Srbi, Avari, Sarbari

Andrija Lavrek
(dopunjena verzija)

Naslov ovog članka treba shvatiti u etimološkom (poreklovno-značenjskom) smislu. U njemu se

nabrajaju svi narodi koji su „imenjaci” Srba-Slovena, što ne znači da su sa Slovenosrbima u bližem
genetskom srodstvu; to je već pitanje za genetičare, ne za lingviste.
Samo ime „Srbi” potiče iz sanskrta (koji su predstavnici srpske autohtonističke istorijske škole nazvali
„starim srpskim”) „sarbh”. Osnovno značenje ove reči je „seći”. (Može se uporediti sa alatkom „srp”, ruski
„серп”, poljski „sierp” itd. i oružjem „sabre” na franc. i engleskom; na srpskom – sablja.) Izvedena značenja
glagola „sarb” su: udarati, ubijati, napadati, braniti, osvajati, ratovati... Tome odgovaraju i značenja imenice
„sarb” odnosno „serb”: borac, ratnik napadač, osvajač... Srbi se na većini jezika i zovu „Serbi”: tako je na
svim ruskim jezicima, francuskom, engleskom, nemačkom, lužičko-srpskom, poljskom (na kome su se zvali i
„Sarbi”, sudeći po velikom broju toponima sa osnovom na „sarb”) itd. Zapravo, i sami Srbi su se do XIX
veka uglavnom zvali „Serbi” ili „Serblji”; dakle, kraći oblik „Srbi” novijeg je datuma, baš kao i kod Horvata
oblik „Hrvati”.
* * *
Sabinjani, lat. „Sabini” (Sarbini/Sarbi/Srbi), živeli pre Hrista u centralnom delu Italije, između Etrurije,
Umbrije i „Vlaške” tj. „Volscie”. Poznata je „otmica Sabinjanki” od strane Rimljana, pošto su Romul i Rem u
grad primali ljude „mračna i niska porekla” („Istorija Rima od osnivanja grada”, Tit Livije) tj. samo
muškarce, tako da je prvobitnom Rimu nedostajalo žena. Tit Livije, inače rodom iz Padove u oblasti Veneto
(dakle, ovaj poznati starorimski autor je verovatno bio slovenskog roda) zabeležio je i to da su žitelji svih
okolnih gradova i zemalja na prvobitnu Romu gledali kao na vojni logor iz koga se vrše napadi na njih.
Indirektan dokaz da su Sabini – Srbi, daje nam članak o starorimskom božanstvu Vulkanu iz Enciklopedije
Brokhauza i Efrona. Citiram: „...po mišljenju Varona, (Vulkan) je prešao Rimljanima od Sabina. I zaista,
Vulcanus nema etimologije u latinskom jeziku”. U latinskom nema, ali u slovenskom itekako ima: vulk+an.
„Vulk” je kod Srba vuk, a kod Rusa – volk, dakle, „Vulkan” je zapravo Volkan ili Vukan. Poznato je da je vuk
htonska (tj. podzemna, paklenska) životinja, što ga povezuje sa geološkom formacijom koja je dobila naziv
„vulkan”. U Brokhauzovoj enciklopediji čitamo, dalje, da je Vulkan među sinovima od smrtnih žena imao i
jednog od najdrevnijih rimskih careva - Servija Tulija. A kod Veselina Čajkanovića, jednog od najvećih
srpskih istoričara, čitamo: „...za Srbina se napr. kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu utoliko što je vuk
mitski srodnik i predak Srbinov, uopšte mitski predstavnik srpskog naroda.” Upravo tako je i prema rimskoj
mitologiji: Vulkan (Vukan, vuk) je otac Servija (Serbija) Tulija. Uostalom, čak je i „Tula” slovenski naziv:
danas se tako zove grad u Rusiji južno od Moskve, a nekad je to moglo biti „sabinsko” ili „etrusko” mesto.
Hirpini (Sirpini/Sirpi/Srpi/Srbi), još jedno staro italsko pleme. „Dugo vremena održao se kod nekih
italskih plemena običaj svetog proleća (ver sacrum). On se sastojao u tome što je u proleće grupa mladih ljudi
nekog plemena, zajedno s domaćim životinjama, kretala u potragu za mestom novog naselja. Plemena su još
zadržala ostatke totemizma, i to je našlo odraza u pričama o seobi Picena, koje je tobože u novu postojbinu
doveo djetlić (picus); bik je vodio Samnićane, vuk – Hirpine itd.” (N.A.Maškin, „Istorija starog Rima”).
Ovde, dakle, osim imena „Hirpini” koje se svodi na srpsko ime, opet imamo i totemsku životinju vuka, a
„Srbin je vuk”, kao što je zabeležio Veselin Čajkanović.
Arabi (Sarabi/Sarbi/Srbi). Interesatno je da je i „Saba” bila upravo u Arabiji. „SABA, u starom veku grad
i kraljevina u južnoj Arabiji; po legendi, kraljica od Sabe, Balkina, posetila je cara Solomona; o toj poseti
postoje u staroj književnosti razne priče.” (Mala enciklopedija Prosveta) U ruskom jeziku postoji reč „балка”
(kao i prezimena Balkin i Belkin) sa više značenja: greda, brvno, nosač; jaruga, uvala, suvo rečno korito,
dolinica; ali ime „kraljice od Sabe” moglo je glasiti i „Belkina” odnosno - „Bela”. Vrlo je zanimljivo to da se
arabijski grad Medina (od Muhamedovog preseljenja u koji 622. godine muslimani počinju eru) prvobitno
zvao Jatrib, dok sama „Medina” dosl. znači „Prorokovo” (medin=prorok). Pošto je t u govoru zamenjivo sa d,
Jatrib je Jadrib, što veoma liči na „Jadar”, pravo ime etruskog lučkog grada „Adrije”. Jadar, pak, dolazi od
ruske i staroslovenske reči „jadro” – jezgro, centar, a grad Jadar je i bio centar moreplovstva i trgovine pre
više od 2000 godina. I, što je već više od koindicendije, blizu grada Jatriba se u Muhamedovo vreme nalazio
grad – „Adrijat”, tj. opet Jadar. Ovo nesumnjivo govori o prisustvu Slovena, pa verovatno upravo i Srba u
Arabiji.
Besarabi (Sarbi/Srbi). Drugo, i upravo mlađe njihovo ime glasi „Moldavci”, od, opet, slovenske reči
„молод/mlod/mlad”.
Sirijci. Siri/Sirbi/Srbi su oni po kojima je Sirija dobila ovakvo ime, a zvanično su većina njenih žitelja
Arabi, tj. opet, po imenu, Srbi. Među Sirijcima/Arabima vidimo manji procenat belaca evropskog odn.
slovenskog tipa, a sirijsko ime Bašar/Basar odgovara srpskom prezimenu Basara; i jedno i drugo potiče od
„sarb”. Takođe, ime više moćnih sirijskih vladara u starom veku bilo je „Antioh”, što ukazuje na njihovo
slovensko poreklo, jer su Anti (Vanti/Vandi/Venedi/Veneti/Vindi) stari Sloveni. А pre Antioha, i najmoćniju
sirijsku dinastiju koja je vladala preko 200 godina (960-730. pre n.e.) činili su vladari slovenskih imena:
Rezon (Rez+grčki sufiks on; ovo ime nas podseća na tračkog vožda Reza ili Resa i vladara maloazijske
Lidije, Kreza/Kresa, jednog od najbogatijih ljudi na svetu), Tavrimon (Taur, Tur, bik iz ruskih stepa), tri
vladara po imenu Ven Adad ili Venadad, u čemu nalazimo Vende, i Resin (a možda Rasin ili Rusin). U vreme
Isusa živeo je sirijski vladar Naman ili Neman, što odgovara srpskom imenu Nemanja, a koje su Grci pisali
kao „Nemania”. Naravno, pošto je „Neman” zapravo „nečovek”, možemo pretpostaviti da ovo prvobitno i
nije bilo ime koje je neko dao svom detetu, već nadimak dat nekom vrlo okrutnom vladaru. Za ovo ime
nalazimo vezanu i sledeću koincidenciju. Srpski grb, dvoglavi orao, je drevnog sumerskog porekla (2500.
godina pre n. e.). Ovaj simbol prvi put je viđen na odeždi kneza Miroslava, Nemanjinog brata, tj. u Srbiji se
pojavljuje u doba Nemanje. Koliko znam, ni od strane srpskih istoričara-tradicionalista ni od predstavnika
Srpske autohtonističke istoriografske škole dosad nije bilo shvaćeno da su Sumeri=Suberi=Surbi=Srbi.
Mesopotamijsku Sumeriju kasnije delimično „nasleđuju” Asirija i Sirija. Dakle, sve pobrojano ipak nije puka
koincidencija, nego je u određenoj vezi.
Hiksi/Horeji/Sirijci. Po zvaničnoj hronologiji, u Egipat su oko 1780. godine pre n. e. prodrli takozvani
„Hiksi”, što je skraćeni naziv od egipatskog izraza „vladari iz stranih zemalja”. Smatra se da su Hiksi zapravo
Horeji/Hari tj. Sirijci. Njihova prestonica bio je grad Tanis, kojem je grčko ime glasilo – Avaris, a zapravo
Sarbaris. Još jedan poznati dokaz o srpskom prisustvu u Egiptu (verovatno upravo pod imenom Hiksa) je
veliko jezero Serbonis koje Herodot spominje u svojoj „Istoriji”, a koje danas više ne postoji.
Persijanci, Iranci (Persi/Serpi/Serbi/Srbi). Narod čiji jezik spada u „indoevropsku porodicu jezika”, što
znači da u njihovom jeziku možemo prepoznati i neke „slovenosrpske” reči. Između ostalih, takva je,
navodno, i reč „haurvata/horvata” – stočar. Zatim, ime reke Eufrat (na akadskom „Purat” što znači
„krivudava”) je grčki oblik od „izvornog staropersijskog” Ufratu. Reč „ufratu” možemo protumačiti kao
„uvratu”, odnosno „uvrnuta” tj. opet – krivudava. To da „Persija” može biti i „Bersija”, pokazuje nam srpska
(srbska) reč „breskva”, koja na ruskom glasi – персик, a na latinskom „persica”. Postoji mogućnost da su
drevnu Persiju/Serpiju/Serbiju nastanjivali upravo Slovenoserbi, ali se njihov procenat u ukupnom
stanovništvu smanjivao dolaskom u taj kraj – ili osvajanjem ovog kraja od strane – drugih naroda, tako da je
naposletku, uz naziv Iran, od Serba ostao skoro samo naziv Persija. (Slično se desilo sa Egipćanima kojih
danas ima samo par procenata od ukupnog broja stanovnika Egipta; svi ostali su Arabi i, u malom broju,
potomci Hiksa, Persijanaca, Grka i Rimljana koji su pre Araba osvajali Egipat – koji je sve to vreme nosio
ovaj isti naziv.) Na postojanje slovenskog elementa u nekadašnjoj Persiji ukazuju nam potencijalno slovenska
imena kod drevnih Persijanaca; prema Herodotovoj „Istoriji”: Darije, Badro/Badrej (Bodar), Artaban
(Radovan; „Artaban” je grčki oblik i sva persijska imena koja počinju sa „Arta” izobličena su od strane Grka;
slično se desilo sa imenom slovenskog kneza Radogosta, koje Teofilakt 592. godine beleži kao Άδραγαστος -
Adragastos), Smerdis (srednjovekovni ruski seljaci su nazivani „smerdi”; pošto je dotični „Smerd” zabeležen
od Herodota kao negativna ličnost, možemo pretpostaviti da je ovo njegov simbolični nadimak), Harpag
(Sarpak, Srbak), Dauris (Tauris, Tur), Gobrije, Bog, Ebar, Bat, Mitrobat, Zopir itd. Posebna priča je o imenu
„Kserks”. Herodot kaže da ovo ime na persijskom znači „radnik”. A pošto je Grcima „ks” zamenjivalo
slovenske glasove č, ć, š, đ i dž, koje nisu mogli i ne mogu da izgovore, onda možemo pretpostaviti da je ovo
ime zapravo glasilo kao mađarsko ime „Đerđ”, ili kao ukrajinsko prezime „Džerdž”. Međutim, Đerđ, Đorđe,
Georg, Džordž itd. – sve to dolazi od grčkog imena Gjorgos, a ova reč upravo znači radnik! Kako je došlo do
ove nacionalno-jezičke, a možda i prostorno-vremenske zavrzlame, moguće je objasniti na više načina (na pr.
pogrešnom hronologijom), ali to bi zahtevalo poseban članak. Ipak, ime Artakserks možemo shvatiti i kao
„Radočer”. Zatim, „Ahemenidi” su bili „vladarska persijska porodica iz plemena „Pasargadi”, a zovu se po
Ahemenu”. Pasargad je neko vreme bio i persijska prestonica. „Pasar” je „Basar” odn. „Sarb”, a „gad” je
verovatno „grad” – dakle, Basargrad, Sarbgrad. „Ahemen” je zapravo „Semen” – što je i današnje južnorusko
tj. ukrajinsko ime, identično sa rosijskim „Semjon”, srpskim „Simeon” itd., a sve to, tobože, od hebrejskog
imena Simeon. Zapravo je Semen očigledno slovensko ime koje dolazi od reči seme. 238. godine nove ere
Persijom je vladao „Sabur” ili „Sapur” – očigledno, Sarb; njegov unuk se zvao Bahram – opet očigledno,
Basram. Odatle, odnosno od imena Srba i ime grada (i to najmanje dva grada) Basra, što odgovara srpskom
prezimenu Basara. Zatim, Persijanci su imali „svešteničku kastu Mage”. „Magi”, kao i reč Moguli/Mongoli
dolazi od slovenske reči „moćan”, ruski „mogučij”; tj. onaj koji može, koji ima moć. Odlično nam je poznat
osnivač staropersijske religije Zaratustra/Zoroaster iz 10. (ili 7-og) veka pre n.e. „Зора” je na ruskom
(sigurno je bila i na staroslovenskom) jutarnja zvezda. Dakle, „Zaratustra” je jednostavno „Zvezdan” ili
„Zoran” ili čak, bukvalno, „Zora sutra”, „Zora sutrašnjice”. Takođe, Herodot nam nabraja običaje Persijanaca
koji podsećaju na slovenske: Persijanci su veliki ljubitelji vina; dugokosi su; nose šubare, što je za njihovo
podneblje nekarakteristično, i izgleda kao običaj koji su Srbi mogli doneti sa severa, itd. Sve ovo i drugo
ukazuje nam na mogućnost da su prvobitni, drevni „Persi” mogli biti Sloveni odnosno Serpi/Serbi. Tu je i
činjenica da se u današnjem Iranu govori više od 10 jezika, sa velikim brojem dijalekata. U jeziku
„mazandarani” postoji dijalekat i narod „Saravi” što nas jasno asocira na Srbe. Na Internetu se može videti
kako izgledaju savremeni iranski seljaci: neki od njih nose kape veoma nalik šajkačama i pravi su dvojnici
srpskim seljacima.

Hebreji (Sebreji/Serbeji/Serbi/Srbi). Ovakvo ime dobili su po „Heberu”, unuku Sema, jednog od tri
sina Noja koji je sa porodicom preživeo potop. Zanimljivo je da su i stari Egipćani imali ovo ime, u obliku
„Heper”. Tako se zvao Heper-ka-Ra, što je bilo prestono ime Senuserta I., zatim Men-Heper-Ra, odnosno
Tutmos III. Osim u spiskovima faraona, prvi se spominje u drevnoj „Sinuhetovoj priči”, a drugi u priči
„Lukavi vojskovođa Džhuti”. („Priče iz starog Egipta”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1997., u mom
prevodu.) Iako je tvrdnja dr Jovana Deretića da je „hebrejski jezik zapravo srpski” na izvestan način preterana
(očigledna je velika razlika većine hebrejskih i srpskih reči), ipak se mogu naći začujuće paralele između
hebrejskog i slovenskog jezika. Na primer, „Vitlejem” čije je ime u originalu Bet lehem, u prevodu znači
„dom hleba”. U reči „lehem” odmah uočavamo h i l, a „m” je postalo od „b” putem preinačenja koje srećemo
u isključivo srpskohrvatskom nazivu Venecije - „Mleci” (Vneci-Bneci-Mleci; Rječnik hrvatskoga ili srpskoga
jezika Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1880-1922). „Bet”, što nas podseća na engl.
„bed” – krevet, u nesumnjivoj je vezi sa južnoruskom tj. ukrajinskom rečju „buda/budinok” – kuća,
građevina. Odatle i ime „Budima” tj. Bude, dok ime grada sa druge strane Dunava, Pešte, koji je sa prvim
stvorio „Budapest”, glavni grad Mađarske, takođe dolazi od opšteslovenske reči „pest”. Naravno, „buda”, ili
„bet” je mesto u kojem se nalazi i „bed”. Zatim, biblijska „hebrejska” Kaina i Avelja, tj. Abela, očigledno su
simbolična slovenska imena! Abel je Bela, Beli, tj. nevini, a Kaj kao da dolazi od ruske reči raskajanij,
okajanij, što ne znači pokajnik, već grešnik, đavo, zloduh. Isto tako, jedno od najpoznatijih hebr. imena David
je, krajnje očigledno, slovensko, i može ga se uporediti sa imenima Damir i Davor (zapadnoslov. božanstvo
rata, u vezi sa imenima Varag/Varak/Avar, odnosno Abar/Sarbar). Sledeći indirektni ali ubedljivi dokaz da su
Hebreji zapravo Sebreji/Srbi vidimo u imenu njihovog boga „Sabaota”, a možemo i staviti znak jednakosti
između ovog imena i reči šabat/sabat, koja znači „subota”, ali je taj „sabat” posvećen sedmom, neradnom
danu u sedmici, tj. prvobitno je bio „nedelja”. Ali, da li je zaista to baš prvobitno značenje ove reči? Setimo
se tzv. „Deset božijih zapovesti”, koje se prvi put pojavljuju u drugoj knjizi Mojsijevoj, glava 20. Kao četvrta
božija zapovest (a kao „stih” 8), navodi se: „Seti se da svetkuješ dan subotnji”. Na hebrejskom ovo, naravno,
glasi: „Seti se da svetkuješ sabat”. Ove reči, dakle, Bog govori Mojsiju, a tumače se i tako da je Mojsije ovim
zakonom hteo da olakša život robovima u Egiptu, i uopšte ljudima, dajući im jedan neradni dan u sedmici. Ali
ako je Mojsije 1200. godina p.n.e. obećavao ljudima jedan neradni dan, a znamo da su brodski i lučki radnici
u Engleskoj krajem XIX veka radili svih sedam dana (verovatno i početkom XX, verovatno i drugde u
„hrišćanskom” svetu!), onda judeohrišćanstvo sa svojim zakonima za 3000 godina nije baš mnogo postiglo!
(Setimo se još i toga da su i Judeji i hrišćani bili veliki protivnici ropstva, a u hrišćanskoj Rusiji
ropstvo/kmetstvo je ukinuto tek 1861, u hrišćanskim SAD – tek 1870, nekoliko godina po završetku
građanskog rata!) Zato predlažem drugačije i mnogo logičnije tumačenje ove „božije zapovesti”: zapovest
„seti se sabata” zapravo glasi: „Ne zaboravi svog prvog, starog boga Sabata/Sarbata/Sarba”. Ovo tumačenje
se može potkrepiti i sledećim činjenicama. Jevreji, kao što je poznato, imaju veoma mnogo naziva za boga, tj.
sinonima za reč „bog”. Između ostalog, to su: Adašem, Adonaj, Šadaj, Šalit, Hašem, Šemeš... Jedan od naziva
koji direktno asocira na Srbe je – Sar Sarim. Sar je šef/načelnik/vođa, a sar sarim je, očigledno, „šef šefova”,
„vođa nad vođama”, odnosno, u ivritu „sar sarim” zvanično znači – bog. Nama mora biti očigledno da je i
„sar” – sarb, i „sabat” takođe – sarb. U prvom slučaju je iz naziva ispalo slovo/glas „b”, u drugom - „r”.
Odakle Jevrejima toliko naziva za Boga – lako je pretpostaviti. Zvanično, tj. po Bibliji, Jevreji se sastoje od
čak 12 plemena: Ruvimi, Simsoni, Jude, Zabuloni, Isahari, Dani, Gadi, Asiri, Neftalimi, Jefremi, Manasije i
Benjamini. Dakle, nijedno se ne zove po Heberu – Hebreji, ali se ipak dva naziva mogu povezati sa nazivom
„Srbi”, a to su „Zabulon” (Sarbul) i „Asir” (Asirija, Sirija, Sirbi). Ako se narod sastoji od najmanje 12
plemena, jasno je da je svako pleme moglo uneti i naziv svog boga (ili bogova). Takođe, kao što je dobro
poznato, glavno a „neizgovorivo” božije ime piše se sa četiri slova: JHVH. Pretpostavlja se da bi ovo ime
trebalo izgovarati „Jahve(h)” ili „Jehova(h)”. Samo se pretpostavlja; i za nejevreje, pa i za same Jevreje, ovo
je velika misterija, čim vekovima (ili milenijumima) niko nije čuo kako se „glavno” božije ime izgovara. Na
ovom mestu, u ovom članku i pasusu, ova „velika misterija” biće (i to uzgred) razrešena. Kada se Mojsije
popeo na goru Sinaj na susret sa bogom, i upitao ga kako se zove, bog mu je odgovorio: Onaj koji jeste, tj.
„božije samoimenovanje” Mojsiju glasi: „Ja sam onaj koji jeste” (Druga Mojsijeva, 3:14). Sve ove reči na
hebrejskom su sadržane u jednoj, i glase „Ehejeh”. Od Jevreja Eriha Froma, iz njegove knjige „Bićete kao
bogovi” saznajemo: „Eheyeh je prvo lice pređašnjeg nesvršenog vremena jevrejskog glagola „biti”. Moramo
imati na umu da u hebrejskom jeziku nema sadašnjeg vremena već da postoje samo dva osnovna vremenska
oblika: pređašnje svršeno i pređašnje nesvršeno vreme.” Znajući ovo, moramo zaključiti da je jedini potpuni i
pravi prevod te jedne-jedine reči, „ehejeh”, mnogo duži, i da glasi: „Ja sam sve ono što je bilo, sve ono što
sad jeste i sve ono što će biti”. „Ehejeh”, kao što se čitalac već mogao dosetiti, suviše liči na „jehovah” da bi
to bilo slučajno. Dakle, upravo to „Ehejeh” je pravo božije ime, ali i ta reč se može lako dalje analizirati i
protumačiti. „H” je, kao što sam već dokazivao, zamenjivo odnosno identično sa „s”, odatle se ovo ime može
čitati kao „esejes”. A staroruski i staroslovenski je imao (danas ukrajinski ima) dve reči za „to”: jedna je bila
upravo „to”, a druga - „se”. Dakle, „esejes” je - „Se jest”. Odnosno – ono što jeste, odnosno, upravo ono što
sam napisao u dugačkoj rečenici - „Ja sam sve što je bilo, što jeste i što će biti”, što dalje znači da je za
Mojsija bog isto što i priroda/svet/Univerzum, a pažljivim čitanjem Isusovih reči možemo videti da je i ovaj
Jevrej/Hebrej/Serbej bio istog mišljenja. Posle svega, mogao bih navesti samo još par reči iz ivrita
(hebrejskog, jevrejskog, a može se reći i serbejskog jezika) koje pokazuju vezu između Srba i Jevreja. Na
ivritu izraz „šer basar” znači – najbliži rođak. Već sam pisao o tome da je Basar/Basir/Bašir/Bahir isto što i
srpsko prezima Basara, i da dolazi od „sarb” (Uostalom, i jevrejsko ime Baruh i muslimansko Faruk mogu se
staviti u isti niz). Dakle, za Jevreje je taj šerbasar – najbliži rođak, što je i logično, kada se prihvati moje
tumačenje. Takođe, u ivritu postoji imenica „sever” – nada i glagol „sibar” – nadati se, očekivati. A pošto su
Jevreji u današnji Izrael stigli iz Mesopotamije (Mala Prosvetina enciklopedija), tj. sa severa/sivira/sebera, ta
reč je kod njih i zadobila određeno pozitivno značenje. Naravno, ovaj pasus u kome se dokazuje očigledno –
da su Hebreji zapravo, u osnovi, Serbeji, može se nastaviti sa bezbroj drugih dokaza (sam fizički izgled
jednog dela Jevreja isti je kao izgled Slovena i Srba itd. itd.) Naposletku, čak i oni koji bi bili uporni u
mišljenju da Hebreji uopšte nisu u genetskom srodstvu sa Serbima/Slovenima, morali bi prihvatiti da su neki
„srpskoslovenski” elementi prodrli u ovaj jezik i narod, baš kao i u staroegipatski, uzimajući u obzir da se
jedno od vrhovnih staroegipatskih božanstava zove očigledno po imenu Srba – Serap(is).
Samarićani, Samarjani, Samarijci (Samari/Sabari/Sarbi). Ako je tačno da je Sirmium zapravo
Sirbijum/Srbijum, onda je tačno i da su Samari – Sabari/Sarbi. Ovo nam posredno potvrđuje nekoliko
činjenica. 1) U Ukrajini se jedna reka Samara uliva u Dnjepar, u Rusiji druga Samara – u Volgu, a Plinije u I i
Ptolomej u II veku nove ere su našli Serbe upravo između Dnjepra i Volge. 2) U mapama koje se prilažu uz
Biblije grad Samarija u istoimenoj palestinskoj oblasti naziva se još i – Sebasta (očigledno, Serba, Serbasta).
3) U Jevanđeljima su Samari(jci) veoma kontroverzni. Kod Matije, 10:5, Isus savetuje apostolima da ne idu
kod neznabožaca/pagana niti kod Samarijaca. Na drugim mestima se Samarićani takođe prikazuju kao
negostoljibivi i loši. Kod Marka, 10:30-37, izložena je priča o „milosrdnom Samarićaninu” koji je
predstavljen kao veliki izuzetak. A kod Jovana, 8:48, Židovi napadaju Isusa rečima: „ne govorimo li mi pravo
da si ti Samarjanin, i da je djavo u tebi?” Ne potiče li ovakvo neprijateljstvo prema „Samarićanima” upravo
zato što su oni ratnički narod, koji se zamerio mnogima, zato što je reč o Avarima/Abarima/Sarbarima/
Srbima?
Šerpe, Šerpasi (Serpe/Serpasi/Serpi/Srbi), nepalsko pleme. „Ser Edmund Hilari, novozelandski istraživač
i Nepalac Tensing iz plemena Šerpasa popeli su se 1953. godine na najviši himalajski vrh Maung Everest.”
(Mala enciklopedija Prosveta).
Berberi (moguće Serberi/Srbi). „Naziv za starosedelačke narode bele rase u sev. Africi” (Mala enc.
Prosveta). Poznato je da su Vandali (Sloveni) „439. godine u severnoj Africi osnovali ranofeudalnu državu
pod kraljem Genzerikom, koju im je uništio vizantijski car Justinijan 534. godine” (isti izvor). Ime
„Genseric” ili potiče od latinskog izraza gens serbic, „srpski rod”, ili je u nekoj meri preinačeno, baš kao i
„Justinijan”, što krajnje očigledno dolazi od opšteslovenske (te samim tim i srpske) reči „istina”. Na osnovu
ovog možemo pretpostaviti da su i „Berberi” potomci upravo ovih „Vandala”, a ne nekakvi „beli starosedeoci
Afrike”, što je samo po sebi vrlo diskutabilna formulacija, u šta ovde nećemo zalaziti. Poznato nam je i to da
u srpskom narodu postoji prezime „Berber”. Ovo prezime se verovatno odnosi samo na profesiju, ali je
očigledna činjenica i to da se „berberi” (baš kao i „serberi”) bave upravo sečenjem, tako da i njihovo ime
odgovara osnovnom značenju reči „sarb”. Na to da su Berberi u vezi sa Vandalima ukazuje nam i činjenica da
Herodot, opisujući Severnu Afriku („Libiju”) i navodeći poimence sve narode koji tamo žive, kao što nije
spomenuo Vandale (što nije ni bilo moguće, jer je pisao svoje delo vekovima pre nego što su, upravo po
zvaničnoj istoriografiji, onamo stigli Vandali), isto tako nije spomenuo ni Berbere, tako da oni ni po Herodotu
ne mogu biti nikakvi „beli starosedeoci Afrike”.
Avari (Abari), Obri (Sorbi/Srbi). Oblici ovog imena koji se još mogu sresti su i Saviri/Sabiri,
Sarvari/Sarbari (Σαρβαροι). Možemo zaključiti da se oblik „Avari” pojavio tek u XVIII veku, jer ne samo što
u vizantijskoj enciklopediji „Svida” (naziv verovatno potiče od ruske reči сведения/svedenija – znanja,
podaci!) stoji „Abari”, nego tako piše i latinicom u ovoj enc. štampanoj 1705. u Kembridžu sa originalnim
grčkim tekstom i uporednim prevodom na latinski. Sve tobože ranije upotrebe oblika „Avari” mogu biti samo
„ispravke” prilikom štampanja novijih izdanja. Istoričari govore i o „avaroslovenima”, kao i o „gotskim
Herulima”. U oba slučaja reč je o Srbima/Hrvatima. Pošto, navodno, i u Dagestanu na Kavkazu živi 400.000
govornika avarskog jezika („Pogled u lingvistiku”, Dubravko Škiljan) koji nisu Sloveni, u prvi mah možemo
poomisliti da se pod srpskim imenom u obliku „Avari” nalaze barem dva naroda, jedan slovenskog, drugi
neslovenskog porekla. Ovde je čudno to što pouzdaniji izvor, Velika Sovjetska enciklopedija, malo starijeg
izdanja od „Pogleda u lingvistiku”, govori o samo 140.000 Avara u Dagestanu. Odakle takvo nepoklapanje?
Nesumnjivo je to da su „Avari” isto što i „Abari” – grč. Αβαροι, a poznat je bio i jedan sveštenik Apolonovog
kulta, „hiperborejac Abaris” – Αβαρις. Hiperborejac znači severnjak, i ovim imenom su Grci podrazumevali
zapravo Ruse, ali dotični severnjak je po imenu Srbin. Važan pokazatelj toga da su „Avari” zapravo bili Srbi
je sledeće. „Avarik” je bio „galski” grad u oblasti koju su, po Cezarevim „Komentarima o galskom ratu”,
naseljavali „Biturigi”, u kojima lako možemo prepoznati „Bodiroge”, srpsko pleme, kao što je i „Avarik”
zapravo „Sarbarik”. Praktično istoimeni grad nalazimo i u Egiptu. „Istoričar Stojan Bošković u delu "Istorija
sveta", između ostalog, piše i kako su Egipćani podizali ustanke protiv srpskih vladara. U Donjem Egiptu
Srbi su, prema istraživanju Boškovića, vladali oko sto pedeset godina i ta vladavina je završena u vreme kada
je u Gornjem Egiptu na presto stupio Amozis I. On je prikupio veliku vojsku i sa dobro razrađenim planom
napao prestonicu Avaris iz koje je kontrolisan ceo Donji Egipat. Borbe su vođene najviše na Nilu i okolnim
kanalima i posle dugog i krvavog vojevanja Avaris je pao, a sa njim i vlast Srba u tom delu Egipta.” (Feljton
„Traganje za korenima Srba”: „Srbi vladali Egiptom”. Ognjen Radulović) Ognjen Radulović (a verovatno ni
Stojan Bošković) nije učinio logičan korak i upitao se, zašto bi se prestonica Srba zvala Avaris, osim zato što
su Srbi bili upravo Avari, tj. Abari/Sarbari. Ovo odbijanje da se uvidi da su upravo Avari u užem smislu Srbi
očigledno dolazi iz mišljenja zvanične istorije o Avarima, koje vidimo i u članku „Male Prosvetine
Encikopedije”: AVARI. Turska nomadska plemena (…) potukli ih Turci u Turkestanu (…) pod haganom
Bajanom 568. stigli do Panonske nizije… Ovde već u prvoj rečenici nalazimo besmislenu tvrdnju da su Avari
Turci koje su potukli Turci, a zatim su pod „Bajanom” – očiglednom Bojanom – stigli na teritoriju jednog
dela današnje Srbije. (Osim što je očigledno da je Bajan=Bojan, ovome imamo potvrdu u činjenici da su Grci
srpsku/hrvatsku titulu „ban” pisali kao „bojan” – δοεάνος – a titula „ban” je mogla nastati od ličnog imena
„Bojan” baš kao i titule kralj od imena Karl (Karl Veliki) i cezar od imena/nadimka Cezar.) Dakle, ime
izobličeno od Sarbari u Avari, stav da su Avari bili Turci ili Mađari, kao i mišljenje da su bili obično divlje
nomadsko pleme – sve to učinilo je da savremeni Srbi zaborave od koga su zapravo dobili ime. A najvažniji
pokazatelj da su današnji Srbi dobili ime upravo od Avara/Sarbara je sledeći. Oko 50. g. naše ere Plinije
Stariji prvi spominje Srbe (Serbe) koji žive negde oko Dona, a stotinak godina kasnije isto to potvrđuje
Ptolemej, takođe ih nazivajući „Serbi” – Σέρβοι. Ovi donski Serbi se posle toga više nikad ne spominju, ali
zato Menandar i Teofilakt 558. godine kažu da između Dona i Dnjepra žive Abari - Αβαροι, koji će vrlo brzo
doći na Balkan i zajedno sa Slovenima-starosedeocima napadati Vizantiju. Da se o Abarima nije kasnije
uvrežilo mišljenje da su oni nekakvo tursko-tatarsko-mongolsko „najgroznije pleme” (po rečima mnogih
istoričara, a što i nije ništa čudno, jer je reč o ratničkom i osvajačkom plemenu), Srbi bi morali prvi shvatiti
da su ovi novostvoreni Avari upravo Plinijevi i Ptolemejevi Serbi, kojima su kasniji grčki pisci malo izmenili
naziv, i koji su dotle sve vreme i živeli između Dona i Dnjepra! A što se tiče kavkaskih Avara, tu svako
dokazivanje postaje suvišno kada ih se samo vidi (moguće na Internetu)! Naime, uprkos našem očekivanju da
vidimo nekakve Azijate, ili barem tamnopute ljude („mongolsko pleme”), možemo videti isključivo belce, i
svaki srpski posetilac sajta sa „Avarima” među brojnim licima muškaraca, žena, dece videće i nekog svog
dvojnika, ili dvojnika nekog svog suseda, rođaka, poznanika. To što ovi Avari nose kavkasku odeću i što su
muslimani, očigledno je beznačajno za pitanje njihovog porekla. To su isti oni Serbi koji su se sa Dona
preselili na Kavkaz pre pokrštavanja, pa su, vremenom, primili islamsku veru i jezik blizak turskom. Šta bi o
tome trebalo više reći?!
Šopi, Sopi, Sapi, grč. Sapai (Sarpi, Serbi, Srbi). Slovenska etnička grupacija koja živi uglavnom u
današnjoj Bugarskoj, ali i u Srbiji, Makedoniji, sev. Grčkoj. Po njihovom verovanju – starosedeoci Balkana.
Takođe po jednom njihovom tumačenju, naziv im dolazi od reči sop – motka. Zanimljivo je da na
južnoruskom/ukrajinskom „sapa” znači isto što i na rosijskom „sapka” ili „motiga” – motika, a motika je
motka sa sečivom (sarbom/sabljom/srpom...). Prema bugarskim istoričarima, Šopi potiču od „tračkog”
plemena „Sardi”, tako da je to nedvosmislena potvrda da su Šopi – drevni Srbi. Sami Srbi su Šope priznali za
nacionalnu manjinu tek 2011. godine, iako ova etnička grupa dokazuje da su Serdi/Serbi/Srbi prabalkanski
Sloveni, čiji je jedan deo krenuo na severozapad, u „Pomeraniju” (slovensko baltičko Pomorje), tj. u današnju
Nemačku i Litvaniju, da bi se preko Rusije, Volge i Dnjepra vekovima kasnije vratio na Balkan (naravno,
delovi ovih Srba/Sarbara/Abara/Avara su i ostajali uz put i ulazili u druge narode) i pridružio svojim drevnim
saplemenicima koji se sa Balkana nisu ni micali. Ovde bismo mogli sa gotovo 100-postotnom verovatnoćom
pretpostaviti da su najstariji nazivi našeg dela velikog arijevskog naroda sledeći: Sloveni (oni koji slove,
govore), Rasi (po vrhovnom bogu Suncu – Ra) i Srbi (po sečivu, sabri/sablji i srpu). Svi ostali nazivi Slovena
su naknadni, uglavnom po mestima – Moravci, Bužani, Bolgari, Vjatiči itd. po rekama Moravi, Bugu, Bolgi,
Vjatki, zatim Poljani (živeli u polju, stepi), Derevljani (živeli u šumama) itd. itd.
Varjazi – ruski Варяги, latinski Varagos, grčki Βαραγγοι. U ruskoj istoriografiji (koju su velikim delom
pisali Nemci), Varjazi se smatraju Šveđanima koje su Rusi sami pozvali kako bi nad njima kneževali, što je
vekovima izvor podsmeha i ironije pametnijih ruskih pisaca – nijedan narod nije sam zvao nikakve strance da
njime upravljaju! A međutim, još 1835. Jurij Venelin je u knjizi „Skandinavomanija i njene pristalice” (koja
je, za divno čudo, čak bila prevedena na srpski i objavljena) dokazao da su „Varjazi” zapravo Sloveni iz
slovenskog Pomorja – baltičke Pomeranije. Ipak, Venelin, premda je i sam spominjao Sarbare i Avare, nije
shvatio da su oni upravo Srbi – Abari/Sarbari, i da je onaj grčki i latinski „Varag” zapravo Varak, tj.
Avar/Abar/Srbin. (Preciziranja radi, grčka reč Βαραγγοι čita se kao „Varangi”, mada se, očigledno, piše
„Baraggoi”.) I tako, dakle, dolazimo do pretpostavke (ako već ne zaključka) da su i Varjazi – Srbi. Kakvih još
dokaza imamo za ovo, osim imena tog plemena? Pogledajmo imena pojedinaca, zabeležena u „Ruskom
letopisu”, koji je objavljen u mom prevodu u knjizi „Istorija starog vremena i druga dela staroruske
književnosti” (Dereta, 2009). Pre svega, Rusi spominju već sa svoje ondašnje tačke gledišta (XI vek)
polulegendarne Askolda i Dira. Pošto je „skold” švedska zdravica, ovo je ime očigledno švedsko. Ali isto
tako može biti simbolično, kao što može biti i nadimak. Isto je sa imenom Dir ili Dur. Slede varjaški kneževi,
tri brata – Rjurik (u letopisu i „Rerek”), Sineus i Truvor. Ovde bi moralo biti sve jasno – Sinjeus je
„Plavobrki”, a Truvor je – Tribor. Unutar „Letopisa” se na više mesta nabraju imena tih Varjaga, na desetine
njih, pa ću redom prepisao sa jednog mesta nekoliko: Karl, Farlof, Velumud, Rulav, Stemid, Libiar, Vojist,
Šibrid, Sfirk, Prasten, Tudor, Klek, Angivlad, Gomol, Kuci, Frasten, Sven, Aldan, Apubkar, Vuzeliv, Iskus
(itd., itd.). Pa zar barem nama, Slovenima, nije očigledno da su neka od ovih imena čisto slovenska (Vojist,
Klek, Iskus), dok su druga samo malo nepravilno zapisana (Šibrid, od „srb”, Sfirk, od „svirati”, Libiar od
Ljubar...) ili mnogo nepravilno zapisana, pošto „Apubkar” nikako ne može i nije moglo biti ime ni u jednom
narodu?! Reda radi, citiraću i jedan deo iz svog prevoda: „U leto 6452. (944) Igor, skupivši mnogo vojnika –
Varjage, Ruse, i Poljane, Slovene, i Kriviče, i Teverce, i unajmi Pečenjege, uzevši im taoce – pođe na Grke u
lađama i na konjima, želeći da se osveti.” Varjazi (Srbi) se ovde spominju odvojeno od Rusa, ali se i Poljani
(savez plemena oko Kijeva), Sloveni (oko Novgoroda i današnjeg Peterburga), Kriviči i Tiverci tako
spominju, mada se oni već tada smatraju delom ruskog naroda. Igor je jedan od „Rjurikoviča” i niz imena
ovih kneževa je sledeći: Rjurik, Oleg, Igor, Rogvolod (Rogvlad), Svjatoslav, Vladimir (u letopisu još i
Volodimer, Volodimir, Vladimer; reč je o „Vladimiru Velikom” koji je pokrstio Ruse 988. godine), Vsevolod
(Svevlad), Jaroslav itd. Vidimo da su posle spornih imena Rjurik, Oleg i Igor (po „švedskom” tumačenju
Hajlig i Ingvar) sva ostala imena čisto slovenska. Zatim, nigde se u „Ruskom letopisu” ne spominje da je za
komunikaciju „Varjaga” i Rusiča bio potreban tumač, tj. prvodilac, iako se u tekstovima koji govore o
odnosima Rusa i drugih naroda tumači spominju. Čime još dokazivati da „Varjazi” nisu bili nikakvi švedski
vikinzi, već Sloveni i Srbi? Možda činjenicom, koju svako zna, da i danas ima Srba u Srbiji kojji se prezivaju
Varaga i Varagić? Za skeptike ni to neće biti dovoljno. A šta tek ako izvedemo ovo zaključivanje do kraja i,
setivši se poznate tvrdnje da su „Srbi krivi za sve”, shvatimo da su upravo Srbi krivi i za pad Kijevske
Rusije? Moćne Kijevske države, koja je u XI veku bila jedna od najvećih u Evropi, čiji su „prinčevi” i
„princeze” ulazili u srodstvo sa vladarskim dvorovima Francuske (kijevska princeza, majka kralja Filipa je
čak vladala Francuskom dok je on bio maloletan), Engleske (i savremeni famozni princ Čarls je poreklom iz
Kijeva), Švedske, Ugarske itd. Pohlepni, vlastoljubivi, nesmirivi, ovi „Rjurikoviči” su oko 300 godina otimali
jedan drugom gradove i oblasti, tako da je i sam Kijev već oko 1200. godine, 40 godina pre osvajanja od
strane Mongola, potpuno izgubio značaj. Najvažniji ruski gradovi tada su postali Galič na zapadu, i Vladimir
na severu, dok Moskva dobija na značaju tek posle 1300. Premda je najveći ruski vladar koji je u njoj carevao
bio Ivan Grozni (neverovatni mešanac, a po jednom delu ženske linije – opet Srbin!) dok je Petar Veliki
toliko omrznuo Moskvu (moskovski vojnici – strelci ubili su deo njegove porodice i umalo njega samog, u
dečaštvu), da je podigao 1700-1710. podigao novi grad, za čijeg „prestoničenja” je carska Rosija i doživela
najveću slavu i širenje, da bi tek u XX veku, kada je Moskva ponovo postala prestonica, istorija iznova
protumačena i Moskva, preinačenjima i falsifikatima, dobila veći značaj. A da su, umesto svega toga, Rusi
sami vladali sobom, mesto što su dopustili da njima zavladaju krajnje ratoborni i nesložni „Varjazi” tj. dotle
pribaltički Srbi, možda prva Rusija ne bi ni pala, i slika Evrope, kao i njena istorija, danas bi izgledale mnogo
drugačije i bolje. Svemu ovome dodaću još i to, da se sama Švedska na švedskom, od strane Šveđana, zove
na dva načina – Svenska i Sverige. „Sverige” je u nepobitnoj vezi sa imenom drevnog ruskog boga sunca –
Svarogom, čije se ime na južnorusko/ukrajinskom izgovara „Svarig”. A i „Svenska” se može shvatiti kao
„Slovenska” (zemlja). Poznavaoci su primetili da je švedska narodna nošnja identična ukrajinskoj, i slična
uopšte uzev slovenskoj. Te tako ne samo što „Varjage” u ovom članku i pasusu vidimo kao Srbe, nego
uviđamo da su Šveđani uopšte uzev barem jednim delom – slovenskog porekla.
I, najzad, Hrvati, odnosno Horvati, Kroati, Hrobati, Hervati, pošto se sve ove varijante naziva mogu naći
u istorijskim izvornicima. Poznato nam je da je upravo u srpskom/hrvatskom jeziku „s” zamenjivo sa „h” –
prilikom glasnovne promene palatalizacije: orah (ili oras) – orasi, snaha – snasi itd. Lako je videti da srpskim
prezimenima Soro i Sorak odgovaraju hrvatska Horo i Horak. Ali ovu zamenjivost pronalazimo i u (prividno)
neslovenskim jezicima: nemačka reč „herc” (herz) odgovara južnoruskoj (ukrajinskoj) серце. Engleski „hok”
(hawk) odgovara srpskom „soko”. „S” i „h” su međusobno zamenjivi glasovi zato što su iz grupe suglasnika
„spiranti” koji se mogu izgovarati sve dok traje dah (s, h, f, z, ž, š). Itd. Slično tome međusobno zamenjivi su
„b” i „v”: boj, bojnik, Bojan, vojska, vojnik, Vojkan, Vojislav. Itd. Dakle, jasno nam je da je srb=hrv, odnosno
da je oblik „horv” nastao kao preinačenje prvobitnog oblika „sarb”. Naravno, jasno je i to da se sa ovom
konstatacijom neće složiti Hrvati, a najžešće bi je mogli napasti baš oni čiji su preci u ne tako davnoj
prošlosti pokatoličeni i „pohrvaćeni”. Slično tome, tvrdnje iz ovog članka bile bi neprihvatljive Persima-
Irancima i Hebrejima-Izraelcima, koji su poslednjih godina na ivici ratnog sukoba, tako da će i jedan i drugi
narod odbaciti svaku pomisao na to da su oni narodi-imenjaci, pa još i imenjaci sa svim drugim narodima
koje sam ovde pobrojao. Naravno, od svih pobrojanih naroda u najvećem genetskom srodstvu sa Srbima su
upravo Hrvati.
 Jezici, narodi i zemlje koje se još mogu dovesti u vezu sa rečju „sarb” su sledeći:
Huni. U „Etimološkom rečniku ruskog jezika” Maksa Fasmera stoji da se naziv Sibira može protumačiti
„hunskim etnonimom” Σάβειροι (Sabiri). Ovde kao i u drugim svojim člancima tumačim da je naziv Sibira
istovremeno u vezi i sa imenom Srba i sa rečju sivir/siver/sever. Ovde nam je važno to da su stari grčki pisci
(Menandar i Prokopije; pa zatim Nemac Fasmer) kao sastavni deo Huna zabeležili pleme/narod Srba.
Naravno, Fasmer i svi ostali danas zaboravljaju da nikakvi „Huni” nikad nisu postojali, da je „h” naknadno
dodato na grčki oblik Ουννοι (Uni), ili, ređe, Ουεννοι (Ueni, tj. Veni, tj. Sloveni). Tako da je ovde sve jasno:
u okviru Slovena postojao je i postoji etnos Srbi. Istina, nejasno je, ali i manje važno to, da li je reč o istim
onim donsko-dnjeparskim Serbima-Abarima, ili o nekoj drugoj grupi/drugom plemenu Slovena koja se zvala
praktično isto, „Sabiri”. Vezu Huna i Srba nalazimo i u imenu veoma poznate i „višeimene” istorijske
ličnosti, kojoj se otac zvao Serb, sin je bio hrvatsko-mađarski kralj Matija Korvin a reč je u Janošu/Janku
Hunjadiju odnosno Janku Sibinjaninu. Očigledno je da „Hunjadi” tačnije „Hunijad” dolazi po imenu Huna, a
„Sibinjanin” po imenu Srba, tako da je u prvoj polovini XV veka još bila poznata veza Huna i Srba.
Spartanci. U delu „O Galskom ratu” vizantijski pisac Prokopije Cezarejac spominje pleme „Spori”, što
Šafarik, Šlocer i dr. tumače kao izobličeno „Srbi” (Sorbi-Sobri-Sbori-Spori) . Ako je ovo tačno, onda tim više
„Spari/Sparti” dolazi od srpskog imena. Pogotovo što je grčko ime Sparte zapravo Lakedemon, dok je Sparta
bio „nadimak” ovog grada-države, koji se pojavio očigledno zato što su Lakedemonjani bili poznati ratnici,
što je upravo jedan od mogućih prevoda naziva „Srbi”.
Sibaridi. Stanovnici grada-države, grčke kolonije osnovane 720. g. pre n.e. u južnoj Italiji. Grad je dobio
takav naziv po vođi kolonista, Sibarisu. Nakon razaranja ovog grada i obnove, grad je dobio novo ime, ali
ono je opet bilo srpsko – Turija! (Zanimljivo da je u obnovi grada učestvovao i sam Herodot, koji se preselio
iz Male Azije onamo i živeo u Turiji do smrti.) Danas je na tom mestu gradić sa starim imenom Terranova di
Sibari, tj. „Sibarijeva nova zemlja”.
Feničani. Feničani, a tačnije Fenikijci (od Fenikija/Fenicija)su imali sledeće velike gradove na obali
Sredozemnog mora: Tir, Sidon, Kartagina, Sarepta, Sabrata. U nazivu poslednja dva „ta” je sufiks, a osnova
Sarep i Sabr, očigledno od Sarb/Serb. Kako je moguće da dva feničanska grada imaju u osnovi „srb”, ako
nemaju nikakve veze sa Slovenima i Srbima (Feničani su, tobože, bili neslovenski narod)? Inače, ruski
akademik A.Fomenko („Statistička hronologija”) tvrdi da je ovde reč o velikoj istoriografskoj i hronološkoj
grešci, i da je Fenicia zapravo Venecija. Naravno da i u feničkim verovanjima i jeziku imamo tragove
slovenstva. Na pr. „Pateki - fenička božanstva smešnog oblika kao kepeci. Njihove male slike bile su
pričvršćene na prednjem delu feničkih lađa, jer su ih oni smatrali svojim zaštitnicima”. (Iz rečnika za
Herodotovu „Istoriju”.) Mora nam biti jasno da je „patek” zapravo srpski „patuljak”. Ali mnogo važnije od
ovoga je činjenica da je feničko pismo, za koje se smatra da je bilo preteča grčkog i svih ostalih evropskih,
mlađe od vinčanskog i u očiglednoj vezi sa njim, te su tako „Feničani”, bez obzira da li su to zapravo
Venecijanci ili ne, svakako u vezi sa Slovenima, i možda su upravo bili Srbi.
„Lingua franca”, danas već iščezli jezik mediteranskih luka formiran navodno na osnovu italijanskog,
francuskog, španskog, grčkog i arapskog zvao se još i „sabir”. Sam naziv „lingua franca” ne znači da je ovom
jeziku osnova francuski niti franački jezik, već bukvalno znači „slobodan jezik”. A naziv „sabir” može
poticati od slovenske reči „zbir” jezika, ali i od imena Srba, a u vezi između Srba i „Fenikijaca”.
Jedna od najvećih država sveta, nekada Čin/Cin/Ćin, danas Čungva/Cungva/Džunguo, na engl. „Čajna”,
na ruskom „Kitaj”, na srpskom „Kina”, navodno je neko vreme nazivana i „Ser” ili „Serika”.
Serikani. U poemi „Besni Rolando” Ariosta Lodovika, u stihu 815. se spominju „Serikani ljuti”.
Prevodilac pretpostavlja da su u pitanju Mongoli (što se slaže sa tvrdnjom da je Kina nazivana i „Ser”),
međutim, Lodoviko svoje „Serikane” spominje u istom stihu i na istom geografskom prostoru kao i Sarmate.
(Sarmati su na latinskom, a na grčkom, po Herodotu, su Sauromati, u prevodu – Gušterooki; očigledno nam
je da su tamnooki Grci ovako nazivali plavooke i zelenooke Ruse.) U stihu 3015. (ali i pre i posle ovog)
Lodoviko spominje „silnog borca Gradasa, vladara Serikana”. Ovo nas navodi na misao da su Lodovikovi
„Sericani” zapravo „Serbici”, Srbi. Tim više što njegova poema upravo vrvi od – neprepoznatih od strane
književnih istoričara! – slovenskih i srpskih imena. Pre svega, sam „Rolando” u originalu je Orlando
(„Orlando furioso”), tj. Orlan, od ruske i srpske reči Orel, Orao. Tu su, zatim, Servije, Serpentin, Sobrin i
Cerbin – sva ova imena su od reči „Serb”. Pa Ventid (Venet, Vend). Pa Korev. Njegovo ime zahteva duže
objašnjenje. Naime, ono odgovara ruskom Horevu, koji je uz braću Kija i Ščeka bio osnivač staroruskog
Kijeva, navodno između 420-470. godine. U „Horevu” su drugi već prepoznali „praoca” plemena Hrvata.
Tome dodajem da u Srbiji i Bosni postoji najmanje 5 mesta po nazivu „Kijevo”, a da je iz imena „Šček”
očigledno izvedeno crnogorsko prezime „Šćekić”. Tako da ovaj polumit o tri brata osnivača Kijeva kao da
govori o Srbinu, Hrvatu i Crnogorcu. Lodoviko spominje i „kralja Trojana” kao Orlanovog savremenika.
Dalje, među ličnostima iz „Besnog Orlanda” su Moskin i Pruzije – Moskvin i Prusije. Zatim, Arab Rodomon,
vladar Alžira. Alžir je u originalu Algeria, tj. Božija Gerija, a Ger je po Herodotu reka koja se uliva u Dnjepar,
i oblast uz tu reku. Rodomon je Rodoman ili Radoman. Tu je i ime (Ruđerove sablje) Balizard, što nas
podseća na Justinijanovog (Istinijanovog) vojskovođu Belizara (Belozor). Ovo staro slovensko ime kasnije su
Srbi promenili u „Velizar”, mada je jasno da je prvobitno zaista bio Belizar. Lodoviko ima čak i ovakav stih:
„Vatran (ili Vatren) vođ i car Slovena”. Ime „Vatren” danas ne postoji, ali zato postoji srpsko ime „Ognjen” i
bugarsko „Plamen”. Posle svega smatram logičnim zaključak da je Lodoviko (čije je ime takođe rusko:
Lodoviko dolazi od imena Klod, a ovo od ruske reči клад – blago), pod Serikanima ili na pesnički način
podrazumevao balkanske Srbe, ili neki severni narod Ser(b)ike.
Severnokavkaski narod „Kabardinci” može se (ali i ne mora) izvesti od „sabar, sarb”.
Azerbejdžani. Pošto je ovde reč o narodu Azer, čija se država zove Azer-bajdžan (Azarbajdžan), to što u
ovom imenu postoji i slog zerb/serb verovatno je samo slučajnost. Međutim, sledeći podaci o Azerbejdžanu
navode nas na vrlo zanimljive zaključke. Najveći azerbejdžanski pesnik Nizami (po drugim izvorima –
persijski, ali Azerbejdžan se graniči sa Iranom, i Nizami je mogao poticati iz današnjeg Azerbejdžana) je
krajem XII veka napisao delo „Sedam slika”, odn. „Sedam lepotica”. Svaka od njih pripoveda jednu priču
svome mužu Bahramu, glavnom junaku dela. Kao što je Bašir=Bahir=Basara, tj. ova imena dolaze od reči
„sarb”, tako je i Bahram=Basram, tj. i njegovo ime ima u osnovi reč „sarb”. Iz dela saznajemo da se jedna od
planeta na njihovom jeziku zove takođe „Bahram”. Koja je to planeta? Pa naravno – Mars. Iz glasovne
promene m u b i obratno (najpoznatiji primer: Venecija-Vneci-Bneci-Mneci-Mleci) jasno nam je da je Mars
isto što i „Bars”. Zanimljivo je da čak i reč „bars” postoji. Bars je za stanovnike južnih krajeva bivših
sovjetskih srednjeazijskih republika isto ono što je bengalski odn. indijski tigar – dakle, najopasnija životinja,
najveći grabvljivac na tim prostorima. Tako vidimo (mada nikako ne na prvi pogled!) da i ime starorimskog
boga rata Marsa dolazi od reči „sarb”, koja je prvobitno bila i imenica i glavol: seći/sečivo/sekač, a ubrzo je
dobila značenje ratnik, osvajač, pa čak i postala opšti simbol opasnosti – tako su stari Grci u imenu psa koji
čuva podzemno carstvo Kerbera „videli sinonim reči opasnost” (Brokhauz-Efronova enciklopedija).
Kerber/Cerber je, kao što sam već napomenuo, takođe – Serber.
Na Hokaidu, najsevernijem japanskom ostrvu koje je za „starosedeoce”, pre dolaska predaka današnjih
Japanca, imalo beli narod „Ainu”, (živeli takođe i na Kurilskim ostrvima i Sahalinu) nalaze se tri grada čiji
nazivi očigledno potiču od reči „sarb”, i to su Saporo, Basir i Sibicu. Ovo navodi na pomisao da se i narod
„Ainu” prvobitno mogao zvati „Sarbi”.
Asirija, Asir, Asur, ime koje sadrži u sebi „sir”, verovatno je prvobitno bila „Basir”. Još jedna drevna
država čije ime u sebi sadrži „sir” je Misir, tj. Egipat.
Najzad, ogromna oblast Sibir (Сибирь, Siberia), očigledno je dobila naziv od reči „sarb”, i u vezi je sa
rečju „sever” – na ukrajinskom i staroruskom uz „пiвнiч” (ponoć/sever), još i „сiвер”. Ako je „sanskrtska”
reč „sarbh” nastala u Indiji, onda možemo pretpostaviti da su sa severa/iz Sibira u Indiju prodrli osvajači koji
su i dobili ime „Sarbi”. Međutim, oni takvo ime nisu mogli dobiti od tamnoputih starosedelaca Indije
„Dravida”, jer bi to onda i ostao samo indijski naziv za njih. Naprotiv, dobili su ga od belih, slovenskih
starosedelaca (ili ranijih naseljenika) Severne Indije. Uostalom, čak i sam naziv Indija, Ind, Indra dolazi od
reči „Vindi” - „Slovini”, a i naziv „drevnih” stanovnika Indije „Dravida” najverovatnije potiče od slovenske
reči „drevni”. Isto tako, pošto je Indra=Andra (tj. Vindra, Vandra, Vendra), onda ni grčka reč antropos, andros
(čovek) niti lično ime Andros, Andreas nije samo grčko, nego pre svega slovensko, i sastoji se od reči
„Sloven” (Vend/Venet/Slovenet) i „Ra” – slovenski i drugih naroda Bog Sunca, tj. Sunce samo.

* * *
Iz svega ovde rečenog moglo bi se zaključiti da su Sloveni i Srbi nekada živeli na mnogo većim
prostorima nego danas, te da su sa protokom vremena – na gubitku. To nije sasvim tačno. Upravo iz ovog
članka vidimo da se velik broj zemalja zove nekom varijantom imena „Srbija”, i da imena više naroda dolaze
od naziva „Srbi”. Takođe, iako je tačno da su Sloveni mnoge teritorije izgubili, mnoge su i stekli, pre svega
ogromne oblasti koje su u sastavu Ruske Federacije, daleko najveće države na svetu.
 * * *
Tek shvativši sve što sam izneo u ovom članku, kao i u članku „Srbi ili Rasi” (v. na Internetu i u mojoj
zbirci istoriografskih članaka istog naslova) možemo uvideti logičan redosled pojave reči, naziva, naroda.
Prvo je bilo: sever, Sibir, Sirbi, Sarbi. Zatim s prelazi u h pa se pojavljuje stari (v)indijski grad Harapa. Tek
posle toga se pojavljuje lično ime Hebar i ime Hebreji, Arabi i Abari, i svi drugi narodi čije je ime nastalo od
naziva ovih „osvajača” sa severa, ratnika, boraca, ubica, sekača (doslovan prevod od „sarb”).
Iz navoda Plinija i Ptolemeja jasno vidimo da Srbi nisu starosedeoci Balkana. Sloveni jesu (Iliri, Panonci,
Raci), ali ne i Serbi. Budući da su ih zapazili čak na Donu, starogrčki i starorimski pisci bi tim više zapazili
Serbe na Balkanu, pa bi ih i naveli kao žitelje ovih krajeva. U XIX i u XX veku predstavnici Srpske
autohtonističke istoriografske škole izbegavaju da spomenu ove donske Srbe, jer bi time otkrili da Srbi nisu
prastanovnici Balkana, što je inače njihova teza, a istoričari „tradicionalisti” ih takođe ne spominju, jer bi
onda morali učiniti sledeći logičan korak i dovesti u vezu donske Serbe sa donsko-dnjeparskim Abarima. Za
njih je to, kao što sam već rekao, nemoguće, jer su im zapadni istoričari već „uprogramirali” mišljenje da su
Avari nekakvo tursko-tatarsko-mongolsko-mađarsko (!) pleme. Možemo postaviti pitanje, a nisu li ti
Serbi/Abari zaista bili nekakvo tursko ili mongolsko pleme? To je takođe nemoguće, jer znamo za postojanje
Lužičkih Srba („Lužistki Serby” na njihovom jeziku, najsličnijem, naravno, poljskom), kao što znamo i za to
da među današnjim stanovnicima Srbije nema nikakvih mongolskih karakteristika. Turskih ako i ima, tome su
uzroci poznati: petovekovno ropstvo pod Turcima. A još pre toga, i tokom tog vremena, u sastav samog
turskog naroda su ušli i ulazili brojni Sloveni, što se vidi i u izgledu mnogih Turaka (istovetnom izgledu Srba
i Slovena uopšte) i u njihovom jeziku (već sam u prethodnim člancima naveo mnoge „turske” reči koje
zapravo uopšte nisu turske). Tu je i sam naziv Srba koji je u vezi sa slovenskim rečima sever/siver/sivir/Sibir.
Tako da dolazimo do dva neoboriva zaključka: 1. S(e)rbi jesu Sloveni (čak je i dalje otvoreno i opravdano
pitanje nisu li se nekad svi ili skoro svi Sloveni zvali Srbi), i 2. S(e)rbi nisu živeli na Balkanu do pojave pod
izobličenim imenom „Avari” (što u potpunosti važi i za „Hrvate”).
Pošto su Goti, prema „Prosvetinoj enciklopediji”, „do 376. živeli na severnim obalama Crnog mora”,
odnosno upravo u oblasti između Dona i Dnjepra, možemo opravdano pretpostaviti da je i ovde reč o
Serbima pod ovakvim nazivom (kao i u svojim drugim člancima, ukazujem na to da engl. reč „god” i
nemačka „got” dolaze od slovenske „gospod”). Ovi „Goti” su se, „pod najezdom Huna”, preselili zatim na
Istočni Balkan. Zabeleženo je ime jednog od njihovih vođa – Filimer, odnosno Velimir. J.Venelin u delu
„Drevni i današnji Sloveni” kaže da je reč o Serbima iz današnje severne Nemačke i Litvanije, odakle su se
zbog pustih i neplodnih krajeva preselili na Crno more.
Naravno da bih mogao izneti još indirektnih dokaza da su Srbi u užem smislu zapravo Goti/Sarbari.
Jedan od njih je stari, do danas odumrli srpski običaj „lapot” – običaj ubijanja starih očeva od strane sinova.
Da li bi sedelački, zemljoradnički narod mogao imati takav običaj? Takav narod svoje ostarele roditelje može
da prehrani; jedino skitalačko-ratnički narod će ih radije ubijati, nego da ih nosi sa sobom. I, naravno,
potpuno sam svestan da nijedan moj dokaz neće biti dovoljno dobar za većinu Srba, pre svega ne za srpske
istoričare-tradicionaliste. Neće pomoći ni da navedem reči ruskog istoričara S.M.Solovjova iz prvog toma
njegove „Istorije Rosije od najdrevnijih vremena”, o „obavezi dece kod Germana i Litvanaca da ubijaju svoje
ostarele i onemoćale roditelje”. Solovjov tvrdi da nijedan slovenski narod ovakav običaj nema niti je imao –
očigledno, nije čuo za srpski „lapot”. A samim Srbima ni ovo, ni ime gotskog vožda Velimira, ni bilo šta
drugo neće biti dovoljno da dovedu u vezu sebe i „germansko pleme Gota”. Ili: u zvaničnoj istoriji se govori
o „Belim Serbima i „Belim Horvatima”. Zar nije jasno da su morali postojati i „Crni Serbi”
(Sarbari/Abari/Avari), da bi se moglo govoriti o „belima”? Crni Avari su, verovatno, upravo oni kavkaski
koje sam ranije spomenuo. A o Belim Obrima/Avarima evo šta između ostalog kaže istoričar Solovjov,
citirajući Nestora i druge drevne ruske letopisce (prvo u originalu, pa u prevodu): „ Авары, жившие прежде
на Волге и Каспийском море, в 565 году перешли Дон и стали угнетать славян; известия об
аварских угнетения сохранились в славянских преданиях и занесены в летопись: авары (обры), по
свидетельству последней, напали на славян, примучили дулебов и зверски поступали с их
женами; когда нужно было ехать обрину, то он не велел запрягать в телегу ни коня, ни вола, но
приказывал впрягать по три, по четыре или по пяти женщин. Были обры, продолжает летописец,
телом велики и умом горды, и бог истребил их, все померли, не осталось ни одного; есть
поговорка в Руси и теперь: "погибли, как обры".” - „Avari, koji su ranije živeli na Volgi i na
Kaspijskom moru, 565. godine prešli su Don i počeli ugnjetavati Slovene; saopštenja o avarskim
ugnjetavanjima sačuvana su u slovenskim predanjima i uneta u letopis: Avari (Obri), po svedočenju tih
letopisa, napali su Slovene, mučili Dulebe i zverski postupali sa njihovim ženama; kada bi Obrin nekud
išao, nije tražio da mu upregnu u kola ni konja, ni vola, već bi naredio da upregnu po tri, četiri ili pet
žena. Obri su bili, nastavlja letopisac, telom veliki i umom gordi, i bog ih je istrebio, i svi su pomrli, nije
ostao nijedan; u ruskim zemljama i danas postoji izreka: „nestali su, kao Obri”. Zašto su Obri (Sorbi)
nestali iz ruskih zemalja, istoriji je dobro poznato – otišli su na jug, gde se i danas, ovog časa, u okolini
Novog Sada (lokalitet Rimski šančevi i drugi), iskopavaju skeleti Avara, po neposrednom svedočenju
učesnika iskopavanja visoki po 180 santimetara. Mogu li to biti Mongoli?! Ne; ovde je sve jasno:
Avari/Abari/Sarbari pravi su preci današnjih Srba i Hrvata, to jest, deo predaka, ostali preci su Panonci,
Iliri, Rasi itd. Samo što današnji Srbi i Hrvati „avarski” deo svojih predaka po svaku cenu odbijaju da
priznaju.
Nema drugog slovenskog naroda koji bi u vremenu (tokom najmanje 4000 godina) i prostoru (čitave
Evrope i Azije) stekao toliko imena. Rusi, Rosi, Rusiči, Rosijani, Belorusi, Ukrajinci (Ukrajina – prvobitno
krajnji delovi Kijevske Rusi), Rusini – svi imaju ovakvo ime od naziva „Rus”. Volgo-Rusi, Volgari, Bolgari,
kod Srba i Hrvata preinačeno u Bugari, bili su, jednostavno, Istočni Rusi. Česi su bili još i Bohemijci,
odnosno Boji. Slovenci i Slovaci, kojima ime dolazi jednostavno po imenu ove porodice naroda, možda su
pre 2000 godina bili jedan narod, pa su se preci današnjih Slovaka iselili sa tla današnje Slovenije na samom
početku naše ere, nakon krvavog Panonskog rata, odnosno ustanka Slovena(ca) i Panonaca za čije su gušenje
Rimljani angažovali više vojnika nego za rat sa Hanibalom. Ovome je potvrda i to da i Slovenci i Slovaci
zovu svoj jezik isto – slovenski. (J.Venelin, „Drevni i današnji Sloveni”). Itd. Dakle, najviše imena iza sebe
imaju današnji Srbi: Serbi, Servi, Sorbi, Sorabi, Obri, Saviri/Sabiri, Avari/Abari, Sarvari/Sarbari, Hrvati,
Horvati, Kroati, Hervati, Hrobati, Heruli, Herusci, Goti, Gotski Heruli itd. Ovako velik broj imena tj.
varijanata imena „Sarbi”, kao vlastito ime ili naziv dobijen od drugih slovenskih i neslovenskih naroda,
ukazuje na to da su Srbi bili jedno od poslednjih nesedelačkih, nezemljoradničkih slovenskih plemena, pleme
nomadsko, skitalačko, ratničko, što podrazumeva i pljačkaško, kao i vojno-najamničko (tzv. „Goti” u Miziji
za Rimljane i Serbi u Austrougarskoj monarhiji). Jednom delu ovog plemena bili su potrebni milenijumi da se
vrati u svoju „balkansku” postojbinu i izmeša sa slovenskim starosedocima koji se odavde nisu ni micali, a
bili su poznati pod imenima „Tračani” (tj. Raci/Rasi), Mezijci/Mizijci (Međani; radi se o grčkom izobličenju
ruske reči Межа/Мижа), Iliri i Panonci. („Balkan” kao prapostojbinu svih Slovena potvrđuje rusko-američki
genetičar A.Kljosov: „Odakle su se pojavili Sloveni i „Indoevropljani” Odgovor daje DNK-genealogija”.
Internet.) Drugi su, pod imenom Goti, a vođeni „Alarihom”, produžili do današnje Italije, Francuske, Španije.
Treći su, možda, uneli svoje srpsko ime u naziv današnje francuske oblasti Bretanja i Engleske-Britanije. Itd.
Nažalost, ovakvi geni, ovakvo mešovito poreklo današnjeg srpskog naroda, u koji su još ušli i delovi
neslovenskih (Turci, Šiptari itd.), ukazuje nam i na to da će upravo Srbi biti poslednji slovenski narod koji će
se (ako uopšte bude za to dovoljno vremena) naučiti, navići na miran i sređen život. A to, očigledno, neće biti
za životnog veka svih nas koji danas živimo.