Niska izlaznost na izbore je jedna od najčešćih tema u stručnoj i akademskoj javnosti.

U Srbiji je na poslednje predsedničke izbore izašlo oko 54% građana. Neke zemlje su rešenje
za ovakvu vrstu problema pronašle u obavezivanju svojih građana na izlaznost na izbore.
Da li ste znali da je u pojedinim zemljama glasanje na izborima obavezno?
Neke od zemalja koje su se odlučile da svoje građane obavežu izlaskom na izbore su
Argentina, Australija, Belgija, Bolivija, Brazil, Kongo, Kostarika, Dominikanska Republika,
Ekvador, Egipat, Grčka, Honduras, Luksenburg, Meksiko, Nauru, Paragvaj, Peru, Singapur,
Tajland i Urugvaj.
Mere koje se propisuju za one koji na izbore ipak ne izađu se razlikuju. Australija,
na primer, svoje građane, koji se ne odazovu na poziv da izvrše svoju građansku dužnost,
kažnjava novčanom kaznom u iznosu od nekoliko desetina dolara. Sa druge strane, Bolivija je
propisala mere kojima se građani kažnjavaju zamrzavanjem plate. Druge zemlje, poput Grčke,
nemaju zvanično propisane mere kojima sankcionišu one koji nisu glasali. Međutim, građani
se mogu suočiti sa nekim od administrativnih prepreka u dobijanju, na primer, vozačke
dozvole.
Kada je u pitanju Australija izlaznost u poslednjih šezdeset godina na
parlamentarnim izborima ne pada ispod 90%. U ovoj zemlji obavezno pravo glasa
je uvedeno 1924. godine. Godina u kojoj je izlaznost bila najniža jeste 2016. kada
je izlaznost bila 91,01%.
Bolivija je zemlja koja je otišla korak dalje i uvela kartice kojima se potvrđuje da je
građanin izašao na glasanje. Svrha ovih kartica jeste da se prilikom podizanja plate, u roku od
tri meseca nakon izbora, na uvid mora pružiti glasačka kartica. Ukoliko građanin nema karticu
onemogućava mu se podizanje plate u roku od tri meseca nakon izbora. Poslednji
parlamentarni izbori koji su održani u Boliviji 2014. godine, mere izlaznost od 87,45 %. Sa
druge strane na predsedničkim izborima, održanim iste godine, ovaj procenat je još veći i
iznosi 91,86%.
Peru ima slična pravila poput Bolivije, s tim da se kartice sa pečatom koje potvrđuju
izlaznost na izbore, moraju prilagati narednih sedam meseci, od momenta održavanja izbora.
Ukoliko birač ne poseduje ovu karticu onemogućava mu se ispunjavanje nekih
administrativnih usluga. Na poslednjim predsedničkim izborima, održanim 2016. godine,
izlaznost u ovoj južnoameričkoj zemlji iznosila je 80,09%. Istorijski maksimum ostvaren je
1963. godine kada je iznosila 94, 38%.
Na poslednje predsedničke izbore u Argentini, održanim 2015. godine, izašlo je preko
80% građana.
Izlaznost na poslednjim parlamentarnim izborima u Belgiji iznosila je 89, 37%.
Belgija je ujedno i zemlja koja ima najdužu tradiciju obaveznog glasanja. Naime,
obavezno pravo glasa uvedeno je još 1892. godine za muškarce, dok je za žene ova
obaveza uvedena 1949. godine. Svi građani koji navrše 18 godina u obavezi su da izađu na
glasanje, ako to ne učine suočavaju se sa umerenim kaznama.
Međutim, ukoliko birač ne izađe na izbore u četiri izborna kruga on se suočava sa gubitnom
prava glasa u trajanju od deset godina.
Uprkos obavezivanju svojih građana na glasanje, izlaznost na izbore u Grčkoj je u 2012.
godini doživela svoj istorijski minimum. Naime, na izbore je izašlo svega 62,47 % glasača, što
je u poređenju sa prethodnim godinama izuzetno niska izlaznost. Na izborima 2015. godine
izlaznost je bila nešto veća i iznosila je 63,94 %.
Kao što možemo zapaziti iz navedenih podataka Grčka je jedina zemlja sa obaveznim pravom
glasa u kojoj je izlaznost tek nešto preko 60 odsto. Ovakve procente možemo tumačiti kao to
da sankcije, koje se propisuju onima koji se ne odazovu pozivu da izvrše svoju građansku
obavezu, nisu jasno regulisane i dovoljno oštre.
Među zemljama koje su ukinule obavezno pravo glasa nalaze se Venecuela i Holandija.
Poslednji izbori na kojima su Holanđani bili obavezni da glasaju održani su 1967. godine. Na
narednim izborima izlaznost je smanjena za oko 20 odsto. Kada je u pitanju Venecuela
zabeležen je pad od 30 odsto nakon ukidanja ove obaveze.
Kao što možemo videti zemlje koje imaju jasno propisane sankcije za one koji se ne odazovu
na poziv da izvrše ovoju građansku dužnost beleže visoke procente izlaznosti na izbore. Iako
postoji veliki broj onih koji se protive ovakvim zakonskim obligacijama, postavlja se pitanje da
li je ovo zaista rešenje problema niske izlaznosti ili ono ipak leži u političkoj, i pre svega
demokratskoj, kulturi jedne zemlje.

Stari birači
Imajući na umu da je starosna granica od koje osobe stiču pravo glasa (18 godina) sasvim
proizvoljno odabrana, drugačiji način za rešavanje problema upliva starih na politiku jeste
snižavanje te granice na, recimo, 16 godina, čime bi se udeo mladih u biračkom telu povećao
Igor Živanović
Populacija starih je u stalnom porastu. Prema podacima Republičkog zavoda za
statistiku udeo starih (65 i više godina) u populaciji je oko 19 odsto, a očekivano
trajanje života je 75 godina.
Jedno od poslednjih istraživanja je pokazalo da stari u Srbiji žive gore nego ranije,
loše se hrane, narušenog su zdravlja i ne mogu sebi da priušte adekvatno lečenje,
uglavnom se informišu gledajući RTS i Pink, mahom ne čitaju novine, a kada čitaju,
to su Večernje novosti i Informer, ne koriste internet, većina ne ide u bioskop ili
pozorište.
Naši stariji sugrađani, od vremena Slobodana Miloševića, pa do danas, na izborima
poslovično glasaju za političke opcije koje karakteriše despotski način upravljanja. S
obzirom na njihov broj, stari imaju veliki udeo u biračkom telu i njihove političke
preferencije, koje su prilično iracionalne imajući u vidu njihov socijalno-ekonomski
status, umnogome utiču na formiranje javne politike. Poznato je da je društvo
kooperativni poduhvat velikih razmera koji se proteže od jedne generacije do druge. I
kao što se čini nepravednim da se dopusti sadašnjim generacijama da iskoriste sve
resurse i da buduće generacije ostave u oskudici zbog interesa sadašnje potrošnje,
slično tome čini se nepravednim da političke i vrednosne preferencije onih koji su na
izmaku životnog veka profilišu javnu politiku za generacije koje se nalaze na početku
života ili tek treba da stupe u egzistenciju. Uprkos tome što je jedno od osnovnih
načela demokratije da se glas svakog pojedinca računa kao jedan, i ne više nego kao
jedan, da bi se zadovoljilo načelo međugeneracijske pravde trebalo bi ograničiti pravo
glasa za stare.
Kako predlaže belgijski filozof Filip van Parijs, to se može učiniti na više načina, od
kojih su neki prihvatljiviji nego drugi. Najjednostavniji način za rešavanje problema
uticaja starog biračkog tela na formiranje buduće političke prakse, jeste da se starijima
od 65 godina ukine pravo glasa. Mada se može činiti da se ovde suočavamo s
problemom diskriminacije po starosnoj osnovi, takvo tumačenje nije u potpunosti
opravdano. Naime, pravo glasa pripada korpusu subjektivnih prava, pa ako osoba
nakon određene starosne dobi može da izgubi pravo da upravlja motornim vozilom,
analogno tome može da izgubi i pravo da odlučuje o budućnosti političke zajednice –
budućnosti u kojoj neće ni da učestvuje.
Da bi se izbegla optužba za diskriminaciju, a imajući na umu da je starosna granica od
koje osobe stiču pravo glasa (18 godina), sasvim proizvoljno odabrana, drugačiji
način za rešavanje problema upliva starih na politiku jeste snižavanje te granice na,
recimo, 16 godina, čime bi se udeo mladih u biračkom telu povećao. Međutim, mladi
su mnogo manje motivisani da izlaze na izbore od starih. Problem je, onda, kako
podstaći mlade da izađu na izbore i glasaju. Jedan od nepopularnih načina da se to
učini jeste da se glasanje za mlade učini obaveznim i podupre nekakvim oblikom
sankcija, dok takva obaveza ne bi postojala za stare. Manje popularan način je da se
naprave kvote (slično onome što sada postoji za žene) s obzirom na godište kandidata
koji se takmiče u izbornoj utakmici.

Problem je, naravno, to što političke i vrednosne preferencije podmladaka političkih

partija retko reflektuju preferencije njihovih potencijalnih glasača. Osim toga, moglo
bi da se omogući da svaka starosna grupa bira svoje predstavnike među kandidatima
koji se nalaze u toj starosnoj grupi ili van nje.
Nešto drugačiji način izbegavanja uticaja starih na rezultate izbora i formiranje
budućih politika jeste da se pravo glasa, od izbora do izbora, distribuira različitim
kohortama, dok bi određene kohorte bile izostavljene do nekih narednih izbora. Na
primer, pravo glasa na predstojećim izborima, uz periodične varijacije, bi imali oni
koji u izbornoj godini pune 18, 38, 58 i 98 godina. Na taj način, godište onih koji
periodično glasaju varira, čime se pravo glasa načelno ne gubi, ali se stvaraju velike
„rupe“ u biračkom telu, tako da je ovaj način ograničavanja prava glasa za stare,
manje adekvatan.
Naredni oblik ograničenja prava glasa poznat je u klasičnom liberalizmu i njega je
predložio Džon Stjuart Mil. Reč je o takozvanom pluralnom glasanju, odnosno o
principu prema kome se svi glasovi ne računaju jednako (jedan i ne više nego kao
jedan), već glasovi određenih osoba vrede više od jedan. Mil je ovaj princip predložio
kako bi ograničio uticaj manje obrazovanih glasača na ishod političkih procesa. U
ovom slučaju glasovi obrazovanih bi vredeli više nego glasovi neobrazovanih glasača.
Kada bismo ovaj model primenili na rešenje problema uticaja starog biračkog tela na
ishod izbora, dobili bismo otprilike sledeće. Glasovima iz različitih kohorti birača
pripisivali bi se različiti težinski koeficijenti, za mlađe birače viši, a za starije glasače
niži, vodeći računa o statističkim podacima o očekivanom životnom veku i životnim
izgledima s obzirom na trenutnu starost svakog glasača. Na taj način svi bi bili
uključeni u izborni proces, ali bi uticaj starog stanovništva na rezultate izbora i
formiranje politika srazmerno opao.
Empirijska je činjenica da osobe koje imaju decu vode više računa o budućnosti nego
one bez dece. Verovatno najbolji način za smanjenje uticaja starih glasača je da
građani dobiju pravo glasa činom rođenja, s tim što bi roditelji do određene zakonom
propisane granice, glasali u ime svoje dece vodeći računa o njihovoj dobrobiti. Na taj
način monogamne porodice bi imale dodatni broj glasova u zavisnosti od broja dece.
Prvi problem koji u tom slučaju treba rešiti jeste kako u kontekstu porodice
roditeljima distribuirati dodatne glasove, pogotovo za parove s neparnim brojem dece.
Drugi problem je kako distribuirati dodatne glasove za razvedene roditelje i u
zavisnosti od toga ko je nosilac prava starateljstva. Treći problem je ko bi i na koji
način glasao u ime dece bez roditeljskog staranja u ustanovama za nezbrinutu decu. I
konačno, problem je kako rešiti suprotstavljene političke preferencije roditelja unutar
porodice. Ovi problemi su ozbiljni, ali ne i nerešivi.
Mada sva navedena rešenja problema uticaja starih na kreiranje javnih politika
dodatno komplikuju izborni proces, zahtevi pravde se ne smeju žrtvovati zarad
jednostavnosti izbora.

Niska izlaznost na izbore je jedna od najčešćih tema u stručnoj i akademskoj javnosti.

U Srbiji je na poslednje predsedničke izbore izašlo oko 54% građana. Neke zemlje su rešenje
za ovakvu vrstu problema pronašle u obavezivanju svojih građana na izlaznost na izbore.
Da li ste znali da je u pojedinim zemljama glasanje na izborima obavezno?
Neke od zemalja koje su se odlučile da svoje građane obavežu izlaskom na izbore su
Argentina, Australija, Belgija, Bolivija, Brazil, Kongo, Kostarika, Dominikanska Republika,
Ekvador, Egipat, Grčka, Honduras, Luksenburg, Meksiko, Nauru, Paragvaj, Peru, Singapur,
Tajland i Urugvaj.
Mere koje se propisuju za one koji na izbore ipak ne izađu se razlikuju. Australija,
na primer, svoje građane, koji se ne odazovu na poziv da izvrše svoju građansku dužnost,
kažnjava novčanom kaznom u iznosu od nekoliko desetina dolara. Sa druge strane, Bolivija je
propisala mere kojima se građani kažnjavaju zamrzavanjem plate. Druge zemlje, poput Grčke,
nemaju zvanično propisane mere kojima sankcionišu one koji nisu glasali. Međutim, građani
se mogu suočiti sa nekim od administrativnih prepreka u dobijanju, na primer, vozačke
dozvole.
Kada je u pitanju Australija izlaznost u poslednjih šezdeset godina na
parlamentarnim izborima ne pada ispod 90%. U ovoj zemlji obavezno pravo
glasa je uvedeno 1924. godine. Godina u kojoj je izlaznost bila najniža jeste
2016. kada je izlaznost bila 91,01%.
Bolivija je zemlja koja je otišla korak dalje i uvela kartice kojima se potvrđuje da je
građanin izašao na glasanje. Svrha ovih kartica jeste da se prilikom podizanja plate, u roku od
tri meseca nakon izbora, na uvid mora pružiti glasačka kartica. Ukoliko građanin nema karticu
onemogućava mu se podizanje plate u roku od tri meseca nakon izbora. Poslednji
parlamentarni izbori koji su održani u Boliviji 2014. godine, mere izlaznost od 87,45 %. Sa
druge strane na predsedničkim izborima, održanim iste godine, ovaj procenat je još veći i
iznosi 91,86%.
Peru ima slična pravila poput Bolivije, s tim da se kartice sa pečatom koje potvrđuju
izlaznost na izbore, moraju prilagati narednih sedam meseci, od momenta održavanja izbora.
Ukoliko birač ne poseduje ovu karticu onemogućava mu se ispunjavanje nekih
administrativnih usluga. Na poslednjim predsedničkim izborima, održanim 2016. godine,
izlaznost u ovoj južnoameričkoj zemlji iznosila je 80,09%. Istorijski maksimum ostvaren je
1963. godine kada je iznosila 94, 38%.
Na poslednje predsedničke izbore u Argentini, održanim 2015. godine, izašlo je preko
80% građana.
Izlaznost na poslednjim parlamentarnim izborima u Belgiji iznosila je 89, 37%.
Belgija je ujedno i zemlja koja ima najdužu tradiciju obaveznog glasanja.
Naime, obavezno pravo glasa uvedeno je još 1892. godine za muškarce, dok je za
žene ova obaveza uvedena 1949. godine. Svi građani koji navrše 18 godina u obavezi su da
izađu na glasanje, ako to ne učine suočavaju se sa umerenim kaznama. Međutim, ukoliko
birač ne izađe na izbore u četiri izborna kruga on se suočava sa gubitnom prava glasa u
trajanju od deset godina.
Uprkos obavezivanju svojih građana na glasanje, izlaznost na izbore u Grčkoj je u 2012.
godini doživela svoj istorijski minimum. Naime, na izbore je izašlo svega 62,47 % glasača, što
je u poređenju sa prethodnim godinama izuzetno niska izlaznost. Na izborima 2015. godine
izlaznost je bila nešto veća i iznosila je 63,94 %.
Kao što možemo zapaziti iz navedenih podataka Grčka je jedina zemlja sa obaveznim pravom
glasa u kojoj je izlaznost tek nešto preko 60 odsto. Ovakve procente možemo tumačiti kao to
da sankcije, koje se propisuju onima koji se ne odazovu pozivu da izvrše svoju građansku
obavezu, nisu jasno regulisane i dovoljno oštre.
Među zemljama koje su ukinule obavezno pravo glasa nalaze se Venecuela i Holandija.
Poslednji izbori na kojima su Holanđani bili obavezni da glasaju održani su 1967. godine. Na
narednim izborima izlaznost je smanjena za oko 20 odsto. Kada je u pitanju Venecuela
zabeležen je pad od 30 odsto nakon ukidanja ove obaveze.
Kao što možemo videti zemlje koje imaju jasno propisane sankcije za one koji se ne odazovu
na poziv da izvrše ovoju građansku dužnost beleže visoke procente izlaznosti na izbore. Iako
postoji veliki broj onih koji se protive ovakvim zakonskim obligacijama, postavlja se pitanje da
li je ovo zaista rešenje problema niske izlaznosti ili ono ipak leži u političkoj, i pre svega
demokratskoj, kulturi jedne zemlje.