ROMANTIZAM U EVROPI

Romantizam predstavlja književni i umetnički pravac potekao u Evropi krajem XVIII veka. Kao pokret,
razvio se u vreme Francuske buržoaske revolucije kao reakcija na stroga pravila klasicizma i
prosvetiteljstva, umetničkih pravaca koji su mu je prethodili.

Za razliku od klasicizma koji je u prvi plan isticao razum i intelekt, romantizam prednost daje emocijama i
mašti. Nastaje kao reakcija na neispunjena očekivanja revolucije, i za romantizam je karakteristično
povlačenje u sebe, okrenutost ka sebi, i buntovnost. Prezir prema društvu i umetnost kao cilj i sredstvo
odlike su romantizma kao pravca.

Mašta je kod romantičara postala aktivni instrument individualne afirmacije ili individualnog bunta
duha protiv pristupa znanju i činjenicama, karakterističnim za prosvetiteljstvo. Verovali su u saznajnu
moć mašte, tj. da se njom mogu dokučiti stvarne, velike istine ljudskog života koje je društveni poredak
izopačio i maskirao.

Sa romantizmom dolazi do obnove lirske pesme, do njenog modernog konstituisanja.

Poezija se služi kraćim i dinamičnijim stihom. Subjekat postaje značajna unutrašnja struktura pesme.

Po onom što su govorili i prema filozofima koje su sledili pesnici romantizma interesovali su se za mitsko i
podsvesno, težili najdubljem saznanju sveta do kojeg bi se poezijom moglo doći, onoj tački gde bi se
izjednačili duh i priroda, subjekat i svet koji ga okružuje.

Romantizam je bio pokret slobode u umetnosti. Pesnik je postao sopstveni sudija, njegova literatura je
bila lična, individualna. Poezija slobodno bira formu, nema više kanonizovane poetike, ni obavezne,
klasične retorike.

Do izražaja dolaze nova osećanja: za prirodu, religioznost i za političke, socijalne i moralne probleme.
Napušta se dugačak stih, rađen prema latinskim i grčkim uzorima. Isto tako, odbacuje se i pažljivi, učtivi,
bezlični jezik većeg dela pesništva 18. veka.

Kratka lirska pesma zaista se preporodila u doba romantizma. U prvi plan ističe se vlastito ja, u vlastitoj
melanholiji, svetskom bolu (Weltschmertz, čita se veltšmerc) i zanosima, u svom poverenju u umetnost i
njenu snagu, i u svojoj skepsi prema životu.

Romantizam je sa sobom doneo niz protivrečnih težnji i ideja, ali su sve one bile prožete duhom slobode.
U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi punom zanosa, melanholije i tragike, pesnici su lutajući
odlazili u daleke zemlje, okrećući se od društva kome su pripadali.

Predstavnici evropskog romantizma:

Džordž Gordon Bajron: Putovanje Čajlda Harolda

Aleksandar Sergejevič Puškin: poema Cigani, roman u stihu Evgenije Onjegin

Hajnrih Hajne: pesma Lorelaj

Šandor Petefi: Sloboda sveta

Srpski romantizam:

Rad Vuka Stefanovića Karadžića na reformi jezika

Branko Radičević: Kad mlidijah umreti, poema Đački rastanak

Đura Jakšić: Orao, Na liparu

Jovan Jovanović Zmaj: Đulići, Đulići uveoci

Laza Kostić: Santa Maria della Salute, Među javom i med snom