Andrija Lavrek

Metode globalne depopulacije

Već decenijama se, tajno koliko god je to moguće, vrši depopulacija ljudskog stanovništva
planete, tj. primenjuju se razni postupci za za usporavanje prirasta stanovništva. Koliko su vlade
zemalja koje to čine svesne šta čine – to čak i nije bitno. Priroda odnosno biosfera je, može se
reći, jedan organizam, a organizam uvek nađe sredstva za borbu onih činilaca unutar njega koji ga
razaraju. Činilac koji razara Prirodu su ljudi i Priroda je jednostavno došla u situaciju da se mora
boriti protiv njih. Dakle, postoji li neka „zavera protiv čovečanstva” od strane određenih
„moćnika” – nebitno je, bitno je da postoje metode za usporavanje nataliteta i, po mogućstvu,
smanjenje broja ljudi na Zemlji. Te metode o kojima se, da li iz naivnosti, gluposti, straha,
licemerja, neznanja (ili, naprotiv, znanja da takav tekst neće biti objavljen) ne piše i ne govori, su
sledeće.

Promocija, popularisanje, podsticanje homoseksualnosti. Do pre par decenija i medicina i

laici tj. narod su homoseksualnost smatrali nečim abnormalnim, što ona i jeste – homoseksualnost
je očigledan psihofizički poremećaj. Međutim, homoseksualni parovi ne mogu imati decu i zato
se njihovo postojanje i uvećanje njihovog broja podstiče ne samo legalizacijom brakova i
dopuštanjem usvajanja dece (po čemu su homoseksualci, realno, društveno korisniji od usedelica
i neženja kojima nije i ne treba da bude dopušteno usvajanje dece) nego i omogućavanjem
homoseksualcima da budu predsednici ili premijeri država što su, naravno, najpoželjnije funkcije
u savremenom društvu.

Masovne zamene za realne i normalne seksualne odnose: telefonski seks, poplava

pornografije na televiziji i na internetu. Ovde je indikativno to što u poslednje dve decenije
pornografija sve više prikazuje nove kombinacije parova: žena-žena, muškarac-muškarac i
mladić-baba, čime se nameće obrazac novih seksualnih odnosa koji ne mogu rezultirati rađanjem
dece.

Kampanja borbe, i to na globalnom nivou a ne samo u Srbiji, protiv nasilja u porodici. I u

starom i u srednjem veku bilo je gotovo normalno da muževi povremeno istuku svoje žene, pa
čak i žene muževe – samo ako su fizički jače. U novom veku se ta pojava počela sve više i više
osuđivati, ali tek pre par godina je počela upadljivo intenzivna kampanja borbe protiv nje.
Pooštreni zakoni protiv muževa-nasilnika, što podrazumeva veće zatvorske kazne, udaljavanje iz
kuće ili stana na mesec-dva... Međutim, te kuće su najčešće u vlasništvu upravo muževa. I
sigurno je ne jedna žena već zapretila mužu da će ga prijaviti i izbaciti iz (njegove) kuće, a neka
je verovatno rekla i, u suštini, ovo: „Prijaviću te iako mi nisi tukao, pa ćeš ići u zatvor, pa ću
platiti nekom da te tamo ubije, pa će mi ostati tvoja kuća/stan”. Na šta je razbesneli muž rekao:
„Ako je tako, ja ću te odmah sad ubiti, pa ću te odrobijati, pa će mi ostati moj stan”. I uradio je to.
Dakle, postavlja se pitanje, zašto odjednom ta intenzivna kampanja borbe protiv nasilja u
porodici? Pa zato da odvrati neoženjene muškarce od ženidbe, pa će samim tim ubuduće biti
manje dece.
Ovome se može dodati, između ostalog, sledeći detalj: u SSSR-u su nekad imali „porez na
neoženjenost” – neoženjeni su morali plaćati poseban porez upravo zato što ne žele da imaju
porodicu, decu; tako ih se podsticalo da se ožene. Taj porez je davno ukinut, iako i tamo formalno
pozivaju, kao i u Srbiji, na što veći natalitet. Istovremeno, cene pelena i svega što je potrebno
bebama i deci svuda su ogromne...
 Pozivanje i zapošljavanje, odnedavno, žena u policiju i profesionalnu vojsku. Takva pojava
je sve do pre par decenija bila nezabeležena: žene nisu radile u policiji (pogotovo ne kao ulični
policajci), i nisu bile vojnici (mitske „Amazonke” uopšte ne moramo uzimati u obzir). Ovde je,
takođe, sve jasno – ili bi barem trebalo biti. U prošlosti, u uslovima manjeg broja ljudi na Zemlji,
bilo je društveno štetno da u ratovima ginu žene i da u zajednici bude manje žena nego
muškaraca. Pojasnimo to na najzaoštreniji način. Pogledajmo dve hipotetičke zajednice od po 100
članova: u jednoj ima 99 odraslih žena i jedan odrasli muškarac, u drugoj – obrnuto. U roku od
godinu dana jedan muškarac može da oplodi svih 99 žena i sve one mogu roditi decu. Ali ako je u
zajednici 99 muškaraca i jedna žena – ona u tom periodu može roditi samo jednom. Dakle, pošto
je danas broj ljudi na planeti faktički nedopustivo velik, ljudsko društvo, svesno ili nesvesno,
izlaže žene rizičnim poslovima kako bi sada one što više gubile živote, kako bi ih bilo što manje i
kako bi se time usporio prirast stanovništva. A o tome da su se kriminalci i teroristi upravo
obradovali ženama policajcima na ulicama ne treba ni govoriti. Pre par godina je jedan terorista u
Parizu oteo policajki automatsku pušku – očigledno je zašto je odabrao baš ženu, tj. očigledno je
da žene ne odgovaraju ulozi policajca ili vojnika u istoj meri kao muškarci.
S ovim je u vezi i pojava uzimanja dečaka u vojske i njihovog učešća u ratovima u afričkim
državama – ako što više dečaka pogine pre nego što dostigne polnu zrelost, očigledno je da neće
moći umnožavati stanovništvo. Ova pojava je, takođe, nezabeležena u prethodnim vekovima, tj.
ni u 19-om ni u 18-om je nisu zabeležili evropski istraživači Afrike, dok domorodačko
stanovništvo crne Afrike nije mi moglo jer nije imalo pismenost. Ali duvaljke sa otrovnim
strelicama je imalo, i one su bile lakše za korišćenje od kalašnjikova – pa opet dečaci nisu
učestvovali u borbama upravo nikad, tj. sve do eventualne inicijacije i zvaničnog ulaska u zrelo
doba, što predstavlja jasan pokazatelj da je savremena pojava učešća dece u ratovima, takoreći,
„namenska”, i da možda na takvu ideju i nisu došli sami Afrikanci.

U najnovije vreme imamo pojavu prijavljivanja silovanja (poznati su nam slučajevi u Srbiji
i SAD) koja su se, po pravilu, odigrala pre više godina ili čak više decenija. Žene žrtve silovanja
su, kao, sve dosad ćutale, ali su, podstaknute hrabrom gestom jedne takve žrtve, rešile tek sad i
upravo sad da progovore. Možemo biti sigurni da su se neki od tih slučajeva zaista i desili, ali isto
tako možemo biti sigurni da neki nisu. Ali društvo upravo podstiče žene da se oglase na taj način,
i mnogi muškarci su uhapšeni i sudi im se. A međutim, da li je nemoguće da je nekad neka žena-
lezbejka silovala drugu ženu, ili muškarac-peder drugog muškarca? Uopšte nije nemoguće i
sigurno se dešavalo. I koliko ima takvih prijava? Nigde nijedna. Zašto? Zato što se, kao što sam
rekao navodeći prvu metodu, homoseksualnost podstiče. Homoseksualci se predstavljaju kao
nenasilni, fini i pristojni ljudi, insistira se na postojanju umetnika i naučnika homoseksualaca – а
u tom smislu bez optužbi ili nagoveštaja o homoseksualnosti nisu prošli Petar Iljič Čajkovski,
Leonardo da Vinči, Mihajlo Petrović–Mika Alas, pa čak i Nikola Tesla i mnogi drugi. Lako je
predvideti da će ono što su nekad bile optužbe uskoro postati pohvale i LGBT zajednica će ova i
druga imena navoditi ističući vlastitu superiornost i mameći sve veći broj „strejt” pripadnika
ljudske zajednice u svoje redove.
Dakle, i učestale prijave silovanja služe podrivanju normalnih odnosa između muškaraca i
žena, odnosa iz kojih se rađaju deca i uvećava se populacija planete, i istovremeno popularisanju
homoseksualnih odnosa u kojima dece nema.

Epidemije i pandemije, bilo one prirodne, bilo one veštački izazvane. Šezdesetih godina 20.
veka predviđalo se da će se stanovništvo Afrike do kraja veka udvostručiti. A onda je izbila AIDS
epidemija i stanovništvo Afrike se nije udvostručilo. Dugačak je niz naučnika i laika koji su
dokazivali da je hiv virus stvoren u laboratoriji. Potpuno ista stvar je sa sadašnjom, tokom 2019,
2020, 2021. godine pandemijom gripa – nema čoveka na planeti koji nije čuo „teoriju zavere” da
je virus veštački stvoren u laboratoriji u Vuhanu čiji su rad finansirali Amerikanci – dakle, virus
su stvorili bilo Kinezi, bilo Amerikanci, bilo jedni i drugi zajedno, a i novi sojevi se takođe
veštački stvaraju. I opet treba shvatiti sledeće: nije nevažno, ali nije ni bitno da li su ovi virusi,
hiv i korona, nastali sami od sebe ili ih je neko proizveo: Priroda se brani od Čoveka, a i Čovek je
deo Prirode i učestvuje u toj borbi protiv samog sebe. I opet, paradoksalno ali tačno, „antivakseri”
su svojim postojanjem i oglašavanjem globalno korisniji od onih koji se zalažu za vakcinaciju, jer
će delatnost antivaksera dovesti do većeg broja smrtnih slučajeva – što i jeste ono što se zapravo
želi. Naravno, to ako se ne ispostavi da su vakcine ipak na neki način štetne i opasne, što je malo
verovatno. Jer, ovde je reč pre svega o biznisu, a ne o spašavanju života, i nijedan proizvođač
neće namerno proizvoditi lošu vakcinu, pošto to mora biti pre ili kasnije primećeno i prodaja
njegove vakcine će prestati, a on sam može krivično odgovarati ili čak biti linčovan. A da se
vakcine upravo prodaju, to je jasno – besplatan je samo sir u mišolovci, kako glasi možda jedina
dobra američka poslovica.
U sklopu svega toga, treba samo pažljivo posmatrati lica lekara kada izgovaraju očigledan
medicinski nonsens: „Svako se može zaraziti”. Nema te bolesti od koje se baš svako može
zaraziti; to zna svako ko je studirao medicinu, kao i mnogi drugi. Ta neuverljivost lekara kada
izgovaraju očigledne neistine takođe služi istoj svrsi – odvraćanju populacije od vakcinisanja, što
opet vodi ka većem broju žrtava.

Upotreba bombi sa osiromašenim uranijumom koji, između ostalog, izaziva i sterilitet.

Lako možemo predvideti da će ovo sredstvo za depopulaciju biti često primenjivano i u narednim
ratovima ako ih uopšte bude, a ne može ih sprečiti ili barem odložiti ništa do globalna katastrofa.

Feminizam, odnosno borba za žensku ravnopravnost, nije metoda globalne depopulacije, ali
daje iste rezultate kao da jeste – pa čak i bolje. Tamo gde ženske ravnopravnosti „nema” (u Aziji i
Africi), nema ni „problema sa natalitetom”. Tamo gde su žene ostvarile formalno-političku
ravnopravnost, naciji navodno preti „bela kuga”.

Zastrašivanje ne jednog nego više naroda nedostatkom vode, struje, gasa itd. Ne samo u
Siriji, gde se još vodi rat, nego i u bogatoj Nemačkoj odjednom nema struje! To bi se možda i
moglo „progutati” da ne dolazi u isto vreme sa navedenim metodama depopulacije. Jednostavno,
u narodima treba stvoriti strah od budućnosti, i taj strah mora manje ili više odvratiti ljude od
planiranja porodice.

S ovim u vezi je i verovatno najperfidniji način za smanjenje populacije, tj. usporavanje

prirasta stanovništva planete. Reč je o stvaranju pretkatastrofične atmosfere. „Smak sveta” je
najavljivan za 1999-u, 2000-u, 2012-u itd. godinu. Nedavno smo od naučnika mogli čuti podatak
da se severni magnetni pol pomera brzinom od 55 km godišnje. Ovde treba znati da je magnetni
pol lociran 1831. godine i da je 1948. primećeno da se za to vreme pomerio 250 km – dakle, u
proseku tek nešto više od 2 km godišnje. Prošle godine se pomerio za 55 km i iz godine u godinu
ubrzava. Naravno da ovo nije nimalo bezazleno, jer je magnetni pol geofizička pojava, baš kao i
pomeranje kontinenata – koji se pomere za svega par santimetara godišnje. Ako pokušamo da
zamislimo Avalu ili Frušku goru kako se pomeraju brzinom od 50 km godišnje, shvatićemo da bi
te planine za svega par meseci mogle zbrisati Beograd ili Novi Sad. A kretanje magnetnog pola
sigurno nije ništa bezopasnije od takvog fantastičnog kretanja planina. To kretanje magnetnih
polova je u vezi sa već famoznom „promenom polova” i promenom klime. Nauka nam je ukazala
na pojavu precesije i na to da nakon polovine tog perioda – a polovina iznosi 12.800–12.900
godina – dolazi do promene polova, do naginjanja Zemljine ose, do toga da na severnoj hemisferi
nije više zima u januaru a leto u julu, već obratno. Po drugim naučnim otkrićima, ispod leda na
Arktiku i blizu Severnog pola se nalaze ostaci tropskih šuma i odgovarajućih životinja. I te biljke
i životinje su se zaledile naglo, tj. do promene je došlo naglo. A u naše vreme je skoro prošlo tih
12.900 godina. Znamo da je prošlo, jer i iz pisane istorije i iz pretpismenog pamćenja znamo da je
na našoj, severnoj, polulopti zima bila "oduvek" u januaru. A da će do promene polova doći naglo
znamo po tome što vidimo da ne dolazi postepeno i ravnomerno tokom čitavog tog perioda. I ta
promena će biti praćena povećanim brojem vulkanskih erupcija, zemljotresa i poplava. Mit o
„velikom potopu” je mogao nastati upravo na taj način, kao i Platonova priča o potonuću
Atlantide. Jer, ako saberemo godine koje u Platonovim delima Timaj i Kritija navodi egipatski
sveštenik (koji kaže da je od potonuća Atlantide prošlo oko 10.000 godina) i vreme koje je prošlo
od Platona (oko 2400 godina) dobijamo zbir koji je vrlo blizu „poluprecesiji”. A učestale
vulkanske erupcije i zemljotrese imamo upravo u naše vreme. Uzgred možemo primetiti da je za
takvu globalnu katastrofu najprimereniji upravo ovaj srpski izraz – smak sveta, jer ovde doslovno
dolazi do smaka/pomaka polova, Zemljine ose/osovine, a možda čak i kontinenata – možda
veliko ostrvo Atlantida i nije potonulo nego se „smaknulo” na jug, obraslo ledom i postalo
kontinent Antarktik.
Dakle, da li je buduća katastrofa i „smak sveta” samo izmišljotina, ili je, na primer, svetska
banka semena na ostrvu Špicbergen, osnovana „za ne daj bože” – osnovana zapravo zbog
pouzdanog znanja naučnika o predstojećoj katastrofi? Da li su razni autori-laici koji pišu o toj
katastrofi obični senzacionalisti ili je, na primer, tvrdnja Grejema Henkoka u knjizi Otisci
bogova, da se godina katastrofe već zna, da je to 2030. – zasnovana na naučnim saznanjima i
proračunima? I, kada bi predviđanja katastrofe bila opravdana, politički lideri bi morali znati za
njih, pa zašto bi se onda prosto utrkivali u podizanju što viših zgrada (praktično kilometarske
visine), što dužih tunela i mostova (od više desetina kilometara) i svega drugog što se
jednostavno mora srušiti prilikom skorašnjih velikih potresa i pomeranja tla? Svetska javnost sve
ovo ne razume i gotovo da ne postavlja pitanja, ali se pretkatastrofična atmosfera, atmosfera
strepnje i straha, očigledno stvara na čitavoj planeti i njena svrha može biti – nadajmo se – samo
odgovarajući, negativan uticaj na prirast populacije.

A ne bi li bilo bolje umesto svih ovih (i drugih, manje drastičnih) metoda depopulacije
doneti, na globalnom nivou ili bar u što većem broju država, zakon o jednom detetu u porodici?
Ovde treba shvatiti da je poznata tvrdnja o „prostoj reprodukciji” koja podrazumeva 2 deteta u
porodici – duboko lažna tvrdnja jer uzima u obzir samo ono najočiglednije – broj roditelja i broj
dece, a ne i dužinu trajanja generacije i dužinu ljudskog veka. Pa „prostom reprodukcijom” se
(pod uslovom da svi dožive pun ljudski vek od oko 80 godina) broj stanovnika planete za 100
godina upetostručuje! A to onda nije nikakva „prosta reprodukcija”. Dakle, pre svega treba
shvatiti procese i početi zvati stvari njihovim pravim imenima. Ako samozvani homo sapiens
sapiens – jer prosti homo sapiens je, po naučnoj klasifikaciji i periodizaciji, živeo istovremeno sa
neandertalcem, a mi smo već odavno nekakvi „duplomudri” ili „supermudri” ljudi – dakle, ako
taj hss nije sposoban čak ni da nazove stvari njihovim pravim imenima, onda nije zaslužio ni da
opstane.