формирани Главни генерал-штаб, као и интендантска, са-
нитетска и артиљеријско-техничка служба. Уведена је и нова војна
формација и образован Ратни савет, који је разрадио почетни ратни
и операцијски план. На основу тог плана је одлучено да се главне сна-
ге концентришу код Алексинца и предузму офанзиву према Нишу, а
споредне снаге да се држе у дефанзиви код Зајечара, на Дрини и на
правцима Јавор – Сјеница и Рашка – Нови Пазар, с тим да се преду-
зму мањи напади код Видина, Сјенице и Новог Пазара из политичких
разлога. Мобилисана војска подељена је на четири самосталне опе-
ративне групе – Моравску, Тимочку, Дринску и Ибарску војску. Срп-
ских војника било је око 125 000, заједно са добровољцима, а турских
војника око 178 000, што редовне војске, што башибозука. Два дана
након ратне прокламација кнеза Милана Обреновића на Делиграду,
20 јуна 1876. године, почеле су ратне операције.
Ужичка бригада прве класе, под командом мајора Петра Бориса-
вљевића била је у саставу Ибарске војске, заједно са Ужичком брига-
дом друге класе, Шабачком бригадом прве класе, односно Рудничком
и Чачанском бригадом прве и друге класе. Командант Ибарске вој-
ске, у чијем је саставу било око 24 000 војника, био је генерал Фрањо
Зах. Ова формација српске војске имала је главни операцијски пра-
вац Чачак – Ивањица – Јавор, док су помоћни правци били Карановац
2
Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850 – 1900, Београд б. г. , стр. 14-15,
55, 87-90, 125 ; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850 – 1925, Бе-
оград 1925, стр. 44, 121
3
А. Ј. Милојевић, н.д. , стр. 403 ; Српске новине, бр. 207, Београд 20. септембар 1874,
стр. 1038 ; Календар са државним шематизмом Кнежевине Србије, Београд 1875, стр. 71
I 138
– Студеница, Ужице – Рашка, Ужице – Кремна – Мокра Гора и Ужице

–Кадињача – Бајина Башта. Иако је почетним планом било предвиђе-
но да Ибарска војска предузме према Сјеници само демонстративан
напад, по наређењу генерала Заха отпочео је општи напад српске вој-
ске правцем Јавор – Сјеница – Бијело Поље, с циљем да се ослободи
Рашка област и да се спајањем са црногорском војском пресече кому-
никација која је из Турске ишла у Босну.
На положају Калипоље, 24. јуна 1876. године, дошло је до прве
велике битке на овом делу фронта. Али и до великог српског пораза.
Само из Ужичке бригаде прве класе, у чијем саставу се борио и пот-
поручник Стеван Јовановић, погинуло је 172, рањено 412, нестало 62;
Укупно је избачено из строја 646 војника и официра. Због овог неуспе-
ха смењен је командант Ибарске војске генерал Фрањо Зах.
Током јула ратне 1876. године српска војска на јаворском ратишту
и поред појединачних успешних акција, углавном је трпела поразе.
Резултат таквог стања било је делимично повлачење са Јавора и окол-
них планина. Средином јула, пешадијски поптпоручник Стеван Јова-
новић је, због ратних заслуга унапређен у чин пешадијског поручника
и постављен за ађутанта Ужичке бригаде друге класе, под командом
капетана друге класе Јована Пантелића.4
Преносимо досад необјављено писмо Стевана Јовановића упу-
ћено тих дана са положаја на Опаљенику, мајци у Крагујевац. Овај
документ је вишеструко значајан, пре свега као сведочанство о једном
бурном и недовољно истраженом времену, али и о обичним људима у
истом.
Опаљеник 31. јула 1876. год.
Драга мати,
Примио сам твоја писма и аманете, мило ми је што сте сви здраво.
Послате аманете: чарапе, кафу и дуван све сам по писму потпуно примио.
4
П. Опачић – С. Скоко, Српско – турски ратови 1876 -1878. године, Београд 1981,
25-30, 67-69; П. Борисављевић, Са Јавора – подаци за ратну историју из нашег рата
са Турцима 1876. године, Отаџбина, књ. 24, св. 95, Београд 1890, стр. 384-385; Д. М.
Петровић, Ратне белешке са Јавора и Топлице 1876, 1877 и 1878, свеска прва, Догађаји
са Јавора 1876, друго издање, Чачак 1996, стр. 51, 105; Љ. Марковић, Ужичке бригаде у
Јаворском рату 1876. године, у: Ибарска војска у српско – турским ратовима од 1876.
до 1878. године, зборник радова, Чачак 1997, стр. 114-116, 119-125
139 I
Хвала вам на томе, но није ми ништа потребно да ми шиљете, јер и ове

ствари што имам губе ми се. Можете ми послати, ако имате по коме,
једну полоку дувана, пошто у Ужици лепа дувана нема.
Ја сам најпре био на Стоцу, а затима на Шаргану планини. Ту смо
издржали 3 битке. После су нас кренули на Јавор где смо се 4 дана уза-
стопце тукли. Због јаког турског напада а и због тога одступили смо 1
сат натраг. Надам се да ћемо најпосле Турке тући.
Што си чула да сам рањен то није истина. Само у последњој битци
ударио ме је 1 куршум испод гуше, но само је кожу одерао. У болници нисам
био нити сам се доктору јављао. Здравље ме служи врло добро. Коњ тако-
ђе врло ме добро слуша, но и он је мало у ногу рањен. Кроз 2 до 3 дана могу
га опет јашити. Овакав коњ кошта 100 дуката а не 32 што сам платио.
За мене се мајко немој бринути. Ја мислим да је боље да ми сви изги-
немо, него да пустимо Турке да вас тамо кољу и куће нам пале.
Немој веровати никаквим лажима, које се тамо проносе, јер у самом
логору чуло се више пута да сам погинуо пак хвала Богу нисам а како ће се
тамо код вас чути, кад и овде неки људи имају обичај да лажу.
Хвала Авраму што ми је писао, нека ми и опет пише. Реци му да се
за мене не боји, јер његов брат нити је био нити ће бити пљашљивица.
Нек не гледа што ја не могу често да вам пишем већ нека ми он пише, а
писма шаљите преко Ужичке бригаде II класе. Адресирајте овако: Ађутан-
ту ужичке бригаде II класе г. Стевану Јовановићу – Преко Ужица гди буде.
Шаљем вам 2 дуката за трошак одговорите јесте ли примили.
Примите поздрав од мене а поздрави ми целу родбину. Прочитао сам
Мишин пропис, реци му да боље пише ал нека се учи пушком гађати, јер ће
му требати ако ми не могнемо Турке победити.
Ваш
С. Јовановић
Ађутант
Почетком августа дошло је до прве веће победе српске војске на

овом ратишту, када је Рудничка бригада прве класе, под командом ка-
петана прве класе Михаила Илића потукла турску војску, под коман-
дом Мехмед Али – паше, на Погледу. Илић, који је већ наредног дана,
2. августа, унапређен у чин ђенералштабног мајора, због заслуга и у
пређашњим борбама, планирао је да, заједно са Ужичком бригадом
I 140
Писмо Стевана Јовановића мајци Перки, НМК
прве класе, којом је командовао његов побратим мајор Павле Бориса-

вљевић, ослободи цео Јавор. Његову намеру осујетио је нови заповед-
ник Ибарске војске потпуковник Илија Чолак – Антић.
Након овог наређења, Рудничани су се утврдили на положају Ку-
шићи – Кадина стена – Чемерница, а како се и турска војска с друге
стране, такође утаборила, наредних двадесетак дана, сем мањих чар-
ки, није било сукоба на Јаворском ратишту. Мајор Илић је 13. августа
1876. године предао команду Рудничком бригадом прве класе капе-
тану прве класе Радомиру Путнику, да би два дана касније, одлуком
министра војног, постављен за команданта Ужиче бригаде друге класе.
Тако је поручник Стеван Јовановић постао ађутант најславнијем и нај-
храбријем официру у Ибарској војсци, мајору Михаилу Илићу, назва-
ном касније Јаворски јунак и Други Обилић.
Ужичку бригаду друге класе Илић је обучавао и спремао на Са-
ђавачком пољу, близу Ивањице. Турци су изненада 21. августа напали
српске положаје у подножју Јавора и Ужичка бригада друге класе је
хитно послата на фронт, добивши наређење да помогне капетану дру-
ге класу Јеврему Вукосављевићу, команданту Ариљског батаљона, који
је с муком држао положаје на Чемерници. Илић је стигао на Чемер-
ницу у току ноћи 22/23. августа и преузео команду од Вукосављевића,
141 I
наредивши потпоручнику Сими Петровићу, команданту Карановачког

батаљона да запоседне Мучањ.
После тога мајор Илић је на Чемерници разместио војску да би,
окупивши све официре, међу којима је био и његов ађутант поруч-
ник Јовановић, достојанствено изјавио: Ова се борба мора водити на
смрт и живот. Од њеног завршетка зависиће судбина не само Кушића, но
Ивањице, Ариља, Пожеге, једном речју, целе Србије. Ми нећемо ово место
напустити никако. Ми морамо као Срби, као синови ове земље, да сјајно
овога часа испунимо нашу дужност, па нека наши унуци виде да смо се
онако јуначки борили као наши ђедови. Хоћу да се борите храбро. Међу
вама ја ћу бити, ја вас нећу изневерити. Ако бих покушао да отступам
пуцајте на мене и убијте ме онако као што ћу ја вас, ако напустите ово
драгоцено место, најважније по нашу отаџбину! Сад, браћо, имајте вере
у Бога и Ваше јунаштво!
У рано јутро 23. августа 1876. године отпочела је битка на Чемер-
ници. На напад Турака, Илић је наредио пешадији и артиљерији да
отворе ватру на главну турску колону, која је ишла право на Чемерни-
цу, као и на Турке који су, прешавши преко Дурмитора и Јаворовице,
с левог бока нападали, па је и српска резерва морала ући у борбу. По-
сле четири жестока турска јуриша, који су исцрпли српску војску, Илић
је очекујући пети, најјачи турски напад, био у великом искушењу. По-
вући се није хтео, залихе муниције биле су исцрпљене, а помоћи се
није надао. Тада је стигла и наредба из штаба Ибарске војске да се
напусте положаји на Мучњу.
Чекајући у шанцу на Чемерници одлучујући турски напад, мајору
Илићу је изненада пристигао у помоћ потпоручник Сима Петровић, са
својим Карановчанима, напустивши положаје на Мучњу и схвативши
да, нападом на Турке с леђа, може поправити ситуацију на фронту у
српску корист. У том часу пристигло је и једно ужичко одељење војни-
ка треће класе са Јаворице и напало Турке, који су нападали с левог
бока. Крвава борба вођена је до касно у ноћ и завршила се победом
српске војске.
У боју на Чемерници губици српске војске били су велики и никад
нису тачно утврђени. Од официра погинуо је капетан Јеврем Вукоса-
вљевић, који је издахнуо на рукама мајора Илића, док су рањени били
поручници Миладин Стојановић и Милан Мијаиловић. Иначе, ђене-
ралштабни мајор и командант Ужичке бригаде друге класе погинуо је
I 142
наредног дана, 24. августа 1876. године на прилазима Јанковом вису,

на Јавору.5
У боју на Чемерници 23. августа 1876. године тешко је рањен ађу-
тант Ужичке бригаде друге класе пешадијски поручник Стеван Јовано-
вић. По сећањима Мите Петровића, поузданог хроничара и учесника
ових дешавања, Стеван Јовановић је умро сутрадан од тешке ране, у
пољској болници, док у белешкама мајора Петра Борисављевића стоји
податак да је преминуо истог дана. Исти датум је и у Списку рањених,
умрлих и погинулих српских официра за време првога рата 1876. године,
који се чува у београдском Војном архиву, али који је настао две де-
ценије доцније. На споменику поручника Јовановића, на старом ва-
рошком гробљу у Крагујевцу, стоји да је погинуо 25. августа, док је
у протоколу умрлих цркве крагујевачке Свете Тројице, парох Живота
Остојић уписао да је овај рођени Крагујевчанин, 22-годишњи официр
погинуо 26, а сарањен 28. августа, уз напомену да је рањен на шанчевима
на Чемерну на бојном пољу против турака, од које ране је умро.
Забуну у тачан датум смрти поручника Стевановића унела је и
читуља, објављена у Српским новинама, која гласи :
Наш нигда незаборављени

Стеван Јовановић Млађи,
поручик пешачки и ађутант
ужичке бригаде у 23 – ћој
години свог млађаног живота бранећи
своју отаџбину погинуо је у боју на
Јавору 24. авг. ове године, од куда
је овде пренешен и сарањен 28. ов.
месеца.
Ову нашу тужну и превелику
жалост, јављамо свима нашим
сродницима и пријатељима, а
особито Стевиним друговима
5
Народни музеј Крагујевац (у наставку НМК), АД – 1985/1 (благодарећи љубазности
и предусретљивости колеге Предрага Пеђе Илића, архивског саветника из Крагујевца,
дошао сам до овог документа, на чему му и овог пута захваљујем); Н. Станојловић,
Мајор Михаило Илић (1845 – 1876), у: Ибарска војска у српско – турским ратовима од
1876. до 1878. године, зборник радова, Чачак 1997, стр. 196-199 ; П. Борисављевић,
Принос биографији погин. мајора Илијћа, Ратник, св. VIII, год. I, Београд 1879, стр. 400;
Ј. Миодраговић, Други Обилић – из ратних успомена са Јавора 1876. године, Браство, св.
IX и X, Београд 1902, стр. 186-187.
143 I
и молимо их за тихо саучешће

у овом губитку.
Свима онима, који у Ивањици и
Чачку мртва Стеву дочекиваше
и са војни почастима испраћаваше
благодаримо им. Исто тако благода-
римо свећенству, војничком хору,
чиновницима и грађанству, који
при погребу учествоваше.
30. авг. 1876. Крагујевац

Ожалошћени:
мати Перка, удова Ризана Јовановића
сестре Роксанда и Станија са децом
Након сахране поручника Јовановића 28. августа 1876. године,

његова мајка Перка и сестре Роксанда и Станија подигле су споменик
на Варошком гробљу у Крагујевцу. Епитаф гласи :
Сетите се млађаног јунака

Стевице Јовановића
Официра
Муком га је мајка одгајила
Оружје му школа изоштрила
Пошо ђетић у бој за слободу
Напред свуда где ножеви боду
Јавор му задо прву рану
Ал је мушки вратио душману
Поглед га је погледао дивна
И кад стиже Чемерница кивна
Земљу бранећ Стева земљи паде
Ал душману ни стопе не даде
Жалте мајку и сироте сеје
Сад Стевицу нек ваш спомен греје
рођ. 28. септ. 1853. поги-
нуо 25. авг. 1876.
Свом јединцу мајка Перка
са ћеркама
I 144
Након извесног времена Перки Јовановић6 стигло је писмо од пот-

пуковника Јована Мишковића, помоћника шефа штаба Ибарске вој-
ске и то са јаворског ратишта. И ово писмо преносимо у целости. Оно
гласи:
Поштована Госпођо!
Ваш син покојни поручик Стева Јовановић, јуначки се боријо и своју
душу испустио за слободу и срећу како своје отаџбине тако и своје браће
Срба на балканском полуострву.
Ово му признаје цела Ибарска војска, а Г. Ђенерал Новоселов, сада-
шњи главнокомандујући Ибарске војске поред свога личнога признања за
јуначко пожертвовање вашега сина, шаље вам јошт од своје стране мате-
ријалну помоћ у 30 дуката цес. желећи да се утешите, у мисли, да је Ваш
Син испустио своју јуначку душу за срећу и благостање толиких мученика
Срба, који се под турским јармом налазе.
Молим вас да ми изволите послати признаницу на послату суму но-
ваца, коју сте овим од Г. ђенерала Новоселова у горњој цељи примили.
Но 4163 Ваш поштоватељ

15. октобра 1876. год. помоћ. шефа штаба
Кушићи подпуковник
Јован Мишковић
Матери почив. пор. Стеве Јовановића
На основу фотографије. сликар Стева Тодоровић је 1877. године

урадио уметнички портрет Стевана Јовановића, који се данас налази
у уметничкој збирци Народног музеја у Крагујевцу. Колеге поручни-
ка Јовановића из IX класе Артиљеријске школе, њих 16, који су 1894.
године били живи, на дан прославе своје двадесетпетогодишње офи-
цирске службе, сетили су се четворице својих погинулих и умрлих кла-
сних другова и после парастоса, открили им црну мермерну спомен
6
Д. М. Петровић, н. д. стр. 183; П. Борисављевић, н. д., стр. 53; Војни архив, Београд,
П. 14, к. 3, рег. бр. 5/1; ИАШК, Протокол умрлих цркве крагујевачке Св. Тројице за 1876.
годину, стр. 49, ред. бр. 298; Српске новине, бр. 198, Београд 6. септембар 1876, стр.
882 (читуља је поновљена и у бр. 199, стр. 886); Препис са надгробног споменика
Стевана Јовановића урадио Н. Станојловић 24. октобра 2010. (у подножју наведеног
споменика уклесан је и запис Овде почива Перка Јовановић, која поживе 70 год. Пресели
се у вечност 1883. Спом. под. кћерке)
145 I
Писмо Ј. Мишковића Стевановој мајци Перки, НМК
плочу, узидану у ходнику првог спрата Војне академије. Осим Стевана

Јовановића, ту су се налазила и имена Милана Петровића, инжињериј-
ског потпоручника, погинулог на Пандиралу 1876. године, Драгутина
Аранђеловића, пешадијског поручника, погинулог 1878, године у Лабу
и Николе Протића, пешадијског поручника, погинулог 1885. године
код Видина. Ова спомен плоча је девастирана и више не постоји. По
забележеном сећању Андре Ј. Милојевића, коњичког капетана прве
класе, урамљена фотографија поручника Стевана Јовановића дуго се
налазила у Официрском дому у Нишу. И њој се губи траг после 1915.
године.7
Надамо се да ће овај животопис кратковеког Стевана Јовановића,
бити изазов и обавеза неког приљежнијег и педантнијег истраживача
персоналне повеснице вароши на Лепеници.
7
НМК, АД – 1985/2 ( и овај досад непубликовани документ љубазно нам је доставио
колега Пеђа Илић) ; Н. Кусовац – М. Врбашки – В. Грујић – В. Краут, Стева Тодоровић
1832 – 1925, Београд – Нови Сад 2002, стр. 147 ; А. Ј. Милојевић, н. д. , стр. 404
I 146
STEVAN JOVANOVIĆ (1853 -1876)

A FORGOTTEN CITIZEN OF KRAGUJEVAC
by
Ninoslav Stanojlović
PS “October 17”
Jagodina
SUMMARY: This work looks back on the short but very dynamic life
of Stevan Jovanović (1853-1876), an active officer in the Serbian Army
who died in the First Serbian-Turkish War in 1876. As long as the con-
temporaries of the war lived, his name was mentioned. However, as the
time past, he faded into oblivion. With this work of ours we reclaim him
from neglect and disregard.
KEYWORDS: Stevan Jovanović, Kragujevac, Artillery School, offi-
cer, First Serbian-Turkish War of 1876.
147 I
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Војни архив, Београд, Списак, рањених, умрлих и погинулих српских офици-

ра време првог рата 1876. године (П. 4, к. 3, ред. бр. 5/1)
Историјски архив Шумадије, Крагујевац, Регистар крштених цркве кра-
гујевачке С. Тројице за 1853 ; Протокол умрлих цркве крагујевачке Св Тројице за
1876. годину
Народни музеј, Крагујевац, Писмо С. Јовановића из 1876. године (АД-
1985) ; Писмо Јована Мишковића из 1876. године (АД-1885/1)
Препис са надгробног споменика С. Јовановића на Варошком гробљу у
Крагујевцу
Српске новине, Београд 1874, 1876.
Календар са Државним шематизмом Кнежевине Србије, Београд 1875.
Ратник, Београд 1879.
Отаџбина, Београд 1890.
Браство, Београд 1902.
Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850-1900, Београд б. г.
А. Ј. Милојевић, За отаџбину – поменик погинулих српских официра у рани-
јим ратовима, Београд 1904.
Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850-1925, Бео-
град 1925.
Споменица Мушке гимназије у Крагујевцу 1833-1933, Крагујевац 1934.
П. Опачић – С. Скоко, Српско-турски ратови 1876-1878. године, Београд
1981.
Д. М. Петровић, Ратне белешке са Јавора и Топлице 1876, 1877 и 1878.
године, св. 1, (Догађаји са Јавора 1876.), Чачак 1996.
Љ. Марковић, Ужичке бригаде у Јаворском рату 1876. године, у: Ибарска
војска у српско-турским ратовима 1876-1878. године, зборник радова, Чачак
1997.
Н. Станојловић, Мајор Михаило Илић (1845-1876), у: нав. зборник, Чачак
1997.
Н. Кусовац - М. Врбашки - В. Грујић - В. Краут, Стева Тодоровић 1832-
1925, Београд – Нови Сад 2002.
I 148
АЛЕКСАНДАР МАРУШИЋ,
Историчар
Музеј рудничко-таковског краја
marusici77@gmail.com
ГОРЊА ЦРНУЋА – ПРВА ПРЕСТОНИЦА

МИЛОШЕВЕ СРБИЈЕ
АПСТРАКТ: Чланак пружа основне податке о рудничко-таковском кра-

ју, његовом географском положају и историјском значају. Истовремено, дат
је осврт на најближе сроднике родоначелника владарског дома Обреновића,
Милоша, односно њихов живот у селу Брусници током трајања Карађорђевог
устанка. Део рада се бави пресељењем породице у подрудничко село Горња
Црнућа 1814. године, изградњом новог дома, тзв. куће „осаћанке”, њеним
архитектонским одликама и тадашњом свакодневицом првих Обреновића.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Обреновићи, Горња Црнућа, устанак, „осаћанка”
Област рудничко-таковског краја заузима западни део централне

Србије. Оивичен је планинским масивима Рудника, Вујна, Сувобора
и Маљена, односно речним токовима Деспотовице, Јасенице, Дичи-
не и Чемернице. У административном смислу данас припада Општини
Горњи Милановац, а некада је највећи део ове области припадао Руд-
ничкој нахији, односно Рудничком округу, са три Среза: црногорским/
таковским, качерским и гружанским.1
Повесница овог простора траје хиљадама година уназад и пре
свега га карактерише вишевековно рударење на планини Рудник. Ова
привредна активност одвија се још у доба праисторије, наставља се
у античко доба, да би свој врхунац доживела у време средњовеков-
не Србије. Богата трговачка делатност, велики број цркава и профа-
них објеката, значајни археолошки налази, попут плоче римског цара
Септимија Севера или печатника кнеза Лазара најбољи су доказ ова-
квих тврдњи.2
1
О Горњем Милановцу и рудничко-таковском крају више у: Ј. Мишковић, Опис Руд-
ничког округа (пр. Борисав Челиковић), Горњи Милановац, 2007; Рудник: шапат висина,
Београд, 2014; С. Вучићевић, Горњи Милановац и његова села, Београд, 2016; Ж. Пери-
шић, Време именом записано: Рудничко-таковски крај, Горњи Милановац, 2002.
149 I
АЛЕКСАНДАР МАРУШИЋ
Ипак, догађаји од пре два века највише карактеришу овај про-

2
стор и чине да област Рудника и његове шире околине са пуним пра-

вом понесе назив ДРЖАВОТВОРНИ. Оба српска устанка, посебно
други, као и породица Обреновић иду у прилог овој тези. Најмлађа
српска нововековна династија, настала је на просторима рудничко-та-
ковског краја, и за собом је оставила многобројне трагове попут вели-
ког броја задужбина, дарова и неговања култа Таковског устанка.3 Та-
кође, иако то није толико знано и породица Карађорђевић, тј. чланови
овог узвишеног владарског дома оставили су неизбрисив траг у овим
пределима.4
БРУСНИЦА
Мајка кнеза Милоша, Вишња, у браку са Обреном Мартиновићем,

из села Бруснице, Срез црногорски, Нахија рудничка, родила је поред
Јакова и Стане још и сина Милана, по коме ће, испоставиће се касни-
је, читава владарска кућа понети презиме.5 И сама баба Вишња, била
2
Оставе рудничко-таковског краја. 1. Праисторија; 2. Антика; 3. Средњи век, Горњи
Милановац, 2009; Рудник 1. Истраживања средњовековних налазишта 2009-2013. годи-
на (ур. Дејан Радичевић, Ана Цицовић), Горњи Милановац, 2019.
3
О везамама владарске куће Обреновића са рудничко-таковским крајем видети: А.
Марушић, „Рудничко-таковски крај, Милошев устанак и владарски дом Обреновића:
утицаји и прожимања”, Српске студије/Serbian Studies, /Књ. 8 Vol. 8, Београд, 2017, 98-
123; Исти, „Обреновићи у збиркама Музеја рудничко-таковског краја”, Обреновићи у
музејским и другим збиркама Србије II (ур. Александар Марушић, Ана Боловић), Горњи
Милановац, 2014, 251-306; Исти, „Обреновићи као задужбинари рудничко-таковског
краја”, Митолошки зборник бр. 34, Рача-Горњи Милановац, 2015, 189-216; А. Боловић,
„Манастир Враћевшница, чувар заоставштине ктитора и приложника – Обреновића”,
Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије II (ур. Александар Марушић, Ана Бо-
ловић), Горњи Милановац, 2014, 307-338; А. Боловић, Б. Челиковић, Рудничко-таков-
ски крај у уметности XIX века, Горњи Милановац, 2011.
4
А. Марушић, „Карађорђевићи и рудничко-таковски крај утицаји и прожимања”, Од
Карађорђа до Версајског мира. Тематски зборник радова са научног скупа одржаног 25.
јула 2019. у Великој Плани, Велика Плана, 2019, 131-154.
5
Јаков је рођен око 1767, Милан око 1770, а Стана око 1773. године. Старији Обренов
син Јаков, оженио се Ђурђијом и са њом имао Самуила, Петра, Ђорђа, Дмитру,
Мирјану, Ружу и Илинку. Он се упокојио 1817, а супруга у народу звана Ђука три
деценије касније. Најстарији син Самуило се замонашио и постао архимандрит
манастира Каленић. Као члан српске депутације боравио је у Цариграду где је и
преминуо 1824. године. Што се тиче средњег сина Петра претпоставља се да је страдао
1813. приликом пропасти Карађорђевог устанка и сахрањен је на месном гробљу села
Семедраж. Трећи син Ђорђе поживео је до 1849. године, а његови потомци и данас
живе у Брусници. Ћерка Митра је била удата за Трифуна Новаковића из Бреснице,
I 150
ГОРЊА ЦРНУЋА – ПРВА ПРЕСТОНИЦА МИЛОШЕВЕ СРБИЈЕ
је пореклом из оближњег подвујанског села Доња Трепча, тачније из

фамилије Урошевић.6
Након што је 1777. остала удовица, неку годину касније, преуда-
ла се у Средњу Добрињу, Срез црногорски, Нахија пожешка, где је у
заједници са Теодором Михаиловићем 1783. донела на свет Милоша,
1786, Јована и 1790. године - Јеврема.7 Слично првом и други њен брак
окончан је смрћу брачног друга, новембра 1802. године. На позив ста-
ријих синова, који су у међувремену стасали и трговином стекли зна-
тан иметак, посебно Милан, Вишња се са двоје најмлађе деце врати-
ла и поново настанила у Брусници. Неку годину раније, њено четврто
дете, оштроумни и веома надарени Милош, самоиницијативно се до-
селио у поменуту кућу, где ће убрзо постати трговачки помоћник свог
полубрата.8 За веома кратко време, не само да је овладао послом, већ
је стекао и први пристојнији иметак.9
Мирјана за Стефана Стевчу Михаиловића из Јагодине, Ружа за Константина

Антоновића, државног чиновника, а Јеленка за Стеву Јелинића. Милан је пак ступио
у брак са Стојом, коју су из поштовања називали „госпођа”. Њих двоје су имали два
сина, Христифора – Ристу, односно Петра. Док су подаци о Петру крајње непоуздани,
за Ристу се зна да се након пропасти Карађорђевог устанка настанио у Русији, где ће
као артиљеријски поручник умрети 1825. године.
6
Историчари и публицисти данас се споре око порекла Вишње Обреновић. Поред ста-
ва да је родом из Урошевића, немали број њих тврди да је она заправо потекла из Гор-
ње Трепче, тачније породице Гојковић. Опет, постоји теза да је и она попут свог првог
мужа рођена у Брусници, у фамилији Мартиновић. На основу расположивих података
и до сада утврђених чињеница, а посебно након што је почетком деведесетих година
прошлог века на брусничком гробљу пронађен надгробни споменик Димитрија Уро-
шевића, „ујака господара Милана Обреновића”, мишљења смо да су Вишњини корени
упркос разним недоумицама и контроверзама, управо из Урошевића. Сматра се да је
имала око 20 година када се венчала за Обрена Мартиновића. Њих двоје, заједно са
децом, живели су у домаћинству - задрузи са Обреновим рођеним братом Иваном и
његовом породицом.
7
Попут Вишње и Теодор је био удовац. Његова прва супруга звала се Гордана и на
свет је донела три сина Рада, Радисава и Радоњу, односно две кћери: Петрију и Христу.
Иначе, будући српски владар понео је име свог прадеде Милоша, чији је син Мијаило
био кнежев деда.
8
Милан је рано почео да се бави продајом стоке, и то прво као калауз неког ондашњег
нама непознатог трговца. Временом се осамосталио и удружио са брусничким агом
Ћор Зуком. То му је омогућило да са својим „џелепима” (стадима) стоке посећује
многобројне панађуре (вашаре) широм Балкана, почев од Солуна преко Дубровника,
Задра и Пеште. Иначе, у поменуте послове је око 1800. укључио и свог полубрата Ми-
лоша. М. К. Миловановић, Брусница под Рудником, Горњи Милановац, 2000, 87.
9
Кнез Милош прича о себи, (приредио М. Ђ. Милићевић), Горњи Милановац, 1990, 3;
Р. Љушић, Милан Обреновић: војвода, командант и саветник Рудничке нахије, Горњи
151 I
Будући српски кнез није заборавио то време, нити особу без које
не би постао то што јесте. Одужујући се свом брату по мајци Милану,
који га је „из беде извукао” када га је као пуког сиромаха примио у
своју службу, Милош се после 1815. одрекао презимена Теодоровић
и прихватио ново - Обреновић. Тим гестом је, испоставиће се касније,
читава династија понела презиме најугледније и најзначајније лич-
ности Првог српског устанка, пореклом из ових крајева. Да му је због
свега тога вечито остао захвалан, видело се и пред сам смирај Ми-
лошевог живота. Наиме, већ као остарели кнез, априла 1859. године,
донео је указ да тек изграђена варош Деспотовица, иначе настала у
атару села Бруснице на потезу Дивље Поље, добије назив Милановац
и тако, још једном, сачува од заборава „име блаженопочившега вој-
воде Милана.”
Године 1804, Милош се оженио Љубицом Вукомановић, родом из
сувоборског села Срезојеваца. Будућа кнегиња и најомиљенија српска
нововековна владарка, ћерка Радослава и Марије Вукомановић, ро-
ђена 1785, у засеоку „Царевићи”, припадала је богатој и веома број-
ној фамилији чији корени су, додуше према предању, досезали чак
до средњовековног доба.10 Уз кума Карађорђа, девер на венчању био
је трговац Никола Милићевић Луњевица, близак сарадник и пријатељ
Милана Обреновића. Он је уједно најзаслужнији што је до овог брака
уопште дошло. Такође, важно је истаћи да су се у постојбини Обрена
Мартиновића, поред српског кнеза и „сијателна браћа његова светим
браком сочетали”.11
Милановац, 2006, 19-30; Јоаким Вујић у свом Путешествију по Србији за Брусницу

каже: „У овој варошици јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, воспитан; овде је
он радосно младе његове године провео код љубезнога брата свога Милана, обаче от
другог оца, које из Жизни и подвига његовог, на росиским језику списаног, видити је
можно.”
10
Кнегиња Љубица Обреновић је важила за храбру, одлучну, племениту, посебно по-
штовану и вољену у народу. Средњег раста, лепа и радна, веома разумна и према
свима добра. Говорила је лепо, лако и убедљиво. Веома побожна, трудила се да када
је год могуће учини неко „богоугодно” дело или помогне сиротињи. Необично јаког
карактера, природно бистра и одважна сналазила се и у најтежим ситуацијама. Неко
време живела је одвојено од супруга, а у време политичких напада на кнеза прикло-
нила се опозицији. После Милошевог одласка из Србије, променила је став, активно
радећи на његовом повратку, али без већег успеха. Умрла је 14/26. маја 1843. у из-
гнанству, тачније на рукама свог сина Михаила у Новом Саду. Сахрањена је у мана-
стиру Крушедол.
11
Д. Кашић, „Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира”, Гласник
СПЦ, год. XLI, Београд, 1960, 269.
I 152
Током Првог устанка Љубица је са сином Петром и ћерком Пе-

тријом, боравила у Брусници, у заједничком дому, односно задрузи
Обреновића.12 Живећи са Вишњом под истим кровом, будућа српска
кнегиња била је сведок њене велике туге након смрти сина Милана
1810. и губитка снахе Стоје и унука Петра, Јаковљевог сина, три године
касније.13 Иначе, за своју ћудљиву и напрасну свекрву знала је да каже
„да кад се наљути на мене рекла би, да ми живота код ње више нема;
ал се фришко поврне и жао јој, што ме је карала и на после дођу њене
умилне речи и леп поступак са мном, и тако ме потпомаже у свачему
да ми је после милије живети нежели пређе”.14
Других чињеница о тадашњој свакодневици Обреновића скоро да
и нема, сем податка да је Јеврем 1807. године похађао породично-за-
дружну школу у кући Николе Луњевице, где је учио заједно са његовом
децом. Учитељ им је био Михаило Ресничанин и „један учитељ из Не-
мачке”, вероватно Лаза Кисин из Осијека.15
Попут Милоша, и млађи кнежев брат, господар Јован Обреновић
женио се девојкама из овога краја и то два пута. Први пут око 1814. го-
дине Круном, ћерком кнеза Атанаска Михаиловића из Бершића, јед-
ног од најближих Милошевих сарадника. Након њене смрти, Јованова
супруга постала је 1836. године Ана Јоксић, родом из гружанског села
Доња Врбава.
Јованов живот са Круном и децом углавном се одвијао у Брусни-
ци. Ту је откупио стари и подигао још један конак са више пратећих
12
Српски вожд касније ће у Брусници крстити Милошевог сина и кћер дајући им име-
на Петар односно Петрија (Перка). Кнежевом првенцу, чије рођење повесничари да-
тују од пролећа 1805. па све до августа 1807, Карађорђе ће дати име свога оца, можда
као знак покајања због убиства родитеља извршеног две деценије раније. У јесен 1808.
најстаријем женском кумчету подариће име које такође подсећа на његовог убијеног
оца.
13
За Стоју Обреновић везана је једна занимљива прича. Наиме, она је као „млада”
ишла по воду на извор који се данас налази испод тзв. Милића кућа на потесу Ме-
коте у селу Такову. Поменути извор први је уредио Обрен Мартиновић, да би га она
нешто касније обновила. У њену част извор је назван „Госпођина вода”, а поток којим
је отицала вода из извора назива се „Госпођин поток” и под тим називом је уцртан у
географске карте, М. С. Филиповић, „Таково”, Српски етнографски зборник, књ. LXXV,
Насеља и порекло становништва, Kњ. 37, Београд, 1960, 193; М. К. Миловановић, Бру-
сница под Рудником, 87-90.
14
Мемоари Стефана Стевче Михаиловића, Београд, 1928, 75.
Н. Д. Трнавац, Обреновићи: детињство и образовање: просвета и школство у рудничко-
15
таковском крају (1815-1903-2015), Горњи Милановац, 2015, 84.
153 I
Brusnica, Načelstvo und Kirche 1888 (Брусница, Начелство и црква, 1888)

Felix Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk, Leipzeg, 1904.
Породична библиотека Челиковић, бр. 3252
објеката. Свој нови дом почео је градити 1827. године уз благослов

кнеза Милоша.16 Непуну деценију касније, тј. 1836, он је продао др-
жави Стари конак ради смештаја Исправничества (Суда) Рудничког
округа.
Како су Милош, Јован и Јеврем живели удаљени један од другог,
нису успевали да се често посећују. Оскудна документа из тог времена
сведоче нам да је Милош боравио у Брусници 1821, када је просла-
вљан први рођендан Јовановог сина Обрена, затим 1825, 1836. и ко-
начно 1838. године. Његова супруга Љубица, посетила је 1833. зајед-
но са децом јетрву Круну, боравећи код ње у гостима неколико дана.
Такође, значајне су и две Јевремове посете брату и снахи, заједно са
супругом Томанијом из 1822. и 1829. године.17
16
Боравећи у Брусници Јоаким Вујић овако пише о Јовановој породичној кући: „Овде је
и резиденција Јего Високородија, г. Јохана Обреновича, оберкнеза и магната серпска-
го, која состоји се из једног горе спрата, који содержи неколико парадни и намештени
соба све по восточностраном вкусу, доле пак има различите собе и канцеларију, која је
добро уреждена и добро расположена с писмама и протоколи”. Са друге стране, Ото
Дубислав Пирх у свом Путовању по Србији у 1829, описујући сусрет са Јованом у Бру-
сници каже: „ Нађосмо га где седи са женом поред камина са најмлађим дететом на
рукама, у њему се видео сретан отац породице; тихе кућевне врлине одликују господар
Јована”. Приповедајући даље, овај знаменити Прус каже да је Обреновић живео у но-
воподигнутом конаку са елементима „франачког намештаја”, као и да је у овом „добро
уређеном здању” затекао свежањ познатих немачких новина „Алгемајне Цајтунг”.
17
Р. Љушић, Атанаско Михаиловић: црногорски кнез, судија и депутат, Горњи Милано-
вац, 2000, 78, 79.
I 154
ОД БРУСНИЦЕ ДО ЦРНУЋЕ
Након пропасти Карађорђевог устанка 1813. године завладао је

изузетно тежак период за Србе који су насељавали Београдски паша-
лук. Велики број њих је избегао, а они који су остали били су суочени
са суровим одмаздама, принудним радом и многобројним болестима.
За разлику од већине устаничких првака, Милош Обреновић је
одлучио да са својом породицом остане у земљи и подели судбину са
преосталим становништвом.18 На предлог Јакова Ненадовића да пређе
преко Саве, одговорио је: „Ја брате у Немачку нећу, нити имам куда:
да ја с голим животом бежим у Немачку, а Турци за живота мога да
робе и препродају моју стару мајку и жену и децу! Боже сачувај! Него
идем у моју наију па куд остали онолики народ, туда ћу и ја: доста је
народа изгинуло са мном, неће бити никаква неправда ако и ја с на-
родом погинем и пропаднем”.19 Такође, планирао је да се са Забрежја,
где га је затекао слом устанка упути ка Ужицу и тамо организује неку
врсту отпора. Врло брзо је схватио да, услед потпуног расула у уста-
ничким редовима, његов наум не може бити остварен.
Догађаји који ће уследити по окончању Првог српског устанка
само ће још више везати Милоша за ове просторе. Наиме, услед по-
новног доласка Турака, Обреновић се, заједно са својом породицом,
повукао из Бруснице. Њиховo домаћинство „запосео” је турски мусе-
лим Ашим бег заједно са својом пратњом и „12 камила”.20 Услед таквог
развоја ситуације, са калуђером Неофитом разгледао је пећине Ка-
блара и врлети Овчара. Сматрајући да поменута места нису довољно
безбедна да сачувају његове најмилије од турске освете, будући срп-
ски предводитељ је фамилију одвео у манастир Никоље, код кума игу-
мана Хаџи-Атанасија. Након неуспелог покушаја да запоседне Ужице,
18
Почев од Буне на дахије, Милош је уз свог полубрата и његову Рудничку војску
узео учешће у скоро свим значајнијим устаничким биткама тог времена. Важио је
за храброг и одважног борца, који се посебно истакао у борбама око Ужица, када је
озбиљније рањен. После освајања „Малог Цариграда” 1807, вожд му је доделио титулу
војводе. Две године касније постао је комадант Рудничке нахије, а маја месеца 1813.
Карађорђе га је именовао за команданта одбране западног дела српског фронта.
19
В. Ст. Караџић, Милош Обренович Князь Сербіи; или Грађа за Серпску Историју нашего
времена, Будим, 1828.
20
Сећајући се тешких и судбоносних дана с јесени 1813, Милош је казивао: „Ја дођем
мојој кући у Брусницу, где затекнем велики плач и риданије воопшче: бегају јадни
народ и крију се по гудурама”.
155 I
Владислав Тителбах, Кућа кнеза Милоша у Шаранима, 1881, акварел,

Музеј рудничко-таковског краја, МРТК Л-259
Милош се са породицом из манастира упутио у једну пећину изнад та-

ковског села Шарана, где су у збегу провели јесен и почетак зиме 1813.
Плашећи се одмазде, Обреновићи су на Светог Николу исте године
још једном променили место боравка и сместили су се у кућу Ђорђа
Љубичића под Кабларом.21
Коначно, с пролећа 1814. су привремено боравили и у дому Ђо-
рђа Матковића из села Шарана, иначе супруга Марте Вукомановић,
тетке по оцу будуће кнегиње Љубице.22 У тој кући на „Спасовини” ро-
дила се марта месеца 1814. године Јелисавета - Савка, четврто по реду
дете брачног пара Обреновића.23 Тешко и неизвесно стање, општа
21
Кнез Милош прича о себи, (приредио М. Ђ. Милићевић), Горњи Милановац, 1990, 4.
Поједини хроничари тог времена наводе да је кућа била власништво Сретена или
22
Марка, а не Ђорђа Матковића.

23
Кућа породице Матковић срушена је средином четврте деценије ХХ века. Пет де-
ценија раније, односно 1881. године, чешки сликар и професор Владислав Тителбах
израдио је акварел под називом Кућа кнеза Милоша у Шаранима и он се данас налази
I 156
несигурност и сасвим неизвесна будућност, приморали су Милоша

Обреновића, тада обор кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске на-
хије, да пресели најмилије „дубље у планину”, тачније на југоисточне
ободе Рудника, у село Горња Црнућа.24
СЕОБА У ЦРНУЋУ
Постоје различита сведочења о времену пресељења Обреновића

у Црнућу, где је Милош „у једној долини у великој врлети начинио кућу
и неколико зграда око ње”.25 Сима Милутиновић Сарајлија и Милан
Ђ. Милићевић26 наводе да је до преласка дошло пре Хаџи Проданове
буне, која је избила крајем септембра 1814. године, док Вук Караџић27
тврди да се то десило за време трајања буне. Опет, Милош се у свом
аутобиографском казивању сећа да је сеобу породице организовао
у сталној поставци Музеја Другог српског устанка у Такову.

24
Пошто се пред таковском црквом крајем 1813. године нагодио са изаслаником бео-
градског везира Сулејман Паше Скопљака, Сали Агом – Серчесмом, признавши турску
врховну власт, будући српски кнез добио је титулу кнеза Рудничке нахије, а нешто
касније, у пролеће 1814. и титулу обор кнеза, тј. право да „управља” још двема Нахи-
јама – крагујевачком и чачанском.
25
Село Црнућа је основано у близини предсловенског насеља, на месту званом Гра-
дина (909м) где су остаци утврђења познати као Јеринин град. Две данашње Црну-
ће, Доња и Горња, раније су носиле заједничко име Црнућа. Ради се о старом селу.
Помиње се 1429. у повељи деспота Ђурађа Бранковића. Садашње насеље је настало
крајем XVIII и почетком XIX века. Према М. Драгићу на крајњим јужним огранцима
рудничких планина, око реке Груже, налазило се село Белућа (због свог богаства је и
добило такво име). Према легенди из Белуће је у Косовски бој кренуло 77 ратника и
ниједан се није вратио кући. Остало је 77 удовица и исто толико мајки које су обукле
црнину. Због жалости је Белућа постала Црнућа. Горња Црнућа се први пут јавља у
турском попису из 1525. године, а пописано је 25 домаћинстава. Следећи попис из
1528. године броји 35 домова и каже се да је то војничко село. У Горњој Црнући ро-
ђен је Герасим Ђорђевић Ђера, игуман манастира Моравци, кога су Турци погубили
за време сече кнезова. Црнућа је позната по изворној певачкој групи „Црнућанка”, а
из ње је родом и глумац Мија Алексић. Сеоска слава су Друге Тројице. По површини
спада у средња села горњомилановачке општине са површином од 1432 хектара; О
Горњој Црнући више у: Ж. Перишић, Време именом записано: Рудничко-таковски крај,
Горњи Милановац, 2002; Ј. Мишковић, Опис Рудничког округа (приредио Борисав Чели-
ковић), Горњи Милановац, 2007; Рудник: шапат висина, Београд, 2014; С. Вучићевић,
Горњи Милановац и његова села, Београд, 2016;
26
С. М. Сарајлија, Историја Србије од почетка 1813. до конца 1815, Београд, 1888,
105-128; М. Ђ. Милићевић, Споменик знаменитих људи у српског народа новијег доба,
Београд, 1979, 477.
27
В. Ст. Караџић, Историјски списи I, Београд, 1964, 55.
157 I
после гушења краткотрајног и по последицама изузетно трагичног

устанка.28
Није поуздано утврђено ни како је будући српски кнез постао
власник имања. Поједини историчари тврде да су Милан и Јаков Об-
реновић поред имовине у Брусници поседовали ливаде и у Црнући. Ту
им је током летњих месеци боравила стока на испаши. Када се почет-
ком прве деценије XIX века из Средње Добриње вратила мајка Вишња,
са другобрачном децом у Брусницу, њих двојица су, према речима
професора Радоша Љушића, свом полубрату Милошу поклонили по-
сед у овом подрудничком селу.29
Занимљиво је тумачење француског публицисте и путописца Си-
пријена Робера. У свом делу Кнежевина Србија – Историја Милоша,
између осталог наводи: „На падинама планине Рудник на изласку из
Добриње стиже се до висова скоро непроходних; ту се налази усред
једног шљивика имање по имену Црнућа. То је имање подигао Милош,
када је желео да остави на сигурно огромно благо које му је остало на-
кон смрти његовог брата по мајци Милана”.30 На ову тврдњу одговорио
је Михаило Обреновић: „Они људи који су заподели Хаџи Проданову
буну, и које је Милош спасао, начинили су убрзо у Црнућу, под пла-
нином Рудником три дрвене кућице, те су тамо живели са Љубицом,
женом Милошевом и његовом децом. То је место врло скровито као
што их има по немачким швајцарским планинама”.31
Са друге стране, сачувано је сведочанство Феликса Каница. Он
наводи да је у Горњој Црнући живела породица Маринковић која је
по народном предању водила порекло од великог челника Радича По-
ступовића, ктитора манастира Враћевшница. Један од њих, Милован
Маринковић, понудио је Милошу Обреновићу после пропасти Ка-
рађорђевог устанка, уточиште на свом имању. Уступио му је „кућицу
28
Кнез Милош прича о себи, 5
29
Радош Љушић пише да је Милош саградио кућу током 1814. и да су се у њој скло-
нили Лазар Мутап, Сима Паштрмац и Благоје из Кнића, пре него што се Обреновић
преселио у Црнућу. Угледни српски историчар заступа становиште да „нису уверљива
казивања да се кнез Милош с породицом преселио у Црнућу пре Хаџи Проданове
буне”, већ да се то десило крајем марта или почетком априла 1815. године.
30
С. Робер, Словени у Турској: Срби, Црногорци, Босанци, Албанци и Бугари: њихове могућ-
ности, њихове тежње и њихов политички развој: Кнежевина Србија – Историја Милоша,
превео Дејан Ацовић, Горњи Милановац, 2016, 38.
31
Милош Обреновић или поглед на историју Србије од 1813-1839. године. Одговор Г. Си-
пријану Роберту од Кнеза Михаила Обреновића, Београд, 1995, 32.
I 158
Crnuće, Miloš’ Wohnhaus (Црнућа, кућа у којој је Милош становао)

Felix Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk, Leipzeg, 1904.
Породична библиотека Челиковић, бр. 3252
са вртом и нешто оранице под условом, да манастиру „задужбини њи-

ховог претка плаћа годишње пола дуката”.32
Постоји могућност да је кнез са породицом дошао у кућу Марин-
ковића, а касније саградио зграде и купио нешто имања. Према таквим
тумачењима сељани су пред сам устанак мобом саградили Милошу
кућу „брвнару са једном великом собом, пространом кујном, тремом
и диванином”. Нешто касније око ње су изграђене и друге помоћне
зграде – млекар, кошеви, амбар и „хар” за коње.33
У памћењу фамилије Маринковић, чији чланови и данас живе у
Црнући, остаће забележено казивање једног од предака, Чедомира
рођеног 1914. године, да је Милошева мајка Вишња била удата у Ма-
ринковиће и да је то њој био трећи брак. Породична традиција даље
казује да је Милош заправо дошао на имање своје мајке и очуха Ми-
лована или Радована, познатијег под надимком Жероња. Поменуто
32
Ф. Каниц, Србија, земља и становништво, Београд, 1999, 333;
33
Р. П. Марковић, Питање престонице у Србији кнеза Милоша, Београд, 1933, 13.
159 I
„газдинство” било је у кнежевом власништву све до половине XIX века,

када је приликом посете Бечу, Милош Жероњи поклонио имање.34
ИЗГЛЕД КОНАКА И ЊЕГОВЕ ОКОЛИНЕ
Кућа кнеза Милоша Обреновића у Горњој Црнући, представља

тип брвнаре „осаћанке” са два одељења (дводелна брвнара), са „ку-
ћом”(огњиштем) и собом (са зиданом пећи), подрумом (испод собе),
доксатом који је уз собу, али на који се улази споља.35 Између собе и
доксата не постоји пролаз. Четвороводни кров је покривен шиндром и
има висок димњак са капићем. Конак карактерише пар врата која су
постављена наспрамно, док се у „кући” налази отворено огњиште. На-
чин на који су распоређена врата условљен је распоредом грађевина
у породичном насељу. Тако је омогућен лак и непосредан приступ из
куће до сваког дела стамбене целине.36
Некада се веровало да су врата настала у турско доба ради скла-
њања од зулума и ради бекства од Турака и хајдука, што нема практич-
ну основу. Често се истиче да се друга врата граде да би се одвео дим
из куће. Због атмосферских прилика, то се ретко дешава. На крову
куће направљено је више отвора, баџа, које се по потреби отварају
и затварају тако да се дим усмерава у жељеном правцу. У кући кнеза
34
Казивање Чедомира Маринковића забележено је јуна 2005. године. Делове овог
занимљивог сведочанства објавио је Јевђа А. Јевђевић деценију касније у књизи Кнез
Милош и Црнућа.
35
„Кућа” са огњиштем, се налази на средини и ту се ватра такорећи никада не гаси. То
је управо и једина ватра у кући: на њој се варе и вода и млеко, кувају јела, пече хлеб,
а зими се са те ватре са огњишта греје цела кућа и према њеној светлости укућани
раде. На једној страни зида направљена је пространа полица на којој су поређани
судови: чанци, кашике, лонци и тигањи. На њој се држи хлеб или још што-шта од јела
или оно што је потребно да се нађе при руци. Полица понекад има и више преграда
које се завршавају капцима.Унаоколо по кући даље, постојали су клинови по којима
су висиле торбе, гусле, оружје и друго. Такође, висили су и венци белог лука, сланина,
паприка. Сасвим изнад огњишта висе вериге.По моткама причвршћеним за кров веша
се пастрма.
Трем, доксат (диванхана) је место за одмор и разговор. По предању народа руднич-
ког краја, кнегиња Љубица је окупљала жене и девојке да преду, плету, везу и певају.
Мушкарцима није било дозвољено да се придруже. У народу се ова прела памте као
„кнегињина прела” под именом „Црнућанка”; Р. Петровић: Еј, Рудниче ти планино ста-
ра, Београд, 2003, 97.
36
Б. Којић, „Кућа кнеза Милоша у селу Горња Црнућа”, Музеји 2, Београд, 1949, 143;
Р. Винарик, Динарска брвнара, Сирогојно, 1998, 4.
I 160
Бранислав Којић, Добросав Ст. Павловић, Кућа кнеза Милоша у Горњем Црнућу,
1954, цртеж,
Републички завод за заштиту споменика културе Београд
Милоша, велика врата се налазе на источној, а мала врата на западној

страни. На велика врата уводе се гости, уноси се Бадњак, уводи се мла-
да, све што је позитивно и добро за кућу, док се на мала, западна врата
избацује смеће, пепео из куће, износи мртвац.
Важно је истаћи да су име куће („осаћанка”) определили њени
неимари, мајстори дрводеље познати по свом умећу, а пореклом из
Осата у југоисточној Босни, Срби који су се звали Осаћани. Није по-
знато ко је био градитељ конака. Извесно је да се радило о човеку кога
је Милош лично познавао, и који је раније подизао сличне објекте у
Шумадији и западној Србији. Није искључено да је реч о људима из
породице Гођеваца који су у то доба већ били познати као добре и
познате занатлије.37
Јоаким Вујић је 1826. године видео „стари двор који из многи
мали зданија састоји се”. Посетивши Црнућу, Каниц је забележио: „ На
једној узвишици изнад села стоји имање, на коме је боравила кнежева
породица. Са планине се све до њега спушта густа шума, а са дру-
ге стране га окружују ливаде, плодне оранице и воћњаци. Стамбена
37
Д. Милосављевић, Осаћански неимари, Београд, 2000, 153.
161 I
зграда има једно предсобље са уобичајеним огњиштем, једну дневну

собу, сада прилично голу и хладну, и једну мању одају са ормаром, у
турском стилу и лежајем на коме је спавала прва српска кнегиња”.38
Милан Ђ. Милићевић је 1866. о овој кући записао: „У присоју
планине Рудник, више манастира Враћевшнице, у селу Црнући, стоји
данас једна обична сељaчка кућа, са једном великом собом, простра-
ном кујном, тремом и диванином, око куће је неколико вајата, мутвак,
млекар, кошеви, амбари, лар за коње и још неке друге зградице и стаје.
Око куће наниже велики је вотњак, а ван ограде, даље од вотњака...
био је густи луг и павит”.39
И Јован Цвијић је оставио писани траг о конаку, наводећи између
осталог да је „кућа од брвана а кров шиндран од 8 катова (редова). На
крову са горње стране је капак, отвор кроз који се улази на таван. Дим-
њак је капић на чијем су копљу две јабуке... Осим клинаца, сва је кућа
дрвена, изнутра су припуштени зидани темељи на којима леже брвна и
на њима стоји посуђе. Тај се банак зове атула. Над огњиштем, а испред
собне пећи је грамада, уска полица од камена за посуђе и оставу... ни
тавана нема. Под је земљан, прозори су познате решетке од дрвених
топлија које су испреплетане и имају задебљање”.40
Временом је кућа кнеза Милоша доживела више измена и пре-
правки. И поред тога, остала је драгоцен пример народне архитектуре
из предустаничког периода када су сличне, скромне објекте подизали
имућни локални кнежеви и народне вође. У случају некакве природне
непогоде или пожара, такве грађевине су се могле веома брзо и лако
изнова саградити.
УЛОГА ЦРНУЋЕ У ПОДИЗАЊУ МИЛОШЕВОГ УСТАНКА
Кућа у Горњој Црнући неми је сведок почетка Милошеве борбе са

Турцима и првих година његове владавине.
Старешине Првог устанка које су остале у Србији, иако су се пре-
дале Турцима, и даље су страховале за своје животе. Скривали су се
по шумама, пећинама и удаљеним местима. Након пропасти Хаџи
Проданове буне и појачаног турског терора, у Црнућу су се склонили
38
Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, Горњи Милановац, 1999, 189; Ф. Каниц, Нав. дело;
39
М. Ђ. Милићевић, Поменик, 807.
40
Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље I, Београд, 1922, 359-360.
I 162
Анастас Јовановић, Портрет Милоша Обреновића,

1852, литографија у боји на хартији, штампа Ј. Раух
Народни музеј у Београду, НМ инв. гр. 1244
Лазар Мутап, Сима Паштрмац, Благоје из Кнића и многи други. О ово-

ме Вук Караџић каже: „Ту је сад од новога турскога зулума и од страха
турскога био добежао Мутап и Симо Паштрмац и Благоје из Кнића, и
још којекакви момци који су очекивали смрт од Турака, па су онде као
чували Милошеву кућу, а управо су код његове куће чували и крили
своје главе. И да не би у како подозреније пали били су покуповали
неколико трнокопа па су дању на лепом времену од беспослице кр-
чили и садили шљиве по потоку...А ноћу су ишли по селима чак и у
друге кнежине, те с пријатељима и познаницима договарали се шта ће
радити.”41 (
41
В. Ст. Караџић, Нав. дело, 55.
163 I
О скривању виђенијих Срба у Црнући Бартоломео Куниберт каже:

„Бојазан од Турака и захвалност према Милошу довели их беху к тој
породици, одлучене да је бране противу свакога догађаја и до крајно-
сти... Одмах му се Паштрмац, Мутап, Благоје, са свим својим пријате-
љима и присталицама, заклеше на покорност и послушност, па изјави-
ше да су спремни с њиме и за њ умрети”.42
Бележећи сећање Симе Паштрмца, Алекса Симић пише да су бу-
дући устанички прваци дошли „у Рудничку планину и тамо су живили
одвојени од народа, као вуци у гори, премда су се тајно састајали с на-
шим људима и одлазили књазу Милошу у Црнућу, тамо јели и пили као
и код други Србаља, и опет одлазили у гору. Књаз Милош, пак, примао
их је дружевно и заклањао их, да не чују Турци за њих”.43
Услед таквог развоја ситуације, по пропасти Хаџи Проданове буне,
и сам Милош је пао у немилост београдског везира Сулејман-паше
Скопљака. После два месеца проведених у београдској тврђави у свој-
ству таоца, коме су дани били одбројани, будући српски кнез успео је
крајем марта 1815. уз помоћ рудничког муселима Ашим бега, убедити
Турке да га привремено пусте на слободу.44 Као разлог томе навео је
жељу да се врати у своју нахију и тамо прикупи новац потребан за
откуп преосталог српског робља. Добивши дозволу да напусти Бео-
град упутио се ка Црнући, где су га са нестрпљењем и у неизвесности
очекивали.45
Док су трајали његови заточенички дани, у централним деловима
Београдског пашалука отпочеле су припреме за подизање новог устан-
ка. Значајнији састанци одржани су у Рудовцима у „пивници” попа
Ранка Митровића, односно Вреоцима. Међу људима који су прису-
ствовали скуповима били су Авакум, игуман манастира Боговађа, за-
тим Милутин Гарашанин, Арсеније Лома, Милић Дринчић, као и Лазар
Мутап. Сви они били су за то да се на турске зулуме мора одговорити
оружјем, с тим да се сачека повратак Милоша Обреновића.
42
Б. Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, Београд,1988, 82.
43
Сећања Алексе Симића на књаза Милоша, (приредио Р. Љушић), Крагујевац, 1997, 27;
Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд, 2003, 23, 24.
44
Како је текла Милошева борба да се избави из ропства више у Љ. Станојевић, Други
српски устанак 1815. године и формирање Кнежевине Србије, рукопис, власништво Музе-
ја рудничко-таковског краја, 2; Кнез Милош прича о себи, 5.
45
„Чим је приспео Милош у Црнуће, окупио је око себе своје људе, који су му положили
заклетву верности, да ће се слепо покоравати његовим наредбама, а и Милош се њима за-
клео, да ће умрети, борећи се с њима као њихов старешина”, М. Обреновић, Нав. дело, 33.
I 164
Истовремено, само са друге стране Рудника, како смо већ наве-

ли, људи попут Јована Добраче или Симе Паштрмца, навраћали су у
Црнућу. Под изговором да помажу Љубици око пољских послова, бу-
дући устаници су ово време користили за „ратни договор”. Плашећи
се нових невоља и страхујући за судбину свог сина, баба Вишња их је
„изгонила” из куће вичући: „Излазите напоље лопови `оћете мога сина
на зло да наведете и с´ Турцима завадите”.46
Пошто се извукао ропства, будући српски кнез је са сарадницима
интензивирао припрему новог устанка. С тим у вези, одржано је још
неколико тајних састанака и то у Манастиру Враћевшници, затим Лу-
њевици, Драгољу и поново Рудовцима.47 Договорено је да се народ по-
зове да дође на Цвети у Таково, а да се на чело устанка постави Милош
Обреновић. На овај велики православни празник који пада седам дана
пре Васкрса, традиционално се под „највећим Грмом у нахији”, тада
сеоским записом, окупљао велики број људи. Како је међу народом
владало опште расположење да се поново крене у борбу за слободу,
Таково је било идеална прилика за то.48
Прве борбе са Турцима одиграле су се и пре формалног чина
подизања устанка у Такову. Наиме, још на Цветни четвртак војвода
Арсеније Лома са својим момцима растерао је харачлије у Јасеници
а затим напао и ослободио Рудник. Том приликом смртно је страдао
бивши руднички муселим Ага Токатлић, док је Лома из заседе рањен.
Два дана касније и он је издахнуо. Истовремено, док је трајао сукоб на
Руднику, Јован Обреновић, Сима Паштрмац и Благоје из Кнића убили
46
Ђ. Ђоровић, Мало грађе за историју Груже, Крагујевац, 1909, 10, 11; Милошева мајка
Вишња се вероватно вратила у Брусницу 1816, сместивши се у дом млађег сина Јована
Обреновића, управника Рудничке нахије. Преминула је у Брусници јуна месеца на-
редне године. Српски кнез је пренео мајчине кости у порту манастира Враћевшница.
47
На састанку у кући код попа Ранка Митровића у Рудовцима 19. априла 1815. уста-
ници су се „заверили и утврдили да се под воћством Милошевим, одмах подигну на
оружје против турских зулумћара, Р. Бојовић, Битка на Чачку 1815. године, Чачак,
1995, 11.
48
Према причи Васе Урошевића из села Вапе поред „вароши Чачка”, забележене 1891.
од стране Николе Зеге, устаници су се „помоћу пољупца” међусобно позивали да у
што већем броју присуствују подизању новог устанка „код таковског грма кад гора
зазелени.” „На славама, на саборима , усред чаршије, на сред друма, кад се нађоше двоји-
ца, један из Драгачева а други из Груже, приђоше један другоме, пољубише се, загрлише и
рекоше На Цвети буди у Такову код великог грма, или Нека је са срећом, доћи ћу, или Како
не бих дошао. Тако је ишло од уста до уста о припреми за устанак. Овај смер Турци ни
поред њихових потурица нису могли сазнати.”
165 I
су у гружанском селу Коњуша турског харачлију. Милошу ненаклоњен

Алекса Симић у својим Сећањима каже да је будући српски кнез, до-
знавши за учешће брата Јована у поменутом догађају, пао у несвест
испред своје куће у Горњој Црнући, па су „сипали воду на њега док је
к себи дошао”.49
Када је дознао за поменуте акције, Милош Обреновић се упутио
у Брусницу, где је Ашим-бегу рекао да се спрема нови устанак и по-
саветовао га да што пре напусти ове просторе. С тим у вези, лично је
свог побратима испратио до села Дружетића, тј. границе Рудничке и
Ужичке нахије.
Ноћ уочи одласка у Таково будући српски кнез је са својим нај-
ближим сарадницима провео у Манастиру Враћевшница. Присуство-
вао је литургији коју је служио Мелентије Павловић, архимандрит
манастира. Рано изјутра сви заједно стигли су пред таковску цркву,
где се након службе свештеника Павла и причешћа, Милош обратио
окупљеном народу. Попевши се на један камен, потанко је изложио
ситуацију у којој се нашао српски народ и закључио да је сазрело вре-
ме да се крене у одсудну ослободилачку битку. Такође, упозоравао је
да ће борба бити тешка и неизвесна, да сви морају њега слушати и да
се неће толерисати било каква недисциплина, издаја или кукавичлук.
Окупљени народ је са усхићењем и радошћу дочекао ове речи.50
Недуго затим, окупљени људи на челу са својим предводницима
кренули су из црквене порте ка долини речица Љесковице и Дичине,
где их је међу столетним храстовима чекало знатно више људи спрем-
них на борбу против Турака. Уз Милоша, ту су била његова браћа Јован
и Јеврем Обреновић, затим Јован Лазић, Никола Милићевић Луњеви-
ца, Лазар Мутап, Јован Добрача, Симо Паштрмац, Милић Дринчић,
Мелентије Павловић, као и многи други. Ту под једним столетним гр-
мом Милош се још једном обратио окупљенима који су са великим
одобравањем прихватили поновни сукоб са вековним тлачитељима уз
речи да је боље „ јуначки погинути него наставити досадашњи живот”.
49
Сећања, 1997, 25.
50
„Кад се служба сврши, сав свет изиђе у порту и све живо упре очи у Милоша... Јунач-
ко лице његово превуче тешка румен, а у очима се заблиста пламен самопрегорења;
Није много говорио. Казивао им је истина колико је то тежак посао и како се боји да
они не малакшу у том свом одушевљењу...”, ово су речи Васе Петровића из Такова,
сведока догађаја из 1815. Његово сећање забележио је Милан Ђ. Милићевић и обја-
вио у београдској Вили, 23. маја 1865. године.
I 166
По окончању сабора, српски кнез је послао свог брата Јована

Обреновића и Лазара Мутапа да сакупе војску око Мораве, односно
Драгачева и са њом опседну Чачак. Са друге стране, Милутина Гара-
шанина и Николу Катића упутио је према Ваљевској нахији како би
спречили долазак Турака из Београда, као и један део устаничке вој-
ске ка Крагујевцу.
У међувремену, Милош се вратио у своју кућу смештену подно
Рудника у селу Горња Црнућа. Након што је још једном размислио и
проценио ситуацију, изашао је из вајата, преобучен у црвено војводско
одело, извукао барјак, сакривен иза букве и предао га Сими Милоса-
вљевићу Паштрмцу Амиџи. Том приликом изговорио је чувене речи:
„Ево мене, а ето и вама рата са Турцима”. Збило се то у присуству мајке
Вишње, супруге Љубице и деце Петрије и Јелисавете.51
Приповедајући о овом догађају Вук Караџић помало пристрасно
бележи: „У свима је који су ту били срце од радости заиграло кад су ви-
дели Милоша тако накићена и већма су му се обрадовали него озебао
сунцу: јер је свако у себи помислио: сад је заиста рат и он пристаје са
нама. Паштрмац узе барјак из Милошеве руке, те га пободе у земљу и
стану се под барјаком купити јунаци”.52
Ако је веровати усменим и врло оскудним писаним изворима из
тог времена, тако се завршио и последњи чин подизања Другог српског
51
Епска визија Милошевог устанка како га је својим романтичарским ликовним јези-
ком представио Ђура Јакшић, једно је од његових позних, ако не и последњих дела. У
каталогу прве поставке Народног музеја у Београду слика Таковски устанак пропра-
ћена је коментаром: „За Кнезом Милошем, који носи тробојку, одушевљено поврвео
народ” са напоменом: „Слика није довршена”, што указује да је сликар желео да за-
врши дело, али га је вероватно смрт спречила у томе. Попут осталих уметника свог
времена, Ђура Јакшић приказује таковски барјак као црвено-плаво-белу тробојку, што
не одговара његовом правом изгледу - барјак који је кнез Милош развио у Црнући
био је његов војводски барјак из Првог устанка, дакле црвени крст на белој позадини.
Као ненадмашан мајстор историјског сликарства, и Паја Јовановић је на платну ове-
ковечио и Таковски устанак. Представио је призор пред Таковском црквом, моменат
када под благословом крста архимандрита Мелентија Павловића војвода Милош Об-
реновић развија барјак и предаје га Сими Паштрмцу, док се народ заклиње подигну-
тим сабљама, пушкама или са три прста. Међутим, уметник је дао себи слободу да
на једном месту обједини елементе три догађаја: предаје барјака Сими Паштрмцу
испред Милошеве куће у Црнући, објаве о подизању устанка испред таковске цркве и
народног сабора испод столетног храста у долини Дичине. А. Боловић, Б. Челиковић,
Рудничко-таковски крај у уметности XIX века, Горњи Милановац, 2012, 10-13.
52
В. Ст. Караџић, Српска историја нашег времена, Београд, 1969, 274: Ј. А. Јевђевић,
Кнез Милош и Црнућа, Крагујевац, 2015, 13.
167 I
устанка.53 Иначе, сам кнез се задржао још пар дана у породичном

дому, одакле је слао писма на многе адресе широм нахије позивајући
људе да се лате оружја и ударе на Турке. Тако је Милош постао вођа
српског народа, Црнућа престоница, а кућа двор и врховни војни стан.
СВАКОДНЕВНИЦА МИЛОШЕВОГ „ДВОРА”
Свршетком Другог устанка, целокупна породица Обреновић на-

шла се у Црнући. У Брусницу се вратио муселим, па кнез није хтео да у
њу пресељава своје укућане. Неколико година остаће баба Вишња са
синовима, снахама и унуцима у Црнући. Браћа Милош, Јован и Јеврем,
заузети народним пословима најмање су се задржали у овом „забитом”
месту. Кнез је силом прилика, највише времена проводио у Београду,
прве две године после устанка. У Црнућу су браћа навраћала само да
посете своје.
Како је кнез Милош ретко боравио у Црнући, у конаку је најва-
жнија личност била његова супруга, кнегиња Љубица. За њу је било
пуно посла. Кнежева кућа сматрана је народном. „Силни свет долаза-
ше кнезу неко послом народним, неко невољом својом. Ко год би до-
шао имао је право да уђе у кућу бар да се огреје и напије воде, многи
су нуђени јелом и пићем, а неки су ноћивали...”54
Важно је истаћи да су се управо на овом месту упознали Милош и
Вук Караџић. Вук је 1820. године боравио у кнежевом дому у Црнући
и том приликом обишао Брусницу, Враћевшницу, Савинац, Вујан и ов-
чарско-кабларске манастире. Управо тада је почео убеђивати кнеза да
га научи читати и писати и добио је одобрење да од Копитара у Бечу
наручи „полезне књиге”. Обећавао је српском владару да ће га научи-
ти „на нов начин, како уче господа у Немачкој, без оних дебелих по-
повских књижурина, из којих данима сричеш аз, буки, вједи и опет не
научиш да читаш”. Међутим, касније у Крагујевцу, његови противници
ће му отворено претити „да не помиње Милошу даље учење”. Боравак
53
Сачувана сведочанства из тог доба, као и дела многобројних историографа о срп-
ским устанцима, међусобно се разликују када говоре о догађајима везаним за орга-
низацију и подизање „нове буне на Турке”. По једнима све се одиграло код таковске
цркве, опет по другима код цркве брвнаре и испод грмова, а по трећима код Милоше-
ве куће у Црнући, па тек онда у Такову. Након анализе изнетих чињеница ми смо се
одлучили за горе наведену интерпретацију поменутих дешавања.
54
М. Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама, Крагујевац 1989, 37, 38.
I 168
Анастас Јовановић, Портрет Љубице Обреновић,

1851, литографија у боји на хартији, штампа Ј. Раух
Народни музеј у Београду, НМ инв. гр. 1242
у Црнући Вук је искористио и за сакупљање и записивање песама, за-

гонетки и обичаја народа рудничког и таковског краја, а у том послу
му је помагао Васа Поповић, из Бершића.55 Три године раније у свом
дому Милош ће се први пут сусрести са Михаилом Феодоровићем Гер-
маном, потоњим пуномоћником „народа српског код руског двора у
Петербургу”.56
У свакодневним пословима кнезу и кнегињи, за време њихо-
вог боравка у Црнући, помагали су Петрија, Јеленка, чибугџија Вуле
55
Н. Д. Трнавац, Обреновићи детињство и образовање, 130, 131.
56
А. Симић, Сећања, 97.
169 I
Глигоријевић, кавеџија Петар Цукић, кувар Арса Андрејевић, коњушар

Лазар Инџа, писар Димитрије Ђорђевић и Тома Вучић Перишић, као
њихов старешина. Неко време је управо Тома Вучић Перишић зајед-
но са Вулом Глигоријевићем био кнежев посилни, задужен да, између
осталог, помаже кнезу у спремању, тј. облачењу. Он се веома брзо уз-
дигао изнад осталих момака, па га је Милош одредио за старешину
домаћинства, називајући га „газда”.57
Како се живело у Црнући сликовито је описао Петар Цукић: „У јед-
ној соби на патосу простирала се постеља где су спавали кнез Милош и
кнегиња Љубица. Испод њихових ногу лежали су Вуле и Петар Цукић.
Кад изјутра треба устати, кнез би викнуо и гурнуо Вула да се пробуди
и да устане. А кнегиња би на такав исти начин пробудила Перу. Вуле
би отишао да ложи ватру и Пера би донео карлицу и врг са водом, те
полио Господара да се умије.”58
На основу овог сведочења лако се може закључити да су услови
живота у кнежевом двору у Црнући били скромни. Поред великих и
разних прихода, кнез Милош је у својој кући био врло штедљив и водио
је тачан рачун о сваком учињеном трошку. Ниједан издатак, ниједна
набавка у владаревој кући није се смела извршити без његове дозволе.
Тако на пример знамо да је по благајничким књигама за оправку кона-
ка 1816. године утрошено 626 гроша.59
После постигнутог споразума са Марашли Али-пашом кнез Ми-
лош је децембра 1815. године сазвао у Црнући Народну скупштину,
која га је изабрала за „верховног кнеза и правитеља народа Сербског”,
усвојила први буџет (како и колико сакупити порез), односно благај-
ничке тефтере и поставила чланове Народне канцеларије.60
Главна народна благајна се од 1815. до 1819. налазила у Црнући.
Руководилац благајне био је кнез Милош који је имао своје помоћ-
нике. У Црнући је то била кнегиња Љубица. Када кнез није боравио у
свом дому порезе је примала кнегиња, што се може сматрати њеном
првом државничком обавезом. Њој је помагао дворни кнез Мирко
Миловановић.
У документима Књажеске канцеларије је забележено да је 1816.
57
Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, 26, 27; Р. Љушић, Кнегиња Љубица, 51, 52.
58
М. Ђ. Милићевић, Поменик, 807.
59
М. Петровић, Финансије и управљање обновљене Србије до 1842. I, Београд, 1901, 522.
60
Кнез Милош и Црнућа, 19.
I 170
дворни кнез био Мирко Миловановић. Он се у том звању помиње 1819.

иако је престоница већ била премештена у Крагујевац.61
ПЕТРИЈА
Синовица војводе Антонија Пљакића, супруга Мијаила, брата

Хаџи Продана Глигоријевића, млада и заносна Петрија, боравком у
кнежевом дому ће на свој начин обележити време Обреновића прове-
дено у Црнући. Доведена да се због многобројних обавеза „нађе Љу-
бици при руци”, својом веселом нарави и шаљивошћу унела је ведрину
у кнежеву кућу. Владарки се од почетка није допадала нова помоћ-
ница, која је у међувремену развила знатно боље односе са Круном,
супругом Јована Обреновића.
Временом је постала љубавница српском суверену и деловало је
да ће заузети место кнегиње. Нарочито је то постало извесно када је
почетком 1819. родила ћерку Велику, па се с правом очекивало да ће
Милошу подарити и мушког наследника, и тако решити питање пре-
стола, јер Љубица дуже време није рађала.
Почетком 1819. и кнегиња је остала „бременита”, а да то није ка-
зивала свом супругу. Пуна самопоуздања решила је да оконча његову
љубавну авантуру. Једног мартовског дана изненада се појавила у Цр-
нући. Затекавши Петрију како намешта собу, упитала је за кога спрема
две постеље? Милосница је самоуверено рекла „господару” и себи, а
да што се ње тиче, Љубица може преспавати било где, јер „Вала Богу
пространа је кућа”. „Зар тако Петрија”?, упитала је владарка. Добила
је дрзак и непријатан одговор: „Нисам ти ја крива што ти Бог није дао”!
Видно изнервирана Љубица рече : „Е кад мени није Бог дао, ја ћу дати
теби”, и дохвати кнежев пиштољ окачен на зид. Петрија скочи и ухвати
је за појас, али је кнегиња одгурну и сасу јој куршум у груди, усмртив-
ши је на лицу места. Видевши шта је урадила побегла је у оближњи
шумарак и уз помоћ Николе Милићевића Луњевице и Јована Обрено-
вића, преко Бруснице и Брезне стиже својој породици у Срезојевце.
Када је видео шта се десило, Милош је био видно тужан. Своју
љубавницу је искрено и дуго жалио. Истовремено, одлучио је да пре-
кине све везе са Љубицом. На наговор најближих сарадника Лазара
61
Рудничка нахија 1816-1839: документа Књажевске канцеларије, (приредили Р. Љушић,
А. Самарџић), Горњи Милановац, 1995, 9-15.
171 I
Теодоровића, Николе Николајевића архимандрита Мелентија Павло-

вића и Проте Матеје Ненадовића, сазнавши да је у другом стању, кнез
је одлучио да јој опрости: „Нека моли Бога за оно што јој је под поја-
сом, а она се јамачно не би наносила главе”.62
Кнегиња је позвана у Црнућу где јој је саопштен кнежев акт о
смртној пресуди, а потом и одлука о помиловању. Речено јој је да може
и даље у Обреновићевом дому „спокојно седети, јести и пити, потреб-
но одејаније имати, зренијем своје деце наслаждавати се, но само да
је искључена из супружеске љубави”. Кнежеву милост примила је са
сузама у очима, обећавши да ће убудуће беспоговорно испуњавати
сваку његову жељу.63
Љубица је остала у Црнући до краја лета 1819. године. Пред по-
рођај преселила се у Крагујевац, али ни тада кнез није дозвољавао да
изађе пре њега. Говорио је: „Нека иде у њезин конак, тамо са децом
нека се одмара; ласно ћемо се видети”.
Пошто се измирила са супружником, Љубица је преузела бригу о
Птеријиној ћерци. Преселивши је из Црнуће у Крагујевац, старала се
о њој као о свом детету. Нажалост, Велика је преминула од последица
задобијања богиња јуна месеца 1823, четири дана пре Марије кнеже-
ве и кнегињине кћери. Сахрањена је у порти крагујевачке цркве.
ИЗ ЦРНУЋЕ У КРАГУЈЕВАЦ
Хроничари и повесничари српског XIX века, деценијама уназад

заступали су тезу да је кнез Милош почетком маја 1818. на Народној
скупштини у Манастиру Враћевшници објавио, а депутати прихватили,
да се престоница из скрајнуте и неподесне Црнуће премести у Кра-
гујевац.64 Ипак, Ђурђевска скупштина поменуте године није одржана
62
Р. Љушић, Љубави српских владара и политичара, Ниш, 2000, 62, 63; Исти, Кнегиња
Љубица, 102-105.
63
Тог дана у Црнући Љубица је изговорила и ове речи: „И ако би Господару мојему у
какому случају за срећу могла крв моја послужити и у напредак драговољно хоћу себе
жертвовати на смерт, како и до сада што сам у памети имала; но несрећа моја што сам
женскога слабога расужденија тако увредила Господара мога и себе вместо спасенија
у отчајаније низвергла”.
64
„Године 1818. сазове он скупштину у манастиру Враћевшница, и каже да ће бити
боље за народ да се он пресели у Крагујевац. И тако је те године оставио Црнућу и
прешао на обале Лепенице”, писао је Милан Ђ. Милићевић у својој Кнежевини Србији
и Поменику, а каснији историчари некритички преносили.
I 172
Конак кнеза Милоша, 1825, дописна карта, издање Радоице Јоксића

Музеј рудничко-таковског краја, МРТК И-255
у Враћевшници већ у Београду. Да је уистину тако било сведочи пи-

смо кнеза Милоша упућено руском конзулу у Букурешту Александру
Пинију 30. маја 1818, а из ког сазнајемо да је српски суверен дошао
у Београд 4. маја и да је Скупштина заседала у тој вароши. Окупља-
ње представника народа могло се десити у Враћевшници те године на
Митровдан, када су обично скупштине сазиване, или можда неког дру-
гог датума.65
Милош је још од 1817. када је изграђен први конак (тзв. „кона-
чић”), повремено боравио у вароши на обали реке Лепенице. Те и
наредне године кнез се кретао из једног у друго место, вешто избе-
гавајући да време проводи у друштву супруге Љубице и њихове деце.
Док је остатак породице током јесени и зиме 1818/1819. боравио у
Крагујевцу, кнез је, како смо то већ видели, углавном бивао у Црнући,
заједно са љубавницом Петријом. Када је марта 1819. на прагу поро-
дичног дома у Црнући кнегиња лишила живота Милошеву „милосницу”
и пре свега своју супарницу, провела је неколико месеци у родитељ-
ској кући подсувоборског села Срезојевци, а потом се вратила конаку
65
Р. Ј. Поповић, „Владати из Крагујевца”, Престони Крагујевац, Крагујевац, 2019, 13-
16.
173 I
у Црнући. Пошто се измирила са супружником Љубица се настанила у

Крагујевцу где је октобра 1819. године родила сина, будућег српског
кнеза Милана Обреновића.
Из наведеног се може закључити да је процес премештања пре-
стонице Милошеве Србије из Црнуће у Крагујевац започео 1818. и
трајао све до 1820. године када је завршена изградња новог дворског
комплекса.66 Неформални српски двор на обронцима планине Рудник
постаће једно од пољских добара породице Обреновић.
„ДВОР” ПОСЛЕ ОДЛАСКА ОБРЕНОВИЋА
После преласка кнежеве породице у Крагујевац, Горња Црнућа

је постала је једно од пољских добара породице Обреновић. За „над-
зиратеља” је био постављен Милошев човек од поверења и пријатељ,
Ђорђе Јовичић, кмет и кнез Горње Црнуће. Он је од 1821. па нада-
ље, водио рачуна о кнежевом имању и обавештавао га о збивањима
у Црнући. Дужност му је била да пази да се сви послови свршавају на
време. Водио је целокупну економију и на располагању је имао 3-4
пандура, рабаџију, козара и планинку. Узгајане су козе и прерађивано
млеко, а постојао је и пчелињак од 10 кошница. У Крагујевац је слата
вуна, кожа, сир и скоруп и друге прехрамбене намирнице. Из нове
престонице стизала је одећа и што је интересантно, храна за радни-
ке.67 Крајем 1829. сточарска проиводња је замрла. Наредних година о
кнежевом имању бринуо је кнез Стефан Огњановић и један пандур, а
од почетка 1835. године као управник економије помиње се Мирослав
Крушколомовић. Октобра 1831. за радове на кнежевој кући исплаће-
но је мајсторима 165 надница.68
Након 1819. године добро у Црнући пада у други план и о томе
сведочи тефтер из априла 1829. године у коме је набројано скромно
земљано и бакарно посуђе и по који комад порцелана и стакла. На
зиду у соби била је икона и кандило. Од оружја се помињу „једни пи-
штољи” и сабља.69
66
Р. Ј. Поповић, Исто, 16.
67
Рудничка нахија 1816-1839: документа Књажевске канцеларије, 15, 16, 31, 32, 300;
Кнез Милош и Црнућа, 21-27.
68
М. Петровић, Нав. дело, 3.
69
Током Ђакове буне 1825. године кнез Јован Лазић, један од устаничких првака и
близак Милошев сарадник сместио се у Црнућу. У некадашњем „двору” примао је
I 174
Ствари из конака кнеза Милоша које се налазе на старом тефтеру, а у новом их нема,
Архив Србије, Збирка Мите Петровића
Доживљавајући Таково и Горњу Црнућу као својеврсно династич-

ко светилиште, наследници Милоша Обреновића учинили су доста
тога како би овај простор и његова околина стекли повлашћен положај
у тадашњој Србији. С тим у вези, особени историјски топоси везани
пре свега за родоначелника династије Обреновић, нашли су своје ме-
сто у уставним и административним решењима тадашње Србије.
Почев од 1861. па све до 1901. године Михаило, Милан и Алек-
сандар, седам пута су посетили Горњи Милановац, односно рудничко-
таковски крај.
По свом значају и симболици свакако се истиче посета и боравак
Михаила Обреновића овим просторима, августа 1865. Дошавши пре-
ко Рудника, где је имао прилику да међу првима види тек откривену
плочу Септимија Севера, српски кнез је преноћио у Горњем Миланов-
цу, а затим се упутио у Таково, на простор где је његов отац пола века
раније подигао устанак. Приметивши да се старом грму услед тере-
та времена приближава крај, тадашњи српски владар одлучио је да
кнежева писма са инструкцијама шта да чини у случају да се побуна прошири и на ту

област, Кнез Милош и Црнућа, 25.
175 I
Анастас Јовановић, Кућа кнеза Милоша у Црнући,

око 1865, фотографија (стереоскопски снимак)
Историјски музеј Србије, инв. бр. Ф 1653
„освешта” нови, млађи грм, 18 метара удаљен од устаничког и прогласи

га наследником постојећег. Истовремено, покољењу је оставио у ама-
нет да докле год је српске државе у овом месту постоји и листа један
храст као симбол националног постојања. У жељи да се овај крај што
боље заштити и свеобухватно унапреди, Михаило је откупио земљиште
око столетних храстова од приватних власника и претворио га у јавно
добро. У спомен на овај племенити гест, месно становништво је читав
простор назвао „Кнежеве ливаде”.70
Завршавајући боравак у „постојбини предака”, Михаило је посе-
тио конак свога оца у Горњој Црнући.71 Из текста у Српским новинама
70
Детаљан опис кнежеве посете Такову објављен је у у 90-том броју Српских новина, за
1865, и то 17. августа, и то на првој страни.
71
Анастас Јовановић је направио стереоскопски снимак куће кнеза Милоша у Горњој
Црнући у години обележавања 50 година од Другог српског устанка. Снимак је
I 176
Ђорђе Крстић, Кућа кнеза Милоша у Црнући,

1881-1883, оловка и акварел,
Народни музеј, инв. бр. НМ 643
сазнајемо да је од „грађевина кое су пре 50 година тамо биле, јоште се

находе само една кућица и вајат покоиног господара Јефрема. Кућа
са свим проста – селачка – врло лепа има свега три одељка са једним
доксатом и подрумом кои се већ оронио. Земља на којом кућа постои
урва се и јошт да ние оног многог старог воћа у наоколо кое е још
блаженопочивши Господар својем руком засадио и однеговао, одавно
би и она пропала. Вајат се још добро држи, но и њега ће зуб времена
скоро покосити. У тој кући живе сада синови почившег Михаила Ма-
ринковића из Црнућа коме је блаженопочивши Господар и кућу и сво
остало имање јошт за време прве владе свое поклонио.72
Наследник кнеза Михаила, краљ Милан Обреновић „хтео је доћи
да види знамениту кућу али због хрђава пута одустао је”,73 Из тог
занимљив и због присуства три сељанке и једне грађанке (у кринолини и либадету)

испред куће, Рудничко-таковски крај у уметности XIX века, 100, 101.
72
Српске новине, год. XXXI, бр. 90, Београд, уторак, 17. август 1865, 1.
73
Када је реч о првом српском нововековном краљу Милану Обреновићу и Црнући не
можемо а да не поменемо једно уметничко дело које их, додуше, на посредан начин
веже. Наиме акварел Кућа кнеза Милоша у Црнући Ђорђа Крстића је изложи 5. сеп-
тембра 1904. године на Првој југословенској изложби у просторијама Велике школе.
Иако је представљен у години прославе стогодишњице Првог српског устанка, овај
177 I
Вајат кнеза Милоша у Горњој Црнући,

фотографија настала око 1900.
Атлас, Насеља српских земаља, књ. II, СКА, Српски етнографски зборник, књ. пета,
уредио Ј. Цвијић, Београд 1903,XXXVII
разлога народни посланик и праунук некадашњег дворског кнеза, Иван

Ђорђевић, у два маха је, 12. и 22. јула 1898. Писао Народној скупштини
предлоге да се сагради срески пут кроз Црнућу и да се Горња Црнућа
прогласи за општину.74 Народна скупштина је оба предлога усвојила.
акварел је настао најкасније у 1883. години, на терену приликом уметникових обила-

зака српских крајева и бележења знаменитих места по жељи краља Милана и краљице
Наталије, или на основу теренских забелешки. Сам избор теме је, највероватније са-
свим свесно, имао улогу да подсети на славне претке владајуће породице Обреновић,
тако да је за уметника посебно био привлачан управо рудничко-таковски крај. Тако је
Крстић, представљајући Кућу кнеза Милоша у Црнући, која се може сматрати и првом
српском нововековном престоницом, заправо слао поруку о заслугама кнеза Милоша
за српску државу и народ а тиме и о легитимности власти Обреновића у датом тренут-
ку на државном престолу, Рудничко-таковски крај у уметности XIX века, 72,73
74
У предлогу је између осталог наведено да „све што је у Такову извршено започето
је смишљено у Г. Црнући с тога можемо рећи с правом да је Црнуће место знаменито
не мање од Такова... и као што се види слобода је зачела у Гор. Црнући а извршена у
Такову”, Стенографске белешке о седницама Народне Скупштине за 1898. годину сазване
указом Његовог Величанства Краља Александра I од 15. јула 1898. године у Нишу, Београд,
1899, 567, 568, 805, 806.
I 178
Живорад Настасијевић, Кућа кнеза Милоша у Горњем Црнућу,

60-те године ХХ века,уље на платну,
Музеј рудничко-таковског краја, МРТК Л-139
Краљ Александар Обреновић је 31. јануара 1899. у знак сећања на

некадашњу престоницу, прогласио општину Горњо-Црнућку, а за њеног
председника је поставио управо Ивана Ђорђевића.
Последњи владар династије Обреновић, краљ Александар, упркос
чињеници да је чак три пута боравио у рудничко-таковском крају, ни-
једном није обишао Горњу Црнућу. Ипак, треба истаћи да је приликом
његове и Драгине посете 1901. године на улазу у Рудничи округ стајао
славолук исписан речима: „ Брусница – детињство, Горња Црнућа –
идеја, Луњевица – сарадња, Таково – дело”.75
У ВРЕМЕНИМА КОЈА СУ СЛЕДИЛА
Трагични догађаји из 1903. године као да су одредили судбину не

само чланова владарског дома Обреновића, већ и њихове „прве пре-
стонице”. Скрајнут са главног пута у беспућима Рудника, заборављен
75
Српске новине, год. LXVIII, бр. 201, Београд, недеља, 9. септембар 1901, 1.
179 I
Фотографија конака настала 1965. године

Републички завод за заштиту споменика културе Београд
од свих, некадашњи двор је током прве половине XX века лагано не-

стајао са лица земље. Тек по нека фотографија или чланак у дневној
штампи подсећали су на овај „неми сведог васкрсавања поробљене
Србије”.
Захваљујући ангажовању професора Бранислава Којића, конак у
Црнући, тачније његови сачувани делови, детаљно су снимљени 1939.76
Седам година касније оронула, без доксата, кућа је срушена. Ипак, на
њену обнову није се дуго чекало.
На основу затечених материјалних остатака, исцрпне документа-
ције професора Којића и података из литературе, а на иницијативу
Народног одбора Среза таковског у Горњем Миланивцу, током августа
76
У свом раду под називом „Кућа кнеза Милоша у селу Горњем Црнићу”, објављеном
у другом броју часописа Музеји, Бранислав Којић између осталог пише: „1939. годи-
не још је главни део зграде стајао, али већ запуштен и склон паду. Доксата је било
нестало, но он се на неким фотографијама из ранијег доба још јасно види. У то доба
извршен је ахитектонски снимак, који делимично дајемо у прилогу”.
I 180
Божидар Продановић, Кућа кнеза Милоша у Горњој Црнући,

цртеж, 1989. године
Историјски музеј Србије, инв. бр. Л-2045/7508
и септембра 1954. године изнова је изграђен конак кнеза Милоша. По-

ред сачуване дрвене грађе из Црнуће, остатак трупаца и талпи наба-
вљен је у околним селима попут Бечевца, Теочина и Прањана. Укупна
цена радова износила је тадашњих 185.000 динара. Према извештају
архитекте Добросава Павловића, одређеног да врши улогу надзор-
ног органа, може се јасно видети да је „реконструкција” у потпуности
успела и да изглед конака „уопште не даје утисак да је сада грађен”, а
да извођач радова Василије Ракићевић, грађевинар из Горњег Мила-
новца „заслужује сваку похвалу и награду”.77 Како се кућа налазила на
приватном имању, о њеном одржавању су се старали, додуше колико
су могли, чланови породице Маринковић потомци чувеног и у овом
раду помињаног Милована, Маринковића.
Тадашња друштвена и политичка клима утицала је да конак настави
живот у тишини и временом почне да изнова пропада. Неколико умет-
ничких дела са мотивом Конака кнеза Милоша врсних сликара попут
Живорада Настасијевића и Божидара Продановића, заинтересованост
77
Извештај о реконструкцији од 05.10.1954. год. Куће кнеза Милоша у Горњој Црнући. До-
кумент се чува у архиви Републичког завода за заштиту споменика културе - Београду.
181 I
Данашњи изглед Милошевог конака

Фотодокументација Музеја рудничко-таковског краја
стручне јавности и коначно оснивање Музеја рудничко-таковског кра-

ја, утицали су да почетком новог миленијума, тачније 2014. и 2015.
године дође до joш једне реконструкције овог објекта.78
На предлог Завода за заштиту споменика културе из Краљева,
Скупштина општине Горњи Милановац је 5. новембра 1993. године
донела Одлуку о проглашењу куће Милоша Обреновића за културно
добро – споменик културе. Седам година касније Народна скупшти-
на Републике Србије на предлог Владе Србије прогласила је конак за
споменик културе од изузетног значаја. У образложењу одлуке апо-
строфирана је чињеница „да кућа кнеза Милоша Обреновића сведо-
чи како о самој његовој личности, тако и о пресудним историјским
догађајима везаним за Други српски устанак, као и то да објекат има
посебан значај за друштвени, историјски и културни развој Србије”.
78
Описујући свој боравак у Горњој Црнући професор Радош Љушић је навео: „Сачу-
вала је кнеза у време када се судбина српског народа још није најјасније назирала.
Ослобођен турског страха, кнез је 1818. године изабрао Крагујевац за престоницу др-
жаве. Од тада, ово месташце и његова брвнара препуштени су забораву”, Православље,
1. јул 1986. године.
I 182
Део сталне поставке изложен у конаку

Фотодокументација Музеја рудничко-таковског краја
Данас је у одајама некадашњег кнежевог дома смештена стална

поставка Музеја рудничко-таковског краја под називом: „Српска кућа
у првој половини XIX века”. Кроз оригиналне покућствене предмете,
комаде оружја, реплике намештаја и документарну грађу, реконстру-
исан је живот српског домаћинства у периоду избијања и трјања Срп-
ске националне револуције.
ЗАКЉУЧАК
Догађаји који ће уследити по окончању Првог српског устанка

само ће још више везати Милоша Обреновића за ове просторе. Наиме,
услед поновног доласка Турака, Обреновић се, заједно са својом по-
родицом, повукао из Бруснице. Њиховo домаћинство „запосео” је тур-
ски муселим Ашим бег заједно са својом пратњом и „12 камила”. Услед
таквог развоја ситуације, неко време провели су у збегу, а затим су се
привремено сместили у дом Ђорђа Матковића из села Шарана, ина-
че супруга Марте Вукомановић, тетке по оцу будуће кнегиње Љубице.
183 I
У тој кући на „Спасовини” родила се марта месеца 1814. године Јели-

савета Савка, четврто по реду дете брачног пара Обреновића.
Пошто се пред таковском црквом крајем 1813. године нагодио
са изаслаником београдског везира Сулејман Паше Скопљака, Сали
Агом – Серчесмом, признавши турску врховну власт, будући српски
кнез започео је, на имању Милована Маринковића из Горње Црнуће,
и непосредно пре избијања Хаџи Проданове буне, почетком јесени
1814, завршио изградњу новог породичног дома. Тзв. кућа „осаћан-
ка” имала је поред подрума и две просторије – „кућу са огњиштем”
односно спаваћу собу. Непосредно уз стамбени објекат подигнуте су
и остале грађевине карактеристичне за тадашња сеоска домаћинства
попут вајата, бивака, млекара.
Непосредно по подизању устанка у Такову, на Цвети 1815. и ра-
звијања устаничког барјака испред новоизграђеног дома у Црнући, уз
чувене Милошеве речи „Ево мене, а ето вама рата с Турцима”, кућа
породице Обреновић постаће двор, а село подно јужних падина Руд-
ника прва престоница српске устаничке државе. Како је нови владар,
заузет многобројним обавезама, углавном био ван Црнуће, у кући је
главну реч водила његова супруга Љубица. Штедљива и умерена, осла-
њајући се на помоћнике и слуге, али и људе који су „својим послом
или муком” навраћали код „честитог књаза”, она је врло економично и
надасве успешно водила поверено јој домаћинство.
Децембра 1815. године у дому Обреновића одржана је врло ва-
жна устаничка скупштина на којој је, између осталог, изабран Милош
Обреновић за „врховног кнеза и правитеља народа српског”, поста-
вљени нахијски кнезови, односно чланови Народне канцеларије и ко-
начно донет први буџет нововековне српске државе.
Непуне четири године касније, на кућном прагу Љубица је пуц-
њем из Милошеве кубуре убила његову милосницу, младу и заносну
Петрију. По окончању брачне кризе, кнежева породица је 1818. пре-
шла у нову престоницу Крагујевац. Кућа и посед у Горњој Црнући, од
тада су се водили као једно од пољских добара Обреновића.
Крајем XIX века, тачније 31. јануара 1899. године, Александар
Обреновић потписао је указ по коме се Горња Црнућа проглашава за
општинско седиште, а Иван Ђорђевић, праунук некадашњег „дворског
кнеза” Ђорђа Јовичића, именује за њеног председника и краљевог
посланика.
I 184
Конак у Црнући је детаљно снимљен 1939. Оронула грађевина

без доксата, демонтирана је 1946, да би осам година касније поново
обновљена. Поред тога што није аутентичан објекат, већ представља
реконструкцију изведену по документацији направљеној 1939. године,
Милошева кућа у Црнући проглашена је за споменик културе 1993, и
категорисана за непокретно културно добро од изузетног значаја 2000.
године.
Пошто је током 2014. и 2015. године детаљно обновљена, у њој
се сада налази стална музејска поставка која сећање на тај устанички
период и даље одржава живим.
185 I
Грађа
Извештај о реконструкцији од 05.10.1954. год. Куће кнеза Милоша

у Горњој Црнући, Београд, 1954.
Стенографске белешке о седницама Народне Скупштине за 1898. го-
дину сазване указом Његовог Величанства Краља Александра I од 15. јула
1898. године у Нишу, Београд, 1899.
Штампа
Православље, 1. јул 1986.

Српске новине, 17. август 1865.
Српске новине, 1901.
Литература
Бојовић, Р., Битка на Чачку 1815. године, Чачак, 1995.

Боловић, А. „Ризница манастира Враћевшница”, Зборник радова Музеја
рудничко-таковског краја, 5, Горњи Милановац, 2009.
Боловић, А., Челиковић, Б., Рудничко-таковски крај у уметности XIX века,
Горњи Милановац, 2011.
Боловић, А., „Манастир Враћевшница као чувар заоставштине својих
ктитора и приложника – Обреновића”, у. Обреновићи у музејским и другим
збиркама Србије II, (ур. Александар Марушић, Ана Боловић), Горњи Милано-
вац, 2014, 307-338
Винарик, Р., Динарска брвнара, Сирогојно, 1998.
Вујић, Ј., Путешествије по Србији, Горњи Милановац, 2000.
Вучићевић, С., Горњи Милановац и његова села, Београд, 2016.
Ђоровић, Ђ., Мало грађе за историју Груже, Крагујевац, 1909.
Јевђевић, Ј., „Конак кнеза Милоша у Горњој Црнући,” Зборник радова Му-
зеја рудничко-таковског краја, 3-4, Горњи Милановац, 2006.
Јевђевић, Ј., Кнез Милош и Црнућа, Крагујевац, 2015.
Каниц, Ф., Србија, земља и становништво, Београд, 1999.
Караџић, С, В., Историјски списи I, Београд, 1964.
Караџић, С, В., Српска историја нашег времена, Београд, 1969.
Кашић, Д., „Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манасти-
ра”, Гласник СПЦ, год. XLI, Београд, 1960.
I 186
Кнез Милош прича о себи, (приредио М. Ђ. Милићевић), Горњи Милано-

вац, 1990.
Којић, Б., „Кућа кнеза Милоша у селу Горња Црнућа”, Музеји 2, Београд,
1949, 143
Куниберт, Б., Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, Бео-
град, 1988.
Љушић, Р., Љубави српских владара и политичара, Ниш, 2000.
Љушић, Р., Атанаско Михаиловић: црногорски кнез, судија и депутат, Гор-
њи Милановац, 2000.
Љушић, Р., Милан Обреновић: војвода, командант и саветник Рудничке на-
хије, Горњи Милановац, 2006.
Љушић, Р., Кнегиња Љубица, Београд, 2013.
Марковић, Р, П., Питање престонице у Србији кнеза Милоша, Београд, 1933.
Марушић, А., „Обреновићи у збиркама Музеја рудничко-таковског кра-
ја”, у: Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије II (ур. Александар Ма-
рушић, Ана Боловић), Горњи Милановац, 2014, 251-306
Марушић, А., „Обреновићи као задужбинари рудничко-таковског кра-
ја”, Митолошки зборник, 34, Рача-Горњи Милановац, 2015, 189-216
Марушић, А., „Рудничко-таковски крај, Милошев устанак и владарски
дом Обреновића: утицаји и прожимања”, Српске студије/Serbian Studies, /Књ.
8Vol. 8, Београд, 2017, 98-123
Марушић, А., „Карађорђевићи и рудничко-таковски крај утицаји и про-
жимања”, Од Карађорђа до Версајског мира. Тематски зборник радова са научног
скупа одржаног 25. јула 2019. у Великој Плани, Велика Плана, 2019, 131-154
Мемоари Стефана Стевче Михаиловића, Београд, 1928.
Милићевић, М, Ђ., Споменик знаменитих људи у српског народа новијег
доба, Београд, 1979.
Милићевић, М, Ђ., Кнез Милош у причама, Крагујевац, 1989.
Миловановић, К, М., Брусница под Рудником, Горњи Милановац, 2000.
Милосављевић, Д., Осаћански неимари, Београд, 2000.
Милош Обреновић или поглед на историју Србије од 1813-1839. године. Од-
говор Г. Сипријану Роберту од Кнеза Михаила Обреновића, Београд, 1995.
Мишковић, Ј., Опис Рудничког округа, приредио и предговор написао Бо-
рисав Челиковић, Горњи Милановац, 2007.
Оставе рудничко-таковског краја. 1. Праисторија; 2. Антика; 3. Средњи
век, Горњи Милановац, 2009;
Перишић, Ж., Време именом записано: Рудничко-таковски крај, Горњи
Милановац, 2002.
187 I
Петровић, М., Финансије и управљање обновљене Србије до 1842. I, Београд,

1901
Петровић, Р., Еј, Рудниче ти планино стара, Београд, 2003.
Пирх,О, Д,. Путовање по Србији у 1829, Београд, 2012.
Поповић, Ј, Р., Тома Вучић Перишић, Београд, 2003.
Поповић, Ј, Р., „Владати из Крагујевца”, Престони Крагујевац, Крагујевац,
2019, 13-16
Робер, С., Словени у Турској: Срби, Црногорци, Босанци, Албанци и Бугари:
њихове могућности, њихове тежње и њихов политички развој: Кнежевина Србија –
Историја Милоша, превео Дејан Ацовић, Горњи Милановац, 2016.
Рудник: шапат висина, Београд, 2014.
Рудник 1. Истраживања средњовековних налазишта 2009-2013. година
(уредници Дејан Радичевић, Ана Цицовић), Горњи Милановац, 2019.
Рудничка нахија 1816-1839: документа Књажевске канцеларије, (приреди-
ли Р. Љушић, А. Самарџић), Горњи Милановац, 1995.
Сарајлија, С, М., Историја Србије од почетка 1813. до конца 1815., Бео-
град, 1888.
Сећања Алексе Симића на књаза Милоша, (приредио Р. Љушић), Крагује-
вац, 1997.
Станојевић, Љ., Други српски устанак 1815. године и формирање Кнежевине
Србије, рукопис, власништво Музеја рудничко-таковског краја
Трнавац, Д, Н., Обреновићи детињство и образовање: просвета и школство
у рудничко-таковском крају (1815-1903-2015), Горњи Милановац, 2015.
Филиповић, М. С., „Таково”, Српски етнографски зборник, књ. LXXV, Насе-
ља и порекло становништва, Kњ. 37, Београд, 1960.
Цвијић, Ј., Балканско полуострво и јужнословенске земље I, Београд, 1922.
I 188
GORNJA CRNUĆA - THE FIRST CAPITAL OF SERBIA

OF PRINCE MILOŠ
by
Aleksandar Marušić, historian

Museum of Rudnik and Takovo Region
Gornji Milanovac
SUMMARY: The events that had occurred after the end of the First
Serbian Uprising made Miloš Obrenović to withdraw from Brusnica to-
gether with his family. Because their household was ”occupied” by the
Turkish Muslim Ashim Bey, they spent some time on the run, and then
temporarily settled in the home of Djordje Matković from the village
Šarani.
After agreement with the envoy of the Belgrade Vizier, Sali Aga
Serčesma in front of the Takovo church at the end of 1813, recognizing
the Turkish supremacy, the future Serbian prince began building a new
family home on the property of Milovan Marinković from Gornja Crnuća,
and finished it just before the outbreak of Hadzi Prodan’s rebellion ear-
ly in autumn in 1814. The so-called ”osaćanka” house had a basement
and two rooms - a ”house with a fireplace” and a bedroom. Other build-
ings characteristic for rural households of that time were erected next
to the residential building.
After erecting the Second Serbian Uprising in Takovo on Palm
Sunday in 1815 and unfurling the insurgent flag in front of the newly
built home in Crnuća when Miloš said the famous words ”Here I am and
here you are the war with the Turks”, the house of the Obrenović fam-
ily became the court palace, and the village below the southern slopes
of Rudnik mountain became the first ”capital” of the Serbian uprising
state. Since the new ruler was occupied with numerous obligations and
mostly was not present in Crnuća, his wife Ljubica was the head of the
house. Sparing and moderate, relying on helpers and servants, she ran
the household very economically and successfully.
189 I
Very important insurgent assembly was held in Obrenović’s house

in December 1815 which, among other things, elected Miloš Obrenović
the supreme Prince, and also appointed Nahija princes, members of the
People’s Office and adopted the first budget of the modern Serbian
state.
Less than four years later, on the doorstep, Ljubica shot from Mi-
loš’s gun and killed his mistress Petrija. After the end of the marital cri-
sis, the prince’s family moved to the new capital Kragujevac in 1819. The
house and property in Gornja Crnuća have been considered one of the
country estates of Obrenovićs since then. At the end of the 19th century,
on January 31st 1899, Aleksandar Obrenović signed a Decree declar-
ing Gornja Crnuća the municipal seat, and appointed Ivan Đorđević, the
great-grandson of the former ”court prince” Đorđe Jovićić, its president
and royal envoy.
I 190
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
908(497.11 Крагујевац)”18”(082)
316.7(497.11)”18”(082)
Од престонице до индустријског центра Србије :

Крагујевац средином 19. века / уредник Милош Ђуран. - Крагујевац :
Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета = Kragujevac
: Center for Scientific Research of the SASA and the University,
2020 (Крагујевац : Кг Дигитал прес = Kragujevac : Kg Digital
Press). - 190 стр. : илустр. ; 24 cm
На спор. насл. стр.: From the capital to the industrial center of
Serbia. - Тираж 300. - Стр. 7-11: Предговор / Лела Вујошевић. -
Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз
сваки рад. - Summaries.
ISBN 978-86-81037-64-5
а) Крагујевац -- 19в -- Зборници
COBISS.SR-ID 18609161

Zbornik Radova Od Prestonice Do Industrijskog Centra Srbije - Kragujevac Sredinom XIX Veka, Kragujevac, 2020. Godine

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zbornik Radova Od Prestonice Do Industrijskog Centra Srbije - Kragujevac Sredinom XIX Veka, Kragujevac, 2020. Godine

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Центар за научноистраживачки рад

Српске академије наука и уметности

FROM THE CAPITAL TO THE INDUSTRIAL

За издавача: For the publisher:

Тираж: Print run:

Средина 19. века је динамично раздобље у историји Крагујевца,

УРБАНА МАТРИЦА КРАГУЈЕВЦА СРЕДИНОМ 19. ВЕКА

АПСТРАКТ: Рад се бави процесом формирања и развоја урбане матрице

Физички развој Kрагујевца у модерној Србији био је тема бројних

Верољуба Трифуновића.4 Текстови историчара, географа, историчара

План Крагујевца и краљевског војног арсенала из 1897. год.

друма”.9 Радосав Марковић наводи сличне разлоге, али и кнежево

Kрагујевац постаје један од најважнијих националних индустријски

карактер, који се може препознати у каснијим интерпретацијама ау-

1. ОРТОГОНАЛНА И ОРГАНСКА МАТРИЦА – ПОЈАМ И

Термин урбана матрица има професионално значење градског

Примери урбаних матрица европских и америчких градова

Постоје две основне форме: једне су ортогоналне матрице, налик

потирући претходну, што је водило стварању нових модалитета.24 Ско-

Берлину, те на просторима Скандинавије, уважавали урбанистички

темељне реконструкције променили свој изглед.36 Током друге полови-

2 ВАРОШ СА ДВА ЈЕЗГРА

Kрајем друге деценије 19. века Kрагујевац је био незнатно место

Два градска средишта, Старо језгро и простор Дворског комплекса,

2.1. СТАРА ВАРОШ КРАГУЈЕВЦА

Док је у Београду, после преласка у српски посед, 1867. године,

Реконструкција урбане матрице Крагујевца, у периоду 1818–1841. год.

права закупа и коришћења, а убрзо потом и својине над земљиштем

Тумачећи развој Kрагујевачке вароши, Владимир Мацура закљу-

Реконструкција урбане матрице Крагујевца, стање око 1887. год.

2.2. KНЕЖЕВ ДВОРСКИ КОМПЛЕКС

Прва интервенција српске власти почетком 19. века у урбаном

коришћења.51 Захваљујући тим грађевинама, као и другима које су

Реконструкција изгледа Дворског комплекса у Крагујевцу, према стању из 1837.

доцније. Има се утисак да није имао ни јасну идеју куда би замисао

кнеза и његове градитеље да зграде поставе под „праву линију лењи-

Кнежев Велики конак у Крагујевцу, фотографија Анастаса Јовановића, 1859–

турских званичника. Његове три најмаркантније зграде, конаци – Ве-

Простор некадашње, османске вароши Kрагујевца и простор но-

Урбана матрица Крагујевца на Плану електричног осветљења из 1921. год.

конаци су запремали велике габарите и било их је свега неколико. Гра-

Геодетска карта Крагујевца, око 1930. год. (извор: Maksimović,

комплексу. У међувремену Велики конак је пренамењен у војну ка-

Према Основној карти67 на којој је приказ стања око 2010. године

Насупрот судбини Дворског комплекса, некадашња османска чар-

Захвалност: На колегијалној и несебичној помоћи да дођем до литературе

Banik-Schweitzer, Renate. ”Urban Visions, Plans, and Projects, 1890-

Јуришић, Милош. Двор кнеза Милоша у Крагујевцу. Крагујевац: Милош

Томић, Јован. „Крагујевац и двор кнеза Милоша”. Нови лист 249–251

URBAN PATTERN OF KRAGUJEVAC

ZLATA VUKSANOVIĆ-MACURA, PhD.

SUMMARY: At the beginning of the 19th century, after the suc-

the Complex declined and decayed. In 1884, an old residence (Šareni

ФОРМИРАЊЕ ВОДЕЋЕГ ДРУШТВЕНОГ СЛОЈА

АПСТРАКТ: Рад се бави почетном етапом друштвене стратификације у

Демографска обнова Крагујевца и ревитализација привредног и

се насељавају у Крагујевцу махом су пристизали из суседних области

су трговци који су робу куповали и продавали на страни. Вођени по-

кирија дућанских”, посао му је доносио све мање прихода, АС КК 1301.

забрањено је да се мешају у делатности других еснафа. Вођени жељом

Најпредузимљивије чаршилије су, осим бављења занатима и тр-

– сакупљање пореза, извиђање парница међу чаршилијама, посредо-

Осим избора за варошке кметове и кнезове, истакнуте чаршилије