ISAK ASIMOV

BOGOVI LIČNO

Naslov originala:
Isaac Asimov
THE GODS THEMSELVES

Prevod:
Aleksandar B. Nedeljković i
Branislav Brkić

Izvor: Chita(m)
Obrada: solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

ZOROASTER,
Beograd, 1987.
 SADRŽAJ

I PROTIV GLUPOSTI ............................................................. 2

6. ........................................................................................... 3
1. .............................................................................................5
6. (nastavak) ........................................................................ 12
2. .......................................................................................... 13
3. .......................................................................................... 21
6 (nastavak) ........................................................................ 26
4. ..........................................................................................27
5. .......................................................................................... 37
6 (završetak) ....................................................................... 46
7. .......................................................................................... 51
8. ......................................................................................... 59
9. ......................................................................................... 64
10. ....................................................................................... 68
II ... BOGOVI SAMI ... ............................................................72
1.a ......................................................................................... 73
1.b.........................................................................................79
1.c ........................................................................................ 87
2.a ....................................................................................... 93
2.b ..................................................................................... 100
2.c....................................................................................... 114
3.a ......................................................................................120
3.b ...................................................................................... 132
3.c....................................................................................... 141
4.a ...................................................................................... 146
4.b ...................................................................................... 150
4.c....................................................................................... 153
 5.a ...................................................................................... 154
5.b ...................................................................................... 158
5.c ....................................................................................... 166
6.a ...................................................................................... 168
6.b ...................................................................................... 171
7.abc ................................................................................... 175
III ... BORE SE UZALUD? ................................................... 176
1. ......................................................................................... 177
2. ........................................................................................ 181
3. ........................................................................................ 186
4. ........................................................................................ 197
5. ........................................................................................ 213
6. ........................................................................................ 217
7. ....................................................................................... 226
8. ....................................................................................... 233
9. ....................................................................................... 236
10. ..................................................................................... 238
11. ...................................................................................... 253
12. ...................................................................................... 259
13. ....................................................................................... 275
14. ...................................................................................... 276
15. ...................................................................................... 285
16....................................................................................... 287
17. ...................................................................................... 296
18. ..................................................................................... 300
19....................................................................................... 309
1
 I

PROTIV GLUPOSTI ...

2
 6.

„Ne vredi!“ reče Lamont oštro. „Ništa nisam postigao.“

Izraz njegovog lica bio je nekako sumoran; to se dobro
slagalo sa njegovim duboko usađenim očima i sa njegovom
dugom, pomalo asimetričnom vilicom. I kad su bila najbolja
vremena, na njegovom licu je bio sumoran izraz, a sad nisu
bila najbolja vremena. Njegov drugi formalni razgovor sa
Halamom bio je gori fijasko nego prvi.
„Ne drami“, reče Majron Bronovski smireno. „Nisi ni
očekivao da nešto postigneš. Sam si mi tako rekao.“ Bacao
je zrna kikirikija u vazduh i hvatao ih, kad su padala nazad,
svojim ustima debelih usana. Nikad nije promašivao. Nije
bio baš visok; nije bio baš mršav.
„Što ipak ne znači da je bilo prijatno, Ali u pravu si, nije
važno. Postoje druge stvari koje mogu i hoću da sprovedem,
a sem toga, zavisim od tebe. Kad bi ti samo mogao da
otkriješ..
„Nemoj to završiti, Pit. Sve sam to već čuo. Treba samo
da odgonetnem funkcionisanje jedne neljudske
inteligencije, ništa više.“
„Jedne inteligencije b o l j e nego što je ljudska. Ta
stvorenja iz parauniverzuma se t r u d e da budu shvaćena.“
„Može biti“, uzdahnu Bronovski, „ali oni to pokušavaju
da sprovedu kroz moju inteligenciju, za koju ponekad
mislim da je bolja od ljudske — ali ne mnogo bolja. Ponekad,
noću, u mraku, ležim budan i pitam se mogu li različite
inteligencije da komuniciraju, mogu ti one to uopšte izvesti;

3
a ako sam imao posebno rđav dan, pitam se da li fraza
‘različite inteligencije’ ima ikakvo značenje.“
„Ima“, reče Lamont ogorčeno. Jasno se moglo videti da
se njegove šake, zabijene u džepove njegovog
laboratorijskog radnog mantila, stežu u pesnice. „A to
značenje je: Halam i ja. Taj tupak-slavljenik Dr Frederik
Halam i ja. Mi smo različite inteligencije, jer kad mu
govorim, ne razume. Njegovo idiotsko lice postane crvenije,
oči izbuljenije, a uši mu se zapuše. Kazao bih i da mu um
stane, ali nemam dokaza da se taj um ikad nalazi u nekom
drugom stanju, kojemu bi zaustavljanje bilo suprotnost.“
Bronovski promrmlja: „Koji je to način da se govori o
Ocu elektron-pumpe..
„O tome je reč. On je navodno Otac elektron-pumpe.
Ako je ikad bilo kopiladi, onda je ta pumpa jedno od njih.
Halamov istinski doprinos bio je minimalan. To znam.“
„Znam i ja. Često si mi pričao“, reče Bronovski i baci
sledeće zrno kikirikija u vazduh. Nije promašio.

4
 1.

Stvar se dogodila trideset godina ranije. Frederik Halam je bio

radio-hemičar. Slova na njegovoj doktorskoj disertaciji još se nisu
bila ni osušila. Nije bilo ni najmanjeg znaka da će Halam uzdrmati
svet.
Svet je počeo da se drma zato što je na Halamovom stolu stajala
prašnjava reagens-boca sa etiketom „tungsten metal“. Boca nije bila
njegova. On nju nikad nije upotrebio. Ostala je tu kao nasledstvo iz
nekih mutnih vremena kad je neko od bivših korisnika te radne
prostorije zaželeo, iz nekoć davno zaboravljenog razloga, da ima
tungsten. To čak više i nije bio stvarno tungsten. Sastojao se od
grudvica pokrivenih debelim slojem oksida; siv, prašnjav, nikom
više nije mogao biti koristan.
A onda je jednog dana Halam ušao u laboratoriju (ako treba da
budemo precizni, bilo je to 3. oktobra 2070. godine), počeo da radi,
nešto pre deset sati prepodne stao i zurio u tu bocu kao hipnotisan.
Podigao ju je. Bila je prašnjava kao i uvek, a etiketa na njoj bila je
podjednako izbledela, ali on je ipak vrlo prodornim glasom rekao:
„Ubio ga bog; ko je k o g v r a g a dirao ovo?“
Tako je bar izvestio Denison, koji je te reči čuo i prepričao ih
Lamontu, generaciju kasnije. Službena priča o tom otkriću
izostavlja te fraze; čitaocu službene verzije ostaje slika oštrookog
hemičara koji je primetio promenu i istog časa izvukao
dubokomudre zaključke.
Što se nije desilo. Halamu je taj tungsten bio sasvim
nepotreban; nije mu mogao biti ni od kakve koristi. Ako je neko
neovlašćeno koristio taj tungsten, to Halamu zaista nije ni na koji
način moglo biti važno. Međutim, on nije podnosio da mu ma ko

5
pretura po radnom stolu (mnogi to ne podnose) i podozrevao je da
ljudi živo žele upravo to da čine, iz čiste zlobe prema njemu.
Nije se tada našao niko ko bi priznao da ma šta zna o toj stvari.
Bendžamin Alan Denison, koji je čuo navedene reči, imao je radnu
prostoriju sa suprotne strane hodnika, tačno naspram Halamove
sobe; vrata obeju prostorija bejahu otvorena. Digao je pogled i
suočio se sa Halamovim optužujućim zurenjem.
On Halama nije naročito voleo (voleo ga naročito nije niko), a
sem tog je, protekle noći je loše spavao. I tako se dogodilo, a on se
toga kasnije prisetio, da je u tom času Denison jedva čekao priliku
da se na nekome iskali, a Halam se pojavio kao perfektan kandidat.
Kad mu je Halam podneo bocu pod nos, Denison se izmakao ne
krijući gađenje. „Što bih se ja kog vraga interesovao za tvoj
tungsten?“ reče on „I zašto bi iko? Ako samo pogledaš tu flašetinu,
videćeš da je dvadeset godina niko otvorio nije; a da nisi spustio
šape na nju, video bi i to da je niko nije ni dotakao.“
Halama je polako oblilo crvenilo besa. Napetim glasom rekao
je:
„Slušaj, Denisone, neko je promenio sadržinu. Ovo nije onaj
tungsten.“
Denison je dopustio sebi jedno malo, ali vrlo razgovetno
prezrivo šmrktanje. „Na koji način bi ti to mogao da znaš?“
Od takvih stvari, od sićušnih dodijavanja i besciljnih uboda,
sačinjena je istorija.
Ta primedba bila je, u svakom slučaju, zlosrećna. Denisonov
akademski uspeh, mada podjednako svež kao Halamov, bio je
daleko impresivniji, Denison je u toj ustanovi zauzeo poziciju
Briljantnog Mladog Čoveka. Halam je to znao, ali, što je još gore, to
je znao i Denison, i nije krio da zna. Denisonovo „Na koji način bi ti
to mogao da znaš?“ sa jasnim i nepogrešivo čujnim naglaskom na
ti, bilo je dovoljna i više nego dovoljna motivacija za ono što je
usledilo. Da nije bilo toga, Halam nikad ne bi postao najveći i
najcenjeniji naučnik u istoriji; baš tim rečima opisao ga je Denison
kasnije, u razgovoru sa Lamontom.

6
 Službeno, Halam je tog sudbonosnog jutra ušao, primetio je da
su prašnjave sive grudvice nestale — nije se zadržala čak ni prašina
na unutrašnjoj površini — i da se na njihovom mestu pojavio čisti
gvozdeno-sivi metal. Prirodno, ispitao je stvar...
Ali, ostavimo službenu verziju po strani. Denison je bio uzrok.
Da se Denison ograničio na jednostavno negiranje, ili na sleganje
ramenima, Halam bi po svoj prilici pitao i druge, onda bi se, pre ili
kasnije, zamorio od tog neobjašnjenog događaja, ostavio bi bocu
postrani, i time bi prepustio da budućnost bude određena
tragedijom koja bi se dogodila i koja bi bila (zavisno od toga koliko
bi se sa konačnim otkrićem zakasnilo) možda malih razmera, a
možda drastična. U svakom slučaju, ne bi Halam bio taj koji jaše
tornado i odlazi u visine.
Ovako, sasečen tom rečenicom „Na koji način bi ti to mogao da
znaš?“ Halam je samo mogao da odvrati, ludo besan: „P o k a z a ć u
ti da znam.“
I posle toga, ništa ga nije moglo sprečiti da ne zadre u krajnosti.
Analiza metala u staroj boci postala je njegov prvi prioritet, a njegov
glavni cilj bio je da zbriše tu nadmenost sa Denisonovog uskonosog
lica i taj večni trag podsmeha sa Denisonovih bledih usana.
Denison nikad nije zaboravio taj momenat, jer njegova rečenica
je odvela Halama do Nobelove nagrade a njega samog bacila u
zaborav.
Nikako nije Denison mogao znati (a i da je znao, u tom času ne
bi mario) da u Halamu postoji preovlađujuća, silna tvrdoglavost,
prestravljena potreba jednog mediokrita da brani svoj ponos, i da
će to u datom trenutku biti presudnije nego što bi sva Denisonova
urođena briljantnost mogla hiti.
Halam je stupio u akciju odmah i direktno. Odneo je svoj metal
u odeljenje za masenu spektrografiju. Za jednog radijacionog
hemičara, bio je to prirodan potez. Poznavao je tehničare tamo, sa
njima je radio, a bio je energičan. Bio je, zapravo, toliko energičan
da je taj posao stavljen ispred projekata mnogo značajnijih i
zamašnijih.

7
 Maseni spektrografista je posle izvesnog vremena rekao:
„Dakle, ovo nije tungsten.“
Halamovo široko, neveselo lice zbrčkalo se u grubi osmeh. „U
redu. To ćemo kazati Pametnjakoviću Denisonu. Želim izveštaj i...“
„Ali, čekajte malo, Dr. Halam. Rekao sam vam da to nije
tungsten, ali to ne znači da znam šta je.“
„Šta hoćete da kažete s tim da ne znate šta je?“
„To, da su rezultati smešni.“ Tehničar je malo razmislio.
„Zapravo, nemogući su. Odnos masa-naelektrisanje je skroz
pogrešan.“
„Skroz pogrešan na koji način?“
„Previsok. Tako nešto, jednostavno, ne može postojati.“
„E, pa onda“, reče Halam, stupajući svojom sledećom
primedbom, bez obzira koji ga je motiv pokretao, na stazu koja će
ga odvesti do Nobelove nagrade, i to, moglo bi se čak kazati, možda
i zaslužene, „utvrdite frekvenciju njegovog karakterističnog X-
zračenja i izračunajte naelektrisanje. Nemojte samo sedeti i pričati
o tome da je nešto nemoguće.“
Nekoliko dana kasnije jedan zabrinuti tehničar ušao je u
Halamovu radnu prostoriju.
Halam je ignorisao zabrinutost na tehničarevom licu — nikad
Halamu osetljivost nije bila svojstvena — i počeo: „Jeste li
utvrdili...“ Onda je on sam bacio zabrinuti pogled na Denisona, koji
je sedeo za stolom u svojoj laboratoriji; zatvorio je vrata. „Jeste li
utvrdili naelektrisanje nukleusa?“
„Jesam, ali pogrešno je.“
„Pa dobro, Trejsi. Uradite ponovo.“
„Radio sam dvanaestak i više puta. Pogrešno je.“
„Ako ste merenjem dobili rezultat, onda tu nema šta da se priča.
Ne možemo ratovati protiv činjenica.“
Trejsi je protrljao svoje uvo i rekao: „Moram da ratujem, gos’n
doktore. Ako rezultate merenja shvatim ozbiljno, onda je to što ste
mi dali — plutonijum 186.“
„Plutonijum 186? P l u t o n i j u m - 1 8 6 ? “
8
 „Naelektrisanje je +94. Masa je 186.“
„Ali to je nemoguće. Ne postoji takav izotop. Ne može postojati.“
„Pa to vam i govorim. Ali to su rezultati.“
„Ali u takvoj situaciji nukleus ostaje u manjku od preko pedeset
neutrona. Ne možete imati plutonijum 186. Ne biste mogli zgurati
devedeset i četiri protona u jedno jezgro i uz njih samo devedeset
dva neutrona i očekivati da se to drži na okupu makar i bilioniti deo
bilionitog dela sekunde.“
„Pa to vam i govorim, gos’n doktore“, reče Trejsi strpljivo.
Onda je Halam zastao da razmisli. Njemu je nestao tungsten;
jedan od tungstenovih izotopa, tungsten 186, je stabilan. Tungsten
186 ima u svom nukleusu 74 protona i 112 neutrona. Da li je moguće
da je nešto pretvorilo dvadeset neutrona u dvadeset protona? To
nikako nije bilo moguće.
„Ima li ikakvih znakova radioaktivnosti?“ upita Halam
pokušavajući da napipa neki izlaz iz lavirinta.
„Pomislio sam na to“, reče tehničar. „Ovo je stabilno. Apsolutno
stabilno.“
„Onda to ne može biti plutonijum 186.“
„To vam i govorim, doktore.“
Halam beznadno reče: „Pa dobro, dajte mi to.“
Kad je opet ostao sam, seo je i zurio u tu bocu zapanjeno. Od
svih izotopa plutonijuma, najstabilniji je bio plutonijum 240, kod
koga je bilo potrebno 146 neutrona da bi se 94 protona držalo na
okupu sa bar kakvom-takvom delimičnom stabilnošću.
Šta sad može da učini? Stvar mu se izmakla iz ruku; zažalio je
što je počeo. Najzad, njegov pravi posao je čekao i prosto molio da
se uradi, a ova stvar — ova misterija — sa Halamom nije imala
nikakve veze. Trejsi je napravio neku glupu grešku, ili je maseni
spektrometar raštimovan, ili...
Ma, šta mari? Zaboravi sve to skupa!
Sem što zaboraviti nije mogao. Pre ili kasnije, neizbežno,
Denison će vratiti i pitati o tungstenu, uz onaj svoj iritirajući osmeh.

9
I šta bi tad Halam mogao da kaže? Da li bi mogao da kaže: „Kao što
sam ti rekao, to nije tungsten“
Sumnje nema: Denison će tad zapitati: „Je I’, a šta je?“ Ne može
se ni zamisliti ništa što bi nateralo Halama da se izloži onoj vrsti
podsmeha Koja bi usledila ako bi pokušao da tvrdi da je to
plutonijum 186. Morao je, dakle, da utvrdi šta je u boci, i morao je
to da uradi lično. Bilo je evidentno u druge nije mogao da se pouzda.
I tako je nekih četrnaest dana kasnije ušao u Trejsijevu
laboratoriju nošen prvoklasnom razbešnjenošću.
„Ej, zar mi ne rekoste da ovo ovde nije radioaktivno?“
„Šta?“ reče Trejsi automatski. Onda se setio.
„Ovo što ste nazvali plutonijumom 186“, reče Halam.
„A. Pa, bilo je stabilno.“
„Stabilno otprilike koliko i vaše mentalno stanje. Ako vi ovo
zovete neradioaktivnim, mesto vam je u vodoinstalaterskoj radnji.“
Trejsi se namrštio. „U redu, gos’n doktore. Dodajte mi to, pa da
probamo.“ Uskoro je rekao: „Ne kapiram! Jeste radioaktivno. Ne
mnogo, ali jeste. Ne vidim kako sam to mogao da propustim.“
„I u kojoj meri sad ja mogu da se pouzdam u ono tupljenje o
plutonijumu 186?“
Ova tema je sad Halama čvrsto držala za grlo. Misterija je
postala tako zapanjujuća da je poprimala dimenzije lične uvrede. Ko
god da je zamenio boce, ili zamenio sadržaj boce, sigurno je načinio
još jednu promenu ili je izmislio novi metal samo da bi od Halama
napravio budalu. U svakom slučaju, Halam je bio spreman, samo
da bi ovu misteriju razrešio, da razmontira čitav svet ako to bude
potrebno (i ako to bude mogao).
Raspolagao je svojom tvrdoglavošću i intenzitetom koji nije bio
za potcenjivanje. Otišao je pravo kod G. C. Kantroviča, koji je tad
bio u završnoj godini svoje itekako ugledne karijere. Nije bilo lako
pridobiti Kantroviča da vam pomogne, ali kad ga jednom
pridobijete, on je naglo počinjao da se pali.
Svega dva dana kasnije Kantrovič je uleteo u Halamovu
laboratoriju kao tornado, plamteći od uzbuđenja. „Držali ste ovo
golim rukama?“
10
 „Ne mnogo“, reče Halam.
„Onda i nemojte. Ako imate još toga, nemojte. Emituje
pozitrone.“
„Da?“
„Energetski najsnažnije pozitrone koje sam ikada video... A što
se tiče vaših cifara o radioaktivnosti, one su preniske.“
„Preniske?“
„Baš tako. Zabrinjava me sledeće: svakim sledećim merenjem
dobijam rezultate za trun veće od dotadašnjih.“

11
6. (nastavak)

U prostranom džepu svog mantila Bronosvki je

pronašao jednu jabuku. Zagrizao je u nju. „Dobro, išao si da
vidiš Halama i on te je izbacio napolje, što si i očekivao. Šta
sad?“
„Nisam još odlučio tačno šta ću dalje činiti. Ali šta god
da učinim, biće to nešto od čega će on pasti na tu svoju
debelu zadnjicu. Video sam ja njega i ranije, znaš; bilo je to
jednom prilikom pre više godina, kad sam došao ovde. Tad
sam mislio da je on veliki čovek. Veliki čovek ... on je najveći
podlac u istoriji nauke. Falsifikovao je istoriju Pumpe,
razumeš, napisao je novu verziju ovde. ..“ Lamont se kucnuo
prstom po slepoočnici. „Veruje u svoju sopstvenu fantaziju i
bori se za nju bolesnom besomučnošću. To je pigmej sa
jednim jedinim talentom, naime talentom da uveri ljude da
je džin.“
Lamont je digao pogled ka širokom, smirenom licu
Bronovskog, na kom se, po načinu kako se zgužvalo, videlo
da ga ovo zabavlja, i usiljeno se nasmejao. „Ma, dobro, od
ovog nema nikakve koristi, a uostalom celu stvar sam ti već
ranije ispričao.“
„Mnogo puta“, složio se Bronovski.
„Ali muči me pomisao da čitav svet...“

12
 2.

Piteru Lamontu bilo je samo dve godine kad je Halam po prvi

put podigao svoju bocu sa izmenjenim tungstenom. A u dvadeset
prvoj godini svog života, Piter Lamont se zaposlio u Pumpnoj
stanici „Jedan“. Istovremeno je na univerzitetu postavljen na jedno
radno mesto na Fakultetu za fiziku. Slova na njegovoj doktorskoj
disertaciji još se nisu bila osušila.
Za tog mladog čoveka, bilo je to izvrsno postignuće. Pumpna
stanica „Jedan“ nije bila onako blistava kao kasnije stanice, ali je
zato bila pradeda svih stanica, celog lanca koji je sad opasivao
planetu Zemlju, što je postignuto iako je tehnologija Pumpe bila tek
dve decenije stara. Nijedan krupan tehnološki proboj nije ovladao
svetom tako rapidno i tako totalno, a zašto i ne bi? Uvođenje Pumpi
donelo je besplatnu energiju u neograničenim količinama i bez
ikakvih problema. Ono je odigralo ulogu Deda Mraza i Aladinove
lampe za čitav svet.
Lamont se zaposlio u stanici „Jedan“ sa namerom da se bavi
problemima čiste teorije, krajnje apstraktnim; međutim,
zainteresovala ga je zapanjujuća priča o razvoju elektron-pumpe.
Tu istoriju nikad nije u celosti napisao niko ko bi istinski razumeo
teorijske principe Pumpe (u onoj meri u kojoj su se oni uopšte mogli
razumeti) a ko bi ujedno bio u stanju da kompleksne stvari prevede
na jezik pristupačan običnoj publici. Naravno, sam Halam je
napisao izvestan broj članaka za javna glasila, ali ti članci nisu
predstavljali povezanu i obrazloženu istoriju — a baš je takvu
Lamont želeo da napiše.
Za početak, upotrebio je Halamove članke, zatim druga
objavljena prisećanja — stvari koje bi se mogle nazvati službenim
dokumentima — stižući konačno do Halamove planetotresne
13
primedbe koju ponekad nazivaju Velikim Zapažanjem (to uvek pišu
velikim slovima).
Kasnije, kad se oslobodio svojih iluzija, Lamont je, naravno,
počeo da kopa dublje, i tad se u njegovom umu pojavilo pitanje da
li je Halamova slavna primedba doista bila Halamova. Primedba je
bila izgovorena na seminaru koji je označio pravi početak elektron-
pumpe. Pokazalo se da je izuzetno teško saznati detalje tog
seminara, a potpuno nemoguće dobiti magnetofonske snimke onog
što je tamo rečeno.
Posle nekog vremena Lamont je počeo da podozreva da
nejasnoća otisaka stopala ostavljenih u pescima vremena hodom
tog seminara nije sasvim slučajna. Ingeniozno sastavljajući
nekoliko podataka Lamont je naslutio da je Džon F. X. Mak Farland
rekao nešto veoma slično presudnoj Halamovoj opasci — pre
Halama.
Lamont je otišao na razgovor sa Mak Farlandom, koji se u
zvaničnoj istoriji ni jednom jedinom rečju nije pominjao i koji se
sad bavio istraživanjem gornjih slojeva atmosfere, sa posebnim
naglaskom na Sunčevom vetru. Nije to bio posao prve klase, ali ipak
je donosio lepe rezultate, a imao je itekakve veze sa efektima
Pumpe. Mak Farland je očito izbegao da ga, kao Denisona, poklopi
tama zaborava.
Sa Lamontom je razgovarao ljubazno i ispoljio je spremnost da
priča o svakoj temi sem o događajima na onom seminaru. Tih
događaja se jednostavno nije sećao.
Lamont je insistirao, citirajući dokaze koje je već prikupio.
Mak Farland je izvukao lulu. Napunio ju je. Temeljito je
osmotrio njen sadržaj. Čudno napetim glasom, rekao je: „Ne želim
da se setim, jer nije važno; zaista nije. Pretpostavimo da ja sad
ustvrdim da sam tad nešto rekao. Niko mi ne bi poverovao. Ispao
bih idiot i megaloman.“
„A Halam bi se postarao da vas penzionišu?“
„To ne kažem, ali kažem da od toga nikakva dobra ne bih video.
Uostalom, zašto je to važno?“
„Pitanje istorijske istine!“ reče Lamont.
14
 „Ma, vraga. Istorijska je istina da Halam nikako nije popuštao.
Gonio je sve oko sebe da istražuju — i one koji su to hteli, i one koji
nisu. Da nije bilo njega, taj tungsten bi pre ili kasnije eksplodirao,
pri čemu bi nastradalo ko-zna-koliko ljudi. Moglo je da se desi da
nikad ne stigne sledeći uzorak i da nikad ne steknemo Pumpu.
Halam je za to zaslužan, čak i ako nije zaslužan, pa sad ako to nije
logično, ja tu ništa ne mogu, jer istorija nije logična.“
Lamont time nije bio zadovoljan, ali je time morao da se
zadovolji, zato što Mak Farland prosto-naprosto nije hteo ništa više
da kaže.
Istorijska istina!
Jedan delić istorijske istine, delić koji se ukazao tako jasno da
se u njega nije moglo sumnjati bio je u sledećem: radioaktivnost je
izvukla „Halamov tungsten“ (tokom istorije učvrstio se običaj da se
ta supstanca tako naziva) do slave. Nije bilo bitno da li je to tungsten
ili nije tungsten; da li je neko uticao na njega ili ne; čak nije bilo
bitno ni pitanje da li to jeste ili nije nemoguć izotop. Sve je to ostalo
u senci zaprepašćenja pred činjenicom da se pojavilo nešto što
ispoljava radioaktivnost, i to sve veću, u uslovima koji isključuju ma
kakvo radioaktivno raspadanje, u ma kom broju koraka do tada
poznato.
Došao je čas kad je Kantrovič promrmljao: „Bolje je da mi to
malo razmestimo. Ako ostane u velikim grudvama, pretvoriće se u
paru, ili će eksplodirati, ili oba, pa će kontaminirati pola grada.“
Zato su tu supstancu samleli u prah i čuvali na više odvojenih
mesta; prvo su je mešali sa običnim tungstenom, a onda, kad je i taj
obični tungsten postao radioaktivan, sa grafitom, koji je omogućio
niži radijacijski poprečni presek.
Ni dva meseca od dana kad je Halam primetio promenu u
sadržini boce, Kantrovič je, u tekstu upućenom uredniku časopisa
N u k l e a r n a r e v i j a , potpisujući uz sebe i Halama kao koautora,
objavio postojanje plutonijuma 186. Time je potvrđena ispravnost
Trejsijevog prvobitnog zaključka, ali Trejsijevo ime nije pomenuto,
ni tada ni kasnije. Objavljivanjem tog članka Halamov tungsten je
počeo da dobija epske razmere, a Denison je počeo da primećuje
promene koje su se završile tako šta je on postao niko i ništa.
15
 Bilo je dovoljno što uopšte postoji plutonijum 186. Ali to što je
on u početku bio stabilan, a zatim počeo da ispoljava sve jaču
radioaktivnost, bilo je istinski rđavo.
Organizovan je seminar sa zadatkom da učini nešto sa tim
problemom. Predsedavao je Kantrovič, što je interesantan istorijski
podatak, zato što je to bio poslednji slučaj u istoriji elektron-pumpe
da značajnom sastanku o njoj predsedava iko drugi sem Halama
lično. Kantrovič je, uistinu, umro pet meseci kasnije, čime je
uklonjena poslednja ličnost koja je imala prestiž dovoljan da drži
Halama u senci.
Taj skup je bio jalov kao retko koji, sve do časa kad je Halam
saopštio svoje Veliko Zapažanje; međutim, u verziji koju je Lamont
sklopio na osnovu svojih rekonstrukcija, istinska prekretnica
dogodila se za vreme pauze za ručak. Tokom te pauze, Mak Farland,
kome se u službenim dokumentima ne pripisuje nikakva primedba,
mada je spomenut kao učesnik, rekao je: „Znate, ovde nam treba
malčice fantazije. Šta ako...“
To je govorio Dideriku van Klemensu, a van Klemens je o tome
ostavio sažetu napomenu u svojim beleškama pisanim jednom
posebnom, Klemensovom ličnom, vrstom stenografije. Van
Klemens je umro mnogo godina pre nego što je Lamont uspeo da
otkrije tu napomenu; iako je napomena ubedila Lamonta, ona bez
dodatnih dokaza ne bi bila dovoljan osnov za ubedljivu priču; to je
i sam Lamont morao priznati. Štaviše, nije bilo načina da se dokaže
da je Halam čuo te Mak Farlandove reči. Lamont bi bio spreman da
se kladi u čitavo bogatstvo da je Halam bio u radijusu čujnosti, ali
ni ta Lamontova spremnost još uvek ne bi bila dovoljan dokaz.
Čak i kad bi Lamont mogao da dokaže da je Halam čuo Mak
Farlanda, to bi možda ugrozilo Halamov grdno nabujali ponos ali
ne bi moglo stvarno da uzdrma njegov položaj. Neki bi tvrdili da je
ta primedba Mak Farlandu bila samo fantazija. Halam ju je
prihvatio kao nešto više od fantazije. Halam je bio voljan da stane
pred taj skup i da to službeno kaže, rizi-kujući da bude ismejan. Mak
Farland svakako ni u snu ne bi pristao da uđe u zapisnik sa „malčice
fantazije“.

16
 Lamont bi na to mogao odgovoriti da je Mak Farland bio poznati
nuklearni fizičar čija bi reputacija time bila ugrožena, dok je Halam
bio mladi radio-hemičar koji je, kao lice dovedeno spolja, mogao o
nuklearnoj fizici da tresne šta god mu volja i da se onda izvuče bez
posledica.
U svakom slučaju, evo šta je Halam, prema zvaničnim
transkriptima, rekao:
„Gospodo, nikud ovako nećemo stići. Zato ću dati jednu
sugestiju, ne zato što je ona naročito uverljiva, nego zato što
predstavlja manju glupost nego bilo šta drugo što sam ovde čuo...
Suočeni smo sa jednom supstancom, plutonijumom 186, koja
uopšte ne može postojati, a ponajmanje kao makar i za tren
stabilna, ako prirodni zakoni univerzuma išta vrede. Iz toga, onda,
sledi, pošto ta supstanca nesumnjivo egzistira i pošto je u početku
bila stabilna, da je ranije egzistirala, makar samo dok se nije
oformila, na nekom mestu, u nekom vremenu ili pod nekim
okolnostima gde su prirodni zakoni univerzuma bili drukčiji. Grubo
rečeno, supstanca koju proučavamo uopšte nije potekla iz ovog
univerzuma, nego iz nekog drugog — iz nekog alternativnog
univerzuma — iz paralelnog univerzuma. Nazovite ga kako hoćete.“
„Dospevši ovde — neću se pretvarati da znam kako — ta je
supstanca bila stabilna; sugerišem da je to bilo zato što je sa sobom
nosila zakone svoje vasione. Činjenica da je plutonijum 186 onda
postao radioaktivan, zatim još radioaktivniji, mogla bi da znači da
je počeo, polako, da upija u sebe zakone našeg univerzuma, ako
shvatate šta hoću da kažem.“
„Ističem sledeće: u isto vreme kad se pojavio plutonijum 186,
jedan uzorak tungstena, načinjen od nekoliko stabilnih izotopa
među kojima je bio i tungsten 186, iščezao je. Možda je skliznuo u
paralelni univerzum. Najzad, logično je pretpostaviti da će se lakše
izvesti razmena mase nego jednosmerni prenos mase. U
paralelnom univerzumu, tungsten 186. može biti isto tako krupna
anomalija kao što je plutonijum 186 ovde. Tamo tungsten može
početi kao stabilna supstanca i polako postati radioaktivan i sve
radioaktivniji. On tamo može služiti kao izvor energije baš kao što
bi plutonijum 186 mogao služiti ovde.“
17
 Slušaoci su to verovatno slušali sa znatnim zaprepašćenjem, jer
nije zabeleženo da su pokušali da prekinu Halama, bar ne do kraja
gornje rečenice; izgleda da je tad Halam zastao da uhvati dah i
možda da se začudi sopstvenoj neustrašivosti.
Neko je iz publike (smatra se da je to bio Antoan Žerom Lapen,
mada zabeleške to ne kažu jasno) zapitao da li profesor Halam
sugeriše da je neko inteligentno biće iz para-univerzuma namerno
izvelo tu razmenu da bi sebi obezbedilo izvor energije. Tako je u
jezik ušla reč „para-univerzum“, skovana očito kao skraćenica od
„paralelni univerzum“. Prva ikad zabeležena upotreba te reči bila je
u tom pitanju.
Usledilo je ćutanje, a onda je Halam, odvažniji nego ikad, rekao
— i tu je čvorište Velikog Zapažanja — sledeće: „Da, tako mislim, i
smatram da se taj izvor energije ne može praktično iskoristiti ako
univerzum i para-univerzum ne budu sarađivali, ako ne bude svako
radio na svojoj polovini pumpe, gurajući energiju od njih nama i od
nas njima, koristeći pritom različitost prirodnih zakona dva
univerzuma.“
Halam je u tom trenutku već usvojio i prisvojio termin „para-
univerzum“. Štaviše, već je postao i prvi koji je u vezi sa ovom
temom upotrebio reč „pumpa“. Sada se ta reč redovno, ako je u
ovom značenju upotrebljenu, piše velikim slovom.
U zvaničnim izveštajima postoji tendencija da se prikaže kako
je Halamova ideja odmah zapalila svačiji duh; to, međutim, nije bilo
tako. Oni, koji su uopšte pristajali da razgovaraju o njoj,
ograničavali su se na mišljenje da je to zabavna spekulacija; nisu
hteli da se zaleću dalje od toga. Naročito je važno bilo to što
Kantrovič nije rekao ni jednu reč. To je bilo presudno za Halamovu
karijeru.
Halam nikako nije mogao sam da prosledi sve teorijske i
praktične implikacije svoje sopstvene sugestije. Za to je bila
potrebna ekipa; sastavili su jednu ekipu. Ali nijedan njen član, sve
dok nije bilo prekasno, nije pristajao da se otvoreno veže za tu
hipotezu. A kad je uspeh postao sasvim očigledan, pokazalo se da je
javnost već navikla da o toj hipotezi razmišlja kao o Halamovoj i
isključivo Halamovoj. Čitav svet je smatrao da je Halam, i to Halam
18
sam, prvi otkrio tu supstancu, zatim začeo i rodio Veliko Zapažanje;
Halam je, po tome, bio otac elektron-pumpe.
I tako, u mnogim laboratorijama izložiše, izazovno, parčiće
tungsten-metala. U svakoj desetoj dogodio se transfer; tako su
dobijene nove količine plutonijuma 186. Drugi elementi su nuđeni
kao mamac, ali uzalud... Ali, gde god da se plutonijum 186 pojavio,
ko god da ga je doneo u centralnu istraživačku organizaciju koja se
ovim problemom bavila, za javnost je to uvek bila samo dodatna
količina „Halamovog tungstena“.
I opet, Halam je bio taj koji je javnosti najuspešnije prezentirao
neke aspekte svoje teorije. Na njegovo sopstveno iznenađenje (to je
rekao kasnije) pokazalo se da je vešt pisac i da uživa u
popularizovanju nauke. Sem toga, uspeh ima svoju inerciju; publika
nije htela da prima informacije o tom projektu od drugih nego baš
od Halama.
U članku napisanom za „Severnoamerički nedeljni televizijski
Tajmsov magazin“, članku koji je od tada postao slavan, Halam je
napisao: „Ne možemo reći na koliko se raznih načina zakoni para-
univerzuma razlikuju od naših sopstvenih, ali možemo sa priličnom
pouzdanošću da nagađamo da je jaka nuklearna interakcija, koja je
u našem univerzumu najjača poznata sila, u para-univerzumu još
jača; možda stotinu puta jača. To znači da se protoni lakše mogu
držati na okupu uprkos njihovom međusobnom elektrostatičkom
odbijanju. Nukleus, to jest atomsko jezgro, biće stabilan i sa manjim
brojem neutrona.
Plutonijum 186, stabilan u njihovom univerzumu, sadrži daleko
prevelik broj protona, odnosno daleko premalen broj neutrona, da
bi mogao biti stabilan u našoj vasioni koja ima manje efektnu jaku
nuklearnu interakciju. Kad se nađe u našem univerzumu,
plutonijum 186 počinje da zrači pozitrone, oslobađajući pritom
energiju. Emitovanjem svakog pojedinog pozitrona, u jezgru se po
jedan proton pretvara u neutron. Konačno, u svakom nukleusu po
dvadeset protona bude konvertovano u neutrone, čime je
plutonijum 186 postao tungsten 186, koji je po zakonima našeg
univerzuma stabilan. U tom procesu, iz svakog jezgra eliminisano
je po dvadeset pozitrona. Ti pozitroni susreću se sa dvadeset
19
elektrona; spajaju se s njima i međusobno pritom anihiliraju,
oslobađajući opet energiju, tako da zbog svakog jezgra plutonijuma
186 koje ovamo stigne, naš univerzum ostaje siromašniji za
dvadeset elektrona.
A dotle, u para-univerzumu se pokazuje da je naš tungsten 186
tamo nestabilan iz suprotnog razloga. Po zakonima para-
univerzuma, on ima suviše neutrona, to jest nedovoljan broj
protona. Zato nukleusi tungstena 186 počinju da emituju elektrone,
pritom postojano oslobađajući energiju Sa svakim emitovanim
elektronom po jedan neutron pretvara se u proton sve dok, na kraju,
ne nastane opet plutonijum 186. Zbog svakog jezgra tungstena 186
poslatog tamo, para-univerzum postaje bogatiji za dvadeset
elektrona.
Taj plutonijum-tungsten može beskonačno da kruži između
univerzuma i para-univerzuma, dajući energiju prvo jednome, pa
drugome. Neto efekat sastoji se u tome što je iz našeg u njihov
univerzum transferisano po dvadeset elektrona sa svakim
nukleusom koji načini jedno takvo kruženje. Obe strane mogu
izvlačiti energiju iz ovog sistema koji je, zapravo, jedna među-
univerzumska elektron-pumpa.“
Pretvaranje ove ideje u stvarnost i pravljenje elektron-pumpi
sposobnih da stvarno služe kao izvori energije odvijalo se
zapanjujućom brzinom. Svaka sledeća faza uspeha elektron-pumpe
povećavala je Halamov prestiž.

20
 3.

Lamont nije imao razloga da sumnja u utemeljenost tog

prestiža. Kad je prvi put zamolio da mu se omogući da se Halamom
opširno porazgovara u vezi sa istorijom koju je hteo da napiše, u
njegovom stavu prema Halamu bilo je izvesnih elemenata
„obožavanja heroja“ (kasnije mu je uspomena na takav stav bila
neprijatna, pa se potrudio — ne bez izvesnog uspeha — da tu
uspomenu izbriše iz svoje svesti).
Činilo se da je Halamov stav povoljan, pristupačan. Za trideset
godina, Halam se u očima javnosti popeo tako visoko da se čovek
mogao čuditi zašto mu nos ne počinje da krvari. U fizičkom pogledu,
starenje je Halamu donelo impresivnost, ali ne i lepotu. Masivnost
njegovog tela davala mu je izgled nekakve dostojanstvene težine;
crte lica bile su mu, možda, grube, ali on je bio u stanju da im
pridoda neku vrstu intelektualne smirenosti.
I sad je crveneo brzo, a njegova sklonost da se uvredi, ako mu se
učini da ga neko ne poštuje dovoljno, bila je legendarna.
Pre nego što je Lamont ušao, Halam je na brzinu pogledao
pripremljene informacije. Rekao je: „Vi ste Dr Piter Lamont.
Postigli ste, koliko čujem, lepe uspehe u para-teoriji. Sećam se vašeg
rada. O para-fuziji, zar ne?“
„Da, gospodine.“
„Pa, osvežite moje pamćenje. Ispričajte mi o tome. Neformalno,
naravno, kao da pričate laiku. Najzad“, reče, i tu se malo zaheheta,
„na neki način, ja i jesam laik. Ja sam samo radio hemičar, znate; a
nisam ni neki veliki teoretičar, ako izuzmemo pokoji koncept, s
vremena na vreme.“

21
 Lamont je ovo tada prihvatio kao ozbiljnu izjavu; i zaista, možda
je i bila ozbiljna, a ne izjava sa pozicije umišljene veličine koja se
„spušta“ do običnog čoveka; međutim, kasnije je Lamont tvrdio da
je baš ovo drugo po sredi i da je izjavu tako zapamtio. Kasnije je
Lamont utvrdio, ili je bar govorio da je utvrdio, da je ta izjava bila
tipični primer kako Halam uspeva da ovlada suštinom tuđih
dostignuća. Posle je mogao živo da raspravlja o takvom tuđem
dostignuću a da ne spomene baš detaljno, ili da ne spomene uopšte,
o čijem dostignuću je reč.
Ali mladi Lamont bio je, u ono vreme, polaskan, pa je odmah
počeo da priča, i to sa onim tečnim oduševljenjem koje čoveka
ponese kad priča o sopstvenim otkrićima, „Ne mogu da kažem da
sam postigao mnogo, Dr Halam. Dedukovanje zakona prirode u
para-univerzumu — para-zakona — je osetljiv posao, varljiv.
Raspolažemo sa tako skromnim polaznim znanjem. Za oslonac sam
uzeo to malo što znamo; nisam činio nikakve krupne nove
pretpostavke za koje nemamo dokaza. Ako je jača jaka nuklearna
interakcija, čini se da je očigledno da će se fuzija malih nukleusa
odigravati lakše.“
„Para-fuzija“, reče Halam.
„Da, gospodine. Trik je samo u tome kako utvrditi mogućne
detalje. Matematička metodologija kojom sam se morao služiti bila
je prilično delikatna, ali kad su izvesne transformacije bile jednom
izvedene, teškoće su počele nekako same da se smanjuju. Pokazuje
se, na primer, da litijum hidrid može biti uveden u katastrofičnu
fuziju pri temperaturama za četiri reda veličine manjim nego ovde.
Ovde, da bismo izazvali eksploziju litijum hidrida, moramo ostvariti
temperaturu atomske fisione bombe, a tamo bi se isto moglo
postići, ako smem tako da se izrazim, i sa nekoliko štapova
dinamita. Nije isključeno da bi se litijum hidrid u para-univerzumu
mogao potpaliti i šibicom, ali to ipak nije verovatno. Nudili smo im
litijum hidrid, znate, pošto bi dobijanje energije iz fuzije moglo za
njih biti prirodna stvar, ali nisu hteli ni da ga taknu.“
„Da, to mi je poznato.“

22
 „Očigledno je da bi to bilo suviše rizično za njih; kao kad bismo
mi koristili tone i tone nitroglicerina za pokretanje naših raketa.
Tako, samo još opasnije.“
„Vrlo dobro. Takođe pišete istoriju Pumpe?“
„Neformalnu, gospodine, Kad rukopis bude gotov, biću tako
slobodan da vas zamolim da ga pročitate, tako da mogu da se
okoristim vašim bliskim poznavanjem događaja. Zapravo, voleo bih
da jedan deo tog znanja iskoristim odmah sad, ako imate malo
vremena.“
„Malčice vremena mogu da nađem. Šta želite da znate?“ Halam
se smešio. Bio je to njegov poslednji osmeh ikada načinjen u
Lamontovom prisustvu.
„Efektna i praktična Pumpa, profesore Halam, razvijena je
neobično brzo“, poče Lamont. „Kad je jednom krenuo, Projekat
Pumpa...“
„Među-univerzumska elektron-pumpa — tako je nazvan
projekat“, ispravio ga je Halam, i dalje se smešeći.
„Da, naravno“, reče Lamont i pročisti grlo. „Samo sam
1

upotrebio popularni naziv. Kad je jednom projekat krenuo,

građevinski i inženjerski detalji razvijeni su rapidno, uz vrlo malo
suvišnog petljanja.“
„To je tačno“, reče Halam. U njegovom glasu osetilo se malo
samozadovoljstva. „Neki ljudi su mi govorili da je to moja zasluga,
zato što sam imaginativno i energično vodio taj projekat; međutim,
ne bih želeo da to u svojoj knjizi preterano naglasite. Činjenica je da
smo u tom projektu koristili ogroman fond talenata; ne bih želeo da
se briljantnost pojedinaca u ma kojoj meri zaseni prenaglašavanjem
moje uloge.“
Lamont, kome je ovo malčice zasmetalo, odmahnu glavom.
Činilo mu se da je ta primedba beskorisna. Rekao je: „Uopšte ne
mislim na to. Mislim na ona inteligentna bića na drugom kraju, na
one, popularnim rečni-kom kazano, para-ljude. Oni su ovo započeli.
Mi smo za njih saznali tek kad 16 je prvi put izvršena zamena
tungstena plutonijumom; ali oni su za nas saznali prvi, jer jedino
tako su transfer mogli obaviti. Radili su na bazi čiste teorije. Njima
23
nije, kao nama, dat nagoveštaj spolja. Postoji i onaj gvozdeni list
koji su nam poslali.
Halamov osmeh je nestao, zauvek. Namrštio se i rekao
pojačanim glasom: „Ti simboli nikad nisu protumačeni. Ništa u
njima ..
„Geometrijske figure su shvaćene, gospodine. Gledao sam ih, i
sasvim je jasno da su davale uputstva za geometriju Pumpe, Meni
se čini da...“
Halamova stolica poče da ide unazad, uz ljutito grebanje po
podu. Halam reče: „A, to nećemo, mladi čoveče, ništa takvo nećemo.
Mi smo obavili posao, a ne oni.“
„Da — ali nije li istina da su oni..
„Da su oni š t a ?“
Lamont je sad postao svestan kakvu je buru emocija izazvao, ali
razlog nije mogao da shvati. Nesigurno je nastavio: „Da su oni
inteligentniji od nas — da su oni obavili onaj pravi posao. Zar se u
to može sumnjati, gospodine?“
Halam se, crven u licu, teško podigao na noge. „Još kako se
može sumnjati“, počeo je da se dernja, „Ne dozvoljavam nikakav
misticizam ovde. Toga ima i suviše. Slušajte vi, mladi čoveče“,
galamio je nadirući ka još ustoličenom i totalno zaprepašćenom
Lamontu i tresući debelim prstom ka njemu, „ako će vaša i storija
davati utisak da smo mi marionete u rukama para-ljudi, ova
ustanova neće tu istoriju objaviti; ili je, ako se ja pitam, neće objaviti
niko, nigde. Neću dati da se omalovažava čovečanstvo i inteligencija
čovečanstva, i neću dati da se para-ljudi prikazuju kao nekakvi
bogovi.“
Lamont je jedino mogao da ode, zbunjen i silno uznemiren
činjenicom da je stvorio neugodna osećanja tamo gde je želeo da
stvori samo dobru volju.
Onda je uvideo da njegovi izvori istorijskih podataka iznenada
počinju da presušuju, Oni koji su pre nedelju dana pričali koliko
hoćeš, sad su izjavljivali da se ne sećaju ničega i da nemaju vremena
za dalje razgovore.

24
 Lamontu je to u prvi mah samo smetalo, onda je u njemu počeo
da se nakuplja spori gnev. Iz novog ugla je osmotrio ono što je dotad
skupio. Počeo je da navaljuje i insistira tamo gde je ranije prosto
pitao. Kad bi se na fakultetskim skupovima susreo sa Halamom,
ovaj se mrštio i gledao kroz njega; zato je Lamont počeo, sa svoje
strane, da krivi lice u prezriv izraz.
Čisti rezultat bio je taj da je Lamont otkrio da njegova primarna
karijera počinje da zamire a sekundarna da jača: sve manje je radio
kao para-teoretičar a sve više se okretao ulozi istoričara nauke.

25
6. (nastavak)

„Ta prokleta budala“, promrmlja Lamont, utonuo u

uspomene. „Trebalo je da budeš tamo, Majk, pa da vidiš
kako počinje da paniči pri prvom nagoveštaju da je ona
druga strana pokretačka snaga. Razmišljam sada o tim
danima i pitam se — kako jer bilo moguće sresti ga, makar i
na kratko, i ne uvideti da će on tako reagovati Budi zahvalan
što nikad nisi morao da radiš s njim.“
„Zahvalan sam“, reče Bronovski ravnodušno, „mada ima
trenutaka kad ni ti nisi anđeo.“
„Ne buni se. Ti u tvojoj struci nemaš problema.“
„Ali ni interesovanja. Ko mari za moj posao, sem mene
samog i još petoro ljudi na celom svetu? Možda šestoro —
ako se sećaš.“
Lamont se sećao. „E, pa sad“, reče.

26
 4.

Smirena spoljašnjost Bronovskoga nije mogla da zavara nikoga

ko bi tog čoveka jednom upoznao, makar i površno. Bronovski je bio
čovek izoštrenog uma, a kad bi dokopao neki problem, cepao ga je i
kidao sve dok ne bi iščupao rešenje ili dok problem ne bi ostao u
takvim dronjcima da bi Bronovski z n a o da rešenje ne može da se
nađe.
Razmotrimo etrurske natpise na kojima je Bronovski izgradio
svoju reputaciju. Sve do prvog veka naše ere etrurski je bio živ jezik,
ali kulturni imperijalizam Rimljana uništio je sve pred sobom, tako
da je taj jezik skoro u celosti iščezao. Oni natpisi koji su preživeli
rimsku mržnju i — još gore — rimsku indiferentnost, bili su zapisani
grčkim slovima; zato je bilo moguće izgovoriti ih, ali ništa više.
Činilo se da etrurski jezik nema nikakve veze sa ma kojim okolnim
jezikom; činilo se da je veoma arhaičan; činilo se da čak nije ni
indoevropski.
Bronovski je zato prešao na jedan drugi jezik koji kao da nije
imao nikakve veze sa ma kojim okolnim, za koji se činilo da je
veoma arhaičan i da čak nije indoevropski — ali itekako živ. Tim
jezikom se govori u jednom regionu ne mnogo daleko od regiona
gde su nekad, davno, živeli Etrurci.
Šta ćemo sa jezikom Baska? zapitao se Bronovski. Upotrebio je
baskijski jezik kao orijentir. Drugi su to pre njega pokušavali, pa su
odustali. Bronovski nije odustao.
Bio je to naporan rad, zato što je baskijski jezik, sam po sebi jako
težak, mogao biti samo od minimalne koristi. Bronovski je, radeći,
nalazio sve više i više razloga da pretpostavi da je postojala neka
kulturna veza između stanovnika antičke severne Italije i antičke

27
severne Španije. Čak je mogao da izgradi jaku tezu o jednom
širokom pojasu pred-Kelta koji su proneli po Zapadnoj Evropi jedan
jezik iza koga su kao daleki naslednici, jako izmenjeni, ostali
etrurski i baskijski. Međutim, tokom dve hiljade godina baskijski je
evoluirao i primio poprilično elemenata španskog. Pokušati
razmišljanjem rekonstruisati strukturu baskijskog u rimsko doba, a
onda to povezati sa etrurskim — bio je to izuzetno težak
intelektualni poduhvat; Bronovski je zapanjio filologe sveta kad je
trijumfovao.
Sami prevodi sa etrurskog bili su čudesno dosadni i savršeno
beznačajni; većinom su to bili rutinski nadgrobni natpisi. Međutim,
činjenica da je etrurski shvaćen bila je zaprepašćujuća; pokazalo se
da je za Lamonta izuzetno važna.
To se nije pokazalo odmah. Ako ćemo reći baš celu istinu, pet
godina je proteklo od objavljivanja tih prevoda do dana kad je
Lamont po prvi put čuo da su nekad postajali nekakvi Etrurci. Kad
je Bronovski došao na univerzitet da održi jedno od godišnjih
predavanja po principu razmene između univerziteta, Lamont, koji
je obično izbegavao obavezu nastavnog osoblja da dolazi na takva
predavanja, ovog puta nije zabušavao: došao je na to jedno
predavanje.
Prisustvovao je ne zbog toga što je shvatao značaj predavanja,
niti što je bio makar i minimalno zainteresovan; imao je drugi
razlog. Viđao se sa jednom postdiplomkinjom sa odseka za
romanske jezike i zapao je u situaciju da mora ili da odsedi na tom
predavanju, ili da ide na jedan muzički festival koji je izrazito želeo
da ne čuje. Veza sa tom osobom bila je privremena, slaba, i sa
Lamontove tačke gledišta nezadovoljavajuća, ali dovela ga je na to
predavanje.
Pokazalo se da je u predavanju uživao. Slabo poznata etrurska
civilizacija ušla je po prvi put u njegovu svest i zainteresovala ga, ali
na dalek način; međutim, problem dešifrovanja jednog sasvim
nepoznatog jezika fascinirao ga je. U mladosti je voleo da rešava
kriptograme; kasnije je ostavio i njih i druge detinjarije i posvetio
se rešavanju mnogo veličanstvenih kriptograma koje priroda nudi.
Završio je u para-teoriji. Predavanje Bronovskoga vratilo ga je
28
mladalačkoj radosti postepenog otkrivanja značenja u grupi
simbola koji u prvi mah ostavljaju utisak da su nasumični, uz
teškoće tako velike da uspeh u rešavanju donosi i znatnu čast.
Bronovski je bio kriptogramist najuzvišenije vrste; dok je opisivao
kako razum postepeno osvaja teritoriju nepoznatog, Lamont je,
slušajući, uživao.
Pa ipak, sve to ostalo bi uzaludno — trostruka koincidencija
dolaska Bronovskoga u univerzitetski kampus Lamontovog
mladalačkog kriptogramatskog entuzijazma, i socijalnog pritiska
izvršenog od strane jedne mlade dame — da se nije odigrao, već
sledećeg dana, onaj susret Lamonta i Halama, susret kojim je
Lamont sebe bacio čvrsto (i permanentno, što mu je kasnije postalo
jasno) u štenaru.
Od završetka tog razgovora nije prošlo ni sat vremena, a Lamont
je odlučio da ode na razgovor kod Bronovskog. Želeo je da s njim
razgovara upravo o onoj stvari koja se njemu činila tako
očiglednom, a koja je tako uvredila Halama. Pošto je zbog te stvari
pretrpeo tako oštru osudu, Lamont je smatrao da obavezno mora
da uzvrati udarac — i to baš na istom polju. Para-ljudi su bili zaista
inteligentniji od ljudi. U to je Lamont ranije verovao na jedan
uzgredan način, podrazumevajući da je to nešto nebitno a
očigledno. Sad je postalo bitno. Moralo se dokazati, a kad bude
dokazano, zabiti Halamu niz grlo; poprečno, ako je moguće, i to
tako da svi oštri uglovi strše.
Lamont se već udaljio od svog tako nedavnog „obožavanja
heroja“ u toj meri, da je uživao u izgledima na takvu osvetu.
Bronovski se još nalazio u kampusu. Lamont mu je ušao u trag.
Insistirao je da s njim razgovara.
Kad je konačno uspeo da satera Bronovskog u ćošak, ovaj je
ispoljio ispraznu ljubaznost.
Lamont je na ljubaznost odgovorio ljubaznošću, ali žurno,
oštro; predstavio se, ali takvim načinom da se nestrpljenje jasno
osećalo. Onda je rekao: „Dr. Bronovski, presrećan sam što sam vas
uhvatio pre nego što ste otišli. Nadam se da ću vas ubediti da
ostanete i duže.“

29
 „To možda neće biti teško“, reče Bronovski. „Ponudili su mi
zaposlenje na jednom fakultetu ovde.“
„Prihvatićete to mesto?“
„Razmišljam o tome. Mislim da bih mogao,“
„Morate. Prihvatićete, kad čujete šta imam da vam kažem.
Doktore Bronovski, šta vam je preostalo da radite sad kad ste rešili
etrurske natpise?“
„Oni nisu bili moj jedini zadatak, mladi čoveče.“ (Bio je pet
godina stariji od Lamonta.) „Ja sam arheolog. Etrurska kultura se
nije sastojala samo od tih natpisa, niti kultura pretklasične Italije
samo od Etruraca.“
„Ali, sigurno, ničeg nema tako uzbudljivog za vas, ni tako
izazovnog, kao što su bili etrurski natpisi?“
„Priznaću vam da ste tu u pravu.“
„Znači, dobro bi vam došlo nešto još uzbudljivije, još izazovnije,
a ujedno trilion puta značajnije od tih natpisa.“
„Šta imate na umu, doktore... Lamont?“
„Imamo natpise koji nisu deo neke mrtve kulture, niti deo ma
čega zemaljskog; zovemo ih para-simbolima.“
„Čuo sam za njih. Što se toga tiče, i video sam ih.“
„Onda ste, naravno, osetili želju da se angažujete oko tog
problema, Dr Bronovski? Osetili ste čežnju da otkrijete šta para-
simboli znače?“
„Ni najmanju, Dr Lamont, jer tu ne postoji problem.“
Lamont je sumnjičavo zurio u njega. „Mislite, u stanju ste da ih
pročitate?“
Bronovski je odmahnuo glavom. „Ne, ne mislim to. Mislim da
ih nikako ne mogu pročitati, ni ja ni ma ko drugi. Nema osnove. Kod
zemaljskih jezika, ma koliko mrtvi oni bili, uvek postoji šansa da
nađemo živi jezik, ili mrtvi ali već dešifrovani jezik, koji stoji u
nekom odnosu, makar i sasvim bledom, sa onim jezikom koji nas
zanima. Ako čak ni toga nema, ostaje uvek činjenica da su svakim
zemaljskim jezikom pisala ljudska bića, koja razmišljaju na ljudski
način. To daje polaznu tačku, makar kako slabu. Ništa od toga ne

30
postoji kod para-simbola, pa su prema tome para-simboli problem
koji očigledno nema rešenja. Kad smo suočeni sa jednom
nerešivošću, ona nam nije problem.“
Lamont se jedva uzdržavao da mu ne upadne u reč, a sad je iz
njega govor krenuo kao oslobođena bujica. „Niste u pravu, Dr
Bronovski. Ne želim da ispadne da vas učim vašoj struci, ali postoje
neki fakti koje je moja profesija otkrila, a vi ih ne znate. Sarađujemo
sa para-ljudima, o kojima ne znamo s k o r o ništa. Ne znamo kako
izgledaju, kako misle, u kakvom svetu žive; skoro ništa, čak ni prve
i najosnovnije informacije. Do te tačke, vi ste u pravu.“ ;

„Ali radi se o tome da ne znate skoro ništa, zar ne?“ Nije se činilo
da je Bronovski impresioniran. Iz džepa je izvadio paketić sušenih
smokava. Otvorio ga je i počeo da ih jede. Ponudio ih je i Lamontu,
koji je odmahnuo glavom.
„Tako je“, reče Lamont. „Znamo jednu ključnu stvar. Oni su
inteligentniji od nas. Tačka prva: oni mogu da vrše razmene preko
među-univerzumske provalije, dok mi možemo da igramo samo
pasivnu ulogu.“
Tu je samoga sebe prekinuo da bi pitao: „Znate li išta o među-
univerzumskoj elektron-pumpi?“
„Pomalo“, reče Bronovski. „Dovoljno da vas pratim, doktore,
ako ne zađete u tehničke detalje.“
Lamont je žurno nastavio: „Tačka druga: poslali nam instrukcije
za sklapanje našeg dela Pumpe. Nismo razumeli, ali smo uspeli da
protumačimo dijagrame, taman dovoljno dobro da iz njih izvučemo
potrebne nagoveštaje. Tačka treća: oni na neki način mogu da nas
osete. U najmanju ruku mogu da postanu svesni da smo ostavili
tungsten da bi ga oni uzeli. Znaju gde je, sposobni su da stupe u
akciju i uzmu ga. Mi ne možemo da izvedemo ništa slično. Ima još
tačaka, ali ovo je dovoljno da pokaže da su para-ljudi, nesumnjivo,
inteligentniji od nas.“
Bronovski reče: „Pretpostavio bih, međutim, da ste tu u
manjini. Vaše kolege, dabome, to ne prihvataju.“
„Ne prihvataju. Ali šta vas je navelo na takav zaključak?“

31
 „Navelo me je to što očigledno niste u pravu, bar koliko ja
vidim.“
„Iznosim činjenice. Onda kako može biti da nisam u pravu?“
„Dokazujete samo to da je tehnologija para-ljudi naprednija od
naše. Kakve veze to ima sa inteligencijom? Slušajte ovo.“ Ustao je,
skinuo sako, onda seo u poluležeći položaj; činilo se da se meka
okruglina njegovog tela opušta i od silne udobnosti oblikuje u
podvaljke, kao da će mu fizičko opuštanje pomoći da misli. „Pre
približno dva i po stoleća, jedan od komandanata američke
mornarice, Metju Peri, uveo je omanju flotu u tokijsku luku.
Japanci, koji su do tad bili izolovani, našli su se oči u oči sa
tehnologijom daleko superiornom; zaključili su da nije mudro
pokušati pružati otpor. Čitava jedna ratoborna nacija od mnogo
miliona stanovnika bila je bespomoćna pred nekolicinom brodova
koji su došli preko mora. Da li je to dokazalo da su Amerikanci
inteligentniji od Japanaca, ili je to samo pokazalo da je zapadnjačka
kultura na nekim raskršćima pošla drugačijim putevima? Ovo
drugo, dabome, jer pola stoleća kasnije Japanci su već uspešno
imitirali zapadnjačku tehnologiju, a još pola veka kasnije postali su
jedna od vodećih industrijskih sila, uprkos tome što su baš u to
vreme bili strašno potučeni u jednom od ratova.“
Lamont je ovo slušao sumorno. „I ja sam o tome razmišljao, Dr.
Bronovski, mada to o Japancima nisam znao — kamo sreće da sam
imao vremena da čitam istoriju. Ipak, ta analogija je pogrešna. Ne
radi se samo o tehničkoj superiornosti nego i o različitim
stupnjevima inteligencije.“
„Na osnovu čega to kažete, sem na osnovu nagađanja?“
„Na osnovu jednostavne činjenice da su nam poslali uputstva.
Želeli su da mi spremimo svoj deo Pumpe; m o r a l i su da nas
navedu da to učinimo. Nisu mogli fizički da pređu ovamo; čak i
tanki gvozdeni listovi na kojima su njihove poruke bile urezane
(gvožđe je supstanca najpribližnija stabilnosti u oba sveta) postajala
su posle nekog vremena suviše radioaktivni da bismo ih mogli
čuvati u jednom komadu, mada smo, naravno, stigli da načinimo
trajne kopije na svojim materijalima.“ Zastao je da uhvati dah;

32
osetio je da je previše željan, previše oduševljen, da ne sme da
pretera sa navaljivanjem.
Bronovski ga je gledao radoznalo, „U redu, slali su nam poruke.
Šta pokušavate da deducirate iz toga?“
„Da su očekivali da ćemo razumeti. Zar bi bili takve budale da
nam šalju zamršene poruke, u nekim slučajevima baš duge, ako bi
unapred znali da ih nećemo razumeti?... Da nije bilo njihovih
dijagrama, nikud ne bismo stigli. E, sad, ako su oni očekivali da
ćemo mi shvatiti, to je moglo biti samo zato što su smatrali da bilo
kakva bića nama slična, sa tehnologijom koja je po naprednosti
bliska njihovoj (a i to su sigurno na neki način mogli da ocene — što
još pojačava moju tezu) moraju takođe imati inteligenciju bar grubo
približnu njihovoj i da će, zato, bez teškoća shvatiti njihove
simbole,“
„To bi se moglo tumačiti i kao njihova naivnost“, reče
Bronovski, nimalo impresioniran.
„Mislite li da oni misle da postoji samo jedan jezik, govorni i
pisani, i da druga inteligencija u drugom univerzumu piše i govori
baš isto kao i oni? Ma, hajdete!“
„Čak i kad bih priznao da ste u pravu“, reče Bronovski, „šta biste
očekivali da učinim? Pogledao sam para-simbole; pretpostavljam
da ih je pogledao svaki arheolog i filolog na svetu. Ne vidim šta
mogu da učinim; a ne vidi, u to sam siguran, ni ma ko drugi. Već
dvadeset godina je proteklo, a dosadašnji napredak jednak je nuli,“
Lamont napeto reče: „Istina je to da se već dvadeset godina
napredak ne želi. Sekretatijat za Pumpu ne želi da dešifruje te
simbole.“
„Zašto bi oni zauzeli takav stav?“
„Zbog neprijatne mogućnosti da će komunikacija sa para-
ljudima pokazati da su oni zaista ubedljivo inteligentniji. Zbog toga
što bi se onda videlo da su ljudi, u vezi sa Pumpom, marionete pod
kontrolom para-ljudi, što bi povredilo samoljublje onih u
Sekretarijatu. I, konkretno“ (tu je Lamont nastajao da se u
njegovom glasu ne oseti otrov) „zbog toga što bi Halam izgubio
reputaciju Oca Pumpe.“
33
 „Pretpostavimo da Sekretarijat želi da napredak bude
postignut. Šta bi se moglo učiniti? Želeti i ostvariti nije isto, znate.“
„Mogli bi navesti para-ljude na saradnju. Mogli bi slati poruke
u para-univerzum. To nikad nije učinjeno, ali bi moglo biti učinjeno.
Na metalnu ploču mogla bi biti urezana poruka; tu ploču bismo
onda ostavili ispod komada tungstena.“
„Je l’ te? Zar oni žele nove komade tungstena, čak i sad, kad
Pumpe već rade?“
„Ne, ali primetiće tungsten i pretpostaviće da pokušavamo da
privučemo njihovu pažnju. Mogli bismo čak da urežemo poruku u
ploču napravljenu baš od tungstena. Ako prime tu poruku i ako
shvate ma koji njen deo, makar i najmanji, uzvratiće nam svojom
porukom, u koju će uključiti ono što su shvatili. Mogli bi da načine
tablicu ekvivalentnih reči našeg i njihovog jezika, ili da koriste
mešavinu naših i njihovih reči. Biće to neka vrsta naizmeničnog
guranja, prvo gurnu oni, pa mi, pa oni, pa mi, i tako dalje.“
„S tim da oni“, reče Bronovski, „obave glavninu posla.“
„Da.“
Bronovski je odmahnuo glavom. „Pa nije baš mnogo zabavno,
a? Ne privlači me.“
Lamont ga je pogledao sa rasplamtelim besom. „A zašto? Možda
mislite da vam neće pripasti dovoljno priznanja? Dovoljne slave?
Šta ste vi, majstor za uživanje u slavi? Kakvu ste to slavu, do vraga,
izvukli iz etrurskih natpisa? Prestigli ste petoro drugih naučnika u
svetu Možda šestoro. Oni itekako znaju za vas, za vaš uspeh, ali vas
mrze. I šta još? Idete uokolo i držite predavanja o toj temi, publika
se retko sastoji od više nego nekoliko desetina ljudi, a i oni sledećeg
dana zaborave vaše ime. Zar je to ono što stvarno želite?“
„Nemojte praviti dramu.“
„Dobro. Neću. Naći ću nekog drugog. Potrajaće duže, ali, kao što
kažete, para-ljudi će u svakom slučaju obaviti glavninu posla. Ako
bude potrebno, radiću sam.“
„Jeste li raspoređeni na taj projekat?“
„Ne, nisam, i šta onda? Ili je to još jedan razlog što nećete da se
umešate. Strah od kazne? Nijedan zakon ne zabranjuje da se pokuša
34
prevođenje. Uvek mogu da stavim tungsten na svoj sto. Neću biti
voljan da prijavim da sam dobio neke poruke; tim
neprijavljivanjem, kršiću naučnički kodeks. Kad jednom
prevođenje uspe, ko će se buniti? Da li biste sarađivali sa mnom ako
vam garantujem bezbednost i sačuvam vaše učešće u tajnosti?
Izgubili biste slavu, ali, bezbednost vam možda više znači. Ma,
dobro“, reče Lamont sležući ramenima. „Ako budem radio sam,
imaću tu prednost što neću morati da se brinem za bezbednost
nikog drugog.“
Ustao je da pođe. Obojica su bili ljuti. U držanju obojice
primećivala se ona učtivost ukrućenih nogu, tipična za razgovor sa
nekim ko vam je protivnik ali se još uvek ponaša učtivo.
„Pretpostavljam“, reče Lamont, „da ćete ovaj razgovor bar zadržati
u diskreciji.“
Ustao je i Bronovski. „U to možete biti sigurni“, reče on hladno.
Rukovali su se kratko.
Lamont nije očekivao da ikad više čuje od Bronovskoga. Onda
je počeo da se trudi da samog sebe ubedi da će uspeh biti bolji ako
prevodi sam.
Međutim, dva dana kasnije Bronovski se pojavio u Lamontovoj
laboratoriji. Prilično prekim tonom rekao je: „Sad idem iz grada, ali
u septembru ću se vratiti. Prihvatio sam položaj ovde, pa, ako ste
još zainteresovani, mogu da pogledam šta se da učiniti sa onim
problemom prevođenja koji ste spomenuli.“
Lamont je jedva stigao da, onako iznenađen, izrazi zahvalnost;
Bronovski je već izlazio, krutim koracima; izgledalo je da se više ljuti
što je popustio, nego što se uopšte i protivio.
S vremenom, postali su prijatelji; jednog dana Lamont je saznao
šta je navelo Bronovskog da promeni stav. Na dan posle njihove
diskusije, Bronovski je u fakultetskom klubu ručao sa jednom
grupom viših službenika univerziteta, uključujući, naravno, i
predsednika. Bronovski je tad saopštio da prihvata položaj i da će,
u odgovarajućem roku, poslati formalno pismo u kome će to
napisati. Svi su izrazili zadovoljstvo.

35
 Predsednik univerziteta je tad rekao: „Biće to baš perce u našoj
kapi, to, da slavni prevodilac etrurskih natpisa bude ovde na našem
univerzitetu. To nam je čast.“
Taj lapsus, dabome, niko nije ispravio. Osmeh Bronovskoga,
iako usiljen, nije se uskolebao, Kasnije je šef katedre za antičku
istoriju objasnio da predsednik bolje poznaje svoju rodnu Minesotu
nego Golgotu, naime antika mu nije jača strana; a pošto slavna reka
Misisipi izvire u Minesoti i to, kao što svak zna, iz jezera Bretnerd,
onda je onaj l a p s u s l i n g u a e bio prirodan.
Ali je Bronovski, koji je dobro zapamtio Lamontov podsmeh
zbog malog dosega njegove slave, osetio da ga predsednikova greška
peče.
Lamonta je ova priča, kad ju je konačno čuo, zabavila.
„Ne treba ništa više da kažete“, rekao je tada, „Išao sam i ja tom
stazom. Rekli ste sebi: Tako mi boga, uradiću nešto što će čak i taj
tupoglavac morati da zapamti tačno’.“
„Pa, tako nekako“, odgovorio je Bronovski.

36
 5.

Posle godinu dana rada, međutim, u njihovoj mreži našlo se vrlo

malo ribe. Poruke su konačno otišle na drugu stranu; poruke su se
vratile. Ništa.
„Prosto nagađaj I“ govorio je Lamont Bronovskom grozničavo.
„Daj ma kakvo, makar i najluđe nagađanje. Oprobaj kako će oni
reagovati.“
„Pa upravo to i radim, Pit. Što si toliko skakutljiv? Dvanaest
godina sam ja radio na etrurskim natpisima. Očekuješ da ovaj posao
potraje kraće?“
„Za boga miloga, Majk. Ne mož’ čekamo dvanaest godina.“
„A zašto ne možemo? Čuj, Pit, nije mi promaklo da se u tvom
držanju nešto promenilo. Poslednjih mesec dana si nemoguć.
Mislio sam da smo na početku jasno rekli da ovaj posao ne može da
ide brzo, da moramo da budemo strpljivi. Mislio sam da si shvatio
da ja na ovom univerzitetu imam i neke redovne dužnosti. Čuj, već
nekoliko puta sam te ovo pitao, i sad te pitam opet. Zašto si sad u
takvoj žurbi?“
„Zato što mi se žuri“, reče Lamont naglo. „Zato što hoću da sa
ovim krenemo.“
„Čestitam“, reče Bronovski suvo. „Hoću i ja. Čuj, ne očekuješ,
možda, da umreš mlad? Nije ti doktor rekao da se u tebi krije
neizlečivi tumor?“
„Ne, ne“, zastenjao je Lamont.
„Pa onda šta?“
„Nije važno“, reče Lamont i udalji se žurno.

37
 Kad je, u onom prvom razgovoru, pokušavao da ubedi
Bronovskog da njih dvojica treba da udruže snage, Lamont je bio
ogorčen samo zbog Halamovog tvrdoglavog protivljenja ideji da su
para-ljudi inteligentniji. Lamont se trudio da postigne proboj samo
i isključivo po tom pitanju. Nije imao nikakvu drugu nameru — u
početku.
Ali tokom nekoliko sledećih meseci, naišao je na beskonačna
maltretiranja. Njegovi zahtevi za opremu, tehničku pomoć i za
kompjutersko vreme odlagani su za kasnije; njegovi zahtevi za
putne troškove odbijani; na fakultetskim sastancima, njegova
gledišta redovno su ignorisana.
Prelomna tačka je nastala kad je Henri Garison, mlađi od
Lamonta po godinama službe i ubedljivo inferioran po sposobnosti,
naimenovan na jednu veoma uglednu savetodavnu funkciju koja je,
da je bilo iole pravde, morala pripasti Lamontu. Tad se Lamontovo
ogorčenje nagomilalo do tačke kad više nije bilo dovoljno samo da
dokaže da je u pravu. Čeznuo je da smrvi Halama, da ga totalno
šatre.
To se u njemu pojačavalo iz dana u dan, maltene iz sata u sat,
zbog jasno ispoljenog stava svih kolega u pumpnoj stanici „Jedan“.
Lamontovo robusno ponašanje nije izazivalo mnogo simpatije, ali
je, ipak, kod nekih ljudi izvesna simpatija prema njemu postojala.
Samome Garisonu bilo je neprijatno Bio je to ljubazan, tih mlad
čovek koji očito nije želeo nikakve sukobe i koji je, došavši na vrata
Lamontove laboratorije, izrazom lica odavao ne baš malu
zabrinutost.
„Ej, Pit“, reče on. „Možemo li malo da popričamo?“
„Koliko god voliš“, reče Lamont mršteći se i izbegavajući da
Garisona pogleda pravo u oči.
Garison je ušao i seo. „Pit“, reče on, „ne mogu da odbijem to
naimenovanje, ali želim da znaš da nisam navaljivao da ga dobijem.
Došlo je kao iznenađenje.“
„Ko ti traži da odbiješ? Baš mene briga.“
„Pit. Iza toga je Halam. Ako bih ja odbio, naimenovanje bi otišlo
nekom drugom, opet ne tebi. Šta si uradio starome?“
38
 Lamont se okomio na Garisona. „A šta ti misliš o Halamu?
Kakav je on čovek, po tvom mišljenju?“
Garisona je ovo zateklo nespremnog. Skupio je usta, protrljao
nos. „Paaa...“ reče on, puštajući da taj zvuk zamre i pređe u tišinu.
„Velikan? Briljantni naučnik? Lider, sposoban da inspiriše
ljude?“
„Pa...“
„Ja da ti kažem. To je varalica! Prevaranti Ima tu reputaciju, ima
poziciju na kojoj sedi i panično se za nju drži. Zna da sam ga prozreo
i eto, zato je protiv mene.“
Garison se nasmejao kratko, sa nelagodnošću. „Nisi mu valjda
prišao i rekao mu da je..
„Ne, nisam njemu lično rekao ništa“, reče Lamont pogruženo.
„Jednog dana hoću. Ali njemu je jasno. Zna da mene, jedinog, ne
uspeva da zavara. To zna, iako ja ništa ne govorim.“
„Ali, Pit, kakve koristi ima ako mu kažeš? Ne kažem da je po
mom mišljenju najveći na svetu, ali očigledno nije pametno o tome
galamiti. Pođi mu malo niz dlaku. Tvoja karijera je u njegovim
šakama.“
„Zar je? Njegova reputacija je u mojim rukama. Razotkriću ga.
Ogoliću ga.“
„Kako?“
„To je moja stvari“ promrmljao je Lamont, koji u tom momentu
nije imao ni najmutnijeg pojma kako.
„Ali to ti je smešno“, reče Garison. „Ne možeš pobediti. jedini
rezultat će biti to da će te on uništiti. Čak i ako nije, u stvarnosti,
nikakav Ajnštajn niti Openhajmer, za mase širom sveta on je i više
od toga. On jeste Otac Pumpe; svih dve milijarde stanovnika ove
planete takvim ga smatraju, i za njih će on to i ostati, i ništa, što ti
možeš da učiniš, neće delovati na njih dokle god elektron-pumpa
bude funkcionisala kao ključ pomoću koga su ljudi ušli u raj. Dok je
Pumpa toliko korisna, Halamu niko ništa ne može, a ti ako misliš
da može, lud si. Ma nema veze, Pit, kaži mu da je najveći i malo
disciplinuj kičmu. Ne budi novi Denison!“

39
 „Znaš šta, Garisone“, reče Lamont obuzet iznenadnim besom.
„Što ti ne bi malo gledao svoja posla?“
Garison je iznenada ustao. Izašao je bez ijedne reči. Lamont je
sebi stvorio još jednog neprijatelja; ili je, bar, izgubio još jednog
prijatelja. Međutim, isplatilo se platiti toliku cenu, zaključio je
konačno, jer jedna od Garisonovih rečenica zakotrljala je loptu u
novom pravcu.
Garison je, esencijalno, rekao: „... dokle god je elektron-pumpa
ključ raja za čovečanstvo... Halamu niko ništa ne može.“
Kad je to počelo da odzvanja njegovim umom, Lamont je svoju
pažnju po prvi put preusmerio sa Halama na samu Pumpu.
Da li je Pumpa stvarno ključ raja za čovečanstvo? Ili ipak
postoji, za ime neba, i neka kukica?
U istoriji je sve, uvek, imalo i kukicu. Koja je kukica skrivena u
elektron-pumpi?
Istorija para-teorije bila je Lamontu poznata dovoljno da zna da
pitanje „kukice“ nije ostalo neistraženo. Kad je po prvi put
saopšteno da bazični čisti rezultat dejstva Pumpe mora biti
prenošenje elektrona iz univerzuma u para-univerzum, zar se nije
odmah našto mnogo onih koji su rekli: „Ali šta će se desiti kad svi
elektroni budu ispumpani?“
Na to je bilo lako odgovoriti. Pri najvećem razumno mogućnom
obimu pumpanja, postojeća zaliha elektrona trajala bi najmanje
trilion triliona triliona godina — a čitav univerzum, valjda i para-
univerzum takođe, ne mogu potrajati ni majušni delić tog vremena.
Sledeća primedba bila je finija. Ne postoji mogućnost da se
pumpanjem pošalju svi elektroni. Ali dok se izvesna količina
elektrona bude prebacivala, para-univerzum će steći višak
negativnog naelektrisanja, a univerzum višak pozitivnog
naelektrisanja, Svake godine ova razlika u naboju će se povećavati,
pa će biti sve teže da se elektroni pumpaju nasuprot električnom
odbijanju para-univerzuma. Naravno, u pumpanju se koriste atomi
koji su u prvi mah neutralni, ali kasnije dolazi do distorzije
elektronskih orbitala i pojavljuje se napon, a kad počnu radioaktivni
procesi količina energije se mnogostruko povećava.
40
 Kad bi to dejstvo nakupljenih napona ostajalo koncentrisano u
prostoru Pumpe same, proces bi bio zaustavljen takoreći istog časa,
ali, naravno, morala se uzeti u obzir i difuzija. Pozitivni potencijal
difuzno se širio po celoj Zemlji; efekti pumpanja izračunati su uz
uračunavanje tog procesa.
Pošto je Zemlja kao celina sticala sve jači pozitivni potencijal,
prinuđivala je sunčani vetar, koji je takođe pozitivno naelektrisan,
da zaobilazi Zemlju na većoj distanci. Zato se magnetosfera širila.
Zahvaljujući izučavanjima koja je obavio Mak Farland (po
Lamontovom mišljenju pravi začetnik Velikog Zapažanja), uvidelo
se da dolazi do uspostavljanja ravnoteže na novom nivou: pozitivne
čestice, odbijene sa pozitivno naelektrisane planete, nagomilavale
su se u višim slojevima egzosfere, a odatle ih je sunčani vetar
odnosio. Svakim dodatnim intenziviranjem pumpanja izgradnjom
svake nove pumpne stanice, neto pozitivni potencijal Zemljine
površine malčice se uvećavao, a magnetosfera širila milju-dve. To
su, međutim, bile beznačajne promene; a sunčani vetar je na kraju
ipak uspevao da poduhvati i odnese glavninu pozitivnih čestica i da
ih raseje po udaljenim regionima Sunčevog sistema.
Pa i tako, moralo je doći vreme kad će, čak i ako se difuzija
neželjenog napona bude vršila najvećom mogućom brzinom, doći
do tako jake razlike u lokalnim električnim potencijalima da će
pumpanje morati da se obustavi, Vreme potrebno zato daleko je
kraće od onog koje bi bilo Potrebno za ispumpavanje svih elektrona
iz univerzuma naime mnogo triliona triliona puta je kraće.
Zaključilo se da će pumpanje moći da no vrši samo bilion
(hiljadu milijardi) godina, Samo jedan jedini bilion godina, ali i to
je dovoljno; poslužiće. Bilion godina — to je mnogo duže nego što
će se moći održati Sunčev sistem i ljudski rod. A ako bi čovek nekako
uspeo da se održi toliko dugo (ili ako tad bude postojalo neko
stvorenje koje će naslediti i zameniti čoveka), van svake sumnje
moći će se nekako popraviti situacija. Za bilion godina mnogo toga
se može učiniti.
Sa ovim je čak i Lamont morao da se složi.
Ali onda se setio nečeg drugog, jednog drugog pravca
razmišljanja; i sam Halam je u jednom od svojih popularizatorskih
41
članaka o tome govorio. Iskopao je, ne bez gađenja, taj članak. Bilo
je važno, pre nego što se pođe dalje, videti šta je Halam rekao.
Jedan deo tog članka glasio je ovako. „Zbog uvek prisutne sile
gravitacije, navikli smo da povezujemo izraz ‘nizbrdo’ sa jednom
pojavom koja nam je korisna jer daje energiju koju posle uspevamo
da pretvorimo u mnogo raznih vrsta korisnog rada. Već vekovima
naše turbine okreće voda koja teče nizbrdo. Te turbine onda
pokreću generatore, pumpe i druge mašine. Ali šta kad sva voda
oteče nizbrdo?
Nikakav dalji rad neće se moći dobiti sve dok se voda ne vrati
uzbrdo, a za to je, opet, potreban rad. Zapravo, treba više rada
utrošiti da bi se voda vratila uzbrdo nego što se može dobiti kad se
voda sliva nizbrdo. U tom poslu imamo čisti gubitak energije.
Srećom, sunce obavlja posao umesto nas. Ono dovodi do
isparavanja vode iz okeana; para se penje visoko u atmosferu,
formira oblake, i pada, pre ili kasnije, u vidu kiše ili snega. Te
padavine natapaju sve slojeve tla, pune izvore i potoke, i zato voda
večno teče nizbrdo.
Ali ne baš istinski večno. Sunce može da diže vodenu paru, ali
samo zahvaljujući tome što, u nuklearnom smislu, i samo Sunce ide
nizbrdo. Njegovo slivanje nizbrdo je proces neuporedivo zamašniji
nego proticanje ma i najveće zemaljske reke; a kad Sunce bude,
jednog dana, stiglo na kraj svog puta, neće postojati baš nikakav
način da ga opet izvučemo na vrh brda; bar zasad ne znamo nikakav
način da se to postigne.
Svi izvori energije u našem univerzumu postepeno se smanjuju,
otiču nizbrdo. Sve ide u tom istom pravcu, pa ako želimo da nešto
poteramo, privremeno, uzbrdo, to možemo samo ako iskoristimo
neko obimnije obližnje oticanje nizbrdo. Kad bismo želeli da imamo
večni izvor energije, morali bismo naći neku putanju koja u oba
svoja smera ide nizbrdo. To je u našem univerzumu paradoks:
razum nam govori da će ono što u jednom smeru ide nizbrdo,
morati pri povratku da se penje, da ide uzbrdo.
Ali, moramo li se ograničiti samo na naš univerzum? Razmislite
o para-univerzumu. I tamo postoje putanje koje vode nizbrdo, a u
suprotnom smeru — uzbrdo. Te putanje, međutim, ne poklapaju se
42
sa putanjama u našem univerzumu. Mogućno je poći putanjom iz
para-univerzuma u naš univerzum nizbrdo, a onda se istom tom
putanjom vratiti u para-univerzum i opet ići nizbrdo, zato što se dva
univerzuma ponašaju u skladu sa različitim zakonima.
Elektron-pumpa koristi jednu takvu putanju koja u oba smera
vodi nizbrdo. Ona koristi...“
Lamont je opet pogledao naslov članka. Naslov je glasio: „Staza
koja u oba svoja smera vodi nizbrdo“.
Počeo je da razmišlja. Taj koncept bio mu je, dabome, dobro
poznat kao i njegove konsekvence u termodinamici. Ali zašto ne
ispitati polazne pretpostavke? One su slaba tačka svake teorije. Šta
ako polazne postavke, za koje se već po definiciji smatra da su
ispravne, ipak nisu ispravne? Do čega bi se došlo ako bi se krenulo
od drugih postavki? Od suprotnih?
Krenuo je slepo, ali već kroz mesec dana imao je ono osećanje
poznato svakom naučniku — ono beskrajno klik-klak sa kojim sve
novi i novi komadići ležu, neočekivano, svaki na svoje mesto, pri
čemu se pokazuje da dotadašnja neprijatna odstupanja uopšte nisu
odstupanja — bilo je to osećanje istine.
Od tog časa počeo je da vrši dodatni pritisak na Bronovskog.
Najzad je jednog dana rekao: „Idem da opet razgovaram sa
Halamom.“
Bronovski je izvio obrve. „Radi čega?“
„Da bi me on odbio.“
„Da, to je otprilike vožnja tvojom brzinom, Pit. Kad vidiš da su
se tvoje nevolje malo primirile, to ti smeta.“
„Ne razumeš. Važno je da on odbije da me sasluša. Ne mogu da
dopustim da se posle kaže da sam išao mimo njega, da on nije znao
šta se dešava.“
„A šta se dešava? Govoriš o prevođenju para-simbola? Još ništa
nije prevedeno. Ne trči ispred rude, Pit.“
„Ne, ne, nije to.“ Ništa dalje nije hteo da kaže.
Halam nije mladom čoveku olakšao posao; tek posle nekoliko
nedelja našao je dovoljno vremena da razgovara sa Lamontom. Ali

43
ni Lamont nije nameravao da olakša posao Halamu. Ušao je krutim
hodom; sve svoje nevidljive bodlje je naperio i maksimalno zaoštrio.
Halam ga je čekao sleđena lica, zlovoljna pogleda.
„O kakvoj to krizi vi pričate?“ reče Halam odjednom.
„Iskrslo je nešto, gospodine“, reče Lamont ravnim glasom.
„Nešto inspirisano jednim od vaših članaka.“
„Da?“ Odmah je dodao: „A kojim?“
„Člankom ‘Staza koja u oba svoja smera vodi nizbrdo. To ste
objavili u magazinu ‘Život tinejdžera’, gospodine.“
„I šta ima u vezi s tim da se kaže?“
„Smatram da elektron-pumpa ne vodi u oba smera nizbrdo, ako
mogu da se izrazim tako, koristeći vašu metaforu koja, zapravo, ne
opisuje Drugi zakon termodinamike baš sasvim tačno.“
Halam se namrštio. „Šta hoćete da kažete?“
„To bih najbolje mogao da objasnim, gospodine, tako što ću
napisati jednačine polja za oba univerzuma, gospodine, i onda
demonstrirati jednu interakciju koja dosad nije bila uzimana u obzir
— i to je, po mom mišljenju, bila ozbiljna greška.“
To rekavši, Lamont je prišao thikso-tabli i prstom hitro ispisao
jednačine, ne prestajući brzo da govori.
Znao je da će takav postupak objašnjavanja poniziti i nervirati
Halama, zato što Halam neće biti u stanju da prati matematički dio
izlaganja. Na to je Lamont i računao.
Halam je zarežao: „Čujte, mladiću, nemam sada vremena da se
upuštam u detaljne diskusije o ma kom aspektu para-teorije.
Pošaljite mi kompletan izveštaj; a sada, ako imate neko kratko
saopštenje o onom što vam je na umu, možete ga slobodno dati.“
Sa nepogrešivo jasnim izrazom prezira na licu, Lamont se
udaljio od thikso-table. „Dobro“, reče on. „Drugi zakon
termodinamike opisuje jedan proces koji neizbežno odseca
ekstreme. Voda ne teče nizbrdo; ono što se stvarno dešava to je, da
se ekstremi gravitacionog potencijala ekvaliziraju. Voda će isto tako
lako poteći uzbrdo, ako je zarobljena ispod zemlje. Ako protivstavite
dva razna temperaturna nivoa, možete iz toga dobiti rad, ali konačni
rezultat biće taj da će temperatura da se ujednači na nekom
44
srednjem nivou; vruće telo će se ohladiti a hladno zagrejati. I
hlađenje i zagrevanje su, podjednako, aspekti Drugog zakona i, pod
odgovarajućim okolnostima, nastupaju podjednako spontano.“
„Nemojte me učiti elementarnoj termodinamici, mladiću. Šta vi
zapravo želite? Imam veoma malo vremena.“
Ne menjajući izraz lica, ne dopuštajući da se stekne utisak da
žuri, Lamont reče: „Iz elektron-pumpe rad dobijamo tako što
ujednačujemo ekstreme. U ovom slučaju, ti ekstremi su fizički
zakoni dvaju univerzuma. Oni uslovi koji čine te zakone mogućim,
svejedno koji su to uslovi, prelivaju se iz jednog univerzuma u drugi.
Konačni rezultat celog procesa biće taj da ćemo imati dva
univerzuma u kojima će zakoni prirode biti identični — i
predstavljaće sredinu u odnosu na dva ekstrema koji sad egzistiraju.
Pošto će to izazvati još nepoznate ali svakako veoma velike promene
u našem univerzumu, čini se da bi trebalo razmotriti mogućnost
zaustavljanja svih Pumpi i trajnog napuštanja čitavog tog posla sa
Pumpama.“
Lamont je očekivao da će na toj tački Halam eksplodirati i tako
onemogućiti svako dalje objašnjavanje. Halam ga u tom pogledu
nije nimalo razočarao. Iskočio je iz svoje stolice; stolica sa prevrnula
i pala. Udarcem noge, Halam ju je poslao daleko; onda je prešao ona
dva koraka koji su dotle razdvajali njega i Lamonta.
Lamont se držao oprezno; hitro je odgurnuo svoju stolicu
unazad i ustao,
„Idiote jedan“, urlao je Halam, koji od gneva zamalo što nije
počeo da muca, „Zar vam nije jasno da svi na ovoj stanici znaju to,
za tu ekvalizaciju zakona? Je l’ vi to traćite moje vreme pričajući mi
nešto što sam ja znao kad ste vi još učili da čitate? Izlazite napolje,
pa, kad budete voljni da mi ponudite svoju ostavku, smatrajte da je
prihvaćena.“
Lamont je otišao, postigavši tačno ono što je želeo, ali ipak je
osećao da ga obuzima bes zbog načina kako je Halam prema njemu
postupio.

45
6. (završetak)

„Bilo kako bilo“, reče Lamont, „time je teren raščišćen.

Pokušao sam da mu kažem. Nije hteo da sasluša. Zato
preduzimam sledeći korak.“
„A to je?“ reče Bronovski.
„Idem na razgovor kod senatora Barta.“
„Misliš kod onog koji predsedava senatskom komitetu
za tehnologiju i životnu sredinu?“
„Upravo kod njega. Znači, i ti si čuo za njega.“
„Ko nije. Ali gde je poenta toga, Pit. Šta imaš što bi njega
zainteresovalo? Prevod nije. Pit, još jednom te pitam, šta to
imaš na umu?“
„Ne mogu da objasnim. Ne znaš para-teoriju.“
„A zna li senator Bart?“
„Više od tebe, rekao bih.“
Bronovski je uperio prst. „Pit, da se ne zafrkavamo.
Možda i ja znam ponešto što ti ne znaš. Ne možemo da
radimo zajedno ako radimo jedan protiv drugog. Ili jesam
član ove naše male dvočlane korporacije, ili nisam. Ti meni
reci šta imaš na umu, ja ću tebi reći nešto za uzvrat. Inače,
da prekinemo sa ovim, i to potpuno.“
Lamont je slegnuo ramenima. „Važi. Ako želiš, dobićeš.
Sad kad sam stvar provukao mimo Halama, možda i treba
ovako. Poenta je u tome da elektron-pumpa transferiše i
prirodne zakone. U para-univerzumu, jaka nuklearna
interakcija je sto puta jača nego ovde, što znači da je
nuklearna fisija mnogo verovatnija ovde nego tamo, a
nuklearna fuzija mnogo verovatnija tamo nego ovde. Ako
46
Pumpa bude radila dovoljno dugo, nastaće konačno
ravnotežne stanje, ekvilibrijum, naime u oba univerzuma će
jaka nuklearna interakcija biti podjednako jaka. Biće
otprilike deset puta jača nego što je ovde sada i deset puta
slabija nego što je tamo sada.“
„Zar to niko nije znao?“
„Ma sigurno da je to svako znao. To je bilo očigledno
maltene od prvog dana. Čak i Halamu je to jasno. To je tako
razbesnelo tog kopilana. Počeo sam da mu objašnjavam
detaljno, kao da mislim da on to nikad ranije nije čuo. Tad
je eksplodirao.“
„Dobro, i gde je tu poenta? Postoji li opasnost u tom
izjednačavanju jake interakcije?“
„Naravno. Šta si ti mislio?“
„Nisam mislio ništa. Kad će se ujednačiti?“
„Ovim tempom, kroz oko 10 godina.“
30

„Koliko je to vremena?“
„Dovoljno dugo da se trilion triliona ovakvih
univerzuma rodi, živi, ostari i ugasi, jedan po jedan.“
„Pakla mu, Pit. Pa koja je tu onda verovatnoća?“
„Zato što su“, reče Lamont polako i pažljivo, „izvesne
polazne pretpostavke zvanično date, da bi se onda na
osnovu njih došlo do te cifre. A ja mislim da su te polazne
pretpostavke date pogrešno. Ako se pođe od izvesnih drugih
pretpostavki, onih koje ja smatram tačnim, onda smo u sosu
sad.“
„U kojoj vrsti sosa?“
„Pretpostavimo da se planeta Zemlja pretvori u oblak
gasa tokom sledećih pet minuta. Da li bi to smatrao sosom?“
„Zbog Pumpe?“
„Zbog Pumpe!“
„A svet para-ljudi? Jesu li i oni u opasnosti?“
„Uveren sam da jesu. U drukčijoj, ali u opasnosti“

47
 Bronovski je ustao i počeo da šetka po prostoriji.
Njegova smeđa, gusta, duga kosa bila je oblikovana na način
koji su berberi nekad zvali „baster braun“. Sad je Bronovski
šakom stezao kosu kao da hoće da je iščupa. „Ako su para-
ljudi inteligentniji od nas“, reče on, zar bi pravili Pumpu?
Sigurno bi pre nas shvatili da je opasna.“
„Razmišljao sam o tome’’, reče Lamont. Evo šta
pretpostavljam: po prvi put su preduzeli ovako nešto;
aktivirali su Pumpe da bi se dočepali koristi, kao i mi, rešeni
da se o posledicama brinu kasnije.“
„Ali rekao si da znaš kakve će posledice nastati. Zar bi
oni bili sporiji od tebe?“
„To zavisi od toga kad će i da li će početi da tragaju za
tim posledicama. Pumpa je odveć privlačna a da bi je iko
namerno pokušavao da diskredituje. Ne bih ni ja da nije ...
Ali šta ti imaš na umu, Majk?“
Bronovski je u svom šetkanju zastao, pogledao Lamonta
pravo u oči i rekao: „Mislim da smo nešto dobili.“
Lamont ga je pogledao izbezumljeno, zatim se bacio ka
njemu i zgrabio ga za rukav. „U pogledu para-simbola? Reci
mi, Majki“
„Dogodilo se dok si bio kod Halama. Baš u onim
trenucima kad si bio kod Halama. Nisam znao šta tačno da
učinim s tim, jer nisam znao šta se dešava. A sad...“
„A sad?“
„Ni sad nisam siguran. Jedna od njihovih folija je stigla.
Na njoj su četiri simbola...“
„Da?“
„... latinicom. Može se izgovoriti.“
„Šta?“
„Evo folije.“
Gestom mađioničara Bronovski je izvukao tanki list
metala. Na foliji ovog puta nisu bili para-simboli, delikatne,
komplikovane spirale koje se svojim raznim delovima

48
presijavaju različito. Na foliji su bila samo četiri slova,
napisana široko, kao detinjom rukom: P—A—A—Š.
„I šta misliš, šta ovo znači?“ upita Lamont prazno,
„Zasad sam se dosetio samo jedne mogućnosti, a to je da
su hteli da napisu reč PLAŠI i napisali je pogrešno.“
„I zato si me onako unakrsno ispitivao? Pomislio si da se
neko na onoj strani plaši?“
„To, i više; naime pomislio sam da to može imati neke
veze sa tvojim očito povećanim uzbuđenjem proteklog
meseca. Iskreno, Pit, nije mi se svidelo što si me držao u
mraku.“
„U redu. Nemojmo skakati na zaključke, ti si taj koji ima
iskustva sa fragmentarnim porukama. Zar ne zaključuješ da
para-ljudi počinju da se plaše elektron-pumpe.“
„To uopšte ne mora biti slučaj“, reče Bronovski. „Ne
znam u kojoj meri uspevaju da osete ovaj univerzum. Ako
mogu da osete tungsten koji im ostavimo; ako mogu da
osete naše prisustvo; možda mogu da osete i naše psihičko
stanje. Pokušavaju, možda, da nam uliju pouzdanje, da nam
kažu da nemamo čega da se plašimo.“
„Onda, zašto ne kažu N—E—P—A—A—Š?“
„Zato što još ne znaju naš jezik toliko dobro.“
„Hmmm. Onda mogu to da odnesem Bartu.“
„Ja ne bih. Dvosmisleno je. U stvari, ja ne bih išao kod
Barta sve dok ne dobijemo još nešto sa one strane. Ko zna
šta oni pokušavaju da kažu.“
„Ne, ne mogu da čekam, Majk. Znam da sam u pravu.
Nemamo vremena.“
„U redu, ali ako razgovaraš sa Bartom, spalićeš mostove
iza sebe.
Kolege ti to nikad neće oprostiti. Jesi li pomislio na
mogućnost da razgovaraš sa drugim fizičarima ovde? Ne
uspevaš sam da izvršiš pritisak na Halama, ali ako cela
grupa vas...“

49
 Lamont je energično odmahnuo glavom. „Nikako. U
ovoj stanici ljudi opstaju tako što su mekani kao meduze:
mekušci. Nema ovde ni jednoga ko bi ustao protiv njega.
Pokušati ovde naći pomagače za sukob sa Halamom bilo bi
isto kao narediti kuvanim špagetima da stanu u stav
‘mirno’.“
Mekano lice Bronovskoga dobilo je, i nehotice, sumoran
izraz. „Možda si u pravu.“
„Znam da sam u pravu, reče Lamont podjednako
sumorno.

50
 7.

Senatora nije bilo moguće uhvatiti odmah; za to je bilo potrebno

vremena. Lamontu je taj gubitak vremena teško padao, utoliko pre
što od para-ljudi nije stiglo ništa novo, ništa sa slovima latinice, baš
nikakva poruka, iako je Bronovski poslao pet-šest poruka. Svaka
poruka Bronovskog sadržavala je pažljivo odabranu kombinaciju
para-simbola i takođe slova latinice, uključujući uvek i reči P-A-A-
Š i P-L—A-Š—I.
Lamont nije bio baš ubeđen da ima smisla slati takve
kombinacije, ali Bronovski je, činilo se, bio pun nade.
Ipak, ništa se nije dogodilo. Došao je čas da Lamont ode kod
Barta,
Taj senator bio je postariji čovek istanjenog lica i oštrog
pogleda. Već čitavu jednu generaciju predsedavao je senatskom
komitetu za tehnologiju i životnu sredinu. Svoj posao shvatao je
ozbiljno; to je već desetak puta i dokazao.
Sad je nešto petljao oko svoje staromodne kravate (koju je uvek
nosio i po kojoj je postao poznat) a onda rekao: „Sinko, mogu da
vam posvetim samo pola sata.“ Bacio je pogled na svoj ručni
časovnik.
Lamont se zbog ovog nije zabrinuo, Pretpostavljao je da će
senatora Barta zainteresovati u toj meri da će ovaj zaboraviti na
vremenska ograničenja. Nije ni pokušao da počinje od početka;
njegove namere ovog puta su bile sasvim drukčije nego u onom
razgovoru sa Halamom.
„Neću vas gnjaviti matematikom, senatore“, počeo je, „ali
pretpostaviću da znate da se radom elektron-pumpi prirodni zakoni
dvaju univerzuma mešaju.“
51
 „Kao kad nešto mešamo kašičicom“, reče senator smireno, „s
tim da će ravnoteža nastupiti kroz 10 godina, ili približno tako. Je
30

li tačna cifra?“ Njegove obrve su, i kad mu je lice mirovalo, opisivale

prelomljeni luk, svaka je išla gore pa dole, dajući njegovom licu izraz
večitog iznenađenja.
„Tačna je“, reče Lamont, „ali je dobijena ne bazi pretpostavke
da se ti tuđi zakoni, ušavši u naš univerzum, šire iz tačke ulaska na
sve strane brzinom svetlosti. To je samo pretpostavku Mislim da je
pogrešna“
„Zašto?“
„Mešanje zakona mereno je jedino u plutonijumu koji stiže u
ovu vasionu. Tempo mešanja u početku je izuzetno spor, po
pretpostavci zato što je plutonijum materija velike gustine:
vremenom se povećava, Ako se plutonijum pomeša sa razređenijom
supstancom, tempo mešanja zakona se povećava. Na osnovu
nekoliko merenja te vrste izračunato je da će u vakuumu brzina
prožimanja dostići brzinu svetlosti. Tim stranim zakonima tre-baće
neko vreme da se probiju do naše atmosfere, zatim će se oni mnogo
brže probiti kroz atmosferu a onda se raširiti kroz svemir brzinom
od 300.000 kilometara u sekundi, i za tren oka će se razrediti do
pune bezopasnosti.“
Lamont je zastao za trenutak da bi razmislio kako najbolje da
nastavi, ali je senator nastavio odmah. „Međutim...“ reče senator
podsticajno, načinom čoveka koji nije voljan da traći vreme.
„To je zgodna pretpostavka, izgleda razumna, i ne zadaje
nikakve glavobolje; ali šta ako otpor prodiranju stranih zakona ne
pruža materija — nego osnovno tkanje samog univerzuma?“
„Šta je to ‘osnovno tkanje?“
„To ne mogu da izrazim rečima. Postoji matematički iskaz kojim
se to, po mom mišljenju, može predstaviti, ali u reči to ne mogu da
pretočim. Bazično tkanje univerzuma diktira zakone prirode u tom
univerzumu. Bazično tkanje našeg univerzuma je takvo da uvek važi
očuvanje energije. Bazično tkanje para-univerzuma sadrži, da se
tako izrazim, drugačiju šaru, i zbog toga je kod njih jaka nuklearna
interakcija sto puta jača.“

52
 „I onda?“
„Ako zakoni prodiru kroz to bazično tkanje, gospodine, onda je
prisustvo materije, guste ili retke, od sekundarnog značaja. Brzina
prodiranja biće u vakuumu veća nego u gustoj materiji, ali ne
mnogo veća. Brzina prodiranja kroz kosmički prostor možda je, u
zemaljskim razmerama, velika, pa ipak vrlo mala u odnosu na
brzinu svetlosti.“
„Što znači?“
„Što znači da se strani zakoni ne razilaze onako brzo kao što smo
mislili, nego se, da tako kažem, nagomilavaju unutar Sunčevog
sistema, u koncentraciji daleko većoj nego što smo verovali.“
„Vidim“, reče senator klimajući glavom. koliko će proći dok ne
nastupi stanje ekvilibrijuma u Sunčevom sistemu? Manje od 10 30

godina, pretpostavljam.“
„Daleko manje, gospodine. Manje od 10 godina, rekao bih.
10

Možda pedesetak milijardi godina, plus-minus milijardu-dve.“

„U poređenju sa prvom cifrom, nije mnogo, ali ipak je dovoljno,
a? Nema razloga za neposrednu uzbunu, a?“
„Ali bojim se da i m a razloga za neposrednu uzbunu,
gospodine. Šteta će se dogoditi mnogo pre nego što se do
ekvilibrijuma stigne. Zbog rada Pumpi, jaka nuklearna interakcija
u našem univerzumu jača iz časa u čas.“
„I to jačanje može se izmeriti?“
„Možda ne može, gospodine.“
„Ni posle dvadeset godina pumpanja?“
„Možda ni tad, gospodine.“
„Onda čemu zabrinutost?“
„Zato, gospodine, što od jačine jake nuklearne interakcije zavisi
brzina kojom se obavlja fuzija vodonika u helijum u jezgru Sunca.
Ako interakcija ojača makar i neprimetno, fuzija će početi da se
odvija primetno brže. Sunce sa velikom delikatnošću održava
ravnotežu, balansira gravitaciju i radijaciju, pa ako se ta ravnoteža
poremeti u korist radijacije, a to je ono što mi sada izazivamo...“
„Da?“

53
 „... dogodiće se ogromna eksplozija. Po našim prirodnim
zakonima, nemoguće je da zvezda tako mala kao što je Sunce
postane supernova. Ali po izmenjenim zakonima to možda neće biti
nemoguće. Sumnjam da bismo dobili ikakvo upozorenje. Sunce bi
nakupilo snagu za jednu gigantsku eksploziju; osam minuta kasnije
vi i ja bismo bili mrtvi, a planeta Zemlja brzo bi se pretvorila u gas
koji bi se raširio i razišao.“
„I ništa se ne može učiniti?“
„Ako je prekasno i ako se narušavanje ravnoteže više ne može
izbeći, ništa. A ako nije prekasno, moramo obustaviti pumpanje
elektrona.“
Senator je pročistio grlo. „Pre nego što sam pristao da vas
primim na razgovor, mladi čoveče, raspitao sam se o vama, zato što
vas ne poznajem lično. Pitao sam i Dr Halama. Vi ga,
pretpostavljam, znate?“
„Da, gospodine.“ Jedan ugao Lamontovih usana grčevito se
trgao, ali glas mu je ostao ravan, „Znam ga dobro.“
„On mi kaže“, reče senator, bacajući pogled na hartiju koja je
ležala na njegovom radnom stolu, „da ste vi mutivoda, idiot koji
stvara probleme, čovek u čije se mentalno zdravlje može sumnjati;
zahteva da ja odbijem da razgovaram sa vama.“
Lamont je rekao, boreći se da mu glas ostane miran: „To su
njegove reči, gospodine?“
„Od slova do slova, njegove.“
„Onda zašto ste pristali da razgovarate sa mnom, gospodine?“
„U normalnom slučaju, da sam nešto ovako dobio od Halama,
ne bih sa vama razgovarao. Moje vreme je dragoceno, a sam bog zna
da viđam više problemotvorećih idiota neizvesnog mentalnog
zdravlja nego što se podneti može; ima ih i među onima koji stižu
do mene praćeni najboljim preporukama, Međutim, u ovom
jednom slučaju, nije mi se dopala Halamova reč ‘zahtevam’. Od
jednog senatora ne možeš ‘zahtevati’ ništa, i Halam će to morati da
shvati.“
„Hoćete li mi, onda, pomoći, gospodine?“
„Pomoći da učinite šta?“
54
 „Pa — da izdejstvujem da se Pumpe zaustave.“
„To? Ni u kom slučaju. Sasvim nemoguće.“
„Zašto ne?“ insistirao je Lamont. „Vi ste predsedavajući
komiteta za tehnologiju i životnu sredinu; vaš je zadatak baš to, da
zaustavite rad elektron-pumpi ili ma koji drugi tehnološki proces
koji proti da našoj životnoj sredini nanese nepopravljivu štetu. Ne
može biti veće niti nepopravljivije od one koja nam preti ako se
pumpanje nastavi“ „Svakako. Svakako. Ako ste vi u pravu Ali reklo
bi se da se vaša priča svodi na to da su vaše polazne pretpostavke
različite od onih, opšte prihvaćenih. Ko će reći koje su pretpostavke
tačne?’
„Gospodine, struktura koju sam izgradio objašnjava nekoliko
stvari koje su u prihvaćenoj teoriji ostale sumnjive.“
„Pa dobro, onda vaše kolegu treba da prihvate vaše
modifikacije, a u tom slučaju teško da biste imali razloga da dolazite
kod mene, rekao bih.“
„Gospodine, moje kolege ne žele da poveruju. Isprečio se njihov
lični interes.“
„Baš kao što vama vaš lični interes možda otežava da uvidite da
niste u pravu... Mladi čoveče, moja moć je, na hartiji, ogromna, ali
ja mogu da uspem samo kad je javnost spremna da mi to dopusti.
Dozvolite da vam održim jedno predavanje iz praktične politike.“
Pogledao je na svoj ručni časovnik, zavalio se u sedište i
nasmešio se. Ponuda koju je učinio nije bila karakteristična za
njegov način rada, ali upravo tog jutra u listu „Svetske novine“
izašao je redakcijski članak u kome su za Barta rekli da je
„izvanredno sposoban političar, najveštiji u čitavom Svetskom
kongresu“; sjaj koji se u Bartu zbog toga zažario još se zadržavao.
„Greška je“, reče on, „pretpostaviti da javnost želi da životna
sredina bude zaštićena ili da životi stanovništva budu spaseni, i da
će javnost biti zahvalna svakom idealisti koji se za takve ciljeve bori.
Ono što ljudi žele jeste individualni konfor — to želi svako za sebe.
To dobro znamo iz sopstvenog iskustva sa krizom životne sredine u
dvadesetom veku. Kad se jednom saznalo da cigarete povećavaju
verovatnoću raka pluća, očigledni izlaz sastojao se u tome da ljudi
55
ostave pušenje, ali željeni izlaz bio je da se nađe cigareta koja neće
izazivati rak. Kad se jasno pokazalo da motori sa unutrašnjim
sagorevanjem opasno zagađuju atmosferu, očigledni izlaz sastojao
se u tome da se prestane sa njihovim korišćenjem, ali željeni izlaz
bio je da se razvije nezagađujući motor. E, vidite, mladi čoveče, ne
tražite od mene da zaustavim Pumpe. Privreda čitave planete i
konfor celog čovečanstva zavise od Pumpe. Bolje mi recite kako da
postignemo da Pumpa ne izazove eksploziju Sunca.“
Lamont reče: „Nikako, gospodine. Ovde se bavimo nečim što je
tako bazično da se time ne možemo igrati. Pumpe moramo
zaustaviti.“
„A—ha, i vi predlažete da se vratimo na ono stanje koje je
postojalo pre Pumpe.“
„Moramo.“
„U tom slučaju trebaće vam, brzo i u velikoj količini, dokazi da
ste u pravu.“
„Najbolji dokaz“, reče Lamont kruto, „sastojao bi se u tome da
Sunce eksplodira. Pretpostavljam da ne želite da idem tako daleko.“
„To možda nije potrebno. Zašto ne možete pridobiti Halama, pa
da vas on podrži?“
„Zato što je to sićušan čovek koji se našao u poziciji Oca Pumpe.
Kako može on priznati da će njegovo čedo da uništi Zemlju?“
„Jasno je meni šta hoćete da kažete, ali za čitav svet on je i dalje
Otac elektron-pumpe. Jedino njegova reč imala bi dovoljnu težinu
u ovom pitanju.“
Lamont je odmahnuo glavom. „On nikad ne bi popustio. Radije
bi dao da Sunce eksplodira.“
„Onda ga prisilite“, reče senator. „Imate teoriju, ali teorija sama
po sebi ne znači ništa. Sigurno postoji neki način da se ona proveri.
Brzina radioaktivnog raspadanja recimo, urana, zavisi od
interakcija u nukleusu Da li se ta brzina raspadanja promenila u
skladu sa vašom teorijom a u neskladu sa prihvaćenom teorijom?“
Postoje li makar i najmanji izgledi da je taj Lamont rekao istinu?
Senator je sebi morao priznati da bi bilo zadovoljstvo saplesti
Halama, gurnuti ga licem u blato i sedeti na njemu dok se ne udavi
56
— ali to se neće desiti. Halam je nedodirljiv. Samo jednom se
senator Bart dokačio sa Halamom. Bilo je to pre skoro deset godina.
Senator je bio u pravu, stoprocentno u pravu, a Halam je zastupao
nečuvenu budalaštinu, i događaji su kasnije dokazali da je upravo
tako bilo. Pa ipak je, u ono vreme, Bart bio izložen poniženju, i malo
je trebalo pa da zbog tog slučaja izgubi na izborima sledeći put.
Opet je Lamont odmahnuo glavom. „Obična radioaktivnost
zavisi od slabe nuklearne interakcije. Sem toga, nažalost,
eksperimenti te vrste mogu dati samo nejasne rezultate. Pre nego
što promene postanu toliko očigledne da sumnje ne može biti, biće
za nas prekasno.“
„Ima li, onda, nečeg drugog?“
„Postoje pionske interakcije jedne određene vrste, koje bi mogle
dati nepogrešiv rezultat odmah sad. Još bolje su kombinacije kvark-
kvark koje u poslednje vreme daju zbunjujuće rezultate koje ja,
siguran sam, mogu da objasnim...“
„Pa eto, vidite.“
„Da, ali da bih te podatke pribavio, moram da upotrebim veliki
protonski sinhrotron na Mesecu, gospodine, a na njemu se vreme
neće moći dobiti još godinama — proverio sam — sem ako neko ne
bude povukao konce.“
„Mislite na mene?“
„Mislim na vas, senatore.“
„Ne dok Halam ovako govori o vama, sinko.“ Čvornovati prst
senatora Barta kucnuo je po hartiji koja je ležala pred njim. „Ne
mogu toliko tankom granom da krenem.“
„Ali postojanje celog sveta..
„D o k a ž i t e . “
„Zanemarite šta Halam kaže i dokazaću.“
„Dokažite pa ću moći da zanemarim šta Halam kaže.“
Lamont je duboko udahnuo. „Senatore! Pretpostavite da postoji
samo minimalna šansa da sam u pravu. Zar nije poželjno boriti se i
kad su izgledi tako mali? Ovo je stvar od koje zavisi sve: celo
čovečanstvo, cela planeta...“

57
 Želite da se borim za plemenitu stvar? Voleo bih ja to. Ima neke
dramske efektnosti u tome: pasti u borbi za nešto plemenito. Teško
da ćete naći ijednog pristojnog političara u kome nema dovoljno
mazohizma da sanja, ponekad, o tome kako pada u plamenu dok
anđeli pevaju. Ali, Dr Lamont, da bi čovek to preduzeo, treba da ima
kakve takve izglede za pobedu. Čovek mora znati da se bori za nešto
što bi možda, možda moglo pobediti. Ako vas podržim, neću ništa
postići, jer ću imati samo vašu reč, protiv beskonačne poželjnosti
daljeg korišćenja Pumpe. Zar da zahtevam od svakog čoveka da se
odrekne bogatstva i udobnosti na koje već navikao, zahvaljujući
Pumpi, samo zato što jedan čovek viče „Biće propast sveta“ a svi
ostali naučnici ustaju protiv njega, dok ga obožavani Halam naziva
idiotom? Ne, gospodine, ne želim da padnem u plamenu n i z a š t a “
„Onda mi bar pomozite da dođem do dokaza”, reče Lamont. „Ne
morate istupiti otvoreno ako se bojite da...“
„Ne bojim se ja“, reče Bart naglo. „Samo sam praktičan. Doktore
Lamont, vaših pola sata, a i više od toga, istekli su.“
Lamont je još trenutak-dva frustrirano zurio, ali na Bartovom
licu su sad jasno čitala nepopustljivost.
Otišao je.
Senator Bart nije odmah primio svog sledećeg posetioca. Minuti
su prolazili, a on je sedeo i sa nelagodnošću zurio u zatvorena vrata,
petljajući prstima oko svoje kravate. Da li je moguće da je ovaj ipak
bio u pravu?
Bart je odmahnuo glavom, prekorevajući samog sebe. Mogao bi,
u borbi za nešto dobro, rizikovati i izborni poraz, ali da bude opet
ponižen, to rizikovati ne može. Dao je signal da uđe sledeći
posetilac. Smirenog, bezizražajnog lica, ustao je da ga pozdravi.

58
 8.

Da je u tom trenutku smatrao da još ima šta da izgubi, u

profesionalnom smislu, Lamont bi možda oklevao. Džošua Čen bio
je nepopularan na sve strane, i ko god bi uspostavio ma kakve veze
sa Čenom odmah je počinjao da smrdi takoreći svim ograncima
establišmenta. Čen je bio revolucionar čija se armija sastojala od
jednog jedinog čoveka, njega samog, ali on je uvek nekako postizao
da se njegov usamljeni glas čuje; to je postizao zato što je u stvari za
koje se zalagao unosio neverovatan, savlađujući intenzitet, ali i zato
što je stvorio jednu organizaciju čvršću od ma kog političkog tima
na svetu (ne mali broj političara bio je spreman da se zakune u to).
Čen je znatno doprineo brzom širenju Pumpe po celoj Planeti.
Da nije bilo Čena, ne bi Pumpa istom brzinom preuzela na sebe
zadovoljavanje energetskih potreba čovečanstva. Prednosti Pumpe
bile su jasne, očigledne, bilo je jasno da ne zagađuje i očigledno da
će energija biti besplatna, pa ipak su zastupnici nuklearne energije
mogli pružiti duži otpor, ne zato što su nuklearne elektrane bolje
nego zato što su one bile prijatelji njihovog detinjstva.
A kad je Čen zalupao u svoje bubnjeve, svet je oslušnuo
pažljivije.
Sad je Čen sedeo pred Lamontom. Čenove široke jagodične kosti
i okruglo lice ukazivali su na činjenicu da je Čen poreklom bio tri
četvrtine Kinez,
„Čekajte, da ja ovo potpuno jasno shvatim“, reče Čen. „Vi
govorite isključivo u svoje lično ime?“
„Da“, reče Lamont stisnuta grla. „Halam me ne podržava.
Zapravo, Halam tvrdi da sam ja lud. Zar morate imati Halamovu
dozvolu da biste nešto preduzeli?“
59
 „Ne treba meni ničija dozvola“, reče Čen svojom predvidljivom
arogancijom. Onda je zaćutao, razmislio. „Kažete da su para-ljudi
tehnološki odmakliji od nas?“
Lamont je već daleko otišao u pravcu veštine pravljenja
kompromisa tako daleko da je izbegao da kaže da su para-ljudi
inteligentniji. „Tehnološki odmakliji“ je zvučalo daleko manje
uvredljivo, a bilo je podjednako istinito.
„To je jasno“, reče Lamont „Dovoljan dokaz je već to što oni
mogu da šalju materijal preko provalije između dvaju univerzuma,
a mi ne možemo.“
„Pa onda zašto su počeli ovo sa Pumpom, ako je opasno? Zašto
nastavljaju?“
Lamont je učio da pravi kompromise u raznim pravcima. Mogao
je sad reći da Čen nije prvi koji to pita, ali to bi zvučalo
omalovažavajuće, možda i nestrpljivo, pa je zato odlučio da to ipak
ne kaže,
„Bilo im je veoma stalo“, reče on, „da počnu korišćenje jednog
tako privlačnog izvora energije, baš kao i nama. Imam razloga da
verujem da su sad isto tako uznemireni zbog Pumpe kao i ja,“
„To je još uvek samo vaša reč. Nemate nijedan konkretni dokaz
o njihovom psihičkom stanju.“
„Nijedan koji bih sad mogao prezentirati.“
„Onda to nije dovoljno.“
„Možemo li sebi dozvoliti da rizikujemo. ..“
„Nije dovoljno, profesore. Nema dokaza. Ja svoju reputaciju
nisam izgradio gađajući nasumice. Moji projektili su svaki put
pogodili cilj zato što sam znao šta radim.“
„Ali kad pribavim dokaze...“
„Onda ću vas podržati. Ako dokazi budu zadovoljili mene,
garantujem vam da ni Halam ni kongres neće biti u stanju da se
odupru plimi. Zato, nađite dokaze i dođite da opet porazgovaramo.“
„Ali, tad će biti prekasno.“

60
 Gen je slegnuo ramenima. „Možda. Mnogo je verovatnije da ćete
se vi uveriti da niste bili u pravu i da se nikakvi dokazi ne mogu
naći,“
„Ali ne grešim“, reče Lamont. Duboko je udahnuo i rekao
poverljivim tonom: „Gospodine Čen. Vrlo je verovatno da u
univerzumu postoje bilioni i bilioni nastanjenih planeta, a među
njima bilioni takvih koje su nastanjene inteligentnim bićima sa
visoko razvijenom tehnologijom. Isto verovatno važi i za para-
univerzum. Mora biti da je u istoriji dvaju univerzuma bilo mnogo
parova svetova koji su dospeli u međusobnu vezu i počeli da koriste
Pumpu, Možda postoje desetine, možda stotine Pumpi rasutih duž
spojnih tačaka dvaju univerzuma.“
„Čista spekulacija. Ali, ako je tako?“
„Onda može biti da je u desetinama ili stotinama slučajeva
mešanje zakona dospelo do stupnja dovoljnog da izazove eksploziju
tamošnjeg sunca. Taj efekat se mogao širiti i dalje. Energija
supernove, u kombinaciji sa promenom prirodnih zakona, mogla je
izazvati eksplozije među obližnjim zvezdama, a to je opet moglo
dovesti do eksplozije sledećih. Možda vremenom dolazi do
eksplozije čitavog jezgra neke galaksije, ili čitavog galaktičkog
kraka.“
„Ali to je samo u mašti, naravno.“
„Da li je? U univerzumu postoje na stotine kvazara, to su maleni
objekti ne veći nego nekoliko sunčevih sistema zajedno, ali sijaju
snagom stotinu normalnih galaksija, kompletnih.“
„Vi to meni kažete da su kvazari ostaci planeta koju su koristile
Pumpu.“
„To sugerišem. Astronomi već vek i po gledaju kvazare, ali n i
s a d ne znaju odakle kvazarima tolika energija. Ničim u ovom
univerzumu tolika energija se ne može objasniti; ničim. Zar onda ne
sledi da...“
„A para-univerzum? Zar i on nije pun kvazara?“
„Ne bih rekao. Tamo su uslovi drugačiji, Para-teorija nas navodi
na zaključak koji se čini sasvim konačnim, naime da se fuzija tamo
odigrava mnogo lakše, što znači da zvezde, u proseku, moraju biti
61
mnogo manje nego ovde. Ako fuzija hidrogena počinje lakše, onda
je dovoljna i manje količina da bi se proizvela ista energija koju naše
Sunce daje. Kad bi se našla na okupu količina koja postoji u našem
Suncu, to bi tamo dovelo do spontane eksplozije. Ako naši zakoni
prožmu para-univerzum, hidrogen će se tamo fuzionisati malo teže;
para-zvezde počeće da se hlade.“
„Pa, nije im to tako loše”, reče Čen. „Potrebnu energiju oni će
nabaviti korišćenjem Pumpe. Ako su vaše spekulacije tačne, njima
je tamo fino.“
„Nije im baš fino“, reče Lamont. Do tog trenutka nije bio
domislio ono što iz para-situacije sledi. „Čim se na našem kraju
dogodi eksplozija, pumpanje prestaje. Bez nas oni neće moći da
pumpaju, a to znači da će se suočiti sa svojom sve hladnijom
zvezdom lišeni energije Pumpe. Možda im je i gore nego nama; mi
bismo iščezli bezbolno, u jednom bljesku, dok bi njihova agonija
trajala dugo.“
„Imate dobru imaginaciju, profesore“, reče Čen, „ali ja ovo ne
kupujem. Ne vidim ni najmanje razloge da odustanemo od Pumpe
samo zbog vaše imaginacije. Znate li vi šta Pumpa znači
čovečanstvu? Nije to samo besplatna, čista i izobilna energija.
Pogledajte i dalje od toga! Zahvaljujući Pumpi čovečanstvo više ne
mora radom da zarađuje za život. Pumpa je donela mogućnost, po
prvi put u istoriji, da čovečanstvo posveti svoju ukupnu umnu snagu
problemu razvijanja svog pravog potencijala. Primer: poslednja dva
i po veka donesoše toliki napredak u medicini, a ipak puni životni
vek nikako da znatno prebaci crtu od sto godina. Gerontolozi nam
odavno uporno govore da ne postoji, u teoriji, ništa što bi sprečilo
da ostvarimo besmrtnost ljudi, ali dosad tome nije bilo posvećivano
dovoljno pažnje.“
„Besmrtnosti“ reče Lamont ljutito. „To su prazne sanjarije!“
„Možda vi znate da procenite šta je prazno sanjarenje,
profesore“, reče Čen, „ali ja sam rešio da obezbedim da počne
istraživački rad po pitanju besmrtnosti. Ako Pumpe stanu, to neće
početi. Vratićemo se u doba skupe energije, škrte energije, prljave
energije. Dve milijarde stanovnika Zemlje moraće da se vrate na

62
posao da bi zaradili za život, a sanjarija o besmrtnosti ostaće
sanjarija.“
„I hoće, u svakom slučaju. Niko neće postati besmrtan. Niko
neće čak ni doživeti kraj svog normalnog životnog veka.“
„A, ali to je samo u vašoj teoriji.“
Lamont je odmerio verovatnoće i odlučio da se kocka.
„Gospodine Čen, pre nekoliko minuta rekao sam da ne želim da
objašnjavam šta znam o duhovnom stanju para-ljudi. Dopustite mi
da ipak pokušam. Počeli smo da primamo poruke.“
„Da, ali možete li ih protumačiti?“
„Primili smo jednu englesku reč.“
Čen se malo namrštio. Iznenada je nabio ruke u džepove, pružio
svoje kratke noge ispred sebe i zavalio se u svoje sedište. „A koja je
to engleska reč bila?“
„Plaši!“ Lamont nije našao za potrebno da spomene pogrešku u
pisanju.
„Plaši“, ponovio je Čen. „I šta to po vašem mišljenju znači?“
„Zar nije jasno da se oni plaše fenomena Pumpe?“
„Ni najmanje. Da se plaše, prestali bi. Mislim da se plaše,
dabome, ali se plaše mogućnosti da naša strana prestane da
sarađuje. Vi ste im preneli svoju intenciju, a ako mi prekinemo
pumpanje, za šta se vi zalažete, onda neće ni oni moći da nastave.
Sami rekoste da bez nas ne mogu; u tom poslu mora se sarađivati
na obe strane. Ne zameram im ako se plaše.“
Lamont je sedeo i ćutao.
„Vidim“, reče Čen, „da na to niste pomislili. E, dakle, krećemo
na besmrtnost. Mislim da će to biti popularnija tema.“
„A, popularne teme“, reče Lamont polako. „Nisam bio shvatio
šta je vama važno. Koliko vam je godina, gospodine Čen?“
Čen je brzo treptao, onda se okrenuo na drugu stranu. Žurno je
izašao iz sobe. Njegove ruke bile su stisnute u pesnice.
Lamont je kasnije potražio Čenovu biografiju. Čenu je tad bilo
šezdeset, a otac mu je umro u svojoj šezdeset drugoj. Ali to nije bilo
važno.
63
 9.

„Po tvom izgledu se ne bi reklo da si bio iole srećne ruke“, reče

Bronovski.
Lamont je sedeo u svojoj laboratoriji; zurio je u vrhove svojih
cipela, onako iz dokonosti. Upravo je primetio da izgledaju
neuobičajeno iznošeno, pohabano. Odmahnuo je glavom. „I
nisam“, reče,
„Čak te je i veliki Čen izneverio?“
„Nije pristao ništa da učini. I on traži dokaze. Svi oni žele
dokaze, ali šta god da im ponudiš, to odbacuju. Ono što oni stvarno
žele jeste njihova prokleta Pumpa, ili njihova reputacija, ili njihovo
mesto u istoriji. Čen želi besmrtnost.“
„A šta ti želiš, Pit?“ upita Bronovski blago.
„Bezbednost za čovečanstvo“, reče Lamont. Suočio se sa
ispitivačkim pogledom Bronovskoga. „Ne veruješ mi?“
„A, ma verujem ti ja. Ali šta stvarno želiš?“
„E dobro, onda, boga mu“, reče Lamont i tresnu šakom ravno
po stolu, što je izazvalo jak pljesak. „Hoću da budem u pravu, a to i
imam, jer jesam u pravu.“
„Siguran si?“
„Siguran sam! I ništa me ne brine, jer nameravam da pobedim.
Znaš, kad sam odlazio od Čena, nisam bio daleko od prezira prema
samome sebi.“
„Ti?“.
„Da, ja. Zašto ne? Razmišljao sam ovako; da na svakom
zaokretu Halam me stopira, Dokle god Halam osporava moje reči
svako ima izgovor da mi ne veruje. Dokle god Halam stoji kao stena

64
protiv mene, moram trpeti neuspeh. Onda zašto nisam radio s
njegovom podrškom zašto mu, zaista, nisam išao niz dlaku; zašto
nisam manevrisao tako da ga navedem da me podrži, umesto što
sam ga bockao da bih ga naveo da se bori protiv mene?“
„Misliš li da si mogao?“
„Nikako nisam mogao. Ali, u očajanju, pomišljao sam na svašta.
Na-primer na mogućnost da odem na Mesec. Naravno, kad sam
prvi put izazvao Halama protiv sebe, nije se još postavljalo pitanje
uništenja Zemlje, a kad se to pitanje pojavilo, ja sam se potrudio da
njegov stav učinim još gorim. Ali, kao što si i sam nagovestio, njega
ništa ne bi moglo okrenuti protiv Pumpe.“
„A sad više ne prezireš sebe.“
„Ne. Razgovor sa Čenom doneo mi je čist dobitak. Pokazao mi
je da sam traćio vreme.“
„To jesi, reklo bi se.“
„Da, ali nepotrebno. Rešenje nije ovde na Zemlji. Rekao sam
Čenu da bi naše Sunce moglo eksplodirati a para-Sunce ne, ali da to
para-ljude ne bi spasio, jer bi eksplozijom našeg Sunca došlo do
zaustavljanja našeg dela Pumpe, pa prema tome i njihovog. Oni ne
mogu bez nas da nastave, vidiš?“
„Dabome da vidim.“
„Onda zašto ne razmišljamo o suprotnom. Ne možemo mi bez
njih. U tom slučaju, ko mari hoćemo li mi zaustavljati Pumpe ili
nećemo. Treba navesti para-ljude da ih zaustave.“
„Aha, a hoće li oni to?“
„Rekli su P—A—A—Š. To znači da se plaše. Čen je rekao da se
plaše nas; plaše se da bismo mi mogli zaustaviti Pumpe; ali ja ni
jednog momenta u to nisam poverovao. Oni se plaše. Kad je Čen
nabacio tu svoju ideju, ja sam sedeo i ćutao. Mislio je da me je time
oborio. Prevario se. Ja sam u tom času samo mislio da je neophodno
navesti para-ljude da stanu. To moramo. Majk, napuštam sve, sem
tebe. Ti si nada čovečanstva. Probij se nekako do para-ljudi.“
Bronovski se nasmejao sa skoro detinjskom radošću. „Pit“, reče
on, „ti si genije.“
„Aha. Dobro je što si to primetio.“

65
 „Ne, ja to ozbiljno. Pogađaš šta hoću da kažem pre nego što to
kažem. Slao sam poruku za porukom, koristeći njihove simbole na
način za koji sam pretpostavljao da bi mogao označavati Pumpu,
koristeći pritom i našu reč ‘Pumpa’. Takođe sam se trudio da
iskoristim one mrvice informacija koje sam tokom ovih meseci
sakupio i da upotrebim njihove simbole na način koji bi značio
neodobravanje, upotrebljavajući ujedno i jednu englesku reč.
Pojma nisam imao da li uspevam da se probijem ili promašujem za
čitave kilometre, a pošto odgovor nije stizao, nisam bio naročito
pun nade.“
„Nisi mi bio rekao da to pokušavaš.“
„Taj deo posla je moj. Tebe treba dugo i dugo moliti da bi mi
objasnio neke stvari iz para-teorije.“
„I šta se desilo?“
„Juče sam, tako, poslao samo dve reči, na našem jeziku.
Naškrabao sam: P—U—M—P—A L—O—Š—A.“
„I?“
„I jutros sam konačno dobio uzvratnu poruku. Jednostavna je
jasna. Kaže: D—A P—U—M—P—A L—O—Š—A L—O—Š—A L—O—
Š—A.
Evo, vidi.“
Lamont je drhtavim rukama prihvatio foliju. „Ovo se ne može
pogrešno shvatiti, je I’ tako? Ovo je dokaz, zar ne?“
„Rekao bih da jeste. Kome ćeš ovo odneti?“
„Nikom“, reče Lamont odlučno. „Više se neću raspravljati. Ljudi
će mi reći da sam falsifikovao poruku. Nema svrhe da mirno trpim
tako nešto.. Neka para-ljudi zaustave Pumpu, pa će proces stati i na
našoj strani, i neće više počinjati ma šta mi jednostrano činili. Onda
će čitava stanica ‘Jedan’ goreti od želje da dokaže da sam bio u pravu
i da je Pumpa opasna.“
„Na osnovu čega to zamišljaš?“
„Zato što će jedino tako uspeti da se spasu rulje koja će zahtevati
Pumpu i koja će u besu što Pumpu ne dobija biti raspoložena da ih
rastrgne... Slažeš se, zar ne?“
„Pa, možda. Ali jedna stvar me uznemirava.“

66
 „A šta to?“
„Ako su para-ljudi toliko uvereni da je Pumpa opasna, zašto je
već nisu zaustavili? Pre nekog vremena sam se potrudio da
proverim: Pumpa i sad radi bajno.“
Lamont se namrštio. „Možda oni ne žele da izvedu jednostrani
potez. Smatraju da smo mi i oni u ovome ortaci, i žele da do
obustave dođe po obostranom dogovoru. Zar ti se ne čini da bi
moglo biti to?“
Moglo bi. Ali moglo bi biti i nešto drugo: možda je komunikacija
nesavršena, nisu shvatili šta znači reč L—O—Š—A. Na osnovu onog
što sam im ja preneo njihovim simbolima, koje sam vrlo lako mogao
totalno izvitoperiti, oni možda smatraju da L—O—Š—A znači onu
osobinu koju mi opisujemo rečju D—O—B—R—A.“
„O, ne.“
„Pa, ti se nadaš da nije tako, ali od nadanja vajde nema.“
„Majk, ne prekidaj sa slanjem poruka. Upotrebi koliko više
možeš onih reči koje oni koriste, i ubacuj promene stalno. Pre ili
kasnije oni će ovladati dovoljnim brojem reči da kažu nešto jasno i
nepogrešivo, a onda ćemo im objasniti da želimo da Pumpa bude
zaustavljena,“
„Nemamo ovlašćenje da damo izjavu takve vrste.“
„Nemamo, ali oni to neće znati, a kad sve bude gotovo, mi ćemo
biti heroji čovečanstva.“
„Čak i ako nas prvo streljaju?“
„Čak i tako... . Stvari su u tvojim rukama, Majk. Siguran sam da
neće još dugo morati da se. čeka.“

67
 10.

A ipak se moralo još dugo čekati. Sledeća dva meseca ne

donesoše nijednu novu poruku. Napetost se pogoršala.
Na Bronovskom su se posledice primećivale. Ona kratkotrajna
veselost je iščezla.
U Lamontovu laboratoriju ušao je ćuteći pogruženo.
Zurili su jedan u drugog. Najzad Bronovski reče: „Ovde se iz
svega jasno vidi da si dobio konačni dokaz nepravde.“
Lepo se videlo da se Lamont tog jutra nije obrijao. Njegova
laboratorija imala je neki izgled napuštenosti, neki teško odredljiv
izgled započetog pakovanja radi odlaska. Lamont je slegnuo
ramenima. „Pa šta? Meni to ne smeta. Baš me briga što je Pregled
fizike odbio moj članak.“
„Rekao si da to očekuješ.“
„Da, ali mislio sam da će mi oni dati i neko objašnjenje, razloge.
Mogli su ukazati na stvari koje su po njihovom mišljenju netačnosti,
greške, neosnovane pretpostavke; o tome bih onda mogao da se
raspravljam.“
„To nisu učinili?“
„Ni reč. Njihovi referenti ne smatraju taj članak podesnim za
publikovanje. To je sve. Neće ni da ga pipnu... Ta sveopšta
stupidnost zaista obeshrabruje. Mislim da ne bih žalio ako
čovečanstvo počini samoubistvo zbog čiste zloće svog srca, ili zbog
obične bezobzirnosti. Ali ima nečeg tako prokleto
nedostojanstvenog u samouništenju koje nastaje zbog čiste
nedotupavnosti, zbog stupidnosti. Kakvog smisla ima biti čovek,
ako moraš tako da umreš?“
„Glupost“, promrmlja Bronovski.
68
 „Kako drukčije da to nazovemo? I još zahtevaju da obrazložim
zašto da me ne otpuste; moj zločin je to što sam u pravu.“
„Čini se da svako zna da si razgovarao sa Čenom.“
„Da!“ Lamont je prislonio prste na koren svog nosa i umorno
protrljao oči. „Izgleda da sam ga uznemirio dovoljno da ode kod
Halama sa nekakvim pričama, i sad optužba glasi da sam pokušao
da sabotiram projekat Pumpe taktikom zastrašivanja, i to bez
činjeničnih osnova, bez opravdanja i na neprofesionalni način, i da
sam zato nepodoban za dalji rad na stanici Jedan.“
„Tu optužbu mogu da dokažu veoma iako, Pit.“
„Pretpostavljam da mogu. Nije važno.“
„Šta nameravaš?“
„Ništa“, reče Lamont indignirano. „Neka učine najgore što
mogu. Osloniću se na birokratizam, na ‘crvene pantljike’. Svaki
korak ovoga trajaće nedeljama, mesecima, a dotle ti nastavi sa
radom. Čućemo mi ipak nešto od para-ljudi.“
Bronovski je izgledao jadno. „Pit, pretpostavi da ne čujemo.
Možda je vreme da o ovome ponovo razmisliš.“
Lamont ga oštro pogleda. „O čemu pričaš ti?“
„Reci im da nisi u pravu. Baci se u pokajanje. Posipaj se
pepelom. Odustani.“
„Nikad! Zaboga, Majk, igramo igru u kojoj može biti izgubljen
ceo svet i sva živa bića na njemu.“
„Da, ali šta se tebe tiče sudbina tog sveta? Nisi oženjen. Nemaš
dece. Znam da ti je otac mrtav, Nikad ne spominješ majku niti
ikakvu braću i5i sestre. Sumnjam da na svetu postoji ijedno ljudsko
biće prema kome osećaš emotivnu vezanost. Zato idi svojim putem,
i đavo nek nosi sve to skupa.“
„A ti?“
„Ja ću isto. Razveden sam, dece nemam. Imam jednu mladu
damu sa kojom sam blizak, i taj odnos će trajati dok bude mogao.
Živili! Uživaj!“
„A sutra!“

69
 „Sutrašnjica će se pobrinuti za samu sebe, Smrt, kad dođe, biće
brza.“
„Ne mogu da živim sa takvom filozofijom... Majk. M a j k ! Šta
predstavlja sve ovo? Pokušavaš li da mi kažeš da se nećemo probiti?
Odustaješ li od truda oko para-ljudi?“
Bronovski je pogledao ustranu. Rekao je: „P i t , dobio sam
odgovor. Prošle noći. Mislio sam da sačekam današnji dan a onda
da razmišljam o tom odgovoru, ali zašto razmišljati? Evo ga.“ iz
Lamontovih očiju zurila su pitanja. Uzeo je foliju i pogledao tekst
napisan bez znakova interpunkcije:

PUMPA NE STOP NE STOP MI NE STOP PUMPU MI

NE ČUJEMO OPASNOST NE ČUJEMO NE ČUJEMO VI
STOP PUMPU MOLIMO VI STOP PUMPU PA I OVDE ONA
STOP MOLIMO VI STOPIRAJTE OPASNOST OPASNOST
OPASNOST STOP STOP VI STOPIRAJTE PUMPU

„Tako mi boga“, mrmljao je Bronovski, „zvuče očajno.“

Lamont je samo zurio, bez reči.
Bronovski reče: „Pretpostavljam da se negde na drugoj strani
nalazi neko nalik na tebe — para-Lamont. Ali ni on nije u stanju da
prinudi svoje para-Halame da zaustave Pumpu. I dok mi
preklinjemo njih da nas spasu, on preklinje nas da spasemo njih.
„Ali ako ovo pokažemo.. reče Lamont.
„Kazaće da lažeš, da je to nešto što sam podmećeš da bi
opravdao svoj košmar psihotičnog porekla.“
„To možda mogu da kažu za mene; ali ne za tebe. Podržaćeš me,
Majk. Svedočićeš da si ovo primio, i kako.“
Bronovski je pocrveneo. „Kakva će korist biti od toga? Oni će
reći da negde u para-univerzumu postoji budala kao što si ti i da su
dvojica luckastih uspeli da se povežu. Reći će da ova poruka
dokazuje da su vladajuće snage u para-univerzumu uverene da
nema opasnosti.“
„Majk, ostani uz mene u ovoj borbi.“

70
 „Ne vredi, Pit. Sam si rekao: stupidnost! Možda sir ti para-ljudi
napredniji od nas, možda su, kao što insistiraš, inteligentniji, ali
jasno je da su podjednako glupi kao mi, i tu je svemu kraj. Šiler je
na to ukazao, i ja mu verujem.“
„Ko?“
„Šiler. Jedan nemački dramski pisac od pre tri stoleća. U drami
o Jovanki Orleanki, napisao je: ‘Protiv gluposti, i bogovi sami bore
se uzalud.’ Nisam bog, i neću se dalje boriti, Pusti nek ide kako ide,
Pit, i gledaj svoja posla. Možda će svet potrajati kolikoj naš životni
vek, a ako ne potraje, nije bitno, jer ništa se ne može učiniti, Žao mi
je, Pit. Dobro si se borio, ali si izgubio. Za mene je to okončano.“
Otišao je. Lamont ostade sam. Sedeo je u svojoj stolici. Njegovi
prsti su besciljno bubnjali, bubnjali. Negde u Suncu, protoni su se
držali jedan uz drugog malo, malčice jače nego pre, ta sklonost rasla
je svakog trenutka, u jednom času delikatna ravnoteža biće
narušena...
„I na Zemlji neće ostati nikog živog ko bi znao da sam ja bio u
pravu“, uzviknu Lamont. Žmirkao je i žmirkao, pokušavajući da
suzbije suze.

71
 II

... BOGOVI SAMI ...

72
 1.a

Dua se odvojila od ostalih, i to je prošlo bez neke ozbiljnije

nevolje. Uvek je nevolju očekivala, ali nevolja, nekim čudom, nikad
nije nastupala. Nikad ozbiljna nevolja.
A i zašto bi? Odin je svoja prebacivanja izražavao na veoma
dostojanstven način. „Ostani gde si“, rekao bi. „Znaš da si naljutila
Trita.“ Nikad nije govorio o sopstvenoj ljutnji; Racionalci ne
dozvoljavaju da ih sitnice potresaju. Ipak, on se brinuo o Tritu sa
skoro istom onom upornošću sa kojom je Trit brižno lebdeo nad
decom.
Ali, kad god je bila dovoljno uporna, Odin joj je dopuštao da
istera svoju volju; čak se kod Trita zalagao za njenu stvar. Ponekad
je čak priznavao da je ponosan na njenu sposobnost, njenu
nezavisnost... Nije to loš levokrilac, pomisli ona sa rasejanom
naklonošću.
Sa Tritom je bilo teže izaći na kraj; imao je običaj da joj dobacuje
neke posebne kisele poglede kad je bila... pa, kad je bila u onakvom
stanju u kakvom je želela da bude. Ali, takvi su desnokrilci. On je
njoj desnokrilac, ali deci je Parental, najroditeljskiji od svih troje
roditelja; ova druga veza je važnija, uvek... Sto je dobro, jer se Dua
mogla pouzdati u to da će neko dete odvući Trita čim stvari postanu
neugodne.
Pa ipak, Trit nije Dui baš mnogo smetao. Izuzimajući periode
stapanja, uspevala je najčešće da ga ignoriše. Odin je bio nešto
drugo. U početku, bejaše joj uzbudljiv; od samog njegovog
prisustva, njena je forma počinjala da treperi i da izbleđuje.
Činjenica da je Racionalac nekako ga je činila još uzbudljivijim. Taj
deo svoje reakcije na njega nije razumela; to je bilo nešto u vezi sa

73
njenom neobičnošću. Navikla se — ali ne sasvim — na svoju
neobičnost.
Dua je uzdahnula.
Kad je bila dete, kad je o sebi još mislila kao o individui,
zasebnom biću, a ne komponenti trijade, bila je mnogo izrazitija
svesna te neobičnosti. Drugi su je na tu neobičnost mnogo upornije
podsećali. Čak i zbog sitnice kao što je izlazak na površinu uveče. ..
Još odavno je volela površinu uveče. Ostale Emocionalke
govorile su da je površina tad hladna i sumorna, i drhtale su i
zgušnjavale se slušajući Duin opis površine uveče. Bile su više nego
spremne da izađu u toplotu podneva, da se protežu i hrane, ali
upravo zato podne je bilo dosadno. Dua nije volela da se nađe u
blizini razbrbljane rulje Emocionalki.
Morala je, naravno, i ona da jede, ali mnogo više je volela da jede
uveče, kad je hrane sasvim malo, ali kad je sve u mutnoj, dubokoj
crvenoj boji, i kad je sama. Kad je drugima pričala o tome, tada je,
dabome, preuveličavala i hladnoću i pustoš, da bi mogla da gleda
kako one, zamišljajući hladnoću, dobijaju tvrde ivice — onoliko
tvrde koliko je to kod mladih Emocionalki uopšte moguće. Posle
nekog vremena one bi počele da šapuću oko nje i da joj se smeju —
onda bi je ostavile na miru.
Sad je maleno sunce na horizontu, obliveno tajnim crvenilom
koje nema ko da vidi, sem Due. Dua se širi lateralno a zgušnjava
dorso-ventralno, apsorbuje razređene tragove toplote. Žvaće ih
dokono, uživajući u pomalo kiselom, nematerijalnom ukusu dugih
talasnih dužina. (Još nije srela nijednu drugu Emocionalku koja bi
priznala da voli taj ukus. Ali Dua nikad ne bi mogla objasniti da taj
ukus povezuje sa slobodom; slobodom od ostalih, slobodom da
bude sama.)
Ova usamljenost, ova hladnoća, ovo duboko, duboko crvenilo,
vraćaju Duu, čak i sad, u one davne dane pre trijade; vraćaju, još
snažnije, vrlo jasno zapamćenu sliku njenog sopstvenog Parentala,
koji je imao običaj da dođe, onako nespretan i glomazan u kretanju,
za njom, večno pun straha da će se njoj nešto rđavo desiti.

74
 On joj se bio brižno posvetio, kao što to Parentali uvek čine;
uvek se posvećuju više svojim malim-srednjim nego preostalim
dvoma. To joj je bilo neprijatno, i sanjala je o danu kad će je on
ostaviti. Parentali uvek, pre ili kasnije, odu; ali kako joj je
nedostajao, kad je jednog dana konačno otišao.
Bio je došao da joj to saopšti, što je pažljivije mogao, uprkos
činjenici da je Parentalima teško da svoja osećanja izraze rečima.
Baš tog dana mu je pobegla; ne iz neke zlobe, niti zato što je slutila
šta će joj on reći, nego iz čistog veselja. Uspela je, u podne, da nađe
jedno specijalno mesto, pa se u neočekivanoj izolaciji nažderavala.
Ispunjavao ju je neki čudan svrab koji je zahtevao kretanje i
aktivnost. Skliznula je i pustila da se njene ivice stope sa ivicama
stena. Znala je da se smatra krajnje nepristojnim učiniti tako nešto,
i da se to prašta samo bebama, a ipak, to ju je u isti mah uzbuđivalo
i umirivalo.
A njen Parental ju je konačno uhvatio, pa je stao pred nju i dugo
ostao u ćutanju. Svoje oči je smanjio i zgusnuo kao da želi da
zaustavi svaku česticu svetlosti reflektovanu od nje; da vidi Duu što
je potpunije moguće; da je gleda što je duže moguće.
U prvi mah samo mu je uzvraćala zurenjem, pomišljajući
zbunjeno da je video kako se ona trlja kroz stene i da je se stidi. Ali
nije uspevala da uhvati nikakvu auru krivice, i konačno je rekla, vrlo
pokorno: „Šta je, Tata?“
„Pa, Dua, vreme je. Očekivao sam ovo. I ti si, nesumnjivo.“
„Kakvo vreme?“ Sad kad je bilo tu, Dua tvrdoglavo nije
dopuštala sebi da shvati. Ako odbije da shvati, neće imati šta da
shvati. (Te navike se nikad nije u celosti otresla. Odin je govorio da
su sve Emocionalke takve. To je govorio onim nadmenim glasom
koji je koristio ponekad, kad bi ga posebno impresionirala važnost
Racionalaca)
„Moram da odem“, reče tada njen Parental. „Više neću biti s
tobom.“ Onda je prosto stajao i gledao u nju, a ona nije bila u stanju
ništa da kaže.
On reče: „Ti ćeš kazati ostalima.“

75
 „Zašto?“ Dua se buntovno okrenula na drugu stranu. Njene su
konture već postale nejasne i zatim sve nejasnije: trudila se da se
raspe po prostoru. Želela je da se raspe s a s v i m , ali to, naravno,
nije mogla. Posle nekog vremena takvo stanje počelo je da joj zadaje
bolove i grčeve, pa se opet očvrsla. Njen Parental se čak nije ni
potrudio da je izgrdi i da joj kaže da bi bila sramota kad bi je drugi
videli tako rastegnutu.
Rekla je: „N j i m a će biti sasvim svejedno“, i odmah osetila
žaljenje, jer je znala da će to njenog Parentala povrediti. On ih je i
sad nazivao izrazima „malecko levokrilno“ i „malecko desnokrilno“,
iako je malecko levokrilno već uveliko bilo na studijama, a malecko
desnokrilno uporno govorilo o zasnivanju jedne trijade. Od njih
troje, samo je Dua i tad još osećala... pa, ona je najmlađa.
Emocionalka je uvek najmlađe dete. Sa njom je uvek drukčije.
Njen Parental je samo odgovorio: „Ti ćeš im ipak reći.“ Stajali
su, onda, i gledali se.
Nije želela da im kaže. Više nije bila bliska sa tom dvojicom.
Drukčije je bilo kad bejahu svi maleni. Tad su jedva mogli i sami da
razlikuju ko je ko od njih; ko je levi brat, ko je desni brat, a ko je
srednji član, sestrica. Svi su više ličili na pramičke magle. Dohvatili
bi se, pa bi se zakotrljali jedno kroz drugo, i posakrivali se u zidove.
Niko im zbog toga nije zamerao dok su bili mali; niko od
odraslih. Ali onda braća dobiše gustinu i ozbiljnost i udaljiše se. A
kad se žalila svom Parentalu, ovaj je samo odgovarao: „Suviše si
odrasla da se razređuješ, Dua.“
Pokušavala je da to ne sluša, ali levi brat joj se izmicao pa bi
rekao: „Ne gurkaj se uz mene; nemam ja vremena za tebe.“ A desni
brat je stekao naviku da čitavo vreme ostaje sasvim tvrd; postao je
sumoran i ćutljiv. Nije to tada mogla u celosti da razume, a Tata nije
bio u stanju da joj objasni, S vremena na vreme samo bi rekao, kao
da izgovara davno naučenu lekciju: „Levi su Racionalci, Dua. Desni
su Parentali. Oni odrastaju na svoj način.“
Taj njihov način njoj se nije dopadao. Oni više nisu bili deca, a
ona je ostala dete; zato se družila sa ruljom drugih Emocionalki. Sve
one su se žalile na iste stvari u vezi sa svojom braćom. Sve su pričale
o predstojećim trijadama. Sve su se širile po suncu i hranile. Sve su
76
postajale sve više jedna drugoj nalik; njihove priče bile su svakog
dana iste.
Tako se u njoj razvio prezir prema njima, pa se izdvajala i
odlazila da bude sama kad god je mogla, a one su se odvojile od nje
i nadenule joj ime „Bežulja“. (Već je mnogo vremena prošlo od kad
je poslednji put čula taj povik, a ipak, kad god bi na njega pomislila,
setila bi se do savršenstva precizno i tona kojim su one to
dobacivale, tankih promuklih glasova koji su tu reč ponavljali skoro
maloumnom upornošću — zato što su znale da je to boli.)
Ali njen Parental nije prestao da se interesuje za nju čak ni kad
mu se moralo činiti da joj se svako drugi smeje. Pokušavao je, na
svoj nespretni način, da je zakloni od ostalih. Ponekad ju je pratio
do površine, iako sam površinu nije podnosio, da bi se uverio da je
bezbedna.
Zatekla ga je jednom kako razgovara sa jednim Tvrdim.
Parentalu je teško da razgovara sa Tvrdima; iako veoma mlada, to
je znala. Tvrdi pričaju samo sa Racionalcima.
Jako se uplašila i ustuknula je magleno-pramenasto unazad, ali
je stigla da čuje kako njen Parental kaže: „Ja se dobro brinem o njoj,
Tvrdi gospodine.“
Zar je moguće da se Tvrdi raspitivao o njoj? O njenoj
neobičnosti, možda. Ali u Parentalovom tonu nije bilo izvinjavanja.
Čak i u suočenju sa Tvrdim, govorio je o svojoj brizi za nju. Dua je
tada osetila neki neodređen ponos.
Ali sada je njen Parental odlazio, i sva ona nezavisnost čijem se
približavanju Dua toliko radovala izgubila je svoj fini oblik,
stvrdnuta se u šiljasti greben usamljenosti. Ona reče: „Ali z a š t o
moraš da odeš?“
„M o r a m , drago malecko srednje.“
Mora. Znala je to i sama. Svako, pre ili kasnije, mora. Doći će
dan kad će ona uzdahnuti i reći: „Moram“.
„Ali po čemu znaš da je došao čas kad moraš? Ako možeš da
odabereš vreme, zašto ne odabereš neko drugo vreme i ne ostaneš
duže?“

77
 „Tvoj levi otac je odlučio“, reče on. „Trijada mora da poštuje
njegovu volju.“
„Zašto moraš njega da slušaš?“ Svog levog oca, i srednjeg člana
svoje roditeljske trijade tj. majku, Dua skoro nikad nije viđala. Oni
više nisu bili važni. Važan je bio još samo njen desni otac, njen
Parental, njen tatica, koji je, onako zdepast i ograničen ravnim
površinama, stajao pred njom. Nije bio sav u glatkim oblinama kao
Racionalac niti uskomešanim neravninama kao Emocionalka. Uvek
je mogla da pogodi šta će joj on reći. Skoro uvek.
Sa sigurnošću je predvidela da će on reći: „Ne mogu da objasnim
jednoj maloj Emocionalki.“
Rekao je upravo to.
Žalost je provalila iz Due i ona reče: „Nedostajaćeš mi. Znam da
misliš da te zanemarujem, i da te ne volim zato što mi uvek govoriš
šta sve ne smem. Ali ja bih više volela da te ne volim zato što mi
pričaš šta sve ne smem, nego da tebe ne bude tu i da ne možeš da
mi pričaš šta sve ne smem.“
A Tatica je prosto stajao. Ni na koji način nije mogao da reaguje
na jedan takav izliv — sem na jedan način: primakao joj se i istisnuo
iz sebe jednu ruku. To ga je koštalo vidnog napora, ali je ruku držao;
drhtavo, doduše. Ivice te ruke pomalo su se rasplinjavale.
Dua reče: „O, Tata“, i uputi svoju ruku, koja je potekla oko
njegove tako da se, gledano kroz Duinu supstancu, činilo da je
Parentalova ruka sva dimna i svetlucava; međutim, dobro je pazila
do njegovu ruku ne dotakne jer bi njemu to bilo strašno neprijatno.
Onda je on svoju ruku povukao, ostavljajući njenu da obuhvata
prazninu, i rekao: „Seti se Tvrdih, Dua. Oni će ti pomoći. Ja — ja ću
sad poći.“
Otišao je i više ga nikad nije videla.
Sad sedi Dua u zalasku sunca, priseća se prošlosti. Buntovno je
svesna da će Trit uskoro postati zlovoljan zbog njenog odsustva i da
će početi da dodijava Odinu.
Onda bi joj Odin mogao držati pridiku o njenim dužnostima.
Baš nju briga.

78
 1.b

Odin je bio u umerenom stupnju svestan da je Dua na površini.

Mogao je da oceni, bez ikakvog razmišljanja, pravac, a donekle i
distancu mesta gde je ona. Da je zastao da razmisli o ovome, možda
bi osetio nezadovoljstvo, jer to čulo za međusobnu svesnost već
dugo se postepeno umrtvljavalo; umesto toga je (ne znajući baš
jasno zašto) osećao neku vrstu rastućeg ispunjenja. Tako stvari
treba da idu; to je znak da se telo, sa starenjem, razvija ispravno.
Tritova međulična svesnost nije se smanjivala, ali se pomicala;
sve više se usmeravala na decu. To je bio, očigledno, pravac
korisnog razvoja, ali, s druge strane, uloga Parentala je jednostavna,
u izvesnom značenju te reči, ma koliko važna bila. Racionalac je
daleko kompleksniji; u toj pomisli je Odin nalazio sumorno
zadovoljstvo.
Naravno, prava zagonetka je Dua. Toliko se razlikuje od svih
ostalih Emocionalki. Trita je to zbunjivalo i frustriralo, oduzimajući
mu i ono malo sposobnosti za govor. I Odina je to frustriralo i
zbunjivalo, ponekad, ali je on bio takođe svestan i Duine
beskonačne sposobnosti da pruži sreću u životu; nije mu se činilo
verovatnim da te dve njene neobičnosti postoje nezavisno jedna od
druge. Ponekad je dovodila svoju okolinu do gneva, ali to je bila
mala cena s obzirom na intenzivnu sreću koju je davala.
Opet, taj Duin čudni način života možda je bio deo opravdanog,
ispravnog poretka stvari. Tvrdi su, izgleda, bili zainteresovani za
nju, a oni, po pravilu, obraćaju pažnju samo na Racionalce. To ga je
ispunjavalo ponosom: ako čak i Emocionalka zaslužuje pažnju,
utoliko bolje za trijadu.

79
 Da, stvari su onakve kakve treba da budu. To je kameni temelj
svega; to je ono što je Odin želeo da oseti najviše, sve do dna. Jednog
dana, on će čak saznati kad je vreme da se ode; tada će želeti da ode.
U to su ga Tvrdi uveravali, kao i sve druge Racionalce, ali su mu
takođe rekli da će njegova unutrašnja svest odrediti to vreme, i to
nepogrešivo, a saveta sa strane neće biti.
„Kad ti budeš sebi rekao“, objasnio mu je Losten — na onaj
jasan, pažljiv način kako Tvrdi uvek govori kad se obraća
Mekanome, kao da se silno trudi da postigne da ga Mekani razume
— „da znaš zašto moraš otići, onda ćeš otići, i tvoja trijada sa
tobom.“
Na to je Odin bio odgovorio: „Ne mogu reći da sada želim da
odem, Tvrdi gospodine. Ima toliko da se nauči.“
„Naravno, dragi levokrilni. Tako sad osećaš, zato što nisi još
spreman.“
Odin je pomislio: kako ću moći ikad da se osetim spremnim kad
neću nikad smatrati da nema još mnogo da se nauči?
Ali to nije rekao. Bio je sasvim siguran da će vreme doći i da će
tad razumeti.
Spustio je pogled na sebe, i pritom umalo da se zaboravi i istisne
jedno oko u okolni prostor da bi mogao sebe videti; eto, i u
najzrelijem i najracionalnijem Racionalcu zadrži se uvek još po neki
dečji impuls. Njemu, dabome, nije bilo potrebno da ispruži oko da
bi sebe video. Mogao je sebe lepo da vidi ne pomičući oko sa tačke
gde je bilo solidno uglavljeno. Našao je da je njegov fizički izgled
zadovoljavajuće čvrst: fine, oštro ocrtane konture, glatke, zaobljene
u izvestan broj ovoida graciozno spojenih.
Njegovo telo nije imalo ono čudno privlačno svetlucanje, kao
Duino, imati prijatnu, umirujuću masivnost kao Tritovo. On voli
oboje, ali ne bi ni jednim razmenio telo. Niti, dabome, um. Nikad
on to ne bi rekao, daka-ko, jer ne bi želeo da povredi njihova
osećanja, ali — u njemu nikad nije gasnula zahvalnost što nema
onako ograničeno shvatanje stvari kao Trit ili (još više) onako
nestalan, lutanju sklon um kao Dua. Pretpostavljao je da njima
takvi umovi ne smetaju, zato što oni ni za šta drugo ne znaju.

80
 Opet je postao udaljeno svestan Due, ali je tu svesnost namerno
suzbio. U ovom času Dua mu nije bila potrebna. Ne zato što ju je
manje želeo — to nije — nego zato što su ga neke druge želje sve jače
zahvatale. Deo sazrevanja Racionalca sastoji se u tome da vežba um,
što može jedino sam ili u društvu Tvrdih, i da u takvom vežbanju
nalazi sve više zadovoljstva.
Sve više se navikavao na Tvrde; sve je više bio vezan za njih.
Smatrao je da je i to ispravno, da je kako valja i treba, jer on je
Racionalac a oni su na neki način super Racionalci. (Jednom je tako
rekao Lostenu, koji je od svih Tvrdih bio najprijateljskije nastrojen
i, po Odinovom nejasnom utisku, nekako najmlađi. Losten je tad
počeo sav da zrači zabavljanjem, ali odgovorio nije. A to je,
međutim, značilo da nije ni porekao.)
Tvrdi su ispunjavali Odinove najranije uspomene. Odinov
Parental je svoju pažnju sve više posvećivao poslednjem detetu,
bebi Emocionalki. To je bilo prirodno. I Trit će tako, kad dođe
poslednje dete, ako ikad dođe. (Tu poslednju ogradu Odin je
preuzeo od Trita koji ju je konstantno koristio zamerajući Dui.)
Što pre, to bolje: pošto je njegov Parental bio tako često zauzet,
Odin je mogao da započne svoje obrazovanje veoma rano. Svoje
detinjske običaje je izgubio, i mnogo naučio, još pre nego što je sreo
Trita.
Taj sastanak, međutim, bio je nešto što Odin sasvim sigurno
nikad neće zaboraviti. Mogao je biti juče, a ne pre pola životnog
veka: tako jasno ga pamti. Naravno, Odin je i pre toga viđao
Parentale sopstvene starosti, dakle mlade, koji u to vreme, znatno
pre nego što će započeti inkubaciju dece koja će od njih načiniti
istinske Parentale, još nisu bili ni približno onako glupi. Kao dete,
igrao se sa svojim desnokrilnim bratom i nije bio svestan nikakve
intelektualne razlike između njih (mada, gledajući sada na te dane,
uviđa da je razlika postojala i tada).
Shvatao je, mutno, ulogu Parentala u trijadi. Još kao dete čuo je
da se šapuće o stapanju.
Kad se Trit prvi put pojavio, kad ga je Odin prvi put ugledao, sve
se promenilo. Po prvi put u svom životu Odin je osetio neku
unutrašnju toplinu, i pomislio da postoji nešto što on želi a što nema
81
nikakve veze sa razmišljanjem. Čak i sad se jasno seća postiđenosti
koja je uz to osećanje išla.
Trit, naravno, nije bio postiđen. Parentalima nikad nije
neprijatno zbog aktivnosti trijade, a Emocionalkama jedva da je
ikad išta neprijatno. Sa tim problemom suočavaju se samo
Racionalci.
„Suviše razmišljanja“, rekao je jedan Tvrdi kad je Odin sa njim
o ovom problemu diskutovao. To je Odina ostavilo nezadovoljnim.
Na koji način bi razmišljanja moglo biti „suviše“?
Naravno, kad su se prvi put sreli Trit bejaše mlad. Odin je bio
tako nesiguran u sebe, u svoje protivljenje, da je njegova reakcija
bila neprijatno providna: naime, postao je, svojim spoljašnjim
površinama, skoro providan.
Sa oklevanjem, Odin reče: „Nisam te ranije video, zar ne, desni
druže?“
„Nikad nisam bio ovde“, reče Trit. „Doveli su me ovamo.“
Obojica su tačno znali šta se s njima desilo. Ovaj susret je
aranžiran zato što je neko (neki Parental, mislio je tada Odin, a
kasnije je znao da je to učinio neki Tvrdi) smatrao da će njih dvojica
jedan drugome odgovarati; pretpostavka se pokazala ispravnom.
Između njih dvojice intelektualne komunikacije nije bilo. Kako
bi je moglo biti, kad je Odin želeo da uči, želeo intenzitetom koji je
nadmašivao sve drugo sem potrebe da postoji trijada, dok Trit nije
posedovao ni koncept učenja? Ono što je Tritu bilo potrebno da zna,
to je taj znao izvan svakog učenja ili zaboravljanja.
Odin je, ponet silnim uzbuđenjem zbog otkrivanja stvari o ovom
svetu i o njegovom Suncu, o istoriji i mehanizmu života, o svim „o“
Univerzuma, ponekad ( u tim ranim danima njihovog zbliženja)
počinjao i nehotice da priča Tritu.
Trit bi slušao mimo, očito ne razumevajući ništa, ali zadovoljan
ulogom slušaoca; Odin bi, ne uspevajući da prenese ništa, bio
podjednako očito zadovoljan ulogom predavača.
Trit je, gonjen svojim specijalnim potrebama, učinio prvi potez.
Odin je čavrljao o onome što je tog dana naučio. Upravo su završili
svoje kratko podnevno jelo. (Njihova gušća supstanca apsorbovala
82
je hranu tako brzo da su bili siti već posle obične šetnje po suncu,
dok su se Emocionalke izlagale suncu satima bez prekida, uvijajući
se u pramenove i istanjujući se kao da baš žele da posao što duže
potraje.)
Odin, koji je oduvek ignorisao Emocionalke, nastavi sa
pričanjem, zadovoljan. Trit, koji je bez reči zurio u njih, iz dana u
dan, postade vidno nemiran.
Naglo je prišao Odinu, formirao jedan privezak (žurbom koja je
ostavila krajnje neprijatan utisak na estetsko osećanje drugoga) i
položio ga na jedno mesto na Odinovom gornjem ovoidu, tamo gde
je blago svetlucanje dopuštalo da jedan dobrodošli dah toplog
vazduha uđe kao desert posle ručka. Vidnim naporom Trit je
razredio svoj privesak koji poče da tone u površinu Odinove kože.
Sledećeg trenutka Odin je, strahovito postiđen, odskočio i izmakao
se.
Kao beba Odin je takve stvari, naravno, činio, ali otkad je sazreo,
nikako. „Nemoj to da radiš, Trit“, reče on oštro.
Tritov privezak ostade istegnut; njime kao da je malo pipao
tamo-amo kroz vazduh. „Meni se ‘oće.“
Odin se držao što je zbijenije mogao; borio se da stvrdne svoju
površinu da bi sprečio prodiranje. „Meni se neće.“
„Zašto ne?“ reče Trit preduzimljivo. „Nema ničeg lošeg u tome.“
Odin reče prvo što mu pade na pamet. „Zabolelo je.“ (Nije
stvarno zabolelo; ne fizički. Ali Tvrdi su uvek izbegavali dodir
Mekih. Nepažljivo prodiranje bolelo je Tvrde, ali oni su drugačije
građe nego Meki, sasvim drugačije.)
Trita ovo nije prevarilo. U ovom pitanju, njegov instinkt ga ni
slučajno nije mogao prevariti. „Nije zabolelo“, reče on.
„Pa, nije ispravno ovako. Treba nam jedna Emocionalka.“
Na to je Trit samo mogao uporno da ponavlja: „Meni se ipak
‘oće“
Bilo je neizbežno da se ovo ponavlja, i neizbežno da Odin
popusti. Uvek je na kraju popuštao; bilo je to nešto što se događa i
najsamosvesnijem Racionalcu. Kao što stara poslovica kaže: ili
priznaješ da radiš onu stvar, ili lažeš.
83
 Pri svakom sledećem susretu Trit ga je spopadao; ako ne
izdužetkom, onda trljanjem površine kroz površinu. Najzad je Odin,
zaveden zadovoljstvom, počeo da pomaže, pa pokušao i da sija. To
mu je uspevalo bolje nego Tritu. Jadni Trit, ispunjen beskonačno
većom željom, silno se naprezao, sav je huktao, pa ipak je postizao
jedva nešto malo svetlucanja, tu i tamo, kao u kakvim dronjcima.
Odin je, međutim, uspevao da učini celu svoju površinu providnom;
savladao bi svoju postiđenost i potekao ususret Tritu. Prodiranje je
bilo do dubine kože. Osećao je pulsiranje Tritovog tvrdog tela ispod
kože. Uživanje je bilo prožeto osećanjima krivice.
Trit je, kad bi se završilo, najčešće ostajao u stanju zamora i neke
nejasne ljutnje.
Odin je rekao: „Pa, Trit, rekao sam ti da nam je potrebna
Emocionalka da bismo ovo uradili kako treba. Ne možeš da se ljutiš
na nešto što je prosto-naprosto tako.“
A Trit će: „Da u’vatimo jednu Emocionalku.“
Da uhvatimo Emocionalku! Tritovi jednostavni nagoni navodili
su ga uvek samo na direktnu akciju. Odin nije bio siguran da će moći
objasniti kompleksnosti egzistencije svome drugu. „Nije to tako
lako, desnence“, poče on blago.
Trit naglo reče: „Tvrdi to mogu. Ti si im prijatelj. Traži od njih.“
Odin je bio užasnut. „Da tražim, to ne mogu.“ Nesvesno
prelazeći na svoju predavačku intonaciju, nastavio je: „Još nije
nastupilo pravo vreme, jer da jeste, ja bih to svakako znao. Dok to
vreme...“
Trit nije slušao. Reče: „Pitaću ih ja.“
„N e “, reče Odin užasnuto, „Ti se u to ne mešaj. Kažem ti da nije
vreme. Moram da se brinem za svoje obrazovanje. Lako je to kad si
Parental pa ne moraš ništa da znaš, ali...“
Istog momenta kad je to rekao zažalio je, a sem toga znao je da
je u svakom slučaju rekao nešto neistinito. Radilo se prosto o tome
što nije želeo da učini ništa, apsolutno ništa što bi moglo uvrediti
Tvrde i narušiti njegov koristan odnos sa njima. Trit, međutim, nije
pokazivao znake da mu je išta zasmetalo; Odin poče da shvata da

84
njegovome drugu no izgleda razumno ni potrebno da zna išta više
od onog što već zna i da se ne vređa ako mu neko kaže istinu o tome.
Problem Emocionalke neprestano je iskakao pred njih,
međutim. Ponekad su pokušavali da jedan drugog potpuno prožmu.
Zapravo, ta potreba vremenom je jačala. Zadovoljstvo su nalazili, ali
nikad potpuno, i svaki put je Trit zahtevao Emocionalku. Odin se
svaki put bacao još dublje u svoje studije, maltene kao da se time
brani od problema.
Ipak, s vremena na vreme, bio je skoro na ivici odluke da
popriča sa Lostenom o tome.
Od svih Tvrdih, Lostena je znao najbolje; Losten se najviše lično
interesovao za Odina. Neka samrtna nepromenljivost lebdela je nad
Tvrdima, jer oni su ostajali isti, uvek isti; njihova forma bila je
fiksirana. Njima su oči bile, na primer, na jednom određenom
mestu, i uvek su baš tu ostajale — i to kod svih njih na istom mestu.
Koža im nije bila baš tvrda, ali bila je uvek neprozirna, nikad
svetlucava, nikad neodređena, nikad u nju nije mogla prodreti
druga koža istog tipa.
Nisu bili nešto mnogo veći od Mekih, ali su bili teži. Njihova
supstanca bila je mnogo gušća; morali su da paze da ne povrede
popustljiva tkiva Mekih.
Jednom, još kad je bio mali, stvarno mali, kad je njegovo telo
teklo skoro isto onako slobodno kao telo njegove sestrice, Odinu se
približio jedan Tvrdi. Nikad nije saznao koji je to Tvrdi bio, ali je u
kasnijem životu saznao da bebe-Racionalci ispunjavaju svakog
Tvrdog radoznalošću. Odin je posegao da dodirne tog Tvrdog, iz
čiste radoznalosti. Tvrdi je odskočio. Kasnije je Odina njegov
Parental izgrdio zbog tog pokušaja dodirivanja Tvrdog.
Grdnja je bila oštra i Odin ju je zauvek zapamtio. Kao stariji,
naučio je da gusto raspoređeni atomi tkiva Tvrdih osećaju bol kad
drugi atomi nasilno zadiru među njih. Odin se zapitao da li Meki
takođe osećaju bol kad zadru u Tvrdog. Neki drugi mladi Racionalac
rekao mu je jednom da se sudario sa Tvrdim i da se taj Tvrdi sav
presamitio, dok on sam, Racionalac, nije osetio ništa — ali Odin nije
bio siguran da li je ta tvrdnja istina ili samo melodramatično
hvalisanje.
85
 Bilo je i drugih stvari njemu nedostupnih. Voleo je da se trlja o
zidove pećine. Kad je dopuštao sebi da prodre u stenu, doživljavao
je toplo, prijatno osećanje. Bebe to uvek rade, ali odrastanjem to
postaje sve teže. Ipak, voleo je da zalazi do dubine kože i to mu je
prijalo, ali njegov Parental ga je uhvatio da to radi i izgrdio ga. Odin
se usprotivio govoreći da njegova sestra to isto neprestano radi:
video ju je.
„To je drugo“, reče Parental. „Ona je Emocionalka.“
Drugom prilikom, kad je apsorbovao sadržaj jednog
dugotrajnog snimka (tad je već bio stariji) iz dosade je formirao
nekoliko telesnih izduženja i njihove vrhove tako razredio da su
mogli prolaziti jedan kroz drugi. Stekao je naviku da to radi dok
sluša. Nastajalo je neko prijatno bockanje koje mu je pomagalo da
sluša i činilo ga prijatno pospanim posle.
Parental ga je uhvatio i u tome, i takve stvari mu rekao da je
Odinu neprijatno da ih se seti.
U tim vremenima, niko mu nije stvarno otvoreno govorio o
stapanju. Sipali su znanje u njega, davali mu obrazovanje o svemu,
ali ni reči nisu progovarali 6 onome radi čega se u trijadu stupa. Ni
Tritu niko ništa nije rekao, ali Trit je Parental, on zna i ako mu se
ne kaže. Naravno, kad je Dua konačno došla, sve je bilo jasno, iako
se činilo da ona o toj stvari zna manje čak i od Odina.
Ali nisu Duu dobili zbog ma kakve Odinove inicijative. Trit je
počeo tu temu; Trit, koji se u normalnim slučajevima bojao Tvrdih
i nemo ih izbegavao; Trit, kome je nedostajalo Odinovo
samopouzdanje, u svakom pogledu sem u ovom jednom; Trit, koji
se na ovu jednu stvar usmerio manijački uporno; Trit — Trit —
Trit...
Odin uzdiše. Trit se ubacuje u njegove misli zato što, evo, i fizički
dolazi. Može da ga oseti: grub je, zahteva, uvek zahteva. Odin tako
malo vremena može sebi da posveti ovih dana, baš kad više no ikad
želi da razmišlja, da dovede svaku misao na svoje mesto...
„Da, Trit“, kaže on.

86
 1.c

Trit je svestan da je tvrdoglavo glup. Ne smatra da je to ružno.

O tome uopšte i ne razmišlja. Kad bi razmišljao, zaključio bi da je to
lepo. Njegovo telo je konstruisano da obavi jedan posao, i za taj
jedan konstruisano je dobro.
„Odin, gde je Dua?“ reče on.
„Negde napolju“, promrmlja Odin, maltene kao da ga je baš
briga. Trita je nervirao takav omalovažavajući stav prema trijadi,
Dua je tako teška, a Odina baš briga.
„Zašto je puštaš da ide?“
„Kako mogu da je zaustavim, Trit? I kakva je šteta od toga što
ide?“
„Znaš ti kakva je šteta. Imamo dve bebe. Treba nam treća. Tako
je teško napraviti srednju bebu u poslednje vreme. Da bismo u tome
uspeli, Dua mora biti dobro nahranjena. Sad ona opet luta u vreme
zalaska sunca. Kako može pristojno da se nahrani u vreme zalaska
sunca?“
„Nije mnogo ješna.“
„A mi ostadosmo bez srednje bebe, Odin.“ Tritov glas je
milovao, „Kako mogu dobro da te volim bez Due?“
„Ma, dobro, sad“, promumljao je Odin. Trita je, još jednom,
zbunila činjenica da se Odin stidi pri spominjanju jednostavnih
istina.
„Seti se“, reče Trit, „ja sam taj koji je nabavio Duu.“ Da li se Odin
toga seća? Da li Odin ikad misli o trijadi i o značaju trijade? Ponekad
Trita obuzme takva frustracija da bi mogao... ma mogao bi da ...
Zapravo, ne zna šta bi to učinio, ali zna da se oseća frustriranim,

87
prikraćenim. Kao u onim starim danima kad je želeo jednu
Emocionalku a Odin odbijao da učini ma šta.
Trit je znao da mu nekako ne polaze od ruke one dugačke,
komplikovane rečenice. Ali Parentali, ako ne pričaju, misle. Misle o
važnim stvarima. Odin uvek priča o atomima i energiji. Koga je
briga za atome i energiju? Trit razmišlja o trijadi i bebama.
Odin mu je jednom rekao da se broj Mekih polako smanjuje. Zar
ga to nije zabrinulo ? Zar nije zabrinulo Tvrde? Brine li to ikog sem
Parentala?
Samo dve forme života na celom celcijatom svetu, Tvrdi i Meki.
I hrana, koja sija dole na njih.
Odin mu je jednom rekao da je Sunce počelo da se hladi. Ima
manje hrane, rekao je, pa se i narod smanjuje. Trit u to ne veruje.
Ne čini mu se da je sunce hladnije nego kad je bio beba. Problem je
prosto u tome što narod više ne posvećuje dovoljno brige trijadama.
Suviše je zanetih Racionalaca, suviše neozbiljnih Emocionalki.
Ono što Meki moraju da učine, to je da se koncentrišu na važne
stvari u životu. Kao Trit. On se brine za poslove ove trijade. Došla je
levokrilna beba, zatim stiže i desnokrilna. Sad njih dvoje rastu i
napreduju. Ali mora se obezbediti i sestrica, srednja beba. Nju je
najteže započeti, a bez nove male Emocionalkice u budućnosti neće
moći da se stvori nova trijada.
Šta je učinilo Duu ovakvom? Oduvek je bila teška, ali u
poslednje vreme — sve gora.
Trit je osećao neki mračni bes usmeren na Odina. Uvek Odin
priča koristeći sve one teške reči. A Dua sluša. Odin sa Duom priča
do beskonačnosti, dok se ne stekne utisak da to dva Racionalca
pričaju. To je rđavo za trijadu.
Odin bi trebalo malo da razmisli o svojim postupcima.
Uvek Trit za sve mora da se brine. Uvek Trit radi poslove koje
neko mora uraditi, Odin je bio prijatelj Tvrdih, pa ipak nije ništa
rekao. Trebala im je Emocionalka, a Odin je ćutao. Odin je sa njima
pričao o energiji a ne o potrebama trijade.

88
 Trit je preokrenuo tok događaja. Toga se sa ponosom seća.
Video je Odina kako priča sa jednim Tvrdim i prišao. Bez ijednog
drhtaja u glasu rekao je: „Treba nam jedna Emocionalka.“
Tvrdi se okrenuo da ga pogleda. Trit nikad nije bio tako blizu
ijednom Tvrdom. Taj Tvrdi je bio sav iz jednog komada: svi njegovi
delovi morali su se okrenuti ako se samo jedan deo okrene. Imao je
i neke izdužetke koji su se mogli pokretati zasebno, ali ni ti izdužeci
nikad nisu menjali oblik. Nikad nisu tekli. Bili su nepravilnog oblika
i ne lepi. Ti produžeci nisu voleli da budu dotaknuti.
Tvrdi reče: „Da li je to tačno, Odin?“ Nije se obraćao Tritu.
Odin se spljeskao. Sravnio se sa zemljom; tako pljosnatog ga
Trit nikad dotad nije video. Rekao je: „Moj desnokrilni je preterano
revnostan. Moj desnokrilni je... je...“ Zamucnuo je, huktao, nije
mogao da nastavi.
Trit je mogao. „Ne mož’ se stapamo bez nje“, reče.
Trit je znao da je Odin zanemeo od stida, ali za to nije ni
najmanje mario. Vreme je došlo.
„Pa, dragi levokrilni“, reče Tvrdi Odinu, „da li su tvoja osećanja
po ovom pitanju podudarna?“ Tvrdi govore isto kao Meki, ali
grublje i sa manje prizvuka. Teško ih je slušati. Trit je, bar, tako
mislio, mada se činilo da se Odin navikao na razgovor sa njima.
„Da“, reče Odin konačno.
Tvrdi se najzad okrenuo Tritu. „Podseti me, mladi desnokrilni:
koliko dugo ste ti i Odin zajedno?“
„Dovoljno dugo“, reče Trit, „da zaslužimo Emocionalku.“ Čvrsto
je održavao svoju formu uglastom. Nije dozvoljavao sebi da bude
uplašen. Ovo je bilo isuviše značajno, Reče: „A ime mi je Trit.“
Činilo se da ovo zabavlja Tvrdoga. „Da, izbor je bio dobar. Ti i
Odin dobro odgovarate jedan drugom, ali zato će izbor Emocionalke
biti težak. Mi smo već manje-više odlučili. U najmanju ruku, ja sam
odavno došao do svog uverenja, ali neophodno je uveriti i ostale.
Budi strpljiv, Trit.“
„Umoran sam od strpljenja,“
„Znam, ali ipak budi strpljiv.“ Opet se zabavljao.

89
 Kad je Tvrdi u potpunosti otišao, Odin se pridigao i besno
razredio. „Kako si mogao to da učiniš, Trit?“ upitao je. „Znaš li ti ko
je to bio?“
„Bio je jedan od Tvrdih.“
„Bio je Losten. Moj posebni nastavnik. Ne želim da bude ljut na
mene.“
„Zašto bi bio ljut? Bio sam učtiv.“
„Ma, nije važno.“ Odin se vraćao u normalan oblik. To je značilo
da više nije ljut. (Trit je zbog toga osetio olakšanje, ali se trudio da
to ne pokaže.) „Veoma je neugodno kad moj glupi desni drug priđe
i obrati se mom Tvrdom.“
„Onda što mu nisi ti to rekao?“
„Postoji nešto što se zove pravo vreme.“
„Ali za tebe nikad nije pravo vreme.“
Ali onda su protrljati površine i prestali da se svađaju, a nedugo
posle toga došla je Dua.
Losten ju je doveo. Trit to nije znao; Tvrdog koji ju je vodio
uopšte nije gledao. Samo Duu. Kasnije mu je Odin rekao da je taj
Tvrdi bio Losten.
„Vidiš?“ reče Trit. „Ja sam bio taj koji je razgovarao s njim. Zato
ju je doveo.“
„Ne“, reče Odin, „bilo je pravo vreme. On bi je doveo i da mu se
niko od nas dvojice nije obratio.“
Trit mu nije verovao. Bio je sasvim siguran da je Duino
postojanje među njima u celosti njegova zasluga.
Na svetu sigurno nije bilo, nikad, nikog kao Dua. Trit je video
mnogo Emocionalki. Sve su bile privlačne. Bilo koju od njih ori bi
prihvatio radi propisnog stapanja. Ali kad je jednom video Duu,
shvatio je da nijedna druga ne bi odgovarala. Samo Dua. Samo Dua.
A Dua je znala tačno šta da učini. Tačno. Kasnije im je priznala
da joj niko nikad nije pokazao kako se to radi. Niko sa njom nije o
tome pričao. Nisu čak ni druge Emocionalke, zato što ih je ona
izbegavala.

90
 Ipak, kad se nađoše zajedno, svako od njih troje znao je tačno
šta treba da radi.
Dua se razredila. Razredila se više nego što je iko ikad to pred
Tritovim očima učinio. Razredila se daleko više nego što je Trit
mislio da je moguće razrediti se. Pretvorila se u neku vrstu obojenog
dima koji je ispunjavao sobu i zasenjivao Trita. Pokrenuo se ne
znajući da to čini. Utopio je sebe u vazduh koji je bio Dua.
Nije bilo nikakvog osećaja penetracije. Trit nije osetio ni otpor,
ni trenje. Osetio je samo neko unutrašnje plovljenje i nešto kao brzi
puls. Osetio je kako se i njegovo telo odaziva, počinje da se
razređuje, ali to nije, kao uvek do tada, bilo praćeno silnim
naporom. Ispunjen Duom, bio je u stanju da se bez napora razredi
u neki svoj sopstveni gusti dim. Razređivao se kao da teče, u jednom
ogromnom glatkom toku.
Mutno je video Odina kako im se primiče s druge strane, Dui s
leva. I Odin se razređivao.
A onda šok kao da su šokovi svih kontakata na svetu ujedinjeni:
dosegao je Odina. Ali to uopšte nije bio šok. Trit je osećao bez
osećanja, znao bez znanja. Skliznuo je u Odina a Odin u njega. Nije
mogao biti siguran da li obuhvata Odina, ili ovaj njega, ili oba, ili
nijedno.
Sve je bilo zadovoljstvo.
Pojačavanjem tog zadovoljstva čula počeše da se pomračuju, a
u času kad je mislio da ne može izdržati još jače zadovoljstvo, čula
se ugasiše sasvim.
Došlo je i vreme kad su se odvojili i ostali da zure jedno u drugo.
Njihova stopljenost bila je potrajala — nekoliko dana. Naravno,
stapanje je uvek zahtevalo dosta vremena. Što bolje je bilo, duže je
trajalo, ali kad bi se završilo činilo se kao da je prošao samo jedan
tren. Nisu zapamtili ništa. U kasnijim vremenima, malo koje
njihovo stapanje trajalo je duže od toga prvog.
Odin reče: „Ovo je bilo divno.“
Trit je samo zurio u Duu koja je takvo stapanje omogućila.
Ona se zgušnjavala, vrtložila, kretala drhtavo. Činilo se da je na
nju ovo uticalo jače nego na njih.
91
 „Radićemo mi ovo ponovo“, reče ona žurno, „ali kasnije, kasnije.
Pustite me sad da idem.“
Odjurila je. Nisu pokušali da je zaustave. Bili su isuviše
savladani onim što se dogodilo da bi pokušali da je zaustave. A i
kasnije se uvek tako dešavalo: posle stapanja, ona ode. Koliko god
da je uspešno bilo, ona ode. U njoj kao da je bilo nešto što je
zahtevalo samoću.
To je Tritu smetalo. Tačku po tačku, u svemu od reda ona se
razlikovala od drugih Emocionalki. To ne bi trebalo da bude tako.
Odin je imao drugačije mišljenje. Mnogo puta je rekao: „Zašto
je ne ostaviš na miru, Trit? Ona nije kao ostale, a to znači da je bolja
od ostalih. Stapanje ne bi bilo tako dobro da je ona kao ostale. Je I’
ti hoćeš prednost; a da ne platiš i cenu?“
Trit to nije baš jasno razumeo. Jedino je znao da ona treba da
radi ono što treba da bude urađeno. Rekao je: „Ja želim da ona radi
ono što treba.“
„Znam, Trit, znam. Ali ipak je pusti na miru.“
Odin je često sam grdio Duu zbog njenog neobičnog ponašanja,
ali nikad nije bio voljan da pusti Trita da je grdi. „Nemaš ti takta,
Trit“, rekao bi ponekad. Trit nije znao šta je to tačno takt.
A sad ... Već je mnogo vremena prošlo od onog prvog stapanja,
a beba Emocionalka još im se nije rodila. Još koliko čekanja? I ovo
dosad bilo je daleko previše. A Dua kao da je sve duže periode
provodila u usamljenosti, a ne sve kraće.
Trit reče: „Ona ne jede dovoljno.“
„Kad dođe pravo vreme...“ poče Odin.
„Uvek ti pričaš da li je pravo vreme ili nije pravo vreme. Za tebe
pre svega nikad nije bilo pravo vreme da zatražiš Duu. Sad ti nikad
nije pravo vreme da dobijemo bebu Emocionalku. Dua bi morala...“
Ali Odin se okrenuo. „Ona je tamo napolju, Trit“, reče. „Ako
hoćeš idi pa je dovedi, kao da si joj Parental a ne njen desnokrilni.
Učini to. Ali ja kažem, pusti je na miru.“
Trit je uzmakao. Imao je on mnogo toga da kaže, ali nije znao
kako da kaže.

92
 2.a

Dua je bila na neki mutan i dalek način svesna uzbune između

levog i desnog, uzbune koja se nje ticala. Njena buntovnost postade
još veća.
Ako bilo ko od njih dvojice, levi ili desni, dođe po nju, to će se
završiti stapanje, a ona je na samu tu pomisao besnela. Ništa drugo
Trit nije imao na umu, samo to i decu. Ništa drugo nije želeo, samo
to, i da dobiju svoje treće, poslednje dete. Sve je bilo vezano za decu
i za to još nedostajuće dete. A kad Trit želi stapanje, stapanje i
dobije.
Kad god zadre, Trit postigne dominaciju u trijadi. Zakači se za
neku jednostavnu ideju, nikako ne popušta, i na kraju Odin i Dua
moraju da popuste. Ali sad ona neće popustiti; n e ć e ...
Na tu pomisao nije se osećala nelojalnom. Nije predviđala da će
ikad osetiti bilo prema Odinu, bilo prema Tritu onu silnu čežnju
koju oni osećaju jedan prema drugom. Ona može da se stapa i sama;
oni to mogu samo njenim posredovanjem (onda zašto ona nije
najuglednija?). Pri stapanju utroje osećala je intenzivno uživanje; to
je očita istina, bilo bi glupo to poricati; ali to zadovoljstvo bilo je
srodno onom koje je sticala prolazeći kroz zid, što je ponekad tajno
činila. Za Trita i Odina, stapanje je značilo zadovoljstvo kakvo nikad
ranije nisu osetili i nikako drukčije ne mogu osetiti.
Ne, čekaj, Odin ima i zadovoljstvo učenja, onoga što on naziva
intelektualnim razvojem. Dua je ponekad osetila neki delić toga,
dovoljno da shvati šta bi te reči mogle značiti; iako se to
zadovoljstvo razlikuje od stapanja, može da posluži kao supstitut,
bar u toj meri da Odin ponekad izdrži bez stapanja.

93
 Ali to za Trita ne važi. Za njega postoje samo stapanje i deca.
Samo to. A kad se njegov majušni um usmeri, Odin će popustiti, a
potom će i Dua popustiti.
Jednom se pobunila. „Ali šta se događa kad se stopimo? Mi
ostanemo tako stopljeni satima, ponekad danima. Šta se dešava za
sve to vreme?“
Trit kao da je smatrao da je to skandalozno pitanje. „Uvek je
tako. Tako treba.”
„Ne volim ništa što t r e b a . Hoću da znam zašto treba.“
Odin je izgledao kao da mu je neprijatno, da je postiđen. Taj
provede pola života u postiđenosti. „Pa, Dua“, reče on, „to stvarno
mora tako biti. Zbog — dece.“ Izgovarajući tu reč, kao da je počeo
da pulsira.
„Ama nemoj tu da mi pulsiraš“, reče Dua oštro. „Sada smo
odrasli, stapali smo se ni sama ne znam koliko puta, i sve što znamo
to je da se pomoću stapanja prave deca. Onda valjda smeš to tako i
da kažeš. Zašto stopljenost traje toliko dugo, samo to pitam?“
„Zato što je to jedan komplikovan proces“, reče Odin, pulsirajući
i dalje. „Zato što zahteva energiju. Dua, dugo je vremena potrebno
utrošiti da bi se dete začelo, a čak i kad se to vreme utroši, dete se
ne začne uvek. Štaviše, stvari se pogoršavaju... Ne samo u našem
slučaju“, dodade žurno.
„Pogoršavaju?“ reče Trit brižno. Iz Odina nije uspeo ništa više
da izvuče.
Neko vreme posle toga imali su svoje prvo dete, bebu-
Racionalca, dete koje je tako letelo i istanjivalo se da su svo troje bili
u zanosu divljenja; čak je i Odin pristajao da drži dete i da ga pušta
da u njegovim rukama menja oblike, dokle god je to Trit dopuštao.
Jer Trit je, naravno, bio taj koji je posle dugog pred-formiranja
sproveo inkubaciju deteta; Trit se od deteta odvojio u momentu kad
je ono započinjalo svoju nezavisnu egzistenciju; Trit se za dete u
svakom trenu brinuo.
Posle toga Trit često nije bio sa njima, što je Dui donosilo
čudnovato zadovoljstvo. Tritova opsesija joj je smetala, ali Odinova
joj je, začudo, prijala.
94
 Sve više je uviđala Odinov... značaj. Kad je neko Racionalac, on
poseduje neku osobinu koja mu omogućuje da odgovara na pitanja,
i Dua je nekako uvek Imala pitanja za Odina. Spremnije je
odgovarao kad Trit nije bio tu.
„Zašto je potrebno toliko vremena, Odine? Ne volim da se
stopim i da onda danima ne znam šta se dešava.“
„Savršeno smo bezbedni, Dua”, reče Odin iskreno. „Ma hajde,
pa ništa nam se nikad nije desilo, zar ne? Nikad nisi čula da se išta
desilo ijednoj trijadi, zar ne? Sem toga, ti ne bi trebalo da postavljaš
pitanja.“
„Zato što sam Emocionalka? Zato što druge Emocionalke ne
postavljaju pitanja? Ako baš hoćeš da znaš, ja ostale Emocionalke
ne podnosim, a pitanja hoću da postavljam.“
Bila je savršeno svesna da Odin zuri u nju kao da nikad nije
video nikoga tako privlačnog, i da bi smesta došlo do stapanja, da je
Trit prisutan. Čak je sebi dopustila da se malo razredi; ne mnogo,
ali primetno, iz namerne koketerije.
Odin reče: „Ali, ti možda ne razumeš implikacije, Dua. Da bi se
začela nova iskra života, potrebno je mnogo energije.“
„Često spominješ energiju. Šta je ona? Tačno šta?“
„Pa, ono što jedemo.“
„Dobro, onda zašto ne kažeš hrana?“
„Zato što hrana i energija nisu baš sasvim ista stvar. Naša hrana
dolazi iz Sunca i predstavlja jednu vrstu energije, ali postoje i druge
vrste energije koje nisu hrana. Kad jedemo, moramo se raširiti da
bismo apsorbovali svetlost. To je Emocionalkama najteže jer su
daleko providnije; to znači da svetlost prođe kroz njih umesto da
bude apsorbovana...“
Divno je kad ti neko objasni, mislila je Dua. Kad joj nešto kažu,
ona to stvarno zna; ali ne zna prave reči, duge naučne reči koje Odin
zna. Utoliko je smisaonije i oštrije ono što se desilo.
Sada, odrasla, oslobođena straha od detinjeg zadirkivanja,
ojačana ugledom koji je proisticao iz činjenice da pripada Odinovoj
trijadi, pokušala je da se zbije uz ostale Emocionalke i da izdrži
gužvu i brbljanje. Najzad, i Dui je ponekad trebao obrok nešto jači
95
od uobičajenog, a posle boljeg jela stapanje je bolje uspevalo. Bilo je
neke radosti — ponekad je zamalo uspevala da uhvati zadovoljstvo
koje su ostale izvlačile iz toga — u klizavom puzanju i manevrisanju
radi izlaganja suncu; u raskošnom skupljanju i zgušnjavanju da bi
se, uvećanom debljinom, efikasnije uhvatila toplota.
Ipak, Dui kao da je i mala količina toplote služila dugo, a
ostalima — nikad dosta. Imale su one neki stil alavog uvijanja koji
ona nije mogla da imitira, a na kraju ni da podnosi.
Zato su Racionalci i Parentali tako retko bili na površini.
Njihova gustina omogućavala im je da brzo jedu i da odu.
Emocionalke su se uvijale na suncu satima, jer ne samo što su jele
sporije, nego im je više energije i trebalo nego drugima, naročito za
stapanje.
Emocionalka daje energiju, objasnio je Odin (pulsirajući toliko
da je njegove signale bilo jedva moguće razumeti), Racionalac daje
seme a Parental služi kao inkubator.
Kad je Dua to shvatila, počela je sa izvesnim elementom
razonode, ne više samo neodobravanja, da posmatra ostale
Emocionalke kako praktično usrkuju u sebe crvenu svetlost sunca.
Pošto one nikad nisu postavljale pitanja, bila je sigurna da ne znaju
zbog čega to rade i da ne razumeju da postoji i nepristojni aspekt
tog njihovog drhtavog zgušnjavanja i kikotavog zalaženja pod
površinu, gde su ih čekala dobra stapanja, naravno, uz obilje
energije.
Mogla je da razume i Tritovo nezadovoljstvo kad bi sišla pod
površinu ne pokazujući onu uskomešanu neprovidnost koja
označava dobru nažderanost. Ipak, kakvo pravo su oni imali da se
bune? Zadržavala je vitkost iz koje proističe veštije stapanje. Neka
druge trijade izvode svoja stapanja na način halapljivog obilja i
nereda; Dua je sigurna da je eteričnost glavna stvar. Uostalom, malo
levokrilo i malo desnokrilo su se konačno ipak rodili, zar ne?
Naravno, bebe—Emocionalka, maleno srednje, bila je ključ. Za
nju treba više energije nego za ostalo dvoje. Dua energije nijedanput
nije imala dovoljno.

96
 Čak je i Odin počeo to da spominje. „Ne dobijaš dovoljno sunca,
Dua.“
„Dobijam“, reče Dua sa hitnjom.
„Genijina trijada“, reče Odin, „upravo je začela jednu
Emocionalku.“
Dua nije volela tu Geniju. Nikad. Čak i po normama koje važe
među prosečnim Emocionalkama, Genija je bila izuzetno
praznoglava. Dua nadmeno reče: „Pretpostavljam da se hvalisala o
tome. Nema ta delikatnosti. Pretpostavljam da sad govori: ‘Ne bi
trebalo to da spominjem, draga moja, ali nikad nećeš pogoditi šta
su moj levokrildžija i desnokrildžija zapucali i uradili ...’ Imitirala je
Genijino ustrepereno signaliziranje ubitačnom preciznošću. Odina
je to zabavilo.
Ali onda je rekao: „Genija je možda tupača, ali j e s t e začela
Emocionalku, i Trit je zbog toga uznemiren. Mi se trudimo već
mnogo duže nego što su se oni trudili...“
Dua se okrenula od njega. „Sunca uzimam najviše što mogu da
podnesem. Nažderem se toliko da ne mogu da se pomaknem. Ne
znam šta ti hoćeš od mene.“
„Ne ljuti se“, reče Odin. „Obećao sam Tritu da ću pričati s
tobom. On misli da me ti slušaš..
„Ma, Trit samo misli da je čudno što mi ti objašnjavaš nauku.
On ne razume. ... Želiš li srednju članicu poput ostalih?“
„Ne“, reče Odin uozbiljeno. „Nisi poput drugih, i zbog toga sam
srećan. A ako te zanimaju racionalske teme, dozvoli da ti nešto
objasnim. Sunce više ne daje onoliko hrane koliko je davalo u davna
vremena. Svetlosna energija je oslabila; potrebna su duža izlaganja.
Priraštaj opada već vekovima. Stanovništvo sveta je danas samo
delić od onog što je nekad bilo, po brojnosti.“
„Ja tu ništa ne mogu“, reče Dua buntovno.
„Možda Tvrdi mogu. I njihov brojni sastav se smanjuje...“
„Da li oni odlaze?“ Dua je bila iznenada zainteresovana. Uvek je
zamišljala da su Tvrdi na neki način besmrtni; da se ne rađaju; da
ne umiru. Ko je ikad video, na primer, bebu Tvrdih? Oni nemaju
bebe. Oni se ne stapaju. Oni ne jedu.
97
 Odin zamišljeno reče: „Pretpostavljam da odlaze. Meni nikad ne
pričaju o sebi. Nisam čak siguran ni kako jedu, ali naravno da
moraju da jedu,
I moraju da se rađaju. Eto, na primer, pojavio se jedan nov;
nisam ga još video... Ali ostavimo to. Poenta je u tome da su počeli
da razvijaju jedan veštački izvor hrane...“
„Znam“, reče Dua. „Probala sam je.“
„Probala si! Nisam to znao!“
„Jedna grupica Emocionalki je pričala o tome. Rekle su da Tvrdi
traže dobrovoljce koji će to probati; glupače su se sve uplašile. Rekle
su da će od te hrane verovatno sve ostati trajno tvrde i da neće više
moći da se stapaju.“
„To su gluposti“, reče Odin žestoko.
„Znam. Zato sam se javila. To ih je ućutkalo. Njih je tako teško
podneti, Odin,“
„Kako je bilo?“
„Užasno“, reče Dua isto onako žestoko. „Oštro i gorko. Naravno
da to nisam rekla drugim Emocionalkama.“
Odin reče: „I ja sam je probao. Nova hrana nije baš t a k o loša.“
„Racionalci i Roditelji ne mare za ukus hrane.“
„Još uvek je samo eksperimentalna“, reče Odin. „Tvrdi svim
silama rade na poboljšavanju. Naročito Estvald — to je onaj koga
maločas spomenuh, onaj novi koga još nisam video — naročito se
on angažuje oko toga. Losten o njemu ponekad govori kao da je to
neka specijalna ličnost; veoma veliki naučnik .“
„Kako to da ga nikad nisi video?“
„Ja sam samo Meki. Ne misliš valjda da mi sve kazuju i
pokazuju? Jednog dana ću ga valjda videti. On je razvio novi izvor
energije koji nas može, još, sve spasti...“
„Ja veštačku hranu neću“, reče Dua i iznenada napusti Odina.
Ovo se desilo nedavno, Od tada Odin nije spominjao tog
Estvalda, ali ona je znala da će ga spomenuti, o tome je natenane
razmišljala, ovde gore, u zalasku sunca.

98
 Samo tom jednom prilikom videla je veštačku hranu: užarena
sfera svetlosti, kao majušno Sunce, u pećini koju su Tvrdi samo za
to izdvojili. I sad se sećala tog gorkog ukusa.
Hoće li oni to poboljšati? Hoće li moći da postignu bolji ukus?
Čak izvrstan? Da li će ona tad morati da se hrani veštačkom
energijom i da ispunjava sebe sve dok joj osećanje sitosti ne ulije
nezadrživu želju da se stapa?
Plašila se te želje koja samu sebe stvara. Drukčije je kad želja
nastupi zbog grozničavih usklađenih podsticaja od strane
desnokrilnog i levokrilnog. Samostvaranje želje znači da će Dua biti
zrela da začne treću bebu. A to nije voljna!
Dugo joj je trebalo da sebi prizna tu istinu. Ona ne želi da začne
malu Emocionalku! Kad se rodi i to treće dete, neodbranjivo
nastupa čas da se ode, a ona neće da ode. Pamtila je dan kad ju je
njen Parental napustio zauvek; za nju samu nikad neće nastupiti taj
momenat. To je vatrenom žestinom odlučila.
Ostalim Emocionalkama je svejedno, zato što su suviše glupe da
o tome razmisle, ali ona je drukčija. Ona je neobična Dua, Dua
Bežulja; tako su je zvale; e pa i biće drukčija. Dokle god ne začne to
treće dete, neće otići; ostaće i dalje živa.
Zato neće dobiti to treće dete. Nikad. Nikad!
Ali kako da izbegne? I kako da udesi da Odin ne sazna? Šta ako
Odin sazna?

99
 2.b

Odin je čekao da Trit nešto preduzme. Bio je razumno siguran

da Trit neće baš bukvalno da ode na površinu po Duu. To bi značilo
ostaviti decu, a to je Tritu uvek bilo teško. Trit je neko vreme čekao
i ćutao, a kad je krenuo, otišao je u pravcu udubine gde su deca bila
smeštena.
Odinu je laknulo kad Trit ode. Nije mu bilo baš prijatno,
naravno, jer je Trit bio ljut i povučen u sebe tako da je međulični
kontakt oslabio a barijera nezadovoljstva se uzdigla. Odina je to
neizbežno moralo ispuniti tugom. Imao je osećaj da se životni puls
usporava. .
Ponekad se pitao da Li i Trit to oseća... Ne, nepošteno je tako
misliti. Trit ima svoj specijalni odnos sa decom.
A što se tiče Due, ko bi mogao znati šta Dua oseća? Ko zna šta
ijedna Emocionalka oseća? One su toliko drukčije da u odnosu na
njih levokrilni i desnokrilni izgledaju jednaki u svemu sem u umu.
Ali čak i kad se ima u vidu nepouzdano postupanje Emocionalki, ko
bi mogao znati šta Dua — izuzetno od svih, baš Dua — misli?
Zato je Odin bio skoro zadovoljan kad je Trit izašao: pravo
pitanje o kojem je želeo da misli bila je Dua. Zakašnjenje u
začinjanju trećeg deteta postajalo je uistinu predugo, a Dua je za
ubeđivanja imala sve manje prijemčivosti, a ne sve više. I u Odinu
je rastao neki nemir koga on nije mogao sasvim da odredi; moraće
o tome da razgovara sa Lostenom.
Sišao je u pećine Tvrdih, žureći toliko da su se njegovi pokreti
stapali u neprekidni tok koji, ipak, nije bio ni približno onako
nedostojanstven kao čudno uzbuđujuća mešavina kolebanja,
jurcanja i krivudanja karakteristična za kretanje Emocionalki, ali ni

100
onako smešan kao tupo premeštanje težine kojim su se služili
Parentali...
(Imao je jasnu misaonu sliku Trita kako bumba tamo-amo
jureći bebu-Racionalca koja je, dabome, u tom životnom dobu
klizava skoro kao Emocionalka, tako da je Dua morala da zapreči
bebi put i dovede bebu nazad; onda Trit, dajući prekorne znake,
premišlja da li da prodrma to malo živo stvorenje ili da ga obujmi
svojom supstancom. Od prvog dana Trit se efektnije razređivao radi
beba nego radi Odina. Kad se Odin pobunio zbog toga, Trit je
odgovorio sasvim ozbiljno, jer on naravno u takvim stvarima nije
znao za humor: „Pa, deci je potrebnije.“)
Odin je bio samoljubivo zadovoljan svojim načinom kretanja;
smatrao je da teče graciozno i Impresivno. To je jednom spomenuo
Lostenu, kome je, kao svom Tvrdom učitelju, poveravao sve, a
Losten je rekao: „Ali zar ne misliš da o svom maniru kretanja isto
tako dobro mišljenje imaju i Emocionalke i Parentali? Ako svako od
vas misli drukčije i postupa drukčije, zar ne treba i zadovoljstva da
vam budu drukčija? Trijada ne isključuje individualnosti, znaš.“
Odin nije bio siguran da razume to o individualnosti. Da li to
znači biti sam? Svaki Tvrdi je sam, naravno. Među njima nema
trijada. Kako oni to izdržavaju?
To pitanje se pojavilo još u Odinovoj mladosti. Njegov odnos sa
Tvrdima tek je počinjao, a njemu je iznenada pala na pamet misao
da ne zna sigurno postoje li ili ne postoje trijade među njima. Među
Mekima se uveliko pričala legenda da ne postoje, ali koliko je istine
u toj legendi? Odin je tad o tome razmislio i zaključio da treba pitati
a ne verovati naprazno.
„Jeste li vi levokrilni ili desnokrilni, gospodine?“ zapitao je
Odin. (U kasnijim vremenima, kad bi se setio tog pitanja počinjao
je da pulsira. Kakva je to neverovatna naivnost bila! Slabu je utehu
nalazio u tome što svaki Racionalac postavi nekom Tvrdome to
pitanje na neki način, pre ili kasnije — obično pre.)
Losten je odgovorio sasvim mirno: „Ni jedno ni drugo, mali levi
druže. Među Tvrdima nema levokrilnih ni desnokrilnih.“
„Niti sred... Emocionalki?“

101
 „Srednjih?“ Tvrdi je tad promenio oblik svog permanentnog
senzornog regiona na način koji je Odinu kasnije postao poznat kao
znak zabavljanja ili zadovoljstva. „Ne. Nema ni srednjih. Postoje
samo Tvrdi, svi iste vrste.“
Odin je morao da pita. Pitanje mu je izletelo sasvim neželjeno,
protiv njegove volje. „Ali kako izdržite?“
„Kod nas je drukčije, mali levokrilni. Mi smo na to naviknuti.“
Da li bi se Odin mogao naviknuti na tako nešto? Do tad, njegov
život je ispunjavala trijada u kojoj je bio rođen, a sigurno je znao da
će jednog ne-suviše-dalekog dana sklopiti novu trijadu, sopstvenu.
Šta je život bez toga? O ovome je povremeno razmišljao, i to
temeljito. Pokazalo se da on o svemu razmišlja temeljito. Ponekad
je uspevao da nasluti šta bi odsustvo trijada moglo značiti. Svaki
Tvrdi ima samo sebe: nema levog brata, nema desnog brata, nema
sestru, nema stapanje, nema decu, ni Parentala. ima samo um,
samo istraživanje univerzuma,
Možda je njima to dovoljno. Odrastajući, Odin je uspevao da
uhvati poneku mrvicu uživanja istraživačke vrste. Bilo je to
dovoljno — zamalo dovoljno — a onda bi se setio Trita i Due i
zaključio da ipak ni ceo univerzum nije sasvim dovoljna zamena,
Sem ako... Čudno, ali s vremena na vreme je sticao utisak da bi
mogao nastupiti jedan trenutak, jedna situacija, jedno stanje, u
kome... I tad bi izgubio to svoje naslućivanje, ili tačnije rečeno
naslućivanje naslućivanja, i propustio čitavu stvar. Ipak, jednog
dana to bi se vratilo, a u poslednje vreme je, činilo mu se, jačalo,
ostajalo maltene pa dovoljno dugo da bude uhvaćeno.
Ali sad ništa od toga nije smelo da ga zadržava. Sad mora da vidi
šta će sa Duom. Kretao se stazom dobro znanom, onom kojom ga je
njegov Parental po prvi put vodio (tako će Trit uskoro povesti
njihovog mladog Racionalca, njihovu levokrilnu bebu).
Naravno, uspomena ga već sledećeg trenutka opet ponesoše.
Bilo je to, tih davnih dana, zastrašujuće. Bili su prisutni i drugi
mladi Racionalci; svi su pulsirali, svetlucali i menjali oblike, uprkos
parentalskim znacima upućivanim sa svih strana da treba ostati
čvrst i gladak i ne obrukati svoju trijadu. Jedan mali levi drugar,
102
Odinov poznanik iz igre, čak se spljeskao, poravnao kao beba, i
odbijao da se opet izdigne, uprkos svim nastojanjima njegovog
užasno postiđenog Parentala. (Kasnije je postao sasvim normalan
student... iako ni blizu Odinu. Odin svoju superiornost nije mogao
a da ne uvidi, i to ga je ispunjavalo popriličnim zadovoljstvom.)
Prvog dana u školi imali su prilike da vide nekoliko Tvrdih. Kod
svakog su zastajali. Zadatak je bio: zabeležiti vibracione obrasce
malih racionalaca i to na nekoliko zasebnih načina, da bi se mogla
doneti odluka ko da bude primljen na nastavu, a ko da pričeka još
jedan interval; a od primljenih, ko će na koju vrstu nastave,
Kad se Tvrdi približio mladome Odinu, ovaj se očajničkim
naporom zagladio i držao u neuskolebanom obliku.
Tvrdi reče (prvi zvuci tog čudnog glasa zamalo da sruše Odinovu
odlučnost da postane odrastao): „Ovaj Racionalac se baš čvrsto drži.
Kojim imenom sebe označavaš, levi?“
To je bio prvi put da Odina neko nazove ozbiljnim „levi“ umesto
nekakvim deminutivom. Osetio se čvršćim nego ikad. Uspeo je da
kaže: „Odin, Tvrdi gospodine“, služeći se učtivim obraćanjem kojem
ga je njegov Parental pažljivo naučio.
Odin je nejasno zapamtio da su ga vodili kroz pećine Tvrdih,
pećine u kojima je video opremu, mašine, biblioteke, obilje
nerazumljivih prizora i zvukova. Zapamtio je ne toliko konkretne
čulne utiske koliko svoje unutrašnje osećanje očajanja. Šta će
uraditi s njim?
Njegov mu je Parental rekao da ga čeka učenje, ali Odin nije
znao šta tačno znači reč „učenje“, a kad je o tome pitao svog
Parentala, pokazalo se da ni Parental to ne zna tačno.
Posle nekog vremena je saznao. Učenje mu je prijalo, itekako
prijalo, ali nije bilo bez svojih zabrinjavajućih aspekata.
Onaj Tvrdi koji ga je prvi nazvao „levim“ postao mu je prvi
učitelj. Taj ga je naučio interpertiranju talasnih snimaka: posle
nekog vremena ono što je izgledalo kao nerazumljivi kod pretvorilo
se u reči, reči isto tako jasne kao one što ih je Odin svojim
vibracijama formirao.

103
 Ali onda je taj prvi prestao da se pojavljuje. Njegov posao
nastavio je sledeći Tvrdi. Odin tu promenu nije odmah primetio. U
tim ranim danima bilo je teško razlikovati Tvrde međusobno, uočiti
razlike njihovih glasova. Ali onda je stekao, malo po malo, čvrsto
uverenje da su mu učitelja zamenili. Drhtao je zbog toga. Nije
shvatao značaj te promene.
Skupljao je hrabrost i konačno pitao: „Gde je moj učitelj, Tvrdi
gospodine?“
„Gamaldan?... On neće više biti s tobom, levi.“
Odin je zanemeo. Onda reče: „Ali Tvrdi ne odlaze...“ Nije završio
tu rečenicu; sama se ugušila.
Novi Tvrdi je bio pasivan. Ništa nije kazao, ništa sam ponudio.
Odin je kasnije uvideo da je to svevažeće pravilo. O sebi nikad
ne pričaju. O svakoj drugoj temi govore slobodno, diskutuju, ali o
sebi — ni reči.
Na osnovu mnoštva napabirčenih dokaza, Odin je, hteo-ne hteo,
morao zaključiti da i Tvrdi ipak odlaze, da nisu besmrtni (kao što su
to mnogi Meki verovali i smatrali normalnim). A ipak, nijedan Tvrdi
nije nikad kazao da odlaze. Odin i drugi učenici Racionalci ponekad
su o tome razgovarali, sa oklevanjem i nelagodnošću. Svaki od njih
donosio je po neku sitnu činjenicu koja je neumitno ukazivala na
smrtnost Tvrdih. Čudili su se, nisu želeli da izvedu očigledni
zaključak, pa su puštali da tako ostane.
Tvrdima ti nagoveštaji smrtnosti kao da nisu smetali. Nisu činili
ništa da ih prikriju. Ali, nisu smrtnost nikad ni spominjali. A ako bi
im neko postavio direktno pitanje (što se ponekad neminovno
moralo desiti) nisu odgovarali, ni potvrdno ni odrečno.
A ako odlaze, onda se oni moraju i rađati, pa ipak o tome ništa
nisu rekli, a Odin nikad nije video mladog Tvrdog.
Odin je smatrao da Tvrdi izvlače energiju koja im je potrebna iz
stena a ne iz sunca — ili bar da u sastav svog tela unose crnu stenu
u prahu. Ovo je bilo mišljenje još nekih učenika. Drugi su energično
odbijali takva tumačenja. Do zaključka nisu mogli doći zato što niko
nikad nije video Tvrdog da se hrani, a Tvrdi ni o svom hranjenju
nisu govorili.
104
 Na kraju je Odin njihovu povučenost prihvatio kao deo
normalnog toka stvari, deo njih. Možda je to zbog njihove
individualnosti, mislio je, zbog toga što ne formiraju trijade. To
stvara školjku oko njih.
Onda je Odin saznao za pitanja tako ozbiljna, da su razmišljanja
o privatnom životu Tvrdih postala trivijalna. Saznao je, na primer,
da se čitav svet smežurava — gasi...
To mu je rekao Losten, njegov novi učitelj.
Odin je postavio pitanje o nenaseljenim pećinama koje se kroz
utrobu sveta protežu do u beskonačnost. Losten kao da je zbog tog
pitanja bio zadovoljan. „Bojiš se da pitaš o tome, Odin?“
(Sad je već bio Odin, a ne više neka od reči koje uopšteno
označavaju levokrilnost. Uvek je osetio ponos kad bi čuo da ga neki
Tvrdi oslovljava ličnim imenom. Mnogi su to činili. Odin je ispoljio
fenomenalan talenat za shvatanje činjenica; upotreba njegovog
imena kao da je bila nagrada za to. Losten je ne jednom izrazio
zadovoljstvo što ima takvog učenika.)
Odin se zaista plašio, što je, posle izvesnog oklevanja, i priznao.
Priznati neku svoju slabost Tvrdome bilo je relativno lako; priznati
nekom drugom Racionalcu, teže, priznati Tritu, mnogo teže,
nezamislivo.... Bili to dani pre Due.
„Onda zašto pitaš?“
Opet je Odin oklevao. Onda je polako rekao: „Plaše me prazne
pećine zato što su mi pričali, kad sam bio mali, da svakojake
monstruozne stvari postoje u njima. Nikakvog direktnog znanja o
tim pećinama nemam, samo sam slušao šta su pričali drugi mladi,
koji takođe nisu mogli imati nikakvog znanja iz direktnog iskustva.
Želim da saznam istinu o tim pećina ma. Ta želja je rasla sve dok
radoznalost u meni nije nadjačala strah.“
Činilo se da je Losten zadovoljan. „Dobro! Radoznalost je
korisna strah beskoristan. Tvoj unutrašnji razvoj odlično
napreduje, Odin, a jedino tvoj unutrašnji razvoj, zapamti to,
odlučivaće o važnim stvarima. Pomoć koju ti pružamo od
marginalnog je značaja. Pošto želiš da znaš, lako je kazati:

105
nenastanjene pećine su istinski nenastanjene. Prazne su. U njima
nema ničeg sem beznačajnih sitnica preostalih iz prošlih vremena.“
„A ko je ostavio te sitnice, Tvrdi gospodine?“ Odin je osećao
neku nelagodnu prinuđenost da upotrebi to formalno počasno
obraćenje kad god se našao u poziciji da druga strana očigledno
poseduje neko znanje koje on ne poseduje.
„Oni koji su tamo stanovali u prošlim vremenima. Bila su davno
vremena, pre hiljada ciklusa, kad je Tvrdih bilo na hiljade, a Mekih
na milione. Sada nas ima manje nego u prošlosti, Odin. Danas ima
nešto manje od trista Tvrdih i nešto manje od deset hiljada Mekih.”
„Zašto?” rekao je Odin, šokiran. (Preostalo je samo trista
Tvrdih. To je sigurno otvoreno priznanje da i Tvrdi odlaze, ali sad
nije čas da o tome misli.)
„Zato što energije ima sve manje. Sunce se hladi. U svakom
ciklusu postaje sve teže i teže rađati i živeti.”
(Pa zar to ne znači da i Tvrdi rađaju? I da li to znači da i Tvrdi
hranu dobijaju od sunca a ne iz stena? Odin je tu misao arhivirao za
kasniju upotrebu.)
„Hoće li se to nastaviti?” zapita Odin.
„Sunce se mora smanjivati sve dok mu ne dođe kraj, Odine.
Jednog dana neće više davati nimalo hrane.”
„Da li to znači da ćemo svi mi, i Tvrdi i Meki, otići?”
„Šta bi drugo moglo da znači?”
„Ne možemo svi otići. Ako nam treba energija, a Sunce
skončava, moramo naći druge izvore. Druge zvezde.”
„Ali, Odin, sve zvezde skončavaju. Univerzum se bliži svome
kraju.“
„Ako zvezde ugasnu, nema li hrane negde drugde? Nema li
drugog izvora energije?”
„Ne, svi izvori energije u univerzumu bliže se svome kraju.”
Odin je buntovno razmislio o ovome a onda rekao: „Onda drugi
univerzumi. Ne možemo da kapituliramo samo zbog toga što je
jedan univerzum kapitulirao.” Pulsirao je dok je to izgovarao.

106
Počinio je neoprostivu neučtivost: ekspandirao se tako da se
prozračno naduo do obima ubedljivo većeg od obima Tvrdoga.
Ali Losten je samo izrazio izuzetno zadovoljstvo, „Divno, dragi
moj levokrilni”, reče. „Ostali moraju da čuju o ovome.”
Obuzet mešavinom postiđenosti i zadovoljstva, Odin je
kolapsirao do normalne veličine. Još nikad mu se niko — sem Trita,
naravno — nije obratio sa „dragi moj levokrilni”.
Nedugo posle toga Losten im je doveo Duu. Odin se dokono
pitao da li je između ta dva događaja postojala neka veza, ali to
njegovo interesovanje za eventualnu povezanost ubrzo je pregorelo
i nestalo. Trit je toliko puta ponovio da im je Dua stigla zahvaljujući
njegovom, Tritovom, obraćanju Lostenu, da je Odin odustao od
daljeg razmišljanja. Sve je to bilo suviše zbunjujuće.
Ali sada, evo, opet ide kod Lostena. Dugo je vreme proteklo od
onih dana kad je prvi put čuo da se univerzumu bliži kraj i da Tvrdi
(kao što se pokazalo) energično rade na tome da omoguće da se
život ipak nastavi. Odin je postao majstor-znalac na mnogim
poljima; Losten je priznavao da u fizici više nema toga što može
preneti Odinu a što Meki može korisno da uči. Sem toga postojali
su i drugi mladi Racionalci koje je Losten morao čvrsto da vodi, tako
da se Odin i Losten više nisu tako često sretali.
Našao je Lostena u radijacijskoj komori, u društvu dvojice
poluodraslih Racionalaca. Losten ga je kroz staklo odmah video.
Izašao je, zatvarajući vrata pažljivo za sobom.
„Moj dragi levokrilni“, reče, ispružajući svoje udove gestom
prijateljstva (tako da je Odin, kao i tako često u prošlosti, osetio
perverznu želju da dotiče, ali se uzdržao). „Kako si?”
„Nisam nameravao da vas prekidam, Losten—gospodine.”
„Prekidaš? Ona dvojica će se sami savršeno dobro snalaziti neko
vreme. Verovatno su zadovoljni što sam otišao, jer ja ih, siguran
sam, zamaram prevelikom pričom.”
„Besmislica”, reče Odin. „Mene ste uvek fascinirali. Siguran sam
da fascinirate i njih.”
„Dobro, dobro. Lepo je od tebe što to kažeš. Vidim te često u
biblioteci, i čujem od drugih da dobro napreduješ u svojim
107
studijama višeg stupnja; kad to slušam, osetim da mi nedostaje moj
najbolji student. Kako je Trit? Da li je isto onako parentalski zadrt
kao pre?”
„Zadrtiji iz dana u dan. On trijadi daje snagu.“
„A Dua?”
„Dua? Došao sam da .... Ona je vrlo neobična, znate.
„Da, to znam”, reče Losten klimnuvši. Imao je na sebi izraz koji
je Odin naučio da povezuje sa tužnim raspoloženjem.
Odin je čekao jedan čas, a onda odlučio da pređe pravo na stvar.
Reče: „Losten—gospodine, da li je ona dovedena nama, Tritu i meni
samo zato što je neobična?”
Losten reče: „Zar bi te to iznenadilo? Ti si i sam vrlo neobičan,
Odin, a rekao si mi više puta da je i Trit neobičan.”
„Da”, reče Odin sa čvrstim ubeđenjem. „Neobičan je,”
„Onda zar ne treba u vašu trijadu da bude uključena i neobična
Emocionalka?”
„Ima mnogo načina da se bude neobičan”, reče Odin zamišljeno.
„Neki aspekti Duinog čudnog ponašanja ljute Trita a mene
zabrinjavaju. Mogu li se konsultovati sa vama?”
„Uvek.”
„Ona ne voli da se — stapa.”
Losten je slušao, sasvim uozbiljen; po svim znacima, totalno
nepostiđen.
Odin je nastavio. „Tačnije, kad se stapamo, voli stapanje, ali nije
uvek lako ubediti je da dođe na stapanje.”
Losten reče: „Kakva su Tritova osećanja po pitanju stapanja?
Mislim, izuzimajući neposredno zadovoljstvo tog čina? Šta njemu
stapanje znači, sem zadovoljstva?”
„Znači decu, naravno”, reče Odin. „Volimo ih i ja i Dua, ali Trit
je Parental. Shvatate li to?” (Odinu se odjednom učinilo da Losten
ni slučaj no ne može shvatiti sve prefinjenosti trijade.)
„Pokušavam da shvatim”, reče Losten. „Meni se, dakle, čini da
Trit iz stapanja izvlači i nešto više, a ne samo stapanje. A ti? Šta ti iz
toga izvlačiš sem zadovoljstva?”
108
 Odin je razmislio. „Mislim da to znate. Jednu vrstu mentalne
stimulacije.”
„Tako je, ja to znam, ali želim da obezbedim da i ti znaš. Hoću
da budem siguran da nisi zaboravio. Često si mi pričao da, kad
izađeš iz tog perioda stapanja, u kome vreme čudno nestaje
(priznaću da te tada zaista prilično dugo ne viđam) — uvidiš da su
ti iznenada jasne mnoge stvari koje su ti ranije bile nejasne.“
„Kao da je moj um tokom tog intervala ostao aktivan”, reče
Odin. „Kao da je u pitanju vreme koje mi je potrebno, iako njegovog
proticanja nisam svestan, kao ni svoje egzistencije, dok ono traje;
kao da baš tad mislim dublje i intenzivnije, bez onih smetnji koje
potiču od manje intelektualnih strana života.”
„Da”, složio se Losten, „i vratiš se sa kvantnim skokom u svom
shvatanju stvari. Česta je to pojava među vama Racionalcima, iako
moram priznati da se niko nije poboljšavao u tako velikim
skokovima kao ti. Iskreno smatram da nijedan Racionalac u istoriji
nije napredovao tako brzo.”
„Zaista?” reče Odin, trudeći se da ne pokaže nepriličnu meru
radosti.
„S druge strane, možda i grešim” — Lostena kao da je pomalo
zabavio Odinov nagli gubitak svetlucanja posle tih reči — „ali, nije
bitno. Poenta je u tome da i ti, kao i Trit, iz stapanja izvlačiš nešto
više od stapanja samog.”
„Da. To je sasvim sigurno.”
„A šta Dua izvlači iz stapanja, sem stapanja samog?”
Usledila je duga pauza. „Ne znam”, reče Odin.
„Jesi li je ikad pitao?”
„Nikad.”
„Ali ako ona iz stapanja dobija jedino stapanje, a ti i Trit dobijate
stapanje plus nešto — zašto bi njoj bilo podjednako stalo do
stapanja kao vama?”
„Drugim Emocionalkama izgleda da nije potrebno...” poče Odin
odbrambeno.

109
 „Druge Emocionalke nisu kao Dua. To si mi i sam često govorio
i to, rekao bih, sa zadovoljstvom.“
Odin se postide. „Tad sam mislio da je u pitanju možda nešto
drugo.“
„A šta bi to drugo moglo biti?“
„Teško je to objasniti. Mi se u trijadi međusobno poznajemo;
osećamo jedno drugo; u izvesnim aspektima, sve troje smo deo iste
individue. Jedne maglene individue koja dolazi i odlazi. Ovo je
pretežno nesvesno. Ako sa prejakom koncentracijom razmišljamo o
tome, pojava se gubi, tako da do stvarnih detalja nikako ne možemo
doći. Mi...“ Odin zastade, maltene bespomoćno. „Teško je objasniti
trijadu nekome ko...
„Svejedno, ja se trudim da shvatim. Misliš de si zahvatio deo
Duinog unutrašnjeg uma; nešto što je ona pokušavala da zadrži u
tajnosti, zar ne?“
„Nisam siguran. To je samo najmutniji utisak; steknem ga samo
krajičkom svog uma, samo ponekad.”
„Naime?”
„Ponekad pomislim da Dua ne želi da dobijemo bebu
Emocionalku.” Losten ga je gledao sumorno „Koliko znam, zasad
imate samo dvoje dece. Levokrilno i desnokrilno.“
„Da, samo dvoje. Emocionalku je teško začeti, znate.“
„Znam.“
„A Dua neće da se potrudi da apsorbuje potrebnu energiju. Neće
ni da pokuša. Ima izgovora koliko god treba, ali ja ni u jedan ne
mogu da poverujem. Meni se čini da ona iz nekog razloga prosto ne
želi Emocionalkicu. Što se mene tiče — ako Dua stvarno želi da neko
vreme budemo bez Emocionalkice — pa, ja bih je pustio da istera
svoje. Ali Trit je Parental, on hoće bebu Emocionalku; on je mora
imati; a ja, nekako, ne mogu da razočaram Trita, čak ni radi Due.“
„Ako bi se pokazalo da Dua ima neki racionalan razlog što ne
želi da začne Emocionalku, da li bi to uticalo na tvoj stav?“
„Na moj svakako, ali na Tritov ne. On takve stvari ne razume.“
„Ali, da li bi ti uložio napor da Tritu uliješ strpljenje?“

110
 „ To da, što bih duže mogao.“
Losten reče: „Da li ti je ikad palo na pamet da skoro niko od
Mekih“ — tu je zastao kao da traži pravu reč, a onda je upotrebio
uobičajenu frazu Mekih — „ne odlazi dok im se ne rodi sve troje
dece, uključujući i srednju bebu, Emocionalku, na kraju?“
„Da, to znam.“ Odin se pitao kako Losten može ma i pomisliti
da nešto tako elementarno njemu nije poznato.
„Onda je rođenje bebe-Emocionalke ekvivalent nastupanju
vremena kad treba otići.“
„Obično ne dok Emocionalka ne odraste dovoljno da...“
„Ali nije pitanje da li će onda vreme za odlazak nastupiti. Ne bi
li se moglo pretpostaviti da Dua ne želi da ode?“
„Kako bi to moglo biti, Losten? Kad dođe vreme da se ode, to je
kao kad dođe vreme za stapanje. Kako može neko da ne želi?“ (Tvrdi
se ne stapaju; možda ne razumeju.)
„Pretpostavimo da Dua jednostavno ne želi nikad da ode? Šta bi
ti na to rekao?“
„Šta, pa mi moramo pre ili kasnije otići. Ako Dua samo želi da
odgađa tu poslednju bebu, ja bih to mogao trpeti i čak, možda,
ubeđivati Trita da trpi. Ali ako misli da tu bebu nikad ne dobije —
to se jednostavno ne može dopustiti.“
„Zbog čega?“
Odin je zastao da o tome razmisli. „Ne mogu kazati, Losten—
gospodine, ali znam da otići moramo. Sa svakim ciklusom to jače
osećam, jasnije znam, i ponekad mi se maltene učini da razumem
zašto.“
„Ponekad mi se učini, Odin, da si filozof“, reče Losten suvo.
„Razmotrimo. Kad treća beba dođe i odraste, Trit će znati da ima
svu svoju decu i moći će da zadovoljno čeka odlazak, znajući da mu
je životni cilj ispunjen. Ti ćeš imati zadovoljenje da si mnogo naučio
i moći ćeš, pošto će i tebi biti ispunjen životni cilj, mirno da odeš.
Ali Dua?“
„N e z n a m “, reče Odin pokunjeno. „Druge emocionalke se
celog života drže jedna uz drugu i zadovoljstvo izvlače, reklo bi se,
iz međusobnog brbljanja. Dua, međutim, neće to da radi.“
111
 „Pa, ona je neobična. Zar ne postoji ništa što se njoj sviđa?“
„Voli da me sluša kad pričam o svom poslu“, promrmlja Odin.
„Nemoj da te to postiđuje, Odin. Svaki Racionalac priča svom
desnom i svom srednjem članu o svom poslu. Svi se vi pravite da to
ne radite, a svi to radite.“
„Ali Dua s l u š a , Losten—gospodine.“
„Nimalo ne sumnjam da sluša. Za razliku od drugih
Emocionalki. A da li ti se ikad učinilo da je posle stapanja razumela
bolje?“
„Da, to sam ponekad primećivao. Međutim, nisam nešto
obraćao pažnju..
„Zato što si siguran da Emocionalke ne mogu stvarno da
shvataju te stvari. Ali čini se da u Dui postoji znatan racionalski
element.“
(Odin je, iznenada konsterniran, digao pogled ka Lostenu.
Jednom mu je Dua pričala kako je u detinjstvu bila nesrećna; samo
jednom; o reskim dobacivanjima drugih Emocionalki; o ogavnom
nadimku koji su za nju izmislile — Bežulja. Nije li Losten nekako
saznao za to?. .. Ali Losten ga je samo mirno gledao.)
Odin reče: „Ponekad sam i ja na to pomišljao.“ Onda iz njega
provališe reči: „Ja se na nju ponosim što je takva.“
„Ničeg lošeg nema u tome“, reče Losten. „Zašto joj to ne kazati?
Ako ona voli da pothranjuje racionalstvo u sebi, zašto joj ne
dopustiti? Predaj joj svoje znanje intenzivnije. Odgovaraj na njena
pitanja. Hoće li tvoj a trijada biti osramoćena ako budeš tako
radio?“
„Baš me briga i ako bude ... A zašto bi? Trit će smatrati da je to
gubljenje vremena, ali ja ću naći načina s njim.“
„Objasni mu da će Dua, ako iz života bude izvlačila više i ako
stekne istinskije osećanje ispunjenja, možda izgubiti taj svoj strah
od odlaženja koji sad ima i da će biti spremnija da začne bebu-
Emocionalku.“
Odin se osećao kao da je neko ogromno osećanje neposredno
predstojeće katastrofe spalo s njega. Žurno reče: „U pravu ste.
Osećam da ste u pravu. Losten—gospodine, vi toliko razumete. Ako
112
vi budete vodili Tvrde, kako možemo pretrpeti neuspeh u našem
projektu oko drugog univerzuma?“
„Ja?“ Lostena je ovo zabavilo. „Zaboravljaš da nas sada vodi
Estvald, On je pravi junak tog projekta. Bez njega projekat ne bi
nikud stigao.“
„A, da“, reče Odin, kome je za trenutak bilo neprijatno. Estvalda
nikad još nije video. Zapravo, čak nije sreo nijednog Mekog koji je
Estvalda ikad video, mada su neki javljali da su ga s vremena na
vreme viđali iz daljine, Estvald je bio novi Tvrdi; novi bar u tom
smislu što ga u doba Odinove mladosti niko nijednom nije
spomenuo. Da li je to značilo da je Estvald mladi Tvrdi, i da je bio
dete Tvrdi u vreme kad je Odin bio dete Meki?
Ali, nije to bitno. U ovom času Odin samo želi da se vrati kući.
Ne može da izrazi svoju zahvalnost Lostenu dodirom, ali može da
mu se opet zahvali rečima, a onda da požuri kući, pun radosti.
U njegovoj radosti postoji i sebična komponenta. Ne radi se
samo o dalekoj perspektivi dobijanja trećeg deteta i Tritovog
zadovoljstva. Ne radi se čak ni o pomisli na ispunjenje Duinih
životnih želja. U ovom momentu njemu je najvažnije nešto radosno
što mu neposredno predstoji. Moći će da drži nastavu. Nijedan
drugi Racionalac ne može osetiti to uživanje, u to je Odin siguran,
jer nijedan drugi Racionalac ni slučajno ne može imati u svojoj
trijadi Emocionalku kakva je Dua.
Bilo bi divno, samo kad bi se Tritu moglo objasniti da je
potrebno.
Mora da porazgovara sa Tri tom, da ga nekako ubedi da bude
strpljiv.

113
 2.c

Trit se nikad nije osećao manje strpljivim. Nije se pretvarao da

razume zašto se Dua ponaša tako kako se ponaša. Ne želi ni da
pokuša da shvati. Baš ga briga. Nikad nije znao zašto Emocionalke
čine to što čine. A Dua se čak ne ponaša ni kao ostale Emocionalke.
Nikad ta ne pomišlja na ono važno. Pristaje da gleda sunce. Ali
onda se istanji toliko da svetlost i hrana jednostavno prolaze kroz
nju. Posle kaže da je bilo prekrasno. Nije to ono važno. Ono važno
je: jesti. Gega ima prekrasnog u jedenju? Šta je to uopšte
„prekrasno“?
Uvek ona hoće da se stapa drugačije. Jednom je rekla: „Hajde
da prvo pričamo. Nikad ne pričamo o ovome. Nikad o ovome ne
razmislimo.“
Odin bi uvek rekao: „Pusti je da tera po svome, Trit. Onda bude
bolje stapanje.“
Odin je uvek strpljiv. On uvek misli da će stvari biti bolje ako se
odlažu. Ili želi da razmisli.
Trit nije siguran šta Odin hoće da kaže tim rečima „razmisliti“.
Tritu se čini da to prosto znači da Odin neće činiti ništa.
Na primer, kako su Duu uopšte dobili. Odin bi još razmišljao.
Trit je prišao, pravo, i tras, zatražio. Tako treba.
Sad Odin ne bi ništa preduzeo oko Due. A šta ćemo sa bebom-
Emocionalkom, koja je ono važno? E, ako Odin neće ništa da
preduzme po tom pitanju, Trit hoće.
Zapravo, već je nešto preduzeo. Dok su ove misli prolazile kroz
njegov um, već je klizio, postrance, kroz dugi hodnik. Jedva je bio
svestan da je tako daleko dospeo, Da li je ovo to „razmišljanje“? E,
neće dozvoliti sebi da se uplaši. Neće ustuknuti.
114
 Tupo se osvrnuo. Ovaj put vodi do pećina Tvrdih. Trit zna da će
uskoro ovim putem povesti svoje desnokrilno dete. Odin mu je
jednom pokazao put.
Ne zna šta će uraditi kad stigne, ovoga puta, na cilj. Ipak, ne
oseća ni najmanji strah. Hoće bebu-Emocionalku. Njegovo je pravo
da ima bebu-Emocionalku. N i š t a nije važnije od toga. Tvrdi će se
pobrinuti da on dobije to što hoće. Zar mu nisu doveli Duu kad je
zatražio?
Ali kome da se obrati? Može li se obratiti bilo kojem Tvrdom?
Mutno donese odluku: ne bilo kome Tvrdome. Postoji ime jednoga
za koga će se raspitivati. Onda će sa n j i m razgovarati o ovome.
Pamtio je to ime. Zapamtio je čak i kad ga je prvi put čuo. Bilo
je to onda kad je njihova leva beba odrasla dovoljno da počne voljno
da menja oblik. (Koji je to veliki dan bio! „Hodi, Odine, brzo! Anis
je sav ovalan i tvrd. Sam samcit je to postigao, stvarno. Dua, gledaj!“
Tad su oboje dojurili unutra. Anis je tad bio njihovo jedino dete. Na
drugo su morali da čekaju tako dugo. Zato su uleteli i prosto ga
pribili u ugao. Anis se uvijao u sebe i klizio iznad svog mesta za
odmor kao mokra glina. Odin je bio zauzet pa je otišao. Ali Dua je
rekla: „Oh, ma radiće on to ponovo, Trit.“ Satima su gledali, ali Anis
to nije ponovio.)
Trita je tada povredila činjenica da Odin nije čekao. Mislio je da
ukori Odina, ali ovaj je izgledao tako umorno. Na njegovom ovoidu
jasno su se mogle videti bore, Nije čak ni pokušavao da ih izgladi.
„Nešto nije u redu, Odin?” rekao je Trit brižno.
„Težak dan. Nisam siguran da ću uspeti da ovladam
diferencijalnim jednačinama pre sledećeg stapanja.” (Tako nekako
je rekao. Trit nije baš tačno zapamtio one teške reči, Odin uvek
koristi teške reči.)
„Hoćeš da se stopimo sad?”
„A, ne. Upravo sam video Duu kako ide gore, ka površini, a ti
znaš kakva je ona kad pokušamo u tome da je prekinemo. Ne,
stvarno nema žurbe. Inače, postoji novi Tvrdi.”
„Novi Tvrdi?” reče Trit, očito nezainteresovan. Odin se jako
interesovao za to svoje druženje sa Tvrdima, ali bi Trit bio
115
zadovoljniji kad tog druženja ne bi bilo. Odinu je do toga što je
nazivao svojim obrazovanjem bilo stalo više nego ijednom
Racionalcu u ovom području, To nije fer. Suviše to Odina vezuje.
Dua se suviše posvećuje usamljenom lutanju po površini. Niko nije
propisno zainteresovan za trijadu, samo Trit.
„Zovu ga Estvald”, reče Odin.
„Estvald?” Tad je Trit ipak osetio neku minimalnu
zainteresovanost, možda zato što je brižno pokušavao da uhvati
Odinova raspoloženja.
„Nikad ga nisam video, ali svi o njemu pričaju.” Odinove oči su
postale ravne, spljeskale su se, kao i obično kad se prepuštao
introspekciji. „On je autor te nove stvari koju imaju.”
„Koje nove stvari?”
„Pozitronska pum... ma, ne bi ti to razumeo, Trit. To je jedna
nova stvar koju imaju. To će revolucionisati svet.”
„Šta je ‘revolucionisati’?”
„Da sve bude drukčije.”
Tritu je to zazvučalo alarmantno. „Ne smeju da učine da sve
bude drukčije.”
„Učiniće da sve bude bolje. Drukčije ne znači uvek lošije. U
svakom slučaju, Estvald je autor toga. On je veoma pametan. Imam
takvo osećanje.”
„Onda zašto ga ne voliš?”
„Nisam rekao da ga ne volim.”
„Daješ o s e ć a n j e kao da ga ne voliš.”
„Ma, ništa slično, Trit. Radi se samo o tome da nekako...
nekako... Odin se nasmejao. „Ljubomoran sam. Tvrdi su toliko
inteligentni da Meki nije ništa u poređenju sa njima, ali na to sam
se navikao, zato što mi je Losten uvek govorio koliko sam pametan
— pametan, valjda, za jednog Mekog, Ali sad je došao taj Estvald, i
čak je i Losten izgubljen od divljenja, tako da ja stvarno nisam
ništa.”
Trit je naduvao svoju prednju površinu da bi ostvario kontakt sa
Odinom, koji je podigao pogled i nasmešio se. „Ali to je samo

116
glupost s moje strane. Ko mari koliko je pametan neki Tvrdi?
Nijedan od njih nema Trita.”
Posle toga obojica su, ipak, pošli da nađu Duu. Za divno čudo,
ona je upravo bila završila svoja smucanja i pošla dole. Stapanje je
bilo vrlo dobro, mada je potrajalo samo dan-dva. Trita su tada
stapanja zabrinjavala. Anis je bio tako mali da je čak i kratko
odsustvovanje moglo biti rizično, mada su uvek bili tu drugi
Roditelji, voljni da pomognu.
I posle toga je Odin povremeno spominjao Estvalda, Uvek ga je
nazivao „novim”, čak i kad je prošlo dosta vremena. Nikako nije
uspevao da ga vidi, „Mislim da ga izbegavam”, rekao je jednom, kad
je Dua bila s njima, „zato što toliko zna o tom novom pronalasku.
Neću da saznam prerano. Isuviše je zabavno učiti malo po malo.” ,
„Pozitronska pumpa?” upitala je tad Dua.
Eto još jedne čudne stvari u vezi sa Duom, pomisli Trit.
Neprijatne stvari. Dua ume da izgovara teške reči skoro isto onako
dobro kao Odin. Emocionalka ne treba da bude takva.
Tako se Trit odlučio da se obrati Estvaldu, zato što je Odin rekao
da je Estvald toliko pametan. Sem toga, Odin ga nikad nije video;
Estvald neće moći da kaže: „Razgovarao sam sa Odinom o tome
Trit, ne treba ti da se brineš.”
Svi su smatrali da ako razgovaraš sa Racionalcem, razgovarao si
sa trijadom. Niko na Parentale ne obraća pažnju. Ali ovog puta
moraće da obrate pažnju.
Zašao je u pećine Tvrdih, i sve kao da postade drukčije. Ništa
ovde nije nalikovalo ni na šta Tritu razumljivo. Sve je bilo kako ne
treba, sve zastrašujuće. Ipak, njegova želja da vidi Estvalda bila je
tolika da nije dopustio sebi da se stvarno uplaši. „Hoću svoje malo
srednje”, reče sebi. To mu dade dovoljno čvrstine da nastavi
kretanje napred.
Naposletku ugleda jednog Tvrdog, Taj je bio sam; nešto je radio;
naginjao se nad nešto; opet nešto radio. Odin mu je jednom kazao
da su Tvrdi stalno zauzeti oko svojih... nečega, kako god se to
izgovaralo. Trit nije zapamtio i nije mario.
Glatko je pristupio Tvrdome i stao. „Tvrdi gospodine”, reče.
117
 Tvrdi diže pogled i vazduh oko njega poče da vibrira, onako
kako je Odin rekao da se ponekad dešava kad dvojica Tvrdih
međusobno pričaju. Tvrdi zatim kao da je stvarno ugledao Trita, pa
reče: „Gle, pa to je desnokrilni. Kakav posao imaš ti ovde? Da li je
tvoj levokrilni sa tobom? Počinje Li danas semestar?”
Trit je sve to ignorisao. Reče: „Gde mogu naći Estvalda,
gospodine?”
„Naći koga?”
„Estvalda.”
Tvrdi je jedan dugi trenutak ćutao. Onda reče: „Kakva posla
imaš ti sa Estvaldom, desnokrilni?”
Trit je osetio u sebi tvrdoglavost. „Važno je da govorim s njim,
Jeste li vi Estvald, Tvrdi gospodine?”
„Nisam... Kako se zoveš, desnokrilni?”
„Trit, Tvrdi gospodine.”
„Vidim. Ti si desni član Odinove trijade, zar ne?”
„Da.”
Glas Tvrdoga kao da se ublažio. „Bojim se da u ovom trenutku
ne možeš videti Estvalda, Nije ovde. Ako bi iko drugi mogao da ti
pomogne...“ Trit nije znao šta da kaže. Prosto je stajao tu.
„Idi sad kući”, reče Tvrdi. „Razgovaraj sa Odinom. On će ti
pomoći. Razumeš? Idi kući, desnokrilni,”
Tvrdi se okrenuo. Činilo se da ga veoma interesuju neke druge
stvari, a ne Trit. I tad je Trit ostao na mestu, neodlučan. Onda je
prešao u drugu prostoriju, tiho, ploveći bez zvuka. Tvrdi nije
podigao pogled.
U prvi mah Trit nije bio siguran zašto je pošao baš u tom pravcu.
U početku je samo imao osećanje da je dobro učiniti baš to. Onda
mu postade jasno. Uokolo se širi neka razređena toplina hrane, koju
je Trit već počeo da gricka.
Nije bio svestan gladi, a evo sad jede i uživa.
Sunca nigde. Instinktivno je digao pogled, ali nalazio se u pećini,
dabome. A ipak je hrana bolja nego što je na površini za Trita ikad
bila. Začuđeno se osvrće. Ponajviše ga čudi sopstveno čuđenje.
118
 Ponekad se ljutio na Odina zato što je Odin radoznao da sazna
o tolikim nevažnim stvarima. A sad je on sam — Trit! — radoznao.
Ali ovo što je izazvalo njegovo interesovanje jeste važno. Iznenada
je uvideo da jeste važno. Sa skoro zaslepljujućim bljeskom
razumevanja uviđa da ne bi bio radoznao da mu nešto u njemu
samome nije reklo da je stvar važna.
Dejstvuje brzo, zapanjen sopstvenom hrabrošću. Posle nekog
vremena vraća se istim putem nazad. Prolazi pored onog Tvrdog sa
kojim je malopre razgovarao. „Idem kući, Tvrdi gospodine’’, kaže.
Tvrdi odgovara nečim nerazumljivim, promumlanim. I sad
nešto radi, nad nečim je sagnut, radi gluposti a ne vidi ono važno.
Ako su Tvrdi tako veličanstveni, moćni i pametni, misli Trit,
kako mogu da budu tako glupi?

119
 3.a

Dua primećuje da lebdi ka pećinama Tvrdih. Deo njenog motiva

sastoji se u tome što na taj način bar nešto može da radi, sad kad je
sunce zašlo, može da radi nešto što će još malo odložiti povratak
kući, gde je čekaju nasrtljivi Trit i Odin sa svojim polu-stidljivim,
polu-rezigniranim predlozima. Ali deo njenog motiva je i to što su
je Tvrdi oduvek privlačili.
Odavno ona to oseća, još od detinjstva zapravo, Prestala je da se
pretvara da nije tako. Emocionalke ne bi trebalo da osećaju takva
privlačenja. Malene Emocionalke su ih ponekad osećale — Dua je
dovoljno stara i iskusna da to zna — ali to je nešto što brzo izbledi,
a ako ne izbledi dovoljno brzo, brzo se suzbije prekorima.
Međutim, kad je bila mala, ona je tvrdoglavo zadržavala svoju
radoznalost po pitanju sveta, sunca, pećina, svega, sve dok njen
Parental nije počeo da govori: „Ti si neobična, draga Dua. Ti si
smešno, čudno sredčence. Šta će s tobom biti?“
U prvi mah nije imala ni najmanju predstavu o tome šta je tako
čudno i tako smešno kad neko želi da stekne znanje. Vrlo brzo je
otkrila da njen Parental ne može da odgovori na njena pitanja.
Jednom je probala da pita svog levog oca, ali nije naišla na onakvo
blago zbunjivanje kao kod svog Parentala. Levi otac je oštro
odsekao: „Zašto pitaš, Dua?“ i to propratio oštrim ispitivačkim
pogledom.
Pobegla je, uplašena, i nije ga više pitala.
Ali onda je jednog dana u razgovoru rekla nešto — ne seća se
više šta — nešto što joj se tad činilo prirodnim, jednoj Emocionalki;
a ova odjednom vrisnu: „Bežulja!“ Dua se zbog toga osećala
smeteno, iako nije znala zašto, pa je zapitala svog mnogo starijeg

120
levog brata šta je to „Bežulja“. On se povukao; bilo mu je neprijatno;
mumlao je „Ne znam“ jako je bilo jasno da zna.
Posle izvesnog razmišljanja obratila se svom Parentalu i rekla:
„Tata, da li sam ja Bežulja?“
A on je odgovorio: „Ko ti je to rekao, Dua? Ne smeš da ponavljaš
takve reči.“
Nekoliko puta je protekla oko njegovog najbližeg ugla,
razmislila, i rekla: „Da li je to rđavo?“
„Proći će te to“ reče on. Onda je sebi dopustio da se sredinom
malo raširi, prinuđujući Duu da poleti malo upolje i vibrira; tu igru
je oduvek volela. Ali sad je nekako nije volela, jer bilo je jasno da joj
on nije stvarno odgovorio. Udaljila se zamišljeno. Rekao je „Proći će
to… to“, što je značilo da to sad nju drži, ali š t a ?
Čak i tad je među Emocionalkama imala malo ili nimalo pravih
prijateljica. One su volele da se okupe pa da šapuću i kikoću se, a
ona je više volela da klizi preko smrvljenih stena i uživa u osećaju
njihove grube površine. Ipak je bilo nekoliko Emocionalki sa kojima
je bila u prijateljskijim odnosima nego sa drugima i koje su joj bile
podnošljivije. U te je spadala Doral, koja je bila zapravo tupoglava
koliko i ostale, ali koja je ponekad umela da čavrlja zabavno. (Doral
je odrasla, stupila u trijadu sa Duinim desnim bratom i sa Jednim
mladim levim iz drugog kompleksa pećina, levim koji se Dui nije
naročito svideo. Doral je onda učestvovala u začinjanju bebe-
Racionalca, pa odmah potom bebe-Parentala, i ne dugo potom
bebe-Emocionalke. Takođe je stekla toliku gustinu da je njihova
trijada Izgledala kao da ima dvoje Parentala, i Dua se pitala da li oni
još uspevaju da se stapaju... ipak, Trit joj je uvek naglašeno
spominjao kako je dobra trijada nastala uz Doralinu pomoć.)
Doral i Dua su jednog dana sedefe same, i Dua je prošaputala:
„Doral, znaš li ti što je to Bežulja?“
Dora! se zakikotala i zgusnuta, kao da se trudi da izbegne
nečijem pogledu, i rekla: „Bežulja, bežlevuija — tako se kaže. To je
ona koja beži levo, ponaša se kao levi član, kao Racionalac. Bež-levo,
razumeš? Otud skraćeno bežulja, razumeš?“

121
 Naravno da je Dua to razumela. Bilo je to sasvim jednostavno,
kad se jednom objasni. Dua je mogla i sama to da shvati, da je samo
mogla da predoči sebi takvo starije duha u kome je rđavo biti
racionalan.
„Otkud znaš?“ reče Dua,
„Rekle su mi starije devojke,“ Doralina supstanca se uskovitlala.
Dui se činilo da je takvo kretanje ružno. „To je nepristojno“, reče
Doral.
„Zašto?“ upita Dua. .
„Zato što je nepristojno. Emocionalke ne treba da se ponašaju
kao Racionalci.“
Dua nikad ranije nije razmišljala o takvoj mogućnosti. Sad je
razmislila. „A zašto ne bi?“
„Zato! Hoćeš da čuješ još nešto nepristojno?“
Dua nije mogla da odoli radoznalosti. „Šta?“
Doral je, umesto da ma šta kaže, iznenada ekspandirala jedan
svoj deo i protrljala se o iznenađenu Duu pre nego što je ova mogla
da se konkavizuje i tako izmakne. Dui se to nije dopalo. Odmakla se
i rekla: „Ne čini to.“
„Hoćeš da znaš još nešto nepristojno? Možeš da uđeš u stenu.“
„E, to ne možeš“, reče Dua. Bilo je glupo reči tako nešto, jer Dua
je često prolazila kroz površinske delove stena i to joj se dopadalo.
Ali sada, u kontekstu Doralinog bezobraznog domigivanja, sve joj je
postalo odvratno pa je pokušala da sve odriče, čak i sama sebi.
„Možeš, možeš. To se zove trljanje kroz kamen. Emocionalke to
mogu, lako. Levi i desni to mogu samo kao bebe, Kad porastu, to
rade jedni sa drugima.“
„Ne verujem ti, ti to izmišljaš.“
„Stvarno to rade. Kad ti kažem. Znaš Dimitku?“
„Ne.“
„Ma sigurno da je znaš. To je ona devojka sa jednim gustim
uglom, ona iz pećine C.“
„Je l’ to ona što teče onako smešno?“

122
 „Da. To joj je zbog tog gustog ugla. To je ta. Ona je jednom cela
ušla u stenu — sem tog gustog ugla. Dopustila je svom levom bratu
da to gleda, a on ispričao njihovom Parentalu, i tad je baš dobila
svoje. Nikad više to nije uradila.“
Dua je tad otišla, veoma uznemirena. Dugo potom nije
razgovarala sa Doral, i nikad više nije bila u stvarna prijateljskim
odnosima s njom; ipak, njena radoznalost je bila podstaknuta.
Njena radoznalost? Zašto ne reći njena sklonost racionalstvu?
Jednog dana, kad je bila sasvim sigurna da njen Parental nije u
blizini, dopustila je sebi da se stopi sa stenom, polako, samo malo.
To joj je bio prvi takav pokušaj još od dana kad je bila sasvim mlada,
i ujedno, po njenom utisku, najdublje takvo zalaženje. Stena joj je
dala osećaj neke topline, ali kad se iz stene izvukla imala je utisak
da će svakome biti jasno, kao da je stena na njoj ostavila neku mrlju.
S vremena na vreme je pokušavala istu stvar, ali hrabrije,
dopuštajući sebi više uživanja. Naravno, nikad nije utonula stvarno
duboko.
Jednog dana uhvatio ju je njen Parental, koji je potom dugo i
nezadovoljno kokodakao o tome. Posle toga bila je pažljivija. Sad je
bila starija i znala je sasvim sigurno da, bez obzira na Doralin
podrugivački stav, prelaženje kroz stenu nije nimalo retko. Takoreći
svaka Emocionalka je to radila s vremena na vreme, a neke su to i
otvoreno priznavale.
Stareći, to su radile sve ređe. Dua je smatrala da od onih
Emocionalki koje ona poznaje, nijedna nije to nastavila da radi
posle pristupanja trijadi i početka pravih stapanja. Jedna od Duinih
tajni (nikad nikom nije rekla) sastojala se u tome što je to nastavila;
čak je dva—tri puta pokušala da se stapa sa stenom i posle stupanja
u trijadu. (Ali tad je mislila: šta ako Trit sazna?... Činilo joj se, iz
nekog razloga, da bi strašne posledice morale uslediti, a to joj je
kvarilo zabavu.)
Zbunjena, nalazila je — sama pred sobom opravdanje za tu
svoju aktivnost: kao, drugi su je svojim maltretiranjem na to
nagonili, Povik „Bežulja“ počeo je svuda da se vuče za njom, kao

123
neka vrsta javnog poniženja, U jednom periodu svog života, tražila
je spas u skoro pustinjačkoj izolaciji.
Počela je sa naklonošću ka samoći; ta se naklonost ovim samo
ojačala. Sama sa sobom, nalazila je utehu u trljanju kroz stene.
Možda je u bilo sramotno, možda ne, ali to je mogla sama, a one su
je prisiljavale da bude sama.
Bar je tako sebi govorila.
Jednom je pokušala da uzvrati udarac. Povikala je: „Vi ste
gomila desnulja, gomila odvratnih desnulja.’ To je uputila
Emocionalkama koje su joj se rugale.
One su se samo nasmejale. Dua je pobegla, zbunjena i ojađena.
Stvarno su bile gomila desnulja. Kod skoro svake Emocionalke
pojavljivalo se, u vreme neposredno pre formiranja trijade,
interesovanje za bebe; počinjale su da lepršaju oko beba, imitirajući
Parentale, na način koji je Dui bio odvratan. Ona nikad nije osetila
neko slično interesovanje za decu. Bebe su za nju bile samo bebe,
naime nešto o čemu desna braća treba da brinu.
Dua je postajala starija. Dobacivanje je postepeno prestalo, Dui
je pomoglo to što je zadržala devojački razređenu strukturu i što je
bila u stanju da teče u dimnim uvojcima što nijednoj drugoj nije
uspevalo. A kad su levi i desni počeli sve više da se interesuju za nju,
ostalim Emocionalkama nije bilo lako da se dalje podsmevaju.
Pa ipak — ipak — iako više niko nije smeo na omalovažavajući
način da se obraća Dui (jer je širom svih pećina bilo poznato da je
Odin najistaknutiji Racionalac ove generacije, a Dua je njegov
srednji član trijade), Dua je u samoj sebi znala da je, beznadežno i
bespovratno, bežulja.
Nije smatrala da je to sramotno — ne stvarno sramotno — ali je
ipak ponekad hvatala sebe u želji da bude Racionalka, a tad bi se
postidela, Pitala se da li ostale Emocionalke... ikad ... bar
delimično... i da li je to razlog, deo razloga, što ona ne želi bebu
Emocionalku... ne ispunjava svoju trijadnu ulogu kako valja i
treba...
Odinu njeno racionalaštvo nije smetalo. Nikad je nije nazvao
bežuljom niti bež-levuljom. Prijalo mu je njeno interesovanje za
124
njegov život. Voleo je njena pitanja, objašnjavao, sviđalo mu se to
što ona shvata. Čak ju je i branio kad bi Trit postao ljubomoran —
ne, ne stvarno ljubomoran, više ispunjen osećanjem da je sve to
nepodobno, gledano iz njegove tvrdoglave i limitirane perspektive.
Odin ju je ponekad vodio u pećine Tvrdih, željan da se pred
Duom pravi važan, otvoreno zadovoljan činjenicom da je ona
impresionirana. A bila je itekako impresionirana, ne toliko
činjenicama, sasvim očiglednim, da je Odin pun znanja i
inteligencije, koliko činjenicom da on bez surevnjivosti deli to
znanje sa njom. (Pamtila je grubi odgovor svog levog oca na ono
jedno jedincato pitanje koje mu je ikad postavila.) Nikad toliko nije
volela Odina kao kad joj je on omogućavao da učestvuje u njegovom
životu — a ipak je i to bilo deo njenog racionalstva.
Možda se svojom racionalstvenošću (ta misao joj se mnogo puta
javila) približila Odinu a udaljila od Trita, i možda je to još više
doprinosilo da joj Tritovi prekori budu tako odvratni. Odin o takvoj
posebnosti veze nikad ni najdaljim nagoveštajem nije progovorio,
ali možda je Trit mutno osećao o čemu se radi i bio nezadovoljan
iako nije mogao da objasni zašto.
Kad je prvi put ušla u pećine Tvrdih, čula je dvojicu Tvrdih kako
razgovaraju. Naravno, nije znala da to čine. Vazduh je vibrirao, i ta
je vibracija bila vrlo brza i veoma promenjiva; izazivala je neko
neprijatno zujanje duboko u Dui. Zato je Dua morala da se razredi i
propusti vibraciju kroz sebe.
Odin je rekao: „Oni razgovaraju.“ Onda je, anticipirajući
primedbu, žurno dodao: „To je n j i h o v način da razgovaraju.
Jedan drugoga razumeju.“
Dua je uspela da shvati tu ideju. U sopstvenom brzom shvatanju
uživala je utoliko više što je ono davalo toliko zadovoljstva i Odinu.
(Jednom je rekao: „Još nisam sreo Racionalca koji za partnerku
nema glupaču. Ja sam imao sreće.“ Na to je ona odgovorila: „Ali
reklo bi se da ostali Racionalci baš vole praznoglavke. Zašto si ti
drukčiji od njih, Odin?“ Odin nije poricao da ostali Racionalci vole
praznoglavke. Samo je rekao: „Nikad nisam to pitanje razmrsio, i ne
vidim da je važno. Zadovoljan sam tobom i zadovoljan sam što sam
zadovoljan.“)
125
 Ona je tad rekla: „Možeš li da razumeš taj govor Tvrdih?“
„Ne baš stvarno“, reče Odin. „Promene mogu da registrujem
dovoljno brzo. Ponekad steknem neko osećanje za ono što oni
kazuju, čak i bez razumevanja, naročito posle našeg stapanja. Ali to
je samo ponekad. Hvatati takva osećanja, to je zapravo
emocionalski trik, ali ako Emocionalka u tome i uspe, ne može da
razume sadržinu njihovog razgovora. Ti bi možda mogla razumeti.“
Dua se ustezala da pokuša. „Pa, plašila bih se. Možda se to njima
ne bi dopalo.“
„Ma, samo napred. Radoznao sam. Vidi možeš li razumeti o
čemu pričaju.“
„Da pokušam? Stvarno?“
„Samo napred. Ako te uhvate i ako budu nezadovoljni, ja ću reći
da sam te ja naveo da to radiš.“
„Obećavaš?“
„Obećavam.“
Sa osećanjem prilične usplahirenosti Dua je dopustila sebi da
posegne prema Tvrdima; prešla je u totalnu pasivnost koja
omogućuje ulivanje emocija.
„Uzbuđenje!“ reče Dua. „Uzbuđeni su. Neko nov.“
„Možda je to Estvald“, reče Odin.
Tad je Dua po prvi put čula to ime. „Čudno“, reče ona.
„Šta je čudno?“
„Imam osećanje velikog sunca. Stvarno velikog sunca.“
Odin je izgledao zamišljeno. „Oni bi mogli razgovarati o tome.“
„Ali kako to može postojati?“
Upravo tad su ih Tvrdi primetili. Priđoše im prijateljski i
pozdraviše ih govorom Mekih. Dui je bilo silno neprijatno; pitala se
da li znaju da ih je osećala. Ali oni, ako su i znali, ništa nisu rekli.
(Odin joj je kasnije rekao da je veoma redak slučaj naići na
dvojicu Tvrdih kako razgovaraju svojim načinom. Oni uvek izlaze u
susret Mekima i kao da prekidaju svaki svoj posao kad Meki dođu.
„Oni nas toliko vole“, rekao je Odin. „Veoma su ljubazni.“)

126
 Ponekad ju je vodio u pećine Tvrdih — obično onda kad je Trit
bio potpuno zauzet decom. Odin se nije baš silno trudio da Trita
obavesti o takvim odlascima dole. Jer ako bi ga obavestio, dobio bi
neizbežno neki odgovor u smislu da takvo tetošenje samo pogoduje
Duinom oklevanju da se sunča i da će zbog toga stapanje biti utoliko
slabije... Teško je bilo sa Tritom razgovarati duže od pet minuta a
da u razgovor ne uđe stapanje.
Jednom ili dvaput je čak i sama silazila tamo. Takvi silasci su je
plašili, iako su Tvrdi na koje je nailazila bili uvek prijateljski
nastrojeni, uvek, kako je Odin rekao, „veoma ljubazni“. Ali oni kao
da nisu Duu shvatali ozbiljno. Kad im je postavljala pitanja, to im je
bilo prijatno ali ujedno to je jasno osećala — smešno. Njihovi
odgovori bili su jednostavni i nisu sadržali nikakve informacije. „To
je samo neka mašina, Dua“, rekli bi joj. „Možda bi Odin mogao o
tome da ti priča.“
Pitala se da li je srela i Estvalda. Nikad nije našla dovoljno
smelosti da pita Tvrde kako se zovu (sem Lostena, sa kojim ju je
Odin upoznao, i o kome je dosta čula). Ponekad joj se činilo da ovaj
ili onaj Tvrdi mora biti Estvald. O Estvaldu je Odin govorio sa
velikim divljenjem i pomalo odbojnosti.
Stekla je utisak da je Estvald suviše zauzet radom najvećeg
značaja a da bi zalazio u pećine dostupne Mekima.
Uklapala je informacije koje je od Odina dobijala, malo pomalo,
i najzad otkrila da na svetu vlada gadna oskudica hrane. Odin hranu
skoro nikad nije nazivao hranom — po pravilu je upotrebljavao reč
„energija“, reč Tvrdih za istu stvar.
Sunce je gasnulo i umiralo, ali je taj Estvald otkrio način da se
energija nađe negde daleko, daleko iza Sunca, daleko iza onih
sedam zvezda koje sijaju na mračnom noćnom nebu. (Odin je rekao
da su tih sedam zvezda sedam veoma dalekih sunaca, i da ima još
mnogo drugih zvezda koje su još udaljenije i suviše slabe da bi se
mogle videti, Trit je čuo te njegove reči i zapitao kakva je korist od
postojanja zvezda ako ih ne možeš videti, uz napomenu da on, Trit,
ni reč od toga ne veruje. „Dobro, Trit“, odgovorio je Odin glasom
punim strpljenja. Dua je zapravo bila htela da postavi pitanje slično
Tritovom, ali se posle toga predomislila.)
127
 Sad je, međutim, izgledalo da će biti energije u izobilju, zauvek;
hrane u izobilju — bar kad Estvald i drugi Tvrdi nauče da novoj
energiji pridodaju dobar ukus,
Pre svega nekoliko dana Dua je rekla Odinu: „Pamtiš li onaj
davni dan kad si me odveo u pećine Tvrdih, kad sam ih osećala i kad
sam rekla da sam uhvatila osećanje velikog sunca?“
Odin je jedan tren izgledao zbunjeno. „Nisam siguran. Ali, kaži,
Dua. Šta ima u vezi s tim danom?“
„Razmišljala sam. Da li je to veliko sunce izvor nove energije?“
„Dobro je, Dua“, reče Odin srećno. „Nisi kazala baš sasvim
tačno, ali imaš, za jednu Emocionalku, odličnu intuiciju.“
I evo Due: pretura po glavi sve te uspomene, davne i ne tako
davne, a čitavo vreme polako se kreće. Nije zapravo primetila
proticanje vremena i pomicanje kroz prostor, ali stigla je u pećine
Tvrdih. Upravo je počela da se pita nije li zapravo odgađala najviše
što se bezbedno moglo, nije li vreme da se vrati kući i pretrpi
neizbežnog, dosadnog Trita, kad — maltene kao da su misli dovele
do pojave, do ostvarenja — ona oseti pred sobom Trita.
Osećanje je bilo tako jako da je samo u jednom trenu konfuzije
pomislila da nekako hvata njegova osećanja a da je on u njihovoj
pećini, njihovom domu. N e ! Ovde je Trit, ovde dole u pećinama
Tvrdih, sa njom.
Ali šta bi on mogao ovde raditi? Da Li on to nju goni? ima li on
nameru da se svađa sa njom o v d e ? Da li je, budala, pošao da moli
Tvrde? Dua je mislila da tako nešto ne bi podnela...
Onda ju je napustilo osećanje hladnog užasa; zamenilo ga je
zaprepašćenje. Trit uopšte nije mislio na nju. Bio je, evidentno,
nesvestan njenog prisustva. Nije mogla sasvim da razazna njegove
misli, ali je osetila u njemu sitnu odlučnost neke vrste, spojenu sa
strahom i zaziranjem od nečeg što se spremao da uradi.
Mogla je Dua i dublje prodreti i saznati bar nešto konkretno o
onome što je uradio i o njegovim motivima, ali ništa u tom trenutku
nije bilo dalje od njenih želja. Pošto Trit ne zna da je ona u blizini,
onda neka nastavi da ne zna; to joj je bila jedina želja.

128
 Tad je, skoro čistim refleksom, za tren učinila nešto za šta bi se
minut ranije zakleta da neće uraditi nikad i da nikad ni u snu nije
pomislila da uradi, ni pod kojim okolnostima.
Možda se to desilo (razmišljala je kasnije) zato što joj je u
dokonim uspomenama tog dana pala na pamet ona devojačka
konverzacija sa Doral; možda zato što je pamtila svoje eksperimente
sa trljanjem kroz stenu. (Postoji jedna komplikovana reč odraslih
za tu vrstu aktivnosti mladih, ali Dua smatra da je ta reč neizmerno
neprijatnija, stidnija, od one reči koju su sva deca koristila.)
U svakom slučaju, ne znajući tačno šta čini niti, u prvih nekoliko
trenutaka, šta je učinila, Dua je jednostavno žurno potekla u najbliži
zid,
U zid! Cela, do poslednjeg delića!
Užas pred onim što je učinila bio je ublažen svešću o savršenom
uspehu manevra. Trit je prošao; bio je tako blizu da ga je Dua lako
mogla dodirnuti; ali ni naslutio nije da se ona tu nalazi i da bi
jednim istezanjem mogao doći u dodir sa srednjom članicom svoje
trijade.
A dotle, Dua više nije imala volje da razmišlja šta je to Trit radio
u pećinama Tvrdih s obzirom da nije nju jurio.
Potpuno ga je zaboravila.
Ispunile su je nove misli, na prvom mestu zapanjenost
sopstvenim položajem. Ni u detinjstvu se nikad nije kompletno
stopila sa stenama niti srela ikog ko bi priznao da je to učinio (mada
su uvek postojale priče o nekom drugom, ko jeste). Sasvim je bilo
sigurno da nijedna odrasla Emocionalka nikako ne bi htela niti
m o g l a . Dua je, i među Emocionalkama, bila izuzetno razređene
građe (Odin joj je to rado govorio) što se pojačalo izbegavanjem
hrane (Trit joj je to često napominjao).
Ono što je upravo učinila dokazalo je, bolje nego ma kakve
roditeljske grdnje, koliko je Dua razređena; jedan momenat se
osećala postiđeno, i bilo joj je žao Trita.
A onda ju je zahvatila oluja dubljeg stida. Šta ako bude
uhvaćena? Ona, odrasla...

129
 Ako neki Tvrdi prođe i zadrži se malo ... Ni slučajno ona ne bi
mogla prisiliti sebe da izađe pred nečijim pogledom, ali koliko dugo
može ostati u steni, i šta ako je otkriju u steni?
I dok je to mislila, osetila je Tvrde, ali je odmah — na neki način
— osetila i to da su veoma udaljeni.
Zastala je, boreći se da se smiri. Stena ju je prožimala i
okruživala; njenim percepcijama je davala određeno sivilo, ali ih
nije zamućivala. Naprotiv: Dua je sad primala oštrije čulne utiske.
Mogla je i dalje da oseća Trita, koji je postojano odmicao, tako jasno
kao da je kraj njega, ali mogla je da oseti i Tvrde iako su bili u sasvim
drugom kompleksu pećina. V i d e l a je te Tvrde, i to svakog
ponaosob, videla je na kom mestu se koji nalazi, hvatala je svaki
detalj njihovog vibracionog govora, čak je hvatala deliće smisla
njihovih reči.
Ovakvu moć čulnog osećanja nikad ranije nije imala i nikad nije
ni sanjala da bi je mogla imati.
I zato, iako je mogla da izađe iz stene, sigurna da je sama i da je
niko ne gleda, nije to učinila; delom iz zaprepašćenja, delom iz
čudesne radosti saznanja i želje da sazna više.
Njena je senzitivnost sad bila takva, da je Dua čak razumela
z a š t o je stekla tu senzitivnost. Odin je često spominjao da bolje
shvata stvari posle perioda stapanja, čak i stvari koje pre stapanja
uopšte nije mogao da razume. Iz nekog razloga stanje stopljenosti
neverovatno je povećavalo duhovnu moć; više se moglo
apsorbovati, više iskoristiti. To je zbog veće atomske gustine pri
stapanju, rekao je Odin.
Iako Dua nije bila sigurna šta je to „veća atomska gustina“,
uvidela je da je to nešto što se događa za vreme stapanja, a nije li
ova sadašnja situacija u mnogome nalik na stapanje? Nije li se Dua
stopila sa stenom?
Kad se trijada stopi, sva duhovna moć ode u Odinovu korist.
Racionalac je apsorbuje, stiče jasnije shvatanje i zadržava ga i posle
stapanja i razdvajanja. Ali sad je Dua, u ovom stapanju, jedina svest.
Sama je sa stenom. Postoji „veća atomska gustina“ (valjda?) ali
jedini mogući korisnik je Dua.

130
 (Da li se zato trljanje kroz stenu smatra perverzijom? Da li zato
grde Emocionalke koje to rade? ili Dua jedina ovo može, zato što je
toliko razređena? Ili zato što je bežulja, sklona racionalskom?)
A onda je Dua obustavila sva nagađanja i prepustila se samo
osmatranju — fascinirana. Samo je na neki mehanički način bila
svesna da se Trit vraća, prolazi opet mimo nje, odlazi tamo odakle
je prvobitno došao. Samo je mehanički bila svesna — uz jedva
primetan trag iznenađenja — da se iz dubina pećina Tvrdih vraća,
evo, i Odin. Tvrdima je posvetila svoje osmatranje; njih, samo njih
je želela da oseti, i to što bolje, uz što veći stupanj razumevanja.
Tek posle veoma dugog vremena odvojila se od tog posla i
istekla iz stene. Ali kad je to vreme prošlo, izašla je jedna Dua kojoj
više nije bilo mnogo važno hoće li biti viđena. U svoju moć opažanja
imala je takvo poverenje da je bez uznemiravanja pouzdano znala
da je neće videti niko.
Vratila se kući duboko zamišljena.

131
 3.b

Odin se vratio kući. Trit ga je tamo već čekao, ali Due još nije
bilo. Trita to kao da nije uznemiravalo. Zapravo, činilo se da je
uznemiren ali ne zbog toga. Emocije su mu bile tako jake da je Odin
mogao jasno da ih oseti, ali Odin nije želeo da ih ispituje. Nervirao
se zbog Duinog odsustva; nervirao se toliko da mu je Trit svojim
prisustvom smetao prosto zato što je Trit a ne Dua.
Takva sopstvena reakcija ga je iznenadila. Nije mogao poreći,
sam pred sobom, da mu je, između Trita i Due, Trit draži. U
idealnom slučaju, svo troje članova trijade su kao jedan, i svaki član
postupa prema oba preostala člana kao prema savršeno
ravnopravnima — međusobno ravnopravnima i ravnopravnima sa
njim (ili njom). Ipak, Odin još nije video trijadu u kojoj bi to bilo
tako ostvareno; ponajmanje je bilo ostvareno kod onih koji su se
glasno hvalisati da su njihove trijade u tom pogledu idealne. Od
troje, jedan je obično ostajao malčice zanemaren, i to je najčešće
dobro znao.
Međutim, retko se dešavalo da Emocionalka bude zanemarena.
Emocionalke su jedna drugu među-trijadno podržavale daleko više
nego što su to Racionalci i Parentali ikad međusobno činili.
Poslovica je glasila: Racionalac ima svog učitelja, Parental ima svoju
decu, a Emocionalka ima sve druge Emocionalke.
Emocionalke su upoređivale iskustva, pa ako bi jedna rekla da
je zanemarena, ili ako bi je druge mogle navesti da kaže da je
zanemarena, slale su je kući sa bezbroj uputstava da se postavi
čvrsto, da zahteva! A pošto stapanje toliko zavisi od Emocionalke i
od njenog držanja, obično su i levi i desni bili voljni da je tetoše.

132
 Ali Dua je tako neemocionalska Emocionalka Njoj kao da nije
važno što su Trit i Odin toliko bliski; pošto nema bliskih prijateljica
među Emocionalkama, nema ko da je navede da joj to bude važno.
Naravno da je u tome stvar: neemocionalska Emocionalka.
Odin je bio presrećan što se ona toliko interesuje za njegov
posao; presrećan što je njoj toliko stalo, i što takvom zapanjujućom
brzinom shvata; ali to je ljubav intelektualne vrste. Ono dublje
osećanje posvećeno je postojanom, glupom Tritu koji tako dobro
zna svoje mesto i koji ne daje takoreći ništa sem onog što je bitno —
a to je bezbednost dobro znane rutine.
Ali sad je Odin zlovoljan. „Jesi li čuo išta od Due, Trit?“
Trit ne odgovara direktno, „Zauzet sam. Vidimo se kasnije.
Radio sam stvari.“
„Gde su deca? Da li si se i ti udaljavao? Oko tebe postoji neko
udaljavao-se osećanje.“
U Tritovom glasu osetila se nota nezadovoljstva. „Deca imaju
dobru obuku. Dovoljno su pametna da se povere brizi zajednice.
Odin, to zaista nisu bebe.“ Ali nije poricao auru udaljavao-se koja se
oko njega blago osećala.
„Izvini. Samo mi je jako stalo da vidim Duu.“
„Trebalo bi da je viđaš češće“, reče Trit. „Uvek mi kažeš da je
ostavim na miru. Onda se ti brini za nju.“ Sa tim rečima povukao se
u dublje, udaljenije delove pećine koja im je dom.
Odin je sa izvesnim iznenađenjem gledao za svojim
desnokrilnim. U skoro svakoj drugoj prilici pošao bi za njim i
pokušao bi da utvrdi uzroke neobične nelagodnosti koja se i kroz
urođenu tromost Parentala lako dala videti. Šta je to Trit uradio?
Ali on čeka Duu, iz trena u tren je sve zabrinutiji; zato pušta
Trita da ode.
Zabrinutost je izoštrila Odinovu čulnu osetljivost. Među
Racionalcima postoji neki skoro perverzni ponos vezan za relativno
slabu senzitivnost koju poseduju. Sagledavanje čulima nije stvar
uma; čula su najjača kod Emocionalki. Odin je bio Racionalac nad
Racionalcima, ponosio se svojim moćima razmišljanja a ne
osećanja; ipak je sada bacio nesavršenu mrežu svoje emocionalne
133
percepcije što je dalje mogao; pa je poželeo, samo na momenat, da
bude Emocionalac i da može da oseća dalje i bolje.
I ovakva sposobnost najzad je poslužila. Osetio je — sa daljine
za njega neuobičajene — Duino približavanje, i pohitao joj je u
susret. Pošto ju je uočio sa tolike daljine, uvideo je, bolje nego
obično, koliko je razređena. Dua je samo delikatna izmaglica, ništa
više.
Trit je u pravu, pomišlja Odin koga je preseklo nenadano, oštro
osećanje zabrinutosti. Moramo naterati Duu da jede i da se stapa.
Moramo je naterati da se jače zainteresuje za život.
Toliko se koncentrisao na tu potrebu da je u sledećim
trenucima, kad se ona tečno ustremila ka njemu i prožela ga, skoro
potopila, totalno ignorišući činjenicu da nisu u svojoj pećini i da bi
ih neko mogao videti, i rekla: „Odin, moram da znam... toliko toga
moram da znam...“ prihvatio to njeno ponašanje kao nastavak svoje
misli, ne smatrajući ga čudnim.
Obazrivo se izmicao, nastojeći da njihovom spajanju da neki
pristojniji oblik ali da pritom ne izgleda da odbija Duu. „Dođi“, reče.
„Čekao sam te. Reci mi šta želiš da znaš. Objasniću ti što najbolje
mogu.“
Sad su hitro odmicali ka svome domu. Odin je drage volje
prihvatio karakteristično kolebljivo kretanje kojim Emocionalke
teku.
„Pričaj mi o drugom univerzumu“, reče Dua. „Zašto su oni
različiti? Na koji način su različiti? Reci mi sve o tome.“
Dui nije bilo jasno da pita suviše. Odinu je bilo jasno. Osećao je
u sebi zapanjujuća saznanja i bio je na ivici da pita: otkud to da imaš
toliko znanja o drugom univerzumu, da možeš da ispoljiš takvu
radoznalost o njemu?
Suzbio je to pitanje u sebi. Dua je došla iz pravca pećina tvrdih.
Možda je Losten razgovarao sa njom, podozrevajući da Odin uprkos
svemu neće hteti da pomogne svojoj srednjoj, možda zato što je
preterano ponosan na svoj status.
Nije tako, pomisli Odin uozbiljeno. Ali neće Duu pitati. Samo će
objašnjavati.
134
 Kad su stigli kući, Trit se uzmuvao oko njih. „Ako vas dvoje želite
da pričate, idite u Duinu sobu. Ja ću ovde imati posla. Moram da se
pobrinem da deca budu čista i da vežbaju. Nema vremena za
stapanje sada. Nema stapanja.“
Ni Odinu ni Dui stapanje nije bilo na umu. Ni pomislili nisu da
odbiju ovu Tritovu zapovest. Parentalov dom njegov je zamak,
njegova tvrđava. Racionalac ima pećine Tvrdih, koje su dole,
Emocionalka može da ide gore, na susrete; ali Parental ima samo
svoj dom.
Zato Odin reče: „Da, Trit. Sklonićemo ti se s puta.“
A Dua je iz sebe ispružila, samo na kratko, jedan deo pun ljubavi
i rekla: „Lepo je videti te, dragi desni.“ (Odin se pitao nije li njen
gest delimično rezultat olakšanja što neće biti navaljivanja da se
stapaju. Trit je sa time stvarno malo preterivao, navaljivao je čak i
više nego što to Parentali obično čine.
Dua je, u svojoj sobi, zapazila svoje mesto za hranjenje, zurila u
njega; obično je to mesto ignorisala.
Bila je to Odinova ideja. Znao je da takve stvari postoje.
Objasnio je i Tritu: ako Dua ne voli da bude gore, u jatu drugih
Emocionalki, savršeno je izvodljivo nešto drugo; sunčevu energiju
je moguće dovesti dole, u pećinu, da bi se Dua tu hranila.
Trita je to užasnulo. Tako nešto se ne radi. Drugi će se smejati.
Trijada će biti osramoćena. Zašto se Dua ne ponaša kako treba?
„Da, Trit“, rekao je tada Odin, „ali ne ponaša se kako treba, onda
zašto da joj ne izađemo u susret? Zar je to tako strašno? Ješće bez
ičijeg prisustva, ugojiće se, nas će učiniti srećnijim, sebe takođe, i
možda će na kraju naučiti da se drži uz jato.“
Trit je dozvolio, onda je i Dua — ne bez izvesnog raspravljanja
— dozvolila da se to izvede, ali je insistirala da dizajn bude
jednostavan. Zato se sprava sastojala od samo dve šipke koje su
služile kao elektrode, Energiju je davalo sunce. Između dvaju šipki
bilo je dovoljno mesta za Duu,
Retko je Dua koristila to hranilište. Ali ovog puta je u njega
zurila i rekla; „Trit je ovo ukrasio... sem ako nisi ti, Odin.“
„Ja? Naravno da nisam.“
135
 Podnožje svake elektrode bilo je obavijeno obojenom glinom
koja je sadržavala različite šare. „Pretpostavljam da je to njegov
način da kaže da želi da se ja ovde hranim“, reče Dua. „A baš i jesam
nešto gladna. Sem toga, ako počnem da jedem, Trit ni slučajno neće
pokušati da nas prekida, a?“
„Ne“, reče Odin uozbiljeno. „Trit bi zaustavio svet ako bi
pomislio da kretanje sveta može makar i malo da te uznemiri dok
jedeš.“
Dua reče: „Pa — jesam gladna.“
Odin je u njoj naslutio neki trag krivice. Krivica zbog Trita? Zato
što je gladna? Zašto bi se Dua osećala krivom ako je gladna? Ili je
radila nešto što crpi energiju, pa sad misli da...
Nestrpljivo je otrgao svoj um od takvih razmišljanja. Ima časova
kad Racionalac može biti s u v i š e racionalan, pa goniti svaku misao
do daljina, na uštrb onoga što je važno. U ovom momentu važno je
razgovarati sa Duom.
Sela je između elektroda, i kad se komprimirala da bi to izvela,
njena malešnost postade bolno očigledna. Odin je takođe bio
gladan; to je znao po tome što mu se pričinjavalo da su elektrode
blistavije nego obično; mogao je čak i sa ove daljine da oseti ukus
hrane, a taj je ukus bio izvrstan. Kad je neko gladan, hranu uvek
oseća izoštrenije nego obično, i sa veće daljine... ali, ješće kasnije.
„Nemoj samo sedeti ćutke, dragi levi“, reče Dua. „Govori mi.
Želim da znam.“ Poprimila je (nesvesno?) ovoidnu formu
Racionalca, kao da želi da stavi do znanja da želi da bude prihvaćena
kao Racionalac.
„Ne mogu da objasnim sve“, reče Odin. „Mislim, ne svu nauku,
jer ti nisi stekla pripremna znanja. Pokušaću da objašnjavam
jednostavno, a ti samo slušaj, Shvataš, prvo, da je sve sačinjeno od
majušnih čestica koje nazivamo atomima, i da su atomi načinjeni
od još sitnijih, subatomskih čestica.“
„Da, da. Zato možemo da se stapamo.“
„Tačno. Jer mi smo, zapravo, uglavnom prazan prostor. Sve su
čestice jako udaljene; moje, tvoje i Tritove čestice mogu da se
stapaju zato što svaka grupa ulazi u praznine u drugoj grupi. Razlog
136
što se materija ne razleti sasvim sastoji se u tome što malene čestice
ipak uspevaju da se drže na okupu, i kroz prostor koji ih razdvaja.
Na okupu ih drže sile privlačenja, među kojima je najjača ona koju
zovemo nuklearnom silom. Ona drži najvažnije subatomske čestice
vrlo čvrsto na okupu u grupicama koje su međusobno jako udaljene
i koje se drže na okupu pomoću slabijih sila. Razumeš li to?“
„Samo malo“, reče Dua.
„Nije važno, možemo se na to vratiti kasnije... Materija može
postojati u raznim stanjima. Može biti posebno razređena, kao kod
Emocionalki; kao kod tebe, Dua. Može biti manje razređena, kao
kod Racionalaca i Parentala. Ili još manje razređena, kao u steni.
Može biti veoma komprimirana, gusta, kao u Tvrdima. Zato su
tvrdi. Popunjeni su česticama.“
„Hoćeš da kažeš, u njima nema praznog prostora.“
„Ne, nisam baš tako mislio“, reče Odin, koga je zbunila potreba
da stvar sasvim jasno iskaže. „Još uvek u njima ima mnogo praznog
prostora, ali ne onoliko koliko u nama. Česticama je izvesna količina
praznog prostora potrebna; ako imaju tačno toliko i ne više, onda
druge čestice ne mogu da se uguraju među njih. Ako se čestice
guraju silom, nastaje bol. Zato Tvrdi ne vole’ da ih mi diramo. Kod
nas Mekih ima između čestica više prostora nego što je stvarno
potrebno, pa zato druge čestice mogu tu da zalaze.“
Dua kao da nije bila baš ubeđena u ovo.
Odin je brzo nastavio. „U onom drugom univerzumu pravila su
drugačija, Nuklearna sila nije tako jaka kao u našem univerzumu.
To znači da je česticama potrebno više prostora.“
„Zašto?“
Odin je otresao glavom. „Zato što — zato što čestice više šire
svoje talasne forme. Ne mogu da objasnim bolje od toga. Pošto je
nuklearna sila slabija, česticama treba više mesta, zato se dva
komada materije ne mogu stapati tako lako kao u našem
univerzumu.“
„Možemo li videti drugi univerzum?“
„A, ne. To nije moguće. Na osnovu njegovih bazičnih zakona
možemo da dedukujemo njegovu prirodu. Tvrdi, međutim, mogu
137
mnogo. U stanju smo da šaljemo materijal tamo i da ga uzimamo
nazad. Možemo da proučavamo njihove materijale, vidiš. I možemo
da aktiviramo pozitron-pumpu. To ti je poznato, zar ne?“
„Pa, rekao si mi da iz nje dobijamo energiju. Nisam znala da je
u to umešana jedna drugačija vasiona... Kako izgleda druga
vasiona? Imaju li oni zvezde i svetove, kao mi?“
„To je odlično pitanje, Dua.“ Sad kad je imao zvaničnu dozvolu
da govori, Odin je još više uživao u svojoj ulozi nastavnika. (Ranije
je uvek imao osećanje da objašnjavajući stvari jednoj Emocionalki
čini nešto tajno i perverzno.) „Ne možemo videti drugi kosmos, ali
na osnovu njegovih zakona možemo da izračunamo kakav on mora
biti. Vidiš, zvezde sijaju zahvaljujući procesu u kome jednostavnije
kombinacije čestica postepeno prelaze u komplikovanije
kombinacije čestica. Taj proces zovemo nuklearnom fuzijom.“
„Imaju li to u drugom univerzumu?“
„Da, ali pošto je nuklearna sila slabija, fuzija je mnogo sporija,
To znači da u drugom univerzumu zvezde moraju biti mnogo,
mnogo veće, inače se u njima ne bi odigravalo dovoljno fuzije da im
omogući da sijaju. U drugom univerzumu, zvezde koje ne bi bile
veće od našeg Sunca ostale bi hladne i mrtve. S druge strane, kad bi
zvezde u našem univerzumu bile veće, u njima bi se događalo toliko
fuzije da bi one eksplodirale. To znači da u našem univerzumu mora
biti na hiljade puta više zvezda nego u njihovom, ali manjih...“
„Mi imamo samo sedam...“ poče Dua. Onda reče: „A, zaboravila
sam.“
Odin se nasmešio popustljivo. Nije teško zaboraviti bezbrojne
zvezde koje se ne mogu videti, sem specijalnim instrumentima.
„Nema problema. Zameraš li što ti dosađujem sa svim ovim?“
„Ne dosađuješ mi“, reče Dua. „Obožavam to. Čak mi je i hrana
od takvih razgovora ukusnija, t a k o ukusna.“ Zatalasala se između
dve elektrode, nekim raskošnim drhtajem.
Odin, koji nikad ranije nije čuo Duu da o hrani kaže išta
pohvalno, u ovome nađe povod za veliki optimizam. „Naravno“,
reče on, „naš univerzum ne traje onoliko dugo koliko njihov. Fuzija

138
se odvija tako brzo da se sve čestice iskombiniraju posle milion
naših životnih vekova.“
„Ali ima toliko zvezda.“
„Da, ali, vidiš, sve one gore istovremeno. Ceo naš univerzum
umire. U drugom univerzumu, gde je broj zvezda toliko manji, ali
su toliko veće, fuzija se odvija tako sporo da će zvezde potrajati
hiljadama i milionima puta duže nego kod nas. Teško je to
uporediti, zato što vreme, možda, teče različitim brzinama u ta dva
univerzuma.“ Dodao je, sa izvesnim oklevanjem: „Taj deo ni sam ne
razumem. To je deo Estvaldove teorije, kojom ja dosad nisam stigao
detaljnije da se pozabavim.“
„Da Li je Estvald izveo sve ove zaključke?“
„Veliki deo njih.“
Dua reče: „Pa, čudesno je da hranu dobijamo iz drugog
univerzuma. Mislim, onda nije bitno ako naše Sunce umre. Možemo
da nabavimo hrane koliko god nam treba iz drugog univerzuma.“
„Tako je.“
„Ali zar se ništa rđavo ne događa? Imam..., osećanje da se
događa nešto rđavo.“
„E, pa“, reče Odin, „mi transferišemo materiju tamo i amo da bi
pozitron-pumpa radila, a to znači da se dva univerzuma pomalo
mešaju. Naša nuklearna sila postaje malo, samo malčice slabija,
zato se fuzija u našem Suncu malo usporava i ono se hladi malo
brže... ali samo malo, a sem toga Sunce nam u svakom slučaju više
ne treba.“
„Nije to ono nešto rđavo koje osećam. Ako nuklearna sila
malčice popušta, onda atomima treba više mesta — je I’ tako? — i
onda šta biva sa stapanjem?“
„Ono postaje malčice teže, ali trebalo bi da prođe mnogo
miliona naših životnih vekova pre nego što bi postalo primetno teže
stapati se. Čak i ako jednog dana stapanje postane neizvodljivo i
Meki izumru, to će biti daleko posle onog vremena kad bismo svi
pomrli usled nedostatka hrane da ne koristimo drugu vasionu.“
„Ni to nije ono osećanje nečeg-rđavog…“

139
 Dua je počinjala da mrsi reči. Uvijala se između elektroda;
Odinovim zadovoljnim očima činilo se da je postala primetno
krupnija i nabijenija. Bilo je to kao da njegove reči, baš kao i hrana,
jačaju Duu.
Losten je u pravu! Obrazovanje čini da je Dua zadovoljnija
životom; Odin je naslućivao u Dui neku senzualnu radost koju jedva
da je ikad ranije osetio.
„Baš je lepo od tebe što mi to objašnjavaš, Odin. Ti si dobar levi.“
„Želiš da nastavim?“ upita Odin, polaskan i zadovoljan više nego
što je rečima mogao izraziti. „Hoćeš li još nešto da pitaš?“
„Mnogo toga, Odin, ali... ali ne sad. Ne sad, Odin. Oh, Odin, znaš
Li šta bih sad želela da radim?“
Odin je to smesta pogodio, ali je bio suviše oprezan da to
otvoreno kaže. Duini momenti erotskog nastupanja bili su tako
retki da im se moralo prilaziti sa najvećom pažnjom. Očajnički se
nadao da se Trit nije toliko zapetljao oko dece u toj meri da sad ovo
ne uspeju da iskoriste.
Ali Trit je već ušao u sobu. Zar je bio napolju, pred vratima, i
čekao? Odin za to nije mario. Nije preostalo vremena za
razmišljanje.
Dua je potekla iz prostora između elektroda. Odinova čula se
ispuniše njenom lepotom. Bejaše krasna, između njih dvojice; viđen
kroz nju Trit je sav svetlucao, a rubovi mu plamtahu neverovatnim
bojama.
Nikad ovako nije bilo. Nikad.
Odin se očajnički suzdržavao, puštajući svoju supstancu da se
uliva u Duu i Trita atom po atom; svim silama se odupirao Duinom
nadmoćnom prodiranju u njega; nije se jednostavno predao ekstazi,
nego je puštao da ekstazu čupaju iz njega; držao se svoje svesti do
zadnjeg mogućeg momenta; a onda je izgubio svest u jednom
konačnom zanosu uživanja tako intenzivnom da mu se činilo da
neka ogromna eksplozija odjekuje i širi drhtaje beskonačno kroz
njega.
Nikad u životnom veku te trijade nije period nesvesti usled
stapanja potrajao tako dugo.
140
 3.c

Trit je bio zadovoljan. Stapanje je bilo tako dobro. U poređenju

sa ovim stapanjem, sva ranija su izgledala mršuljavo i prazno. Bio
je presrećan zbog ovog što se desilo. Ipak, ćutao je. Smatrao je da je
bolje ne govoriti.
I Odin i Dua su bili srećni. To je Trit jasno osećao. Čak su i deca
nekako sijala.
Ali Trit je bio srećniji od svih — prirodno.
Slušao je razgovore Odina i Due. Ništa nije razumeo, ali to nije
bilo važno. Nije mu smetalo što su tako zadovoljni jedno drugim.
On je imao svoje zadovoljstvo. Bilo mu je dovoljno i da samo sluša.
Jednom prilikom Dua reče: „Da li oni stvarno pokušavaju da
komuniciraju sa nama?“
(Tritu nikad nije postalo baš jasno ko bi mogli biti „oni“. Shvatio
je da je „komunicirati“ fina reč za „pričati“. Onda zašto ne kažu
„pričati“?
Ponekad se pitao treba li da ih prekine. Ali kad god bi on nešto
zapitao, Odin bi samo rekao „Dobro, Trit“ a Dua bi se komešala
nestrpljivo.)
„Pokušavaju“, reče Odin. „Tvrdi su sasvim sigurni u to. Na
materijalu koji nam se šalje ponekad se nađu oznake. Tvrdi kažu da
je sasvim moguće komunicirati putem takvih oznaka. Zapravo, pre
mnogo vremena Tvrdi su i sami koristili oznake, onda kad je bilo
potrebno objasniti drugo-bićima kako da pripreme svoj deo
pozitron-pumpe.“
„Pitam se kako izgledaju drugo-bića. Šta ti misliš, kako
izgledaju?“

141
 „Na osnovu zakona možemo da izračunamo prirodu zvezda,
zato što je to jednostavno. Ali kako da izračunamo prirodu tih bića?
Nikad nećemo moći da saznamo.“
„Zar nam ne bi mogli javiti kako izgledaju?“
„Ako bismo njihov način komuniciranja mogli shvatiti, možda
bismo stekli neki uvid. Ali taj njihov način — ne shvatamo.“
Dua kao da je bila ojađena. „Zar Tvrdi ne razumeju?“
„Ne znam. Ako razumeju, meni to nisu rekli. Losten mi je
jednom rekao da nije važno kakva su to biča, ako pozitron-pumpa
radi i proširuje se.“
„Možda jednostavno nije želeo da mu dosađuješ.“
Odin nadmeno reče: „Ne dosađujem ja njemu.“
„Ma, znaš šta hoću da kažem, Prosto nije hteo da ulazi u sve one
detalje.“
Tad Trit više nije mogao da sluša. Oni su nastavili da
raspravljaju da li Tvrdi treba da omoguće Dui da vidi te oznake. Dua
je rekla da će možda moći da oseti šta oznake znače.
Trit se pomalo ljutio zbog ovoga. Na kraju krajeva, Dua je samo
Meka, nije čak ni Racionalac. Počeo se pitati da li Odin, pričajući joj
sve to, postupa dobro. To navodi Duu na smešne pomisli...
Dua je videla da i Odin počinje zbog ovoga da se ljuti. Prvo se
smejao. Onda je rekao da jedna Emocionalka ne može da izađe na
kraj sa tako komplikovanim stvarima. Onda je odbio da razgovara
dalje, ma o čemu. Dua je morala da bude veoma prijatna prema
njemu neko vreme, dok se nije raskravio.
Dogodilo se jednom i da se Dua naljuti — da se apsolutno
razbesni.
Počelo je, tada, tiho. Zapravo, bio je to jedan od onih trenutaka
kad su oba deteta bila sa njima. Odin je puštao decu da se igraju sa
njim. Nije zamerao ni kad ga je mali desnokrilac Torun vukao. Odin
se, zapravo, prepustio igri na način skroz nedostojanstven. Kao da
mu je bilo sasvim svejedno što je u igri zadobio sasvim pogrešan
oblik. Upravo to bilo je siguran znak da je zadovoljan. Trit je ostao
u uglu, odmarao se, veoma zadovoljan onim što se događa.

142
 Dua se smejala Odinovoj izobličenosti. Koketno je svojom
supstancom doticala Odinove kvrge. Trit je znao da ona zna da su
racionalske površine osetljive kad su izvan ovoida.
„Razmišljala sam, Odin“, počela je Dua. „... Ako naš univerzum
kroz pozitronsku pumpu prima malčice njihovih zakona, zar ne
unosi naš univerzum istim putem svoje zakone u njihov?“
Odin se proderao kad ga je Dua dotakla. Pokušavao je da
izbegne Duu a da to ne uznemiri decu. Jeknuo je: „Ne mogu da
odgovorim ako ne prestaneš, ti nesrećo srednja.“
Prestala je, a on reče: „To ti je v e o m a dobra misao, Dua. Ti si
zapanjujuće stvorenje. Istina je, dakako. Mešanje se odvija
obosmerno . Trit, izvedi male, hoćeš li?“
Ali deca izjurile i sama. Nisu to bila baš neka mala deca. Obojica
su poprilično porasli. Anis je uskoro trebalo da otpočne svoje
školovanje, a Torun je već pokazivao pravu roditeljsku tupost,
Trit je ostao. Mislio je: kad joj Odin ovako priča, Dua je tako
lepa.
Dua reče: „Ako ti drugi zakoni usporavaju naše Sunce i hlade ga;
zar onda naši zakoni ne ubrzavaju njihova sunca i ne zagrevaju ih?“
„Upravo tako, Dua. Ni Racionalac ne bi bolje.“
„Koliko se zagreju njihova sunca?“
„A, ne mnogo; postaju samo malo, malo vrelija.“
„Ali tu nailazim na to osećanje nešto-rđavo“, reče Dua.
„Pa, dobro, problem je u tome što su njihova sunca tako
ogromna. Ako se naša mala sunca malo ohlade, nije važno. Čak i ako
se ugase sasvim, to ne mari dokle god imamo pozitron-pumpu.
Međutim, kod velikih, kod gigantskih zvezda čak i to malo dodatno
zagrevanje može značiti nevolju. U svakoj takvoj zvezdi ima toliko
materijala da ona i pri vrlo malom ubrzavanju fuzije mora
eksplodirati.“
„E k s p l o d i r a t i ! Ali šta će se onda desiti sa tim narodom?“
„Sa kojim narodom?“
„Sa narodom drugog univerzuma.“
Jedan trenutak Odin je gledao prazno. Onda reče: „Ne znam.“
143
 „Dobro, šta bi se desilo kad bi naše Sunce eksplodiralo?“
„Ono ne bi moglo da eksplodira.“
(Trit se pitao oko čega je nastalo sve to uzbuđenje. Kako bi jedno
Sunce moglo eksplodirati? Činilo se da se Dua sve više ljuti a da se
Odin zbunio.)
Dua reče: „Ali a k o bi? Da li bi postalo veoma vruće?“
„Pretpostavljam da bi.“
„Zar nas to ne bi sve poubijalo?“
Odin je oklevao, a onda reče sa vidnom netrpeljivošću: „Kakve
veze to ima, Dua? Neće eksplodirati naše Sunce, onda ne postavljaj
smešna pitanja.“
„Ti si meni rekao da postavljam pitanja, Odin, a veze ima, jer
pozitron-pumpa radi dvosmerno. Njihov deo potreban nam je
koliko i naš deo.“
Odin je zurio u nju. „To ti nikad nisam rekao.“
„Osećam to.“
„Mnogo toga ti osećaš. Dua...“
Ali Dua je počela da viče. Bila je sasvim izvan sebe. Trit je nikad
takvu nije video. Ona reče: „Nemoj da menjaš temu, Odin. I nemoj
da se povlačiš i pokušavaš da napraviš od mene kompletnu budalu
— samo još jednu Emocionalku. Rekao si da sam skoro kao
Racionalac, dovoljno sam takva da uvidim da pozitron-pumpa neće
raditi bez drugo-bića. Ako taj narod u drugom univerzumu bude
uništen, pozitron-pumpa će stati, naše Sunce biće hladnije nego
ikad, pa ćemo pomreti od gladi, svi. Zar ne smatraš da je to važno?“
I Odin se razvikao. „To pokazuje koliko ti znaš. Njihova pomoć
nam je potrebna zato što su zalihe energije razređene pa moramo
da razmenjujemo materiju. Ako sunce u drugoj vasioni eksplodira,
nastaće ogromna poplava energije; džinovska poplava koja će
trajati milion životnih vekova. Biće toliko energije da ćemo moći da
je crpemo direktno bez ikakvog transferisanja materije u ma kom
pravcu; prema tome oni nama ne trebaju, i nije važno šta će se sa
njima,.

144
 Skoro su se dodirivali. Trit je bio užasnut. Hteo je da kaže nešto,
razdvoji ih, priča sa njima. Nije uspevao da smisli ništa što bi mogao
reći. Onda se pokazalo da nema potrebe da ma šta smišlja.
Pred samim ulazom u pećinu stajao je jedan Tvrdi. Ne samo
jedan. Trojica. Pokušavali su da nešto kažu, ali od vike se nije čulo.
Trit je ciknu: „Odin! Dua!“
Onda ostade nepomičan, drhteći. U svome strahu sagledavao je
radi kakvog razgovora su Tvrdi došli. Odlučio je da se udalji.
Ali jedan Tvrdi je ispružio jedan od svojih permanentnih,
neprozirnih produžetaka i rekao: „Ne idi.“
Zazvučalo je grubo, nimalo prijateljski. Trita obuze veći strah
nego ikad.

145
 4.a

Dua je bila besna; toliko besna da je jedva mogla da oseća Tvrde.

Kao da su je različite komponente gneva gušile na taj način što ju je
svaka komponenta, zasebno, ispunjavala do vrha. Postojalo je
osećanje pogrešnosti: pogrešno je da Odin pokušava nju da laže.
Pogrešno je da čitav jedan svet nastanjen narodom umre. Pogrešno
je što joj nikad nisu dozvolili da uči iako ona tako lako uči.
Posle onog prvog ulaženja u stenu, još dvaput je otišla u pećine
Tvrdih. Oba puta se neprimetno utiskivala u stenu, počinjala da
oseća i da zna, i kad god je Odin preduzimao da joj nešto objasni,
ona je u napred znala šta će čuti.
Zašto, onda, ne mogu i njoj da obezbede nastavu kao Odinu?
Zašto samo Racionalcima? Zar ona poseduje sposobnost učenja
samo zato što je bež-levulja, pervertirana srednjašica? E, onda neka
joj, takvoj kakva je, obezbede nastavu. P o g r e š n o je ostavljati je u
neznanju.
Najzad reči Tvrdoga počeše da se probijaju do nje. Losten je bio
prisutan, ali nije govorio. Govorio je neki nepoznati Tvrdi koji je
stao ispred ostalih. Nije ga poznavala, ali ona je malo koga od njih
uopšte poznavala.
Taj Tvrdi reče:’ „Ko od vas je bio nedavno u donjim pećinama,
pećinama Tvrdih?“
Dua se držala prkosno; saznali su za njeno trljanje kroz stenu,
ali nju baš briga. Neka ispričaju svima. Ispričaće ona sama. „Ja
sam“, reče. „Mnogo puta.“
„Sama?“ reče Tvrdi mirno.
„Sama. Mnogo puta“, odsečno će Dua. U stvari je išla samo tri
puta, ali baš nju briga.
146
 Odin je promrmljao: „Ja sam, naravno, ponekad odlazio u donje
pećine.“
Tvrdi je to ignorisao. Okrenuo se Tritu i rekao oštro: „A ti,
desni?“
Trit drhtavo progovori: „Jesam, Tvrdi gospodine.“
„Sam?“
„Da, Tvrdi gospodine.“
„Koliko često?“
„Jednom.“
Dui je ovo zasmetalo. Jadni Trit je u takvoj panici ni zbog čega.
Ona je kriva, i spremna za konfrontaciju. „Pustite ga na miru“, reče.
„Ja sam ona koju tražite.“
Tvrdi se polako okrenuo ka njoj. „Radi čega?“ reče.
„Radi... toga što je u pitanju, ma šta to bilo.“ Sada, suočena sa
potrebom da prizna, nije mogla da prinudi sebe da opiše ono što je
bila uradila. Ne pred Odinom.
„Dobro, doći ćemo do tebe. Prvo desni... Ti se zoveš Trit, je Li
tako? Zašto si išao u donje pećine sam?“
„Da bih razgovarao sa Tvrdim Estvaldom, gospodine.“
Na to Dua opet upade, živo zainteresovana: „Jeste li vi Estvald?“
Tvrdi kratko odvrati: „Ne.“
Odinu kao da je bilo neprijatno, kao da ga je Dua obrukala time
što nije prepoznala ovog Tvrdog. Dua za to nije marila.
Tvrdi reče Tritu: „Šta si izneo iz donjih pećina?“
Trit je ćutao.
Bez emocije, Tvrdi reče: „Znamo da si uzeo nešto. Želimo da
znamo da li znaš šta je to bilo. Moglo bi da bude veoma opasno.“
Trit je i dalje ćutao, a Losten se umešao, govoreći prijatnijim
tonom: „Molim te reci nam, Trit. Znamo da si to bio ti, a ne želimo
da budemo grubi.“
Trit promumla: „Uzeo sam loptu hrane.“
„A—ha“, reče onaj prvi Tvrdi. „Šta si sa njom učinio?“

147
 Iz Trita kao da je provalilo. „Bilo je to za Duu. Nije htela da jede.
Bilo je za Duu.“
Dua, zapanjena, podskoči i zgusnu se.
Tvrdi se smesta okrenuo ka njoj. „Da li ti je to bilo poznato?“
„Ne!“
„Ni tebi?“ reče on Odinu.
Odin, nepomičan toliko da se činilo da je zamrznut, reče: „Ne,
Tvrdi gospodine.“
Jedno kraće vreme vazduh je bio pun neprijatnih vibracija:
Tvrdi su razgovarali između sebe, ignorišući trijadu.
Dua nije znala, i ni u snu ne bi pokušala da analizira, da li je
nova sposobnost stečena boravcima u steni ili nedavnim burnim
emocijama; tek — znala je da može da uhvati nagoveštaje ne reči
nego razumevanja.
Pre nekog vremena otkrili su gubitak. Tragali su tiho. Uz dosta
oklevanja, okrenuli su se Mekima kao mogućim krivcima.
Istraživali su, a onda se sa još većim oklevanjem usmerili na
Odinovu trijadu. (Zašto? To joj je promaklo.) Nije im bilo jasno
kako bi Odin mogao biti tako glup da to uzme, niti otkud bi Dua
mogla imati takvu sklonost. O Tritu nisu razmišljali uopšte.
Onda se ovaj Tvrdi koji dosad ni reč nije rekao setio da je video
Trita u pećinama Tvrdih. (Naravno, pomisli Dua. Bilo je to onog
dana kad je ona prvi put ušla u stenu. Tad je i ona osetila Trita. To
bejaše zaboravila.)
Činilo se da je to krajnje neverovatno, ali najzad, pošto je sve
drugo bilo nemoguće i pošto je proticanjem vremena opasnost
postala nepodnošljiva, došli su. Više bi voleli da prvo pitaju Estvalda
za savet, ali u vreme kad je Trit sagledan kao mogući krivac Estvald
nije bio na raspolaganju.
Sve je to Dua osetila u jednom času. Okrete se Tritu, ispunjena
mešavinom zapanjenosti i ogorčenja.
Losten je brižno vibrirao da nikakva šteta nije učinjena, da Dua
izgleda dobro, da je ovo zapravo bio jedan koristan eksperiment.
Onaj Tvrdi sa kojim je Trit razgovarao slagao se; onaj drugi je još
širio oko sebe zabrinutost.
148
 Dua nije pazila samo na njih nego je posmatrala i Trita.
Prvi Tvrdi reče: „Gđe je sada lopta hrane, Trit?“
Trit im je pokazao.
Bila je skrivena efektno. Provodnici su bili položeni nespretno
ali su dovoljno dobro radili.
„Ti si ovo sam uradio, Trit?“ reče Tvrdi.
„Da, Tvrdi gospodine.“
„Kako si znao kako treba?“
„Pogledao sam kako je to bilo urađeno u pećinama Tvrdih.
Uradio sam tačno onako kako sam tamo video.“
„Zar nisi znao da si mogao naneti zlo tvojoj srednjoj drugarici?“
„Nisam. To ne bih. Ja...“ Za kratko je zanemeo, onda reče: „Nije
to bilo da bi se njoj nanelo zlo. Bilo je da bi jela. Namestio sam tako
da se uliva u njeno hranilište, Ukrasio sam njeno hranilište. Želeo
sam da proba, i probala je. Jela je! Po prvi put posle dugog vremena
jela je dobro. Stapali smo se.“ Zastao je, onda nastavio silovito i
potmulo. „Najzad je imala dovoljno energije da začne bebu-
Emocionalku. Uzela je Odinovo seme i prenela ga meni. Sad raste u
meni. Beba Emocionalka raste u meni.“
Dua nije bila u stanju da progovori. Zateturala se unazad, onda
pojurila ka vratima na tako haotičan način da Tvrdi nisu mogli na
vreme da joj se sklone s puta. Naletela je na produžetak onog
Tvrdog koji je stajao napred, zašla duboko u taj produžetak, onda se
izvukla, što je bilo praćeno grubim zvukom.
Produžetak Tvrdoga se opustio, a izraz Tvrdoga pokaza bol, grč
bola. Odin pokuša da zaobiđe Tvrdoga da bi krenuo za Duom, ali
Tvrdi progovori sa vidnom teškoćom: „Pusti je da sada ode. Štete je
dovoljno načinjeno. Mi ćemo se pobrinuti za stvari.“

149
 4.b

Odin se našao u košmaru. Due nigde. Tvrdi su otišli. Jedino je

Trit ostao. A Trit je ćutao.
Kako se moglo ovo dogoditi, razmišljao je Odin namučeno.
Kako je mogao Trit sam da nađe put do pećina Tvrdih? Kako je
mogao da ponese akumulator napunjen na pozitron-pumpi,
predviđen da ispušta zračenje mnogo koncentrisanije od sunčevog,
i da se odvaži. ..
Odin ne bi imao hrabrosti da pokuša tako nešto. Kako je imao
Trit, smotani Trit, neznalica Trit? Ili je i Trit neobičan? Odin,
pametni Racionalac; Dua, neobična, radoznala Emocionalka; a uz
njih Trit, hrabri Parental?
„Kako si mogao to da uradiš, Trit?“ reče on.
Trit je odgovorio vrlo: „Šta sam to uradio? Nahranio sam je.
Najela se bolje nego ikad ranije. Sad je naša beba—Emocionalka
konačno začeto Zar nismo dovoljno dugo čekali? Čekali bismo
zauvek, da smo čekali Duu.“
„Ali kako ne shvataš, Trit? Mogao si joj naneti zlo. Nije to bilo
obično svetio sunca. Bio je to jedan eksperimentalni radijacioni
izvor koji je mogao biti koncentrisan do opasnog stupnja.“
„Ne razumem to što pričaš, Odin. Kako je moglo štete biti?
Okusio sam ja onu hranu koju su Tvrdi ranije pravili. Ukus je bio
loš. I ti si to probao. Ukus je bio prosto grozan, a ipak nam to nikad
nije nanelo štete. Tako je gadnog ukusa bilo da Dua nije htela ni da
pipne. Onda sam naišao na tu loptu hrane. Bilo je u k u s n o . Jeo
sam malo; bilo je izvrsno. Kako može nešto izvrsno da bude štetno?
Vidiš, Dua je jela. Dopalo joj se. Tako je začeta beba—Emocionalka.
Kako je moguće da sam učinio nešto loše?“
150
 Odina je očajanje hvatalo od pomisli da počne da objašnjava.
„Dua će biti veoma ljuta“, reče.
„Proći će je to.“
„Pitam se. Trit, ona nije kao druge Emocionalke. Zato je tako
teško živeti s njom, ali i tako divno kad m o ž e m o da živimo s njom.
Ona možda više nikad neće hteti da se stapa s nama.“
Tritova figura bila je sva od robusnih ravnih površina. „Dobro,
pa šta?“ reče on.
„P a š t a ? Ti to pitaš? Zar želiš da stapanja prestanu?“
„Ne, ali ona ako neće, neće. Imam svoju treću bebu i više me se
ništa ne tiče. Znam ja kakvi su Meki bili u davna vremena. Ponekad
su rađali i drugu trijadu beba. Ali ja ne marim. Jedna trijada je
dovoljna.“
„Ali, Trit, stapanje nije samo radi beba.“
„Nego radi čega? Čuo sam kad si jednom rekao da posle
stapanja učiš brže. Onda počni da učiš sporije. Baš me briga. Ja
svoju treću bebu imam.“
Odin se okrenuo, drhteći, i u trzajima se izlio iz sobe. Kakva je
vajda Trita grditi? Trit neće razumeti. Odin nije bio siguran ni da će
sam on, Odin, razumeti.
Kad se treća beba rodi i malo odraste vreme će, nesumnjivo,
nastupiti da se ode. On, Odin, moraće da da signal, moraće da kaže
kad, i sve će morati da se izvrši bez straha. Ma šta drugo bilo bi
sramota, ili gore od sramote, pa ipak on sa ovim neće moći da se
suoči bez stapanja, čak i sad, kad sva tri deteta postoje.
Stapanje bi, nekako, uklonilo strah... Možda je to zato što
stapanje podseća na odlazak. Pri stapanju protekne izvesno vreme,
a ipak bola nema. Bilo je to kao da nisi živeo, a ipak prijatno. Uz
dovoljno stapanja, Odin bi mogao skupiti hrabrost, osposobiti se da
ode bez straha i bez...
Ah, tako mu Sunca i svih zvezda, nije to nikakvo „odlaženje“.
Zašto koristiti tu svečanu frazu? Zna on i onu drugu reč koju niko
ne koristi sem dece željne da nekako šokiraju svoje roditelje. Reč
glasi: u m r e t i . On se mora spremiti da umre bez straha, i da sa

151
sobom povede Duu i Trita u smrt… Ali kako? Nije to znao... Ne bez
stapanja...

152
 4.c

Trit je ostao sam u sobi, uplašen, ali tvrdo rešen da ne dozvoli

da ista utiče na njega. Ima svoju treću bebu. Oseća njeno prisustvo
u sebi.
To je ono važno.
To je ono jedino važno.
Ali zašto onda, duboko u sebi, ima to uporno, mada slabo
naslućivanje da to n i j e jedino važno?

153
 5.a

Dua je bila postiđena u skoro neizdržljivoj meri. Dugo joj je

trebalo da suzbije taj stid; da ga suzbije dovoljno da opet stekne
sposobnost da misli. Žurila je — žurila — kretala se slepo u daljinu,
što dalje od užasa peči-ne-doma; nije marila za to što ne zna kud ide
niti gde se nalazi.
Bila je noć, vreme kad nijedan pristojni Meki neće biti na
površini, čak ni najneozbiljnija Emocionalka. Do izlaska sunca još
je dugo ostalo. Dua je zbog toga bila zadovoljna. Sunce je hrana, a
ona je u tom času mrzela hranu i mrzela ono što su joj učinili.
Bilo je i hladno, ali je Dua toga bila samo udaljeno svesna. Šta
se nje tiče hladnoća, mislila je, kad su nju upravo natovili da bi
mogla da obavi svoju dužnost — natovili njen duh i njeno telo; posle
toga, hladnoća i izgladnjavanje su joj maltene prijatelji.
Sad je mogla da prozre Trita, Jadnik; njega je tako lako prozreti;
njegovi postupci su čist instinkt, treba ga pohvaliti što je svoju želju
sproveo tako hrabro. Odvažno se vratio iz pećina Tvrdih sa loptom
hrane (a ona — ona ga je baš tad osetila i mogla je znati šta se dešava
da Trit nije bio toliko paralisan onim što čini da se nije usuđivao ni
da misli o onom što čini, i da ona nije bila toliko paralisana onim
što je ona činila i novom dubinom percipiranja da je propustila da
oseti ono najvažnije za nju).
Trit je to uneo u pećinu neprimećen, Namestio je svoju jadnu
zamku, dekorisao je hranilište da bi primamio Duu. A ona se vratila,
sva zajapurena od saznanja da je tako razređena da može i kroz
stenu, sva postiđena zbog toga, i sklona da sažaljeva Trita. Tako
puna stida i sažaljenja, jela je, i pomogla u začeću.

154
 Posle tog odnosa, jela je samo malo, retko, kao što je već bio njen
običaj, i nikad na hranilištu, ali tad više nije bilo ni pritiska da pođe
na hranilište. Trit više nije vršio pritisak na nju. Bio je zadovoljan
(dakako) i zato više nije bilo ničeg što bi Duu postidelo, podsetilo na
dužnost. Trit je ostavio loptu hrane na istom mestu. Nije rizikovao
da je vraća dole; ostvario je ono što je želeo, pa je bilo najbolje i
najlakše ostaviti loptu tamo gde je i ne misliti više na to.
... Dok ga nisu uhvatili.
Ali pametni Odin je morao prozreti Tritov plan, morao je
primetiti da do elektroda vode novi provodnici, morao je shvatiti šta
Trit namerava. Sa Tritom o tome, nesumnjivo, nije razgovarao, jer
bi time zbunio i uplašio jadnog dešnjaka, a Odin je uvek sa puno
Ljubavi brinuo o Tritu.
Naravno, nije ni bilo potrebno da Odin ma šta kaže. Bilo je
potrebno samo da popuni praznine u Tritovom neveštom planu, da
potpomogne da taj plan uspe.
Dua više nije imala nikakvih iluzija. Znala je da je mogla
primetiti ukus lopte hrane, neobičnu aromu, način kako je ta hrana
počela da popunjava njenu strukturu ne dajući joj osećanje sitosti
— da nije bio tu Odin koji ju je zapričavao.
Bila je to zajednička zavera njih dvojice; bez obzira da Li je Trit
bio toga svestan ili ne. Kako je mogla da poveruje da se Odin
iznenada pretvorio u pažljivog, savesnog učitelja? Kako je mogla da
previdi zadnje namere? Njihova briga za nju bila je ustvari njihova
briga za kompletiranje trijade dece, a to je već samo po sebi
pokazivalo koliko im je malo bilo stalo do nje.
Pa.. .
Zastala je dovoljno dugo da oseti svoj umor. Uvukla se u jednu
pukotinu u steni da bi se zaštitila od razređenog, hladnog vetra. Od
sedam zvezda, dve su se našle u njenom vidnom polju. Gledala ih je
odsutno, angažujući svoja spoljašnja čula trivijalnostima da bi se
mogla bolje koncentrisati na unutrašnja razmišljanja.
Bez iluzija.
„Izdali su me“, promrmlja ona. „Izdali.“
Zar ne mogu da vide dalje od samih sebe?
155
 Moglo se smatrati normalnim to što je Trit bio voljan da dopusti
propast svega na svetu samo da bi stekao svoje bebe; Trit je
stvorenje instinkta. Ali Odin?
Odin je koristio razum, no da li je to značilo da je spreman sve
da žrtvuje samo da bi mogao da uvežbava svoj razum? Zar je svaki
produkt razuma samome sebi razlog postojanja — postojanja po
svaku cenu? Ako je Estvald pronašao pozitron-pumpu, da li je to
razlog da se ona koristi tako da čitav svet, sa Tvrdima i Mekima
podjednako bude stavljen na milost i nemilost onog naroda iz
drugog univerzuma? Šta ako onaj drugi narod prestane sa
korišćenjem pumpe, i svet ostane bez nje, a sa opasno ohlađenim
Suncem?
Ne, neće oni prestati; taj drugi narod je dopustio da bude
naveden da počne, pa će isto tako dopustiti da bude naveden i da
nastavi, sve do svog uništenja — a tad taj narod više neće biti
potreban Racionalcima, ni onim Mekim ni onim Tvrdim — baš kao
što je slučaj sa njom, Duom, koja im više nije potrebna i koja će sad
morati da ode, da bude uništena.
Izdali su i nju i taj drugi narod.
Jedva primećujući šta radi, ututkavala se sve dublje i dublje u
stenu Uvukla se sasvim. Više nije videla zvezde, nije bila na udaru
vetra, nije bila svesna sveta. Postala je čista misao.
Estvald: njega mrzi. On je personifikacija svega sebičnog i
tvrdog On je izumeo pozitron-pumpu, on će uništiti čitav jedan svet
u kome živi možda, na desetine hiljada bića. Neće ga pritom mučiti
savest. Tako je povučen da se takoreći nikad ne pojavljuje, ali tako
moćan da ga se izgleda, čak i Tvrdi plaše.
Ako je tako, ona će se boriti s njim. Zaustaviće ga.
Neka vrsta komunikacije pomogla je narodu iz drugog
univerzuma da pripremi pozitron-pumpe. Odin je uporno
spominjao poruke. Gde bi se mogle takve poruke čuvati? Kako bi
one mogle izgledati? Kako bi se mogle okoristiti za nastavljanje
komuniciranja?

156
 Zapanjuje kako jasno misli. Zapanjuje. Nalazi divlju radost u
tome sto će moći da upotrebi misao kao oružje kojim će slomiti
surove mislioce.
Oni nju neće moći da zaustave, jer ona može da ide tamo gde ne
može nijedan Tvrdi, nijedan Racionalac, nijedan Parental, tamo gde
nijedna Emocionalka neće pristati da pođe.
Mogla bi jednog dana biti uhvaćena, ali u ovom času to joj nije
važno. Ona će otpočeti borbu da istera svoje — po svaku cenu — po
svaku cenu — mada će u toj borbi morati da živi u steni, putuje kroz
stenu, obilazi pećine Tvrdih, krade hranu iz akumulatora Tvrdih
ako druge hrane nema, a kad može, da ulazi u jata drugih
Emocionalki i hrani se sunčevim sjajem.
Ali na kraju, očitaće im ona žestoku lekciju, a posle toga neka
urade sa njom šta god žele. Biće spremna čak i da ode, tada — ali ne
ranije.

157
 5.b

Odin je bio prisutan kad se nova beba—Emocionalka rađala,

beba u svakom pogledu savršena, ali nije bio u stanju da se tom
događaju naročito obraduje. Čak je i Trit u svom zanosu sreće bio
nekako pokunjen, mada je bebu pazio savršeno, kao što to Parental
mora.
Toliko je već vremena prošlo; od Due ni traga ni glasa. Nije
„otišla“ tj. umrla, jer nijedan Meki to ne može bez istovremenog
odlaska cele trijade; ali, opet, nije ni živela sa njima. Činilo se kao
da je otišla ne otišavši.
Odin ju je video jednom, samo jednom, ne dugo posle onog
njenog divljeg bekstva izazvanog saznanjem da je treća beba začeta.
Prolazio je pored jedne grupe Emocionalki koje su se sunčale;
lutao je vođen priglupom idejom da bi tako mogao naći Duu, One
su se kikotale: retko se dešavalo da Racionalac šeta u blizini grupe
Emocionalki; počele su da se razređuju, upuštajući se time u
masovno nepristojno, provokativno ponašanje. Celu tu gomilu
glupačica vodila je samo jedna misao: da vidno pokažu da su
Emocionalke.
Odin je prema njima osećao samo prezir. Na njegovim glatkim
oblinama nije se pojavio ni trag nekog uzbuđenog kretanja. Nije
razmišljao o tim Emocionalkama; razmišljao je o Dui, o tome koliko
je ona drugačija. Dua se razređivala samo iz svojih unutrašnjih
potreba, nikad ni iz kojeg drugog razloga. Nikad nije pokušala nikog
da privuče, i upravo zato bila je još privlačnija. Ako bi savladala sebe
i pridružila se nekom jatu ovih praznoglavki, lako bi bilo primetiti
je (čvrsto je verovao Odin) po tome što se ona Jedina ne bi razredila;
verovatno bi se baš zgusnula, videći da se ostale razređuju.

158
 Razmišljajući o tome, Odin je osmotrio Emocionalke u suncu i
zapazio da se jedna, zaista, nije razredila.
Zastao je, onda pohitao ka njoj, ne mareći za Emocionalke koje
su mu se našle na putu; a one su ludo cičale, brbljale, i dimno bežale
tamo-amo nastojeći da mu se sklone s puta a da pritom ne ulete
jedna u drugu, da ne počnu da se stapaju jedna s drugom — bar ne
ovako na otvorenom, bar ne kad ih gleda jedan Racionalac.
Stvarno je to bila Dua. Nije pokušala da se udalji. Držala se na
svom mestu i ćutala.
„Dua“, reče on ponizno, „zar se ne vraćaš kući?“
„Nemam ja dom, Odine“, reče ona. Nije to rekla sa gnevom niti
sa mržnjom — i upravo zato je zazvučalo užasno.
„Kako možeš da kriviš Trita za ono što je učinio? Dua, ti znaš da
taj jadnik ne ume razumno da misli.“
„Ali ti umeš, Odin. Ti si zagovarao moj um dok je njegova zamka
hranila moje telo, zar ne? Razum ti je rekao da ćeš me ti prevariti
daleko uspešnije nego što bi on to mogao.“
„Ne, Dua!“
„Šta ne? Nisi li izveo veliku predstavu kako ćeš ti biti moj
nastavnik, obrazovati me?“
„Jesam, ali to nije bila predstava, bilo je stvarno. I nije bilo zbog
toga što je Trit uradio. Ja tad nisam znao šta je on uradio.“
„To ne mogu da verujem.“ Bez žurbe je počela da teče, da se
udaljuje. Pošao je za njom. Ostadoše sami. Sunce je prosipalo svoj
crveni sjaj na njih.
Okrenula mu se. „Samo jedno pitanje da ti postavim, Odin.
Zašto si želeo da mi držiš nastavu?“
„Zato što sam tako ž e l e o “, reče Odin. „Zato što u ž i v a m u
držanju predavanja, i zato što je to stvar koju najviše volim — posle
učenja, što ipak volim više.“
„I posle stapanja, naravno... Nije bitno“, dodala je da bi sprečila
njegovu reakciju. „Nemoj mi sad objašnjavati da si govorio o
razumu a ne o instinktu. Ako istinski misliš to što kažeš o uživanju
u nastavi; ako stvarno mogu da ti verujem; onda ćeš možda

159
razumeti nešto od onoga što ću ti reći. Od kad sam te napustila,
Odin, učila sam mnogo. Nije važno kako. Učila sam. U meni više
nema ni traga Emocionalke, sem u fiziološkom pogledu. Unutra,
tamo gde je važno, u celosti sam Racionalka, mada se nadam da ću
imati više saosećanja prema drugima nego što ga Racionalci
pokazuju. Jedna od stvari koje sam saznala jeste šta smo, zapravo;
šta smo ti i ja i Trit, i šta su sve druge trijade na ovoj planeti; šta
zaista jesmo i šta smo oduvek bili.“
„A to je?“ upita Odin. Bio je spreman da sluša dugo, koliko god
je potrebno, i onoliko ćutljivo koliko je potrebno, samo da bi se ona
vratila s njim kući, kad kaže sve što ima. Bio je spreman na svako
pokajanje, spreman da radi sve što se od njega zatraži. Samo je
jedno važno: da se ona vrati. Nešto mutno i mračno u njemu znalo
je da se Dua mora vratiti dobrovoljno,
„Šta smo? Pa, ustvari, nismo ništa, Odin“, reče ona vedro,
maltene sa smehom. „Nije li to čudno? Tvrdi su jedina živa vrsta na
ovom svetu. Zar te o tome nisu obavestili? Postoji samo jedna vrsta
živih bića. Ti i ja, mi Meki, nismo stvarno živi. Mi smo mašine, Odin.
Moramo to biti, jer jedino Tvrdi su živi. Zar te tome nisu učili,
Odin?“
„Ali, Dua, to su besmislice“, reče Odin zbunjeno.
Duin glas postade oštriji. „Mašine, Odin! Prave nas Tvrdi!
Uništavaju nas Tvrdi! Oni, Tvrdi, oni su živi, samo oni. O tome ne
govore mnogo i ne moraju. Svi oni to znaju. Ali ja sam naučila da
mislim, Odin, i sastavila sam, na osnovu sitnih nagoveštaja, sliku
istine. Oni žive izuzetno dugo, ili ipak na kraju umru. Više ne rađaju;
sunce više ne daje dovoljno energije za to. Pošto umiru veoma retko,
ali se ne rađaju uopšte, njihov broj polako opada. Nema mladih da
im donesu svežu krv i nove misli, i zato je starim, dugovečnim
Tvrdima strašno dosadno. I šta misliš da zato rade, Odin?“
„Šta?“ Ovo ga je na neki način fasciniralo; bilo je odvratno ali
fascinantno.
„Proizvode mehaničku decu, koju mogu da podučavaju. Sam si
to rekao, Odin. Više voliš da držiš nastavu nego ma šta drugo da
radiš, sa izuzetkom učenja, i naravno stapanja. Racionalci se
proizvode kao mentalna slika Tvrdih. Tvrdi se ne stapaju, a dalje
160
učenje je za njih strašno kompleksno zato što već toliko znaju, onda
šta im preostaje, šta ako ne zabava koju nalaze podučavajući druge?
Racionalci samo zato i postoje, stvoreni su da bi mogli biti
podučavani. Emocionalke i Parentali su stvoreni zato što su bili
potrebni kao delovi samoodržavajuće mašine za proizvodnju novih
Racionalaca. A novi Racionalci su neprestano potrebni zato što se
stari brzo troše: nauče sve što naučiti mogu. Kad ostareli
Racionalac, koji je apsorbovao znanja koliko je najviše mogao, treba
da bude uništen, on taj proces smatra ‘odlaženjem’; tako ga uče od
početka, da bi poštedeli njegova osećanja. Naravno, sa
Racionalcima odlaze i Emocionalke i Parentali. Ako su obezbedili
da se začne nova trijada, više ničemu ne služe.“
„Ali to uopšte nije tako, Dua“, uspeo je Odin da kaže. Nije imao
nijedan argument kojim bi osporio njenu košmarnu viziju, ali je
pouzdano znao da Dua nije u pravu. (Međutim, ovaj mali ubod
sumnje u njemu — nije li to nagoveštaj da mu je to „pouzdano
znanje“ unapred veštački usađeno? Ne, naravno ne, jer onda bi ista
varka bila usađena i Dui, zar ne? — Ili je Dua nesavršeni primerak
Emocionalke, primerak koji je uspeo da se otrgne usađenim lažima
i da... Ma šta on to pomišlja? Lud je koliko i ona.)
„Izgledaš uznemiren, Odin. Jesi li siguran da nisam u pravu?
Naravno, sad imaju pozitronsku pumpu i energije koliko god im
treba i koliko će im ikada trebati. Uskoro će opet početi da rađaju.
Možda to već čine. Neće im biti potrebne Meke mašine, i zato ćemo
svi mi biti uništeni; pardon, mislila sam da kažem — svi ćemo otići.“
„Ne, Dua“, reče Odin naprežući se da ubedi sebe koliko i nju.
„Ne znam odakle ti te ideje, ali Tvrdi nisu takvi. Ne uništavaju nas.“
„Nemoj lagati samog sebe, Odin. Jesu baš takvi. Spremni su da
unište čitav jedan svet drugo-bića samo radi svog dobitka; da unište
celu jednu vasionu, ako im je potrebno. Zar bi oklevali da unište
nekoliko Mekih, radi svoje ugodnosti? — Ali jednu su grešku
načinili. Negde je mašinerija podbacila, pa je racionalski um ušao u
telo Emocionalke. Ja sam bež-levulja, znaš Li to? Tako su me
Emocionalke zvale kad sam bila dete, i bile su u pravu. Sposobna
sam da rezonujem kao Racionalac, ali i da osećam kao
Emocionalka. Pomoću te kombinacije, boriću se protiv Tvrdih.“
161
 Odin je bio van sebe. Dua je svakako poludela, ali on to ne sme
kazati. Mora nekako da je smiri i dovede kući, Naprežući se da zvuči
iskreno, reče: „Dua, kad odemo, ne bivamo uništeni.“
„Ne? A nego šta nam se dešava?“
„Ja... ne znam. Mislim da odemo u neki drugi svet, u neki bolji i
srećniji svet, i postanemo kao... kao ... pa, postanemo mnogo bolji
nego što smo.“
Dua se nasmejala. „Gde si to čuo? Jesu li ti Tvrdi to rekli?“
„Nisu, Dua, Siguran sam, na osnovu mojih sopstvenih misli, da
to mora biti tako. Od kad si ti otišla, o tome sam mnogo razmišljao.“
„Onda manje razmišljaj pa ćeš manja budala biti“, reče Dua.
„Jadni Odin! Zbogom.“ Počela je opet da teče u daljinu, onako retka.
Odavala je utisak zamorenosti.
Odin zazva za njom: „Ali čekaj, Dua. Sigurno želiš da vidiš našu
novu bebu srednjašicu.“
Nije odgovorila.
Vikao je za njom. „Kad ćeš doći kući?“
Nije odgovorila.
Nije više išao za njom. Samo je gledao za njom, ojađen do
krajnjih granica, a ona se smanjivala u daljini i nestala.
Nije rekao Tritu da ju je video. Kakve bi koristi od toga bilo? Nije
više video Duu. Počeo je uporno da se vrzma po omiljenim
sunčalištima Emocionalki toga kraja; od toga nije odustajao ni kad
su pojedini podozrivi Parentali počeli da izlaze i da ga motre,
gonjeni svojim glupim sumnjama (Trit je bio mentalni div u
poređenju sa većinom Parentala).
Odsustvo Due bolelo ga je svakog dana sve više. Sa proticanjem
svakog dana, u njemu je jačala svest da se u njemu nagomilava strah
zbog Duinog odsustva. Nije znao uzrok tome.
Jednog dana, kad se vratio u svoju pećinu—dom, video je da ga
tu čeka Losten. Ozbiljan i učtiv, stajaše Losten u pećini; Trit mu je
pokazivao novu bebu i trudio se da beba, šaka izmaglice, ne dotiče
Tvrdoga.
Losten reče: „Stvarno je lepotica, Trit. Zove se Derala?“

162
 „Derola“, ispravio ga je Trit. „Ne znam kad će se Odin vratiti.
Mnogo on luta...“
„Evo mene, Losten“, reče Odin žurno. „Trit; skloni bebu; tako.
Dobar si ti momak.“
Trit je sklonio bebu, a Losten se, sa vidnim olakšanjem, okrenu
Odinu. „Mora biti da si srećan što si kompletirao trijadu“, reče
Losten.
Odin je želeo da odgovori nekakvom učtivom beznačajnošću, ali
nije uspeo; zapao je u ojađeno ćutanje. Donedavno je u njemu raslo
neko osećanje drugarstva sa Tvrdima, mutno osećanje
ravnopravnosti koje mu je omogućavalo da s njima razgovara kao
sa ravnima. Duino ludilo na neki način je to pokvarilo. Odin je znao
da ona nije u pravu, pa ipak je pristupio Lostenu opet onako kruto
kao u davnim danima kad je mislio da je stvarno daleko inferioran
u odnosu na Tvrde, da je — mašina?
„Da li si viđao Duu?“ reče Losten. Bilo je to istinsko pitanje, a ne
prazna učtivost. Odin je tu razliku mogao jasno da oseti.
„Samo jednom, T...“ (Zamalo da kaže „Tvrdi gospodine“ kao da
je opet dete ili kao da je Parental) „Samo jednom, Losten. Ona ne
želi da se vrati kući.“
„M o r a da se vrati“, reče Losten blago,
„Ne znam kako to da postignem.“
Losten ga je gledao uozbiljeno. „Znaš Li šta ona radi?“
Odin se nije usuđivao da pogleda u Lostena. Da li je Losten
otkrio Duine lude teorije? Šta će biti preduzeto zbog toga?
Načinio je, ne progovarajući, odrečan znak,
„Ona je krajnje neobična Emocionalka, Odin. To znaš, zar ne?“
„Da“, uzdahnu Odin.
„A i ti si neobičan, na svoj način, i Trit na svoj. Sumnjam da bi
ijedan drugi Parental na svetu imao toliko hrabrosti i inicijative da
ukrade akumulator, ili perverzne ingenioznosti da ga onako
upotrebi. Vas troje sačinjavate najneobičniju trijadu koja je u našim
spisima ikada spomenuta — najneobičniju svih vremena.“
„Hvala.“

163
 „Ali ta trijada ima i neke nezgodne aspekte; pojavljuju se stvari
na koje nismo računali. Mi smo želeli da ti držiš nastavu Dui zato
što smo mislili da je to najblaži i najbolji mogući način da je
privolimo da dobrovoljno obavi svoju funkciju. Nismo računali sa
Tritom koji je baš tad izveo svoju nerazumnu akciju. Niti smo, da ti
kažem iskreno, pretpostavili da će ona tako besomučno reagovati
na činjenicu da bića u drugom univerzumu moraju biti uništena.“
„Trebalo je pažljivije da odgovaram na njena pitanja“, reče Odin
kukavno.
„Ne bi to pomoglo. Počela je sama da skuplja saznanja, Ni na to
nismo računali. Odin, žao mi je, ali moram ti reći ovo: Dua je postala
smrtna opasnost; pokušava da stopira pumpu.“
„Ali kako može? Ne može da stigne do nje, a i kad bi mogla, ne
poseduje znanje koje bi joj omogućilo da ma šta učini.“
„Jest, ali m o ž e da stigne do nje.“ Losten je oklevao, onda
nastavio. „Ona ostaje utopljena u stenu sveta, a tu je bezbedna jer
joj tu ništa ne možemo.“
Odinu je trebalo neko vreme da shvati stvarno značenje tih reči.
Reče: „Nijedna odrasla Emocionalka ne bi...“
„Spremna je ona na to. I to čini. Nemoj traćiti vreme u
raspravljanju oko ovoga... Dua može da se probije do svake tačke u
pećinama. Od nje ništa nije skriveno. Proučila je one poruke koje
smo dobili iz drugog univerzuma. Naime, nismo baš apsolutno
sigurni da ih je proučila, ali nema drugog načina da objasnimo ovo
što se dešava.“
„Joj, joj, joj.“ Odin se klatio napred-nazad; njegova površina
bila je sva neprovidna od sramote i jada. „Zna li Estvald za sve to?“
Losten sumorno reče: „Zasad ne zna, ali jednog dana mora čuti.“
„Ali šta će ona učiniti sa svim tim porukama?“
„Ona ih koristi kao bazu da razradi način slanja sopstvenih
poruka u drugi univerzum.“
„Ali ona ne može znati ni način prevođenja, ni način
transferisanja.“
„Naučila je oba. Ona o tim porukama sad zna više nego Estvald.
Ona je jedan užasavajući fenomen, Emocionalka koja zna da misli i
koja se izmakla kontroli.“
164
 Odin je zadrhtao. Izmakla kontroli? Baš tako bi se moglo
govoriti o mašini!
„Pa ne mogu stvari biti baš tako rđave“, reče on.
„Mogu“, reče Losten. „Već je slala poruke. Bojim se da je
pokušala da navede bića iz drugog univerzuma da zaustave svoj deo
pozitron-pumpe. Ako oni to urade pre nego što njihovo Sunce
eksplodira, mi ćemo, na ovoj strani, biti bespomoćni.“
„Ali u tom slučaju..
„Nju moramo zaustaviti, Odin.“
„A—ali kako? Mislite eksplozivom.. Glas ga je izdao. Odin je
imao neku mutnu svest o tome da Tvrdi imaju sredstva pomoću
kojih u steni sveta kopaju pećine; ta sredstva jedva da su ijednom
upotrebljena otkad je populacija sveta počela da se smanjuje, pre
mnogo vekova. Da li će Tvrdi odrediti Duinu poziciju u stenama i
upotrebiti eksploziv?
„Ne“, reče Losten energično. „Dui ne možemo naneti nikakvu
štetu.“
„Možda bi Estvald mogao. ..“
„Ni Estvald joj ne može naneti nikakvu štetu.“
„Onda šta činiti?“
„Od tebe zavisi, Odin. Samo od tebe. Mi smo bespomoćni.
Zavisimo od tebe.“
„Od mene? Ali šta mogu ja?“
„Razmisli o tome“, reče Losten urgirajućim glasom. „Razmisli o
tome.“
„Da razmislim — o čemu?“
„Ne mogu da kažem više od toga“, reče Losten, koji kao da je bio
na mukama. „Razmišljaj! Vremena ima tako malo.“
Okrenuo se i otišao; kretao se, za Tvrdoga, neobično brzo, kao
da nema poverenja u sebe, kao da se boji da će, ako ostane, kazati
više nego što sme.
Odin je samo mogao da gleda za njim, pometen, zbunjen...
izgubljen.

165
 5.c

Trit je imao veoma mnogo posla. Bebama je potrebno mnogo

nege, ali za negu levokrilnog i desnokrilnog deteta zajedno nije
potrebno onoliko truda koliko za negu same srednje bebe. Oko
srednjašice onako savršene, kao što je Derola, treba se potruditi i
više. Treba je uvežbavati, umirivati, paziti da se ne uliva u kojekakve
okolne predmete, ubeđivati je da se zgušnjava i da se odmara.
Tek posle dugog vremena opet je video Odina ali za taj susret,
zapravo, nije mario. Derola mu je oduzimala sve vreme.
Na Odina je naišao u trenutku kad je Odin ležao u uglu, u
udubljenju gde mu je bio ležaj; Odin je razmišljao tako intenzivno
da se sav prelivao duginim bojama.
Trit se iznenada setio. Reče: „Da li je Losten bio ljut zbog Due?“
Odin se sa trzajem prenuo iz razmišljanja. „Losten?... Da, bio je ljut.
Dua pravi veliku štetu.“
„Trebalo bi da ona dođe kući, zar ne?“
Odin je zurio u Trita. „Trit“, reče on, „moraćemo da ubedimo
Duu da dođe kući. Prvo moramo da je nađemo. Ti to možeš. Sad
imaš novu bebu, i tvoja parentalska osetljivost je veoma izoštrena.
Pomoću tog čula možeš da nađeš Duu.“
„Ne“, reče Trit šokirano. „To služi za Derolu. Bilo bi pogrešno
upotrebiti to za Duu. Sem toga, ako Dua želi da bude daleko sad kad
beba srednjašica čezne za njom — a Dua je jednom i sama bila beba
srednjašica — onda bi možda bilo bolje da mi naučimo da živimo
bez Due.“
„Ali, Trit, zar ne želiš da se opet stapaš?”
„Pa, trijada je sad kompletna.“
„Nije stapanje samo radi toga.“

166
 „Ali gde da pođemo da bismo je našli?“ reče Trit. „Potreban sam
maloj Deroli. Ona je majušna beba. Ne želim da je ostavljam.“
„Tvrdi će obezbediti da se neko o njoj brine. Ti i ja ćemo poći u
pećine Tvrdih i naći Duu.“
Trit je o tome porazmislio, Baš ga briga za Duu. Ni do Odina mu,
nekako, nije stalo. Postoji samo Derola. „Jednog dana“, reče on.
„Jednog dana, kad Derola bude starija. Ne pre.“
„Trit“, reče Odin urgentno, „moramo da nađemo Duu. Inače...
inače će nam bebe biti oduzete,“
„Ko će nam oduzeti?“ reče Trit.
„Tvrdi.“
Trit je zaćutao. Ništa nije mogao da kaže. Ovako nešto još nikad
nije čuo. Ovako nešto njemu je nepojmljivo.
Odin reče: „Trit, moramo otići. Sad znam zašto. O tome sam
razmišljao još od kad mi je Losten... ali ostavimo to sad. Dua i ti
takođe morate otići. Sad, kad znam razlog toga, osetićeš i ti da
moraš. Nadam se — verujem — da će i Dua osetiti da mora. Moramo
otići uskoro, jer Dua uništava svet.“
Trit je uzmicao. „Ne gledaj me tako, Odin. Od toga osećam...
Prisiljavaš me...“
„Ne prisiljavam te, Trit“, reče Odin žalosno. „Radi se prosto o
tome da ja sad znam, i zato ti moraš... Ali moramo naći Duu.“
„Ne, ne.“ Trit se grdno mučio, pokušavajući da se odupre. U
Odinu je postojalo nešto novo, nešto užasavajuće; egzistencija se
nezadrživo bliži kraju. Neće biti Trita, a ni bebe srednjašice. Svaki
drugi Parental čuva svoju bebu srednjašicu dugo, a Trit će svoju
izgubiti takoreći odmah,
Nije to pošteno, nije fer.
Trit je dahtao. „Dua je kriva za ovo. Neka ona ode prva.“
Odin reče smrtnim mirom: „Nema drugog načina nego da svi
mi, nas troje, odjednom...
I Trit je shvatio da je to tačno — da je to tačno — da je to tačno...

167
 6.a

Dua je osećala da je tanka, hladna, kao pramičak magle. Njeni

pokušaji da se odmara na otvorenom prostoru i da apsorbuje
sunčani sjaj okončani su onog dana kad ju je Odin pronašao. Njena
ishrana na akumulatorima Tvrdih bila je neredovna. Nije se
usuđivala da dugo boravi izvan bezbednosti stene, zato je jela žurno,
na brzinu, i nikad dovoljno.
Bila je neprestano svesna gladi, utoliko više što ju je boravak u
steni iscrpljivao. Činilo se kao da Duu sad sustiže kazna za sve ono
vreme koje je provela gledajući zalaske sunca i jedući nedovoljno.
Glad i umor je izdržavala samo zato što ju je držao rad koji je
obavljala. Ponekad se nadala da će je Tvrdi uništiti — ali tek kad
završi svoj posao.
Dokle god je ona u steni, Tvrdi su bespomoćni. Ponekad ih je
osećala dok su se kretali, naravno van stene, kroz svoje otvorene
prostore: bili su uplašeni. Ponekad joj se pričinjavalo da strahuju za
nju, ali to naravno nije moglo biti istina. Kako bi mogli oni
strahovati za nju, bojati se da će ona otići zbog gladi i iscrpljenosti?
Ne, oni se sigurno plaše nje, plaše se mašine koja ne funkcioniše
onako kako je predviđeno; užasnuti su pred razmerama njenog
talenta; uplašeni toliko da su već i od samog straha bespomoćni.
Pažljivo ih je izbegavala. Uvek je znala gde su; zato nisu mogli
ni da je uhvate ni da je zaustave.
Nisu mogli da motre na sva mesta uvek. Dua je stekla utisak da
može, kad hoće, da im oduzme i onaj minimum perceptivnosti koji
normalno imaju.
Iskovitlala se iz stene i proučila sačuvane kopije poruka koje su
stigle iz drugog univerzuma. Ne znaju Tvrdi da ona to traži; a i kad
168
bi poruke sakrili, ma gde, ona bi ih ipak pronašla. Ako bi ih uništili,
ništa zato; Dua ih je već zapamtila.
U početku nije razumela te poruke, ali dugim boravkom u
stenama njena perceptivnost se postojano povećavala, i Dua kao da
je počela da razume bez razumevanja. Nije znala šta koji simbol
znači, ali su ti simboli u njoj izazivali određena raspoloženja.
Izabrala je neke znake i urezala ih na materijal koji će otići u
drugi univerzum. Napisala je: P-A-A-Š. Pojma nije imala šta bi to
moglo značiti, ali ti oblici kao da su joj nagoveštavali strah; trudila
se, što je najbolje mogla, da piše tako da se i bića u drugom
univerzumu uplaše. Možda će drugo-bića, proučavajući njenu
poruku, osetiti strah.
Kad su odgovori stigli, Dua je osetila da iz njih izbija uzbuđenje.
Nije uvek uspevala da se dočepa tih odgovora; ponekad su Tvrdi
uspevali da ih nađu pre nje. Ali Tvrdi nisu mogli da pročitaju te
poruke niti da osete emocije sadržane u porukama.
Zato nije marila za izgubljene poruke. Tvrdi nju neće zaustaviti
u njenom naumu — pa ma šta u međuvremenu saznali.
Čekala je da joj stigne neka poruka koja će doneti upravo ono
osećanje koje joj je potrebno. I poruka je stigla: P—U—M—P—A L—
O—Š—A.
Ta poruka je donela onaj strah i onu mržnju za kojima je Dua
tragala. Zato je uzvratila proširenim oblikom te poruke: još straha...
još mržnje... da bi narod u drugom univerzumu razumeo. Sad će taj
narod zaustaviti pumpu. Tvrdi će morati da nađu neki drugi put,
neki drugi izvor energije; ne sme se dozvoliti da do energije dođu
uništenjem svih onih hiljada drugo-bića.
Počela je da se odmara predugo, da pada u neku vrstu tuposti,
u steni. Očajnički je želela hranu; vrebala je priliku da ispuzi. Ali
koliko god očajnički želela hranu iz akumulatora, još većim
očajanjem je priželjkivala da taj akumulator bude prazan: da iz
njega isisa i poslednju česticu hrane i da zna da energija više neće
stizati, da je svoj zadatak obavila.
Najzad je izašla i ostala bezumno dugo, crpeći energiju iz jednog
akumulatora. Nadala se da će ga iscrpiti do kraja, isprazniti, da će
169
se uveriti da više ništa ne stiže u njega — ali stizalo je: punio se
ponovo. Bio je to neiscrpan izvor — neiscrpan — neiscrpan.
Pokrenula se. Zgađeno se odmakla od akumulatora. Znači,
pozitron-pumpe nastavljaju sa radom. Zar njene poruke nisu
ubedile bića iz druge vasione da zaustave pumpe? Zar nisu primili
te poruke? Ili nisu osetili značenje?
Mora da pokuša ponovo. Mora da postigne da poruka bude
jasnija od jasnog. Uključiće svaku kombinaciju simbola koja, po
njenom osećaju, prenosi osećanje opasnosti; svaku kombinaciju
koja znači molbu da se stane.
Očajnički je počela da rastapa površinu metala, urezujući
simbole; energiju koju je upravo povukla iz akumulatora počela je
da troši bez ikakvog uzdržavanja. Crpla je iz sebe sve dok nije
potrošila sve i ostala umornija nego ikad.

PUMPA NE STOP NE STOP MI NE STOP PUMPU MI

NE ČUJEMO OPASNOST NE ČUJEMO NE ČUJEMO VI
STOP PUMPU MOLIMO VI STOP PUMPU PA I OVDE ONA
STOP MOLIMO VI STOPIRAJTE OPASNOST OPASNOST
OPASNOST STOP STOP VI STOPIRAJTE PUMPU.

Više od toga nije mogla učiniti. U njoj ničeg više nije bilo, ostao
je samo grozan bol koji ju je rastrzao. Postavila je poruku na mesto
odakle će poruka moći da bude transferisana. Nije čekala da Tvrdi,
ne znajući, pošalju poruku. Zaslepljena bolom, pokrenula je
kontrolne aparate onako kako je videla da to Tvrdi čine. Našla je,
nekako, snage i za to.
Poruka je iščezla. Ali i pećina je počela da iščezava, zahvaćena
purpurnim svetlucanjem Duine vrtoglavice. Ona... odlazi... prosto
zbog... iscrpljenosti.
Odin... Tri...

170
 6.b

Odin je došao. Tekao je brže nego ikad u životu. U prvi mah se

oslanjao na Tritova čula izoštrena radi nove bebe, ali kad je došao
bliže Dui, mogao je i svojim, tupljim čulima da oseti njeno
prisustvo. Mogao je, bez ičije pomoći, da oseti da se svest Due gasi,
treperi, zamire. Jurnuo je napred, a Trit je za njim trupkao najbrže
što je mogao, gušeći se i dovikujući: „Brže.. brže...“
Odin ju je našao na pragu kolapsa, jedva živu; smanjila se.
Nikad nije video odraslu Emocionalku toliko sitnu.
„Trit“, reče on, „donesi akumulator ovamo. Ne — ne — ne
pokušavaj da je nosiš. Suviše se istanjila da bi bilo mogućno nositi
je. Požuri. Ako potone u pod...
Počeše da se okupljaju Tvrdi. Stigli su, naravno, kasno; oni
nemaju sposobnost da na distanci osete druge forme života. Da je
samo od njih zavisilo, Dua ne bi bila spasena. Otišla bi; bila bi
uistinu uništena, mrtva — a sa njom bi umrlo i nešto veće, nešto za
čije postojanje Dua i ne zna.
Evo, Dua polako crpe životnu snagu iz akumulatora. Tvrdi stoje
oko njih, ćutke,
Odin ustaje, novi Odin koji tačno zna šta se dešava.
Zapovedničkim, ljutitim pokretom pokazuje im da odu — i oni
odlaze. Bez reči. Bez protivljenja.
Dua se miče.
Trit kaže: „Je I’ joj dobro, Odin?“
„Tišina, Trit“, kaže Odin. „Dua?“
„Odin?“ Prošaputala je to. Pomakla se. „Mislila sam da sam
otišla.“
„Ne još, Dua. Ne još. Prvo moraš da jedeš i da se odmoriš.“
171
 „I Trit je ovde?“
„Ovde sam, Dua“, kaže Trit.
„Ne pokušavajte da me vratite“, kaže Dua. „Gotovo je. Uradila
sam ono što sam želela, Pozitronska pumpa će... uskoro stati, u to
sam sigurna. Tvrdima će Meki biti i dalje potrebni, pa će nastaviti
da se brinu o vama dvojici, ili bar o deci,“
Odin ne odgovara. Ne dozvoljava ni Tritu da ma šta kaže. Pušta
da se zračenje uliva u Duu polako, sasvim sporo. Ponekad ga i
obustavi da bi se Dua malo odmorila, onda ga ponovo pušta.
Dua počinje da mumla: „Dosta. Dosta.“ Njena supstanca sad se
uvija energičnije.
Odin je i dalje hrani.
Najzad progovara. „Dua, nismo bili u pravu“, kaže. „Nismo
mašine. Znam tačno šta smo. Došao bih kod tebe i ranije, da sam
ranije saznao, ali nisam saznao sve dok me Losten nije zamolio da
razmislim. Razmišljao sam; veoma uporno; pa i tako, zamalo da do
saznanja stignem prerano.“
Dua ječi; Odin prekida i neko vreme ćuti.
„Čuj, Dua“, kaže on. „Zaista postoji samo jedna vrsta živih bića
Tvrdi j e s u jedina živa bića na ovom svetu. To si pogodila; do te
tačke si bila u pravu. Ali to ne znači da Meki nisu živi; to samo znači
da smo mi deo iste te vrste. M e k i s u n e z r e l i o b l i c i T v r d i h .
Prvo smo deca Meki, onda smo odrasli Meki, onda postanemo
Tvrdi. Razumeš li?“
Trit kaže, blag u svojoj zbunjenosti: „Šta? Šta?“
„Ne sada, Trit“, kaže Odin. „Ne sada, Razumećeš i ti, ali ovo je
za Duu.“ Neprestano posmatra Duu koja počinje da se preliva kao
opal.
„Čuj, Dua“, nastavlja on, „Kad god se stapamo, kad god se
trijada stopi, postanemo Tvrdi, jedan Tvrdi. Svaki Tvrdi sastoji se
od tri bića stopljena u jedno; zato i jeste tvrd. Ono vreme kad smo
stopljeni i nesvesni: tad smo jedan Tvrdi. Ali to nam je bilo samo
privremeno stanje koga se posle nismo mogli setiti. Nikad nismo
mogli dugo da ostanemo Tvrdi; uvek smo morali da se vratimo. Ali
tokom čitavog svog života razvijali smo se. Izvesne ključne faze
172
razvoja obeležene su rađanjem beba. Kad se rodi i treća beba,
Emocionalka, otvori se mogućnost za prelazak na ono završno. Tad
se um Racionalca, samo on, priseti onih privremenih boravaka u
stanju tvrdoće. Tada, i samo tada, on može da upravlja jednim
novim, savršenim stapanjem koje će formirati Tvrdoga zauvek, tako
da trijada može da otpočne novi život, ujedinjeni život učenja i
intelekta. Rekao sam ti da je odlazak nešto kao novo rođenje. Tad
sam pokušavao da napipam nešto što mi nije bilo stvarno jasno. Sad
znam.“
Dua ga je gledala i pokušavala da se osmehne. „Kako se možeš
pretvarati da u to veruješ, Odin?“ reče ona, „Da je to tako, zar ti
Tvrdi ne bi to rekli još odavno; i ne samo tebi nego svima nama?“
„Nisu mogli, Dua. Jednom, davno, stapanje je bilo samo
spajanje atoma tela. Međutim, evolucija je postepeno dovela do
pojave uma. Čuj me, Dua: stapanje je sad i stapanje umova, ali to je
mnogo teže, mnogo delikatnije, Da bi Racionalac mogao da upravlja
stapanjem baš kako treba, i da bi ono moglo ostati permanentno,
potrebno je da on dostigne izvestan stupanj razvoja. Taj stupanj je
dostignut onog časa kad on, b e z t u đ e p o m o ć i , shvati istinu;
kad njegov um konačno postane tako oštar da može da se priseti šta
se dešavalo tokom svih onih privremenih ujedinjavanja, pri
stapanjima. Ako bi Racionalcu to neko drugi rekao, proces bi bio
upropašćen. Ne bi se moglo odrediti vreme za ono finalno savršeno
stapanje. Nastao bi nesavršen Tvrdi, Kad me je Losten preklinjao
da razmišljam, mnogo je rizikovao. Možda se čak desilo... nadam se
da nije...“
Zastao je, nastavio. „Sve ovo posebno važi baš za nas, Dua. Već
mnogo generacija Tvrdi veoma pažljivo kombinuju trijade da bi
dobili izuzetno sposobne Tvrde. Naša trijada bila je najbolja koju su
ikad stvorili. Naročito ti, Dua. Naročito ti. Losten je svojevremeno
bio ona trijada koja je rodila tebe: ti si njihova beba-srednjašica.
Jedan deo Lostena bio je tvoj Parental. Losten te je poznavao. On te
je doveo Tritu i meni.“
Dua se pridigla u sedeći položaj. Glas joj je bio skoro normalan.
„Odin! Da Li ti sve ovo izmišljaš da bi me umirio?“

173
 Trit se meša. „Ne, Dua. Osećam i ja. Osećam i ja. Ne znam tačno
šta, ali osećam.“
„I oseća, Dua“, kaže Odin. „Osetićeš i ti. Zar ne počinješ da se
prisećaš kakav si Tvrdi bila tokom naših stapanja? Zar ne želiš da se
stopimo sada? Još ovaj, poslednji put? Poslednji put?“
On podiže Duu. Grozničava je. Opire se, ali ne mnogo. Počinje
da se razređuje.
„Ako je istina to što kažeš, Odin“, kaže ona bolno, „ako treba da
postanem jedan Tvrdi, onda, čini mi se, moramo biti neki važan
Tvrdi. Je li tako?“
„Najvažniji. Najbolji ikad stvoren. Ozbiljno to kažem... Trit,
dolazi ovamo. Ovo nije zbogom, Trit, Bićemo zajedno, kao što smo
oduvek i želeli. Dua, i ti. I ti, Dua.“
Dua kaže: „Onda možemo da nateramo Estvalda da uvidi da se
pumpanje ne srne nastaviti. Prisilićemo..
Stapanje počinje. U presudnom trenutku, Tvrdi opet počinju da
ulaze, jedan po jedan. Odin ih više ne vidi jasno: počeo je da se stapa
sa Duom.
Nije kao pri ranijim stapanjima; nema ekstaze; stvar se odvija
glatko, hladno, sasvim mirno. Oseća kako postaje deo Due,
delimično Dua, i kako čitav svet počinje da se uliva u njegove/njene
izoštrene percepcije. Pozitron-pumpe i sad rade — to ona/on oseća
— ali zašto rade?
On je sada i Trit, i oštro osećanje gorkog gubitka ispunjava
njegov/njen/njegov um, Jaoj, moje bebe.
Krik, poslednji krik njegove svesti kao Odina, ali to je već,
zapravo, krik Due. „Ne, ne možemo zaustaviti Estvalda. M i smo
Estvald. M i ...“
Krik koji bejaše Duin, a opet ne Duin, prestao je. Nema više
nikakve Due. Nikad više neće postojati nikakva Dua. Ni Odin. Ni
Trit.

174
 7.abc

Estvald iskoračuje napred i kaže žalosno Tvrdima koji su se

okupili i koji čekaju — kaže pomoću vibracija vazduha: „Sad sam
permanentno sa vama. Ima mnogo posla...“

175
 III

... BORE SE UZALUD?

176
 1.

Selena Lindstrom se vedro smešila. Hodala je onim lakim

odskočnim dodirima koji su turiste u prvi mah iznenađivali, da bi
im se uskoro dopali zbog svoje specifične gracioznosti.
„Vreme je za ručak“, reče ona raspoloženo. Sva hrana je
odgajana ovde, gospodo i dame. Možda na taj ukus niste navikli, ali
sve je to hranljivo... Evo, ovde, gospodine. Sigurna sam da vam neće
smetati to što ćete sedeti sa damama... Samo čas. Biće mesta za sve
. Žao mi je, u pogledu pića moći ćete da birate, ali u pogledu glavnog
jela ne. Biće teletina... Ne, ne. Tekstura i ukus su veštački dodati, ali
zapravo je vrlo dobra.“
Onda je i sama sela, sa neznatnim uzdahom i još neznatnijim
posustajanjem svog prijatnog izraza lica.
Jedan iz grupe sede tačno naspram nje.
„Ne zamerate?“ reče.
Pogledala ga je brzo, prodorno. Posedovala je, naravno,
sposobnost brzog ocenjivanja. Ovaj nije ličio na nekog ko bi pravio
probleme, „Ni najmanje“, reče ona, „Ali zar vi niste sa nekim u ovoj
grupi?“
Odmahnuo je glavom. „Nisam. Ovde sam sam. A i da nisam,
Zemljose ne volim baš bog-zna-kako.“
Opet ga je pogledala. Imao je oko pedeset godina i neki umorni
izgled od koga su odudarale samo njegove blistave, radoznale oči.
Nepogrešivo se u njemu prepoznavao Zemljanin, izmučen
gravitacijom. „Zemljos je izraz koji se koristi na Mesecu, i nije baš
najlepši“, reče ona.
„Sa Zemlje sam“, reče on, „pa prema tome mogu da ga koristim
a da se niko ne uvredi, nadam se. Sem ako vama smeta.“
177
 Selena je slegnula ramenima kao da kaže: kako vi želite.
Kao i mnoge druge devojke sa Meseca imala je oko očiju neki
blago orijentalni izgled, ali kosa joj je bila boje meda a nos istaknut.
Bila je neosporno privlačna, mada ni u kom slučaju primer klasične
lepote.
Zemljanin je zurio u pločicu sa imenom. Ta pločica se nalazila
na njenoj bluzi, na gornjem nagibu njene visoke, ne prevelike leve
dojke. Zaključila je da zaista zuri u pločicu a ne u dojku, iako je ta
bluza, kad svetlost na nju padne pod određenim uglom, postajala
poluprovidna. Ispod bluze nije nosila nikakav drugi deo odeće.
On reče: „Ima li ovde mnogo Selena?“
„O, da. Na stotine, rekla bih. Takođe Sintija, Diana i Artemida.
‘Selena’, je pomalo zamorno. Među mojim poznanicima sa imenom
Selena, polovinu zovu ‘Sili’ a drugu polovinu ‘Lena’.“
„Od ta dva, šta ste vi?“
„Nijedno, Ja sam Selena, sva tri sloga. Se-LEE-na“, reče ona,
naglašavajući jako srednji slog, „To, za one koji uopšte koriste moje
prvo ime.“
Na Zemljaninovom licu pojavio se mali osmeh i tamo se
održavao kao da to lice, nekako, nije na osmehe naviklo. „A šta ako
vas neko upita da li prodajete bar malo Selena?“ reče on.
„Nikad me više to ne upita ponovo!“ reče ona čvrsto.
„Ali, pitaju li vas?“
„Uvek ima budala.“
Do njihovog stola stigla je kelnerica i spustila tanjire brzim,
glatkim pokretima.
Zemljanin je bio vidno impresioniran. „Vi to tako radite da se
čini kao da sami plove nadole“, reče on kelnerici.
Kelnerica se nasmešila i otišla dalje.
Selena reče: „Ne pokušavajte da izvedete istu stvar. Ona je
naviknuta na gravitaciju i sposobna da to izvede.“
„A ja ako pokušam, sve će mi poispadati iz ruku? Je li tako?“
„Napravićete krasan haos“, reče ona.
„Pa dobro, neću pokušati.“
178
 „Dobri su izgledi da će neko uskoro pokušati. Tanjir će početi da
tone prema podu, taj neko će pokušati da ga zgrabi, promašiće, i
ujedno će, izgledi su deset prema jedan, izleteti iz svoje stolice.
Mogla bih da ih upozorim, ali to nikad ne pomogne, samo im posle
bude još neprijatnije. Svi ostali će se smejati, mislim, svi turisti, jer
mi ostali smo to videli toliko puta da nam više nije smešno, a posle
se mora i počistiti.“
Zemljanin je pažljivo podizao svoju viljušku. „Vidim šta hoćete
da kažete. Čak i najprostiji pokret čini se čudnim.“
„Zapravo, naviku ćete steći prilično brzo. Bar za takve sitne
stvari kao što je jedenje. Hodanje je teže. Nikad nisam videla
Zemljanina da ovde efikasno trči. Nikad stvarno efikasno.“
Neko vreme jeli su u tišini. Onda on reče: „Šta znači to ,L’?“ Opet
je gledao njenu pločicu sa imenom, na kojoj je pisalo „Selena
Lindstrom, L.“
„To prosto znači Luna“, reče ona prilično nezainteresovano, „da
bih se razlikovala od imigranata. Ovde sam rođena.“
„Zaista?“
„Nema tu šta da vas čudi. Društvo ovde funkcioniše već pola
stoleća. Zar mislite da se ovde ne rađaju bebe? Imamo ljude koji su
ovde rođeni i koji sad imaju unuke,“
„Koliko ste stari?“
„Trideset dve“, reče ona.
Izgledao je zapanjen. „Naravno“, promumla.
Selena je uzvila obrve. „Hoćete reći da razumete? Većini
Zemljana se to mora objašnjavati.“
„Znam dovoljno“, reče Zemljanin, „da znam da je većina
vidljivih znakova starenja posledica neizbežne pobede gravitacije
nad tkivom — opuštanje obraza, opuštanje grudi. Pošto je Mesečeva
gravitacija jedna šestina zemaljske, nije stvarno teško shvatiti da će
ljudi zadržati mladoliki izgled,“
„Samo i z g l e d “, reče Selena. „To ne znači da smo mi ovde
besmrtni. Naš životni vek traje približno koliko i na Zemlji, ali
starost nam je u većini slučajeva prijatnija.“

179
 „To nije mali dobitak. .. Naravno, postoje i kazne,
pretpostavljam.“ Upravo je bio otpio svoj prvi gutljaj kate. „Morate
da pijete ovu....“ Zastao je da nađe pravu reč, ali je nađenu reč
sigurno odbacio, jer nije nastavio.
„Mogli bismo da uvozimo hranu i pića sa Zemlje“, reče ona! Ovo
ju je zabavljalo. „Ali bilo bi to dovoljno samo da hrani deo nas tokom
jednog dela vremena. Bilo bi to besmisleno, jer isti prostor možemo
da iskoristimo za donošenje vitalnijih stvari. Sem toga, navikli smo
na ovo đubre... Sem ako niste nameravali da upotrebite još jaču
reč?“
„Ne za kafu“, reče on. „Jaču reč sam rezervisao za hranu. Ali
poslužiće i reč ‘đubre’... Recite mi, gospođice Lindstrom, jednu
stvar. U programu razgledanja nisam primetio protonski
sinhrotron.“
„Protonski sinhrotron?“ Završavala je svoju kafu. Njene oči
počinjale su da klize po sobi, kao da procenjuje u kom momentu da
opet digne sve ove ljude na noge. „To je vlasništvo Zemlje, i nije
dozvoljen pristup turistima.“
„Hoćete reći, Lunari nemaju tamo pristupa. „
„A, to ne. Ništa slično neću da kažem. Većina zaposlenih tamo
su Lunari. Radi se prosto o tome da vlada Zemlje određuje propise,
turistima ulaz zabranjen.“
„Voleo bih da ga vidim“, reče on.
„Sigurna sam da biste voleli... Doneli ste mi sreću: na pod nije
palo ništa od hrane, i niko od ovih blagoslovenih ljudi i žena.“
Ustala je i rekla: „Dame i gospodo, krenućemo kroz desetak
minuta. Molim ostavite tanjire tamo gde su. Toaleti su na
raspolaganju svima koji žele da ih upotrebe, a onda idemo u
postrojenja za procesovanje hrane. Tamo hrana kakvu ste upravo
probali postaje mogućna.“

180
 2.

Selenin stan bio je, naravno, mali i kompaktan, ali i

komplikovan. Prozori su bili panoramski; prikazivali su zvezdane
prizore koji su se smenjivali polako i nasumično, nikad ne
ostvarujući sličnost sa ma kojom stvarnom konstelacijom. Kad god
bi Selena zaželela, na svakom od ta tri prozora moglo se postići
teleskopsko uveličanje.
Upravo to je Beron Nevit mrzeo. Najčešće bi ugasio te prizore, i
to — prilično divljačkim pokretom, i rekao: „Kako možeš to da
podnosiš? Ti si jedina osoba koju poznajem koja ima ukus toliko
rđav da ovako nešto radi. Ove magline i zvezdane grupe — ne bi se
za njih moglo reći da postoje.“
Na to bi Selena hladnokrvna slegnula ramenima i rekla:. „Šta je
postojanje?
Otkud znaš da one napolju stvarno egzistiraju? Sem toga, ovo
mi daje osećanje slobode i kretanja. Mogu li to imati u sopstvenom
stanu ako mi se sviđa?“
Onda bi Nevil nešto promumlao i pokušao, sa pola volje, da
podesi kontrolne aparate na onaj položaj u kome ih je našao, a
Selena bi rekla:
Ma, pusti!“
Nameštaj je sav bio u glatkim oblinama, a zidovi pokriveni
apstraktnim dekoracijama smirenih, nenametljivih boja. Nigde nije
bilo prikazano ništa što bi se moglo smatrati živim bićem.
„Živa bića su Zemlja“, rekla bi Selena, „ne Mesec.“
Sada je, ulazeći, zatekla u stanu, kao i toliko puta ranije, Nevila;
Berona Nevila koji se odmarao na krhkom kauču. Na jednoj nozi
imao je sandalu, a druga sandala ležala je pokraj njega tamo gde ju
181
je odbacio. Na njegovom stomaku, neposredno iznad pupka,
nalazilo se nekoliko crvenih finija: tu se zamišljeno češao.
Ona reče: „Spremi nam kafu, Berone, a?“, i iskliznu iz svoje
odeće jednim dugim, gracioznim pokretom. To je propratila
uzdahom olakšanja. Pustila je da odeća padne na pod. Onda ju je
jednim nožnim prstom šutnula u ugao.
„Koje je olakšanje izvući se iz ovoga“, reče ona. „Najgori deo
posla je to što moram da se obučem kao Zemljos.“
Nevil; koji je otišao u kuhinjski ugao, nije obraćao pažnju na
njene reči; slušao ih je i ranije, „Šta nije u redu sa tvojim zalihama
vode?“ reče on. „Prilično su prazne.“
„Jesu li?“ upita ona. „Pa, suviše sam trošila, pretpostavljam.
Samo budi strpljiv.“
„Da li si imala ikakvih problema danas?“
Slegnula je ramenima. „Ne. Veoma uobičajeno, sve od reda.
Ono: gledaš ih kako se teturaju, kako se prave da im hrana nije
odvratna, i znaš da se pitaju da li će se od njih zatražiti da se svuku.
Ne bih se iznenadila ako to pomišljaju... Odvratna mogućnost.“
„Postaješ moralistkinja?“ Doneo je na sto dve male šolje kate.
„U ovom slučaju lažni stid je potreban. Oni su zborani, trbušasti,
mlohavi i puni bakterija. Baš me briga šta piše u pravilima o
karantinu: puni su bakterija... Šta ima novo kod tebe?“
Beron je odmahnuo glavom. Bio je, za Lunara, masivno građen;
oči je na neki skoro zlovoljan način sužavao, i to je postalo trajni
sastavni deo njegove fizionomije. Ali su mu crte lica ujednačene i
veoma zgodne, pomislila je Selena.
„Ništa zapanjujuće“, reče on. „Još čekamo promenu komesara.
Moraćemo da vidimo kakav je taj Gotštajn.“
„Može li taj napraviti probleme?“
„Ne više nego što je već napravljeno. Najzad, šta mogu oni? Ne
mogu da se infiltriraju. Nemoguće je maskirati Zemljosa tako da liči
na Lunara.“ Ipak, izgledao je uznemireno.
Selena je otpijala kafu i gledala ga pronicljivo. „Možda su neki
Lunari iznutra Zemljani.“

182
 „Da, i želeo bih da znam koji. Ponekad pomislim da ne mogu
imati poverenja u... Ma, dobro. Trećim neverovatne količine
vremena sa svojim sinhrotronskim projektom, a ne postižem ništa.
Nemam sreće sa prioritetima.“
„Verovatno nemaju poverenja u tebe, i ja im ne zameram. Kad
se ti bar ne bi tako konspirativno šunjao unaokolo.“
„Ne činim ništa takvo. Za mene bi bilo silno zadovoljstvo da
izađem iz sinhrotronske sobe i ne vratim se nikad, ali onda bi oni
stvarno postali sumnjičavi... Selena, ako si pravila džumbus sa
svojom zalihom vode, pretpostavljam da ne možemo da popijemo
još po jednu šoljicu.“
„Ne možemo. Ali ako je došlo dotle, treba reći da si mi ti
pomogao da straćim vodu. Dvaput si se ovde tuširao prošle nedelje.“
„Daću ti jedan bon za vodu. Nisam znao da brojiš.“
„Ja ne brojim — moj nivo vode broji.“
Završila je svoju šoljicu kafe. Zamišljeno je jurila u njenu
prazninu.
„Uvek prave grimase zbog ove kate“, reče ona. „Turisti. A meni
nikad nije jasno zašto. Meni je ukusna. Jesi li ikad okusio zemaljsku
kafu, Berone?“
„Nisam“, reče on kratko.
„Ja jesam, Jednom. Neki turista je prokrijumčario, paketiće
nečega što je on nazivao ‘instant-kafom’. Ponudio mi je izvesnu
količinu kafe u zamenu za onu stvar. Činilo se da smatra da je to
poštena razmena.“
„I ti si pila?“
„Bila sam radoznala. Kafa je bila gorka, podsećala je na metal.
Bila mi je odvratna. Onda sam mu rekla da je mešanje rasa protivno
Lunarskim običajima, pa je on postao gorak i podsećao na metal.
„To mi nikad nisi pričala. Nije ništa pokušao, a?’
„To te se možda baš i ne tiče, a? Pokušao nije. Da je pokušao, u
gravitaciji pogrešnoj za njega, bacila bih ga odavde do hodnika
jedan.

183
 Onda je nastavila. „A, da, Još jedan Zemljos mi se približio
danas, insistirao je da sedi sa mnom,“
„A šta ti je ponudio u zamenu za tucanje koje tako delikatno
nazivaš ‘onom stvari’?“
„Prosto je sedeo tamo.“
„I zurio u tvoje grudi?“
„One su tu da se u njih zuri, ali on zapravo nije zurio. Gledao je
moju pločicu sa imenom, .. Uostalom, šta te briga šta je on
fantazirao? Fantazije su besplatne, a ja ne moram da ih ispunjavam,
O čemu misliš da ja fantaziram? Da odem u krevet sa nekim
Zemljaninom? I da on postigne ono što se može očekivati od nekoga
ko pokušava da se snađe u gravitacionom polju na koje nije
navikao? Ne kažem da se to nije radilo, ali ja to nisam radila, a
nisam čula ni da se iko mnogo dobro proveo. Je Li to jasno? Mogu
li se sad vratiti na ovog Zemljosa? Kome je blizu pedeset? I koji
očigledno nije bio straobalno zgodan ni kad mu je bilo dvadeset?...
Interesantna je pojava, međutim; to moram za njega da priznam.“
„U redu. Nije mi neophodan mini-opis. I šta ima da se kaže o
njemu?“
„Raspitivao se o protonskom sinhrotronu!“
Nevil ustade, klateći se pomalo, što je skoro neizbežno posle
brzog pokreta pri niskoj gravitaciji. „Š t a je pitao o sinhrotronu?“
„Ništa. Zašto se toliko uzbuđuješ? Zatražio si da ti kažem ako se
ikad išta neobično pojavi u vezi sa ma kojim turistom. Učinilo mi se
da je ovo neobično, Niko me nikad ranije nije pitao o sinhrotronu,“
„U redu.“ Zastao je malo, a onda normalnim glasom rekao:
„Zašto je bio zainteresovan za sinhrotron?“
„Pojma blagog nemam“, reče Selena. „Samo je pitao da Li ga
može videti. Možda se radi o tome da je to turista koji se interesuje
za nauku. Ali čini mi se da je to moglo biti i izmišljanje, samo da bih
se ja zainteresovala za njega.“ ‘
„Pretpostavimo da si se zainteresovala. Kako se on zove?“
„Ne znam. Nisam ga pitala.“
„Zašto nisi?“

184
 „Zato što se nisam zainteresovala za njega. Šta ti zapravo želiš?
Uostalom, to što se raspituje pokazuje da je turista. Da je fizičar, ne
bi morao da pita, Bio bi tamo.“
„Draga moja Selena“, reče Nevil. „Dozvoli da ti objasnim, U
sadašnjoj situaciji, ko god zatraži da vidi protonski sinhrotron
neobičan je tip, i mi o njemu hoćemo da znamo što—šta. I zašto je
pitao baš t e b e ?“ Žurno je odšetao do drugog kraja sobe i vratio se
kao da hoće da istroši malo energije. Onda reče: „Ti si ekspert za te
besmislice. Da li nalaziš da je Interesantan?“
„Seksualno?“
„Znaš šta hoću da kažem. N e m o j s e i g r a t i , S e l e n a .“
Selena reče, očito protiv volje: „Interesantan je, čak na
uznemiravajući način. Ali ne znam zašto. Ništa nije rekao. Ništa nije
učinio.“
„Interesantan i uznemiruje, dakle? Onda ćeš se ponovo videti s
njim.“
„I šta ću učiniti?“
„Otkud ja znam? To je tvoja nadležnost. Saznaj kako se zove.
Saznaj i sve drugo što možeš. Imaš prilično mozga, prema tome
upotrebi ga za malo praktične ljubopitljivosti, za promenu.“
„A, tako“, reče ona. „Naređenja sa visokog mesta. U redu.“

185
 3.

Komesarov stan se, bar po veličini, niukoliko nije razlikovao od

stana ma kog drugog Lunara. Na Mesecu nije bilo mesta, čak ni za
zemaljske funkcionere; nije bilo luksuznog rasipanja, čak ni da bi se
simbolizovala matična planeta. Niti je, što se toga tiče, bilo ikakvog
načina da se izmeni dominantna činjenica o Mesecu — činjenica da
se živi podzemno i u slaboj gravitaciji — čak ni za najvažnijeg
Zemljanina koji je ikad živeo,
„Čovek je još uvek zarobljenik svoje životne sredine“, uzdahnuo
je Luis Montez. „Dve godine sam na Mesecu, Bilo je trenutaka kad
sam padao u iskušenje da ostanem ali... već zalazim u godine.
Upravo sam prevalio četrdesetu, pa ako nameravam da se ikad
vratim na Zemlju, biće bolje da to učinim odmah. Ako budem iole
stariji, neću moći da se readaptiram na punu gravitaciju.“
Konrad Gotštajn imao je samo trideset i četiri godine, a izgledao
je čak i mlađi, Imao je široko, okruglo lice krupnih crta, onakvo
kakvo se među Lunarima ne viđa, onakvo kakvo bi oni nacrtali na
karikaturi Zemljo-sa. Nije bio masivne građe — ne isplati se slati
masivno građene ljude na Mesec — a glava mu je izgledala prevelika
za telo.
On reče (govorio je planetarnim standardnim jezikom,
akcentom koji se primetno razlikovao od Montezovog akcenta): „To
zvuči kao da se izvinjavate.“
„To i činim. To i činim“, reče Montez, Dok je u Gotštajnovo lice
bila maltene ugrađena dobra volja, duge uzane crte Montezovog lica
bile su skoro do komičnog stupnja žalostive. „Izvinjavam se u dva
smisla. Sramota me je što napuštam Mesec jer to je jedan privlačan
#

svet pun uzbuđenja. Ali me je sramota i zbog toga što se osećam tako

186
postiđeno; trebalo bi da bez oklevanja prihvatim terete Zemlje — i
gravitacioni, i svaki drugi.“
„Da, pretpostavljam da će biti teško opet primiti na sebe onih
preostalih pet šestina“, reče Gotštajn. „Na Mesecu sam tek nekoliko
dana, a već mi se čini da je jedna šestina G baš fina.“
„Neće vam se tako činiti kad počne zatvor i kad počnete svaki
dan da pijete mineralno ulje“, reče Montez sa uzdahom, „ali to će
proći... I nemojte misliti da možete da imitirate lakoću gazele samo
zato što se osećate lakim. Postoji tu jedna određena veština.“
„To sam shvatio.“
„To mislite da ste shvatili, Gotštajne. Niste videli kengura kako
hoda, zar ne?“
„Na televiziji.“
„To vam ne daje pravi osećaj za to. Morate probati. To je
ispravan način da se prelazi ravna lunarna površina brzo. Noge se
pokrenu unazad zajedno i otisnu vas u skok koji bi na Zemlji bio
običan skok iz mesta. Dok letite kroz vazduh, noge se premeste
napred; neposredno pre nego što ćete dotaći tlo, noge opet počnu
da zamahuju unazad; otisnu vas opet; i tako dalje. To kretanje čini
se, po zemaljskim standardima, sporim, zato što se otiskujete samo
uz pomoć slabe gravitacije, ali svaki skok je duži od sedam metara,
a količina mišićnog napora potrebna da se održavate u vazduhu —
ako ima vazduha — minimalna je. Stiče se osećaj letenja...“
„Jeste li vi to pokušali? Možete li vi to da izvedete?“
„Pokušavao sam, ali nijednom Zemljaninu to ne može stvarno
poći od ruke. Uspevao sam da izvedem čak i do pet skokova
odjednom, što je dovoljno da se stekne ono osećanje; taman
dovoljno da čovek poželi i više, ali onda naiđe neizbežni pogrešni
proračun, gubitak sinhronizacije, pa se spotaknete i tumbate daljih
pola kilometra. Lunari su učtivi i nikad vam se ne smeju. Naravno,
njima je to lako. Počnu kao deca i odmah nauče, bez problema.“
„Ovo je njihov svet“, zahehetao se Montez, „Pomislite kakvi bi
oni bili na Zemlji.“
„Ne bi ni bili na Zemlji. To ne mogu. Pretpostavljam da je to
prednost za nas. Mi možemo da boravimo i na Mesecu i na Zemlji.
187
Oni mogu da žive samo na Mesecu. Skloni smo da to zaboravimo
zato što gubimo iz vida razliku između Lunara i imija.“
„I koga?“
„Tim izrazom ovde nazivaju imigrante sa Zemlje; one koji žive
na Mesecu manje—više permanentno, ali su na Zemlji rođeni i
odrasli, imigranti, naravno, mogu da se vrate na Zemlju, ali pravi
Lunari nemaju ni te kosti ni te mišiće da bi izdržali zemaljsku
gravitaciju. U vezi sa tim, rana i storija Meseca zabeležila je neke
tragedije.“
„Zar?“
„O, da. Neki su se vratili sa svojom decom rođenom na Mesecu.
Mi smo skloni da zaboravimo, Imali smo svoju Krizu; nekoliko
umiruće dece ne čini nam se značajnom pojavom u poređenju sa
ogromnim žrtvama pretrpljenim krajem dvadesetog veka i tokom
svih onih kasnijih događaja. Ovde na Mesecu, međutim, pamte
svakog Lunara koji je dospeo u gravitaciju Zemlje i umro... Mislim
da im to pomaže da se osete zasebnim svetom.“
Gotštajn reče: „Mislio sam da su me na Zemlji temeljito
pripremili u pogledu znanja, ali sad se čini da ću imati još mnogo da
učim.“
„Nemoguće je sa pozicije na Zemlji naučiti sve o Mesecu. Zato
sam vam ostavio kompletan izveštaj, kao što je ostavio i moj
prethodnik meni. Videćete da je život na Mesecu fascinantan ali u
ponečemu i mukotrpan. Sumnjam da ste na Zemlji jeli mesečevu
hranu; ako se oslanjate samo na opise, nećete biti pripravni za
stvarnost..... Ali moraćete da naučite da je volite. Rđava je. politika
dovoziti zemaljsku robu ovamo. Moramo da jedemo i pijemo
ovdašnje proizvode.“
„Vi to činite već dve godine. Valjda ću preživati.“
„Nisam to činio neprekidno. Povremeno se ide na odmor, na
Zemlju. To je obavezno, morate ići hteli—ne—hteli. Siguran sam da
su vam to rekli.“
„Da“, reče Gotštajn.
„Svejedno koliko ovde vežbate, moraćete s vremena na vreme
da se podvrgnete punoj gravitaciji, prosto zato da podsetite svoje
188
kosti i mišiće kako to izgleda. A dok budete na Zemlji, ješćete.
Ponekad nešto hrane i prošvercuju ovamo.“
Gotštajn reče: „Moj prtljag je pažljivo pregledan, naravno, ali
pokazalo se da je u mom džepu od kaputa bila jedna konzerva
usoljene govedine. Ja je nisam primetio. Nisu ni oni.“
Montez se polako nasmešio i sa oklevanjem rekao:
„Podozrevam da ćete sada ponuditi da to podelimo.“
„Neću“, reče Gotštajn odmeravajući reči pažljivo. Mreškao je
svoj veliki okrugli nos. „Upravo sam se spremao da kažem, sa svom
tragičnom uzvišenošću koju bih mogao sakupiti: ,Evo, Montez,
uzmi ovo sve! Potreba tvoja veća je nego potreba moja’„ Zaplitao se
malčice pokušavajući ovo da izgovori, zato što je na planetarnom
standardnom jeziku retko koristio drugo lice jednine.
Montezov osmeh se raširio, pa nestao. Odmahnuo je glavom.
„Ne, Kroz nedelju dana imaću zemaljske hrane koliko god mogu da
pojedem. Vi, ne. Vama će tokom sledećih godina biti dostupno samo
nekoliko zalogaja; isuviše vremena ćete provesti u žaljenju zbog ove
sadašnje velikodušnosti. Zadržite sve to... insistiram. Zaslužio bih
vašu mržnju .“
Izgledao je ozbiljan. Gledao je Gotštajnu pravo u oči i položio
mu ruku na rame. „Sem toga“, reče on, „postoji nešto o čemu želim
da popričam sa vama, ali to sam odlagao jer ne znam kako da
pristupim toj temi, a ova hrana bi bila izgovor za dalje odlaganje.“
Gotštajn je istog časa ostavio zemaljsku konzervu. Njegovo lice
ni na koji način nije moglo poprimiti uozbiljenost Montezovog, ali
glas mu je bio ozbiljan i čvrst. „Postoji li nešto što niste mogli da
javljate svojim depešama, Montez?“
„Postoji nešto što sam p o k u š a v a o da javim, Montez, ali
nisam znao kako da se izrazim, a Zemlja nije bila vešta da me shvati,
tako da komunikaciju nismo ostvarili. Možda ćete vi biti uspešniji.
Nadam se da hoćete. Jedan od razloga što nisam tražio da se moje
službovanje ovde produži je i taj što ne mogu više da prihvatam tu
odgovornost: da ne uspevam da ostvarim komunikaciju.“
„To zvuči ozbiljno.“

189
 „Želeo bih da postignem da zvuči ozbiljno. Iskreno govoreći,
zvuči više smešno. U lunarnoj koloniji ima sve u svemu desetak
hiljada ljudi. Nešto manje od polovine su rođeni Lunari. Sputava ih
nedostatak resursa, nedostatak prostora, surov svet — pa ipak — pa
ipak.
„Pa ipak?“ reče Gotštajn ohrabrujućim tonom.
„Nešto se ovde događa — ne znam tačno šta — što bi moglo biti
opasno.“
„Kako bi moglo biti opasno? Šta oni mogu? Da ratuju
protiv Zemlje?“ Gotštajnovo lice je zatreperilo, na ivici
osmeha.
„Ne, ne. Stvar je finija od toga.“ Montez je prešao rukom preko
lica, trljajući oči zlovoljno. „Dopustite da vam iskreno kažem:
Zemlja je izgubila nerv.“
„Šta vam to znači?“
„Pa, kako to drukčije kazati? Približno u vreme kad ja lunarna
kolonija uspostavljana, Zemlja je prošla kroz svoju Veliku krizu. To
no moram da vam pričam.“
„Ne morate“, reče Gotštajn sa prizvukom gađenja.
„Sad je stanovništvo dve milijarde, a vrhunac je svojevremeno
bio šest milijardi.“
„Ovako je mnogo bolje za Zemlju, zar ne?“
„A, nesumnjivo, mada bih želeo da se našao neki bolji način da
se to smanjenje ostvari. .. Ali iza tih događaja ostalo je jedno
permanentno osećanje nepoverenja prema tehnologiji; ogromna
inertnost; odsustvo želje da se rizikuje, da se ide u promene, iz
straha od mogućih posledica. Veliki, potencijalno opasni pokušaji
napušteni su zato što je bilo više straha od opasnosti nego želje za
postignućem.“
„Pretpostavljam da govorite o programu genetičkog
inženjerstva.“
„To je naravno najspektakularniji slučaj, ali ne i jedini“, reče
Montez gorko.

190
 „Iskreno rečeno, ne mogu se uzbuđivati što smo napustili
genetičko inženjerstvo. Ono je predstavljalo seriju neuspeha.“
„Izgubili smo svoju šansu i u pogledu intuicionizma,“
„Nikad nije bilo ni najmanjeg dokaza da je intuicionizam
poželjan, a bilo je mnogo indikacija njegove nepoželjnosti... Sem
toga, što reći o samoj lunarnoj koloniji? Nju svakako ne bismo mogli
smatrati indikacijom da Zemlja stagnira.“
„Baš to jeste“, reče Montez energično, „Lunama kolonija je
mamurluk, poslednji ostatak perioda pre Krize; nešto što je
preneto, ali kao poslednji, tužni korak čovečanstva napred, pre
početka velikog povlačenja.“
„To zvuči suviše dramatično, Montez.“
„Ne bih rekao, Zemlja odstupa. Čovečanstvo je u povlačenju,
svuda sem na Mesecu. Lunama kolonija je čovekova granica, ne
samo fizički nego i psihološki. Ovaj svet nije pokriven mrežom
života koja bi se mogla poremetiti; nema kompleksnu životnu
sredinu u delikatnoj ravnoteži koja bi se mogla narušiti. Na Mesecu,
sve što je čoveku korisno, bez izuzetka je čovekovom rukom
napravljeno. Mesec je svet stvaran od početka ljudskom rukom, i to
polazeći od najosnovnijeg. Nema prošlosti.“
„Pa?“
„Na Zemlji smo izgubili srčanost zato što čeznemo za
pastoralnom prošlošću koja nikad nije stvarno postajala; koja,
štaviše, i da je postojala, nikad ne bi mogla ponovo postojati. Tokom
Krize ekologija je bila znatno narušena, pa se sad snalazimo sa
ostacima, tako da smo uplašeni, uvek uplašeni... Na Mesecu ne
postoji prošlost za kojom bi se moglo čeznuti ili o njoj sanjati, Nema
drugih pravaca sem napred.“
Monteza kao da su raspaljivale sopstvene reči. „Gotštajne“,
nastavi on, „ja sam to posmatrao dve godine; vi ćete to gledati bar
još toliko. Postoji neka vatra ovde na Mesecu; neumorno plamtenje.
Oni se šire u svakom pravcu. Šire se fizički. Svakog meseca buše
nove hodnike, dovršavaju nove stanove, otvaraju prostor za novo
stanovništvo. Što se tiče resursa, šire se. Pronalaze nove
konstrukcione materijale, nove izvore vode, nove žile minerala za
191
specijalne namene. Povećavaju svoje sunčane baterije, šire svoje
fabrike elektronike... Pretpostavljam da znate da su ovih deset
hiljada ljudi ovde na Mesecu sada vodeći snabdevači Zemlje u
pogledu mini-elektronskih aparata i finih biohemijskih proizvoda.“
.
„Znam da su važan snabdevač.“
„Zemlja samu sebe laže, prijatnosti radi. Mesec je glavni
snabdevač. Ako se ovako nastavi, u bliskoj budućnosti može biti i
jedini... Ovde se ostvaruje i intelektualni rast. Gotštajne, rekao bih
da na Zemlji nema ni jedne talentovane mlade osobe orijentisane
na nauku koja ne sanja — mutno, a možda i ne baš tako mutno — o
tome da jednog dana ode na Mesec. Pošto se Zemlja povlači od
tehnologije, akcija se odvija na Mesecu.“
„Pretpostavljam da govorite o protonskom sinhrotronu?“
,To je jedan primer. Kad je poslednji put na Zemlji izgrađen nov
sinhrotron? Ali to je samo najveći, najdramatičniji primer; nije
jedini, pa čak ni najvažniji. Ako želite da znate koji je najvažniji
naučni aparat na Mesecu...“
„Nešto toliko tajno da mi nisu rekli?“
„Ne, nešto toliko očigledno da na to niko, reklo bi se, ne obraća
pažnju. To su ovih deset hiljada mozgova ovde. Najboljih deset
hiljada mozgova koji uopšte postoje. Jedina čvrsto povezana grupa
od deset hiljada ljudskih mozgova orijentisana, emocionalno i
principski, ka nauci.“
Gotštajn se vrpoljio nervozno. Pokušao je da pomakne svoju
stolicu. Stolica je bila zavrtnjima pričvršćena za pod i nije se mogla
pomaći, a Gotštajn, pokušavajući da je pomakne, poče da isklizava
iz nje. Montez ispruži ruku da ga pri drži.
„Izvinjavam se“, reče Gotštajn crveneći.
„Navići ćete se na gravitaciju.“
„Ali“, reče Gotštajn, „zar vi ne prikazujete stvari mnogo gorim
nego Što jesu? Zemlja nije baš neka planeta neznalica, Mi smo
razvili elektron-pumpu, To je čisto z e m a l j s k o dostignuće.
Nijedan Lunar nije sa tim imao nikakve veze.“

192
 Montez je odmahnuo glavom i progunđao nekoliko reči na svom
maternjem jeziku, španskom. Nisu zvučale miroljubivo. „Jeste li
ikada sreli Frederika Halama?“ reče.
Gotštajn se nasmešio. „Jesam, zaista jesam. Otac Pumpe.
Verujem da te reči nosi istetovirane na prsima.“
„Sama činjenica da se smešite i to govorite dokazuje, zapravo,
da je moje gledište istinito. Zapitajte se: da li je čovek poput Halama
stvarno mogao biti otac elektron-pumpe? Ta priča može proći kod
rulje koja nimalo ne razmišlja, ali činjenica je — i to će vam biti
jasno ako zastanete da o tome razmislite — da ne postoji nikakav
Otac Pumpe. Para-ljudi, narod u para-univerzumu, ko god da su i
šta god to bilo, pronašli su Pumpu. Halam je bio njihov slučajni
instrument. Čitava Zemlja je njihov slučajni instrument.“
„Bili smo dovoljno pametni da iskoristimo njihovu inicijativu.“
„Da, kao što su krave dovoljno pametne da jedu seno koje im
damo. Pumpa nije znak da čovek gleda u budućnost. Upravo je
obrnuto.“
„Ako je Pumpa korak unazad, onda je nazadovanje dobro,
kažem ja. Ne bih želeo da budem bez Pumpe.“
„A ko bi želeo? Ali poenta je u tome što Pumpa savršeno
odgovara sadašnjem raspoloženju na Zemlji. Beskonačna količina
energije, po ceni koja je, izuzimajući održavanje, maltene jednaka
nuli, i uz zagađenje jednako nuli. Ali na Mesecu nema elektron-
Pumpi.“
„Pretpostavljam da ne postoji potreba za njima“, reče Gotštajn.
„Sunčane baterije daju Lunarima koliko im treba. Beskonačnu
količinu energije, po ceni koja je, izuzimajući održavanje, maltene
jednaka nuli, i uz zagađenje jednako nuli... Je I’ tako glasila
litanija?“
„Jeste, zaista, ali solarne baterije su u celosti ljudski proizvod.
To je poenta koju hoću da istaknem. Bila je projektovana jedna
elektron-pumpa i za Mesec; učinjen je pokušaj da se ona instalira.“
„I?“
„I nije radila. Para-ljudi nisu prihvatili tungsten. Ništa se nije
dogodilo.“

193
 „To nisam znao. Zašto nije?“
Montez je izražajno uzdigao pleća i obrve. „Kako bi se to moglo
saznati? Mogli bismo, na primer, pretpostaviti da para-ljudi žive na
svetu oko koga se ne okreće nijedan satelit; da nemaju predstavu o
zasebnim a bliskim svetovima, nastanjenim; da su, našavši jedan
takav svet, propustili da potraže još jedan. Ko zna? — Uglavnom,
para-ljudi nisu zagrizli. Mi sami, bez njih, nismo bili u stanju da
učinimo ništa.“
„Mi sami.’, reče Gotštajn zamišljeno. „Kad to kažete, mislite na
Zemljane?“
.Da.“
„A Lunari?“
„Oni se nisu mešali.“
,Da li su bili zainteresovani?“
„Ne znam, Uglavnom iz toga proističu moja nesigurnost i moj
strah. Lunari — Naročito rođeni Lunari — ne osećaju kao Zemljani.
Ne znam kakvi su im planovi, šta nameravaju. Ne mogu da saznam.“
Gotštajn je izgledao zamišljen. „Ali šta oni mogu? Imate li
ikakav razlog da pretpostavite da nam spremaju neko zlo; ili da
imaju ikakvu moć da Zemlji učine zlo, čak i ako to žele?“
„Na to pitanje ne mogu da odgovorim. Oni su privlačan i
inteligentan narod. Čini mi se da ne poseduju pravu mržnju, ni
pravi gnev, pa čak ni pravi strah. Ali možda se to samo meni tako
čini. Ponajviše me uznemirava upravo to sto ne znam sigurno.“
„Zemlja kontroliše naučnu opremu na Mesecu, rekao bih.“
„Tako je. Kontroliše protonski sinhrotron. Kontroliše radio-
teleskop na suprotnoj strani Meseca. Kontroliše optički teleskop od
sedam i po metara... Dakle, svu veliku opremu, a ona je tu već
pedeset godina,“
„A šta je urađeno od tada?“
„Zemljani su od tada uradili vrlo malo.“
„A Lunari?“
„Nisam siguran. Njihovi naučnici rade u velikim instalacijama,
ali ja sam jednom pokušao da proverim njihove kartice dolaska na
posao i odlaska s posla. Postoje praznine.“
194
 „Praznine?“
„Mnogo vremena provode izvan tih velikih instalacija, kao da
imaju neke svoje laboratorije, zasebne.“
„Pa dobro, ako proizvode svoju mini-elektroniku i fine
biohemikalije, to se može i očekivati, zar ne?“
„Da, ali — Gotštajne, ne znam. Plašim se svog neznanja.“
Usledila je umereno duga pauza, Gotštajn reče: „Montez,
pretpostavljam da mi sve ovo govorite da bih bio oprezan i da bih
pokušao da utvrdim šta Lunari rade?“
„Pa tako nekako, valjda“, reče Montez neveselo.
„Ali vi čak ne znate ni da li uopšte išta rade.“
„Osećam da rade.“
„Dakle, čudno“, reče Gotštajn. „Trebalo bi da se trudim da vas
izvučem iz tog vašeg misticizma i straha — ali, začudo...“
„Začudo šta?“
„Vozilo koje me je spustilo na Mesec spustilo je još nekoga na
Mesec. Mislim, dabome, stigla je cela velika grupa, ali jedno lice,
samo jedno, probudilo je u meni neku uspomenu. Nisam
razgovarao sa tim čovekom — nisam imao prilike — i o tome dalje
nisam razmišljao. Ali ovaj naš razgovor je pritisnuo dugme, i
iznenada sam se setio njega.. .“
„Da?“
„Jednom sam bio u nekakvom komitetu koji se bavio pitanjima
vezanim za elektron-pumpu. Pitanjima bezbednosti.“ Nasmešio se
na tren. „Vi biste to mogli nazvati Zemljinim izgubljenim nervom.
Mi svuda brinemo o bezbednosti — i to je dobro, do vraga, bez
obzira da li smo izgubili ili nismo izgubili nerv. Detalji mi izmiču,
ali u nekoj vezi sa tom raspravom video sam to lice, isto koje sam
video i sad u vozilu. U to sam siguran.“
„Smatrate li da je to značajno?“
„Nisam siguran. Asociram nešto uznemiravajuće u vezi sa tim
licem. Ako budem uporno razmišljao, možda će mi se vratiti. U
svakom slučaju, biće bolje da pribavim listu putnika i da vidim da li
mi neko ime nešto znači. Ne sviđa mi se to, Montez, ali izgleda da
ste me vi pokrenuli.“

195
 „Nije to loše“, reče Montez. „Drago mi je što je tako. A što se tiče
tog čoveka; možda je on samo beznačajni turista koji će kroz dve
nedelje otići, ali drago mi je što o tim stvarima razmišljate. ..“
Gotštajn kao da ga nije slušao, „On je fizičar, ili već nekakav
naučnik“, promrmlja. „Siguran sam u to. Povezujem ga sa
opasnošću...“

196
 4.

„Zdravo”, reče Selena vedro.

Zemljanin se okrenuo. Prepoznao ju je takoreći trenutno.
„Selena! Je li tako? Selena?“
„Tačno! Ispravno izgovoreno. Uživate?“
Zemljanin ozbiljno reče: „Itekako. Ovde shvatam koliko je naše
stoleće jedinstveno. Ne tako davno bio sam na Zemlji, umoran od
svog sveta, umoran od sebe. Onda sam pomislio: pa dobro, da živim
pre sto godina jedini način da odem sa ovog sveta bio bi da umrem,
ali sada — mogu na Mesec.“ Nasmešio se bez stvarnog veselja.
„Jeste li sad, na Mesecu, srećniji?“ reče Selena,
„Malčice.“ Osvrnuo se, „Zar nemate rulju turista o kojima
morate da se brinete?“
„Ne danas“, reče ona veselo. „Ovo je moj slobodan dan. Ko zna,
možda ću uzeti i dva ili tri slobodna dana. Dosadan je to posao.“
„Onda je to baš očajno: imate slobodan dan a naleteli ste na
jednog turistu,“
„Nisam naletela na vas. Pošla sam da vas tražim. A pokazalo se
da vas je teško naći. Nije trebalo sami da odlutate.“
Zemljanin ju je gledao zainteresovano. „Zašto biste me vi tražili?
Volite li Zemljane?“
„Ne“, reče ona otvoreno i bez ustezanja. „Muka mi je od njih. Ne
dopadaju mi se u principu, a to što se sa njima stalno družim čini
da antipatija postane još gora.“
„Pa ipak ste pošti da me tražite, a niko na svetu — pardon, niko
na Mesecu — ne bi me mogao ubediti da sam mlad i zgodan.“

197
 „I da jeste, to ne bi pomoglo. Zemljani me ne interesuju; to je
poznato svakome sem Beronu.“
„Onda zašto ste me tražili?“
„Zato što se može biti zainteresovan i na druge načine, i zato što
je Beron zainteresovan.“
„A ko je Beron? Vaš mladić?“
Selena se nasmejala. „Beron Nevil. Nije mi on samo mladić. Kad
nam se hoće, nas dvoje se zabavimo seksualno.“
„Pa, na to sam mislio. Imate li dece?“
„Jednog dečka. Ima deset godina. Boravi uglavnom u zoni za
dečake. Da vam uštedim sledeće pitanje: nije Beronov sin. Možda
ću roditi Beronovo dete ako još uvek budemo zajedno kad mi bude
odobreno drugo dete — a k o mi bude odobreno drugo dete... Manje
više sam sigurna da će mi biti odobreno.“
„Veoma ste otvoreni.“
„U vezi sa stvarima koje ne smatram tajnim? Naravno... Dakle,
šta biste sad voleli da radite?“
Hodali su duž hodnika od mlečno bele stene. U steni su se
nalazili, kao njen sastavni deo, tamni komadići „mesečevog
dragulja“ koji na većem delu površine Meseca leži rasut, tako da
svako može uzeti koliko hoće.
Selena je na nogama imala sandale koje kao da su jedva ikad
doticale tlo; on je imao čizme debelih đonova koji su mu svojom
olovnom težinom pomagali da hoda a da se svaki korak ne pretvori
u mučenje.
Taj hodnik bejaše jednosmeran. Povremeno ih je preticalo po
koje malo električno vozilo, prolazeći mimo njih skoro nečujno.
Zemljanin reče: „E, šta bih voleo da radim? To je baš širok poziv.
Da li biste voleli da postavite komplet graničnih uslova tako da vas
ne bih svojim odgovorima nehotice uvredio?“
„Fizičar ste?“
Zemljanin je oklevao. „Zašto pitate?“
„Samo da bih čula šta ćete reći. Znam da ste fizičar.“
„Kako?“
198
 „Niko sem fizičara ne govori o „postavljanju kompleta graničnih
uslova“. A naročito niko od onih koji dolazeći na Mesec prvo žele da
vide protonski sinhrotron.“
„Da li ste me zato tražili? Zbog toga što se čini da sam fizičar?“
„Zbog toga me je Beron uputio da vas potražim. Jer, on je fizičar.
Došla sam zato što smatram da ste, za Zemljanina, prilično
neobični.“
„U kom smislu?“
„Ne u nekom smislu koji bi značio neki veliki kompliment — ako
su komplimenti ono što želite. Radi se prosto o tome što se čini da
ne volite Zemljane.“
„Otkud znate?“
„Posmatrala sam kako gledate ostale u onoj grupi. Sem toga,
uvek to nekako pogodim. Na Mesecu najčešće ostaju Zemljosi koji
ne vole druge Zemljose, što me vraća na pitanje... šta biste želeli da
radite? Preciziraću granične uslove. Pitanje se odnosi na
razgledanje.“
Zemljanin ju je oštro pogledao. „To je čudno, Selena. Imate
slobodan dan. Posao vam je nezanimljiv ili neprivlačan u dovoljnoj
meri da ste zadovoljni što imate slobodan dan, čak skloni da uzmete
i dva ili tri slobodna dana, A ipak, vaš način da taj dan provedete
sastoji se u tome da dobrovoljno dođete i nastavite sa svojim radom,
i to samo zbog mene jednog... Samo zato što sam malčice
interesantan.“
„Beronu ste interesantni. On je sad zauzet; nema štete da vas ja
zabavim dok ne bude spreman... Sem toga, ovo je drugačije. Zar ne
vidite da je drugačije? Kad radim, gonim krdo od nekoliko desetina
Zemljosa — Zar vam ne smeta što koristim taj termin?“
„Koristim ga i ja.“
„Zato što ste Zemljanin. Neki Zemljani smatraju da je to
podrugljiv izraz i bune se kad ga Lunar upotrebi.“
„Mislite, kad ga Lunos upotrebi?“
Selena je pocrvenela. „Da. Tako nekako.“

199
 „Pa dobro, onda nemojmo vikati na reči. Nastavite, pričali ste
mi o svom poslu,“
„Kad radim, tu su ti Zemljosi: moram da pazim da ne učine
nešto što bi za njih bilo smrtonosno, moram da ih voduckam
tamote-ovamote, držim govorčiće, brinem se da jedu, piju i hodaju
po propisu. Imaju oni svoje omiljene prizorčiće, rade svoje omiljene
stvarčice, a ja „moram da budem straobalno učtiva i da im
izigravam mamicu.“
„Užas“, reče Zemljanin.
„Ali vi i ja možemo da činimo šta god želimo, nadam se, vi ste
voljni da rizikujete a ja ne moram da pazim šta govorim.“
„Rekoh vam, sasvim je u redu da me zovete Zemljos.“
„E, dobro. Provešću odmor na šoferski način. Šta biste voleli da
radite?“
„Na to je lako odgovoriti. Želim da vidim protonski sinhrotron,“
„To ne. Možda Beron može to da sredi, posle vašeg razgovora sa
njim.“
„Pa, ako ne mogu da vidim sinhrotron, ne znam šta drugo ima
da se vidi. Znam da je radio-teleskop na suprotnoj strani, a sem toga
ne bih rekao da u njemu ima ičeg novog... Vi mi kažite. Šta prosečni
turista ne stigne da vidi?“
„Nekoliko stvari. Postoje dvorane algi — ne ona antiseptičnog
postrojenja za procesovanje, to ste videli, nego baš same farme.
Međutim, tamo je miris prilično jak i ne verujem da bi Zemljosu —
Zemljaninu — baš otvorio apetit. Zem... ljani i ovako imaju
problema sa našom hranom.“
„Zar vas to iznenađuje? Jeste li ikad probali zemaljsku hranu?“
„Nisam stvarno. Ali, po svoj prilici ne bi mi se dopala. To je sve
stvar navike.“
„Pretpostavljam da je tako“, reče Zemljanin sa uzdahom. „Ako
biste jeli pravu šniclu, verovatno bi vam zastala u grlu, zbog
masnoće i vlakana.“

200
 „Mogli bismo poći u periferne delove gde se buše novi tuneli
kroz stenu, ali moraćete da obučete specijalnu zaštitnu odeću.
Postoje i fabrike. .
„Vi odaberite, Selena.“
„Odabraću, ako mi kažete jednu stvar iskreno.“
„Ne mogu da obećam dok ne čujem pitanje.“
„Rekla sam da Zemljosi koji ne vole druge Zemljose često ostaju
na Mesecu. Niste me ispravili. Da li nameravate da ostanete na
Mesecu?“
Zemljanin je zurio u prste svojih nezgrapnih čizama. „Selena“,
reče on, „kad sam vadio vizu za Mesec, bilo je problema. Rekli su da
sam za taj put možda prestar, i da u slučaju iole dužeg zadržavanja
možda neću moći da se vratim na Zemlju. Zato sam im rekao da
planiram da na Mesecu ostanem permanentno.“
„Niste lagali?“
„U to vreme nisam bio siguran. Ali sad mislim da ću ostati
ovde.“
„Pomislila bih da bi oni baš zato mogli biti ponajmanje voljni da
vas puste da idete.“
„Zašto?“
„Uopšteno govoreći, zemaljske vlasti ne vole da šalju na Mesec
fizičare koji misle da ostanu zauvek,“
Zemljaninove usne su se uvile, „U tom pogledu problema nije
bilo.“
„Pa lepo, ako ćete biti jedan od nas, mislim da treba da posetite
gimnastičku dvoranu. Zemljosi to često žele, ali mi ih u tome ne
ohrabrujemo — mada im nije sasvim zabranjeno. Imigranti su nešto
drugo.“
„Zašto?“
„Pa, pre svega, vežbamo goli ili skoro goli. Zašto ne bismo?“ To
je kazala ogorčeno, kao da se već umorila od ponavljanja
odbrambenih argumenata. „Temperatura je kontrolisana; okolina
je čista. Ali tamo gde očekujemo prisustvo Zemljana, golotinja
počinje da smeta; eto, samo o tome se radi. Neki Zemljosi se

201
šokiraju; neki se napaljuju; a neki i jedno i drugo. E, a mi nećemo u
gimnastičkoj sali da se oblačimo zbog njih, a nećemo ni da se
maltretiramo sa njima; zato ih ne puštamo unutra.“
„A imigranti?“
„Oni se moraju na to navići. Na kraju će i oni odbaciti odeću. Ta
sala će im biti potrebna čak i više nego rođenim Lunarima.“
„Iskreno ću vam reći, Selena. Ako se suočim sa ženskom
golotinjom, to će i mene napaliti. Nisam još toliko star da to
izostane.“
„Pa onda se uzbuđujte, ali to uzbuđenje zadržite za sebe“, reče
ona ravnodušno. „Dogovoreno?“
„Da li ćemo i mi morati da se skinemo?“ Gledao ju je sa
interesovanjem i zabavljanjem,
„Kao posmatrači? Ne. Mogli bismo, ali ne moramo. Vama bi, u
ovoj ranoj fazi igre, to bilo neprijatno, a za nas ostale ne biste
predstavljali baš inspirativan prizor...“
„Otvoreni ste, nema šta!“
„Mislite li da biste bili inspirativan prizor? A što se tiče mene,
ne bih želela da vašem unutrašnjem uzbuđivanju dodajem
specijalno opterećenje. Zato bi nam bilo bolje da oboje ostanemo
obučeni,“
„Hoće Li neko zameriti? Mislim, što sam prisutan ja, Zemljos
neinspirativnog izgleda?“
„Neće, ako sam ja sa vama.“
„Onda je to veoma dobro, Selena, Je li sala daleko?“
„Stigli smo. Ovaj ulaz.“
„A, tako, znači čitavo vreme ste planirali da ovde dođete.“
„Mislila sam da bi moglo biti interesantno.“
„Zašto?“
Selena se iznenada nasmešila. „Prosto sam pomislila.“
Zemljanin je odmahnuo glavom. „Počinjem da pomišljam da vi
nikad ništa ne pomišljate tek tako, bez razloga. Dopustite da
pogađam. Ako treba da ostanem na Mesecu, biće potrebno da s

202
vremena na vreme vežbam da bih održavao u dobrom stanju svoje
mišiće, kosti, i možda sve druge organe.“
„Sasvim tačno. To moramo svi mi, ali imigranti sa Zemlje
naročito, Doći će dan kad će gimnastika biti za vas svakodnevni
naporni posao,“
Koraknuli su kroz vrata. Zemljanin je zapanjeno zurio. „Ovo je
prvo mesto koje sam ovde video, a da podseća na Zemlju.“
„U kom smislu?“
„Pa, veliko je. Nisam zamišljao da na Mesecu imate tako velike
prostorije. Ovoliko kancelarijskih stolova, kancelarijskih mašina,
žena koje sa njima rade...“
„Žena golih grudi“, reče Selena uozbiljeno.
„Priznaću da taj deo ne liči na Zemlju.“
„Imamo šipku za klizanje na gornje i donje spratove, ali, za
Zemljane, i lift... Pričekajte.“
Prišla je službenici koja je radila za jednim od bližih stolova.
Obratila joj se. Govorila je brzo i tiho. Za to vreme Zemljanin je, sa
prijateljskom radoznalošću, razgledao sve oko sebe.
Selena se vratila.
„Nema problema. Ispostavilo se da će sad biti utakmica u meleu.
I to prilično dobra; znam te timove.“
„Ovo je veoma impresivno mesto. Zaista.“
„Ako još uvek govorite o veličini, nije ni približno dovoljno
veliko. Imamo tri gimnastičke dvorane. Ova je najveća.“
„Na neki način sam zadovoljan što u spartanskim uslovima
Meseca možete sebi da dozvolite da straćite toliko prostora na
neozbiljnosti.“
„Neozbiljnosti?“
„Mele? To je neka igra?“
„Možete je nazvati igrom. Na Zemlji se takve stvari priređuju
kao sport: desetorica igraju, deset hiljada gleda. Na Mesecu nije
tako; ono što je za vas neozbiljnost, za nas je neophodnost. . Ovuda;
ići ćemo liftom, što znači da ćemo možda malo čekati.“
„Nisam želeo da vas naljutim.“
203
 „Nisam stvarno ljuta, ali morate biti razumni. Vi, Zemljani,
adaptirani ste na zemaljsku gravitaciju već tri stotine miliona
godina, otkad je život ispuzio na suvo tlo. I bez fizičkog vežbanja,
snalazite se. Mi nismo imali vremena da se adaptiramo na
Mesečevu gravitaciju.“
„Izgledate i te kako različiti.“
„Ko se rodi i odraste pod Mesečevom gravitacijom, ima kosti i
mišiće vitkije, naravno, i manje masivne nego što je to slučaj kod
Zemljanina, ali ta razlika je površna. Sve naše telesne funkcije od
reda, čak . najfinije — varenje, nivo lučenja hormona — u neskladu
su sa ovom gravitacijom i zahtevaju smišljeno vežbanje, Ako
možemo da udesimo da vežbanje dobije oblik zabave i igara, to ga
ne čini neozbiljnim... Evo lifta.“
Zemljanin je oklevao, za trenutak obuzet strahom, ali Selena
reče, ispoljavajući još malo nestrpljenja, kao da je još ljuta što mora
nešto da brani: „Pretpostavljam da ćete mi reći da ovo izgleda kao
korpa od pruća. Svaki Zemljanin koji se ovim liftom koristi, tako
kaže. Pri Mesečevoj gravitaciji, lift ne mora da bude čvršći od toga.“
Lift polako pođe nadole. U njemu su bili sami.
„Čini mi se da nije mnogo korišćen“, reče Zemljanin.
Selena se opet nasmešila. „U pravu ste. Mnogo je popularniji i
zabavniji klizni kanal.“
„A šta je on?“
„On je tačno ono što njegovo ime kaže. Evo nas. Samo dva sprata
smo sišli... Klizni kanal je prosto jedna cev kroz koju možete da
padate: u cevi su i rukodržači, Ne preporučujemo Zemljosima da
koriste kanal.“
„Suviše je rizično?“
„Nije, ako gledamo kanal samo po sebi, Možete da se penjete i
silazite kao na lestvicama. Međutim, uvek ima omladine koja tu
jurca znatnom brzinom, a Zemljosi ne znaju kako da se sklone s
puta. Sudari su uvek neprijatni. Ali, vremenom čete i vi početi da
koristite kanal... U stvari, ovo što ćete sada videti je nalik na neki
veliki klizni kanal konstruisan za bezobzirno kretanje.“

204
 Odvela ga je do jedne kružne ograde. Oko ograde je bio izvestan
broj osoba; naslanjali su se na ogradu i pričali. Svi su bili manje-više
goli.
Sandale je imao skoro svako. Mnogi su imali po jednu torbicu
otprilike u visini kuka, okačenu kaišem o rame. Neki su imali
šorceve. Jedan je iz neke posude zahvatao zelenkastu kašu i jeo.
Prolazeći pored tog čoveka, Zemljanin je malčice namreškao
nos. „Problem sa zubima je na Mesecu sigurno oštar“, reče on.
„Nije mali“, složila se Selena, „Ako ikad budemo imali
mogućnost da biramo, opredelićemo se za edentnu vilicu.“
„Bez zuba?“
„Možda ne baš sasvim bez zuba. Mogli bismo zadržati sekutiće i
očnjake iz estetskih razloga, a i zato što ponekad mogu biti korisni.
Oni se, takođe, lako čiste. Ali šta će nam beskorisni kutnjaci? To je
samo zaostatak iz Zemljoske prošlosti.“
„Ostvaruje li ikakav progres u tom pravcu?“
„Ne“, reče ona kruto, „Genetsko inženjerstvo je ilegalno. Zemlja
na tome insistira.“
Nagnula se preko ograde. „Ovo nazivaju Mesečevim igralištem“,
reče ona.
Zemljanin je pogledao u dubinu. Otvor je bio veliki, cilindričan,
sa ružičastim glatkim zidovima za koje su, u prividno nasumičnom
rasporedu, bile pričvršćene metalne šipke. Tu i tamo po koja šipka
bila je preprečena preko znatnog dela širine cilindra, a ponegde i
preko cele širine. Cilindar je bio možda oko stotinu i pedeset metara
dubok i oko petnaestak metara širok.
Činilo se da niko ne obraća naročitu pažnju ni na igralište ni na
Zemljanina, Neki su ga, dok je prolazio, pogledavali indiferentno,
odmeravajući, činilo se, njegovu obučenost, izgled njegovog lica, a
onda su se okrenuli. Drugi su u pravcu Selene činili jedan pokret
rukom, ali onda su se i oni okrenuli. Signal „nismo zainteresovani“
bio je više nego jasan, iako ga nisu davali nametljivo.
Zemljanin se okrenuo cilindričnom otvoru. Na dnu su se videle
neke vitke figure; gledane odozgo, izgledale su skraćene, Neki su
imali crvene, a drugi plave komadiće odeće na sebi. Dva tima,
205
zaključi Zemljanin. Ti komadići imali su, očito, zaštitnu funkciju;
svi su imali rukavice, sandale, zaštitne trake oko kolena i laktova.
Neki su nosili uzane trake oko kukova, drugi oko prsa,
„A“, promrmlja on. „Muškarci i žene.“
Selena reče: „Tako je! U takmičenju učestvuju oba pola
ravnopravno, ali želimo da sprečimo da se pojedini delovi tela
nekontrolisano klimaju i time remete usmereni pad. Tu postoji
razlika između polova koja dovodi i do različite osetljivosti na bol.
Ne radi se o stidljivosti.“
„Čitao sam o ovome“, reče Zemljanin.
„Možda ste“, reče Selena ravnodušno. „Izgleda da malo toga
izlazi odavde. Mi ne zameramo, ali vlada Zemlje kao da želi da o
Mesecu daje samo minimum vesti.“
„Zašto, Selena?“
„Vi ste Zemljanin, vi to kažite meni... Ovde na Mesecu imamo
teoriju koja kaže da je Zemlji neprijatno zbog nas. Ili bar vladi
Zemlje.“
Sad su se dve osobe rapidno uzdizale kroz cilindar, jedan
takmičar s jedne a drugi s druge strane cilindra. U pozadini se čuo
tihi zvuk bubnja.
U početku kao da su se uspinjali lestvama, prečagu po prečagu,
ali njihova brzina se povećavala; dok stigoše do polovine, svaku
prečagu su samo udarali u prolazu, uz bučno „pljus!“ pri svakom
udarcu.
„Na Zemlji ovo ne bi mogli da izvedu ovako graciozno“, reče
Zemljanin. „Ne bi mogli da izvedu uopšte“, ispravi se.
„Nije stvar samo u niskoj gravitaciji“, reče Selena. „Ako mislite
da jeste, probajte vi. Za ovo je potrebno bezbroj sati vežbe.“
Penjači dođoše do ograde i u zamahu pređoše u stoj na glavi.
Zatim su izveli kolut u vazduhu i počeli da padaju.
„Ovi mogu da se kreću brzo, kad to žele“, reče Zemljanin.
„Hmm-mm“, reče Selena kroz zvuk aplauza. „Rekla bih da
Zemljani — mislim, pravi Zemljani, oni koji nikad nisu posetili
Mesec — razmišljajući o kretanju po Mesecu uvek imaju u vidu

206
površinu i skafander. To je, naravno, često sporo. Masa je, sa
dodatkom skafandera, ogromna, sto znači da je inercija velika, dok
je gravitacija pomoću koje možemo tu inerciju suzbijati mala.“
„Sasvim tako“, reče Zemljanin. „Gledao sam one klasične
filmove o prvim astronautima, one koji se prikazuju svim đacima.
Pokreti su kao ispod vode. Ta slika se ureže u svest i ostane čak i kad
shvatimo da nije tačna.“
„Iznenadilo bi vas koliko brzo možemo danas da se krećemo po
površini, i sa skafanderom“, reče Selena. „A ovde, pod tlom, bez
skafandera, možemo da se krećemo istom brzinom kao na Zemlji.
Slabije nas grabi gravitacija, ali to nadoknađujemo pravilnom
upotrebom mišića.“
„Ali možete da se krećete i polako.“ Gledao je akrobate. Njihov
uspon bio je brz, ali sad su padali hotimično sporo. Lebdeli su; opet
su pljeskali po šipkama, ali sada da bi usporili pad a ne da bi ubrzali
penjanje. Kad su stigli do tla, drugo dvoje ih zameniše. Zatim,
sledeće dvoje. I opet dvoje. Svaki tim je davao po jedan par, i to
naizmenično. Parovi su se nadmetali u virtuoznosti.
Svaki je par polazio sa tla istovremeno. Svaki sledeći par kretao
se komplikovanijim putanjama. Jedan par se otisnuo tako da
niskom parabolom preleteše svako na suprotan kraj dna cilindra,
zatim konveksno nagore, tako da je svako dohvatio onaj rukodržač
koji je njegov partner upravo napustio; pri tom su se tesno mimoišli
u vazduhu ali se nisu dodirnuli. To im je donelo pojačan aplauz.
Zemljanin reče; „Pretpostavljam da nemam iskustvo potrebno
da se oceni stupanj ispoljene veštine u ovome. Jesu li ovo sve rođeni
Lunari?“
„Moraju to biti“, reče Selena. „Ovo vežbalište je otvoreno svim
građanima Lune. Neki imigranti su prilično dobri, ako ih
ocenjujemo imajući u vidu da su imigranti. Ali za ovaj nivo
virtuoznosti morate se osloniti na one koji su ovde začeti i rođeni.
Oni su fizički adaptirani u potrebnoj meri, ili bar više nego
Zemljani; oni u detinjstvu prođu kroz potrebna vežbanja. Većina
ovih izvođača su mlađi od osamnaest godina.“
„Ovo je valjda opasno, čak i pri Mesečevoj gravitaciji.“

207
 „Lom kosti nije tako retka stvar. Mislim da niko nikad nije
poginuo, ali smo imali bar jedan slučaj slomljene kičme i paralize,
Bila je to strašna nesreća; ja sam to posmatrala, bila sam prisutna...
A, sad gledajte; sad ćemo imati ad lib.“
„Imaćemo šta?“
„Ovo dosad bile su vežbe po utvrđenim, čvrstim obrascima.“
Udari bubnja kao da su postali tiši. Jedan penjač se uzdigao i
iznenada se bacio u prazninu. Uhvatio je jednu poprečnu šipku
jednom rukom. Oko te transverzale se jednom, vertikalno, obrnuo,
a zatim ju je pustio,
Zemljanin je pažljivo posmatrao. „Zaprepašćujuće“, reče on.
„Okreće se oko tih poluga baš kao gibon.“
„Kao šta?“ reče Selena.
„Kao gibon. To je jedna vrsta majmuna. Zapravo, to je jedina
majmunska vrsta koja još postoji u divljini. Oni. ..“ Primetio je izraz
Seleninog lica i rekao: „Ne kažem to kao uvredu, Selena; giboni su
graciozna stvorenja.“
Mršteći se, Selena reče: „Videla sam ja slike majmuna.“
„Verovatno niste videli gibone u pokretu... Čini mi se da bi
Zemljosi mogli Lunare nazvati 'gibonima’ sa namerom da uvrede, i
da bi to onda bilo nešto približno jednako vašem izrazu ,Zemljos’.
Ali ja nisam mislio da tu reč tako upotrebim.“
Naslonio se sa oba lakta na ogradu. Posmatrao je pokrete. Bilo
je to nalik na neki ples u vazduhu. „Kako postupate ovde na Mesecu
sa imigrantima sa Zemlje, Selena?“ reče on. „Mislim, sa
imigrantima koji nameravaju da ostanu doživotno. Pošto oni ne
raspolažu pravim lunarskim sposobnostima. ,
„To ne čini nikakvu razliku. Imiji su građani. Nema
diskriminacije; nikakve l e g a l n e diskriminacije,“
„Šta bi to značilo? Nikakve legalne diskriminacije?“
„Pa, sami ste to rekli. Postoje neke stvari koje oni ne mogu da
Izvedu, Razlika ima, Njihovi medicinski problemi su različiti,
njihova zdravstvena prošlost je obično lošija. Ako dođu sredovečni,
izgledaju, „stari.“

208
 Zemljanin je otklonio pogled; bilo mu je neprijatno.
“Mogu li oni međusobno sklapati brakove? Mislim, imigranti i
Lunari?“
„Svakako, Hoću reći, mešovito začeće je moguće.“
„Da, na to sam mislio.“
„Naravno, Nema razloga da se kod nekog imigranta ne nađu
neki dobri geni. Zaboga, pa moj otac je bio imi, mada sam, po
majčinoj liniji, Lunarka druge generacije.“
„Vaš otac je sigurno došao kao vrlo mla... uh, bože dobri...“
Skamenio se kraj ograde, onda isprekidano uvukao dah, „Mislio
sam da će promašiti tu šipku.“
„Ni slučajno“, reče Selena. „To je Marko Fore. On voli to da
izvodi: posegne u poslednjem času. U stvari, smatra se da to nije u
skladu sa dobrim manirima; pravi šampioni to ne rade. Ipak ... Moj
otac je imao dvadeset dve kad je došao,“
„Verovatno je to pravi način. Još uvek tako mlad da se može
adaptirati; slobodan od emotivnih komplikacija na Zemlji. Sa
stanovišta zemaljskog muškarca, pretpostavljam da je prilično
zgodno imati seksualnu vezu sa..
„Seksualnu vezu!“ Selenino zabavljanje kao da je prikrivalo
šokiranost, veoma stvarnu. „Ne mislite valjda da je moj otac imao
seksualne odnose sa mojom majkom? Kad bi vas moja majka čula,
bogami, vas bi brzo sredila.“
„Ali...“
„Bilo je primenjeno veštačko oplođenje, za ime sveta. Seks sa
Zemljaninom?“
Zemljanin se držao svečano. „Mislio sam da ste rekli da nema
diskriminacije.“
„To nije diskriminacija. To je stvar fizičkih činjenica. Zemljanin
ne može da se snalazi u gravitacionom polju kako treba. Ma koliko
uvežban bio, pod naprezanjem strasti iako može da se vrati na staro.
Ne bih to rizikovala. Nespretni tupan bi mogao slomiti ruku ili nogu
svoju, ili, još gore, moju. Mešati gene jedna je stvar, a — seks sasvim
druga.“

209
 „Izvinjavam se,. . Nije li veštačko oplođenje protivzakonito?“
Sva se unela u posmatranje gimnastike. „Ovo je opet Marko
Fore.
Kad ne pokušava da bude beskorisno spektakularan, postaje
istinski dobar; a njegova sestra je skoro isto tako dobra. Kad rade
zajedno, to je zaista poema pokreta. Vidite ih sad. Sastaće se i
kružiće oko iste šipke kao da imaju jedno telo koje se pruža sa obe
strane šipke. On je ponekad sklon neumerenim bravurama, ali
njegovoj mišićnoj kontroli ne može se naći zamerka... Da, veštačko
oplođenje protivno je zakonima Zemlje, ali je dopušteno kad postoji
medicinski razlog, a on, naravno, često postoji, ili se kaže da
postoji.“
Svi akrobati stigli su sada na vrh i rasporedili se u veliki krug tik
ispod ograde: svi crveni bili su s jedne strane, svi plavi s druge.
Među gledaocima nije bilo nijedne spuštene ruke; svi su aplaudirali,
aplauz je bio snažan. Poprilična gomila se okupila oko ograde.
„Treba da smislite neki raspored sedenja“, reče Zemljanin.
„Nikako. Ovo nije šou. Ovo je vežba. Ne ohrabrujemo gledaoce
da dođu u većem broju nego što može komotno stajati oko ograde.
Mi treba da budemo tamo dole, a ne ovde gore.“
„Mislite, i vi ovakve stvari možete, Selena?“
„Mogu, ali naravno na neki svoj način. Svaki Lunar može.
Nisam tako dobra kao oni, Nisam stupila ni u jedan tim... Sad će biti
mele, slobodan grabež za sve. To je istinski opasan deo, Svih
desetoro biće u vazduhu i svaka strana će pokušavati da izazove pad
takmičara suprotne strane.“
„Pravi pad?“
„Najpraviji mogući.“
„Dešavaju li se ponekad povrede?“
„Ponekad. Po teoriji, ovo je stvar na koju se nerado gleda. Mele
se stvarno smatra neozbiljnošću, a mi nemamo tako veliku
populaciju da bismo dopustili da bilo ko bez stvarne potrebe bude
onesposobljen. Ipak, mele je popularan. Ne uspevamo da
prikupimo dovoljno glasova da ga zakonom zabranimo.“
„Za koju stranu vi glasate, Selena?“
210
 Selena je pocrvenela. „Ma, nije važno, Gle’te ovo!“
Bubnjevi iznenada zagrmeše. U ogromnom bunaru, svaki
takmičar otisnuo se napred kao strela. U vazduhu nastade divlja
konfuzija, ali kad se opet razdvojiše, svako se čvrsto držao za
pojedinu šipku. Osećala se napetost iščekivanja. Jedan se otisnuo;
za njim, drugi; i opet se vazduh ispunio munjevitim promicanjem
tela. Ovo se ponovilo više puta.
„Beleženje poena je komplikovano“, reče Selena. „Dobijete po
jedan poen za svako otiskivanje; poen i za svako dohvatanje; dva
poena kad postignete da neki protivnik promaši; deset poena ako
ga prizemljite; za razne vrste faulova, razne kazne.“
„Ko vodi evidenciju?“
„Postoje sudije koji posmatraju i donose preliminarnu odluku,
a ako se neko žali, tu su i TV snimci. Veoma često se ni na osnovu
TV traka ne može presuditi.“
Zaorio se iznenadni uzbuđeni povik kad je devojka u plavom, u
letu, zvučno pljesnula po boku mladića u crvenom. Taj mladić je
pokušao da se izmakne, ali njegovo uvijanje nije bilo uspešno. Pošto
više nije imao pravu ravnotežu, nespretno je zgrabio šipku koja je
virila iz zida i nimalo elegantno lupio u zid kolenom.
„Gde su mu bile oči?“ indignirano reče Selena. „Nije video njeno
primicanje.“
Akcije postadoše žešće. Zemljanin se zamorio od pokušaja da
shvati zamršene letove. Povremeno poneki skakač ne bi uspeo da
uhvati šipku, nego bi je samo dotakao a onda počeo da pada. Tad se
svaki gledalac naginjao preko ograde kao da je spreman da se, iz
saosećanja, baci u prostor za onim koji pada. U jednom trenutku
neko je udario Marka Forea po ručnom zglobu. Začu se povik:
„Faul!“
Fore je promašio svoju šipku i počeo da pada, Zemljaninovim
očima se činilo da je taj pad, izazvan Mesečevom gravitacijom, spor;
Foreovo elastično telo se uvijalo i okretalo. Posezao je za sve novim
i novim šipkama, ali ni jednu nije uspevao da uhvati. Uvek je tesno
promašivao. Ostali su čekali, kao da je svako dalje manevrisanje
obustavljeno dok traje taj pad.
211
 Fore je sad već padao znatnom brzinom, ali je dvaput uspeo da
dograbi šipku snagom dovoljnom da uspori svoj pad — ali ne i da ga
prekine.
Već je bio nadomak tla — a onda je iznenadnim paučjim
posezanjem, desnom nogom, dohvatio jednu transverzalu. Ostade
da visi i da se ljulja, nekih tri metra iznad tla. Raširio je ruke i ostao
tako. Razleže se aplauz. Fore se izvio, uspravio i jednim skokom
prešao u brzo penjanje.
Zemljanin upita: „Da li su njega faulirali?“
„Ako Žana Vong nije samo odgurnula nego i uhvatila Markov
zglavak, onda je to bio faul. Međutim, sudija je presudio da se radilo
o dozvoljenom blokiranju. Ne verujem da će se Marko žaliti. Padao
je mnogo dalje nego što je morao. On voli ta spasenja u poslednjem
trenutku. Jednog dana preceniće pogrešno i povrediće se.., O-ou.“
Zemljanin je ka njoj podigao hitri upitni pogled, ali ona nije
gledala u njega. Ona reče: „Ovo je neko iz komesarove kancelarije.
Mora biti da traži vas.“
„Zašto...“
„Ne vidim zašto bi ovde došao da traži ma koga drugog. Vi ste
ovde onaj neobičan pojedinac.“
„Ali nema razloga...“ poče Zemljanin.
Ali glasnik, koji je i sam imao telesnu građu Zemljanina ili
imigranta sa Zemlje, i kome je izgleda bilo neprijatno što nekoliko
desetina vitkih, golih figura zuri u njega pogledima u kojima se
mešala ravnodušnost sa porugom, priđe direktno njemu.
„Gospodine“, poče glasnik. „Komesar Gotštajn zahteva da
pođete sa mnom...“

212
 5.

Stan Berona Nevila bejaše nekako strožiji nego Selenin. Njegove

knjige bile su bez ustezanja izložene pogledu, kompjuterski
terminal stajao je u jednom uglu nemaskiran, a njegov veliki radni
sto bio je u neredu. Njegovi prozori bejahu prazni.
Selena je ušla, prekrstila ruke i rekla: „Ako živiš kao aljkavi
smotanac, Berone, kako očekuješ da ti misli budu sređene?“
„Snaći ću se nekako”, reče Beron mrzovoljno. „Kako to da nisi,
dovela Zemljanina sa sobom?“
„Komesar ga je zgrabio prvi. Novi komesar.“
„Gotštajn?“
„Da. Zašto nisi ranije bio spreman?“
„Zato što je potrajalo dok sam utvrdio činjenice. Neću da delam
na slepo.“
„E pa onda ćemo prosto morati da čekamo“, reče Selena.
Nevil je gricnuo nokat palca, onda strogo pregledao rezultat.
„Ne znam da li ova situacija treba da mi se sviđa ili da mi se ne
sviđa... Kakav si utisak stekla o njemu?“
„Dopao mi se“, reče Selena bez oklevanja. „Bio je, imajući u vidu
da je Zemljanin, prilično prijatan. Pustio je da ga vodim. Bio je
zainteresovan Nije donosio sudove. Nije patronizirao... A ja se
nisam nešto mnogo trudi da izbegnem reči koje bi ga mogle
uvrediti.“
„Da li je još pitao o sinhrotronu?“
„Nije, ali nije ni morao.“
„Zašto nije morao?“

213
 „Rekla sam mu da ti želiš da ga vidiš, i da si fizičar, Zato verujem
da će on pitati sve što želi da pita, kad se sretne s tobom.“
„Zar mu se nije učinilo čudnim da razgovara sa turističkom
voditeljicom koja tek tako, pukim slučajem, poznaje jednog
fizičara?“
„Zašto čudno? Rekla sam mu da si ti moj seksualni partner.
Seksualna privlačnost je nepredvidljiva, i lako se može desiti da
jedan fizičar siđe na nivo obične turističke voditeljke.“
„Zaveži, Selena.“
„Ma — čuj, Berone. Meni se čini da, ako bi on pleo nekakvu
super-mrežu, ako mi je prišao zato što je p l a n i r a o da se preko
mene poveže sa tobom, u njegovom ponašanju bi moralo biti bar
malo zabrinutosti; ali nje nije bilo. Što je zavera komplikovanija i
luđa, to više škripi, utoliko je zaverenik zabrinutiji. Namerno sam
se ponašala relaksirano Pričala sam o svemu sem o sinhrotronu.
Odvela sam ga na gimnastičku predstavu.“
„l?”
„I on se zainteresovao. Opustio i zainteresovao. Šta god ima na
umu, nije komplikovano.“
„Sigurna si u to? A ipak je komesar stigao do njega pre nego ja.
Smatraš da je to dobro?“
„Zašto bih smatrala da je loše? Otvoreni poziv na nekakav
sastanak, poziv izrečen u prisustvu nekoliko desetina Lunara,
takođe ne liči na neku mnogo zamršenu zaveru.“
Nevil se zavalio u sedište; šake je stavio iza svog potiljka.
„Selena, molim te da ne budeš tako uporna u želji da donosiš ocene
i kad je to od tebe ne tražim. Smeta mi to. Taj čovek, pre svega, nije
fizičar. Da li ti je rekao da jeste?“
Selena je zastala da razmisli. „Ja sam ga nazvala fizičarem. On
to nije poricao, ali ne sećam se da je baš rekao da je fizičar. A ipak...,
a ipak, sigurna sam da on to jeste.“
„To je laganje izostavljanjem, Selena. Možda je u svojoj glavi
fizičar, ali činjenice su da nije ostručen za fizičara i da ne radi kao
fizičar. Školovao se za naučnika, to ću mu priznati, ali ne drži
nikakvo naučno radno mesto. Nije ga mogao dobiti. Nema na Zemlji
214
te laboratorije koja bi mu dala mesto za rad. On se nekim slučajem
našao na smrdispisku Freda Halama; tamo već dugo zauzima prvo
mesto.“
„Siguran si?“
„Veruj mi da sam proverio. Zar me nisi upravo kritikovala što
sam utrošio toliko vremena... Stvar zvuči toliko dobro da je to i
previše dobro.“
„Zašto previše dobro? Ne vidim šta hoćeš da kažeš.“
„Zar ti se ne čini da bi trebalo da imamo poverenja u njega?
Najzad, to je čovek kome je Zemlja učinila nešto nažao.“
„Tako nešto svakako možeš tvrditi, ako su podaci kojima
raspolažeš tačni.“
„Ma, tačne su te informacije, bar u smislu da do njih dođeš kad
počneš malo da istražuješ. Ali možda se htelo da mi tako
rezonujemo.“
„Berone, ovo je odvratno. Kako možeš da uplićeš te teorije o
zaverama u sve i svašta? Meni Ben nije zvučao kao...“
„Ben?“ reče Nevil ironično.
„Ben!“ ponovila je Selena čvrsto. „Ben nije zvučao kao čovek
kome je učinjeno nažao niti kao čovek koji se trudi da me navede na
pomisao da mu je učinjeno nažao.“
„Ne, ali je uspeo da te navede na pomisao da treba prema njemu
osećati simpatiju. Rekla si da ti se dopao, zar ne? To si naglasila?
Možda je on upravo to hteo da postigne.“
„Mene nije lako prevariti, to znaš.“
„Pa, moraću prosto da sačekam dok ga ja vidim.“
„Do vraga i sa tobom, Berone. Družila sam se sa hiljadama
svakojakih Zemljosa. To mi je posao. Nemaš ni najmanje osnove da
ironično govoriš o mojim ocenama. Poznato ti je da ima dobrih
razloga da mojim ocenama veruješ.“
„U redu. Videćemo. Ne ljuti se. Stvar je prosto u tome što ćemo
sad morati da čekamo... I kad već čekamo“, reče on ustajući gipko,
„pogodi šta mi je palo na pamet?“

215
 „Ne moram da pogađam“, reče Selena ustajući podjednako
glatko. Jednim skoro nevidljivim pokretom svojih stopala kliznula
je ustranu, daleko od njega. „Ali ograniči to padanje na samo jednu
pamet, svoju. Nisam raspoložena.“
„Da li ti je zasmetalo što sam osporio tvoju ocenu?“
„Zasmetalo mi je što... Ma, vraga, što ne održavaš ovu tvoju sobu
bolje?“ Sa tim rečima, ona ode.

216
 6.

„Želeo bih“, reče Gotštajn, „da mogu da vam ponudim nešto od

zemaljskog luksuza, doktore, ali, iz principijelnih razloga, nisu mi
dozvolili da donesem ništa takvo. Ovaj dobri Mesečev narod ne voli
veštačke barijere nametnute specijalnim tretmanom ljudi sa
Zemlje. Čini se da je bolje poštovati njihovu osetljivost i glumiti
Lunara što je bolje moguće, mada će me korak, bojim se, odavati.
Ova njihova smotana gravitacija stvarno je nemoguća.“
Zemljanin reče: „I ja sam stekao takav utisak. Čestitam vam na
vašoj novoj poziciji..
„Nije još sasvim moja, gospodine.“
„Svejedno, čestitam vam. A ipak, ne mogu a da se ne čudim
zašto ste zatražili da me vidite.“
„Putovali smo istim brodom. Stigli smo, ne tako davno, istom
letilicom.“
Zemljanin je učtivo čekao,
Gotštajn reče: „A moje poznanstvo sa vama je i duže od toga.
Sreli smo se, na kratko, pre izvesnog broja godina.“
„Bojim se da ne pamtim...“ reče Zemljanin tiho.
„To me ne iznenađuje.. Nema ni razloga da pamtite. Ja sam u to
vreme bio jedan od službenika koji su radili za senatora Barta, a on
je bio na čelu — zapravo, i sad je na čelu — senatskog komiteta za
tehnologiju i životnu sredinu. Bilo je to u vreme kad je njemu bilo
prilično stalo da iskopa što-šta o Halamu, Frederiku Halamu.“
Odjednom se, sasvim iznenada, činilo da Zemljanin sedi nekako
uspravnije, „Da li ste poznavali Halama?“
„Vi ste druga osoba koja me to pita otkad sam došao na Mesec.
Jesam, poznavao sam ga. Ne intimno. Znao sam i neke koji su ga
217
sretali. Začudo, njihova mišljenja obično su koincidirala sa mojima.
Za nekog ko predstavlja idola cele planete, Halam je među svojim
poznanicima izazivao vrlo malo lične naklonosti.“
„Malo? Ja bih rekao nimalo“, reče Zemljanin.
Gotštajn je ignorisao ovu upadicu. „U to vreme, bio je moj posao
— ili bar moj zadatak, od senatora dobijen — da ispitujem elektron-
pumpu i da vidim da li njen razvoj i rast nisu praćeni neopravdanim
rasipanjem i profiterstvom. Sasvim je zakonito da se takvim
stvarima bavi jedan komitet koji je, esencijalno, nadzorni komitet,
pas čuvar; ali, između nas rečeno, senator se tada nadao da će naći
nešto štetno po Halama. Hteo je svakako da oslabi taj daveći stisak
kojim je Halam počeo da steže naučni establišment. To senatoru
nije uspelo.“
„Jasno se vidi da nije uspelo. Halam je u ovom momentu jači
nego ikad.“
„Nije bilo nikakve korupcije vredne pomena; i svakako nikakve
korupcije koja bi se mogla povezati sa Halamom. Taj čovek je čvrsto
pošten.“
„Siguran sam da jeste, u tom smislu. Moć ima svoju sopstvenu
tržišnu vrednost koja se ne mora uvek meriti novčanicama.“
„Ali u to vreme zainteresovala me je jedna stvar koju tada nisam
mogao da prosledim. Naime, naišao sam na nekoga ko se nije žalio
zbog Halamove moći, već protiv same elektron-pumpe. Kad je taj
razgovor obavljan, ja sam prisustvovao, ali nisam vodio razgovor.
Taj žalilac bili ste vi, zar ne?“
Zemljanin obazrivo reče: „Pamtim taj događaj, ali se ipak ne
sećam vas.“
„Tada sam se pitao kako je moguće da iko ima, na naučnoj
osnovi, primedbu protiv elektron-pumpe. Ostavili ste na mene
utisak dovoljno jak da se sada, kad sam vas video na brodu, nešto
probudi; a onda sam se, kasnije, setio svega. Nisam gledao listu
putnika, ali dopustite da proverim svoju memoriju. Vi ste Dr
Bendžamin Endru Denison, zar ne?“
Zemljanin je uzdahnuo. „Bendžamin A l e n Denison. Da. Ali
zašto se to sada poteže? Iskreno rečeno, komesare, ne želim da
218
pokrećem kojekakve stvari iz prošlosti. Ovde sam, na Mesecu, i
prilično mi je stalo da startujem iz početka; od samog početka, ako
treba. Do vraga, razmišljao sam i o promeni imena.“
„To ne bi pomoglo. Prepoznao sam vaš lik. Nemam ništa protiv
vašeg novog života, Dr Denison. Ne bih želeo ni na koji način da se
mešam. Ali bih želeo da se o nečemu malo raspitam, iz razloga koji
nemaju direktne veze sa vama. Ne pamtim tačno šta ste zamerali
elektron-pumpi. Možete li mi to reći?“
Denison saže glavu. Tišina se otegla. Novoimenovani komesar
nije prekidao tišinu, čak je prigušio i jedno malo pročišćavanje svog
grla.
Denison reče: „Uistinu, to nije bilo ništa. Bilo je to jedno moje
nagađanje; jedna bojazan u vezi sa izmenom intenziteta jakog
nuklearnog polja. Ništa!“
„Ništa?“ Gotštajn je sad pročistio grlo. „Molim vas da mi ne
zamerite ako ulažem napor da ovo shvatim. Rekao sam vam da ste
me u ono vreme interesovali. Tada nisam bio u mogućnosti da
prosledim stvar; sumnjam da bih sad mogao da iskopam
informacije iz arhiva. Čitava ta stvar je sad klasifikovana kao
poverljiva; senator je tad loše prošao i ne bi želeo, ni sad, nikakav
publicitet o tome. Ipak, neki detalji mi se vraćaju: vi ste nekad bili
Halamov kolega; niste bili fizičar.“
„Tako je. Bio sam radio-hemičar, kao i on.“
„Prekinite me ako grešim — u početku ste se u službi pokazali
dobro, zar ne?“
„Objektivni kriterijumi su postojali, i govorili su meni u prilog.
Bio sam briljantan radnik.“
„Zapanjujuće, kako se sad prisećam. Halam, međutim, nije bio
briljantan.“
„Nije baš.“
„A ipak, kasnije, stvari se nisu razvijale povoljno po vas.
Zapravo, kad smo razgovarali sa vama, bilo je to zato što ste se sami
javili — tad ste radili za nekog proizvođača dečjih igračaka...“

219
 „Kozmetike“, reče Denison zadavljenim glasom. „Muške
kozmetike. To mi nije pomoglo da budem saslušan sa
poštovanjem.“
„Takve stvari ne pomažu. Žao mi je. Bili ste trgovački putnik.“
„Menadžer prodaje. Zadržao sam svoju briljantnost. Postao sam
potpredsednik kompanije, a onda sam to prekinuo i došao na
Mesec.“
„Da li je Halam imao neke veze sa tim? Mislim, sa vašim
napuštanjem nauke?“
„Komesare“, reče Denison. „Molim vas! Ovo stvarno više nije
važno. Bio sam lično prisutan kad je Halam po prvi put primetio
konverziju tungstena i kad je počeo lanac događaja koji je doveo do
elektron-pumpe. Ne mogu reći šta bi se tačno desilo da tad nisam
bio tamo. Možda bismo mesec dana kasnije i ja i Halam umrli od
ozračenja, ili bismo šest nedelja kasnije poginuli u nuklearnoj
eksploziji. Ne znam. Ali bio sam tamo, i Halam je, donekle i zbog
mene, danas ovo što jeste; a zbog mog udela u tome ja sam ovo što
jesam. Neka đavo nosi detalje. Da li vam je to dovoljno? Moraće da
bude dovoljno.“
„Mislim da mi je dovoljno. Znači, imali ste ličnu netrpeljivost
prema Halamu?“
„Tih dana svakako mi nije bio simpatičan. Što se toga tiče, nije
mi simpatičan ni sad.“
„Da li biste, dakle, rekli da su vaše zamerke elektron-pumpi bile
izazvane vašom željom da uništite Halama?“
„Ne sviđa mi se ovo unakrsno ispitivanje“, reče Denison.
„Molim vas? Ništa od ovog što pitam nije namenjeno da bude
upotrebljeno protiv vas. Ovo je samo radi moje koristi, jer, zabrinut
sam zbog Pumpe i zbog nekoliko drugih stvari.“
„Pa dobro, pretpostavljam da biste mogli zaključiti da je taj
emotivni faktor bio u nekoj meri prisutan. Zato što mi se Halam nije
dopadao, bio sam spreman da poverujem da njegova popularnost i
veličina imaju lažni temelj. Razmišljao sam o elektron-pumpi,
nadajući se da ću naći slabu tačku.“
„I zato ste je i našli?“
220
 „Ne“, reče Denison silovito. Pesnicom je tresnuo po
rukonaslonu fotelje i zato je, podignut silom reakcije, primetno
odskočio iz fotelje. „Ne ‘zato’. Našao sam manu, ali istinsku. Ili se
bar meni tako činilo. Sasvim je sigurno da nisam prosto izmislio
manu samo da bih probušio Halamov balon.“
„Ni govora nema o izmišljanju, doktore“, reče Gotštajn
umirujućim tonom. „Ni u snu ne bih pomislio da tako nešto
insinuiram. Ipak, svi mi znamo da čovek, kad pokušava da odredi
nešto što je na samim granicama poznatog, mora da pravi
pretpostavke. Pretpostavke mogu pokrivati sivu zonu neizvesnog, i
čovek ih može osenčiti ovako ili onako, savršeno pošteno, ali u
skladu sa... ovaj... trenutnim emocijama. Možda ste vi svoje
pretpostavke gradili na anti-halamovskim ivicama mogućeg.“
„Ova je diskusija beskorisna, gospodine. U to vreme smatrao
sam da raspolažem ispravnom postavkom. Međutim, nisam fizičar.
Ja sam... bio... bio sam radijacioni hemičar.“
„I Halam je bio radio-hemičar, ali je sad najslavniji fizičar na
svetu.“
„Još je on radio-hemičar. Četvrt veka zaostao.“
„Ali vi niste takvi. Naporno ste radili da biste postali fizičar.“
Denisona je počeo da hvata bes. „Sproveli ste pravu istragu o
meni.“
„Rekoh vam — bili ste me impresionirali. Zapanjuje kako mi se
uspomene vraćaju. Ali sada ću preći na nešto malo drukčije.
Poznajete li fizičara po imenu Piter Lamont?“
Oklevajući, Denison reče: „Sreo sam ga.”
„Da li biste rekli da je i on bio briljantan?’’
„Nisam ga upoznao dovoljno dobro da to saznam. Ne volim
suviše da koristim tu reč.“
„Da li biste rekli da je znao o čemu priča?“
„Dopuštam da se mogu pojaviti i suprotni argumenti, ali, uz tu
ogradu, smatram da je znao.“
Komesar se pažljivo nagnuo unazad u svoju fotelju. Ta fotelja
bila je sva od nekih tankih šipčica; po zemaljskim normama ne bi

221
mogla izdržati komesarevu težinu. On reče: „Da li biste mogli reći
kako ste upoznali Lamonta? Samo na osnovu njegove reputacije?
Jeste li se sretali?“
„Imali smo razgovore oči u oči“, reče Denison. „On je planirao
da napiše istoriju elektron-pumpe; kako je ta stvar počela; u
potpunosti da ispita sve ono brbljanje koje je izraslo oko toga i
pretvorilo se u legendu. Bio sam polaskan kad je Lamont došao kod
mene; polaskan zato što se činilo da je otkrio nešto o meni. Do
vraga, komesaru, bio sam polaskan što on uopšte zna da sam živ.
Ali nisam mogao stvarno da kažem mnogo. Od kakve bi koristi to
bilo? Ne bih dobio ništa osim pokojeg podsmeha, a već sam umoran
od podsmeha; umoran od mračnih misli; umoran od
samosažaljenja,“
„Znate li išta o onome što je Lamont radio tokom poslednjih
nekoliko godina?“
„Na šta vi to mislite, komesaru?“ upita Denison oprezno. ‘
„Pre oko godinu dana, možda i više, Lamont se obratio Bertu.
Ja više nisam zaposlen kod tog senatora, ali ponekad ipak popričam
sa njim. On mi je o tom susretu pričao. Bio je zabrinut. Smatrao je
da Lamont ima ispravnu zamerku protiv Pumpe, ali nije video
nikakav praktičan način da se dohvati u koštac sa tim problemom.
Zabrinut sam bio i ja..
„Na sve strane zabrinutost“, reče Denison ironično.
„Ali sad se pitam: ako je Lamont pričao sa vama i...“
„Stop! Na toj tački stanite, komesare. Mislim da vidim da se
primičete jednoj pomisli; ne želim da nastavite u tom pravcu. Ako
očekujete da kažem da je Lamont ukrao moju ideju, da sam još
jednom žrtva nepravde, varate se. Dozvolite da vam ovo kažem
najsnažnijim mogućim rečima: nisam imao nikakvu vrednu teoriju.
Bilo je to čisto nagađanje. Zabrinulo me je; saopštio sam ga; nisu mi
poverovali; obeshrabrili su me. Pošto nisam imao načina da
demonstriram vrednost te pretpostavke, odustao sam. U svojoj
diskusiji sa Lamontom nisam tu stvar spomenuo; nikad nismo
dospeli dalje od ranih dana Pumpe. Ono sa čime je on kasnije
istupio možda mnogo liči na moje nagađanje, ali on je do toga stigao

222
nezavisno. Njegove postavke su, čini se, mnogo solidnije, a i
zasnovane su na strogoj matematičkoj analizi. Ne tvrdim da imam
ikakvo prvenstvo; nemam n i k a k v o .“
„Vama je Lamontova teorija, čini se, poznata.“
„Ide ona od ruke do ruke, poslednjih meseci. Tip ne može da
objavljuje, niko ga ne uzima ozbiljno, ali počelo je da se priča. Glas
je stigao čak i do mene.“
„Jasno mi je, doktore. Ali ja tu teoriju uzimam ozbiljno. Za mene
je to upozorenje koje čujem već po drugi put, shvatate. Izveštaj o
prvom upozorenju — vašem — nikad nije dospeo do senatora. Nije
imao nikakve veze sa finansijskim neispravnostima, a njih je on
imao na umu. Onaj ko je rukovodio istražnim odborom — to nisam
bio ja — smatrao je vašu teoriju — oprostite — luđačkom. Ja ne. Kad
se stvar pojavila po drugi put, to me je uznemirilo. Nameravao sam
da se sastanem sa Lamontom, ali nekolicina fizičara sa kojima sam
se konsultovao...“
„A među njima Halam?“
„Ne, sa Halamom nisam razgovarao. Izvestan broj onih sa
kojima sam se konsultovao rekli su mi da je Lamontov rad potpuno
neosnovan. Pa ipak, razmišljao sam o mogućnosti da se sretnem sa
Lamontom, ali onda su me zamolili da preuzmem ovu dužnost, i evo
me ovde, i evo vas. Sad vidite zašto sam morao da razgovaram sa
vama. Po vašem mišljenju, ima li nečeg vrednog u teorijama koje ste
postavili vi i Dr Lamont?”
„Mislite, hoće li dalja upotreba Pumpe izazvati eksploziju Sunca
i možda celog ovog kraka galaksije?”
„Da, upravo na to mislim.”
„Kako bih vam to mogao reći? Sve čime raspolažem je moje
sopstveno nagađanje, koje ostaje obično nagađanje. Što se tiče
Lamontove teorije, ja nju nisam detaljno proučio; nije publikovana.
Ako bih je i video, možda bi njena matematika bila iznad mojih
moći... Sem toga, šta mari? Lamont nikoga neće ubediti. Halam ga
je upropastio baš kao što je ranije upropastio mene, a javnost, široki
slojevi, neće imati računa, s obzirom na svoje kratkoročne interese,
da mu poveruje, čak i kad bi on uspeo da se oglasi preskačući
Halama, da se tako izrazim. Oni ne žele da se odreknu Pumpe.
223
Mnogo je lakše odbaciti Lamontovu teoriju nego pokušati učiniti
nešto po tom pitanju.”
„Ali vi ste i sada zabrinuti zbog toga, zar ne?”
„Jesam, u smislu da verujem da bismo zaista mogli uništiti sebe,
što naravno ne bih voleo da vidim.”
„I zato ste sada došli na Mesec da učinite nešto u čemu bi vas
Halam, vaš stari neprijatelj, mogao na Zemlji sprečiti.”
Denison polako reče: „I vi volite da nagađate.”
„Zar?” reče Gotštajn ravnodušno. „Možda sam i ja briljantan.
Jesam li pogodio?”
„Možda. Nisam se odrekao nade da se vratim nauci. Ako bih
postigao samo jedno, naime ako bih od čovečanstva odagnao tu avet
propasti, tako što bih pokazao da ona ne postoji, ili tako što bih
pokazao da postoji i da se mora ukloniti, bio bih zadovoljan.”
„Vidim. Dr Denison, prešao bih, opet, na novu temu. Moj
prethodnik, komesar koji će uskoro otići gospodin Montez, kaže mi
da je probojna oštrica nauke ovde, na Mesecu. Čini se da on smatra
da je ovde koncentrisan neproporcionalno veliki deo mozgova i
inicijative čovečanstva.”
„On može biti u pravu”, reče Denison. „Ne znam,”
„On može biti u pravu”, saglasio se Gotštajn zamišljeno. „Ako je
tako, zar vam se ne čini da to može biti nezgodno za vaš plan? Šta
god postignete, ljudi će možda pomisliti i kazati da je postignuto
zahvaljujući lunarnoj naučnoj strukturi. Vi lično dobićete, možda,
veoma malo priznanja, ma koliko vredne rezultate pokažete... A to
bi, dabome, bilo nepravedno.”
„Umorio sam se od pacovske trke za slavom, komesare
Gotštajne.
Želim da mi život bude interesantan, interesantniji nego što mi
može biti kao potpredsedniku zaduženom za ultrasonične
depilatore. To zanimljivo naći ću tako što ću se vratiti nauci. Ako
budem, po svom sopstvenom utisku, nešto postigao, biću
zadovoljan.”
„Recimo da meni to ne bi bilo dovoljno. Priznanja koja zaslužite,
treba i da dobijete; ne bi trebalo da bude neizvodljivo meni, kao
komesaru, da zemaljskoj zajednici prezentiram činjenice na takav
224
način da za vas sačuvam ono što je vaše. U vama nesumnjivo ima
toliko ljudskog da želite da dobijete ono što je vaše.“
„Ljubazni ste. A za uzvrat?”
„Cinični ste. Ali sa razlogom. Za uzvrat tražim vašu pomoć.
Komesar koji uskoro odlazi, gospodin Montez, nije siguran u kojim
pravcima je krenulo naučno istraživanje ovde na Mesecu.
Komunikacije između naroda na Zemlji i naroda na Mesecu nisu
savršene, a koordinacija napora na oba sveta bila bi očito korisna za
sve. Razumljivo je, pretpostavljam, da postoji nepoverenje, ali ako
možete išta da učinite da eliminišete to nepoverenje, to će nam biti
korisno isto koliko će i vaša otkrića možda biti korisna.”
„Komesare, svakako ne možete pomisliti da sam ja idealan
čovek za taj zadatak — čovek koji bi svojim primerom uverio Lunare
da je naučni establišment na Zemlji poen i dobronameran.”
„Ne smete mešati jednog osvetoljubivog naučnika sa
Zemljanima kao celinom, Dr Denison. Postavimo stvari ovako. Ja
bih cenio ako budem obaveštavan o vašim naučnim otkrićima tako
da mogu da vam pomognem da zadržite deo slave koji vam po pravu
pripada; ali da bih vaša otkrića shvatio ispravno — ja nisam
profesionalni naučnik, setite se toga — bilo bi korisno ako biste mi
ta otkrića objasnili u svetlosti sadašnjeg stanja nauke na Mesecu.
Dogovoreno?”
Denison reče: „Tešku stvar tražite. Preliminarni rezultati,
prerano objavljeni, svejedno da li zbog nepažnje ili zbog preteranog
entuzijazma, mogu da nanesu strahovitu štetu ugledu. Nipošto ne
bih voleo ma kome da kažem ma šta pre nego što budem siguran da
stojim na čvrstom tlu. Moje ranije iskustvo sa komitetom u kome
ste vi služili svakako bi trebalo da me podstakne na opreznost.”
„Sasvim razumem”, reče Gotštajn srdačno. „Prepustio bih vama
da odlučite kad mogu biti korisno informisan... Ali, dugo sam vas
zadržao, već je kasno, a vi verovatno želite da spavate.”
Što je značilo da sad treba da izađe. Denison je izašao, a Gotštajn
ostade gledajući za njim zamišljeno.

225
 7.

Denison je vrata otvorio rukom. Postojao je prekidač koji ih je

mogao otvoriti automatski, ali u smućenosti buđenja Denison ga
nije mogao naći,
Crnokosi čovek čije lice je bilo mirno a opet nekako namršteno
reče: „Izvinjavam se. .. Jesam li poranio?”
Denison je ponovio poslednju reč da bi dobio vremena da
apsorbuje događaje. „Poranio?... Ne. Ja... ja sam okasnio, rekao
bih.“
„Zvao sam vas. Ugovorili smo susret...”
Sad se Denison setio. „Da. Vi ste Dr Nevil“
„Tako je. Mogu li da uđem?“
Pitajući to, već je ulazio. Denisonova soba bejaše mala; glavninu
prostora u njoj zapremao je krevet sa zgužvanom posteljinom.
Ventilator je tiho uzdisao.
Nevil, sa učtivošću koja ništa nije značila, reče: „Spavali ste
dobro, nadam se?“
Denison je spustio pogled na svoju pidžamu i prošao rukom
preko svoje raskuštrane kose. „Nisam“, reče naglo. „Imao sam
groznu noć. Možete Li me izviniti na nekoliko minuta da se malo
dovedem u red?“
„Naravno. Želite li da dotle pripremim doručak? Možda niste
upoznati sa opremom.“
„Učinili biste mi uslugu“, reče Denison.
Izašao je nekih dvadeset minuta kasnije, umiven i obrijan,
obučen u pantalone i potkošulju. „Nadam se da nisam polomio tuš“,
reče on. „Prestao je da radi i nisam više mogao da ga odvrnem.“

226
 „Voda je racionisana. Dobijete samo ograničenu količinu. Ovo
je Mesec, doktore. Bio sam slobodan da pripremim kajganu i vruću
supu za nas dvojicu.“
„Kajganu...“
„Mi ovo tako zovemo. Pretpostavljam da Zemljani ne bi.“
„A!“ reče Denison. Seo je ne osobito oduševljeno i okusio
zbrljanu žutu pastu: njegov gost je očigledno na to mislio kad je
rekao „kajgana“. Pokušao je, posle prvog zalogaja, da ne napravi
grimasu; junački je progutao taj zalogaj a onda se prignuo na
viljušku da bi iskopao sledeći zalogaj.
„Vremenom ćete se navići“, reče Nevil, „a veoma je hranljivo.
Mogao bih vas upozoriti da će vam zbog velike količine proteina u
hrani i zbog smanjene gravitacije odsad biti potrebno manje hrane.“
„E baš dobro“, reče Denison pročišćavajući grlo.
„Reče mi Selena da nameravate da ostanete na Mesecu“, reče
Nevil.
„Tu nameru sam imao“, reče Denison. Protrljao je oči. „Ali
proveo sam užasnu noć. To stavlja moju odlučnost pred iskušenje.“
„Koliko puta ste ispali iz kreveta?“
„Dvaput... To je valjda normalno.“
„Za sve Zemljane to je neizbežno. Kad ste budni, možete da
prisilite sebe da hodate u skladu sa Mesečevom gravitacijom. Kad
spavate, prevrćete se kao da ste na Zemlji. Ali ako ništa drugo, pad
,

je pri slaboj gravitaciji manje bolan.“

„Posle drugog pada spavao sam neko vreme na podu pre nego
što sam se probudio. Nisam zapamtio pad. Šta kog vraga činite da
to sprečite?“
„Ne smete zanemariti povremeni odlazak radi provere pulsa,
krvnog pritiska i tako dalje, prosto da biste bili sigurni da promena
gravitacije ne predstavlja preveliki napor.“
„Na to su me obilato upozorili“, reče Denison sa gađenjem.
„Zapravo, već imam zakazan pregled za sledeći mesec. I pilule.“
„Pa dobro“, reče Nevil kao da govori o nekoj trivijalnosti koja ne
zaslužuje pažnju, „u roku od nedelju dana problemi će verovatno

227
sasvim nestati... Ali trebaće vam odgovarajuća odeća. Te pantalone
nikako ne bi odgovarale, a taj slabašni gornji odevni predmet
ničemu ne služi.“
„Pretpostavljam da postoji neko mesto gde mogu da kupim
odeću.“
„Naravno. Ako uspete da je ulovite kad nije na dužnosti, Selena
će vam rado pomoći, siguran sam. Ona me uverava da ste čovek
pristojne vrste, doktore.“
„Drago mi je što ona tako misli.“ Denison je progutao jednu
kašiku supe a onda pogledao ostatak kao da se pita šta s njim da
radi. Sumorno je prionuo na zadatak gutanja te supe.
„Ona je ocenila da ste fizičar, ali, naravno, pogrešila je.“
„Školovan sam za radio-hemičara.“
„Već dugo se niste ni tim poslom bavili, doktore. Možda smo mi
ovde gore izvan događaja, ali nismo baš toliko izvan događaja. Vi ste
jedna od Halamovih žrtava.“
„Ima li ih toliko da o njima govorite kao o grupi?“
„Zašto ne? Čitav Mesec je jedna od Halamovih žrtava.“
„Mesec?“
„U izvesnom smislu.“
„Ne razumem.“
„Nemamo na Mesecu nijednu elektron-pumpu. Nijedna nije
uspostavljena zato što oni iz para-univerzuma ne sarađuju. Nijedan
uzorak tungstena nije prihvaćen.“
„Dr Nevil, ne mislite valjda da sugerišete da je to Halam
izazvao.“
„Na negativan način jeste. Zašto pumpnu stanicu moraju
inicirati samo para-ljudi? Zašto ne možemo i mi?“
„Koliko mi je poznato, ne posedujemo znanje potrebno da
preuzmemo inicijativu.“
„I nikad ga nećemo posedovati, ako je istraživanje u tom pravcu
zabranjeno.“
„ „Zabranjeno je?“ upita Denison. U njegovom glasu osetio se
prizvuk iznenađenja.
228
 „Efektivno jeste. Ako poslovi potrebni da se znanje o tim
stvarima proširi nikad ne dobijaju odgovarajući prioritet na
protonskom sinhrotronu niti na drugim velikim instrumentima —
a sve to instrumente kontroliše Zemlja pod uticajem Halama —
onda je istraživanje, efektivno, zabranjeno.“
Denison je protrljao oči. „Čini mi se da ću uskoro morati opet
na spavanje. ... Izvinjavam se, nisam mislio time da kažem da ste mi
dosadni. Ali recite mi, zar je elektron-pumpa toliko važna Mesecu?
Solarne baterije su sigurno efikasne i dovoljne.“
„One nas vezuju za Sunce, doktore. Vezuju nas za p o v r š i n u .“
„Pa... Ali zašto, po vašem mišljenju, Halam na takav negativan
način utiče na tu stvar, Dr Nevil?“
„To vi znate bolje nego ja, ako ga poznajete lično; ja ga ne znam
lično. On ne voli da javnosti ukazuje na činjenicu da je sve u vezi sa
elektron-pumpom delo para-ljudi, da smo mi u tome poslu samo
sluge svojih gospodara. A ako mi na Mesecu napredujemo do tačke
kad ćemo i sami znati što zapravo činimo, onda će se rođenje
istinske elektron-pumpne tehnologije računati od našeg momenta,
ne od njegovog.“
„Zašto mi sve ovo govorite?“ reče Denison.
„Da ne bih gubio svoje vreme. U normalnim slučajevima, nama
su fizičari sa Zemlje dobrodošli. Osećamo se odsečenim ovde na
Mesecu,
žrtve smo hotimične terestrijalne politike usmerene protiv nas,
pa nam je fizičar-posetilac koristan; ako ništa drugo, bar smanjuje
naše osećanje izolovanosti. Fizičar-imigrant je još korisniji —
takvome rado objasnimo situaciju i podstaknemo ga da sarađuje sa
nama. Zao mi je što vi, posle svega, niste fizičar.“
Denison nestrpljivo reče: „Nikad nisam rekao da jesam.“
„Ali ste ipak tražili da vidite protonski sinhrotron. Zašto?“
„Da li je to ono što vas zaista muči? Dragi moj gospodine,
dopustite da pokušam da objasnim. Moja naučna karijera
upropašćena je pre pola životnog veka. Odlučio sam da postignem
neku vrstu rehabilitacije, nešto što će mom životu vratiti smisao, s
tim da živim što je moguće dalje od Halama — a to znači ovde na
229
Mesecu, Školovan sam za radio-hemičara, ali to ne znači da sam
permanentno paralizovan za napore na drugim poljima. Para-fizika
je veliko polje današnjice, pa sam se potrudio koliko sam najbolje
mogao da se samoobrazujem u toj oblasti, smatrajući da ću tako
imati najbolju šansu za rehabilitaciju.“
Nevil je klimnuo glavom, „Vidim“, reče on sa jasnom
sumnjičavošću.
„Uzgred budi rečeno, pošto ste pomenuli elektron-pumpu —
jeste li čuli išta o teorijama Pitera Lamonta?“
Nevil je suženim pogledom posmatrao Denisona. „Ne. Ne bih
rekao da znam za njega.“
„Da, on još nije slavan. I verovatno nikad neće biti; i to
uglavnom iz istog razloga iz koga nikad neću biti slavan ni ja.
Zamerio se Halamu... Lamontovo ime sam nedavno opet čuo, pa
sam o njemu malčice razmislio. To je bio jedan od načina da
ispunim besani deo protekle noći.“ Zevnuo je.
Nevil nestrpljivo reče: „Da, doktore? Šta sa tim čovekom? Kako
se zvaše?“
„Piter Lamont. Ima neke interesantne misli o para-teoriji. On
veruje da će daljom upotrebom Pumpe jaka nuklearna interakcija
ojačati u sunčevom sistemu i da će se Sunce polako zagrevati sve
dok, na nekoj kritičnoj tački, ne dođe do fazne promene i
eksplozije.“
„Gluposti! Znate li kolika se promena, u kosmičkim razmerama,
događa kad se Pumpa koristi u ljudskim razmerama? Čak i ako
uzmemo u obzir da ste u fizici samouk, trebalo bi da bez teškoća
uvidite da Pumpa ni slučajno ne može da izazove primetnu
promenu uslova u univerzumu tokom životnog veka sunčevog
sistema.“
„Vi tako mislite?“
„Naravno. Zar vi tako ne mislite?“ reče Nevil.
„Nisam siguran. Lamont ima lične motive, on oštri svoju sekiru
iz personalnih razloga. Sreo sam ga i stekao utisak da je to veoma
intenzivan i emotivan momak. Imajući u vidu Šta mu je Halam
uradio, verovatno je da ga goni silan bes.“
230
 Nevil se namrštio, „Jeste li sigurni da je on u svađi sa
Halamom?“
„Ekspert sam za to pitanje.“
„Ne pomišljate da bi pokretanje jedne takve sumnje — da je
Pumpa opasna — možda moglo biti samo još jedno sredstvo da se
spreči da Mesec razvije sopstvene pumpne stanice?“
„Po cenu izazivanja opšte uzbune i očajanja? Naravno da ne. To
bi značilo krcati lešnike nuklearnim eksplozijama. Ne, ja sam
siguran da je Lamont iskren. U stvari, ja sam svojevremeno na svoj
nespretni način došao do sličnih ideja.“
„Zato što i vas goni mržnja prema Halamu.“
„Nisam ja Lamont Verujem da ne reagujem na isti način kao on.
Zapravo, imao sam neku mutnu nadu da bih ovu stvar mogao
ispitati na Mesecu, bez Halamovog ometanja i bez Lamontovog
emotivnog pristupa.“
„Ovde na Mesecu?“
„Ovde na Mesecu. Mislio sam da bih možda mogao dobiti
mogućnost da upotrebim sinhrotron.“
„I zato ste se za njega interesovali?“
Denison klimnu glavom,
„Vi stvarno mislite da ćete dobiti sinhrotron na upotrebu?“ reče
Nevil. „Znate li koliko se otegao red onih koji su podneli svoje
zahteve?“
„Pomislio sam da bi neki od lunarnih naučnika možda pristali
da sarađuju sa mnom.“
Nevil se nasmejao i odmahnuo glavom. „Naše šanse su skoro
isto tako male kao i vaše... Međutim, reći ću vam šta možemo da
uradimo. Uspostavili smo svoje sopstvene laboratorije. Možemo
vam dati mesto; možda čak imamo neke male instrumente koji bi
vam mogli biti korisni. Koliko će vam naše laboratorije biti korisne,
ne mogu reći, ali možda ćete biti u stanju da učinite nešto.“
„Verujete li da ću u njima imati mogućnosti da obavim
posmatranja korisna za para-teoriju?“

231
 „To će zavisiti do neke mere od vaše sopstvene dovitljivosti,
rekao bih. Očekujete li da dokažete da su tačne teorije tog
Lamonta?“
„Ili da dokažem da su pogrešne. Možda.“
„Ako išta budete dokazali, dokazaćete da su pogrešne. U tom
pogledu ja straha nemam.“
„Sasvim je jasno, zar ne“, reče Denison, „da nisam po školovanju
fizičar. Zašto mi tako spremno nudite mesto za rad?“
„Zato što ste sa Zemlje. Rekao sam vam da to cenimo, a sem toga
vaše samoobrazovanje za fizičara možda će biti od dodatne koristi.
Selena garantuje za vas, a ja tome pridajem možda i više značaja
nego što bih trebao. Najzad, ujedinjuje nas to što trpimo od
Halamove ruke. Ako želite da se rehabilitujete, pomoći ćemo vam.“
„Ali, oprostite ako budem ciničan. Šta očekujete da izvučete iz
toga, koju korist?“
„Vašu pomoć. Postoje izvesni nesporazumi između naučnika na
Zemlji i na Mesecu. Vi ste čovek sa Zemlje koji je dobrovoljno došao
na Mesec. Mogli biste poslužiti kao most između nas i njih, na
obostranu korist. Već ste imali kontakt sa novim komesarom. Može
biti mogućno da vi, rehabilitujući sebe, rehabilitujete i nas.“
„Mislite, ako oslabim Halamov uticaj, od toga će i zemaljska
nauka imati koristi.“
„Šta god učinite biće sigurno korisno... Ali možda bi trebalo da
vas ostavim da se ispavate. Pozovite me sledećih dana pa ću videti
kako bih vas mogao smestiti u neku laboratoriju... — osvrnuo se —
„kako bih vam, uz to, mogao naći i neki udobniji stan.“
Rukovali su se i Nevil ode.

232
 8.

Gotštajn reče: „Ma koliko muke da ste videli ovde,

pretpostavljam da danas, kad se spremate da napustite ovo mesto,
osećate i neko malo žaljenje.“
Montez je slegnuo ramenima na način koji je mnogo govorio.
„Veoma veliko žaljenje, kad pomislim na povratak u punu
gravitaciju. Teškoće sa disanjem — bol u nogama — znojenje. Biću
konstantno okupan u znoju.“
„Jednog dana ću ja doći na red,“
„Poslušajte moj savet. Nikad se ne zadržavajte ovde duže od dva
meseca neprekidno. Ne zanima me šta vam doktori pričaju i kroz
kakve izometrijske vežbe vas gone — vratite se na Zemlju svakih
šezdeset dana i ostanite bar nedelju dana. Morate da zadržite
zemaljski osećaj.“
„Imaću to na umu... Ah, da, kontaktirao sam sa mojim
prijateljem.“
„O kom to prijatelju je reč?“
„O čoveku koji je bio u istoj letilici gde i ja, kad smo dolazili. Tad
sam mislio da ga znam, i bio sam u pravu. Zove se Denison; radio-
hemičar je. Ono čega sam se o njemu prisetio bilo je dovoljno
tačno.“
„Da?“
„Setio sam se jedne njegove interesantne iracionalnosti i
pokušao to da ispitam. Odupirao se veoma domišljato. Zvučao je
racionalno; zapravo, toliko racionalno da je to izazvalo moju
sumnju. Postoji jedna vrsta privlačne razumnosti koju ispoljavaju
neki luđaci; vrsta odbrambenog mehanizma.

233
 „O, gospode bože“, reče Montez za koga je ovo, očigledno,
predstavljalo nevolju. „Nisam siguran da vas pratim. Ako ne
zamerate, seo bih malčice. Trudim se da utvrdim da li je sve
zapakovano kako treba, razmišljam o zemaljskoj gravitaciji, i sve to
mi je malo oduzelo dah... Koja vrsta iracionalnosti?“
„Jednom je pokušao da nam saopšti da je upotreba elektron-
pumpe opasna. Smatrao je da će zbog toga eksplodirati univerzum.“
„Je ‘? A hoće li?“
„Nadam se da neće. U to vreme, odbijen je prilično oštro. Kad
naučnici rade sa nečim što je na samoj granici shvatljivog, postaju
malo naprašiti, znate. Znao sam jednom jednog psihijatra koji je to
nazivao fenomenom ‘Ko zna?’. Ako ne može učiniti ništa da steknete
znanje koje vam treba, najzad kažete ‘Ko zna šta će se desiti?’ a onda
vam vaša mašta to kaže.“
„Da, ali ako fizičari, makar i u malom broju, šetaju unaokolo
pričajući takve stvari...“
„Ali oni to ne čine. Ne zvanično. Postoji i naučnička
odgovornost, a časopisi paze da ne štampaju gluposti... ili ono što
glupošću smatraju. A zapravo, ta se tema, znate, opet pojavila,
Jedan fizičar po imenu Lamont obratio se senatoru Bartu, zatim
onom samozvanom mesiji životne sredine, Čenu, i nekolicini
drugih. I on insistira da je kosmička eksplozija moguća. Niko mu ne
veruje, ali priča se na neki razređen način širi, i prepričavanjem
postaje bolja.“
„A ovaj ovde na Mesecu veruje u to?“
Gotštajn se široko nasmešio. „Podozrevam da veruje. Vraga,
sred noći, kad ne mogu da zaspim — uzgred rečeno, stalno ispadam
iz kreveta — i sam verujem u to. On se verovatno nada da će ovde
eksperimentalno proveriti tu teoriju.“
„Pa?“
„Pa, da ga pustimo. Nagovestio sam mu da ćemo mu pomoći.“
Montez je odmahnuo glavom. „Riskantno je to. Ne volim
zvaničnu podršku luđačkim idejama.“
„Znate, postoji i neka minimalna mogućnost da on nije baš
sasvim otkačen, ali nije u tome poenta. Poenta je u sledećem: ako
234
postignemo da se on ustali ovde na Mesecu, možda ćemo preko
njega saznati šta se ovde događa. Željan je da se rehabilituje, a ja
sam nagovestio da će rehabilitacija doći preko nas ako bude
sarađivao... Potrudiću se da vas diskretno obaveštavam. Kao
prijatelj prijatelja, znate.“
„Hvala vam“, reče Montez. „I zbogom.“

235
 9.

Nevil se nervirao. „Ne. Ne dopada mi se.“

„Zbog čega? Zato što je Zemljos?“ Selena je uklonila sa svoje
desne dojke neku trunčicu, zatim ju je kritički osmotrila. „Ovo nije
sa moje bluze. Kažem ti, recirkulacija vazduha je očajna.“
„Ovaj Denison ne vredi ništa. On nije para-fizičar. U tom polju
on je samouk, kaže; to odmah i dokazuje tako što stiže sa gotovim,
prokleto glupim idejama.“
„Na primer?“
„On misli da će zbog elektron-pumpe eksplodirati univerzum.“
„Da li je to rekao?“
„Znam da to misli... Ma, poznati su mi argumenti u prilog toga.
Dovoljno puta sam ih čuo. Ali to nije tako, prosto-naprosto nije
tako.“
„Možda ti prosto ne želiš da bude tako“, reče Selena uzvijajući
obrve.
„Nemoj ti da počinješ“, reče Nevil.
Tišina nije dugo potrajala. Selena reče: „Pa, šta ćeš učiniti sa
njim?“
„Daću mu mesto za rad. Možda je kao naučnik beskoristan, ali
će svejedno biti od neke koristi. Biće dovoljno upadljiv; komesar je
već razgovarao s njim.“
„Znam.“
„E, Denison ima i romantičnu istoriju čoveka čija je karijera
upropašćena i koji pokušava da se rehabilituje.“
„Stvarno?“

236
 „Stvarno. Siguran sam da će te to oduševiti. Ako ga o tome pitaš,
kazaće ti. A to je dobro. Ako budemo imali romantičnog Zemljanina
koji na Mesecu radi na otkačenom projektu, biće to savršen obje kat
za odvlače-nje komesareve pažnje, Denison će ga voditi na pogrešnu
stranu; biće naša fasada. Čak se može desiti da kroz Denisona
nekako, ko zna, steknemo nešto jasniju predstavu o onome što se
događa na Zemlji... Bilo bi dobro da i ubuduće budeš ljubazna sa
njim, Selena.“

237
 10.

Selena se nasmejala; slušalica pri Denisonovom uvu prenela je

taj zvuk metalno. Nosila je skafander koji je sasvim skrivao njenu
figuru.
„Ma hajde, Ben, nema razloga da se plašiš“, reče ona. „Sad si već
stari majstor — već mesec dana si ovde.“
„Dvadeset i osam dana“, promumlao je Denison. Činilo mu se
da ga sopstveni skafander guši.
„Mesec dana“, insistirala je Selena. „Kad si došao bilo je već
prošlo preko pola Zemlje; sad je opet preko pola Zemlje.“ Pokazala
je prstom blistavu krivinu Zemlje na južnom nebu.
„Da, ali čekaj. Nisam ja ovde tako hrabar kao kad sam pod tlom.
Šta ako padnem?“
„Pa šta ako padneš? Gravitacija je po tvojim standardima slaba,
nagib je blag, tvoj skafander je jak. Ako padneš, jednostavno se
prepusti klizanju i kotrljanju. Uostalom, i to će biti zabavno, skoro
podjednako zabavno.“
Denison se osvrtao sa nevericom. U hladnoj svetlosti Zemlje
ležao je Mesec, divan. Bio je crn i beo; njegova belina bejaše blaga u
poređenju sa suncem ožeženim prizorima koje je video nedelju
dana ranije, kad je otputovao da razgleda solarne baterije koje su se
protezale od horizonta do horizonta po dnu Mare Imbriuma. A i
crno bejaše nekako mekše, zbog nedostatka plamenog kontrasta
pravog dana. Zvezde su blistale božanski sjajno, a Zemlja — Zemlja!
— bejaše beskrajno primamljiva, sa svojim vrtlozima belog na
plavom i sa nagoveštajima da ponegde izviruje i braon.
„Nego“, reče on, „zamerate li ako se držim za vas?“

238
 „Naravno da ne zameram. Uostalom nećemo ići sve do vrha. Za
vas je onaj početnički spust. Trudite se samo da se održavate
naporedo sa mnom. Ja ću se kretati polako.“
Njeni su koraci bili dugi, spori, klateći. Denison se trudio da
održi sinhronizaciju. Uzbrdica pod njima bila je prašnjava. Svakim
korakom bacao je uvis fini prah koji se u bezvazdušnom prostoru
brzo slegao. Uspevao je da ide u korak s njom, ali uz dosta napora.
„Dobro je“, reče Selena. Držali su se čvrsto za ruke; na taj način
mu je pomagala da održi ravnotežu. „Veoma si dobar za Zemljosa —
hoću reći za imija...“
„Hvala.“
„Valjda to i nije mnogo bolje. Reći za imigranta ‘imi’ uvredljivo
je koliko i ‘Zemljos’ za Zemljanina. Da li da jednostavno kažem da
si veoma dobar za čoveka tih godina?“
„Ne! To je mnogo gore.“ Denison je počinjao pomalo da se bori
za vazduh. Osećao je kako njegovo čelo počinje da se vlaži.
Selena reče: „Kad god treba da spustiš nogu, gurni malo drugom
nogom. Tako će ti korak biti duži i lakši. Ne, ne — gledaj mene.“
Denison je bio zahvalan što može da zastane. Posmatrao je
Selenu koja je, počevši da se kreće, postajala nekako vitka i
graciozna uprkos groteskeriji skafandra. Otisnula se u niske, gegave
skokove. Vratila se i klekla kraj njegovih nogu.
„Sad korakni polako, Ben a ja ću te lupiti po nozi onda kad hoću
da gurneš.“
Pokušavali su nekoliko puta. Denison reče: „Ovo je gore nego
trčanje na Zemlji. Bolje da se odmorim.“
„U redu. Radi se samo o tome da tvoji mišići nemaju naviku da
se koordiniraju kako treba. Boriš se protiv samog sebe, znaš, a ne
protiv gravitacije... Dobro, sedi i uhvati dah. Neću te voditi još
daleko uzbrdo.“
„Da li će se ranac oštetiti ako legnem na leđa?“ reče Denison.
„Neće, naravno da neće, ali ta ideja nije dobra. Ne na golom tlu.
Temperatura mu je samo 120 stepeni aposlutnih; ili, ako više voliš,
150 ispod nule. Što manja je zona kontakta, to bolje. Ja bih sela.“

239
 „U redu.“ Obazrivo, bojažljivo, Denison sede, i pritom malo
zastenja. Namerno se okrenuo ka severu, da ne gleda Zemlju. „Vidi
one zvezde!“
Selena je sedela pod pravim uglom u odnosu na njega. Kroz vizir
njenog šlema mogao je, povremeno, mutno, da vidi njeno lice, ali
samo kad bi svetlost Zemlje pala pod povoljnim uglom.
„Zar sa Zemlje ne vidiš zvezde?“ reče ona.
„Ne ovako. Čak i kad nema oblaka, zemaljski vazduh apsorbuje
jedan deo svetlosti. Zbog temperaturnih razlika u atmosferi čini se
da zvezde trepere, a svetlost gradova, čak i dalekih, dovodi do toga
da one izblede“
„Zvuči odvratno.“
„Tebi se sviđa ovde, Selena? Na površini?“
„Zapravo nisam baš luda za površinom, ali ne smeta mi mnogo
ako ponekad dođem. Deo mog posla je i dovođenje turista ovamo,
naravno.“
„A sad to moraš da činiš za mene.“
„Zar ne mogu da te ubedim da to uopšte nije isto, Ben? Za turiste
imamo ustaljenu putanju. Vrlo je to pitomo i vrlo neinteresantno.
Ne pomišljaš valjda da ih vodimo ovamo, na klizanje? To je za
Lunare — i za imije. U stvari pretežno za imije.“
„Ne može biti mnogo popularno. Sami smo.“
„A, to, Postoje dani određeni za ovakve stvari, Trebalo bi da
vidiš ovo mesto na dan trke. Ali tad ti se ne bi dopalo.“
„Nisam siguran ni da mi se dopada sad. Da li je klizanje niz
nagib sport namenjen baš naročito imijima?“
„Uglavnom. Lunari, generalno uzev, ne vole površinu.“
„A Dr Nevil?“
„Misliš, kakva su njegova osećanja u vezi sa površinom?“
„Da“.
„Iskreno, ne verujem da je ikad bio ovde. On je pravi dečak iz
grada. Zašto pitaš?“
„Pa, kad sam zatražio dozvolu da pođem sa onima koji redovno
servisiraju solarne baterije, bio je savršeno voljan da me pusti, ali
240
nije hteo lično da pođe. Mislim da sam ga ja manje-više zamolio da
pođe; želeo sam da imam nekoga ko će odgovarati na moja pitanja
ako ih bude; a njegovo odbijanje je bilo prilično oštro.“
„Nadam se da se našao neko drugi da ti odgovara na pitanja.“
„O, da. I taj neko je, kad već o tome pričamo, bio takođe imi.
Možda se time može objasniti stav Dr Nevila prema elektron-
pumpi,“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Pa...“ Denison se nagnuo unazad i počeo da se rita naizmenično
desnom i levom nogom, gledajući sa izvesnim lenjim zadovoljstvom
kako se dižu i polako spuštaju. „Hej, ovo nije loše. Čuj, Selena —
hoću da kažem da je Nevil baš navalio da na Mesecu izgradi
pumpnu stanicu, a solarne baterije su već adekvatne za posao koji
treba uraditi. Ne bismo mogli koristiti solarne baterije na Zemlji,
gde sunce nikad nije tako postojano, dugotrajno, blistavo, tako
zračno na svim talasnim dužinama. U solarnom sistemu ne postoji
ni jedno planetarno telo, ma kojih dimenzija, pogodnije od Meseca
za upotrebu solarnih baterija. Čak ni Merkur: prevruć je. — Ali ako
ih upotrebljavate, to vas vezuje za površinu. Pa ako ne volite
površinu. .
Selena je iznenada ustala. „U redu, Ben“, reče ona, „dovoljno si
se odmarao. Ustaj! Ustaj!“
Batrgao se da ustane, i kad je uspeo, reče: „Pumpna stanica bi,
međutim, značila da nijedan Lunar ne bi nikad morao na površinu
ako to ne želi.“
„Idemo uzbrdo, Ben. Idemo do onog grebena tamo gore, ispred
nas. Vidiš ga, tamo gde je svetlost Zemlje horizontalno odrezana?“
Tokom te poslednje etape penjanja nisu razgovarala. Denison je
primetio da se naporedo sa njihovom putanjom pruža jedna glatkija
oblast: široka staza koja je vodila istim nagibom, ali sa koje je veći
deo prašine bio uklonjen.
„To je suviše glatko za početnika“, reče Selena, odgovarajući na
njegove misli. „Nemoj postati suviše ambiciozan, inače ćeš uskoro
tražiti da te naučim kengurskom skoku.“

241
 Govoreći to načinila je kengurski skok. Tek što se prizemljila, a
činilo se i pre nego što se sasvim prizemljila, okrenula se ka njemu
i rekla; „Tu smo. Sedi da ti podesim,. .“
Gledajući nizbrdo, Denison reče: „Može li se ovde zaista
klizati?“ Seo je, okrenut licem nizbrdo,
„Naravno da može. Gravitacija je na Mesecu slabija nego na
Zemlji, zato mnogo slabije pritiskaš tlo, a to znači da je trenje daleko
slabije. Sve je na Mesecu mnogo klizavije nego na Zemlji. Zato vama
Zemljanima podovi u našim hodnicima i apartmanima izgledaju
nedovršeni. Hoćeš li da čuješ moje malo predavanje o toj temi? Ono
koje držim turistima?“
„Ne, Selena.“
„Sem toga, upotrebićemo klizače, naravno.“ U ruci je imala
jednu malu čauru od koje su polazili pričvršćivači i par tankih
cevčica.
„Šta je to?“ upita Ben,
„Samo mali rezervoar tečnog gasa. Iz njega će izbijati mlaz pare
i zalaziti pod tvoje čizme. Tanki sloj gasa između čizama i tla
umanjiće frikciju na vrednost blisku nuli, Kretaćeš se kao kroz
prazninu.“
Sa nelagodnošću, Denison reče: „Ne odobravam to. Nema
sumnje da upotreba gasa na takav način predstavlja, na Mesecu,
rasipništvo.“
„Ma hajde. Koji gas misliš da upotrebljavamo u ovim
rezervoarima? Ugljen dioksid? Kiseonik? Ovo je gas koji nam je od
početka suvišan, Argon. Tone i tone argona izbijaju iz Mesečevog
tla. Nastao je tako što se kalijum-40 već milijardama godina
raspada... I to je deo mog predavanja, Ben... Argon se na Mesecu
može koristiti samo za nekoliko specijalnih namena. Mogli bismo
ga milion godina koristiti za klizanje a da ne istrošimo zalihu...
Dobro, tvoji klizači su pričvršćeni. Sad čekaj dok pričvrstim svoje.“
„Kako funkcionišu?“
„Sasvim automatski. Ti samo počni da se klizaš, to će okrenuti
prekidač i gas će, početi da izlazi. Zaliha će ti trajati samo nekoliko
minuta, ali toliko ti i treba.“
242
 Ustala je i pomogla mu da i on ustane. „Gledaj nizbrdo. .. Ma
hajde, Ben, ovo je blaga nizbrdica. Osmotri je. Izgleda kao savršena
ravnica.“
„A, to ne“, reče Denison natmureno. „Meni izgleda kao litica.“
„Glupost. A sad me slušaj i pamti šta ti govorim. Neka ti stopala
budu razmaknuta oko petnaest santimetara, jedno stopalo samo
nekoliko santimetara ispred drugog. Nije važno koje. Kolona drži
povijena. Nemoj se saginjati u vetar, jer ga nema. Ne pokušavaj da
pogledaš gore ili nazad, ali možeš da pogledaš levo i desno, ako baš
moraš. Najvažnije: kad konačno stigneš do ravnog, ne pokušavaj da
se zaustaviš prerano; kretaćeš se brže nego što misliš. Pusti da se
klizač istroši, ništa više; tada ćeš zbog trenja polako usporiti i stati.“
„Nikad neću zapamtiti sve to.“
„Hoćeš, hoćeš. A ja ću biti pokraj tebe da ti pomognem. Ako
padneš a ja te ne uhvatim, ne pokušavaj ništa da učiniš. Prosto se
opusti i predaj se klizanju i tumbanju. Nigde nema stena na koje bi
mogao naleteti.“
Denison je progutao. Pogledao je napred. Južna nizbrdica je
svetlucala Zemljinom svetlošću. Čak i najmanje neravnine isticale
su se daleko više nego što bi trebalo: odbijale su više svetlosti i
bacale iza sebe majušne“ uzbrdo okrenute krpice crnog, tako da je
površina bila na nejasan način mestičava. Nabrekli polukrug Zemlje
jahao je na crnom nebu takoreći pravo pred Denisonom.
„Spreman?“ reče Selena. Njena šaka u oklopnoj rukavici našla
se između njegovih pleća.
„Spreman“, reče Denison slabašno.
„Onda napred“, reče ona. Gurnula ga je; osetio je da počinje da
se kreće. U početku se kretao vrlo sporo. Okrenuo se klimavo ka
njoj, a ona reče: „Ne brini se. Tu sam, kraj tebe.“
Osećao je tlo pod svojim nogama — a onda ga više nije mogao
osetiti. Klizači su stupili u dejstvo.
Jedan tren imao je osećaj da stoji nepomično. Nikakav vazduh
nije navaljivao na njegovo telo, nije imao osećaj da ispod njegovih
nogu išta klizi. Ali kad se opet okrenuo Seleni, primetio je da

243
svetlosti i senke postrani od njega odmiču unazad, i to brzinom koja
se polako povećavala.
„Gledaj u Zemlju“, reče Selenin glas u njegovo uvo, „sve dok ne
uhvatiš brzinu. Što budeš brže išao, to ćeš biti stabilniji. Kolena drži
savijeno... Dobar si, Ben.“
„Za imija“, reče Denison hvatajući vazduh.
„Kako ti se čini?“
„Kao letenje“, reče on. Obrasci svetlosti i tame levo i desno od
njega odmicali su unazad, sliveni u mrlju. Bacio je pogled samo na
tren levo, zatim desno, pokušavajući da preobrati utisak da njegova
okolina leti unazad u utisak da on leti napred. Ali tek što je to uspeo
pokazalo se da mora žurno da vrati svoj pogled na Zemlju da bi
povratio osećanje ravnoteže. „Ovo poređenje valjda nije
najpogodnije za razgovor sa tobom. Ti ovde na Mesecu nemaš
iskustva sa letenjem.“
„Ali sad znam. Letenje je sigurno kao klizanje — a to mi je
poznato.“
Sa lakoćom se održavala naporedo s njim.
Denison je sad išao tako brzo da je osećanje kretanja sticao i
prostim gledanjem pravo napred. Mesečev pejzaž otvarao se pred
njim i tekao mimo njega, sa obe strane. On reče: „Koju brzinu čovek
postigne u klizanju?“
„U dobrim mesečevskim trkama“, reče Selena, „izmerene su
brzine od preko sto milja na sat — na strmijim nagibima nego što je
ovaj, naravno. Ti ćeš verovatno dostići nekih trideset i pet milja, i to
će ti biti maksimum.“
„Nekako stičem osećanje da je mnogo brže.“
„E, nije brže. Stižemo na ravno, Ben, a ti nisi pao. Sad se samo
drži; klizači će zamreti, osetićeš trenje. Ne čini ništa da tome
doprineseš. Prosto klizaj dalje.“
Tek što je Selena ovo rekla, Denison je osetio pod svojim
čizmama početak pritiska. Odjednom je imao osećanje silne brzine.
Čvrsto je stisnuo pesnice da bi se odupro refleksu koji ga je terao da
digne ruke da bi se zaštitio od sudara koji mu nije predstojao. Znao
je: ako naglo podigne ruke, pašće na leđa.
244
 Suzio je oči, zadržavao dah sve dok mu se nije činilo da će mu
pluća eksplodirati, a onda Selena reče: „Savršeno, Ben, savršeno.
Još nisam videla da jedan imi prođe kroz svoj prvi spust bez pada,
pa prema tome ako i padneš, u tome neće biti ničeg rđavog. Nikakve
sramote.“
„Nemam nameru da padam“, prošaputa Denison. Uvukao je
krupan, isprekidan dah i otvorio oči širom. Zemlja je bila, kao i
uvek, smirena, nezainteresovana. Kretao se sporije — sporije—
sporije. ..
„Je i’ sad stojim nepokretno, Selena?“ upita on. „Nisam
siguran.“
„Stojiš nepokretno. A sad ostani gde si. Moraš da se odmoriš pre
nego što se zaputimo natrag u grad... Do vraga, ostavila sam ga tu
negde kad smo se popeli.“
Denison ju je gledao ne verujući svojim očima. Sa njim se
popela, sa njim se klizala nizbrdo. A ipak, on je sad bio polumrtav
od zamora i napetosti, a ona je već poletela dugim kengurskim
skokovima. Kad je bila oko stotinu metara daleko, rekla je: „Evo ga!“
Njen glas je u njegovim ušima zvučao podjednako snažno kao i kad
je bila kraj njega.
Za tili čas se vratila. Pod miškom je nosila neku plastičnu foliju
ispresavijanu u zdepasti paket,
„Sećaš li se“, reče ona vedro, „da si me pitao, kad smo dolazili,
šta je to, a ja rekla da ćemo to upotrebiti pre nego što se vratimo
dole?“ Razvila je tu ispresavijanu stvar. Raširila ju je po prašnjavoj
površini Meseca.
„Punim imenom ovo se zove ‘lunama stolica za ležanje’, ali mi je
zovemo prosto ‘stolica za ležanje’ „, reče ona. „Onaj pridev ‘lunama’
na ovom svetu podrazumevamo.“ Ubacila je jednu čauru, pritisla
jednu polugu.
Ležaj je počeo da se puni. Denison je, nekako, očekivao da će
čuti šištanje, ali, naravno, nije bilo vazduha koji bi preneo taj zvuk.
„Pre nego što opet dovedeš u pitanje našu politiku štednje“, reče
ona, „ovo je takođe argon.“

245
 Stvar se rascvetala u madrac sa šest zdepastih nogu. „Držaće te“,
reče ona. „Za tlom ima zapravo vrlo malo kontakta. Pošto je svuda
uokolo vakuum, neće gubiti toplotu.“
„Ne reci mi da je vruć“, reče Denison zapanjeno.
„Argon je, dok ulazi, podvrgnut zagrevanju, ali samo relativno.
Dostigne temperaturu od 270 stepeni aposlutnih, što je zamalo
dovoljno da se otopi led, i sasvim dovoljno da obezbedi da tvoje
izolovano odelo ne gubi toplotu brže nego što možeš da je
proizvodiš. Hajde. Lezi.“
Denison je legao. Imao je osećanje ogromne raskoši.
„Veličanstveno!“ reče on sa dugim uzdahom.
„Mama Selena misli na sve“, reče ona.
Zašla je’ iza njega, klizeći. Stopala su joj bila primaknuta petom
uz petu kao da je na klizaljkama. Onda je dopustila da stopala
iskliznu ispod nje, odlete napred; aterirala je graciozno na kuk i na
lakat, tik do njega, na tlo...
Denison je zazviždao. „Kako izvede to?“
„Mnogo uvežbavanja! Ti to ne pokušavaj. Slomićeš lakat Ali
upozoravam te. Ako mi bude suviše hladno, moraću da se naguram
uz tebe, na ležaj.“
„Nema opasnosti“, reče on, „jer smo oboje u skafandrima.“
„A, to progovara moj hrabri Kazanova... Kako se osećaš?“
„Pa dobro, valjda. Koji doživljaj!“
„Doživljaj? Postavio si rekord u ne-padanju. Zameraš li ako
ispričam drugarima u gradu o ovome?“
„Ne. Uvek mi se dopada da neko ceni moju vrednost... Da ti ne
očekuješ, kojim slučajem, da ovo ponovim?“
„Odmah sad? Naravno da ne. Ne bih ni ja. Samo ćemo se neko
vreme odmoriti, uverićemo se da je tvoj puls opet na normali, a
onda se vraćamo. Ako ispružiš noge ka meni, skinuću ti klizače.
Sledeći put ću ti pokazati kako sam da rukuješ klizačima.“
„Nisam siguran da će se ‘sledeći put’ ostvariti.“
„Naravno da ćemo ovo ponavljati Zar ti se nije dopalo?“
„Uživao sam pomalo. Između dva straha.“
246
 „Manje ćeš se plašiti sledeći put, a posle toga još manje, i najzad
ćeš doživljavati samo radost, pa ću od tebe napraviti trkača.“
„Nećeš. Suviše sam mator.“
„Na Mesecu nisi. Samo Izgledaš mator.“
Ležeći tako, Denison je osećao kako se konačna tišina Meseca
upija u njega. Ovog puta bio je okrenut Zemlji. Njeno postojano
prisustvo na nebu davalo mu je, više no išta drugo, osećanje
stabilnosti tokom malopređašnjeg klizanja, i zato je prema njoj
osećao zahvalnost.
„Dolaziš li često ovamo, na otvoreno, Selena?“ reče on. „Mislim,
sama, ili sa samo jednom ili dve osobe? Znaš, kad nije vreme za
fiestu.“
„Praktično nikad. Ako nema sveta oko mene, ovo mi baš ne
prija. Zapravo se čudim što sam sad ovde.“
„A—ha“, reče Denison ravno.
„To te ne iznenađuje?“
„Zar treba? Moje je osećanje. da svako čini ono što čini ili zato
što želi ili zato što mora, a u oba slučaja to je njegova stvar a ne
moja.“
„Hvala ti, Ben. Ozbiljno to kažem; prijatno je čuti takve reći.
Jedna od tvojih zgodnih osobina, Ben, sastoji se u tome što si, za
imija, izrazito voljan da nas pustiš da budemo ono što jesmo. Mi
Lunari smo podzemni narod, pećinski narod, hodnički narod. I šta
je loše u tome?“
„Ništa.“
„Ali sasvim drugi utisak dobiješ kad slušaš kako Zemljosi o tome
pričaju. A ja turist-voditeljka moram da slušam šta govore. Ne kažu
ništa što nisam čula već milion puta, ali ono što najčešće čujem je...“
Ona pređe na skraćeni izgovor tipičan za Zemljosa koji govori
standardnim planetarnim jezikom. „... ‘Ali, draga moja, kako
možete svi vi da živite u pećinama čitavo vreme? Zar vam to ne daje
strašno osećanje zatvorenosti? Zar nikad ne poželite da vidite plavo
nebo i drveće i okean i da osetite vetar i miris cveća...’ Ma, mogla
bih ovo da nastavljam i nastavljam, Ben. A onda kažu: ‘Ali
pretpostavljam da vi ne znate šta su more, plavo nebo i drveće, pa
247
pošto ne znate, ne nedostaju vam.’ ... Kao da mi ne primamo TV
programe Zemlje i kao da nemamo puni pristup zemaljskoj
literaturi, i optičkoj i auditivnoj, a ponekad i mirisnoj.“
Denisona je ovo zabavljalo. „Kako glasi službeni odgovor na
takve primedbe?“ reče on.
„Nije neki jak odgovor. Kažemo samo: ‘Mi smo sasvim navikli
na to, gospođo’ ili ‘gospodine’, ako je muškarac. Obično je žena.
Muškarci su previše zauzeti zurenjem u naše bluze i razmišljanjem
kad ćemo ih, valjda, skinuti. Znaš šta bih htela da kažem tim
idiotkinjama?“
„Reci mi, molim te. Pošto bluzu moraš da zadržiš jer je ispod
skafandra, onda neka ti bar taj teret spadne sa grudi.“
„Al’ ti je igra reči! Mnogo duhovito... Volela bih da im kažem:
‘Slušajte, gospođo, zašto bismo, tako mu pakla, bili zainteresovani
za vaš prokleti svet? Ne želimo da se držimo za površinu ma koje
planete i čekamo da sa nje spadnemo ili budemo zbačeni. Ne želimo
da na nas duva sirovi vazduh i pada prljava voda. Ne želimo vaše
proklete mikroorganizme i smrdljivu travu, ni vaše dosadno plavo
nebo niti vaše dosadne bele oblake. Kad hoćemo da vidimo Zemlju,
možemo je videti na svom nebu, ali to ne poželimo često. Mesec
nam je dom, ali naš dom je tačno onakav kakvim ga načinimo; baš
takav. Posedujemo ga, i izgrađujemo svoju sopstvenu ekologiju; nije
nam potrebno da nas ovde sažaljevate zbog toga što idemo svojim
putem. Vratite se na svoj svet i pustite da vam gravitacija otegne sise
do kolena.’ To bih im rekla.“
„U redu“, reče Denison. „Kad god budeš suviše blizu da to kažeš
nekom Zemljosu, dođi i kaži to meni, pa ćeš se osećati bolje.“
„Znaš šta? S vremena na vreme poneki imi predloži da na
Mesecu sagradimo Zemlja-park: mestašce sa zemaljskim biljkama
donetim u vidu semenja ili sadnica; možda i sa po kojom
životinjom. Podsećanje na dom — to je uobičajeni izraz.“
„Pretpostavljam da si protiv toga.“
„Dabome da jesam. Podsećanje na čiji dom? Naš dom je Mesec.
Imi koji hoće da se podseća na dom neka se vrati domu. Imiji
ponekad umeju da budu gori od Zemljosa.“
248
 „Imaću to na umu“, reče Denison.
„Ti nisi takav — zasad“, reče Selena.
Tišina je vladala jedan momenat Denison se pitao da li će mu
Selena sad predložiti povratak u pećine, S jedne strane, neće još
dugo proći i Denison će osetiti prilično jaku želju da ode do WC-a.
S druge strane, nikad nije osetio ovakvu opuštenost. Pitao se koliko
će potrajati kiseonik u njegovom rancu.
Onda Selena reče: „Ben, ne zameraš ako te pitam nešto?“
„Ni najmanje. Ako, te zanimaju moje privatne stvari, tajni
nemam. Visok 175, težak dvanaest i po kila na Mesecu, imao sam
jednu suprugu davno, sad razveden, jedno dete, ćerka, odrasla i
udata, pohađala je univerzitet u...“
„Ne, Ben. Ne šalim se. Mogu li te pitati o tvom poslu?“
„Naravno da možeš, Selena, ali ne znam koliko ti mogu
objasniti.“
„Pa — ti znaš da Beron i ja...“
„Znam“, reče Denison oštro.
„Mi razgovaramo. Ponekad mi priča izvesne stvari. Rekao je da
ti misliš da bi elektron-pumpa mogla izazvati eksploziju
univerzuma.“
„Našeg dela univerzuma. Zbog elektron-pumpe deo našeg kraka
galaksije mogao bi se pretvoriti u kvazar.“
„Zaista? Da li ti stvarno misliš da je tako?“
„Kad sam došao na Mesec, nisam bio siguran“, reče Denison.
„Sada sam siguran. Lično sam ubeđen da će se to dogoditi.“
„Kad misliš da će se dogoditi?“
„To ne mogu reći tačno. Možda kroz nekoliko godina. Možda
kroz nekoliko decenija.“
Ćutanje zavlada između njih, ali ne za dugo. Onda Selena
prigušeno reče: „Beron ne smatra da je tako.”
„Znam da ne smatra. Ne pokušavam da ga ubedim. Kad neko
odbija da veruje, to ne možeš savladati frontalnim napadom. Tu leži
Lamontova greška.“
„Ko je Lamont?“
249
 „Izvini, Selena. Pričam sam sa sobom.“
„Ne, Ben, reci mi. Zanima me. Molim te.“
Denison se okrenuo na stranu, tako da bude licem ka njoj. „U
redu“, reče on. „Ne protivim se da ti kažem, Lamont je fizičar tamo
nazad, na Zemlji. Pokušao je na svoj način da upozori svet na
opasnost od Pumpe. Nije uspeo. Zemljani žele Pumpu; žele
besplatnu energiju; žele je u tolikoj meri da odbijaju da poveruju da
je ne mogu imati.“
„Ali zašto bi je želeli ako ona znači smrt?“
„Dovoljno je da samo odbiju da poveruju da znači smrt. Najlakši
način da rešiš problem jeste da poričeš njegovo postojanje. Tvoj
prijatelj, Dr Nevil, isto čini. Površinu ne voli, zato prisiljava sebe da
veruje da solarne baterije ne valjaju — iako bi svaki nepristrasan
posmatrač zaključio da su one savršen izvor energije za Mesec. On
želi Pumpu da bi mogao ostati pod tlom, i zato odbija da poveruje
da bi ona mogla biti u ma kojoj meri opasna.“
„Ne verujem da bi Beron odbio da poveruje u nešto za šta
postoje validni dokazi“, reče Selena. „Imaš li ti stvarno dokaze?“
„Mislim da imam. Stvar je zapravo sasvim zapanjujuća, Selena.
Sve zavisi od izvesnih delikatnih faktora u interakciji kvark-kvark.
Znaš li šta to znači?“
„Ne moraš da objašnjavaš. Toliko sam pričala sa Beronom o
svakojakim stvarima, da ću možda uspeti da te pratim.“
„Pa eto, mislio sam da će mi biti potreban Mesečev protonski
sinhrotron da bih to ispitao. Njegov prečnik je 25 milja, ima
superprovodljive magnete, razvija energije od 20.000 Bev, pa i više.
Pokazalo se, međutim, da vi ljudi imate i nešto što se zove
‘pionajzer’, može da stane u sobu umerene veličine, a obavlja sve što
i sinhrotron. Mesecu treba čestitati na fantastičnom naučnom
napretku.“
„Hvala“, reče Selena samozadovoljno. „Mislim, u ime Meseca.“
„E, dakle, moji rezultati na pionajzeru pokazuju kojom brzinom
se jaka nuklearna interakcija pojačava; povećanje je u skladu sa
onim što tvrdi Lamont, a ne u skladu sa onim što predviđa
ortodoksna teorija.“
250
 „Jesi li ih pokazao Beronu?“
„Nisam. A ako ih pokažem, očekujem da će ih Nevil odbaciti. On
će reći da su to marginalni rezultati. On će reći da sam načinio neku
grešku. On će reći da nisam uzeo sve faktore u obzir. On će reći da
nisam kontrolisao proces kako treba... Njegove reči u stvari će
značiti da želi elektron-pumpu i neće od nje da odustane.“
„Hoćeš da kažeš da izlaza nema?“
„Naravno da ima, ali to ne ide direktnim pristupom. Ne ide
Lamontovim pristupom.“
„A u čemu se sastojao?“
„Lamontovo rešenje bilo je: iznuditi napuštanje Pumpe. Ali, ne
može se jednostavno koraknuti unazad. Ne možeš ugurati pile
natrag u jaje, vino natrag u grožđe, dečaka nazad u matericu. Ako
hoćeš da beba pusti tvoj ručni časovnik koji je zgrabila, ne
pokušavaš da joj jednostavno objasniš da treba da pusti — nego joj
ponudiš nešto što još više želi.“
„A to je?“
„A, to je ono što ne znam sigurno. Imam jednu ideju,
jednostavnu — možda previše jednostavnu da bi uspela —
zasnovanu na sasvim očiglednoj činjenici da je broj dva apsurdan i
ne može postojati.“
Tišina je potrajala duže od minuta, a onda Selena reče, glasom
koji je bio preokupiran koliko i njegov: „Dopusti da pogodim šta
misliš.“
„Nisam siguran da išta mislim“, reče Denison.
„Svejedno, dopusti mi da pogađam. Nije ni najmanje razumno
pretpostaviti da je naš univerzum jedini koji može postojati i
postoji, samo na osnovu toga što živimo jedino u njemu i direktno
doživljavamo samo njega. Ali kad se pojave dokazi da postoji drugi
univerzum, onaj koji nazivamo para-univerzumom, onda postaje
prava komedija tvrditi da postoje baš dva i samo dva univerzuma.
Ako može da postoji drugi univerzum onda ih može postojati
bezbroj. U takvim slučajevima nema nijednog razumnog broja
između jedinice i beskonačnosti. Ne samo broj dva — i svaki drugi
konačni broj je apsurdan i ne može postojati.“
251
 Denison reče: „Baš to je bilo moje mi...“
Opet zavlada tišina.
Podigao se, znatnim naporom, u sedeći položaj. Pogledao je
dole, na devojku u skafandru. „Mislim da treba da se vratimo u
grad“, reče on.
„Samo sam nagađala“, reče ona.
„A, to nisi“, reče Denison. „Šta god da je ovo bilo, nije bilo samo
nagađanje.“

252
 11.

Beron Nevil je zurio u nju; neko vreme moć govora mu se nije

vraćala. Selena mu je mirno uzvraćala pogled. Panorama na njenim
prozorima bila je opet promenjena. Jedan od tih prozora sad je
prikazivao Zemlju, nešto malo preko polovine punu.
On najzad reče: „Zašto?“
„Slučajno se desilo, stvarno slučajno. Sagledala sam poentu i
poneo me je entuzijazam, tako da nisam odolela želji da
progovorim. Trebalo je da ti kažem još pre nekoliko dana, ali sam
se bojala da će tvoja reakcija biti upravo ovakva kakva jeste.“
„I sad on zna. G l u p a č o ! “
Namrštila se. „Šta zna? Samo ono što bi pre ili kasnije pogodio
— da nisam stvarno turist-voditeljka — da sam tvoj intuicionista.
Intuicionistkinja koja, zaboga, ne zna matematiku. I šta ako to zna?
Šta mari imam li ja intuiciju ili ne? Koliko puta si mi rekao da moja
intuicija ne vredi ništa dok iza nje ne stanu matematička strogost i
rezultati eksperimenata? Koliko puta si mi rekao da i najubedljivije
intuiciono uviđanje može biti pogrešno? Onda, koliko će on ceniti
obični intuicionizam?“
Nevil je pobeleo, ali Selena nije bila sigurna da li je to od gneva
ili od straha. „Ti si drukčija“, reče on. „Zar se nisu tvoja uviđanja
uvek pokazala tačnim? Svaki put kad si bila sigurna?“
„Jest, al’ on to ne zna, je l’ tako?“
„Pogodiće. Videće se sa Gotštajnom.“
„Šta će reći Gotštajnu? Ni sad nema pojma šta mi stvarno
želimo.“
„Zar nema?“

253
 „Nema.“ Ustala je, počela da se udaljuje od njega. Okrenula mu
se i viknula: „Ne! Bedno je da ti nagoveštavaš da bih ja izdala tebe i
ostale. Ako ne prihvataš da sam moralno ispravna, prihvati bar da
imam zdrav razum. Ne bi imalo smisla kazati im. Od kakve koristi
bi to bilo njima, ili nama, ako ćemo svi biti uništeni?“
„Ma, molim te, Selena!“ Nevil je sa odvratnošću mahnuo rukom.
„Nemoj o tome.“
„Ne. Sad ti slušaj. Pričao mi je, opisao svoj rad. Ti me kriješ kao
tajno oružje. Kažeš mi da sam korisnija nego ma koji instrument ili
ma koji običan naučnik. Igraš se svojih igara konspiracije, insistiraš
da svi moraju i dalje verovati da sam turist-voditeljica i ništa više,
tako da bi moj veliki talenat bio uvek na raspolaganju Lunarima.
T e b i . I šta postižeš?“
„Imamo te, zar ne? Koliko dugo misliš da bi ostala slobodna da
su..
„Stalno ponavljaš takve stvari. Ali ko je uhapšen? Ko
zaustavljen? Gde su dokazi o toj velikoj zaveri koju vidiš svuda oko
sebe? Zemljani drže tebe i tvoj tim podalje od njihovih velikih
instrumenata prvenstveno zato što ih ti svojim bockanjem na to
navodiš, a u daleko manjoj meri zbog neke njihove malicioznosti. A
to nam je donelo više koristi nego štete, jer nas je prinudilo da
razvijemo druge instrumente, prefinjenije.“
„Bazirane na tvojim teorijskim uviđanjima, Selena.“
Nasmešila se. „Znam, Ben ih je opisivao sve samim
komplimentima.“ „Ti i tvoj Ben. Šta kog v r a g a hoćeš sa tim jadnim
Zemljosom?“
„On je imigrant Hoću informacije. Da li ih od tebe uopšte
dobijam? Toliko se prokleto plašiš da ću biti uhvaćena da se ne
usuđuješ da dopustiš da budem viđena kako razgovaram sa ma
kojim fizičarom; samo sa tobom, a ti si moj... Ma to je verovatno
jedini razlog.“
„Pa, Selena.“ Pokušao je da postigne umirujući ton, ali nije
uspeo: suviše je u njemu bilo nestrpljenja.
„Ne, nije mi ni to stvarno važno.. Rekao si mi da je moj zadatak
samo to, pokušala sam da se koncentrišem na njega, ponekad
254
mislim da uspevam, sa ili bez matematike. U stanju sam da
vizuelizujem stvar; vidim ono što treba uraditi — a onda mi
izmakne. Ali kakva je korist od toga kad će Pumpa u svakom slučaju
uništiti sve nas... Zar ti nisam govorila da nemam poverenja u to
menjanje intenziteta polja?“
„Pitaću te ponovo“, reče Nevil „Jesi li spremna da mi kažeš da
će nas Pumpa uništiti? Zanemari izraze kao ‘mogla bi uništiti’ i
‘možda će uništiti’. Zanemari sve sem ‘uništiće’.“
Selena je ljutito odmahnula glavom. „Ne mogu. Toliko je
marginalno. Ne mogu da kažem da će nas uništiti. Ali zar u takvom
slučaju nije dovoljno obično ‘mogla bi’?“
„O, gospode.“
„Ne prevrći očima. N e p o d s m e v a j s e ! Nikad nisi obavio
testove.
Rekla sam ti kako se može testirati.“
„Ovo te nikad nije toliko zabrinjavalo dok nisi počela da slušaš
priče tog tvog Zemljosa.“
„On je imigrant Zar nećeš testirati?“
„Neću! Rekao sam ti da su tvoj i predlozi nepraktični. Nisi
eksperimentator. Ono što u tvom umu izgleda dobro, ne mora
obavezno da uspeva u realnom svetu instrumenata, nesigurnosti i
neodređenosti,“
„U takozvanom realnom svetu tvoje laboratorije.“ Lice joj je bilo
crveno i ljuto. Stisnute pesnice držala je u visini vilice. „Toliko
vremena traćiš pokušavajući da dobiješ dovoljno dobar vakuum... A
postoji vakuum tamo gore, tamo, na površini, tamo pokazujem, i to
sa temperaturama koje ponekad siđu na pola puta do apsolutne
nule. Zašto ne pokušaš da eksperimentišeš na površini?“
„Bilo bi beskorisno,“
„Otkud z n a š ? Jednostavno nećeš da pokušaš. Ben Denison je
pokušao. Pomučio se da konstruiše sistem upotrebljiv na površini i
kad je išao u obilazak sunčanih baterija postavio ga je. Želeo je da i
ti dođeš a ti nisi hteo. Sećaš se? Bilo je to nešto, veoma jednostavno,
nešto što bih ti i ja mogla opisati sad kad je opisano meni. Upotrebio
je taj aparat pri dnevnim temperaturama a onda iz početka pri
255
noćnim, temperaturama, i to je bilo dovoljno da ga uputi na novi
smer istraživanja sa pionajzerom.“
„Kako ti to pojednostavljeno predstavljaš.“
„Kako jednostavno j e s t e . Kad je saznao da sam
intuicionistkinja, razgovarao je sa mnom na način kako ti nikad
nisi. Objasnio je razloge zbog kojih treba verovati da se jačanje jake
nuklearne interakcije zaista katastrofalno akumulira u okolini
Zemlje. Kroz samo nekoliko godina Sunce će eksplodirati i odaslati
u svim pravcima to ojačanje, u talasima...“
„Ne, ne, ne, ne“, povika Nevil. „Video sam njegove rezultate i
nisam impresioniran,“
„Video si ih?“
„Naravno da jesam. Da li zamišljaš da sam ga puštao da radi u
našim laboratorijama a da nisam obezbedio način da znam šta radi?
Video sam njegove rezultate, i oni ne vrede ništa. Ispituje majušne
devijacije koje su sasvim u okvirima mogućih grešaka pri
posmatranju. Ako on želi da veruje da te devijacije maju neki značaj
i ako ti želiš da veruješ u njih, samo napred. Ali ni najjače verovanje
im neće dati značaj ako one, zapravo, značaja nemaju.“
„A u šta ti želiš da veruješ, Berone?“
„Želim istinu.“
„Ali zar nisi unapred odlučio kako, po tvojoj bibliji, istina mora
izgledati? Hoćeš pumpnu stanicu na Mesecu, zar ne, tako da ne
moraš da imaš nikakve veze sa površinom; šta god bi moglo delovati
suprotno tome, neistina je — po definiciji.“
„Neću da se raspravljam s tobom. Želim pumpnu stanicu, ali još
više želim ... ono drugo. Jedno ne vredi bez drugog. Sigurna si da
nisi...“
„Nisam.“
„A hoćeš li?“
Selena se opet okrenula kao vihor ka njemu. Njena su stopala
rapidno tapkala po podu tako da je, uz to ljutito trupkanje, lebdela
u vazduhu.

256
 „Neću mu ništa reći“, reče ona, „ali moram dobiti još
informacija. Ti ih za mene nemaš, ali ih možda ima on; ili ih može
pribaviti eksperimentima koje ti nećeš da započneš. Moram da
razgovaram sa njim i da saznam šta će on otkriti. Ako se isprečiš
između mene i njega, nikad nećeš imati ono što želiš. Ne treba da se
plašiš da će on do svog otkrića stići pre mene. Suviše je priviknut na
zemaljsko razmišljanje; neće učiniti onaj poslednji korak, a ja
hoću.“
„U redu. Ali ne zaboravi ni razliku između Zemlje i Meseca. Ovo
je tvoj svet; nemaš nikakav drugi. Taj čovek, taj Denison, taj Ben,
taj imigrant, pošto je došao sa Zemlje na Mesec može, ako mu se
svidi, i da se vrati sa Meseca na Zemlju. Ti nikad ne možeš na
Zemlju; nikad. Ti si Lunarka zauvek.“
„Ceca sa Meseca“, rače Selena ironično. „Devica sa Lune.“
„Devica nisi“, reče Nevil. „Mada ćeš možda morati poprilično da
se načekaš dok ja tu činjenicu još jednom potvrdim.“
Nije se činilo da ju je to potreslo.
„A što se tiče te velike opasnosti od eksplozije“, reče on. „Ako je
menjanje bazičnih konstanti univerzuma toliko rizično, zašto nisu
para-Ljudi, koji su u tehnologiji toliko daleko ispred nas, obustavili
pumpanje?“
Sa tim rečima, on ode.
Stisnutih vilica, zurila je u zatvorena vrata. Zatim reče: „Zato što
nisu u istim uslovima kao mi, tupane jedan neverovatni.“ Ali
govorila je samoj sebi; Nevil više nije bio tu.
Ritnula je polugu kojom se obarao njen krevet, bacila se u njega
i ostala tu, kipeći od besa. Koliko se primakla pravom cilju ka kome
su Beron i ostali stremili već godinama?
Nije se primakla nimalo.
Energija! Svi tragaju za energijom! Magična reč! Rog izobilja!
Ključ univerzalnog bogatstva!... Pa ipak, energija nije sve.
Ko nađe energiju može da nađe i ono drugo. Kad bi se samo
našao ključ za energiju, i ključ za ono drugo bio bi jasno vidljiv.
Selena je znala da će ključ za to drugo biti jasno vidljiv ako ona samo
uspe da shvati jednu finu poentu koja će se činiti očiglednom —
257
onog momenta kad bude shvaćena. (Zaboga, Beronova hronična
podozrivost inficirala je i nju u tolikoj meri da čak i u svojim mislima
upotrebljava izraz „ono drugo“.)
Nijedan Zemljanin neće naći tu finu poentu, zato što nijedan
Zemljanin nema razloga da za njom traga.
Ben Denison će je, dakle, naći za nju, a za sebe samog neće.
Ali... kakvog smisla ima razmišljanje o tako komplikovanoj i
apstraktnoj naučnoj materiji, ako će čitav univerzum biti uništen?

258
 12.

Denison se trudio da suzbije nelagodnost koju je osećao zbog

sopstvenog tela. Ruke su mu neprestano polazile nadole, pipkale
kao da traže pantalone sa željom da ih povuku uvis. Pantalone nije
imao. Na sebi je imao samo sandale i najminimalnije gaće,
nelagodno tesne. Ali je, naravno, nosio ćebe.
Selena je bila slično obučena. „Ma, Ben“, nasmeja se ona, „u
tvom golom telu nema ničeg rđavog, ako izuzmemo izvesnu
mlohavost. Ovde je golotinja sasvim moderna. Zapravo, skini i te
gaćice ako te stežu.“
„Ne!“ promrmlja Denison. Pomakao je ćebe tako da je sad visilo
u naborima ispred njegovog stomaka. Selena mu otrže ćebe.
„Daj mi to ovamo“, reče ona. „Kakav ćeš ti Lunar biti ako
doneseš sa sobom svoj zemaljski puritanizam? Dobro znaš da je
moralizatorsko skrivanje samo druga strana pohotljivosti. Te reči se
čak nalaze na istoj strani rečnika.“
„Moram da se naviknem, Selena.“
„Mogao bi da počneš tako što ćeš me ponekad pogledati a da
pritom tvoj pogled ne skližnjava sa mene kao da sam namazana
uljem. Druge žene osmatraš veoma efikasno, primećujem ja.“
„Ako te pogledam...“
„Onda će izgledati da si suviše zainteresovan i biće ti neprijatno.
Ali ako gledaš uporno, navići ćeš se, pa više nećeš ni primećivati.
Čuj, evo ja ću da mirujem, a ti zuri. Skidam gaćice.“
Denison je zastenjao. „Selena, ljudi su svuda oko nas a ti me
zafrkavaš nepodnošljivo. Molim te nastavi da hodaš i pusti me da se
naviknem na ovu situaciju.“

259
 „Važi, ali nadam se da primećuješ da ljudi koji prolaze kraj nas
ne zure u nas.“
„Ne u tebe. U mene bogami baš gledaju. Verovatno nikad nisu
videli čoveka tako deformisano građenog i tako staračkog izgleda.“
„Verovatno nisu“, reče Selena vedro, „ali će morati da se
naviknu na to.“
Denison je, sav jadan, hodao dalje, svestan svake sede dlake na
svojim prsima i svakog valjuškanja svog opuštenog stomaka.
Olakšanje je osetio tek kad je hodnik postao uži a broj prolaznika
manji.
Sa radoznalošću je gledao oko sebe; sad nije bio u onoj meri kao
ranije svestan Seleninih kupastih dojki i glatkih butina. Hodnik se
činio beskonačnim.
„Koliko smo puta prevalili?“ upita on.
„Umorio si se?, reče Selena pokajnički „Mogli smo da uzmemo
skuter. Zaboravljam da si sa Zemlje.“
„Nadam se da ćeš zaboraviti. Zar to nije imigrantov ideal?
Nisam ni najmanje umoran. Pa, u svakom slučaju, jedva iole
umoran. Ali mi je malčice hladno.“ .
„To je samo u tvojoj mašti, Ben“, reče Selena čvrsto. „To ti samo
misliš da bi trebalo da ti bude hladno zato što si tolikim delom svog
tela go. Zaboravi to.“
„Lako je to reći“, uzdahnu ‘on. „Nadam se da hodam dobro.“
„Vrlo dobro. Još ćeš ti meni kengurisati.“
„I učestvovaću u klizačkim trkama niz nagibe na površini. Seti
se, ja sam samo umereno zašao u godine. Nego, stvarno, koliko smo
daleko otišli?“
„Po mom utisku, oko dve milje.“
„Dobri bože! Koliko milja hodnika postoji, sveukupno?“
„Bojim se da to ne znam. Stambeni hodnici sačinjavaju relativno
mali deo ukupne dužine. Postoje rudarski hodnici, hodnici za
geologe, industrijski, mikološki... Sigurna sam da zbir mora iznositi
nekoliko stotina milja.“
„Imate li mape?“
260
 „Naravno da postoje mape. Ne možemo raditi naslepo.“
„A ti lično?“
„Pa, nemam sad mape pri ruci, ali za ovu zonu mi nisu ni
potrebne jer mi je dobro poznata. Kao dete sam ovde često lutala.
Ovo su stari hodnici. Većina novih hodnika — mislim da svake
godine, u proseku, izbušimo dve ili tri milje novih hodnika — nalaze
se na sever u. Kroz njih ni za kakve pare ne bih mogla da nađem sebi
put, bez mape. Možda ni sa mapom.“
„Kuda idemo?“
„Obećala sam ti da ću ti pokazati nešto što još nisi video — ne,
ne kaži to, ne mislim na sebe — i to ću ispuniti. Radi se o
najneobičnijem rudniku na Mesecu. Potpuno je postrani od
turističkih ruta.“
„Ne reci mi da na Mesecu imate dijamante?“
„Bolje od toga…“
Hodnici su ovde bili nedovršeni bili su od sive stene. Na
pojedinim mestima nalazile su se elektroluminiscentne površine
koje su hodnik osvetljavale mutno ali dovoljno. Temperatura je bila
prijatna, postojano blaga, a ventilacija tako blago efektna da se nije
sticalo osećanje vetra. Ovde je bilo teško shvatiti da se samo
stotinak metara iznad nalazi površina, podvrgnuta naizmeničnom
prženju i smrzavanju zbog kretanja Sunca koje dve nedelje
grandioznim zamahom putuje preko neba od horizonta do
horizonta, a onda zađe ispod i posle dve nedelje se ponovo pojavi.
„Ovo ovde — da Li je hermetizovano?“ upita Denison. Iznenada
je postao neprijatno svestan da nije daleko od dna okeana vakuuma,
okeana koji se proteže uvis, beskonačno daleko.
„A, jeste. Ovi zidovi su nepropustljivi. Svi imaju i alarmne
uređaje. Ako pritisak vazduha opadne samo za deset procenata, i to
u ma kom delu hodnika, nastane zavijanje i urlikanje sirena kakvo
nikad nisi čuo, i blještanje kakvo nikad nisi video.“
„Koliko često se to dešava?“
„Ne često. Mislim da niko nije poginuo zbog isticanja vazduha
bar u poslednjih pet godina.“ Onda, iznenada odbranaški, ona

261
dodade: „Na Zemlji imaš prirodne katastrofe. Neki veliki zemljotres
ili plimni talas može da ubije hiljade ljudi.“
„Ne protivim se, Selena.“ Digao je ruke. „Predajem se.“
„Dobro“, reče ona, „nisam htela da se uzbudim... Čuješ li onaj
zvuk?“
Zastala je u pozi slušanja.
I Denison je slušao. Odmahnuo je glavom. Odjednom se
osvrnuo. „Tako je tiho. Gde su svi? Sigurna si da nismo zalutali?“
„Nije ovo prirodna pećina sa nepoznatim hodnicima. Na Zemlji
imate takve pećine, zar ne? Videla sam fotografije.“
„Da, većinom su to krečnjačke pećine formirane proticanjem
vode. To na Mesecu svakako ne može postojati, zar ne?“
„Pa prema tome ne možemo da se izgubimo“, reče Selena
smešeći se. Činjenicu da smo sami pripiši sujeverju.“
„Čemu?“ Denison se trgao; njegovo lice se naboralo u izraz
neverice.
„Ne čini to“, reče ona. „Ostaće ti silne bore. Tako. Izravnaj. Znaš,
sad izgledaš mnogo bolje nego kad si došao. To je zbog niske
gravitacije i vežbe.“
„I zbog truda da se održi korak sa golim mladim damama koje
imaju neobično mnogo slobodnog vremena i neobičan nedostatak
pametnijeg posla nego što je šoferski raspust.“
„Sad me opet tretiraš kao turist-voditeljicu, a sem toga, nisam
gola.“
„Dodajem da golotinja plaši manje nego intuicionizam,.. Ali šta
ti je to o sujeverju?“
„Pretpostavljam da nije u pitanju pravo sujeverje, ali većina
stanovnika grada sklona je da izbegava ovaj deo hodničkog
kompleksa.“
„Ali zašto?“
„Zbog onog što ću ti pokazati.“ Opet pođoše. „Čuješ sad?“
Zastala je, a Denison je napeto slušao. „Misliš ovo tiho kapanje?
Kap—kap.. Na to misliš?“

262
 Potrčala je napred, dugim, gegavim, usporenim koracima
Lunara koji leti bez žurbe. Sledio ju je, trudeći se da imitira taj hod.
„Evo.. evo..
Denisonov pogled pošao je za Seleninim ispruženim prstom;
pokazivala je oduševljeno. „Dobri bože“, reče on. „Odakle to
dolazi?“
To što je kapalo bilo je, očito, voda. Kapljice su putovale polako.
Udarale su, jedna po jedna, u maleni keramički valov koji je zalazio
u stenoviti zid.
„Iz stena. Znaš, imamo na Mesecu vodu. Glavninu vode
dobijamo. prženjem gipsa; to je za naše potrebe dovoljno, zato što
vodu prilično efikasno čuvamo.“
„To znam. To znam. Još nijedno tuširanje nisam uspeo da
dovršim. Kako vi narode uspavate da ostanete čisti, pojma nemam.“
„Pa rekla sam ti. Prvo se pokvasiš. Onda zatvoriš vodu i rastrljaš
po sebi samo malo deterdženta. Utrljaš ga... Ben, neću opet da
ponavljam. Uostalom na Mesecu nema ničeg što te može baš toliko
zaprljati... Ali nismo o tome pričali. Postoji pokoje mesto gde leže
zalihe vode, obično u formi leda blizu površine, u senci neke
planine. Ako je nađemo, ona počinje da kaplje. Ova voda kaplje od
dana kad je ovaj hodnik izbušen, a to je bilo pre osam godina.“
„Ali zašto praznoverica?“
„Pa voda je, očito, najkritičniji prirodni resurs od koga Mesec
zavisi. Vodu pijemo, njome se peremo, pomoću nje odgajamo svoju
hranu, pomoću nje proizvodim, svoj kiseonik, sve funkcioniše
zahvaljujući njoj. Kako bi mogli ne respektovati slobodnu vodu?
Čim je ovo kapalište otkriveno, napušteni su planovi da se tuneli
prošire u ovom pravcu, i rad se neće nastavljati dok ovo ne presuši.
Čak su ostavili zidove hodnika ovako nedovršene.“
„To već zvuči kao sujeverje.“
„Pa — možda je to neka vrsta strahopoštovanja. Nije se
očekivalo da će potrajati duže od nekoliko meseci; takva kapališta
nikad ne traju duže od toga. Ali kad je ovo kapalište prevalilo svoju
prvu godišnjicu, počelo je da se čini večnim. Zapravo, tako ga i zovu:
‘Eternal’. Čak ćeš i na mapama naći da je tako obeleženo. Prirodno
263
je da su mu ljudi pripisali neki značaj; stekli su osećanje da će
njegovo presušivanje značiti nekakvu zlu sreću.“
Denison se nasmejao.
„Niko ne veruje stvarno u to“, reče Selena zagrejano, „ali svako
pomalo veruje. Shvataš, nije stvarno večno i mora jednom presušiti.
Zapravo, tempo kapanja sad je samo trećina od onoga što je nekad
bio, što znači da ovo kapalište polako umire. Pretpostavljam da ljudi
ovako rezonuju: ko se zatekne tu u času kad kapalište presahne, i
sam će potpasti pod zlu sreću. To bi bar mogao biti racionalni način
da se objasni njihovo oklevanje da ovde dođu.“
„Zaključujem da ti u to ne veruješ.“
„Nije bitno da li ja delim to verovanje ili ne delim, Vidiš, sasvim
sam sigurna da neće stati tako odsečno da krivica padne na ma
koga. Kapaće sporije i sporije, tako da niko nikad neće moći da
odredi u kom trenu je baš presušilo. Prema tome, zašto se brinuti?“
„Slažem se sa tobom.“
„Međutim, neke druge brige imam“, reče ona, praveći prelaz
glatko, „i volela bih da o njima prodiskutujem sa tobom sad dok smo
sami.“ Raširila je ćebe i sela na njega, nogu prekrštenih.
„A zbog njih si me stvarno dovela ovde?“ Dočekao se na kuk i
lakat i tako legao, okrenut njoj.
„Vidiš, sad možeš lako da me gledaš“, reče ona. „Navikavaš se
na mene... Najzad, stvarno, i na Zemlji su sigurno postojala
vremena kad se zbog tela skoro golog nije pravila uzbuna.“
„Vremena i mesta“, složio se Denison, „ali ne posle Krize. Od
kad sam ja rođen...“
„Na Mesecu je načelo ‘Ponašaj se onako kako se Lunari
ponašaju’ sasvim dobro.“
„Hoćeš li mi reći zašto si me zapravo dovela ovamo? Ili da
posumnjam da planiraš zavođenje?“
„Neka, hvala, zavođenje mogu da obavim sasvim udobno kod
kuće. Ovo je nešto drugo. Na površini bi bilo najbolje, ali bi
pripreme za izlazak privukle mnogo pažnje. To nije bio slučaj sa
dolaženjem ovamo. Ovo je jedina tačka u gradu gde možemo biti
razumno sigurni da nas niko neće prekidati.“ Oklevala je.
264
 „Dakle?“ reče Denison.
„Beron je ljut. Zapravo, veoma ljut.“
„To me ne iznenađuje. Rekao sam ti da će se on ljutiti ako mu
kažeš da znam da si intuicionistkinja. Zašto si smatrala da je toliko
potrebno da mu to kažeš?“
„Zato što je teško stvari dugo skrivati od mog... pratioca.
Doduše, on me verovatno već ne smatra pratiljom.“
„Žao mi je.“
„Ma to se i onako već bilo kvarilo. Dovoljno je potrajalo. Ono što
mi više smeta — mnogo više — jeste njegovo silovito odbijanje da
prihvati tvoju interpretaciju pionajzerskih eksperimenata koje si
obavio posle osmatranja na površini.“
„Rekao sam ti kako će biti.“
„Kaže da je video tvoje rezultate.“
„Bacio je na njih jedan pogled i jednom humnuo.“
„Ovo prilično otežnjava. Zar svako veruje prosto u ono u šta želi
da veruje?“
„Dokle god je moguće. Ponekad i duže.“
„A ti?“
„Misliš li, jesam li ljudsko biće? Svakako. Ne verujem da sam
stvarno ostario. Verujem da sam veoma privlačan. Verujem da se
družiš sa mnom zato što smatraš da sam šarmantan — mada uporno
navodiš našu konverzaciju u oblast fizike.“
„Ne! Ozbiljno govorim!“
„Pretpostavljam da ti je Nevil rekao da podaci koje sam prikupio
nemaju signifikantnost zato što su u okvirima margine greške, iz
čega proističe da su sumnjivi; i to je sasvim tačno... A ipak, ja radije
verujem da oni imaju onaj značaj koji sam od početka želeo u njima
da nađem.“
„To, samo zato što želiš da tako veruješ?“
„Ne samo zato. Gledaj na to na ovaj način. Pretpostavimo da
Pumpa nije štetna ali da ja insistiram da jeste štetna, U tom slučaju
ja ću ispasti budala a moja naučnička reputacija biće teško oštećena.

265
Ali ja već jesam budala u očima ljudi koji odlučuju, a naučničku
reputaciju nemam.“
„Zbog čega je to tako, Ben? Nekoliko puta si o toj priči
nagoveštavao ponešto. Zar mi ne možeš ispričati celu priču?“
„Iznenadilo bi te kako malo ima da se priča. U dvadeset petoj
godini bio sam još uvek takvo dete da sam se zabavio na taj način
što sam uvredio jednog glupaka, iz tog jednostavnog razloga što je
glupak. Pošto on za svoju tupost nije kriv, onda sam ja, čineći tako
nešto, ispao veća budala. Moja uvreda oterala ga je na visine koje
on, bez toga, ni slučajno nije mogao dostići..
„Govoriš o Halamu?“
„Naravno, i dok se on uzdizao, ja sam padao. Na kraju me je
bacilo — na Mesec.“
„Zar je to tako rđavo?“
„Nije. Pre bih rekao da je dobro. Zato možemo reći da mi je
Halam, dugoročno gledano, učinio uslugu... Da se vratimo na ono o
čemu govorim. Upravo sam objasnio da ništa ne gubim ako verujem
da je Pumpa štetna a pokaže se da nije. S druge strane, ako verujem
da je Pumpa bezopasna a pri tom grešim, doprineću uništenju
sveta. Doduše, ja sam glavninu svog života već proživeo; verujem i
da bih mogao da ubedim sebe da nemam mnogo razloga da volim
čovečanstvo. Međutim, samo nekolicina ljudi naneli su mi zlo. Ako
ja to uzvratim nanoseći zlo svima, to bi bilo vraćanje sa sasvim
nerazumnom kamatom. A ako hoćeš i manje plemeniti razlog,
Selena, razmisli o mojoj ćerki. Neposredno pre mog polaska na
Mesec, ona je podnela molbu da joj se odobri rađanje deteta.
Dozvolu će verovatno dobiti i ja ću uskoro biti — ako mi ne zameraš
što se tako izražavam — deda. Nekako bih voleo da moje unuče
može da očekuje životni vek normalne dužine. Zato više volim da
verujem da je Pumpa opasna i da dejstvujem u skladu sa tim
verovanjem.“
Sa žestinom, Selena reče: „Ali suština mog pitanja je ovo: da li
je Pumpa opasna ili nije? Mislim na istinu a ne na to šta ko želi da
veruje.“

266
 „Trebalo bi da ja to pitam tebe. Ti si intuicionistkinja. Šta kaže
tvoja intuicija?’„
„Ali to i jeste ono što me nervira, Ben, Ne uspevam da steknem
stvarno pouzdano osećanje, ni ovakvo ni onakvo. Sklona sam
osećanju da je Pumpa štetna, ali to je možda zato što u to želim da
verujem.“
„U redu. Možda želiš, Zašto?“
Selena se žalosno nasmešila i slegnula ramenima. „Bilo bi
zabavno kad bi se pokazalo da Beron nije u pravu. Kad misli da je
siguran, on je na tako pogrdan način siguran.“
„Znam. Želiš da vidiš njegovo lice kad bude prinuđen da
uzmakne. Dobro znam koliko intenzivna može takva želja biti. Na
primer, ako Pumpa jeste opasna i ako ja to dokažem, možda ću biti
pozdravljen kao spasilac čovečanstva, ali ipak, kunem se, više me
zanima kako će izgledati Halamovo lice. Ovim osećanjem se ne
ponosim, i zato ću, čini mi se, insistirati da podjednak deo slave
pripadne i Lamontu, koji to na kraju krajeva zaslužuje, a svoje
zadovoljstvo ću ograničiti na to da posmatram Lamontovo lice kad
on bude posmatrao Halamovo lice. Na taj način ću biti za jedno
mesto pomaknut od uloge sitne duše... Ali počinjem da pričam
besmislice. „Selena?“ ‘
„Da, Ben?“
„Kad si otkrila da si intuicionistkinja?“
„Ne znam baš tačno.“
„U koledžu si se valjda opredelila za fiziku?“
„O, da. I za nešto matematike, ali u tome nikad nisam bila
dobra. Kad pomislim, ni u fizici nikad nisam bila dobra. Ponekad
sam u očajanju pogađala odgovore; znaš, pogodim šta treba da
radim da bih se domogla tačnog odgovora. To je u mnogim
slučajevima uspevalo, ali onda bi me pitali da objasnim zašto sam
učinila to što sam učinila, i pokazalo bi se da to ne znam. Pomišljali
su da varam, ali to nikad nisu mogli da dokažu.“
„Nisu pomislili na intuicionizam?“
„Mislim da nisu. Ali nisam ni ja, Sve dok... pa, eto, jedan od
mojih prvih seks-partnera bio je fizičar. Zapravo, taj je otac mog
267
deteta, ako verujemo da je zaista on dao onaj uzorak sperme, imao
je problem iz oblasti fizike i o tome mi je pričao kad smo, posle,
ležali u krevetu. Valjda mi je to pričao tek tako, da bi o nečem
govorio. A ja njemu: ‘Znaš kako to meni zvuči?’ pa mu kažem. Iz
čiste zafrkancije je probao po tom sistemu, i uspelo je. Bio je to
zapravo prvi korak ka pionajzeru, koji je, po tvojim rečima, mnogo
bolji nego protonski sinhrotron.“
„Hoćeš da kažeš da je to bila tvoja ideja?“ Denison je podmetnuo
prst na putanju vodenih kapi, zatim krenuo da stavi prst u usta, ali
je zastao. „Da li je ova voda bezbedna?“
„Savršeno je sterilna“, reče Selena. „Odlazi u glavni rezervoar na
preradu. Zasićena je, međutim, sulfatima, karbonatima i još
kojekakvih stvarčicama. Ukus ti se neće dopasti.“
Denison je otro prst o gaće. „Ti si pronašla pionajzer?“
„Nisam ga pronašla, Došla sam na prvobitni koncept. Trebalo je
to onda razvijati, dugo, a glavninu posla obavio je Beron.“
Odmahnuo je glavom. „Znaš, Selena, ti si zapanjujući fenomen,
Trebalo bi da te posmatraju molekularni biolozi.“
„Trebalo bi? To nije moja ideja o zabavi.“
„Pre približno pola stoleća kulminirao je veliki trend ka
genetskom inženjerstvu...“
„Znam. Stvar je podbacila i izbačena iz kuće. Sad je to ilegalno
— čitava ta oblast proučavanja — u onoj meri u kojoj se naučno
istraživanje može proglasiti ilegalnim. Znam ljude koji su, bez
obzira na to, radili na genetičkom inženjerstvu.“
„Može se pretpostaviti, ispitivali su intuicionizam?“
„Ne. Ne verujem.“
„Ali poenta je u ovome: kad je juriš na sektoru genetičkog
inženjerstva bio najveći, učinjen je i pokušaj da se stimuliše
intuicija, Skoro svi veliki naučnici imali su, naravno, sposobnost
intuitivnog uviđanja; bilo je tvrđenja da je to onaj pravi, bitni ključ
za kreativnost. Moglo se tvrditi da neka određena kombinacija gena
donosi superiornu sposobnost intuiranja. Bilo je svakojakih
nagađanja o tome koja bi konkretna kombinacija gena mogla biti u
pitanju.“
268
 „Rekla bih da sigurno ima mnogo mogućih tipova koji bi
zadovoljili „
„A ja bih rekao da si, ako sad koristiš intuiciju, verovatno u
pravu. Ali bilo je i nekih koji su tvrdili da jedan gen, ili jedna mala
povezana grupa gena, ima poseban značaj u toj kombinaciji gena,
tako da bi se moglo govoriti o genu za intuiciju... Onda je sve to
skupa propalo.“
„Kao što sam rekla.“
„Ali pre nego što je propalo“, nastavi Denison, „činjeni su
pokušaji da se geni menjaju da bi se intuicija pojačala. Neki su
tvrdili da je izvestan uspeh postignut. Sigurno znam da su ti,
menjani geni, ušli u genetski rezervoar, pa ako si ti kojim slučajem
nasledila... Da Li je iko od tvojih dedova i baba bio uključen u taj
program?“
„Koliko je meni poznato, nije“, reče Selena, „ali ne mogu da
isključim tu mogućnost. Jedan od njih možda jeste, zapravo, ali ne
znam... Ako ne zameraš, rešena sam da tu stvar ne istražujem. Ne
želim da znam.“
„Možda ne zameram. Kod naroda je čitava ta oblast postala
strašno nepopularna, pa ako za nekog budu zaključili da je produkt
genetičkog inženjerstva, neće ga baš lepo pozdraviti. Eto, na primer,
tvrdili su daje intuicionizam nerazdvojan od nekih nepoželjnih
karakteristika.“
„Baš ti hvala.“
„N e k i su to tvrdili. Posedovati intuiciju znači izazvati izvesnu
zavist i neprijateljstvo kod ljudi iz svoje okoline. Čak je i onako blag,
svetački dobar intuicionist, Majkl Faradej, izazvao zavist i mržnju
kod Hamfri Dejvija. Ko može reći da zavist ne podstiču ljudi sa
izvesnom manom karaktera? A u tvom slučaju ..
„Ne izazivam valjda u tebi zavist i mržnju?“
„Ne bih rekao da izazivaš. Ali kod Nevila, međutim?“
Selena je ćutala.
Denison reče: „Kad si stigla do Nevila već si bila,
pretpostavljam, dobro poznata kao intuicionistiknja.“

269
 „Pa ne bih baš rekla da sam bila dobro poznata. Sigurna sam da
su neki fizičari to naslućivali. Međutim, oni ovde na Mesecu nisu
ništa spremniji nego zemaljski fizičari da priznanja prepuštaju
drugome, pa su, valjda, uverili sebe da je ono što su od mene čuli
bilo samo besmisleno nagađanje. Ali Beron je, dabome, znao.“
„Vidim.“ Denison zaćuta.
Selenine usne su se grčile. „Odnekud stičem osećanje da želiš da
kažeš; ‘A, zato se on gnjavi s tobom.’ „
„Ne, Selena, naravno da ne. Sasvim si dovoljno privlačna da
budeš željena i sama po sebi.“
„To i ja mislim, ali i sitnice su važne, a Berona je neizbežno
morao interesovati moj intuicionizam. Što da ne? Ali Beron je
insistirao da zadržim radno mesto turističkog vodiča. Rekao je da
sam ja važan prirodni resurs Meseca i da ne želi da me Zemlja
monopolizuje kao što monopolizuje sinhrotron.“
„Čudna misao. Možda se radi o ovome: što ih je manje koji znaju
za tvoj intuicionizam, manje će ih naslućivati da si ti dala doprinos
otkrićima koja ovako bivaju pripisana njemu i samo njemu.“
„Sad zvučiš isto kao Beron!“
„Je I’? A postoji li mogućnost da on ispoljava posebnu
netrpeljivost prema tebi onda kad tvoja intuicija funkcioniše
posebno dobro?“
Slegnula je ramenima. „Beron je podozriv čovek. Svi mi imamo
svoje mane.“
„Onda, da li je mudro biti nasamo sa mnom?“
Selena oštro reče: „Nemoj sad da te povređuje to što ga branim,
On nije stvarno zabrinut da bi između nas moglo doći do seksualnog
zastranjenja. Ti si sa Zemlje. Mogla bih ti reći i to da Beron zapravo
želi da se mi družimo. Smatra da mogu da učim od tebe.“
„Jesi li nešto naučila?“ upita Denison hladno.
„Jesam... Ali, iako to može biti njegov glavni razlog za
podsticanje našeg prijateljstva, nije i moj.“
„A koji je tvoj?“

270
 „Kao što dobro znaš“, reče Selena, „i kao što želiš da čuješ od
mene, prijatno mi je u tvom društvu. Da nije toga, mogla bih za
znatno kraće vreme da dobijem ono što želim.“
„U redu, Selena. Prijatelji?“
„Prijatelji! Apsolutno.“
„Onda šta si saznala od mene? Mogu li znati?“
„Da bi se to objasnilo, bilo bi potrebno dosta vremena. Znaš da
pumpnu stanicu ne možemo da postavimo gde god želimo iz tog
razloga što ne možemo da lociramo para-univerzum, iako oni mogu
da lociraju nas. To bi moglo biti zato što su oni mnogo inteligentniji
ili tehnološki mnogo napredniji od nas...“
„Što ne mora biti ista stvar“, progunđa Denison.
„Znam. Zato sam rekla ‘ili’. Ali možda mi nismo ni toliko glupi
ni toliko zaostali. Možda je u pitanju nešto sasvim jednostavno, na
primer činjenica da su oni mnogo teža meta. Ako je u para-
univerzumu jaka nuklearna interakcija jača, onda oni moraju imati
daleko manja sunca i, po svoj prilici, mnogo sitnije planete. Planetu
na kojoj su bilo bi, u tom slučaju, mnogo teže naći. Opet, postoji
mogućnost“, nastavi ona, „da oni detektuju elektromagnetsko polje.
Elektromagnetsko polje jedne planete mnogo je veće nego planeta
sama, te ga je mnogo lakše detektovati. To bi značilo da oni mogu
da detektuju Zemlju, ali ne i Mesec, koji jedva da ima ikakvo
elektromagnetsko polje. Možda su zato podbacili naši pokušaji da
aktiviramo pumpnu stanicu na Mesecu. A ako njihove male planete
nemaju neko značajnije elektromagnetsko polje, onda ih mi ne
možemo locirati.“
„Privlačna misao“, reče Denison.
„Dalje, razmotrimo inter-univerzumsku razmenu osobina koja
dovodi do toga da kod njih slabi jaka nuklearna interakcija i nastupa
hlađenje sunaca, dok kod nas jača jaka nuklearna interakcija,
izazivajući zagrevanje i eksploziju našeg Sunca. Kakve su
implikacije toga? Pretpostavimo da oni mogu i bez naše pomoći,
jednosmerno, da crpu energiju, ali da pritom postižu očajno slabu
efikasnost, tako da bi taj metod bio, pri normalnim okolnostima,
totalno nepraktičan. U tom slučaju potrebni smo im, moramo im
271
pomagati, slati koncentrisanu energiju u njihovom pravcu, naime
moramo im davati tungsten 186 i primati, zauzvrat, plutonijum 186,
Ali pretpostavimo da naš krak galaksije implodira u kvazar, To bi
dovelo, u blizini Sunca, do koncentracije energije neuporedivo veće
nego sad. Ta koncentracija potrajala bi možda preko milion
godina.“
„U tom slučaju“, nastavljala je Selena, „dakle ako se formira
kvazar, čak i sasvim slaba efikasnost postaje dovoljna. Prema tome
njima nije važno da li ćemo mi biti uništeni ili ne. Staviše, moglo bi
se reći da je za njih bezbednije da eksplodiramo. Dok ne
eksplodiramo, možemo iz raznih razloga da prekinemo rad Pumpe,
i tada ga oni ne bi mogli produžiti, bili bi bespomoćni. Posle
eksplozije, stigli su na bezbedan teren: nema nikog ko bi se mogao
umešati... Iz tog razloga, ljudi koji kažu ‘Ako je Pumpa tako opasna,
zašto ti straobalno pametni para-ljudi ne prekinu njenu upotrebu?’
— ne znaju o čemu pričaju.“
„Da li se Nevil u razgovoru sa tobom poslužio tim
argumentom?“
„Jeste.“
„Ali hlađenje para-Sunca bi se nastavilo, zar ne?“
„Od kakvog je to značaja?“ reče Selena nestrpljivo. „Opremljeni
Pumpom, ne bi više ni u kom pogledu zavisili od svog sunca.“
Denison je duboko udahnuo. „Selena, na Zemlji se pričalo — a
ti to ni na koji način ne možeš znati — da je Lamont primio od para-
ljudi poruku u kojoj se kaže da je Pumpa opasna ali da oni nisu u
stanju da je zaustave. Niko te glasine ne uzima ozbiljno, ali
pretpostavimo da su istinite. Pretpostavimo da je Lamont zaista
primio takvu poruku. Možda se radi o tome da među para-ljudima
ima nekih koji iz humanosti ne žele da unište svet na kome su
inteligentna bića sklona saradnji, ali i drugih, mnogobrojnijih koji
misle da su bog-zna-kako ‘praktični’ i koji se zato ovoj humanoj
manjini protive?“
Selena je klimnula glavom. „Pretpostavljam da je to moguće ...
Sve sam to ja znala, tačnije intuicijom naslućivala, pre nego što si ti

272
stupio na scenu. Ali onda si rekao ono, da ništa između jedinice i
beskonačnog nije pametno. Sećaš se?“
„Naravno.“
„Dobro. Razlika između našeg i para-univerzuma leži tako
očigledno u jakoj nuklearnoj interakciji da zasad ništa drugo nije
bilo ni proučavano. Ali postoje četiri različite interakcije, a ne samo
ta jedna, jaka. Te četiri interakcije su jaka nuklearna, zatim
elektromagnetna, slaba nuklearna i najzad gravitaciona. Proporcija
njihovog intenziteta iznosi 130 : 1 : 10 : 10- . Ali ako ih ima četiri,
-10 42

zašto ne bi bilo bezbroj interakcija, s tim da su sve ostale suviše

slabe da bi se mogle detektovati ili da bi mogle na ma koji način
uticati na naš kosmos?“
Denison reče: „Ako je jedna interakcija suviše slaba da bi se
mogla detektovati ili da bi izvršila ma kakav uticaj, onda, po svakoj
operativnoj definiciji, ona ne postoji.“
„U ovom univerzumu“, odreza Selena. „Ko zna šta postoji ili ne
postoji u para-univerzumima? Ako je broj mogućih vrsta interakcija
beskonačan, i ako svaka od njih može beskonačno varirati svojim
intenzitetom u odnosu na bilo koju od njih, koju uzmemo za
standardnu, onda je broj različitih kosmosa koji mogu postojati
beskonačan.“
„Možda je to beskonačnost kontinuuma: alef jedan, a ne alef
nula.“
Selena se namrštila. „Šta to znači?“
„Nije važno. Nastavi.“
Selena nastavi: „Umesto, dakle, da se trudimo da radimo sa
jednim para-univerzumom koji nam se nametnuo i koji možda
nimalo ne odgovara našim potrebama, zašto ne pokušamo nešto
drugo, naime, da iz bezbroja mogućnosti izdvojimo kakav bi nam
univerzum najbolje odgovarao i kakav bismo najlakše locirali.
Kreirajmo jedan univerzum; najzad, šta god da kreiramo, to mora
postojati; onda počnimo traganje za njim.“
Nasmešio se. „Selena, upravo je tim putem išlo i moje
razmišljanje. Naravno, nigde ne piše da je nemoguće da se ja totalno
prevarim, ali veoma su mali izgledi da se neko toliko briljantan kao
273
ja totalno prevari ako je i neko briljantan kao ti došao da sasvim
istog zaključka nezavisno... Znaš šta?“
„Šta?“ upita Selena.
„Počinje da mi se dopada vaša prokleta mesečevska hrana. Ili
bar počinjem da se navikavam na nju. Aj’ se vratimo kući na klopu,
a onda da pristupimo razrađivanju svojih planova... I znaš šta još?“
„Šta?“
„S obzirom da ćemo raditi zajedno, može li jedan poljubac —
onako, eksperimentalist intuicionistkinji?“
Selena je o tome razmislila. „Pretpostavljam da smo oboje u
životu mnogo puta ljubili i bili ljubljeni. Što to ne bi bilo kao
muškarac ženi?“
„Mislim da ću to moći da postignem. Ali šta da radim da ne bih
ispao nespretan? Kakva pravila važe za mesečevski poljubac?“
„Sledi svoj instinkt“, reče Selena nemarno,
Denison je brižljivo stavio svoje ruke iza leđa, Nagnuo se ka
Seleni. Posle nekog vremena ruke je premestio iza njenih leđa.

274
 13.

„A onda sam mu odistinski uzvratila poljubac“, reče Selena

zamišljeno,
„A je l’ ? Znači jesi?’„ reče Beron Nevil rapavim glasom. „Pa, to
stvarno znači žrtvovati se više nego što dužnost zahteva.“
„Ne bih znala. Nije bilo tako loše. Zapravo“, nasmešila se, „bilo
je prilično dirljivo gledati ga. Bojao se da će ispasti nespretan pa je
počeo sa rukama iza leđa. Valjda da me ne zgnječi.“
„Poštedi me detalja.“
„Zašto, šta kog vraga ti mariš?“ planula je iznenada. „Ti si mi
neki platonista, a?“
„Hoćeš drukčije? Ovog časa?“
„Ne moraš da radiš po narudžbini.“
„Ali bilo bi dobro da t i radiš kako ti je naređeno. Kad očekuješ
da ćeš nam dati ono što nam je potrebno?“
„Čim budem mogla“, reče ona ravnim glasom.
„A on neće znati?“
„Njega zanima jedino energija.“
„I spasavanje sveta“, podsmevao se Nevil. „I to da postane heroj.
I da pokaže svima. I da ljubi tebe.“
„Sve to je priznao. A šta ti priznaješ?“
„Nestrpljivost“, reče Nevil Ljutito. „Priznajem da sam grdno
nestrpljiv.“

275
 14.

„Drago mi je“, reče Denison odmoreno, „što je dnevni period

okončan.“ Ispružio je svoju desnu ruku, omotanu zaštitnim
slojevima, i zurio u nju. „Lunarno Sunce je nešto na šta ne mogu da
se naviknem i ne želim da se naviknem. U poređenju s njim, čak i
ovaj skafander mi se čini kao prirodna stvar.“
„Šta fali Suncu?“ upita Selena.
„Ne reci mi da ga voliš, Selena!“
„Naravnoga ne. Mrzim ga. Ali, nikad ga i ne gledam. Ti si Ze... ti
si naviknut na Sunce.“
„Ne na ovakvo kakvo ima Mesec. Ovo sija iz crnog neba. Ne
dovede do toga da zvezde izblede, nego te zaslepi toliko da ih ne
vidiš. Vrelo je, tvrdo i opasno. Neprijatelj je; dokle god je to Sunce
na nebu, ne uspevam da se otrgnem osećaju da će svi naši pokušaji
da umanjimo intenzitet polja propasti.“
„To ti je praznoverje, Ben“, reče Selena sa dalekim prizvukom
ogorčenja. „Sunce nema sa time nikakve veze. i tako smo bili u sred
kratera; bilo je isto kao noć. Zvezde i sve ostalo.“
„Ne baš isto“, reče Denison. „Svaki put kad bismo pogledali ka
severu, Selena, mogli smo videti blistanje onog osunčanog pojasa.
Nikako nisam želeo da gledam na sever, ali je taj pravac svejedno
privlačio moje oči. I svaki put kad bih u njega pogledao činilo mi se
da osećam kako jako ultravioletno udara u moj vizir.“
„To je imaginacija. Prvo i prvo, u reflektovanom svetlu prisustvo
ultravioletnog zračenja je minimalno. Drugo, skafander te štiti od
zračenja.“
„Ne štiti od toplote. Bar ne mnogo.“
„Ali sad je noć.“
276
 „Da“, reče Denison zadovoljno, „i to mi se sviđa.“ Osvrnuo se sa
divljenjem koje nije prestajalo. Debeli srp Zemlje bio je na nebu,
naravno, na svom uobičajenom mestu; bio je ispupčen ka
jugozapadu. Nad njim, konstelacija Oriona: lovac koji ustaje iz
briljantne, povijene fotelje Zemlje. Horizont je svetlucao mutno u
svetlosti koja se odbijala sa Zemljinog srpa.
„Divota“, reče on. „Selena, da Li pionazjer išta pokazuje?“
Selena, koja je bez komentara osmatrala nebesa, koraknu
prema lavirintu opreme. Tokom protekle tri alternacije dana i noći
nagomilali su, ovde u senci kratera, svu tu opremu.
„Još ne“, reče ona, „ali to su zapravo dobre vesti. Intenzitet polja
održava se na vrednosti malčice iznad pedeset.“
„Nije dovoljno nisko“, reče Denison.
„Ne može se dalje snižavati’„ reče Selena. „Sigurna sam da su svi
parametri adekvatni.“
„I magnetsko polje?“
„U pogledu magnetskog polja nisam sigurna.“
„Ako ga pojačamo, sve će postati nestabilno.“
„Ne bi trebalo. Znam da ne bi trebalo.“
„Selena, ja u tvoju intuiciju imam više poverenja nego u ma šta
drugo izuzimajući činjenice. Postaće nestabilno. Probali smo.“
„Znam, Ben. Ali ne baš u ovoj geometriji. Održavalo se na
pedeset dva, fenomenalno dugo. Pa prema tome, ako možemo na
toj jačini da ga održavamo satima a ne minutima, onda sigurno
možemo da održimo desetostruko ojačanje magnetskog polja
minutima a ne sekundima... Pokušajmo.“
„Još ne“, reče Denison.
Selena je oklevala, onda odstupila i okrenula se na drugu stranu.
„Još uvek ti nedostaje Zemlja, zar ne, Ben?“ reče ona.
„Ne. Možda je to pomalo čudno, ali ne nedostaje mi. I meni se
čini logičnim da bi trebalo da mi nedostaje plavo nebo, zeleno tlo,
tekuća voda — sve te klišetirane kombinacije pridev-imenica
karakteristične baš za Zemlju i nijedno drugo mesto. Ne nedostaje

277
mi ništa od toga. Čak ni u mojim snovima ne pojavljuje se ništa od
toga.“
„To se pokatkad događa“, reče Selena. „Ima imija koji tvrde da
ne osećaju nostalgiju. Oni su, dakako, manjina; niko nikad nije
uspeo da utvrdi šta je zajedničko svim pripadnicima te manjine.
Nagađanja idu od ozbiljne emocionalne deficitarnosti, odsustva
sposobnosti za ma kakva osećanja, pa sve do ozbiljnog viška
emocija, do straha da će priznavanje nostalgije dovesti do sloma.“
„U mom slučaju, mislim da je stvar dovoljno jasna, U poslednje
dve decenije, pa i više, život na Zemlji nije bio baš mnogo prijatan,
dok ovde, konačno, radim na polju koje sam učinio svojim. Imam i
tvoju pomoć... i više od toga, Selena, družim se s tobom.“
„Ljubazno je od tebe“, reče Selena ozbiljno, „što stavljaš
druženje i pomoć u taj redosled. Čini se da ti nije potrebno mnogo
pomaganja. Da li ti samo glumiš da ti treba pomoć, da bi me zadržao
u svome društvu?“
Denison se blago nasmejao. „Nisam siguran koji bi ti odgovor
više laskao.“
„Pokušaj sa istinom.“
„Istinu nije tako lako odrediti kad cenim i jedno i drugo u tolikoj
meri.“ Okrenuo se pionajzeru. „Intenzitet polja još se održava,
Selena.“
Selenin vizir je svetlucao svetlošću Zemlje. „Beron kaže“, reče
ona, „da je odsustvo nostalgije prirodno, da ono održava zdravlje
uma. On kaže da je ljudsko telo adaptirano na Zemljinu površinu i
da se mora prilagođavati Mesecu, ali da to ne važi za ljudski mozak,
koji je kvalitativno toliko različit od svih drugih mozgova da se može
smatrati novim fenomenom. Nije imao vremena da se veže za
površinu Zemlje, pa zato može, bez novih podešavanja, da se uklopi
u druge životne sredine. On kaže da je zatvorenost u pećine Meseca
možda ljudskom mozgu najprijatnija, zato što predstavlja samo
uvećanu varijantu zatvorenosti mozga u pećinu lobanje.“
„Ti u to veruješ?“ upita Denison zabavljajući se.
„Beron ume da govori tako da stvari zvuče uverljivo.“

278
 „Mislim da se sa podjednakom plauzibilnošću može tvrditi da
su pećine Meseca prijatne zato što predstavljaju ispunjenje fantazije
o povratku u matericu. Zapravo“, dodade on zamišljeno, „imajući u
vidu kontrolisanost temperature i pritiska, kao i vrstu i svarljivost
hrane, mogao bih dobro da branim tezu da je kolonija na Mesecu —
izvinjavam se, Selena, grad na Mesecu — hotimična rekonstrukcija
fetalne životne sredine.“
„Ne verujem da bi se Beron i jedan minut slagao sa tobom“, reče
Selena.
„Siguran sam da se on ne bi slagao“, reče Denison. Osmotrio je
Zemljin srp, gledao daleke mase oblaka na ivici srpa. Zaćutao je,
zanet u taj prizor. Selena se vratila pionajzeru, ali je Denison ostao
na svom mestu.
Posmatrao je kako Zemlja leži u svom gnezdu od zvezda. Preneo
je pogled na nareckani horizont Mesec: činilo mu se da tamo s
vremena na vreme uočava po jedan oblačić dima, kao da je udario
neki mali meteor.
Sličnu pojavu je primetio, i na nju sa i izvesnom zabrinutošću
ukazao Seleni, prilikom prethodne lunarne noći. Nju to tada nije
zabrinulo. „Zemlja se malčice pomiče na nebu, zbog libracije
Meseca, pa zbog toga povremeno po koji mlaz Zemljine svetlosti
preleti preko nekog malog uzdignuća i pogodi neko parčence tla
koje mu se nađe na putu. Posmatraču se učini da je nastao oblačak
prašine koja se uzdiže. Uobičajena pojava. Ne obraćamo pažnju.“
Denison je na to odgovorio: „Ali nekad bi to mogao biti i meteori!
Zar nikad ne udaraju meteoriti?“
„Naravno da udaraju“, rekla je tada Selena. „Kad god si napolju,
po nekoliko njih te verovatno pogodi. Skafander te štiti.“
„Ne mislim na mikro-čestice prašine“, bejaše rekao Denison.
„Mislim na krupnije meteorite koji bi stvarno razrovali prašinu i
bacili je uvis. Koji bi mogli ubiti čoveka.“
„Pa, padaju i oni, ali malo ih je, a Mesec je veliki. Još niko nije
bio pogođen.“
Gledajući nebo noćas i razmišljajući o tome, Denison je video
nešto za šta je, preokupiran drugim temama, u prvom trenu
279
pomislio da je meteorit: tačka svetlosti hitala je nebom. Ali to bi
mogao, međutim, biti prizor pada meteorita samo na Zemlji, koja
ima atmosferu, a ne na Mesecu koji je bezvazdušan.
Ta svetlost bila je veštačka. Denison još nije sredio utiske, a
svetlost postade, sasvim jasno, raketna letilica, mala, koja je naglo
tonula ka tlu i prizemljila nedaleko od Denisona.
Iz letilice je izašla samo jedna figura u skafandru. Pilot je ostao
unutra, jedva vidljiv: tamna mrlja među pozicionim svetlima.
Denison je čekao. Etikecija skafandra zahtevala je da se
pridošlica, pristupajući grupi ljudi, prvi izjasni ko je.
„Komesar Gotštajn ovde“, reče novi glas, „što verovatno možete
i pogoditi po tome kako se teturam.“
„Ben Denison ovde“, reče Denison.
„Da. To sam pretpostavio.“
„Da li ste došli da tražite mene?“
„Svakako.“
„Svemirskim skakačem? Mogli ste...“
„Mogao sam“, reče Gotštajn, „upotrebiti izlaz P-4, koji je manje
od hiljadu metara odavde. Jesam, jesam. Ali nisam tražio samo
vas.“
„Pa, nemam nameru da vas pitam šta ste time hteli da kažete.“
„Nema razloga da se ponašam stidljivo. Niste valjda mislili da
ću ostati ravnodušan prema činjenici da obavljate eksperimente na
lunarnoj površini.“
„To nije bilo u tajnosti. Mogao se zainteresovati ko god hoće.“
„A ipak kao da niko ne zna detalje o tim eksperimentima. Znaju,
naravno, jedno: znaju da radite na stvarima koje su u vezi sa
elektron-pumpom.“
„Razumna pretpostavka.“
„Zar? Meni se činilo da eksperimenti takve vrste, ako će biti iole
uspešni, zahtevaju gigantsku mašineriju. To nije moje sopstveno
znanje, shvatićete; konsultovao sam se sa onima koji bi morali
znati. A jasno se vidi da ne radite sa takvom mašinerijom. Zato mi
je palo na pamet da možda vi niste pravi fokus za moju pažnju. Dok
280
vi odvlačite moju pažnju, neki drugi možda izvršavaju važnije
zadatke.“
„Zašto bih ja bio upotrebljen za skretanje pažnje?“
„Ne znam. Kad bih znao, manje bih se brinuo.“
„Znači, na mene se motrilo.“
Gotštajn se zahehetao. „To da. Od dana kad ste došli. Ali dok ste
vi radili ovde, mi smo posmatrali čitav ovaj region Mesečeve
površine, miljama unaokolo. I za divno čudo, čini se da ste vi, Dr
Denisone, i vaša pratilja, jedine osobe koje se ovde pojavljuju,
izuzimajući neke koji obavljaju svoje sasvim banalne rutinske
zadatke.“
„Zašto je to čudno?“
„Zato što to znači da stvarno verujete da ova vaša kojekako
skrpljena mašinerija nešto postiže, šta god bila. Ne mogu poverovati
da ste neznalica, zato smatram da vas vredi čuti, ako mi kažete šta
to radite.“
„Obavijam eksperimente iz oblasti para-fizike, komesare, baš
kao što se priča. Tome mogu dodati da su moji eksperimenti zasad
bili samo delimično uspešni.“
„Vaša pratilja je, verujem, Selena Lindstrom L., turistička
voditeljica.“
„Da.“
„Neobičan izbor asistenta.“
„Inteligentna je, puna želje da uspe, zainteresovana, i izuzetno
atraktivna.“
„I voljna da radi sa jednim Zemljaninom?“
„I sasvim voljna da radi sa jednim imigrantom koji će postati
građanin Lune čim se kvalifikuje za taj status.“
Selena im je prilazila. Njen glas odjeknu u njihovim ušima.
„Dobar dan, komesare. Više bih volela da ne prisluškujem privatnu
konverzaciju, ali, u skafandru, prisluškivanje je neminovno sve dok
ne zađemo iza horizonta.“

281
 Gotštajn se okrenuo. „Zdravo, gospođice Lindostrom. Nisam
očekivao da razgovor vodim u tajnosti. Da li vas zanima para-
fizika?“
„O, da.“
„Niste se demoralisali zbog neuspeha eksperimenta?“
„Nisu u pitanju totalni neuspesi“, reče ona. „Eksperimenti su
manje neuspešni nego što to Dr Denison u ovom času misli.“
„Šta?“ Denison se naglo okrenuo na peti, Zamalo da izgubi
ravnotežu; ispod njega izlete mlaz prašine.
Sad su sve troje bili okrenuti ka pionajzeru. Nekih metar i po
iznad pionajzera blistala je jedna svetlost, nalik na debelu zvezdu.
Selena reče: „Pojačala sam magnetsko polje, a nuklearno polje
se održalo i ostalo stabilno — onda sam ga slabila sve više i više i
najzad je...“
„Procurilo!“ reče Denison. „Prokletstvo. Nisam bio očevidac tog
događaja.“
„Žao mi je, Ben“, reče Selena. „Prvo si se zaneo u sopstvene
misli, onda je stigao komesar; nisam mogla odoleti šansi da
pokušam samostalno.“
„Ali“, reče Gotštajn, „šta je zapravo to što ja tamo vidim?“
Denison reče: „To je energija koju spontano emituje materija
koja iz drugog univerzuma curi u naš.“
Tek što je to rekao, svetio u trenu nestade, a istovremeno se
mnogo metara dalje pojavi slična, ali slabija zvezda.
Denison se bacio ka pionajzeru, ali Selena, sva od lunarne
gracioznosti, polete preko tla efikasnije i stiže prva. Ugasila je polje
i daleka zvezda iščeze.
„Vidiš“, reče ona, „tačka curenja je stabilna.“
„U malim razmerama nije“, reče Denison, „ali ako imamo u vidu
da je pomak od jedne svetlosne godine teorijski isto toliko moguć
kao i od sto metara, onda je pomak od samo sto metara čudesna
stabilnost.“
„Nije dovoljno čudesna“, reče Selena ravno.

282
 Gotštajn ih je prekinuo. „Dopustite da pogađam o čemu
govorite. Hoćete da kažete da materija može da procuri ovde ili
tamo ili ma gde u našem kosmosu — nasumice.“
„Ne sasvim nasumice, komesare’’, reče Denison. „Verovatnoća
pojave curenja opada sa udaljenošću od pionajzera; opada, rekao
bih ja, prilično oštro. Ta oštrina zavisi od niza faktora. Mislim da
smo u tom pogledu dobro pritegli. Pa i tako, preskakanje za koju
stotinu metara tamo-amo je sasvim verovatno i vi ste, zapravo,
jedno takvo preskakanje videli.“
„Moglo se to pomaći i u neku tačku unutar grada, ili unutar
naših šlemova, možda.“
„Ne, ne“, reče Denison nestrpljivo. „Curenje je, bar kad se
ostvaruje ovim tehnikama koje mi koristimo, veoma zavisno od
gustine materije koja je već prisutna u ovom univerzumu. Šanse da
se pozicija curenja pomakne iz prostora koji je manje-više vakuum
u neki prostor gde postoji makar i stoti deo atmosferskog pritiska
kakav je u gradu ili u našim šlemovima praktično su jednake nuli.
Bilo bi, da počnemo od početka, nepraktično postavljati opremu za
to prvo procurenje ma gde sem u vakuum, pa smo zato i morali svoj
pokušaj izvesti ovde, na površini.“
„Onda ovo nije kao elektron-pumpa?“
„Ni slično“, reče Denison. „Kod Pumpe imate dvosmerni
transfer materije, ovde jednosmerno curenje. A nisu u pitanju ni isti
univerzumi.“
Gotštajn reče: „Pitam se da li biste došli na večeru kod mene
danas, Dr Denison?“
Gotštajn je pokušao da izvede naklon prema Seleni, ali je, u
skafandru, postigao samo grotesknu parodiju naklona. „Biću
oduševljen društvom gospođice Lindstrom u nekoj drugoj prilici, ali
ovog puta, Dr Denison, moram razgovarati sa vama nasamo.“
„Ma, samo napred“, reče Selena zvonko. Denison je još oklevao.
„I onako me sutra čeka mnogo zakazanih obaveza, a tebi će biti
potrebno vreme da razmisliš o nestabilnosti tačke curenja.“
Denison neodlučno reče: „Pa, dobro, onda... Selena, hoćeš Li mi
javiti kad bude tvoj sledeći slobodan dan?“
283
 „Uvek ti javim, zar ne? A i pre toga ćemo biti svakako u
kontaktu... Zašto vas dvojica ne krenete? Ja ću se pobrinuti za
opremu.“

284
 15.

Beron Nevil se premeštao s noge na nogu na način uslovljen

teskobom sobe i Mesečevom gravitacijom, U većoj sobi i pri
snažnijem privlačenju nekog sveta, hodao bi žurno tamo-amo. Ovde
se naginjao levo i desno, ponavljajući, u isti mah, klizanje napred-
nazad.
„Onda si sigurna da to radi, je li tako, Selena? Sigurna si?“
„Sigurna sam“, reče Selena, „To ti govorim evo već peti put.
Brojala sam tačno.“
Činilo se da Nevil ne sluša, Tiho a brzo, on reče: „Onda nije
važno što se Gotštajn tamo pojavio? Nije pokušao da prekine
eksperiment?“
„Nije. Naravno da nije.“
„Nije bilo nikakvih indikacija da će pokušati da nametne svoju
vlast...“
„Hajde, Berone, pa kakvu bi to vlast mogao da nametne? Da II
će Zemlja poslati neki odred policije? Sem toga — ma, znaš da ne
mogu da nas zaustave.“
Nevil je prestao da se kreće. Neko vreme stajao je tako,
nepomičan, „Ne znaju? Ni sad ne znaju?“
„Naravno da ne znaju, Ben je gledao zvezde, onda je došao
Gotštajn, Zato sam pokušala da postignem curenje polja, uspela, i
odmah dobila i ono drugo. Benovi aparati...
„Ne nazivaj ih Benovim. Bila je to tvoja ideja, zar ne?“
Odmahnula je glavom odrečno. „Dala sam nejasne sugestije.
Detalji su Benovi.“

285
 „Ali ti to sad možeš da reprodukuješ. Za ime Lune, ne moramo
da pitamo Zemljosa da to učini za nas, je l’ tako?“
„Mislim da sad mogu da reprodukujem deo toga, dovoljan, da
naši popune svaku prazninu.“
„Onda je u redu. Počnimo.“
„Ne još. O, prokletstvo, Berone, ne još.“
„Zašto ne još?“
„Treba nam i energija.“
„Ali to imamo.“
„Ne sasvim. Tačka curenja je nestabilna; prilično gadno
nestabilna.“
„Ali to se može srediti. Sama si tako rekla.“
„Rekla sam da mislim da se može srediti.“
„Meni je to dovoljno dobro,“
„Ipak, bilo bi bolje imati Bena, tako da on predvidi detalje i
stabilizuje tačku curenja.“
Između njih zavlada ćutanje. Nevilovo tanko lice se polako
izvijalo u izraz koji se bližio neprijateljskom, „Ne veruješ da ja to
umem? Je li to?“
„Hoćeš li sa mnom na površinu, pa da radimo na tom
problemu?“ reče Selena,
Opet ćutanje. Nevil nesigurnim glasom reče: „Ne smatram da ti
je ta ironija duhovita. I neću da čekam još dugo.“
„Ne mogu da zapovedam zakonima prirode. Ali mislim da neće
biti još dugo... Ako nemaš ništa protiv, morala bih sada da spavam.
Sutra imam svoje turiste.“
Jedan momenat činilo se da će Nevil gestom pokazati ka svom
krevetu smeštenom u odgovarajuće udubljenje, gestom koji bi
značio gostoljubivost; ali, taj gest, ako je uopšte bio na putu, nikad
se nije rodio, a Selena nije ničim pokazala da razume ili da čak i
očekuje ma šta. Klimnula je glavom umorno i otišla.

286
 16.

„Nadao sam se, iskreno govoreći“, reče Gotštajn smešeći se nad

slatkom, lepljivom mešavinom koja je trebalo da predstavlja desert,
„da ćemo se češće viđati.“
Denison reče; „Ljubazno je od vas što se toliko interesujete za
moj rad. Ako se nestabilnost procurenja može stabilizovati, mislim
da će moje dostignuće — i dostignuće gospođice Lindstrom — biti
izvanredno značajno.“
„Govorite obazrivo, kao naučnik... Neću vas vređati nuđenjem
onoga što ovde na Mesecu koriste kao ekvivalent likera; to je jedina
imitacija zemaljske kuhinje za koju sam jednostavno odlučio da je
neću tolerisati. Možete li mi reći, jezikom za laika, šta čini to otkriće
značajnim?“
„Mogu da pokušam“, reče Denison obazrivo. „Pretpostavimo da
pođemo od para-univerzuma. Tamo je jaka nuklearna interakcija
jača nego u našem univerzumu, tako da i relativno male mase
protona mogu da održe fuzionu reakciju potrebnu da bi jedna
zvezda sijala. Mase ekvivalentne našim zvezdama eksplodirale bi
žestoko u para-univerzumu, koji ima mnogo više zvezda, ali mnogo
manjih, nego naš univerzum.“
„Pretpostavimo, sada“, nastavi on, „da imamo jaku nuklearnu
interakciju mnogo slabiju nego što je slučaj u našem univerzumu. U
tom slučaju, ogromne mase protona imale bi tako malu sklonost ka
fuziji da bi za održavanje jedne zvezde bile potrebne vrlo velike
mase hidrogena. Takav anti-para-univerzum — drugim rečima,
univerzum koji je opozit para-univerzuma — sastojao bi se od
znatno manjeg broja zvezda nego naš univerzum, ali bi te zvezde
bile daleko veće. Zapravo, ako bi se jaka nuklearna interakcija

287
mogla dovoljno oslabiti, postojao bi jedan univerzum koji bi se
sastojao od samo jedne zvezde; sva njegova masa bila bi u njoj. Bila
bi to veoma gusta zvezda, ali relativno ne-reaktivna; možda ne bi
emitovala više zračenja nego što emituje naše Sunce.“
Gotštajn reče: „Grešim li ja, ili je to ona situacija koja je vladala
u našem sopstvenom univerzumu pre Big Benga, velikog praska —
sva univerzumska masa bila je u samo jednom, titanskom telu?“
„Da“, reče Denison, „uistinu, taj anti-para-univerzum koji sam
dočarao sastoji se od onoga što neki nazivaju ‘kosmičkim jajetom’
ili skraćeno ‘kosmegom’. Ako želimo da nađemo jednosmerno
curenje, treba nam kosmeg-univerzum. Onaj para-univerzum koji
sad koristimo, sa svojim majušnim zvezdama, predstavlja takoreći
prazninu. Možete tragati i tragati i ne naći ništa.“
„Para-ljudi su, međutim, dosegli nas.“
„Jesu, i to možda praćenjem magnetskih polja. Ima izvesnih
razloga da se veruje da u para-univerzumu nema značajnijih
magnetskih polja, što nam oduzima prednost koju oni imaju. S
druge strane, ako tražimo kosmeg-univerzum, promašiti ne
možemo, Kosmeg je sam po sebi čitav taj univerzum, pa prema
tome, gde god udarimo nailazimo na materiju.“
„Ali kako vršite to sondiranje?“
Denison je oklevao. „To je onaj deo koji ne mogu tako lako da
objasnim, Čestice koje posreduju u jakoj nuklearnoj interakciji zovu
se pioni. Intenzitet interakcije zavisi od mase piona, a mi njegovu
masu možemo, pod izvesnim specijalnim uslovima, da menjamo.
Lunarni naučnici razvili su jedan instrument koji nazivaju
pionajzerom i koji može da se prilagodi za izvršenje upravo tog
posla. Čim se masa jednog piona smanji ili poveća on je, efektivno,
deo drugog univerzuma; on postaje kapija, tačka prelaza. Ako se
njegova masa dovoljno smanji, on postaje sastavni deo kosmeg-
univerzuma. To je ono što hoćemo.“
Gotštajn reče: „I vi možete da usisavate materiju iz... iz — tog
kosmeg-univerzuma?’’
„Taj deo posla je lak. Čim se formira kapija, influks nastaje
spontano.
288
 Materija ulazi noseći sopstvene zakone i u prvi mah je stabilna.
Postupno se zakoni našeg univerzuma ulivaju u nju, jaka interakcija
počinje da jača, ta materija se fuzioniše i počinje da oslobađa
ogromnu energiju.“
„Ali ako je super-gusta, zašto se prosto ne raširi kao oblačić
dima?“
„I to bi dalo energiju, ali to zavisi od elektromagnetskog polja, a
u ovom slučaju jaka interakcija ima prvenstvo, zato što mi
kontrolišemo elektromagnetsko polje, Potrajalo bi, ako bih to
pokušao da objašnjavam.“
„Dobro, znači ona lopta svetlosti koju sam video bila je kosmeg-
materijal u procesu fuzije?“
„Da, komesare.“
„I ta energija se može korisno usmeriti?“
„Svakako. I to u ma kojoj količini. Ono što ste videli bilo je
pristizanje u našu vasionu mikro-mikrogramskih količina kosmeg-
mase. Teorijski, nema nikakvog razloga da ne dovlačimo čitave tone
odjednom.“
„Dobro, dakle to se može upotrebiti kao zamena za elektron-
pumpu.“
Denison je odmahnuo glavom. „Ne. Upotreba kosmeg-energije
takođe menja osobine obe vasione koje su u dodiru. U kosmeg-
univerzumu jaka interakcija jača, a u našem univerzumu slabi, jer
zakoni prirode počinju da se mešaju. To znači da se u kosmegu
fuzija polako ubrzava i temperatura povećava. I nastupi trenutak...“
„I nastupi trenutak“, reče Gotštajn skrštajući ruke preko grudi i
sužavajući oči zamišljeno, „kad kosmeg eksplodira: njegov Big
Beng.“
„Tako se meni čini.“
„Smatrate li da se to dogodilo sa našim univerzumom pre deset
milijardi godina?“
„Možda. Kosmogonisti su se pitali zašto je prvobitno kosmičko
jaje eksplodiralo u jednoj određenoj tački u vremenu, a ne na bilo
kojoj drugoj. Jedno rešenje bilo je da se zamisli oscilujući
univerzum u kome kosmičko jaje nastaje i odmah eksplodira. To
289
rešenje je kasnije eliminisano tako da je preostao zaključak da je
kosmičko jaje moralo egzistirati dugo, a da je onda zapalo u krizu
nestabilnosti, koja je nastupila iz nekog nepoznatog razloga.’„
„Ali moglo se raditi o crpljenju energije preko granice različitih
univerzuma.“
„Možda, ali to nije moralo biti dejstvo neke inteligencije. Možda
ponekad nastaje spontano curenje.“
„A kad se Veliki Prasak dogodi“, reče Gotštajn, „da li ćemo i dalje
moći da crpemo energiju iz kosmeg-univerzuma?“
„Nisam siguran, ali to svakako nije neposredna briga. Ulivanje
jakog interakcijskog polja u kosmeg-univerzum moraće, po svoj
prilici, da traje milionima godina da bi tamo bila pređena kritična
tačka. Sem toga, moraju postojati i drugi kosmeg-univerzumi;
možda ih ima bezbroj.“
„A promene u našem univerzumu?..
„Jaka interakcija slabi. Sporo, veoma sporo, naše Sunce počeće
da se hladi.“
„Možemo Li to da nadoknadimo upotrebom kosmeg-energije?“
„To neće biti potrebno, komesare“, reče Denison revnosno. „U
našem univerzumu, ovde, jaka interakcija će slabiti zbog upotrebe
kosmeg-pumpe, ali će jačati zbog nastavljene upotrebe obične
elektron-pumpe. Ako ujednačimo proizvodnju energije iz ta dva
izvora, onda će se zakoni prirode menjati u para-univerzumu i u
kosmeg-univerzumu, ali u našim univerzumu neće. Mi smo tu drum
kojim se putuje u oba pravca, ali nismo, ni iz jednog ni iz drugog
pravca gledano, terminus.“
Denison nastavi. „Takođe, ne treba da se uznemiravamo zbog
sudbine dvaju terminusa. Para-ljudi su se, što se njih tiče, možda
već prilagodili hlađenju svoga sunca, koje je možda i pre toga bilo
prilično hladno. A što se tiče kosmeg-univerzuma, nema razloga da
pomišljamo da bi tamo mogao postojati život. Zapravo, izazivajući
stanje koje dovodi do Big Benga mi ćemo možda stvoriti, tamo,
drugačiji univerzum koji će jednog dana postati podoban za
nastanak života.“

290
 Gotštajn je neko vreme ćutao. Njegovo debeljušno lice, tako
umireno, izgledalo je kao da nema nikakvih emocija. Klimao je
glavom kao da potvrđuje kretanje nekih misli samo njemu poznatih.
Najzad reče: „Znate, Denisone, mislim da će ovo otvoriti sluh
sveta. Sad bi trebalo da nestanu sve teškoće u ubeđivanju vodećih
naučnika da elektron-pumpa uništava svet.“
„Više ne postoji emocionalna nevoljnost da se to prihvati“, reče
Denison. „Sad će biti moguće istovremeno prezentirati i problem i
njegovo rešenje.“
„Kad biste bili spremni da pripremite jedan tekst o tome, stručni
rad, ako ja garantujem da će biti brzo objavljen?“
„Možete li vi to da garantujete?“
„Ako nema drugog načina, onda će to biti državno izdanje,
zasebna knjižica.“
„Više bih voleo da prvo pokušam da neutralizujem nestabilnost
tačke curenja, pa tek onda da izvestim.“
„Naravno.“
„Sem toga mislim da bi bilo mudro“, reče Denison, „urediti da
Dr Piter Lament bude koautor. On može da obezbedi strogu
matematičku obradu: to je nešto što ja ne mogu, Sem toga, ja sam
kroz njegov rad izašao na svoj put. I još nešto, komesare...
„Da,“
„Sugerisao bih da i lunarni naučnici budu uključeni. Jedan od
njih, Dr Beron Nevil, mogao bi biti treći autor.“
„Ali zašto? Zar sad ne unosite nepotrebne komplikacije?“
„Njihov pionajzer je sve ovo omogućio.“
„To se može na adekvatan način spomenuti... Ali, da li je Dr
Beron stvarno radio na tom projektu sa vama?“
„Nije direktno,“
„Onda zašto ga uvlačiti?“
Denison je oborio pogled i rukom zamišljeno otresao prašinu sa
tkanine nogavice svojih pantalona. „Bio bi to diplomatski potez“,
reče on. „Morali bismo izgraditi kosmeg-pumpu na Mesecu.“
„Što ne na Zemlji?“
291
 „Kao prvo, potreban nam je vakuum. Ovo je jednosmerni
transfer, a ne dvosmerni kao u slučaju elektron-pumpe, pa će se
uslovi za njegovu praktičnu primenu razlikovati u dva aspekta.
Površina Meseca ima već gotov vakuum, u ogromnim količinama;
obezbediti ga na Zemlji zahtevalo bi ogroman napor.“
„Ali bi se to ipak moglo učiniti, zar ne?“
„Drugo“, reče Denison, „ako imamo dva gigantska izvora
energije; ako ta energija stiže iz dva suprotna smera, a naš
univerzum je u sredini; pa ako se izlazne tačke nađu preblizu,
dogodiće se nešto nalik na kratak spoj. Razdvojiti izlaze pomoću
četvrt miliona milja vakuuma, tako da elektron-pumpa radi samo
na Zemlji a kosmeg-pumpa samo na Mesecu — bilo bi to idealno,
zapravo to se ne sme izostaviti, A ako ćemo operisati na Mesecu,
bilo bi mudro, čak i pristojnosti radi, uzeti u obzir osetljivosti
lunarnih fizičara. Treba i njima dati deo.“
Gotštajn se nasmešio. „Da li je to savet gospođice Lindstrom?“
„Siguran sam da bi to bio njen savet, ali ta misao je dovoljno
razumna da i sam, nezavisno, dođem na nju.“
Gotštajn je ustao, protegao se, onda dva-tri puta skočio u mestu,
na onaj avetinjski spor način koji nameće lunarna gravitacija. Pri
svakom takvom odskoku razgibao je i kolena. Seo je opet i rekao:
„Je I’ ste ikad ovo pokušali, Dr Denison?“
Denison je odmahnuo glavom.
„To navodno pomaže cirkulaciji krvi u donjim ekstremitetima.
To izvedem kad god mi se učini da će mi noge utrnuti. Uskoro idem
u kraću posetu Zemlji, pa se trudim da izbegnem preterano
navikavanje na lunarnu gravitaciju... Hoćemo li da popričamo o
gospođici Lindstrom, Dr Denison?“
Sasvim promenjenim tonom Denison reče: „Šta s njom?“
„Ona je voditeljica turista.“
„Da. To ste već rekli.“‘
„Takođe sam rekao da je to čudan izbor asistenta jednome
fizičaru.“
„Ja sam zapravo samo amater-fizičar, pa bih rekao da je ona
amater-asistent.“
292
 Gotštajn se više nije smešio. „Nemojte se igrati, doktore.
Potrudio sam se da nađem koliko god sam mogao podataka o njoj.
Njena prošlost je vrlo otkrivajuća, naime bila bi to, da se iko setio
da odsad u tu temu zaviri. Verujem da je to intuicionistkinja.“
„Mnogi od nas su to“, reče Denison. „Ne sumnjam da ste i vi
sami na neki način intuicionist. Sigurno znam da ja na svoj način to
jesam.“
„Postoji razlika, doktore. Vi ste naučnik od karijere a ja sam,
nadam se, administrator od karijere... A ipak, gospođica Lindstrom,
koja je intuicionist u tolikoj meri da vama može biti korisna u višoj
teorijskoj fizici, radi kao obična turist-voditeljica.“
Denison je oklevao. „Nema ona mnogo akademskog
obrazovanja, komesare. Njena je intuicija neuobičajeno jaka, ali
nije pod svesnom kontrolom.“
„Da li je gospođica Lindstrom proizvod onog nekadašnjeg
programa genetičkog inženjerstva?“
„Ne znam, ali ne bih bio iznenađen ako je tako.“
„Ali vi imate poverenja u nju?“
„U kom smislu? Pomogla mi je.“
„Znate li da je ona supruga Dr Berona Nevila?“
„Postoji emocionalna veza, ali ne i zakonska, rekao bih.“
„Ovde na Mesecu nijedna veza nije u našem smislu reči legalna.
To je taj isti Nevil koga hoćete da pozovete da bude treći autor
stručnog rada koji ćete napisati?“
„Da.“
„Da li je to samo obična koincidencija?“
„Nije. Nevil se zainteresovao za moj dolazak, i mislim da je on
zamolio Selenu da mi pomogne u radu.“
„Ona vam je to rekla?“
„Rekla je da se on interesuje za mene. To je bilo i prirodno,
pretpostavljam.“
„Da li vam pada na um, Dr Denison, da ona možda radi u svoju
korist i u korist Dr Nevila?“

293
 „Na koji način bi se njihovi interesi razlikovali od naših?
Pomogla mi je bez ikakvih ograda.“
Gotštajn se pomakao, počeo da pomiče pleća kao da hoće da
vežba mišiće. „Dr Nevil svakako zna da je žena koja mu je toliko
bliska intuicionistkinja. Zar je on ne bi upotrebio? Zašto bi ona
ostala turist-voditeljka, ako ne da bi prikrila svoje moći — sa nekim
određenim ciljem?“
„Koliko znam, Dr Nevil često rezonuje na takav način. Teško mi
je da podozrevam nepotrebne zavere.“
„Otkud znate da su nepotrebne... Dok je moj raketni skakač
lebdeo nad Mesečevom površinom, upravo pre nego što se lopta
radijacije formirala nad vašom opremom, gledao sam dole na vas.
Niste bili kod pionajzera.“
Denison je nastojao da se priseti. „Nisam, Gledao sam zvezde;
to mi je izgleda sklonost, kad sam na površini.“
„Šta je radila gospođica Lindstrom?“
„Nisam video. Kazala je da je pojačala magnetsko polje, a onda
je konačno došlo do curenja.“
„Da li je uobičajeno da ona bez vas manipuliše opremom?“
„Nije. Ali, mogu razumeti njen impuls.“
„I da li bi se pritom nešto izbacilo?“
„Ne razumem vas.“
„Nisam siguran ni da ja samog sebe razumem. U onoj svetlosti
Zemlje nešto je mutno zasvetlucalo, kao da nešto leti kroz vazduh.
Ne znam šta.“
„Ne znam ni ja“, reče Denison,
„Ne možete se setiti ničega što bi prirodno moglo biti u vezi sa
tim eksperimentom i što bi...“
„Ne.“
„Onda šta je radila gospođica Lindstrom?“
„To još uvek ne znam.“
Za trenutak je tišina teško legla među njih. Onda komesar reče:
„Onda, kako ja sagledavam stvari, vi ćete nastojati da poboljšate
stabilnost tačke curenja i razmišljaćete o pripremanju jednog
294
stručnog rada. Ja ću pokrenuti stvari na drugom kraju. Tokom moje
uskoro-predstojeće posete Zemlji, urediću da se vaš rad publikuje i
upozoriću vladu.“
Bilo je to jasno upućivanje da je razgovoru kraj, Denison ustade,
a komesar, kao, uzgred reče: „I razmišljajte o Dr Nevilu i gospođici
Lindstrom.“

295
 17.

Zračenje je ukazivalo da je u pitanju teža zvezda, deblja, sjajnija.

Denison je na svom viziru osećao njenu toplinu; uzmakao je. U
ovom zračenju postojala je jasna komponenta rendgenskih zraka;
njegov oklop će ga zaštititi od toga, ali nema razloga da se taj oklop
izloži iskušenju.
„Rekao bih da sad više ne možemo imati nikakvih sumnji“, reče
on. „Tačka curenja je stabilna.“
„U to sam sigurna“, reče Selena ravno.
„Onda da ugasimo sve ovo, i da se vratimo u grad.“
Hodali su polako. Denison je osetio čudnu malodušnost. Više
nije bilo nikakve neizvesnosti, nikakvog uzbuđenja. Od ove tačke
nadalje, mogućnost neuspeha više nije postojala. Vlada se
zainteresovala; stvari će se sve više i više izmicati iz njegovih ruku.
On reče: „Valjda sad mogu da počnem pisanje tog rada.“
„Pretpostavljam da je tako“, reče Selena pažljivo.
„Jesi li opet razgovarala sa Beronom?“
„Jesam.“
„Ima li u njegovom stavu ikakvih promena?“
„Ni najmanjih. Neće učestvovati. Ben...“
„Da?“
„Stvarno mislim da nije korisno razgovarati s njim. Neće
sarađivati ni u jednom projektu u kome učestvuje vlada Zemlje.“
„Ali ti si mu objasnila situaciju?“
„Kompletno.“
„I ipak neće.“

296
 „Zatražio je da razgovara sa Gotštajnom. Komesar je pristao da
ga primi kad se vrati iz svoje posete Zemlji. Moraćemo do tad da
čekamo. Možda će Gotštajn imati neko dejstvo na njega, ali
sumnjam.“
Denison je slegnuo ramenima, što je u skafandru bio sasvim
nekoristan manevar. „Nisam ga razumeo.“
„Ja jesam“, reče Selena blago.
Denison nije direktno reagovao. Ugurao je u kameno sklonište
pionajzer i prateće aparate. „Spremna?“ reče on.
„Spremna.“
Kliznuli su kroz vrata površinskog izlaza P—4, Ćutali su.
Denison je sišao niz lestvice. Selena je sletela mimo njega-,
usporavajući pad hitrim grabljenjem pojedinih prečaga. Denison je
naučio da to izvede, ali nije imao volje da se potrudi; njegov način
silaženja niz lestvice predstavljao je neku vrstu buntovnog odbijanja
da se prilagodi.
U pripremnoj zoni skidoše svoje skafandre i staviše ih u svoje
orma-ne. Ormane zaključaše. „Hoćeš Li sa mnom na ručak,
Selena?“ reče Denison.
Sa nelagodnošću, Selena reče: „Izgledaš uznemiren. Nešto nije
u redu?“
„Reakcija, rekao bih. Ručak?“
„Da, naravno.“
Jeli su u Seleninom stanu; bilo je to na njeno insistiranje. „Želim
da razgovaram s tobom“, rekla je, „a to ne mogu da činim kako valja
u kafeteriji.“
Dok je Denison polako žvakao nešto što je imalo daleku sličnost
sa teletinom, ali sa ukusom kikirikija, ona reče: „Ben, ti ni reč ne
progovaraš. Takav si već nedelju dana.“
„Nisam“, reče Denison mršteći se.
„Jesi.“ Zabrinuto ga je pogledala pravo u oči. „Nisam sigurna
koliko je moja intuicija uspešna izvan fizike, ali čini mi se da postoji
nešto što nećeš da mi kažeš.“

297
 Denison je slegnuo ramenima. „Na Zemlji oko ovoga prave silnu
galamu. Gotštajn je pre polaska sa Meseca povukao ne kanape, nego
čitave kablove; Dr Lamont je sad junak dana tamo dole, a meni
predlažu da se vratim čim dovršim pisanje svog rada.“
„Da se vratiš na Zemlju?“
„Da. Izgleda da sam i ja junak dana.“
„I treba da budeš.“
„Nude kompletnu rehabilitaciju“, reče Denison zamišljeno.
„Jasno je da mogu da dobijem mesto na bilo kom pogodnom
univerzitetu ili pogodnoj državnoj ustanovi na Zemlji.“
„Zar nisi to želeo?“
„Verujem da Lamont to želi; on bi u tome uživao; on će to sasvim
sigurno i dobiti. Ali ja to ne želim.“
„Onda šta želiš?“ reče Selena.
„Želim da ostanem na Mesecu.“
„Zašto?“
„Zato što je tu probojna oštrica čovečanstva, a ja želim da
budem njen deo. Želim da radim na uspostavljanju kosmeg-pumpi,
a to će biti samo ovde, na Mesecu. Želim da radim na para-teoriji, i
to onakvim instrumentima kakve ti, Selena, možeš da smisliš i
njima rukuješ... Želim da budem sa tobom, Selena. Ali, hoćeš li ti
ostati sa mnom?“
„Za para-teoriju sam zainteresovana koliko i ti.“
„Ali zar te neće Nevil sad povući sa tog posla?“ reče Denison.
„Beron da me povuče?“ Stisnutog grla ona reče: „Da li
pokušavaš da me uvrediš, Ben?“
„Ni najmanje.“
„Pa onda, da li te nisam dobro razumela? Da !i ti sugerišeš da
radim sa tobom samo zato što mi je Beron tako naredio?“
„Zar nije naredio?“
„Jeste. Ali nije to razlog što sam ovde. Ja sam izabrala da budem
ovde. Možda on misli da može da mi naređuje, ali to mu uspeva
samo kad se njegova naređenja podudare sa mojom voljom, kao što
se desilo u tvom slučaju. Ne dopada mi se kad on zamišlja da i u
298
onim drugim slučajevima može da mi naređuje, a ne dopada mi se
ni kad ti to zamišljaš.“
„Vas dvoje ste seks-partneri.“
„To smo bili, istina je, ali kakve veze to ima sa naređivanjem?
Po tom osnovu mogu i ja da naređujem njemu koliko i on meni.“
„Onda možeš da radiš sa mnom, Selena?“
„Svakako“, reče ona hladno, „ako to izaberem.“
„Pa, da li to Izabiraš?“
„U ovom trenutku, da.“
A Denison se nasmešio. „Mogućnost da izabereš suprotno, ili da
Jednostavno budeš sprečena, eto što me je, rekao bih, brinulo ovih
nedelju dana. Plašio sam se da će kraj ovog projekta značiti da više
neće biti ni tebe. Žao mi je, Selena, ne nameravam da te maltretiram
sentimentalističkim vezivanjem jednog matorog Zemljosa.“
„Pa, u tom umu nema ničeg matorog ni zemljoskog, Ben.
Postoje i vezivanja koja nisu seksualna. Volim da sam s tobom.“
Nastade tišina. Denisonov osmejak je izbledeo, zatim se vratio,
mada možda nešto mehaničniji. „E baš mi je drago zbog mog uma.“
Denison je otklonio pogled, malo otresao glavom, opet pogledao
ka njoj. Posmatrala ga je pažljivo, skoro zabrinuto.
„Selena, u među-univerzumskim curenjima pojavljuje se i nešto
drugo, a ne samo energija. Podozrevam da si o tome razmišljala.“
Tišina se ovog puta nastavljala i nastavljala, bolno; najzad
Selena reče: „A, to.
Neko vreme njih dvoje su zurili jedno u drugo — i Denisonu je
bilo neprijatno, a Selena se držala maltene kao lopov.

299
 18.

Gotštajn reče: „Još se mučim da sasvim povratim svoje

mesečevske noge, ali to nije ništa u poređenju sa cenom koju sam
platio pokušavajući da povratim svoje zemaljske noge. Denisone,
bolje je da i ne sanjate o povratku. Nikako vam ne bi uspelo.“
„Nemam nameru da se vraćam, komesare“, reče Denison.
„Na neki način, to je živa šteta. Tamo bi vas mogli proglasiti za
imperatora, aklamacijom. A što se Halama tiče...“
Denison, sa žaljenjem, reče: „Imao sam želju da vidim njegovo
lice, ali to je sićušna ambicija.“
„Lamont, naravno, dobija lavovski deo slave. On je tamo, na licu
mesta.“
„Ne smeta mi to. On je prilično slave i zaslužio... Mislite li da će
nam se Nevil stvarno pridružiti?“
„Nesumnjivo hoće. Već je krenuo... Čujte.“ Gotštajnov glas
postade tiši, dobijajući konspirativni prizvuk. „Pre nego što on
dođe, želite li tablu čokolade?“
„Šta?“
„Tablu čokolade. Sa bademom. J e d n u . Imam izvesnu
količinu.“
Denisonovo lice u početku je pokazivalo konfuziju, ali se onda
obasjalo shvatanjem. „P r a v a čokolada?“
„Da.“
„Sigurni...“ Njegovo lice je otvorilo. „Ne, komesare.“
„Ne?“
„Ne! Ako okusim pravu čokoladu, onda će mi, tokom tih
nekoliko minuta dok mi je čokolada u ustima, nedostajati Zemlja;
300
nedostajaće mi sve zemaljsko. To ne mogu dozvoliti. To ne želim...
Nemojte mi je čak ni pokazati. Ne dajte ni da je omirišem ni da je
vidim.“
Komesar je izgledao kao da su mu planovi pobrkani. „U pravu
ste.“ Učinio je veoma vidan pokušaj da promeni temu. „Na Zemlji
vlada ogromno uzbuđenje. Naravno, učinili smo znatan napor da
spasemo Halamovo dostojanstvo. On će i ubuduće imati neki
značajan položaj, ali nikakav stvarni uticaj.“
„Prema njemu se postupa sa više obzira nego što je on pokazivao
obzira prema drugima“, reče Denison rezignirano.
„Nije to radi njega samoga. Ne smeta razbiti kult ličnosti koji je
bio izgrađen do takvih razmera; nastupile bi negativne posledice po
nauku kao takvu. Ugled nauke važniji je nego Halam, u svakom
slučaju.“
„Sa tim se u principu ne slažem“, reče Denison sa žestinom.
„Nauka mora da pretrpi udarce koje je zaslužila.“
„Sve ima svoje vreme i mes... Evo Dr Nevila.“
Gotštajn je smirio crte svog lica. Denison je svoju stolicu
pomakao tako da bude okrenuta ka ulazu.
Beron Nevil je ušao svečano. Njegova figura je, nekako,
pokazivala manje lunarske delikatnosti nego ikad. Kratko je
pozdravio obojicu, seo i prekrstio noge. Bilo je jasno da čeka da
Gotštajn prvi progovori.
Komesar reče: „Drago mi je što vas vidim, Dr Nevil. Doktor
Denison mi kaže da ste odbili dodavanje vašeg potpisa pod rad koji
će, siguran sam, biti klasično delo o kosmeg-pumpi.“
„Nema potrebe da se ja tu potpisujem“, reče Nevil. „Ne zanima
me šta se događa na Zemlji.“
„Poznati su vam eksperimenti sa kosmeg-pumpom? Shvatate
implikacije?“
„Sve. Situacija mi je poznata isto tako dobro kao vama dvojici.“
„Onda ću nastaviti bez ikakvih preliminarnosti. Dr Nevil, vratio
sam se sa Zemlje, a tamo je doneta čvrsta odluka šta će se odsad
činiti. Na tri tačke na površini Meseca biće izgrađene velike kosmeg-
pumpne stanice, raspoređene tako da će jedna uvek biti u noćnoj
301
senci. Tokom polovine vremena, dve će biti u noćnoj senci. One koje
budu u noćnoj senci, konstantno će generisati energiju, koja će se
pretežnim delom puštati da prosto izrači u svemir. Svrha će biti ne
toliko da se energija korisno upotrebi, nego uglavnom da se suzbiju
promene u intenzitetu polja izazvane elektron-pumpom.“
Denison ga je prekinuo. „Tokom izvesnog broja godina
moraćemo i da nadmašujemo rad elektron-pumpe da bismo vratili
naš sektor univerzuma na tačku gde je bio pre nego što smo otpočeli
sa njenom upotrebom.“
Nevil je klimnuo glavom. „Da li će Lunagrad imati mogućnost
da koristi išta od te energije?“
„Ako bude potrebno. Verujemo da će vam solarne baterije
davati onoliko energije koliko vam treba, ali niko se ne protivi da
dopunjavate.“
„To je ljubazno od vas“, reče Nevil, ne trudeći se da prikrije
sarkazam. „A ko će izgraditi kosmeg-pumpne stanice i u njima
raditi?“
„Lunarni radnici, nadamo se“, reče Gotštajn.
„Lunarni radnici, znate“, reče Nevil. „Radnici sa Zemlje bili bi
suviše nespretni da na Mesecu rade efektno.“
„To uviđamo“, reče Gotštajn. „Pouzdajmo se da će ljudi sa
Meseca sarađivati.“
„A ko će odlučivati koliko energije da se proizvede, koliko da se
upotrebi za ovdašnje potrebe, koliko da se raspe zračenjem u
kosmos? Ko odlučuje o politici?“
Gotštajn reče: „To bi morala vlada. Radi se o planetarnoj
odluci.“
„Vidite, dakle“, reče Nevil, „radiće Mesečevci a predstavom će
komandovati Zemljani.“
Gotštajn mirno reče: „Ne. Rade oni od nas koji najbolje umeju
da rade, a odlučuju oni koji najbolje mogu da ocene celokupnost
problema.“
„Čujem ja te reči“, reče Nevil, „ali stvar se ipak svodi na to da mi
radimo a vi odlučujete... Ne, komesare. Odgovor je ne.“

302
 „Mislite, nećete izgraditi kosmeg-pumpne stanice?“
„Izgradićemo ih, komesare, ali će one biti naše. Mi ćemo odlučiti
koliko energije da proizvodimo i kako da je upotrebimo.“
„To nikako ne bi bilo efikasno. Morali biste neprestano raditi sa
zemaljskom vladom, zato što će kosmeg-pumpna energija morati da
bude u ravnoteži sa elektron-pumpnom energijom.“
„Usuđujem se reći da će i biti, manje-više, ali mi imamo na umu
druge stvari. Možete to saznati i odmah sad. Energija nije jedini
fenomen za koji važi zakon konzervacije, a koji postaje raspoloživ u
neograničenim količinama čim se pređu univerzumske granice.“
Denison se umešao. „Postoji nekoliko zakona o održanju. Svesni
smo toga.“
„To mi je drago“, reče Nevil okrećući ka Denisonu neprijateljski
pogled. „Među njima su i zakon o održanju linearnog momenta
inercije, kao i ugaonog momenta. Dokle god jedno telo reaguje na
gravitaciono polje u koje je uronjeno, i samo na to jedno
gravitaciono polje, to telo je u slobodnom padu i može zadržati
svoju masu. Da bi se pokrenulo ma kojim načinom, sem slobodnim
padom, mora da izvrši akceleraciju negravitacionim putem, a da bi
se to dogodilo, jedan njegov deo mora biti otisnut u suprotnom
smeru.“
„Kao kod raketnog broda“, reče Denison, „koji mora da izbacuje
masu u jednom smeru da bi ostatak mogao ubrzavati u suprotnom
smeru.“
„Siguran sam da vi razumete, Dr Denison“, reče Nevil, „ali
objašnjavam zarad komesara. Gubitak mase može se
minimalizovati ako se brzina izbacivanja silno poveća, zato što je
momenat kretanja jednak proizvodu mase i brzine. Pa ipak, ma
koliko velika bila brzina, nešto mase se mora odbaciti. Ako je masa
koju treba ubrzavati ogromna, onda će ogromna biti i masa koju
moramo odbaciti. Ako, na primer, hoćemo Mesec da...“
„M e s e c ! “ reče Gotštajn eksplozivno.
„Da, Mesec“, reče Nevil smireno. „Ako hoćemo Mesec da
izguramo sa njegove orbite i pošaljemo van sunčevog sistema, to bi
zbog očuvanja kretanja bio poduhvat kolosalnih razmera, i
303
verovatno u praksi sasvim neizvodljiv. Ali ako se sila reakcije može
preneti na materijal kosmega u drugom univerzumu, onda Mesec
može da ubrzava bilo kojim pogodnim ubrzanjem a da pritom ne
gubi baš nimalo mase. Bilo bi to, da se poslužim slikom iz neke
zemaljske knjige koju sam nekad čitao, kao guranje barke uzvodno,
pomoću motke koja seže do dna.“
„Ali zašto? Mislim, zašto biste želeli da pomerite Mesec?“
„Pomislio bih da je to samo po sebi jasno. Šta će nam to
zagušujuće prisustvo Zemlje? Imamo potrebnu energiju; imamo
udoban svet kroz čiji se slobodan prostor možemo širiti bar još
nekoliko vekova, Što da ne odemo svojim putem? Bilo kako bilo, mi
odosmo. Došao sam da vam saopštim da nas ne možete zaustaviti i
da urgiram da ne načinite nikakav pokušaj mešanja. Prenećemo silu
reakcije i odleteti. Mi Lunari znamo tačno kako da sagradimo
kosmeg-pumpne stanice. Upotrebićemo za svoje svrhe onoliko
energije kolsko mi hoćemo, ali ćemo proizvesti i više, da bismo
neutralizovali promene koje nastaju radom vaših energetskih
stanica.“
Denison ironično reče: „To zvuči veoma plemenito s vaše
strane: proizvodićete višak, radi nas. Ali to, naravno, nije radi nas.
Ako naše elektron-pumpe izazovu eksploziju Sunca, biće to mnogo
pre nego što stignete da se izvučete čak i iz unutrašnjeg dela
sunčevog sistema: gde god da budete, pretvoriće vas u paru.“
„Možda“, reče Nevil, „ali, u svakom slučaju, višak ćemo
proizvoditi, tako da se to neće desiti.“
„Ali to ne možete učiniti“, reče Gotštajn uzbuđeno. „Ne možete
otići. Ako se suviše udaljite, kosmeg-pumpa više neće neutralizovati
elektron-pumpu, a, Denisone?“
Denison je slegnuo ramenima. „Kad otputuju čak, do Saturna,
ili još dalje, nevolje mogu nastupiti, ako je verovati mentalnoj
kalkulaciji koju sam upravo obavio. Njima će, međutim, trebati
mnogo godina da se povuku do te daljine; za to vreme mi bismo
sigurno konstruisali svemirske stanice na prostoru gde je nekad
orbitirao Mesec. Na te stanice stavili bismo kosmeg-pumpe.
Zapravo, nama Mesec ne treba. Neka ide — samo što neće otići.“

304
 Nevil se kratko nasmešio. „Šta vas navodi na pomisao da
nećemo? Niko nas ne može zaustaviti. Zemljani nemaju načina da
nam nametnu svoju volju.“
„Nećete otići zato što bi to bilo besmisleno. Zašto potezati čitav
Mesec? Kad je u pitanju tolika masa, biće potrebne godine da bi se
postigla akceleracija vredna poštovanja. Puzićete. Umesto toga,
izgradite zvezdane brodove; kilometrima duge brodove koji će imati
kosmeg-pogon i nezavisne ekologije. Čuda možete postići sa takvim
brodovima i kosmegovskim bezreakcionim pogonom. Neka vam za
izgradnju brodova bude potrebno i dvadeset godina; oni će,
svejedno, ubrzavati tako uspešno da će za godinu dana stići i
prestići onu tačku na kojoj bi Mesec tada bio kad bi počeo da
ubrzava danas. Brodovi će moći, i da menjaju putanju za samo delić
onog vremena koje bi Mesecu bilo potrebno za to.“
„A kosmeg-pumpe kojima ništa neće činiti protivtežu? Kakve će
biti posledice njihovog rada po univerzumu?“
„Energija koju će trošiti jedan brod, ili nekoliko brodova, biće
daleko manja od one koja bi bila potrebna planeti, a sem toga
rasporediće se po prostranim oblastima univerzuma. Do neke
značajnije promene moglo bi doći tek kroz više miliona godina.
Isplati se rizi kovati toliko, s obzirom na to koliku ćete manevarsku
sposobnost steći. Mesec će se kretati tako sporo da je bolje ostaviti
ga gde je.“
Nevil podrugljivo reče: „Ne žuri nam se da ma gde stignemo —
sem što dalje od Zemlje.“
Denison reče: „Nije ni blizina Zemlje lišena izvesnih prednosti.
Može vam stizati priliv imigranata. Imate kulturne veze i odnose.
Imate, odmah iza horizonta, planetu sa dve milijarde stanovnika.
Želite Li da se odreknete svega toga?“
„Sa zadovoljstvom.“
„Da li to važi za sve Lunare? Ili samo za vas jednoga? Postoji u
vama nešto intenzivno, Nevile. Odbijate da izađete na površinu.
Drugi Lunari izlaze, Nisu takvim izlascima oduševljeni, ali izlaze.
Unutrašnjost Meseca za njih nije, kao za vas, materica. Nije to
njihov zatvor, a vaš jeste. U vama postoji neki neurotični faktor koji

305
je kod većine Lunara odsutan, ili bar znatno slabiji. Ako odvojite
Mesec od Zemlje, pretvorićete ga u zatvor za sve. Biće to onda
jednoplanetni zatvor iz koga neće moći da izađe niko — a ne samo
vi — zatvor iz koga čak neće moći ni da se vidi drugi nastanjeni svet
na nebu. Možda vi to želite.“
„Hoću nezavisnost; slobodan svet; svet koji neće biti izložen
dodirima spolja.“
„Možete da gradite brodove, koliko god hoćete brodova, Možete
bez teškoća da krenete u svemir brzinama bliskim brzini svetlosti,
ako reakciju prenosite na kosmeg. Možete da istražite čitav
univerzum tokom samo jednog ljudskog životnog veka. Zar ne biste
voleli da se ukrcate na takav brod?“
„Ne“, reče Nevil sa očitom averzijom.
„Ne biste hteli? Ili ne biste mogli? Morate li nositi Mesec sa
sobom, ma kuda pošli? Zašto moraju svi ostali da prihvate vašu
potrebu?“
„Zato što će tako biti“, reče Nevil.
Denisonov glas nije se povisio, ali njegovi obrazi pocrveneše.
„Ko vam je dao pravo da to kažete? Ima mnogo građana Lune koji
možda ne dele vaša osećanja.“
„To se vas ništa ne tiče.“
„Upravo to me se tiče. Ja sam imigrant koji će se uskoro
kvalifikovati za državljanstvo. Ne želim da za mene izbor vrši neko
ko nije u stanju da izađe na površinu i ko želi da svoj lični zatvor
pretvori u zatvor za sve Lunare. Napustio sam Zemlju zauvek, ali
samo da bih došao na Mesec, samo da bih ostao četvrt miliona milja
daleko od matične planete. Nisam potpisao ugovor o odvođenju
zauvek, neograničeno daleko.“
„Onda se vratite na Zemlju“, reče Nevil ravnodušno. „Još ima
vremena.“
„A ostali građani Lune? Drugi imigranti?“
„Odluka je doneta.“
„Nije doneta.. Selena!“

306
 Ušla je Selena. Njeno je lice bilo svečano, a u njenim očima se
primećivalo malo prkosa. Nevilove prekrštene noge se ispraviše, i
obe cipele se spustiše ravno na tlo.
Nevil reče: „Otkad čekaš u susednoj sobi, Selena?“
„Od pre nego što si ti stigao, Berone“, reče ona.
Nevil je prenosio pogled sa Selene na Denisona i nazad. „Vas
dvoje...“ poče on, pokazujući prstom sad ka jednom, sad ka drugom;
„Ne znam šta misliš sa tim ‘vas dvoje’ „, reče Selena, „ali Ben je
još odavno saznao za prenošenje momenta kretanja.“
„Nije to bilo Seleninom krivicom“, reče Denison. „Komesar je
primetio da nešto leti, u vreme kad niko nikako nije mogao znati da
će se on pojaviti. Pomislio sam da Selena možda testira nešto o
čemu dotad nisam razmišljao; posle nekog vremena setio sam se
momenta kretanja. Posle toga...
„Onda, znači, znao si“, reče Nevil. „Nije važno.“
„Važno je, Berone“, reče Selena. „Razgovarala sam o tome sa
Benom. Otkrila sam da ne moram uvek da prihvatim ono što ti
kažeš, Možda ne mogu nikad na Zemlju, Možda čak i ne želim. Ali
otkrila sam da mi se sviđa da Zemlja bude na nebu, tu gde mogu da
je vidim ako želim. Ne želim prazno nebo. Porazgovarala sam sa još
nekima iz Grupe. Ne žele svi da odu. Većina je za to da izgradimo
brodove tako da mogu da odu oni koji to žele, a onima koji žele da
ostanu da dopustimo da ostanu.“
Nevil je disao neujednačeno. „P r i č a l a s i o tome. Ko ti je dao
pravo da...“
„Uzela sam sebi to pravo, Berone. Uostalom, to više nije važno.
Bićeš nadglasan.“
„I to zbog...“ Nevil ustade i preteći koraknu ka Denisonu.
Komesar reče: „Zamolio bih vas da se ne prepuštate emocijama,
Dr Nevil. Možete vi biti Lunar koliko hoćete, ali da izmlatite nas
dvojicu — to, rekao bih, ne možete.“
„Nas troje“, reče Selena, „a ja sam takođe Lunarka. Ja sam ovo
izvela, Berone; nisu oni.“

307
 „Čuj, Nevile“, reče Denison, „što se Zemlje tiče, Mesec može da
ode. Zemlja može da izgradi svoje svemirske stanice. Ali građanima
Lune nije svejedno. Stalo je Seleni, i meni, i ostalima. Niko ti ne
brani da odeš u kosmos, u slobodu, da pobegneš. Kroz najviše
dvadeset godina otići će svi koji to budu želeli, zajedno sa tobom,
ako budeš u stanju da napustiš matericu. A oni koji budu želeli da
ostanu, ostaće.“
Nevil polako opet sede. Na njegovom licu ocrtavao se poraz.

308
 19.

U Seleninom apartmanu svi su prozori sad prikazivali Zemlju.

Ona reče: „Znaš, Ben, glasanje je stvarno ispalo protiv njega. I to
znatnom većinom.“
„Ja, međutim, ne verujem da će on odustati. Ako tokom
izgradnje pumpnih stanica dođe do trvenja sa Zemljom, javno
mnjenje na Mesecu može promeniti stav.“
„Nema razloga da dođe do trvenja.“
„Nema. U svakom slučaju, u istoriji ne postoje srećni završeci,
postoje samo krizne tačke koje odu u prošlost. Ovu smo kriznu
tačku bezbedno prebrodili, rekao bih, a o sledećima ćemo brinuti
onako kako budu nailazile i kako bude moguće predviđati ih. Kad
zvezdani brodovi budu gotovi, napetost će sigurno znatno
popustiti.“
„Uverena sam da ćemo doživeti taj trenutak.“
„Ti hoćeš, Selena.“
„I ti, Ben, ne dramatizuj preterano svoje godine. Tek ti je
četrdeset osam.“
„Da li bi se ukrcala na neki od zvezdanih brodova, Selena?“
„Ne. Biću tada suviše stara, a sem toga, ni tad neću želeti da sa
mog neba nestane Zemlja. Moj sin bi mogao da pođe... Ben.“
„Da, Selena.“
„Zatražila sam dozvolu za rađanje drugog sina. Dozvolu sam
dobila. Da li bi ti dao?“
Denisonov pogled se podiže. Gledao ju je pravo u oči. Nije
sklonila pogled.
On reče: „Veštačko oplođenje?“
309
 „Naravno... Trebalo bi da ispadne interesantna genetska
kombinacija.“
Denison obori pogled. „Ne bi mi to laskalo, Selena.“
Selena odbranaški reče: „To je prosto razumno postupanje, Ben.
Važno je imati dobre genetske kombinacije. Nema ničeg lošeg ni u
p r i r o d n o m genetičkom inženjeringu.“
„Ničeg ni najmanje lošeg.“
„To ne znači da ga ja ne želim i iz drugih razloga... Zato što mi
se dopadaš.“
Denison je klimnu glavom, ali ništa nije rekao.
Selena skoro Ljutito reče: „Pa dobro, ne sastoji se Ljubav samo
od seksa.“
„Slažem se s tim. U najmanjem slučaju, ja te volim čak i ako se
seks izbriše iz jednačine.“
Selena reče: „A što se toga tiče, seks se ne sastoji samo od
akrobatike.“
„I sa tim se slažem“, reče Denison.
A Selena reče: „Uostalom — ma, prokletstvo, mogao bi da
pokušaš da naučiš.“
„Ako bi ti pokušala da me učiš“, reče Denison blago.
Krenuo je ka njoj, oklevajući. Nije se udaljila.
Prestao je da okleva.

310