OSNOVNOM SUDU U NOVOM SADU

ZA
VIŠI SUD U NOVOM SADU

P-11784/19
TUŽILAC: Strahinja Mršević iz Niša, ul. Vizantijski bulevar br. 120/25, koga po punomoćju

koje dostavlja zastupa adv. Vladimir Petrović iz Niša, ul. Miloša Crnjanskog br. 30.

TUŽENIK: Erste Bank A.D. NOVI SAD, ul. Bulevar oslobođenja br. 5, MB 08063818, PIB
101626723, koju zastupa predsednik izvršnog odbora Slavko Carić.

VPS: 51.274,70 dinara.

Nezadovoljan presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P-11784/19 od 26.05.2020. godine,
kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti odredbe tačke 9.1 alineje 1
Ugovora o kreditu br. 5124642626 od 26.04.2017. godine i isplate iznosa od 51.274,70 dinara sa
zakonskom zateznom kamatom počev od 28.04.2017. godine, tužilac preko svog punomoćnika
adv. Vladimira Petrovića iz Niša blagovremeno izjavljuje
ŽALBU
Zbog:
- bitne povrede odredaba parničnog postupka;
- pogrešne primene materijalnog prava;
- odluke o troškovima parničnog postupka.

O b r a z l o ž e nj e
I Prvostepena presuda sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka obzirom da
presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude
nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga
ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni ili ako
o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o
sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili
izvedenim dokazima.
II Prvostepena presuda sadrži pogrešnu primenu materijalnog prava obzirom da sud
nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo da primeni odnosno takvu
odredbu nije pravilno primenio.

1
Nesporno je da je tužilac bio upoznat sa činjenicom da treba da plati iznos od 51.274,70 dinara
na ime troškova obrade kredita i da je banka imala pravo na naplatu troškova obrade kredita ali
samo pod uslovom da ugovor o kreditu ili ponuda koja prethodi zaključenju istog sadrži
JASNE I NEDVOSMISLENE PODATKE o troškovima obrade kredita, što je u skladu sa
iznetim pravni stavom Vrhovnog kasacionog suda.
S navedenog, neosnovano prvostepeni sud zaključuje da je prikazivanje stukture troškova obrade
kredita besmisleno i rezultat nepravilnog tumačenja volje ugovornih strana obzirom na to da je
tužilac ostao neobavešten na osnovu čega je utvrđena navedena naknada i uskraćen mogućnosti
procene opravdanosti iznosa predmetne naknade.
Neosnovano prvostepeni sud utvrđuje da kako ugovarači nisu ugovorili plaćanje stvarnih
troškova koje bi banka pravdala već paušalni iznos naknade troškova obrade kredita koji je
propisan tarifom, tuženik ima pravo na naplatu troškova obrade kredita, obzirom na to da je
tužilac u obavezi da tuženom plati troškove koje je stvarno imao prilikom obrade kredita, a ne
troškove paušalno određene, potencijalno nepostojećih i proizvoljne. Dakle, tužilac je imao
obavezu da plati predmetne troškove samo ukoliko ih je banka stvarno imala, a ako ćemo
se voditi ovakvim stavom prvostepenog suda onda je za obavezu plaćanja predmetnih
troškova najbitnije da je propisana tarifom, bez obzira na to da li su oni stvarno postojali i
ako jesu u čemu se sastoje, što je protivano načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja.
U prilog navedenomm, banka je vrlo eksplicitno, jasno i nedvosmisleno navela ostale troškove
koje je tužilac bio dužan da plati (iznos od 5.000,oo dinara na ime naknade za zamenu sredsava
obezbeđenja, iznos od 246,oo dinara na ime pribavljanja izveštaja Kreditnog biro, iznos od
200,oo dinara na ime slanja opomene, i druge naknade i trškove u okviru čl. 9 predmetnog
ugovora) ali je samo troškove obrade kredita ostavila prikrivene i nejasne formulišući ih
kao “naknada za obradu kredita”.
S druge strane, ispravan je stav suda da se ne može prihvatit da banka nema baš nikakve troškove
za obradu kredita, ali se postavlja pitanje koja je struktura tih troškova, jer ovakvo ugovaranje
obaveza korisnika kredita bez specifikacije troškova i iznosa svakog pojedinačnog troška
čini predmet obaveze neodređenim a ugovornu obavezu ništavom shodno čl. 47 ZOO.
S navedenog, nesnovan je zaključak prvostepenog suda da korisnik kredita (tužilac) nije doveden
u zabludu u pogledu podataka koji se tiču istog, obzirom na to da isti ni na koji način nije bio
obavešten koje troškove banci plaća, iako možda “naknada za obradu kredita” već obuhvata u
sebi pojedinačno izražene troškove iz čl. 9 predmetnog ugovora.
Ovakvim postupanjem banke (tuženika) povređeno je načelo ravnopravnosti stranaka u
obligacionom odnosu (čl. 11 ZOO), jer korisniku kredita (tužiocu) nije data mogućnost da se
upozna sa vrstom i cenom troškova banke koje se ugovorom na njega prevaljuju i da proceni da
li su ti troškovi zaista učinjeni, te da li je njihova cena odgovarajuća ili se proizvoljno naplaćuju.
Takođe, povređeno je i načelo savesnosti i poštenja u zasnivanju obligacionih odnosa i
ostvarenju prava i obaveza iz tih odnosa (čl 12 ZOO) obzirom da ugovaranje obaveze plaćanja
troškova banke, bez specifikacije troškova i njihove visine, dopušta mogućnost zloupotrebe u

2
realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak ili da
naplati troškove koje uopšte nije imala.
S navedenog, apsolutno je neosnovan i pogrešan stav prvostepenog suda da to što nije prikazana
struktura predmetnih troškova nije nepošteno postupanje banke i da ekonomska opravdanost
ovih troškova ne može da se dovede u vezu sa ništavošću predmetne odredbe, jer je u domenu
poslovne politike banke. Dakle, prema stavu prvostepenog suda zloupotreba ekonomski “jače”
ugovorne strane (banke-tuženika) je opravdana ako je u domenu poslovne politike banke, iako je
ista suprotna navedenim načelima zakona o obligacionim odnosima?!
Neosnovan je stav suda da se u pogledu predmetne odredbe ne primenjuje Zakon o zaštiti
potrošača obzirom da je čl. 41 st. 6 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga predviđeno da
nepoštena poslovna praksa i nepravične ugovorne odredbe imaju značenje utvrđeno zakonom
kojim se uređuje zaštita potrošača. S navedenog, tužilac ističe da je sporna odredba
predmetnog ugovora NEPRAVIČNA sa stanovišta čl. 44 i 45 Zakona o zaštiti potrošača, pa
istu treba shodno čl. 43 istog zakona OGLASITI NIŠTAVOM. Činjenica da NBS nije
preduzela odgovarajuće mere da je našla da se radi o nepravičnoj/nepoštenoj praksi ne bi trebalo
da bude od uticaja na donošenje meritorne odluke u ovoj pravnoj stvari jer su sudovi samostalni i
nezavisni u svom radu a odluka suda bi trebala da bude nezavisna od uticaja i stava bilo kog
organa koji je izvan strukture pravosuđa.
Tužilac ističe da se poslovanje banaka reguliše čl. 90 Ustava RS: “Republika Srbija štiti
potrošače. Posebno su zabranjene radnje usmerena protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti
potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu.”, a tužilac u skladu sa čl. 43 Zakona o zaštit
potrošača upravo spada u navedenu kategoriju.
U vezi sa iznetim, stav prvostepenog suda da nijedan pravni propis ne predviđa obavezu banke
da obrazlaže opravdanost troškova banke prilikom obrade kredita, ustvari samo ide u prilog
potencijalnoj zloupotrebi tuženika (banke) da bi ovako formulisanim uopštenim odredbama za
sebe ostvarila neosnovanu novčanu korist. Na višem nivou, kada se sagleda ukupan broj
bankarskih klijenata po osnovu kredita, ovakav pristup joj pruža enormnu novčanu zaradu na
čisto fiktivnim terminima u ugovoru a to su troškovi obrade, odobrenja, naknade za obradu i
administriranja kredita.
Takođe, ovakvim određivanjem troškova obrade kredita narušeno je načelo autonomije volje
(čl. 10 ZOO) obzirom na to da je u konkretnom slučaju slobodu ugovoranja imao samo tuženik
(banka), kao jedina ugovorna strana kojoj je bio poznat obim obaveze iz sporne ugovorne
odredbe.
III Prvostepeni sud je doneo pogrešnu odluku o troškovima parničnog postupka.
Prvostepeni sud je obavezao tužioca da naknadi troškove postupka tuženiku u ukupnom iznosu
od 21.000,oo dinara i to: na ime sastava podneska iznos od 6.000,oo dinara i na ime pristupa na
dva održana ročišta ( dana 03.03.2020 godine i 26.05.2020. godine) iznos od 7.500,oo dinara.

3
Međutim, dana 03.03.2020. godine prvo ročište za glavnu raspravu NIJE ODRŽANO, pa je
pogrešan stav suda da tuženiku pripada pravo na naknadu troškova na ime pristupa na dva
održana ročišta.
S navedenog, tužilac preko svog punomoćnika adv. Vladimira Petrovića iz Niša predlaže Višem
sudu u Novom Sadu da UKINE ukine prvostepenu presudu i UPUTI predmet prvostepenom
sudu na ponovno suđenje, odnosno da PREINAČI prvostepenu presudu, USVOJI tužbeni zahtev
tužioca i obaveže tuženika da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.500
uvećan za iznos sudskih taksi za tužbu i odluku, po odmerenju suda.
U Nišu, dana 09.06.2020. godine
Punomoćnik
TROŠKOVNIK:
- Na ime sastava žalbe, po AT,
iznos od 18.000,oo dinara;
- Na ime sudskih taksi za žalbu i drugostepenu odluku,
po TT, iznos po odmerenju suda.