Professional Documents
Culture Documents
htm
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 1/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 2/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 3/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 4/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 5/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
наслеђе – “они су Мени дани између синова Израиљевих” (4. Мојс. 8, 15) , - а
у Новом Завету сав народ Божији дат је Богу. “Ви сте Христови, а Христос
Божији” (1. Кор. 3, 23). Хришћани су, као чланови Цркве, Христови, а преко
Њега су и Божији. Богу не служи нека посебна група међу њима, него то чине
сви заједно. Као лаици, чланови народа Божијег “у Христу”, они су дати Богу,
они су клирици, и као клирици сви су они – лаици.
4. Апостолска црква није познавала поделу на клирике и лаике у нашем
смислу, али није ни користила саме термине лаик и клирик. Ово је
елементарна чињеница црквеног живота првобитне епохе, али не би било
исправно из ње изводити закључак да се служење у Цркви сводило на свима
заједничко свештеничко служење. Оно је било служење Цркве. Друга
чињеница живота првобитне цркве јесте разноврсност служби. Један исти
Дух, којим су сви крштени у једно тело и којим су сви напојени, раздаје
дарове сваком понаособ “на корист” (1. Кор. 12, 7) ради делања и служења
унутар Цркве. “И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као
јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу
служења, за сазидање тела Христова” (Ефес. 4, 11-12)[14]. Разноврсност
служби проистиче из органске природе Цркве. У њој сваки члан заузима
одређени, само њему својствен положај и место. “Бог постави удове у телу,
сваки поједини од њих како хтеде” (1. Кор. 12, 18). У живом организму место и
положај његових удова налазе се у зависности од функција које ти удови
врше; тако је и у телу Христовом различитост служби повезана са местом и
положајем његових удова. Дарови Духа не дају се сами по себи, и не као
некаква награда, него ради служења у Цркви; и ти се дарови дају само онима
који су већ напојени Духом. То значи да општа напојеност Духом представља
основу служења, јер без те благодатне основе не би била могућна
разноврсност дарова Духа. Свеопшта напојеност Духом свих чланова Цркве
налази израз и у њиховом свештеничком служењу, пошто без активности не
може бити Духа. Особите службе усмерене су “на сазидање тела Христова”
(Ефес. 4, 12). У њима налазе свој израз разноврсне функције које су
неопходне за општи живот читавог тела. Због тога свеопште служење у Цркви
претпоставља различитост служби, а различитости служби не може бити без
свеопштег служења.
Разноврсност служби не ремети јединство природе чланова Цркве.
Њихово онтолошко јединство међу собом произилази из њиховог јединства “у
Христу”. По природи својој сви су чланови једнаки, јер сви поседују један исти
Дух. “Различни су дарови, али је Дух исти...” (1. Кор. 12, 4). По својој природи
нико не може постављати себе изнад других у Цркви, а утолико пре изнад
Цркве, нити може имати претензија да на посебан начин изражава Цркву. Ни
апостоли, ни пророци, ни учитељи не чине Цркву сами по себи, било сви
заједно, било сваки појединачно. И једни, и други, и трећи само су чланови
Цркве, а не целина Цркве, и отуда не могу постојати без осталих чланова, јер
у противном они не би могли вршити оне функције ради којих их је Бог
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 6/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
поставио. Разлика између оних чланова Цркве који имају особите службе и
оних који их немају није онтолошка него функционална.
Ова разлика прешла би у онтолошку када у Цркви не би постојала
свештеничка служба заједничка свим њеним члановима. Тада би се показало
да само једном делу чланова Цркве припада служење у њој, док већем делу
чланова не припада никакво служење. А то би значило да би већи део
чланова остао без дарова Духа, јер се Дух у Цркви даје ради деловања у њој.
У благодатном организму Цркве нашли би се безблагодатни чланови. »И биће
у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело; и
прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и
старци ваши сањаће снове. Па и на слуге Своје и на слушкиње Своје у те
дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће« (Дап. 2, 17-18; Јоил 2, 28-29). У
Цркви не може бити безблагодатних чланова, као што не може бити чланова
који у њој не би имали своју службу. У Цркви је у пуноћи изливена благодат
Духа – »и од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат« (Јн. 1,
16) – на све њене чланове. Разлика међу њима је у томе што они који су
призвани на особито служење добијају и особите дарове Духа за своје
служење у Цркви. Сви су обдарени једним Духом, али немају сви исте дарове
Духа. Они који имају особите службе поседују и особите дарове, које не
поседују они који не врше те службе. У светој тајни брака онима који се
венчавају дају се дарови Духа ради њиховог заједничког живота. Ове дарове
не поседују особе које нису у браку, али су и једни и други благодатни.
Различитост дарова није повезана са различитошћу пуноће благодати.
Благодат се не дели између различитих дарова. У свакоме дару присутна је
сва пуноћа благодати. Разуме се, из чињенице да је пуноћа благодати
предата свима не следи закључак да свако прима сву пуноћу благодати. То је
ствар живота сваког појединца, и свако прима ону меру благодати коју је
кадар да прихвати. Људима није дато да утврде меру благодати, коју Бог не
даје на меру, али свако од нас зна да та мера није једнака. У Светима она
достиже веома висок ступањ, а у другима само слабашно трепери, премда се
никада не гаси. И поред различитости дарова Духа благодат остаје једна
иста, а мера благодати која ће бити примљена може бити различита и
уколико се поседују истоветни дарови. Благодат није ступњевита, и отуда се
не може говорити о вишим и нижим ступњевима благодати, као што то чини
данашња школска теологија. То би значило делити оно што Сам Бог не дели
и умањивати дело Христово, кроз Кога смо сви ми примили »благодат на
благодат«. Сви дарови имају истоветну пневматичку основу. Нико у Цркви не
може по природи својој бити изнад другог, премда може вршити вишу службу
у односу на све остале, и нико не може деловати без или мимо других. Још је
мање у Цркви могуће постојање служби које не би захтевале поседовање
дарова Духа. Где је служење, онде је Дух, а где нема служења, онде нема
Духа и нема живота.
5. Тертулијан је сматрао да је »различитост између клира и народа (inter
ordinem et plebem) установила црквена власт и део сабрања клира”[15]. Ово
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 7/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 8/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 9/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 10/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
предати кроз тајне. Дарови Духа постају индивидуална својина оних који су их
задобили. Чак и у тајни свештенства налазимо идентичну индивидуализацију
дарова Духа, будући да свештенство у данашњем црквеном устројству није
увек везано за служење. Данашња теолошка мисао, а још чешће данашња
теолошка пракса допушта могућност да дар Духа, задобијен у тајни
постављења, може да се покаже као неделатан. Служење је секундарна
последица дара Духа, а примарна је измена природе онога ко је у тајни
свештенства примио дар Духа. Овде је једна од оних тачака у којој се
теолошка мисао коренито разилази са учењем првобитне Цркве. Дарови
Духа предају се ради тога да би били делатни и да би служили на корист
свима. Стога се они дају Цркви, у Цркви и за Цркву. Они имају динамичку
природу, која искључује свако статично стање. Због тога нема и не може бити
неделатног дара Духа, будући да Дух по својој природи представља принцип
активности. Одузимање лаицима њиховог свештеничког достојанства значи
исто што и одузимање дарова Духа којима их је Бог напојио у дан крштења
(1. Кор. 12, 13). Црква учи да сви у Цркви поседују пуноћу благодати на корист
свију, али не учи да је свако од нас у одређеном моменту свога живота
задобио дарове Духа да би их чувао у пасивности, као таланат закопан у
земљу. У Цркви смо примили “благодат на благодат” ради живљења,
деловања и служења. “Да имамо благодат и њоме да служимо угодно Богу са
поштовањем и страхом, јер Бог наш је огањ који спаљује” (Јевр. 12, 28-29).
Превод с руског:
др Ксенија Кончаревић
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 11/12
9/2/2020 https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm
[1] Руски превод транспонује облик “” као заповедни начин, међутим, чини нам се да је исправније транспоновати га као
индикатив: “ви се зидате у дом духовни...”, у коме сте ви свештенство свето.
[2] Критички текст: “”.
[3]У другом делу реченице било би исправније узети у обзир још једну варијанту интерпретације: “и царују на земљи” (исп.
E. G. Selwyn, “The first epistle of St. Peter, 1949, p. 159).
[4] G. Dix, “The ministry in the early Church”, у: “The apostolic ministry” (ed. K. E. Kirk), London, 1946, p. 285.
[5] Превод синтагме “” изазива извесне тешкоће. О томе в. у: E. G. Selwyn, op. cit., стр. 165 sq. Тешкоће се тичу само
термина “”, међутим, не односе се на термин “” (В. G. Kittel, Theologisches Wörterbuch zum N. T., B. III, S. 249-251, чланак
G. Schunk). Без обзира да ли ћемо синтагму „“ преводити као „царство свештеника“ или „царско свештенство“, или, најзад,
као „свештенство које припада цару“, смисао се не мења: царство и свештенство припадају „у Христу“ Цркви, а кроз Цркву
и сваком њеном члану. То се нарочито јасно види уколико се ова синтагма из Петрове посланице упореди са њеним
еквивалентима у Апокалипси. Претпоставимо ли да је Тајновидац развијао мисли из Прве посланице апостола Петра (исп.
еп. Касијан, „Христос и первое христианское поколение“, Париз, 1950, стр. 295), за њега је Петрово „“ означавало „царство
и свештенство“, које припада Цркви и остварује се на Евхаристијском сабрању.
[6] В. W. D. Davies, “Paul and rabbinic judaism”, London 1948, p. 177 sq.
[7] Учење о Месији из рода Левијевог било је познато у црквеним круговима. То учење прихватао је Иполит Римски (исп.
L. Maries, “Le Messie issu de Levi chez Hippolyte de Rome”, R. Sc. R. 39 (1951), pp. 381-396), као и Амвросије Медиолански,
Иларије Пиктавијски и др. Ово учење било је познато Иполитовом савременику Јулију Африканцу, који је у њему видео
покушај усаглашавања Матејевог и Лукиног родослова, али га он лично није прихватао. Исп. A. J. B. Higgins, “Priest and
Messiah”, Vetus Testamentum, t. 3 (1953), pp. 321-357.
[8] Исп. Јевр. 3, 6. В. Miscel, »«, у: TWNT, B. V, S. 129-130.
[9] Исп. J. Behm, »« y: TWNT, B. III, S. 181 sq.
[10] Исп. E. G. Selwyn, op. cit., p. 161 sq.
[11] Према 9. стиху, хришћани су дужни да објављују савршенство Онога Који их је дозвао из таме на чудесну светлост
Своју. Ово служење није функција њиховог царског свештенства, него њихова мисија, као народа Божијег, међу другим
народима. У Старом Завету Израиљ је био дужан да објављује славу Божију (Ис. 43, 21), а у Новом Завету та мисија прешла
је на Цркву.
[12] Множински облик “” не нарушава јединство клира Божијег, слично као што и множински облик “” не нарушава
јединство Цркве Божије. Емпиријском мноштву цркава, од којих свака пројављује сву пуноћу Цркве Божије у Христу,
одговара множински облик термина “клир”. Клир, коме предстојатељствују презвитери на Евхаристијском сабрању, јесте
клир Божији у свој његовој пуноћи, а не део клира Божијег.
[13] Исп. А. Лебедев, “Клир”, у: “Богословская энциклопедия”, Санкт-Петербург, 1910, т. 11, стр. 242.
[14] Цитирам према руском преводу; тачност превода за мене је на овом месту ирелевантна.
[15] De exhort. castiti 7.
[16] Ibid.
[17] Јустин Мученик, “Прва апологија”, погл. 67. A.-M. Roguet, “Amen, acclamation du peuple sacerdotal”. Paris, 1947.
[18] Дионисије Ареопагит, “О црквеној јерархији”, погл. II, ii, 4.
[19] Ibid., гл. VI, i, 2.
[20] Ефес. 2, 19.
[21] “Против јереси”, IV. 8.3. – Исп. Paul Dablin, »Le sacerdoce Royal des Fideles dans la tradition ancienne et moderne«.
Bruxelles-Paris, 1950, где су сакупљена патристичка сведочанства о царском свештенству.
https://web.archive.org/web/20080619090206/http://www.verujem.org/teologija/afanasijev_carsko_svestenstvo.htm 12/12