TAJNA ISTORIJA JEZUITA

Naslov originala: Hiden Secrets of Jesuits, by Edmond Paris

Copyright za Srbiju: Metaphysica

Prvo izdanje: 2010.

Izdavač: Metaphysica, Beograd
Prevod: Miloš Ćapin, Nebojša Vujasinović
Tehničko uređenje: Metaphysica
Tiraž: 1000
Štampa: Topalović, Valjevo
Distribucija: Metaphysica, Beograd, tel. 011/292-0062
Edmond Paris

Tajna
istorija
jezuita

Metaphysica
4
 SADRŽAJ
Uvod izdavača . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Uvod Dr Alberta Rivere . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
I DEO: Osnivanje reda jezuita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
1. Ignacije Lojola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
2. Duhovne vežbe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
3. Osnivanje društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
4. Duh Reda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
II DEO: Jezuiti u Evropi tokom 16. i 17. veka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
5. Italija, Portugalija, Španija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
6. Nemačka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
7. Švajcarska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
8. Poljska i Rusija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
9. Švedska i Engleska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
10. Francuska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
III DEO: Inostrane misije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63
11. Indija, Japan, Kina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
12. Severna i Južna Amerika: jezuitska država Paragvaj . . . . . . . . . . . 71
IV DEO: Jezuiti u evropskom društvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
13. Učenja jezuita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
14. Moral jezuita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
15. Sumrak Društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86
16. Preporod Isusovog Društva tokom 19. veka . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
17. Drugo Carstvo i Zakon iz Faloksa - rat 1870. . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
18. Jezuiti u Rimu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102
19. Jezuiti u Francuskoj od 1870. do 1885. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
20. Jezuiti, general Bolanger i afera Drajfus . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
21. Predratne godine - 1900-1914. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
V DEO: Pakleni krug . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
22. Prvi svetski rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
23. Pripreme za Drugi svetski rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
24. Nemačko osvajanje i jezuiti Austrija - Poljska -
Čehoslovačka - Jugoslavija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
25. Jezuitski pokret u Francuskoj pre i posle rata 1939-1945 . . . . . . 184
26. Gestapo i jezuiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192
27. Logori smrti i antisemitski krstaški rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202
28. Jezuiti i Colleqium Russicum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208
29. Papa Jovan XXIII skida masku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225

5
6
 Uvod izdavača

Ne postoji kvalifikovanija osoba koja bi nam predstavila knji-

gu Edmonda Parisa "Tajna istorija jezuita" od Dr Alberta Rivere,
bivšeg jezuitskog sveštenika regrutovanog pod strogom zaklet-
vom, koji je obučen u Vatikanu i koji je napisao kratku istoriju
jezuita pod nazivom "Vatikanske ubice".
Informacije u ovoj knjizi su činjenične i potpuno dokumen-
tovane, tako da bi trebao da ih pročita svaki ozbiljan čovek. Bog
u Bibliji kaže: "Izgibe moj narod jer je bez znanja" (Osija 4,6).

Uvod Dr Alberta Rivere

Najopasniji ljudi su oni koji su naizgled vrlo religiozni, naro-

čito kad su organizovani i kad su na uglednim položajima. Oni
imaju duboko poštovanje ljudi koji nisu upoznati sa njihovom
bezbožničkom trkom za moći, daleko od očiju javnosti.
Ovi religiozni ljudi, koji se pretvaraju da vole Boga, će pribeći
ubistvu, organizovati revolucije i ratove - ako je potrebno - da bi
ostvarili svoje ciljeve. Oni su lukavi, inteligentni, površno reli-
giozni političari koji žive u skrivenom svetu tajni, intriga i lažne
pobožnosti. Ovaj obrazac, naveden u knjizi "Tajna istorija jezui-
ta", u duhovnom kontekstu, se mogao videti kod književnika,
fariseja i sadukeja iz vremena Isusa Hrista. Isti zli duh je uputio
rimske careve da donesu deset smrtonosnih dekreta kako bi
proganjali ranu hrišćansku zajednicu.
"Rani crkveni oci" su zadržali dobar deo vavilonskog sistema,
na koji su dodali iskrivljenu jevrejsku teologiju i grčku filozofiju.
7
Oni su izopačili većinu nauke Isusa Hrista i apostola. Pripremili
su put rimskoj katoličkoj mašineriji koja je trebala da nastane.
Mnogi od njih su “pobožno” napadali, izvrtali, dodavali i oduzi-
mali tekstovima koje je Bog dao u Bibliji. Ovaj religiozni duh
antihrista, koji je radio kroz njih, viđen je opet kada je Ignacije
Lojola (Ignatius de Loyola) osnovao jezuite, da potajno ostvare
dva glavna cilja rimske katoličke institucije: 1) univerzalnu poli-
tičku moć, i 2) univerzalnu crkvu - ispunjavajući tako biblijska
proročanstva iz Otkrivenja 6, 13, 17 i 18. poglavlja.
U vremenu kad je Ignacije Lojola stupio na scenu, prote-
stantska reformacija je ozbiljno uzdrmala rimski katolički
sistem. On je došao do zaključka da će njegova „crkva“ jedino
moći da preživi, ako prisilno sprovede kanone i doktrine o sve-
tovnoj moći pape i rimokatoličke institucije, ne samo uništava-
njem fizičkog života ljudi pojedinačno, kao što su to dominikan-
ski sveštenici radili putem Inkvizicije, nego i ubacivanjem i pro-
diranjem u svaki sektor života. Protestantizam i druge religije
moraju biti pokorene i upotrebljene u korist papa. To je bio lični
predlog Ignacija Lojole, između ostalih, papi Pavlu III (Paul III).
Jezuiti su se odmah bacili na posao tajno se ubacujući u SVE
protestantske, a zatim i druge religiozne grupe uključujući nji-
hove porodice, radna mesta, bolnice, škole, fakultete, itd. Do
danas su jezuiti skoro okončali tu misiju.
Biblija stavlja moć lokalne crkve u ruke lokalnog sveštenika i
vernika. Ali lukavi jezuiti su tokom godina uspeli da premeste tu
moć u ruke vrhovnog crkvenog štaba i gurnu skoro sve prote-
stantske i druge crkve u ruke Vatikana. Ovo je tačno ono što je
Ignacije Lojola naumio da postigne: univerzalnu crkvu i kraj
drugih religija.
Dok budete čitali „Tajnu istoriju jezuita“ videćete da postoji
paralela između religijskih i političkih sektora. Autor, gospodin
Paris, otkriva prodiranje i ubacivanje jezuita u svetske vlade i
nacije sa ciljem upravljanja razvoja istorije kroz postavljanje dik-
tatura, i slabljenjem društvenih uređenja, kao što su SAD, što se
postiže izazivanjem socijalnog, političkog, moralnog, vojnog,
obrazovnog i religijskog bezvlašća.

8
 Čovek, Edmond Paris

U kontekstu proročanstava Knjige Otkrivenja, Edmond Paris

je postao mučenik za Isusa. Razotkrivanjem ovakve zavere, on je
doveo svoj život u opasnost zarad širenja istine o znacima pro-
ročanstava. Edmond Paris me nije poznavao, ali sam ja njega
upoznao, iako ne lično, kada sam sa ostalim regrutovanim jezui-
tima pod strogom zakletvom, bio obavešten o imenima institu-
cija i pojedinaca u Evropi koji su ugrožavali ciljeve rimske kato-
ličke institucije. Rečeno nam je njegovo ime.

Radovi Edmonda Parisa:

- Vatikan protiv Francuske (La Vatican Contre la France)
- Genocid u satelitskoj Hrvatskoj (Genocide in the Satellite
Croatia)
- Vatikan protiv Evrope (The Vatican Against Europe)

Radovi Edmonda Parisa o rimokatolicizmu su obavezali

jezuite da: 1) unište njega, 2) unište njegovu reputaciju, uključu-
jući njegovu porodicu, i 3) unište njegov rad. Čak i sada ovi
odlični radovi Edmonda Parisa se falsifikuju, ali se molimo da ih
Bog sačuva kada budu bili najpotrebniji za spas rimokatoličkog
naroda.

Vaš za spas rimokatoličkog naroda,

Dr Alberto Rivera
bivši jezuitski sveštenik

“Ljubav prema istini je naš jedini spas.”

Žan Gveheno (Jean Guehenno) sa Francuske Akademije

“Zato odbacite laž, i govorite istinu ...”

(Efescima 4, 25)

9
10
 Predgovor

Pisac iz prošlog veka, Adolf Mihel, se prisećao da je Volter

procenio da je broj radova objavljenih tokom godina o jezuitima
oko šest hiljada. „Koji broj smo dostigli vek kasnije?“, pitao je
Adolf Mihel, da bi odmah zaključio: „Nema veze. Dokle god je
jezuita, biće potrebe za pisanjem knjiga protiv njih. Nema ničeg
novog što bi se reklo na njihov račun, ali nove generacije čitala-
ca pristižu svaki dan... Hoće li ovi čitaoci pretraživati stare knji-
ge?“1
Gore pomenuti razlog bi bio dovoljan da opravda naše inte-
resovanje za ovu često spominjanu temu. U stvari, većina ranih
knjiga koje su oživljavale istoriju jezuita ne može se više naći. Još
se jedino u javnim bibliotekama mogu konsultovati, što ih stav-
lja van domašaja za većinu čitalaca. U cilju sažetog informisanja
šire javnosti, pregled ovih dela se činio neophodnim.
Postoji i drugi razlog, podjednako dobar kao ovaj upravo
pomenuti. Istovremeno kako nove generacije čitalaca pristižu,
dolaze i nove generacije jezuita. I ovi rade danas sa istim pod-
muklim i istrajnim metodama koje su često u prošlosti pokreta-
le odbrambene reflekse nacija i vlada. Lojolini sinovi su danas -
i mogli bi reći više nego ikad – vodeće krilo rimske crkve.
Podjednako, ako ne i bolje prerušeni od starih, oni ostaju naj-
eminentniji „ultramontanci“ (zagovornici vrhovnog autoriteta
pape i njegove nepogrešivosti), potajni, ali efikasni agenti „Svete
stolice” širom sveta, kamuflirani šampioni njene politike, „tajna
vojska papstva“.

11
 Iz ovog razloga, tema o jezuitima nikad neće biti iscrpljena.
Iako je literatura koja se bavi njima tako obilna, svaka epoha će
imati dužnost da doda nekoliko stranica, da obeleži kontinuitet
ovog okultnog sistema započetog pre četiri veka „u slavu
Gospodu“, ali u stvari u slavu pape. Uprkos sveukupnom poma-
ku ka rastućoj „laicizaciji“, uprkos neizbežnom napretku racio-
nalizma koji svaki dan pomalo smanjuje područje „dogme“,
rimska crkva nije mogla odustati od velike svrhe koja je bila njen
cilj od početka: sabiranje svih naroda sveta pod svoje žezlo. Ova
monumentalna „misija“ se mora nastaviti šta god se dešavalo
među „paganima“ kao i među „odvojenim hrišćanima“. Seku-
larno sveštenstvo ima naročitu dužnost da zadrži stečene pozi-
cije (što je vrlo teško danas), dok je na određenim regularnim
redovima zadatak povećanje stada vernih pokrštavanjem „jere-
tika“ i „pagana“, što je još teže. Dužnost je sačuvati ili steći, bra-
niti ili napasti, a na čelu bitke se nalazi pokretna snaga „Isusovog
društva“ - jezuita. Iskreno govoreći, ova zajednica nije svetovna,
niti je redovna u smislu njenog ustrojstva, već je neka vrsta pre-
predenog društva koje interveniše gde i kad je potrebno, u crkvi
i van nje, ukratko „najsposobniji, najistrajniji, najneustrašiviji
agent, uz to i najubeđeniji u papin autoritet...“, kako je napisao
jedan od njihovih najboljih istoričara.2
Videćemo kako je ovo telo „janičara“ stvoreno, i koju nepro-
cenjivu službu je pružalo papstvu. Takođe ćemo videti kako su
postali tako odani instituciji kojoj su služili, potpadajući pod
takav njen uticaj da je njihov poglavar nazvan sa dobrim razlo-
gom „crni papa“ (jezuitski general ili vođa jezuita), tako da je
postajalo sve teže razlikovati, u upravi crkve, autoritet belog
pape (zvaničnog pape) i njegovog moćnog pomoćnika.
Ova knjiga je istovremeno retrospektiva i dodatak istoriji
„jezuitizma“. Kako većina dela koja se odnose na jezuite ne
obraća pažnju na najvažniju ulogu koju su odigrali u događaji-
ma koji su razorili svet tokom poslednjih pedeset godina, sma-
trali smo da je vreme da se popuni praznina, ili preciznije, da
započnemo, sa našim skromnim doprinosom, dublje proučava-
nje ove teme, i uradimo to bez skrivanja prepreka na koje će

12
naići neupućeni autori koji će hteti da pišu javno o ovoj gorućoj
temi.
Od svih faktora koji su odigrali ulogu u međunarodnom živo-
tu veka punog konfuzije i preokreta, jedan od presudnih leži u
ambiciji rimske crkve. Njena svetovna želja za širenjem uticaja
prema Istoku napravila je od nje „duhovnog“ saveznika pan-
germanizma i saučesnika u nastojanju da proširi vrhovnu moć
što je dvaput, 1914. i 1939., donelo smrt i propast narodima
Evrope.3
Javnost praktično nije svesna ogromne odgovornosti koju je
snosio Vatikan i njegovi jezuiti prilikom početka dva svetska rata
– situacija koja može biti objašnjena ulogom gigantskih finansi-
ja kojima raspolaže Vatikan i njegovi jezuiti, dajući im moć u
toliko sfera, posebno od poslednjeg velikog sukoba.
U stvari, uloga koju su odigrali u tim tragičnim događajima je
retko bila pominjana do današnjih dana, izuzev od onih željnih
da je sakriju. Sa namerom ispravljanja ovoga i utvrđivanja istini-
tih činjenica, prikazujemo u ovoj i drugim knjigama političke
aktivnosti Vatikana tokom savremene epohe – aktivnosti koje se
dotiču i jezuita.
Ova studija se temelji na neospornim arhivskim dokumenti-
ma, publikacijama dobro poznatih političkih ličnosti, diploma-
ta, ambasadora i eminentnih pisaca, od kojih su većina katolici,
čak potvrđeni od svojih pretpostavljenih.
Ova dokumenta otkrivaju tajne akcije Vatikana i njihove pod-
mukle poteze u stvaranju razdora između nacija kada je to odgo-
varalo njihovim interesima. Pomoću presudnih članaka, prika-
zujemo kakvu je ulogu igrala „crkva“ u usponu totalitarnih reži-
ma u Evropi.
Ova svedočenja i dokumenti utvrđuju snažnu optužbu i do
sada nijedan apologeta nije pokušao da ih ospori.
1. maja 1938. „Mercure de France“ nas je podsetio šta je reče-
no četiri godine ranije: „Mercure de France od 15. januara 1934
– je pisao – i niko to nije opovrgao – da je papa Pije XII taj koji je
'stvorio' Hitlera. Došao je na vlast, ne toliko legalnim putem,
nego tako što je papa uticao na Centrum (nemačka katolička

13
partija)... Da li Vatikan misli da je napravio političku grešku
otvarajući put Hitlerovoj moći? Čini se da ne...“
Nije izgledalo tako kada je to napisano, što je bilo dana nakon
„Anšlusa“ - kada je Austrija ujedinjena sa Trećim Rajhom – ni
kasnije kad se nacistička agresija umnožila – ni tokom celog
Drugog svetskog rata. Činjenica je da je 24. jula 1969. naslednik
Pija XII, Jovan XXIII darovao svom ličnom prijatelju Francu fon
Papenu počasnu titulu tajnog blagajnika. Ovaj čovek je bio špi-
jun u SAD tokom Prvog svetskog rata i jedan je od odgovornih za
Hitlerovu diktaturu i Anšlus. Neko mora da pati od posebne
vrste slepila ako ne vidi ovako jednostavne činjenice.
Gospodin Jozef Rovan, katolički pisac, komentariše diplo-
matski sporazum između Vatikana i nacističkog Rajha 8. jula
1933:
„Konkordat je doneo nacional-socijalističkoj vladi, o kojoj je
skoro svuda vladalo mišljenje da je stvorena od strane uzurpato-
ra, ako ne i razbojnika, pečat sporazuma sa najstarijom među-
narodnom silom (Vatikanom). Na jedan način, to je bio ekviva-
lent diplome međunarodne časti."4
Stoga je papa, nezadovoljan zbog pružanja samo svoje
„lične“ podrške Hitleru, na ovaj način garantovao moralnu
podršku Vatikana nacističkom Rajhu! Istovremeno teror je
počeo da vlada sa druge strane Rajne i bio je prećutno prihvaćen
i dozvoljen, takozvani „crno-košuljaši“ su već stavili 40,000
osoba u koncentracione logore. Pogromi su se umnožavali uz
pokliče ovog nacističkog marša: „Kada jevrejska krv teče sa noža,
opet se osećamo bolje.“
Sledećih godina, Pije XII je video i gore stvari, a da se nije
uzbudio. Ne iznenađuje da su se katoličke vođe Nemačke među-
sobno nadmetale u svojem ulagivanju nacističkom režimu,
ohrabreni od svog rimskog „Gospodara“. Neko je morao proči-
tati nepovezano buncanje i verbalne akrobacije oportunističkih
teologa kao što je Mihael Šmaus. Kasnije je proglašen „crkvenim
princom“ od strane Pija XII i opisan kao „veliki teolog Minhena“
u publikaciji „La Croix“ 2. septembra 1954. – i ponovo u knjizi
naslovljenoj „Katholisch-Konservatives Erbgut“, o kojoj je neko
napisao:
14
 „Ova antologija sabira tekstove glavnih katoličkih teoretičara
Nemačke, od Goresa do Vogelsanga; ona čini da verujemo da je
nacional-socijalizam rođen prosto i jednostavno iz katoličkih
ideja.“5
Biskupi, koji su polagali zakletvu na odanost Hitleru po
Konkordatu, uvek su se trudili da nadmaše jedan drugog u svo-
joj „odanosti“:
„Pod nacističkim režimom konstantno nailazimo na vatrenu
podršku biskupa u svim prepiskama i izjavama crkvenih veliko-
dostojnika.“6
Uprkos očiglednoj razlici između katoličkog univerzalizma i
hitlerovskog rasizma, ove dve doktrine su bile „harmonično
pomirene“, prema Francu fon Papenu; razlog za ovaj skandaloz-
ni sporazum je bio: „Nacizam je hrišćanska reakcija protiv duha
1789.“
Vratimo se Mihaelu Šmausu, profesoru Teološkog fakulteta u
Minhenu, koji je napisao:
„Imperija i crkva predstavljaju niz spisa koji treba da pomo-
gnu izgradnju Trećeg Rajha jer ujedinjuje nacional-socijalističku
državu sa katoličkim hrišćanstvom...
Potpuno nemački i potpuno katolički, ovi spisi istražuju i
podstiču veze i zajedničke sastanke između katoličke crkve i
nacional-socijalizma; otvaraju put plodonosnoj saradnji, kako je
naglašeno u Konkordatu... Nacional-socijalistički pokret je naj-
energičniji i najveći protest protiv duha XIX i XX veka... Ideja o
narodu jedne krvi je središnja tačka njegovih učenja i svi katoli-
ci koji se pokoravaju instrukcijama nemačkih biskupa će morati
da priznaju da je tako... Zakoni nacional-socijalizma i zakoni
katoličke crkve imaju isti cilj...“7
Ovaj dokument dokazuje prvobitnu ulogu katoličke crkve u
jačanju moći Hitlera; u stvari, to je bio ranije utvrđen dogovor. U
potpunosti ilustruje prirodu monstruoznog sporazuma između
katolicizma i nacizma. Mržnja prema liberalizmu, koja je ključ
svega, postaje očigledna.
U svojoj knjizi "Catholiques d'Allemagne", gospodin Robert
d’Harkort sa francuske Akademije piše:

15
 „Najslabija tačka u svim biskupskim izjavama koje su pratile
trijumfalne izbore 5. marta 1933. nalazi se u prvom zvaničnom
crkvenom dokumentu koji sadrži potpise svih nemačkih bisku-
pa. Mislimo na pastoralno pismo od 3. juna 1933. u koje je ume-
šana cela nemačka biskupija.
Kojeg oblika je ovo pismo? Kako počinje? Sa optimizmom i sa
ovom veselom izjavom: 'Čovek na vrhu ove nove vlade nas je, na
naše veliko zadovoljstvo, uverio da će oni bazirati sebe i svoj rad
na hrišćanskoj osnovi. Izjava takve duboke iskrenosti zaslužuje
zahvalnost svih katolika'."8
Od početka Prvog svetskog rata, nekoliko papa je došlo i oti-
šlo, ali njihov stav je bio nepokolebljivo isti prema dve grupe
koje su se sukobile u Evropi.
Mnogi katolički autori nisu mogli da sakriju iznenađenost – i
žalost - kada su pisali o nehumanoj ravnodušnosti pape Pija XII
prema najgorem obliku zverstava počinjenih od strane onih
kojima je bio blagonaklon. Među mnogim svedočenjima, citira-
ćemo jedno od najumerenijih u izražavanju izdatom protiv
Vatikana od strane gospodina Žana d'Hospitala (Jean
d'Hospital), dopisnika Monda:
„Sećanje na papu Pija XII je okruženo strepnjom. Najpre, tu
je goruće pitanje postavljeno od strane posmatrača iz svake dr-
žave, čak i unutar zidova Vatikana: Da li je znao za izvesna zver-
stva počinjena tokom ovog rata, koje je započeo i vodio Hitler?
Imao je na raspolaganju u svakom trenutku, i iz svakog kraja,
redovne izveštaje biskupa... da li je mogao ignorisati ono što
nemačke vojne vođe nisu skrivale: tragediju koncentracionih
logora, civile osuđene na deportaciju, hladnokrvne masakre
onih koji su ‘stajali na putu’, teror gasnih komora gde su, iz
administrativnih razloga, milioni Jevreja uništeni? I ako je znao
za to, zašto nije, kao zastupnik i horovođa Jevanđelja, izašao
obučen u belo, ruku raširenih u obliku krsta, da osudi zločine
bez premca, da uzvikne: ‘Ne!’ ?...
Ljudi pape Pija XII će uzalud tražiti, jer u encikličnim pismi-
ma, govorima i obraćanjima javnosti pokojnog pape nema traga
nikakvim osudama ove ‘religije od krvi’ ustanovljene od strane

16
Hitlera, ovog Antihrista... neće naći osude rasizma, koji je u oči-
glednoj suprotnosti sa katoličkom dogmom.“9
U svojoj knjizi "Ćutanje Pija XII" ("Le silence de Pie XII") koju
je objavio du Rošer (du Rocher), Monako, 1965, autor Karlo
Falkoni (Carlo Falconi) piše podrobno:
„Postojanje takvih zverstava (masovno istrebljenje etničkih
manjina, zatvorenika i deportovanih civila) uništava svaki stan-
dard dobra i zla. Oni preziru dostojanstvo pojedinačnog bića i
društva u celini do te mere da smo prisiljeni da okrivimo one koji
su mogli uticati na javno mnjenje, bili oni obični civili ili vođe
država.
Ćutati pred takvim nečuvenim nasiljem ravno je potpunoj
kolaboraciji. To bi nadraživalo zlobu kriminalaca, podstičući
njihovu okrutnost i sujetu. Ako svaki čovek ima moralnu duž-
nost da reaguje kada je suočen sa takvim zločinima, mnogostru-
ko je veća dužnost religioznih društava i njihovih vođa, a iznad
svih poglavara katoličke crkve.
Papa Pije XII nikad nije izrazio direktnu i jasnu osudu rata i
agresije, još manje osudu neopisivih zločina koje su počinili
Nemci i njihovi saučesnici tokom rata.
Papa Pije XII nije ćutao zato što nije znao šta se dešavalo: bio
je svestan ozbiljnosti situacije od početka, možda čak i bolje od
bilo kojeg šefa države na svetu...“ (str. 12).
Ima još i gorih stvari! Vatikan je pomogao sprovođenje zloči-
na „ustupajući“ neke crkvene velikodostojnike da budu aktivni
kao pro-nacistički agenti; to su bili monsinjori Hlinka i Tiso.
Takođe je poslao u Hrvatsku svoga izaslanika – R. P. Markonea
(R. P. Marcone) – koji je, uz pomoć monsinjora Stepinca, držao
na oku „rad“ Ante Pavelića i njegovih ustaša. Gde god pogleda-
mo, isti „poučni“ spektakl nam se prikazuje.
Kao što smo pokazali, nije samo čudovišna pristrasnost i
popustljivost ono što zameramo. Neoprostiv zločin Vatikana leži
u odlučujućoj ulozi pri započinjanju dva svetska rata.10
Poslušajmo šta kaže gospodin Alfred Groser (Alfred Grosser)
profesor na Institutu za političke studije na pariskom
Univerzitetu:

17
 "Vrlo koncizna knjiga Guntera Levija (Guenter Lewy) ‘Kato-
lička crkva i nacistička Nemačka’ (The Catholic Church and nazi
Germany) (New York McGrawhill-1964) kaže da svi dokumenti
pokazuju da je katolička crkva sarađivala sa Hitlerovim reži-
mom...
Jula 1933, kada je Konkordat prisilio biskupe da polože zak-
letvu na odanost nacističkoj vladi, koncentracioni logori su već
bili otvoreni... Čitanje citata koje je skupio Gunter Levi ovo pot-
puno dokazuje. U njima nalazimo još neke neverovatne dokaze
od osoba kao što je kardinal Faulhaber i jezuita Gustav Gundlah
(Gustav Gundlach).”11
Samo prazne reči osporavaju ovu gomilu dokaza koji dokazu-
ju krivicu Vatikana i njegovih jezuita. Njihova pomoć je bila glav-
na sila odgovorna za munjeviti uspon Hitlera koji je, zajedno sa
Musolinijem i Frankom, uprkos pojavi bio samo pion u rukama
Vatikana i jezuita.
Žitelji Vatikana su morali pognuti svoje glave od stida kada je
italijanski član parlamenta uzviknuo: „Papine ruke su umrljane
krvlju.“ (Govor Laure Diaz, člana parlamenta za Livorno, izgovo-
ren u Ortoni 15. aprila1946.), ili kada su studenti kardifskog kole-
dža odabrali temu za diskusiju: "Da li bi papi trebalo suditi kao
ratnom zločincu?"12

***

Evo kako se papa Jovan XXIII izrazio kada je pričao o jezuiti-

ma: „Ne posustajte, dragi sinovi, u aktivnostima koje su vam već
donele dobro znane zasluge. Na taj način, zadovoljićete Crkvu i
rašćete sa neumornom žestinom: pravedan put je kao svetlost
zore... Neka ta svetlost raste i osvetljava uobličavanje mladih
ljudi... Na taj način, pomoći ćete sprovođenje naših duhovnih
želja i interesa... Dajemo naš apostolski blagoslov svim srcem
vašem Superiornom Generalu, vama i vašim pomoćnicima, i
svim članovima Isusovog Društva (jezuitima).“
A evo reči pape Pavle VI:13
„Otkad je uspostavljena, ova religiozna porodica uživa slatku
pomoć Boga, i obogatila se vrlo brzo sa velikim napretkom... čla-
18
novi Društva ostvarili su mnoge važne podvige, sve u slavu Boga
i u korist katoličke religije... crkvi trebaju hrabri Hristovi vojnici,
naoružani neustrašivom verom, spremni da se suprotstave pro-
blemima... zato imamo veliku nadu u pomoć koje će vaše aktiv-
nosti doneti... neka nova era zatekne Društvo na istom časnom
putu kojim je išlo u prošlosti...
Izjavljeno u Rimu, blizu Sv. Petra, 20. avgusta 1964, za vreme
druge godine obavljanja dužnosti pape.”14

***

29. oktobra 1965, Observatore Romano (“l'Osservatore

Romano”) je saopštio: „Velečasni otac Arupe (Arrupe), jezuitski
General, služio je Svetu Misu za ekumenski Sabor 16. oktobra
1965.”
Evo veličanja „papske etike“: istovremena objava projekata
proglašenja blaženim pape Pija XII i pape Jovana XXIII. „Kako bi
se ojačali u ovoj borbi za duhovnu obnovu, odlučili smo da
započnemo kanonske procedure za posvećenje ove dvojice koji
su nam tako dragi.“15

Neka ova knjiga otkrije svima koji je pročitaju pravu prirodu

ovog rimskog Gospodara, čije reči su „milozvučne“ koliko su i
njegove akcije surove.

19
20
 Prvi deo

Osnivanje
reda
jezuita

21
22
 Poglavlje 1

Ignacije Lojola

Osnivač jezuita (ili Isusovog Društva), španski Baskijac don

Inigo Lopez de Rekalde (don Inigo Lopez de Recalde), rođen je u
tvrđavi Lojola (Loyola), u provinciji Đipuskoa (Guipuzcoa),
1491. godine. Bio je jedan od najčudnijih tipova monaha-vojni-
ka koje stvorio katolički svet; od svih osnivača religijskih redova,
njegova ličnost je najverovatnije ostavila najjači pečat na um i
ponašanje njegovih sledbenika i naslednika. Ovo je najverovat-
nije razlog za taj „poznati izgled“ ili „žig“ - činjenicu koja je skoro
kao fizička sličnost. Gospodin Foliet (Folliet) osporava ovu činje-
nicu,1 ali mnogi dokumenti svedoče o stalnosti „jezuitskog“ tipa
tokom godina. Najzanimljivije od ovih svedočenja se nalazi u
muzeju Đimet (Guimet); na zlatnoj pozadini prikaza iz 16. veka,
japanski umetnik je naslikao, sa svim humorom svog naroda,
iskrcavanje Portugalaca, i Lojolinih sinova naročito, na niponska
ostrva. Zadivljenost ovog ljubitelja prirode u svetle boje je oči-
gledna na način kako je prikazao te duge, crne senke sa njihovim
mračnim licima na kojima je uhvaćena sva arogancija fanatič-
nog vladara. Sličnost između dela orijentalnog umetnika 16.
veka i našeg Daumiera iz 1830. je tu da je svi vide.
Kao mnogi drugi sveci, Inigo – koji je kasnije romanizovao
svoje ime i postao Ignacije – gledao je dalje od nekoga ko je pre-
dodređen da prosvetli svoje savremenike.2 Njegova burna mla-
dost je bila ispunjena greškama, a čak i „gnusnim zločinima“. U
policijskom izveštaju je pisalo da je bio „podmukao, surov, osve-
toljubiv“. Svi njegovi životopisci priznaju da nikome od svojih
dobrih ortaka nije popuštao s obzirom na instinktivno nasilje,
23
tada čestu stvar. „Buntovan i ohol vojnik“, rekao je jedan od nje-
govih poverenika - „vodio je neuredan život što se tiče žena,
kockanja i dvoboja“, dodao je njegov sekretar Polanko
(Polanco).3 Sve ovo nam prenosi jedan od njegovih duhovnih
sinova, R. P. Roket (R. P. Rouquette), koji je pokušao donekle da
objasni i opravda ovu vruću ćud koja se vremenom okrenula „ad
majorem Dei gloriam“ (u veću slavu Bogu).
Kao što je slučaj sa mnogim junacima rimokatoličke crkve,
nasilan fizički udar je bio neophodan da promeni njegovu lič-
nost. Bio je paž blagajnika Kastilje (Castille) do raščinjenja svog
gospodara. Onda je postao gospodin u službi podkralja Navare
(Navarra). Živeći život dvoranina, mladić je započeo život vojni-
ka braneći Pampelunu od Francuza koje je vodio grof de Foj (de
Foix). Povredu, koja mu je odredila budući život, je zadobio u toj
opsadi. Sa nogom koju je slomio metak, pobedonosni Francuzi
su ga odveli njegovom bratu Martinu Garsiji (Garcia), u zamak
Lojola. Sada započinje patnja zbog operacije bez anestezije, koju
je morao da ponovi drugi put jer nije bila urađena kako treba.
Noga mu je opet polomljena i nameštena. Uprkos svemu
ovome, Ignacije je ostao hrom. Svako može razumeti da mu je
samo trebalo iskustvo, kao ovo, da doživi nervni slom. „Poklon
od suza“ koji mu je dat „u izobilju“ - i u kojem njegovi pobožni
biografi vide uslugu sa visine – je možda samo rezultat njegove
visoko emotivne prirode, koja je uticala na njega sve više i više.
Njegova jedina razonoda, dok je ležao povređen i u bolovima,
bila je čitanje „Hristovog života“ i „Života svetaca“, jedinih knji-
ga u zamku.
Kako je bio praktično neuk i još pod uticajem tog užasnog
šoka, bol Hristovog stradanja i mučeništvo svetaca su ostavili
neizbrisiv utisak na njega; ova opsesija je vodila osakaćenog rat-
nika na put apostolata.
„Stavio je knjige na jednu stranu i maštao. Jasno stanje bud-
nog sna, ovo je bio nastavak u zrele godine zamišljene igre dete-
ta... ako pustimo da nas obuzme fizička stvarnost, rezultat je
neuroza i predaja volje; tako da ono što je stvarno prelazi u drugi
plan!..."4

24
 Na prvi pogled, ova dijagnoza izgleda teško primenljiva na
osnivača takvog aktivnog reda, kao i na druge „velike mistike“ i
tvorce religijskih društava, koji su imali očigledno velike sposob-
nosti za organizaciju. Ali nalazimo da svi oni nisu mogli da se
odupru svojoj burnoj mašti i, za njih, nemoguće postaje mogu-
će.
Evo šta isti autor kaže na ovu temu: „Želim da skrenem paž-
nju na očigledan ishod upražnjavanja misticizma od strane ne-
koga ko poseduje odličnu inteligenciju. Slab um koji se predaje
misticizmu je na opasnom tlu, dok inteligentan mistik predstav-
lja mnogo veću opasnost, jer njegov intelekt radi na širi i dublji
način... Kada mit nadvlada stvarnost u aktivnoj inteligenciji,
postaje čisti fanatizam; infekcija uma koji pati od delimičnog
uvećanja ili izobličenja.“5
Ignacije Lojola je bio prvoklasni primer tog „aktivnog misti-
cizma“ i „izobličenja uma“. Ipak, preobraženje gospodina-ratni-
ka u „generala“ najratobornijeg reda u rimskoj crkvi je bila vrlo
spora; bilo je dosta kolebljivih koraka pre nego što je otkrio svoj
pravi poziv. Naša namera nije da ga pratimo kroz sve te različite
stadijume. Hajde da se prisetimo glavnih tačaka: u proleće 1522,
napustio je pradedovski zamak, imajući na umu da postane sve-
tac sličan onima o čijim je prosvetiteljskim podvizima čitao u toj
velikoj „gotskoj“ knjizi. Osim toga, nije li mu se Bogorodica lično
prikazala jedne noći, držeći u svojim rukama dete Isusa? Nakon
temeljne ispovesti u manastiru Monserat (Montserrat), planirao
je da ode u Jerusalim. Kuga je harala Barselonom, i kako je sav
pomorski saobraćaj zaustavljen, morao je da ostane u Manresi
skoro godinu dana. Tamo je provodio vreme u molitvama,
dugim postovima, bičujući sebe, vežbajući sve oblike samokaž-
njavanja, i uvek se pojavljujući pred „sudom za kajanje“, bez
obzira što je njegovo ispovedanje u Monseratu navodno trajalo
čitava tri dana; takva temeljna ispovest bi bila dovoljna manje
savesnom grešniku. Sve ovo sasvim jasno prikazuje nervno i
mentalno stanje ovog čoveka. Konačno, oslobodivši se ove opse-
sije greha, odlukom da je to samo bio Sotonin trik, posvetio se
potpuno raznolikim i izobilnim vizijama koje su proganjale nje-
gov grozničavi um.
25
 „Zbog vizije je“, kaže H. Bohmer (Boehmer), „opet počeo da
jede meso; to je čitav niz vizija koje su mu otkrile misterije kato-
ličke dogme i pomogle mu da je zaista živi: na taj način, on
meditira o Trojstvu pod obrisom muzičkog instrumenta sa tri
žice; misterija stvaranja sveta kroz ‘nešto’ magličasto i svetlo što
izlazi iz sunčevog zraka; čudesan silazak Hrista na euharistiju
dok bljesci svetla prodiru u svetu vodicu, koju je sveštenik držao
prilikom molitve; ljudska priroda Hrista i sveta Devica u obliku
zaslepljujućeg belog tela; i konačno Sotona zmijolik i treperavog
oblika sličnog gomili blistavih očiju.“6 Nije li ovo početak dobro
znanog jezuitskog simbolizma?
Gospodin Bohmer dodaje da mu je otkriveno dublje značenje
dogmi, kao posebna usluga sa visine, putem natprirodnih intui-
cija. „Mnoge misterije Vere i nauke su mu odjednom postale
jasne i kasnije je tvrdio da je naučio više u tim kratkim trenuci-
ma nego tokom svih proučavanja; ipak, nikad nije mogao da
objasni šta su bile te misterije koje su mu se odjednom razjasni-
le. Ostalo mu je samo maglovito prisećanje, osećaj nečeg čudes-
nog jer je, tog trenutka postao ‘drugi čovek sa drugom pame-
ću’.“7
Sve ovo može biti rezultat nervnog poremećaja i može se poi-
stovetiti sa onim što se događa pušačima opijuma i konzumen-
tima hašiša: to povećanje ili proširenje ega, ta iluzija nadvlada-
vanja realnosti, blješteća senzacija iza koje ostaje samo ošamu-
ćeno prisećanje.
Blažene vizije i prosvećenja su bili stalni pratioci ovog misti-
ka tokom njegovog života.
„Nikad nije sumnjao u stvarnost ovih otkrivenja. Gonio je So-
tonu štapom kao besnog psa; pričao je sa Svetim Duhom; tražio
je dozvolu od Boga, Trojstva i Bogorodice za sve njegove projek-
te i lio bi suze radosnice kada su mu se pokazali. U ovim prilika-
ma imao je osećaj nebeske blaženosti; raj mu je bio otvoren, i
Bog mu je bio vidljiv i pojmljiv.”8
Nije li ovo savršen slučaj osobe koja halucinira? Biće to isti
pojmljivi i vidljivi Bog koji će Lojolini duhovni sinovi konstantno
nuditi svetu – ne samo iz političkih razloga, oslanjanjem i laska-
njem duboko ukorenjenoj čovekovoj težnji ka idolatriji – već
26
takođe iz uverenja, koje im je dobro usađeno indoktrinacijom.
Od početka je srednjovekovni misticizam preovladavao Isusov-
skim Društvom; on je i dalje veliki animator, uprkos svojim
novopreuzetim svetovnim, intelektualnim i učenim aspektima.
Njihov glavni aksiom je: „Sve stvari svim ljudima“. Umetnost,
književnost, nauka, pa čak i filozofija su bila samo sredstva ili
mreže za hvatanje duša, kao lako oproštenje garantovano od
strane njenih promotera, čija je labavost bila tako često kritiko-
vana. Za ovaj Red, ne postoji oblast gde se na ljudskoj slabosti ne
može raditi, kako bi se duh i volja podstakli da se predaju i vrate
u jednu detinjastu i mirnu pobožnost. Oni rade da uspostave
„carstvo Božije“ prema njihovim idealima: veliko stado ispod
žezla „Svetog Oca“. Činjenica da učeni ljudi mogu imati takve
zaostale ideale izgleda vrlo čudno, iako je to neosporno i potvr-
đuje često zanemarivanu činjenicu: preuzvišenost osećaja u
životu duha. Uostalom, Kant je rekao da je svaka filozofija samo
izraz filozofove ćudi i karaktera.
Nezavisno od pojedinačnih metoda, jezuitski „tempera-
ment“ izgleda manje ili više nepromenljiv među njima. „Meša-
vina pobožnosti i diplomatije, asketizma i svetovne mudrosti,
misticizma i hladne računice; kakav je bio Lojolin karakter, takav
je i zaštitni znak ovog Reda.“9
Na prvom mestu, svaki jezuita bira ovaj posebni Red zbog
svojih prirodnih sklonosti; ali on stvarno postaje Lojolin „sin“
nakon strogih testova i sistematskog uvežbavanja koje traje ne
manje od četrnaest godina.
Na taj način, paradoks ovog Reda se nastavlja četiri stotine
godina: Red koji nastoji da bude „intelektualni“, istovremeno je
uvek bio, unutar rimske crkve i društva, šampion najstrožije
naklonosti.

27
 Poglavlje 2

Duhovne vežbe

Kada je konačno došlo vreme da Ignacije napusti Monresu,

nije mogao da predvidi svoju sudbinu, ali uznemirenost u vezi
sopstvenog spasa nije više bila njegova glavna briga; tako da je u
Svetu Zemlju otišao marta 1523, ne kao običan hodočasnik, već
kao misionar. Stigao je u Jerusalim 1. septembra, nakon dosta
avantura, da bi ubrzo nakon toga otišao, po naređenju franje-
vačkog nadbiskupa koji nije želeo da vidi kako se nesigurni mir
između hrišćana i Turaka ugrožava neblagovremenim pokušaji-
ma obraćenja muslimana.
Razočarani misionar je prošao kroz Veneciju, Đenovu i Bar-
selonu na svom putu ka Univerzitetu u Alkali (Alcala) gde je
započeo teološke studije; tu je počelo i njegovo „isceljivanje
duša“ među dobrovoljnim slušaocima.
„Na ovim tajnim skupovima, najčešća manifestacija pobož-
nosti među nežnijim polom bilo je padanje u nesvest; po tome,
shvatamo kako je teško primenjivao njegove religijske metode, i
kako bi takva vatrena propaganda ubrzo pobudila radoznalost i
sumnju inkvizitora...“ Aprila 1527. Inkvizicija je stavila Ignacija u
zatvor da ga ispita na polju jeresi. Istraga je ispitala te neobične
incidente među njegovim poklonicima, čudne tvrdnje optuženi-
ka koje se odnose na predivnu moć koju mu je njegova čistota
poklonila, i njegove bizarne teorije o razlici između smrtnih i
zanemarljivih grehova; ove teorije su veoma slične onim od stra-
ne jezuitskih sledbenika kasnije epohe.10
Oslobođen, ali sa zabranom da održava skupove, Ignacije je
otišao za Salamanku (Salamanque) i ubrzo je počeo da se bavi
28
istim aktivnostima. Slične sumnje među inkvizitorima ponovo
su ga dovele do zatočeništva. Izlazak je bio uslovljen odustaja-
njem od takvog ponašanja. Stoga je otputovao za Pariz da nasta-
vi studije na fakultetu Montajg (Montaigu). Njegovi napori da
indoktrinira njegove prijatelje studente u skladu sa njegovim
osobenim metodama su ga ponovo doveli u problem sa
Inkvizicijom. Sada obazriviji, sretao se samo sa šest svojih prija-
telja sa fakulteta, od kojih će dvojica postati visoko uvaženi
regruti: Salmeron i Lainez.
Šta je imao u sebi što je tako snažno privlačilo mlade ljude
starom studentu? Bio je to njegov ideal i mala amajlija koju je
nosio sa sobom: mala knjiga, u stvari vrlo iscrpna koja je, uprkos
svojoj veličini, među onim koje su uticale na sudbinu čovečan-
stva. Ova knjiga je štampana toliko puta da je broj kopija nepoz-
nat; takođe je bila tema više od 400 tumačenja. Ona je udžbenik
jezuita i u isto vreme sažetak dugačkog unutrašnjeg razvoja nji-
hovog gospodara: „Duhovne vežbe“.11
Gospodin Bohmer kasnije kaže:
"Ignacije je razumeo jasnije od bilo kog drugog vođe, koji mu
je prethodio, da se ljudi najlakše mogu pridobiti za neki ideal,
ako se postane gospodarom njihove mašte. Mi ‘usađujemo du-
hovne sile koje će pojedinac kasnije teško eliminisati’, sile dugo-
trajnije od svih najboljih principa i doktrina; koje mogu opet
izaći na površinu, nekad nakon više godina bez pominjanja, i
postati tako zapovedne da um postaje nemoćan da se odupre
preprekama, i mora da prati njihov neodoljiv podsticaj.“12
Stoga se ne može samo razmišljati o „istinama“ katoličke
dogme, već se one moraju živeti i osetiti od strane onih koji se
predaju ovim „vežbama“, uz pomoć „usmerivača“. Drugim reči-
ma, oni moraju da vide i prožive misteriju sa najvećom mogu-
ćom žestinom. Kandidatova osetljivost postaje ispunjena ovim
silama čija će postojanost u njegovom umu, a čak i više u njego-
voj podsvesti, biti jaka kao trud koji je potrošio da ih prizove i
primi. Osim vida, druga čula poput sluha, mirisa, ukusa i dodira
će odigrati svoju ulogu. Ukratko, to je potpuno kontrolisana
auto-sugestija. Pobuna anđela, progon Adama i Eve iz Raja,
Božji sud, jevanđeljske scene i faze Hristovog stradanja bivaju,
29
što bi rekli, oživljeni pred očima kandidata. Slatke i blažene sce-
ne se smenjuju sa najcrnjim, u spretno raspoređenom ritmu.
Nema potrebe pominjati da Pakao ima najistaknutiju ulogu u toj
„predstavi magičnih svetiljki“, sa svojim ognjenim jezerom u ko-
je se bacaju prokleti, užasnim koncertom vrisaka, gnusnim
smradom sumpora i zapaljenog mesa. I pored toga je Hrist uvek
tu da pomogne maštaru koji ne zna kako da mu zahvali što ga
već nije bacio u pakao da plati za svoje prošle grehove.
Evo šta je Edgar Kvinet (Edgar Quinet) napisao:
„Nisu samo vizije predodređene, već su i uzdasi, udisaji, izdi-
saji zabeleženi; pauze i intervali tišine su zapisani kao u notnom
sistemu. U slučaju da mi ne verujete, citiraću: ‘Treći način molit-
ve je merenjem reči i perioda tišine.“ Ovaj posebni način molit-
ve se sastoji od izostavljanja nekih reči između svakog daha; i
malo dalje: „Potrudite se da održite jednake razmake između
svakog daha i prigušenog jecaja i reči (et paria anhelituum ac
vocum interstitia observet), što znači da čovek, inspirisan ili ne,
postaje samo mašina koja mora da uzdiše, jeca, stenje, plače,
viče ili da uzima dah u tačnom trenutku i redom koji se po iskus-
tvu pokazao najpogodnijim.“12a
Razumljivo je da nakon četiri sedmice posvećene ovim inten-
zivnim vežbama, sa upravnikom kao jedinim saradnikom, kan-
didat postaje zreo za dalje uvežbavanje i „lomljenje“.
Evo šta Kvinet ima da kaže kada priča o tvorcu takve omam-
ljujuće metode:
„Znate li šta ga izdvaja od svih isposnika iz prošlosti? Činjeni-
ca da je mogao da proučava i analizira sebe logički i hladnokr-
vno u tom stanju zanosa, dok je za sve druge ta ideja razmatra-
nja bila nemoguća.
Nametanjem njegovim sledbenicima radnji koje su, za njega,
bile spontane, trebalo mu je samo trideset dana da slomi, ovom
metodom, volju i rasuđivanje, na način na koji jahač iznuruje
svog konja. Trebalo mu je samo trideset dana ‘triginta dies’, da
potčini dušu. Obratite pažnju da se jezuitizam širio zajedno sa
modernom inkvizicijom: dok je inkvizicija mučila telo, duhovne
Vežbe su lomile umove pod Lojolinom mašinerijom.“12b

30
 U svakom slučaju, niko nije mogao da ispita svoj „duhovni“
život preduboko, čak i bez počasti da je bio jezuita; Lojoline
metode su bile preporučene vernicima i duhovnicima naročito,
što su nas podsetili komentatori kao što je R. P. Pinard de la
Bolaje (Boullaye), autor „Mentalne molitve za sve“. Inspirisana
svetim Ignacijem, ova vrlo vredna „pomoć” za dušu bi, mislimo,
bila iskrenija, ako bi u naslovu pisalo „otuđenja“ umesto „molit-
ve“.

31
 Poglavlje 3

Osnivanje društva

„Isusovo Društvo“ ili „jezuiti” je osnovano na dan vaznesenja

Bogorodice - godine 1534, u kapeli Notr Dam de Monmartr
(Notre-Dame de Montmartre.)
Ignacije je tada imao četrdeset četiri godine. Nakon pričešća,
vođa i njegovi saradnici su se zavetovali da će otići u Svetu
Zemlju čim budu završili studije, da preobrate nevernike. Ali sle-
deće godine su se obreli u Rimu gde im je papa, koji je tada orga-
nizovao pohod na Turke sa nemačkim carem i venecijanskom
republikom, objasnio kako je njihov projekat bio nemoguć zbog
toga. Stoga su se Ignacije i njegovi saradnici posvetili misionar-
skom radu u hrišćanskim zemljama; u Veneciji, njegov apostolat
je ponovo pobudio sumnju Inkvizicije. Ustav Isusovog Društva
je napokon sastavljen i odobren u Rimu od strane pape Pavla III,
1540. godine, i jezuiti su se stavili na raspolaganje papi, obeća-
vajući mu bezuslovnu poslušnost. Poučavanje, ispovedanje,
propovedanje i dobrotvorni rad su bili polje delovanja ovog
novog Reda, ali inostrane misije nisu bile isključene kao kad su,
1541. godine, Franjo Havijer (Francis Xavier) i njegova dva
saradnika otišli iz Lisabona da propovedaju hrišćanstvo po
Dalekom Istoku. Godine 1546. započeo je politički deo njihove
karijere, kada je papa odabrao Laineza i Salmerona da ga pred-
stavljaju na trentskom saboru u svojstvu „pontifikatskih teolo-
ga“ .
Gospodin Bohmer piše:
„Tada, Red je bio zaposlen kod pape samo privremeno. Ali je
obavljao svoje funkcije tako tačno i nadahnuto da je, već pod

32
papom Pavlom III, usadio sebe u sve vrste aktivnosti i pridobio
je poverenje Kurije za sva vremena.“12d
Ovo poverenje je bilo potpuno opravdano; jezuiti, i Lainez
posebno, zajedno sa njihovim posvećenim prijateljem kardina-
lom Moroneom, su postali vešti i neumorni šampioni pontifikal-
nog autoriteta i nedodirljivosti dogme, tokom tri etape tog sabo-
ra koji je završen 1562. Njihovim mudrim manevrima i dijalekti-
kom, uspeli su da poraze opoziciju i sve „jeretičke“ zahteve
uključujući ženidbu sveštenika, pričest sa dva elementa, koriš-
ćenje maternjeg jezika u službi i, posebno, reformu papstva.
Samo je reforma samostana zadržana na dnevnom redu. Lainez
je, moćnim kontranapadom, podržao pontifikatsku nepogreši-
vost koja je proglašena tri veka kasnije na vatikanskom saboru.13
Sveta stolica je izašla ojačana iz krize u koju je skoro potonula,
zahvaljujući upornim akcijama jezuita. Izrazi koje je izabrao
papa Pavle III da opiše ovaj Red u njegovoj Buli autorizacije su
bili potpuno opravdani: „Regimen Ecclesiae militantis“ (Uprava
crkvene vojske).
Borbeni duh se sve više razvijao kako je vreme prolazilo i kako
su, pored inostranih misija, aktivnosti Lojolinih sinova počele da
se koncentrišu na ljudske duše, posebno među vladajućim kla-
sama. Politika je njihovo glavno polje akcije, jer se svi napori
ovih „upravnika“ svode na jedan cilj: pokoravanje celog sveta
papstvu, a da bi se to postiglo, „glave“ moraju biti prve pokore-
ne. A kako da se ostvari ovaj ideal? Postoje dva vrlo važna oruž-
ja: biti duhovnik moćnih i onih na visokim pozicijama, i obrazo-
vanje njihove dece. Na taj način, sadašnjost će biti osigurana
dok je budućnost pripremljena.
Sveta stolica je brzo uvidela snagu koju će doneti ovaj novi
Red. U početku, broj njegovih članova je bio ograničen na šez-
deset, ali je ovo ograničenje brzo podignuto. Kada je Ignacije
umro, 1556. godine, njegovi sinovi su radili među paganima u
Indiji, Kini, Japanu, Novom svetu, ali takođe i posebno u Evropi:
Francuskoj, južnoj i zapadnoj Nemačkoj, gde su se borili protiv
„jeresi“, u Španiji, Portugaliji, Italiji, čak i u Engleskoj, ulazeći
preko Irske. Njihova istorija, puna preokreta, biće deo „rimske“
mreže koju će stalno pokušavati da razvuku po svetu, čije niti će
biti stalno kidane i krpljene.
33
 Poglavlje 4

Duh Reda

„Nemojmo zaboraviti”, piše jezuita Roket (Rouquette), da je,

istorijski, ‘ultramontanizam’* bio praktična potvrda ‘univerza-
lizma’... Ovaj neophodni univerzalizam bio bi prazna reč, da ne
ishodi praktičnim jedinstvom i pokornošću hrišćanstvu: zato je
Ignacije hteo da ovaj tim bude na raspolaganju papi... i da bude
šampion katoličkog jedinstva, jedinstva koje može biti osigura-
no samo kroz efektivnu poniznost Hristovom zastupniku.“13a
Jezuiti su hteli da nametnu ovaj monarhijski apsolutizam
rimskoj crkvi i očuvali su ga u civilnom društvu jer su oni mora-
li da gledaju na suverene kao na privremene predstavnike Sve-
tog Oca, istinske glave hrišćanstva; sve dok su ovi vladari bili
potpuno pokorni svom zajedničkom gospodaru, jezuiti su bili
njihova najvernija podrška. S druge strane, ako bi se ovi prinče-
vi pobunili, jezuiti bi postali njihovi najgori neprijatelji.
U Evropi, gde god su interesi Rima zahtevali od naroda da
ustane protiv svoga kralja, ili ako bi ovi privremeni prinčevi
doneli odluke ponižavajuće za Crkvu, Kurija je znala da neće
naći sposobnije, lukavije ili odvažnije ljude izvan Isusovog
Društva kada su u pitanju intrige, propaganda ili čak otvorene
pobune.14
Videli smo kroz duh „Vežbi“, kako je osnivač ovog Društva
bio staromodan u svom jednostavnom misticizmu, crkvenoj
disciplini, i uopšteno govoreći, njegovom konceptu podređeno-
sti. „Ustavi“ i „Vežbe“, temelji ovog sistema, ostavljaju nas bez

*Ili: ultrapapisti, najrevniji sledbenici pape.

34
ikakve dileme o toj temi. Bez obzira šta bi njegove pristalice
mogle reći – posebno danas kada su moderne ideje o ovoj temi
potpuno drugačije – poslušnost ima posebno mesto, u stvari
neprikosnoveno prvo, u pregledu pravila Reda. Gospodin Foliet
(Folliet) se može pretvarati da u tome ne vidi ništa više od „reli-
giozne poslušnosti“, neophodne za bilo kakvu zajednicu; R. P.
Roket piše smelo: „Nije to unižavanje čoveka, već je ta inteligen-
tna i voljna poslušnost visina slobode... oslobođenje od sopstve-
nih okova...“; dovoljno je pročitati ove napise da bi se shvatio
ekstremni, ako ne čudovišni karakter ovog potčinjavanja duše i
duha nametnutog jezuitima, koji od njih pravi poslušni alat u
rukama njihovih nadređenih, od samog početka prirodne nepri-
jatelje bilo kakve slobode.
Čuveni „perinde ac cadaver“ (kao mrtvac u rukama pogreb-
nika) se može naći u svakoj „duhovnoj literaturi“, prema gospo-
dinu Folietu, a čak i na Istoku, u Hašiškom Ustavu (tajno društvo
profesionalnih ubica iz Turske); jezuiti treba da budu u rukama
svojih podređenih „kao palica koja sluša svaki nadražaj; kao gru-
men od voska koji može biti oblikovan i razvučen u svakom
smeru; kao malo raspeće koje se može dizati i pomerati po volji“;
ove vesele formule su u svakom slučaju vrlo prosvetljujuće.
Komentari i objašnjenja tvorca ovog Reda nas ostavljaju bez
ikakve dileme u vezi njihovog pravog značenja. Osim toga, među
jezuitima, ne samo volja, već i rasuđivanje, a čak i moralna sa-
vest, moraju biti žrtvovani osnovnoj vrednosti pokornosti koja
je, kako kaže Bordžija (Borgia), „najjača zaštita Društva“.
„Budimo uvereni da je sve dobro i ispravno kada to nadređe-
ni zapovedi“, pisao je Lojola. I opet: „Čak i ako bi vam Bog dao
bezumnu životinju za gospodara, nećete oklevati da ga posluša-
te, kao gospodara i vodiča, zato što je Bog unapred odredio da
bude tako.“
I nešto još bolje: jezuiti ne smeju videti u svom nadređenom
pogrešivog čoveka, već samog Hrista. J. Huber, profesor katolič-
ke teologije u Minhenu i autor jednog od najvažnijih dela o
jezuitima, napisao je: „Evo dokazane činjenice: ‘Ustavi’ jezuita
ponavljaju petsto puta da čovek mora videti Hrista u ličnosti
Generala.“15
35
 Disciplina Reda, najčešće upoređena sa onom u vojsci, je on-
da ništa u poređenju sa stvarnošću. „Vojnička poslušnost nije
jednaka jezuitskoj pokornosti; potonja je opsežnija jer obuzima
čitavog čoveka i ne zadovoljava se kao prva, sa spoljnim činom,
već zahteva žrtvu volje i guranje u stranu sopstvenog rasuđiva-
nja.“16
Ignacije je napisao u svom pismu portugalskim jezuitima:
„Moramo videti crno kao belo, ako Crkva tako kaže.“
Takva je dakle ta „visina slobode“ i „oslobođenje od sopstve-
nih okova“, koju je ranije veličao R. P. Roket. Zaista, jezuita je
istinski oslobođen sebe jer je potpuno podvrgnut svojim gospo-
darima; bilo kakva sumnja ili savesno preispitivanje bi mu bila
pripisana kao greh.
Gospodin Bohmer je napisao:
„U dopunama ‘Ustava’, nadređenima se savetuje da naređu-
ju novajlijama da rade, kako je Bog radio sa Avramom, naočigled
kriminalne stvari, da se dokažu; ali moraju odmeriti ova iskuše-
nja prema snazi pojedinca. Nije teško zamisliti kakvi bi mogli
biti rezultati takvog obrazovanja.“17
Istorija uspona i padova Reda – nema zemlje iz koje nije pro-
teran – svedoči da su te opasnosti prepoznale sve vlade, čak i
većinski katoličke. Postavljajući ljude tako slepo posvećene
svom cilju da podučavaju višu klasu, Društvo – šampion univer-
zalizma, prema tome ultramontanizma (ultrapapizma) – je bilo
neminovno shvaćeno kao pretnja građanskom rukovodstvu, jer
su aktivnosti Reda, po samoj činjenici njihovog poziva, sve više
okretale politici.
Istovremeno sa tim, ono što nazivamo „jezuitski duh”, se raz-
vijalo među njegovim članovima. Pored toga, osnivač, inspirisan
uglavnom potrebama inostranog i domaćeg „misionarstva“ nije
zanemarivao veštinu. Napisao je u svojim „Sentencijama aske-
ta“ („Sententiae asceticae“): „Pametna brižljivost zajedno sa os-
rednjom čistotom je bolja od veće svetosti uparene sa nesavrše-
nom veštinom. Dobar pastir duša mora znati kako da ignoriše
mnogo stvari i da se pravi da ih ne shvata. Kada im zagospodari
voljom, biće sposoban da mudro vodi svoje učenike gde god on
odabere. Ljudi su potpuno opterećeni prolaznim interesima,
36
tako da ne smemo pričati sa njima previše direktno o njihovim
dušama: To bi bilo bacanje udice bez mamca“.
Čak je i zahtevano držanje Lojolinih sinova bila tačno propi-
sana: „Moraju držati svoje glave blago pognute, bez savijanja
levo ili desno, ne smeju gledati gore, a kad pričaju sa nekim, ne
smeju ga gledati pravo u oči već tako da ih vide samo indirek-
tno...“18
Lojolini naslednici su zapamtili dobro ovu lekciju, i primeni-
li je vrlo široko u ostvarivanju svojih planova.

Povlastice Društva
Nakon 1558. godine, Lainez, lukavi taktičar trentskog sabora,
proizveden je u Generala Zajednice sa ovlašćenjem da organizu-
je Red po svom nahođenju. „Deklaracije“ koje je sastavio sa Sal-
meronom, dodate su „Ustavima“ da postanu tumačenja; one su
još više naglašavale despotizam generala izabranog doživotno.
Sunadzirač, upravitelj i asistenti, koji takođe prebivaju u Rimu,
će mu pomoći da upravlja Redom podeljenim u pet zajednica:
Italija, Nemačka, Španija, Engleska i Amerika. Ove zajednice su
bile podeljene u provincije grupišući različite uprave Reda. Sa-
mo sunadzirače (nadzornike) i pomoćnike je nominovala Za-
jednica. General imenuje sve ostale službenike, proglašava odlu-
ke koje ne menjaju Ustave, upravlja imovinom Reda prema svo-
joj volji i usmerava njihove aktivnosti za šta odgovara samo papi.
Ovoj miliciji, tako čvrsto vezanoj u rukama njenog šefa, treba
najveća samostalnost da bi njene delatnosti imale učinka, zato
im papa daje privilegije koje mogu izgledati preterane drugim
religijskim Redovima.
Svojim Ustavima, jezuiti su izuzeti iz pravila manastirske up-
rave, koje je primenjivano uopšteno na kaluđerski život. U stva-
ri, oni su monasi koji žive „u svetu“, i spolja se ni po čemu ne
razlikuju od svetovnog sveštenstva. Ali, suprotno tome i ostalim
religijskim zajednicama, nisu podređeni biskupskom autoritetu.
Već 1545. godine, bula Pavla II im je omogućila da propovedaju,
slušaju ispovedanja, daju pričest, i služe misu; ukratko, vrše

37
svoju svešteničku službu bez obraćanja biskupu. Vršenje obreda
venčanja je jedina stvar koja im nije dozvoljena.
Oni imaju moć da daju oprost, menjaju zavete za druge koji
su lakši da se ispune, ili ih čak i ponište.
Gospodin Gaston Bali (Gaston Bally) piše:
„Generalova moć vezana za oproštaj i vladanje je čak i šira.
On može da opozove sve kazne koje pogađaju članove Društva
pre ili posle njihovog pristupanja Redu, da ih razreši svih greho-
va, čak i greha jeresi i raskola, falsifikovanja apostolskih spisa...
„General oslobađa, lično ili putem delegata, sve koji su pod
njegovom vlašću, nesrećnog stanja koje proizilazi iz isključenja
iz crkve, suspenzije ili zabrane, pod uslovom da ove cenzure
nisu počinjene za prestupe tako velike da drugi, izvan papskog
suda, znaju za njih.
On takođe oslobađa od nepravilnosti u raznim slučajevima,
od dvobračnosti, povreda nanetih drugima, zločina ubistva,
atentata... sve dok ova opaka dela nisu javno poznata i nisu
uzrokovala skandal.“19
Konačno, papa Grgur XIII (Gregory XIII ) je podario Društvu
pravo na trgovinu i bankarstvo, pravo koje je kasnije počelo šire
da se koristi.
Ova ovlašćenja i jedinstvene moći su im bile potpuno zaga-
rantovane.
„Pape su pozivale čak i prinčeve i kraljeve da brane ove privi-
legije; pretili su sa velikim prokletstvom ‘latae sententiae’ svima
onima koji bi pokušali da ih ukinu. Godine 1574, bula pape Pija
V je dala generalu pravo da povrati ove povlastice u njihovom
punom opsegu - ako bi došlo do pokušaja da se one promene ili
ukinu, čak iako bi takva ukidanja došla od samog pape...
Dajući jezuitima takve preterane privilegije koje idu protiv
drevnog uređenja crkve, papstvo je htelo, ne samo da ih snabde
moćnim oružjem da se bore protiv ‘nevernika’, već posebno da
ih koristi kao telohranitelje koji će braniti njenu neograničenu
moć u crkvi i protiv crkve ako zatreba.
Da bi sačuvali duhovnu i zemaljsku nadmoć koju su prisvoji-
li tokom srednjeg veka, pape su prodale Crkvu Isusovom Redu i
tako predali i sebe u njihove ruke... Ako su jezuiti podržavali
38
papstvo, čitavo postojanje jezuita je zavisilo od duhovne i ze-
maljske nadmoći papa. Na taj način, interesi obe strane su bli-
sko povezani.“20
Ali ovoj odabranoj kohorti su trebali tajni pomoćnici da bi
dominirala građanskim društvom: ova funkcija je pripala onima
koji su im bili privrženi. „Mnogi važni ljudi su na taj način bili
povezani sa Društvom: carevi Ferdinand II i Ferdinand III,
Sigismund III, kralj Poljske, koji je zvanično pripadao Društvu;
kardinal Infant, vojvoda od Savoje. A oni nisu bili od male kori-
sti.“21
Isto je tako i danas; 33.000 zvaničnih članova Društva deluje
širom sveta u svojstvu kadrova, oficira prave tajne vojske koja u
svojim redovima ima vođe političkih stranaka, visoko rangirane
službenike, generale, sudije, lekare, profesore fakulteta, itd, od
kojih svi nastoje da sprovedu, u svojoj oblasti, „l'Opus Dei“ -
Božji posao, a u stvari planove papstva.

39
40
 Drugi deo

Jezuiti
u Evropi
tokom
16. i 17. veka

41
42
 Poglavlje 5

Italija, Portugalija, Španija

„Francuska“, piše gospodin Bohmer, „je kolevka Isusovog

Društva, ali je u Italiji ono primilo svoj program i ustav. Stoga je
u Italiji pustilo korenje i odatle se raširilo“.1
Autor skreće pažnju na rastući broj fakulteta i jezuitskih aka-
demija (128 i 1680), „ali“, kaže on, „istorija italijanske civilizaci-
je tokom 16. i 17. veka najbolje pokazuje rezultate toga. Ako je
obrazovana Italija ponovo prigrlila veru i uputstva Crkve, dobila
novu žestinu za asketizam i misije, ponovo počela da komponu-
je religiozne pesme i himne za Crkvu, namenila savesno slikar-
ske četkice i skulptorska dleta da uzdigne religijski ideal, nije li to
zato što su učeni slojevi stasavali u jezuitskim koledžima i ispo-
vedaonicama?“2
Nestale su „detinjasta jednostavnost, radost, vedrina i prosta
ljubav prema prirodi...”
„Jezuitski učenici su previše svešteni, posvećeni, udubljeni
da bi sačuvali ove kvalitete. Obuzeti su ekstatičnim vizijama i
prosvetljenjima; opijaju se slikama strašnih smrti i zverskih
mučenja koje su podnosili mučenici; treba im raskoš, sjaj tea-
tralnosti. Od kraja 16. veka, italijanska umetnost i književnost
verno prikazuju ovaj moralni preobražaj... Nemir, razmetanje,
šokantne tvrdnje koje karakterišu dela tog perioda promovišu
osećaj odbojnosti umesto naklonosti prema verovanjima koja bi
trebalo da prikazuju i veličaju.“3
To je sui generis (svojevrsni) zaštitni znak Društva. Ova ljubav
prema izobličenom, izveštačenom, blještavom, teatralnom bi
delovala čudno misticima koji su oblikovani „duhovnim vežba-
43
ma“, ali tu je ipak suštinski jezuitska težnja da se ostavi jak uti-
sak na um. To je upotreba principa „Cilj opravdava sredstvo“
primenjenog sa istrajnošću od strane jezuita u umetnosti, knji-
ževnosti, kao i u politici i moralu.
Italiju jedva da je dotakla protestantska Reformacija. Ipak,
Valdenžani, koji su preživeli od srednjeg veka uprkos progoni-
ma, i utvrdili se na severu i jugu poluostrva, pridružili su se
Kalvinističkoj crkvi 1532. godine. Po izveštaju jezuite Posevina
(Possevino), Emanuil Filibert (Emmanuel Philibert) od Savoje je
započeo još jedan krvavi progon svojih „jeretičkih“ podanika
1561. godine. Ista stvar se desila u Kalabriji, u Kasalu di San Sisto
(Casal di San Sisto) i Gvardija Fiskalu (Guardia Fiscal). „Jezuiti su
bili umešani u ove masakre; bili su zauzeti obraćanjem žrta-
va...“4
Što se tiče oca Posevina: „...pratio je katoličku vojsku kao nji-
hov kapelan, i preporučio je istrebljenje jeretičkih sveštenika
vatrom kao neophodan i sveti čin.“5
Jezuiti su bili svemoćni u Parmi, na dvoru Farnese, kao i u
Napulju tokom 16. i 17. veka. Ali iz Venecije, u koju su bili blago-
naklono primljeni, proterani su 14. maja 1606. godine „kao naj-
vernije sluge i zastupnici pape...“
I pored toga im je bilo dozvoljeno da se vrate 1656. godine, ali
je njihov uticaj u Republici od tada bio samo senka nekadašnjeg.
Portugalija je bila omiljena za jezuitski Red. „Već pod papom
Jovanom III (1521-1559) bili su najmoćnija religijska zajednica u
kraljevstvu.“6 Njihov uticaj je još više porastao nakon revolucije
1640. godine koja je dovela Braganse na presto. „Pod vlašću
prvog kralja iz kuće Braganse, otac Fernandez je bio član vlade i
za vreme maloletstva Alfonsa VI, najuticajniji savetnik kraljice
Lujze koja je bila regent. Otac de Vil (de Ville) je uspeo u zbaci-
vanju Alfonsa VI 1667. godine, i kralj Petar II je imenovao oca
Emanuila Fernandeza (Emmanuel Fernandez) izaslanikom
‘Kortezima’ 1667. godine... Uprkos činjenici da sveštenici nisu
izvršavali nikakvu javnu dužnost u kraljevstvu, bili su moćniji u
Portugaliji nego u bilo kojoj drugoj državi. Ne samo da su bili
duhovni savetnici čitavoj kraljevskoj porodici, već su ih kralj i
njegov ministar konsultovali u svim važnim okolnostima. Iz jed-
44
nog njihovog ličnog svedočenja, znamo da se nijedno mesto u
upravi države ili crkve nije moglo steći bez njihovog pristanka;
tako da su se sveštenstvo, visoki slojevi i narod nadmetali da
osvoje njihovu blagonaklonost i pristanak. Spoljna politika je
takođe bila pod njihovim uticajem. Svaki razuman čovek bi
video da takve spletke nisu bile dobre za kraljevstvo.“7
U stvari, možemo videti rezultate u dekadentnom stanju koje
je nastupilo u ovoj nesrećnoj zemlji. Sva energija i oštroumnost
markiza od Pombala, sredinom 18. veka, bila je potrebna da istr-
gne Portugaliju iz smrtonosnog zagrljaja jezuitskog Reda.
U Španiji, prodor Reda je bio sporiji. Više sveštenstvo i Do-
minikanci su mu se dugo opirali. Vladari Karlo V i Filip II su prih-
vatali njihove usluge, ali nisu verovali ovim papinim vojnicima i
plašili su se da će im uzurpirati vlast. Ali, uz mnogo veštine, Red
je vremenom porazio ovaj otpor. „Tokom 17. veka, oni imaju
neograničenu moć u Španiji, među visokim slojevima i na
Dvoru. Čak je otac Nejdhart (Neidhart), bivši nemački konjički
oficir, potpuno upravljao kraljevstvom kao državni kancelar,
premijer i veliki inkvizitor... U Španiji, kao i u Portugaliji, propa-
danje kraljevstva se poklopilo sa usponom Reda...“8
Evo šta je Edgar Kvinet imao da kaže o tome:
„Kad god dinastija umire, vidim, kako ustaje i stoji iza nje,
nekakav zao duh, jedna od onih tamnih figura ispovednika, koji
je nežno i očinski mame u smrt...“9
Zaista, niko ne može pripisati propadanje Španije samo
ovom Redu. „Ipak, istina je da je Isusovo Društvo, zajedno sa
crkvom i drugim religijskim redovima, ubrzalo njen pad; što je
Red bio bogatiji, Španija je bila siromašnija, toliko da kad je
Karlo II umro, državna blagajna nije imala dovoljno novca da
plati 10.000 misa koje se obično održavaju za spas pokojne
monarhove duše.“10

45
 Poglavlje 6

Nemačka

„Mesto bitke između katolicizma i protestantizma nije bila

južna Evropa, već srednja Evropa: Francuska, Holandija, Ne-
mačka, Poljska. Tako da su ove zemlje bile glavno bojno polje
Isusovog Društva.“11
Situacija je bila posebno ozbiljna u Nemačkoj. „Nisu samo
čuveni pesimisti, već i razumni i mudri katolici smatrali da je cilj
stare crkve u svim nemačkim zemljama skoro potpuno propao.
U stvari, čak i u Austriji i Češkoj, raskid sa Rimom je bio tako
sveopšti da su se protestanti mogli razumno nadati da će poko-
riti Austriju u roku od nekoliko decenija. Kako se onda ova pro-
mena nije desila i država je podeljena na dva dela umesto toga?
Katolička partija, na kraju 16. veka, se nije ustručavala da odgo-
vori na ovo pitanje, ona je uvek cenila da su Vitelsbahovi
(Witelsbach), Habzburzi (Habsburg) i jezuiti bili odgovorni za
ovaj srećni preokret događaja.“12
Rene Fulop-Miler je pisao u ulozi jezuita u ovim događajima:
„Katolički cilj je mogao uspeti samo ako su sveštenici mogli da
utiču i vode prinčeve, u svakom trenutku i svim okolnostima.
Ispovedaonice su dale jezuitima način da osiguraju trajni politi-
čki uticaj, stoga i efikasnu akciju.“13
U Bavarskoj, mladi vojvoda Albert V, sin predanog katolika,
obrazovan u Ingolštadu, starom katoličkom gradu, pozvao je
jezuite da se efikasno obračunaju sa jeresi:
„7. jula 1556. godine, 8 sveštenika i 12 jezuitskih učitelja su
ušli u Ingolštad. To je bio početak nove ere za Bavarsku... sama
država je primila novi pečat... Rimokatoličke ideje su usmerava-
46
le politiku prinčeva i ponašanje visokih slojeva. Ali se ovaj novi
duh zadržao samo među visokim klasama. Nije došao do srca
običnih ljudi... Uprkos tome, pod čeličnom disciplinom države i
obnovljene crkve, ponovo su postali predani katolici, poslušni,
fanatični i netolerantni prema bilo kakvoj jeresi...“
„Može izgledati preterano pripisivati takvu silnu moć i dela
običnoj šačici stranaca. Ipak, u ovim okolnostima, njihova moć
je bila obrnuto proporcionalna njihovom broju i odmah su delo-
vali jer nisu naišli ni na kakve prepreke. Lojolini poslanici su
osvojili srca i umove države u samom početku... Od sledeće
generacije, Ingolštad je postao savršen tip nemačkog jezuitskog
grada.“14 Možemo rasuditi kakav je bio način razmišljanja koji
su sveštenici predstavili ovom uporištu vere čitajući sledeće:
„Jezuita Majrhofer od Ingolštada je poučavao u svom
‘Propovednikovom ogledalu’: ‘Nećemo biti osuđeni ako budemo
zahtevali ubijanje protestanata, više nego što bismo bili kad bi
tražili smrtnu kaznu za lopove, ubice, falsifikatore i revoluciona-
re’.“15
Naslednici Alberta V, a posebno Maksimilijan I (Maximilian I)
(1597-1651), su završili njegov posao. Ali Albert V je već bio save-
stan u obavljanju svoje „dužnosti“ osiguravanja „spasa“ svojim
podanicima.
„Čim su sveštenici stigli u Bavarsku, njegov stav prema prote-
stantima i njihovim simpatizerima je postao oštriji. Od 1563.
godine, nemilosrdno je prognao sve neposlušne, i nije imao
milosti prema anabaptistima koji su trpeli davljenja, vatru, zat-
vor i okove, što je sve pohvalio jezuita Agrikola (Agricola)...
Uprkos svemu tome, čitava generacija ljudi je morala da nesta-
ne pre nego što je progon krunisan potpunim uspehom. Do
1586. godine, moravski anabaptisti su uspeli da sakriju 600 žrta-
va od vojvode Đulime (Guillaume). Ovaj primer dokazuje da je
bilo na hiljade a ne samo stotine onih koji su izgonjeni, što je
ogroman broj za zemlju sa malim brojem stanovnika.”
„Ali“, rekao je Albert V minhenskom gradskom veću, „Božja
čast i spas duše moraju biti stavljeni iznad svakog privremenog
interesa.“16

47
 Malo po malo, svo obrazovanje u Bavarskoj je bilo povereno
jezuitima, i ta zemlja je postala baza za njihov prodor u istočnu,
zapadnu i severnu Nemačku.”
„Od 1585. godine, sveštenici su obratili deo Vestfalije koji se
oslanja na Keln; 1586, pojavljuju se u Neusu i Bonu, jednim od
rezidencija kelnske nadbiskupije; otvaraju fakultete u Hilde-
šajmu (Hildesheim) 1587. i Munsteru 1588. Ovaj poslednji je već
imao 1300 učenika 1618. godine... Veliki deo zapadne Nemačke
je vraćen u katolicizam, zahvaljujući Vitelsbahu (Wittelsbach) i
jezuitima.”
„Savez između Vitelsbaha i jezuita je možda bio čak i važniji
za ‘Austrijske zemlje’ nego za zapadnu Nemačku.“17
Nadvojvoda Karlo od Štajerske, poslednji sin cara Ferdinan-
da, oženio se 1571. bavarskom princezom „koja je uvela u gracki
(grad Gratz) zamak iste one usko katoličke sklonosti i prijatelj-
stvo sa jezuitima koji su preovladali na minhenskom dvoru“.
Pod njenim uticajem, Karlo je temeljno radio na „istrebljenju
jeresi“ iz svog kraljevstva i kada je umirao, 1590. godine, tražio je
od njegovog sina i naslednika, Ferdinanda, da dâ reč da će nas-
taviti taj posao. U svakom slučaju, Ferdinand je za to bio dobro
pripremljen. „Tokom pet godina, bio je učenik jezuita u Ingol-
štadu; osim toga, bio je tako isključiv da, za njega, nije bilo ple-
menitijeg dela od ponovnog uspostavljanja katoličke crkve u
njegovim naslednim državama. Pitanje da li je ovo delo korisno
ili ne za njegove zemlje ga nije brinulo.” „Više volim“, rekao je,
„da vladam nad porušenom, nego nad prokletom zemljom.“18
Godine 1617, car je krunisao nadvojvodu Ferdinanda za kra-
lja Češke. „Pod uticajem jezuitskog ispovednika Vilera (Viller),
Ferdinand je smesta počeo borbu protiv protestantizma u nje-
govom novom kraljevstvu. Ovo je označilo početak onog krva-
vog rata religije koji je, u sledećih trideset godina, držao Evropu
u neizvesnosti. Kada su 1618. godine nesrećni događaji u Pragu
dali znak za otvorenu pobunu, stari car Matija (Mathias) je
pokušao u početku da nađe kompromis, ali nije imao dovoljno
snage da njegove namere preovladaju nad kraljem Ferdinan-
dom, nad kojim je dominirao njegov jezuitski duhovnik; tako je
izgubljena poslednja nada za mirno rešavanje tog sukoba.“
48
 „Istovremeno, češke zemlje su preduzele posebne mere i sve-
čano proglasile da bi trebalo proterati sve jezuite, jer su u njima
videle promotere građanskog rata.“19
Ubrzo zatim, Moravska i Šleska su pratile ovaj primer, i pro-
testanti Mađarske, gde je jezuita Pazmanji (Pazmany) vladao
čeličnom pesnicom, digli su bunu. Ali bitku na Beloj Gori (1620)
je dobio Ferdinand, koji je ponovo postao car nakon Matijine
smrti.
„Jezuiti su ubedili Ferdinanda da primeni najokrutniju kaznu
na pobunjenicima; protestantizam je bio iskorenjen iz cele drža-
ve na način koji je previše užasan za reči... Na kraju rata, materi-
jalno uništenje države je bilo kompletno.“
„Jezuita Balbinus, češki istoričar, se pitao kako je moguće da
je ostalo još stanovnika u zemlji. Ali moralna propast je bila još
gora... Bujna kultura koja je vladala među plemićima i srednjim
slojevima, bogata nacionalna literatura koja nije mogla biti za-
menjena: sve ovo je bilo uništeno, a čak je i narodnost zabranje-
na. Češka je bila otvorena prema jezuitskom delovanju i oni su
masovno spaljivali njenu nacionalnu literaturu; pod njihovim
uticajem je, čak i ime najvećeg narodnog sveca Jana Husa,
postepeno iščezavalo dok nije izumrlo u srcima ljudi...”
„Vrhunac jezuitske moći se“, rekao je Tomek, „poklopio sa naj-
većim propadanjem nacionalne kulture; zbog uticaja koji je Red
imao, buđenje ove nesrećne zemlje zakasnilo je jedan vek...“
„Kada je Tridesetogodišnji rat priveden kraju, i mir koji je bio
zaključen je osiguravao nemačkim protestantima ista politička
prava koja su katolici uživali, jezuiti su dali sve od sebe da nasta-
ve borbu; to je bilo uzaludno.“20 Ali izborili su se za obećanje nji-
hovog učenika Leopolda I, vladajućeg cara, da će goniti prote-
stante u svojim zemljama, a posebno u Mađarskoj. Pod prat-
njom carevih vojnika, jezuiti su preuzeli rad oko preobraćanja
1671. godine. Mađari su se digli u bunu i započeli rat koji je tra-
jao skoro čitavu generaciju... Ali ova buna je bila pobedonosna,
pod vođstvom Ferenca Kakočija (Ferenz Kakoczy). Pobednik je
želeo da protera jezuite iz svih zemalja koje su bile pod njego-
vom upravom; ali uticajni zaštitnici Reda su uspeli da odgode
ove mere, i isterivanje nije započelo do 1707. godine...
49
 „Princ Evgenije (Eugen) je krivio, sa oštrom iskrenošću, poli-
tiku carske kuće i intrige jezuita u Mađarskoj. Napisao je:
‘Austrija je skoro izgubila Mađarsku zbog njhovog proganjanja
protestanata.’ Jednog dana, ogorčeno je uzviknuo da je turski
moral bio daleko superiorniji od jezuitskog, barem u praksi. ‘Ne
samo da žele da dominiraju svešću, već žele i da imaju pravo nad
životom i smrću ljudi’.”
„Austrija i Bavarska su pobrale plodove jezuitske dominacije
u potpunosti: suzbijanje svih naprednih stremljenja i sistemat-
sko zaglupljivanje naroda.“
„Duboka beda koja je pratila rat religije, nemoćna politika,
intelektualno propadanje, moralno kvarenje, strašno smanjenje
broja stanovnika i osiromašenje čitave Nemačke: ovo su bili
rezultati delovanja jezuitskog Reda.“21

50
 Poglavlje 7

Švajcarska

Tek su tokom 17. veka jezuiti uspeli da se uspešno utemelje u

Švajcarskoj, nakon što su bili pozvani, a zatim oterani iz nekoli-
ko gradova u Konfederaciji, tokom druge polovine 16. veka.
Milanski nadbiskup, Karlo Boromi (Borromee), koji je podr-
žavao njihovo postavljanje u Lucernu 1578. godine, je ubrzo
shvatio šta će biti rezultat njihovog delovanja, kao što nas pod-
seća J. Huber: „Karlo Boromi je napisao svom duhovniku da
Isusovo društvo, vođeno glavama više okrenutim politici nego
religiji, postaje premoćno da bi sačuvalo neophodnu umerenost
i odanost... Ono upravlja kraljevima i prinčevima, i gospodari
svetovnim i duhovnim stvarima; pobožna institucija je izgubila
duh koji je u početku pokretao; bićemo prinuđeni da je ukine-
mo.“22
Istovremeno u Francuskoj, poznati pravni stručnjak Etjen
Paskvit (Etienne Pasquiet) je napisao: „Uvedite ovaj Red u našu
sredinu i, istovremeno, uvešćete razdor, haos i pometnju.“23
Nije li ovo ista žalba koju stalno čujemo na račun Društva,
iznova, i u svim zemljama? Isto je bilo u Švajcarskoj, kada je
dokaz o njegovim zlim delima prodro kroz laskavu spoljašnjost
iza koje se vrlo uspešno skrivalo.
„Gde god da su jezuiti pustili korenje, zaveli su velike i male,
mlade i stare. Ubrzo, vlasti su počele da ih konsultuju u važnim
okolnostima; njihove donacije su počele da nadolaze, i nije pro-
šlo dugo dok nisu okupirali sve škole, propovedaonice većine
crkava, ispovedaonice uticajnih i ljudi na visokim položajima,
ispovednike koji su pazili na obrazovanje svih slojeva društva,
51
savetnike i lične prijatelje članova Veća. Njihov uticaj je rastao iz
dana u dan, i nisu dugo čekali da ga upotrebe u javnim poslovi-
ma. Lucern i Friburg (Fribourg) su bili njihovi glavni centri;
odatle su vodili spoljnu politiku većine katoličkih kantona...”
„Svaki plan skovan u Rimu, ili od strane druge inostrane sile,
protiv protestantizma u Švajcarskoj je imao osiguranu punu
podršku jezuita... 1620. godine, bili su uspešni u huškanju kato-
ličkog naroda Veltlina protiv protestanata, kojih je tom prilikom
ubijeno šest stotina. Papa je dao oprost svima koji su učestvova-
li u tom užasnom delu. 1656. godine, rasplamsali su građanski
rat između pripadnika različitih veroispovesti... Kasnije su jezui-
ti opet započeli novi rat religija. 1712. godine, o miru je rasprav-
ljano u Arau; Lucern i Uri su ga upravo prihvatili kad su jezuiti,
po naređenju iz Rima, uradili sve što su mogli da preokrenu
stvari. Odbili su da daju oproštaj svima koji bi se ustručavali da
uzmu oružje. Glasno su proglasili iz svojih propovedaonica da
niko nije obavezan da održi svoju reč datu jereticima; učinili su
umerene članove saveta sumnjičavim. Kada su pokušali da ih
smene, isprovocirali su u Lucernu tako žestoku pobunu naroda
protiv vlasti, da su strane odustale od mira. Katolici su bili pora-
ženi u borbi koja je usledila i potpisali su mir pod teškim uslovi-
ma.
Od tada, uticaj Reda u Švajcarskoj je postajao sve manji.“24
Danas, član 51 švajcarskog ustava zabranjuje Isusovom
Društvu da održava bilo kakve kulturne ili obrazovne aktivnosti
na teritoriji Konfederacije, i pokušaji da se ukine ovaj član su
uvek bili neuspešni.

52
 Poglavlje 8

Poljska i Rusija

Jezuitska dominacija nigde nije bila tako smrtonosna kao u

Poljskoj. Ovo je dokazao H. Bohmer, umereni istoričar koji ne
gaji nikakvo sistematsko neprijateljstvo prema Društvu.
„Jezuiti su snosili potpunu odgovornost za uništenje Poljske.
Optužba rečena na taj način je preterana. Propadanje poljske
države je počelo pre nego što su oni stupili na scenu. Ali su oni
nesumnjivo ubrzali raspadanje kraljevine. Od svih država, Polj-
ska, u kojoj su živeli milioni pravoslavnih hrišćana, je trebala da
se drži verske tolerancije kao jednog od najbitnijih principa
svoje unutrašnje politike. Jezuiti to nisu dozvolili. Pogoršali su
stvar: stavili su poljsku spoljnu politiku u službu katoličkih inte-
resa na koban način.“25
Ovo je bilo napisano na kraju prošlog veka; slično je onome
što je pukovnik Bek (Beck), bivši ministar spoljnih poslova Polj-
ske od 1932. do 1939. rekao nakon Drugog svetskog rata:
„Vatikan je jedan od glavnih uzroka tragedije u mojoj zemlji.
Prekasno sam shvatio da smo usmerili našu spoljnu politiku
samo da služi interesima katoličke crkve.“26
Stoga je, sa nekoliko vekova između, isti katastrofalni uticaj
još jednom ostavio pečat na toj nesrećnoj naciji.
Već 1581. godine, otac Posevino (Possevino), papski izaslanik
u Moskvi, dao je sve od sebe da približi cara Ivana Groznog rim-
skoj crkvi. Ivan nije bio strogo protiv toga. Pun nade, Posevino je
uspeo da postane, 1584. godine, posrednik mira na Kirevoroj
Gori između Rusije i Poljske, mira koji je sačuvao Ivana od
nerazmrsivih teškoća. Ovo je tačno ono čemu se prepredeni vla-
53
dar nadao. Više nije bilo priče o preobraćanju Rusa. Posevino je
morao da napusti Rusiju, a da ništa nije postigao. Dve godine
kasnije, još bolja prilika se pružila sveštenicima da zauzmu
Rusiju: Griška Ostrepjev, monah bez mantije, otkrio je jezuitima
da je on u stvari bio Dimitrije, sin cara Ivana, na koga je izvršen
atentat; izjavio je da je spreman da potčini Moskvu Rimu pod
uslovom da bude gospodar carskog trona. Bez razmišljanja,
jezuiti su preuzeli u svoje ruke da upoznaju Ostrepjeva sa
Palatinom od Sandomira koji mu je dao svoju ćerku za ženu;
zastupali su ga pred kraljem Sigismundom (Sigismond) III i
papom u vezi njegovih očekivanja, i uspeli u podizanju poljske
vojske protiv cara Borisa Godunova. Kao nagradu za ove usluge,
lažni Dimitrije je odbacio religiju svojih otaca u Krasoviju, jednoj
od jezuitskih kuća, i obećao Redu upravu u Moskvi, blizu
Kremlja, nakon njegove pobede nad Borisom.”
„Ali ove usluge od katolika su usmerile mržnju Ruske pravo-
slavne crkve protiv Dimitrija. “
“27. maja 1606. godine bio je masakriran sa nekoliko stotina
poljskih sledbenika. Do tada, teško se moglo govoriti o ruskom
nacionalnom osećanju; ali od tada, ovo osećanje je bilo vrlo jako
i odmah je primilo oblik fanatične mržnje prema rimskoj crkvi i
Poljskoj.”
„Savez sa Austrijom i agresivna politika Sigismunda III protiv
Turaka, akcije koje je Red odlučno hrabrio, bile su jednako kata-
strofalne za Poljsku. Ukratko, nijedna država nije patila toliko
koliko je patila Poljska pod jezuitskom dominacijom. I ni u jed-
noj drugoj državi, osim Portugalije, Društvo nije bilo tako jako.
Poljska nije imala samo ‘kralja jezuita’, već i jezuitskog kralja,
Jovana Kazimira (Jean-Casimir), vladara koji je pripadao Redu
pre nego što je stupio na tron 1649. godine...”
„Dok je Poljska brzo išla prema raspadu, broj jezuitskih usta-
nova i škola je tako brzo rastao da je General učinio Poljsku
posebnom zajednicom 1751. godine.“27

54
 Poglavlje 9

Švedska i Engleska

„U skandinavskim zemljama“, napisao je gospodin Pjer Do-

minik (Pierre Dominique), „luteranizam je potopio sve ostalo i,
kad su jezuiti izvršili svoj protivnapad, nisu našli ono što je
postojalo u Nemačkoj: katoličku stranku koja je već bila u manji-
ni, ali i dalje jaku.“28
Njihova jedina nada je bila preobraćanje vladara koji je tajno
bio naklonjen katolicizmu; takođe, ovaj kralj, Jan III Vasa (Jean
III Wasa), se oženio 1568. godine poljskom princezom Katari-
nom, rimokatolkinjom. 1574. godine, otac Nikolaj i ostali jezuiti
su dovedeni u skoro osnovanu teološku školu u kojoj su postali
vatreni rimski ziloti, iako su zvanično pripadali luteranizmu.
Onda je mudri pregovarač Posevino osigurao preobraćaj Jana III
i brigu o obrazovanju njegovog sina Sigismunda, budućeg Sigis-
munda III, kralja Poljske. Kada je došlo vreme za potčinjavanje
Švedske Svetoj Stolici, kraljevi uslovi: ženidba sveštenika, koriš-
ćenje maternjeg jezika u službi i pričešće sa dva elementa, koje
je odbila Kurija, su doveli pregovore na mrtvu tačku. U svakom
slučaju, kralj, koji je izgubio prvu ženu, oženio se švedskom lute-
rankom. Jezuiti su morali da napuste zemlju.
„Pedeset godina kasnije, Red je izvojevao još jednu veliku po-
bedu u Švedskoj. Kraljica Kristina, ćerka Gustava Adolfa (Gus-
tav-Adolph), poslednja od Vasa, je preobraćena pod uticajem
učenja dva jezuitska profesora, koji su uspeli da se domognu
Štokholma pretvarajući se da su putujući italijanski plemići. Ali,
da bi promenila njenu veru bez sukoba, morala je da abdicira 24.
juna 1654.“29
55
 U Engleskoj, sa druge strane, situacija se činila povoljnijom
za Društvo i mogli su se nadati, bar neko vreme, da će vratiti ovu
zemlju pod nadležnost Svete Stolice.
„Kada je Jelisaveta (Elizabeth) došla na tron 1558. godine,
Irska je još bila u potpunosti katolička, a Engleska je bila 50
posto katolička... Već 1542. godine, papa je poslao Salmerona i
Broeta da istraže Irsku.”30
Bogoslovije su stvorene pod jezuitskim nadzorom u Doaiju
(Douai), Pont-a-Moussonu i Rimu, sa namerom obučavanja
engleskih, irskih i škotskih misionara. U dogovoru sa Filipom II
od Španije, rimska Kurija je radila na zbacivanju Jelisavete u
korist katolkinje Marije Stjuart (Mary Stuart). Irska pobuna, pod-
staknuta od strane Rima, je bila ugušena. Ali su jezuiti, koji su
došli u Englesku 1580. godine, učestvovali u velikom katoličkom
skupu u Sautvarku (Southwark).
„Tada su se, različito prerušeni, širili iz okruga u okrug, iz se-
oskih kuća u zamkove. Uveče bi slušali ispovesti; ujutru bi pro-
povedali i davali pričest, a onda bi nestali tajanstveno kao što su
i došli. Jer ih je Jelisaveta prognala 15. jula.“31
Štampali su i raznosili tajno zlobne pamflete protiv kraljice i
anglikanske crkve. Jedan od njih, otac Kampion (Campion), je
uhvaćen, optužen za veleizdaju i obešen. Takođe su spletkarili u
Edinburgu da pridobiju kralja Džejmsa (James) od Škotske.
Rezultat svih ovih nereda je bilo pogubljenje Marije Stjuart 1587.
godine.
Onda je došla španska ekspedicija, nepobediva Armada, koja
je uzdrmala Englesku za neko vreme i stvorila „sveti skup“ oko
Jelisavetinog prestola. Društvo je i pored toga sprovodilo svoje
projekte i obučavalo engleske sveštenike u Valadolidu, Sevilji,
Madridu i Lisabonu, dok se njegova tajna propaganda nastavlja-
la u Engleskoj pod upravom oca Garneta (Garnett). Nakon „Ba-
rutne zavere” protiv Džejmsa I, Jelisavetinog naslednika, ovaj
otac Garnet je optužen za saučesništvo i obešen, kao otac Kam-
pion.
Pod Karlom (Charles) I, onda u Kromvelovoj (Cromwell) dr-
žavi, ostali jezuiti su platili za intrige svojim životima. Red je
mislio da će pobediti pod Karlom II, koji je, zajedno sa Lujem
56
(Louis) XIV, sklopio tajni sporazum u Doveru, obavezujući se da
povrati katoličanstvo u zemlju.
„Narod nije bio potpuno obavešten o ovim okolnostima, ali i
ono malo što se pročulo je bilo dovoljno da stvori neverovatnu
pometnju. Čitava Engleska je drhtala pred Lojolinom utvarom i
jezuitskim zaverama.“32
Njihov sastanak u palati je doveo bes do vrhunca.
„Karlo II, koji je uživao u životu kralja i nije želeo da ide na još
jedno 'putovanje preko mora', obesio je pet sveštenika zbog
veleizdaje u Tiburnu (Tyburn)... to nije brinulo jezuite... Ipak,
Karlo II je bio previše promišljen i ciničan za njihov ukus, uvek
spreman da ih otpusti. Mislili su da je pobeda na vidiku kada je
Džejms (James) II stupio na presto. U stvari, kralj je igrao staru
igru Marije Tjudor (Mary Tudor), ali je koristio blaža sredstva.
Težio je da preobrati Englesku i osnovao je, u dvoru Savoj, školu
u kojoj je prebivalo četiri stotine studenata. Prava jezuitska voj-
ska je preuzela vlast u dvorcu.”
„Sve ove kombinacije su bili glavni uzrok revolucije 1688.
godine. Jezuiti su morali da idu protiv prejake struje. Tada je
Engleska imala dvadeset protestanata na jednog katolika. Kralj
je zbačen; svi članovi Društva su utamničeni ili izgnani. Jedno
vreme, jezuiti su ponovo započeli svoj tajni rad, ali to nije bilo
ništa više od beznačajnog pokušaja. Veliki cilj nije postignut.“33

57
 Poglavlje 10

Francuska

Godine 1551, jezuitski Red je počeo da se utvrđuje u Fran-

cuskoj, nakon 17 godina od svog osnivanja u kapeli Sen Deni na
Monmartru.
Zaista, predstavili su se kao delotvorni protivnici protestant-
ske reformacije koja je osvojila oko jedne sedmine francuske
populacije, ali ljudi nisu imali poverenja u ove vojnike previše
posvećene Svetoj Stolici. Stoga je njihov prodor na francusko tlo
u početku bio spor. Kao i u ostalim zemljama gde im opšte
mnjenje nije bilo naklonjeno, ušunjali su se među ljude na
dvoru, a onda preko njih, među više slojeve. Ali u Parizu su
Parlament, Univerzitet, pa čak i sveštenstvo ostali neprijateljski
nastrojeni. To je postalo jasno kada su pokušali da otvore tamo
školu.
„Teološki fakultet, čija misija je zaštita verskih principa u
Francuskoj, doneo je odluku 1. decembra 1554. da 'je ovo druš-
tvo izgleda veoma opasno za veru, ono je neprijatelj crkvenog
mira, fatalno za monaški položaj i izgleda da je rođeno pre da
ruši nego da izgrađuje'.“34
Sveštenicima je ipak bilo dozvoljeno da se smeste u Bilomu
(Billom), kutku Averenga (Auvergne). Sa tog mesta organizovali
su veliku akciju protiv protestanata u provincijama južne Fran-
cuske. Čuveni Lainez, čovek sa trentskog sabora, isticao se u
raspravama, posebno na Konferenciji u Poisiju (Poissy), u nes-
rećnom pokušaju pomirenja dva učenja (1561).
Zahvaljujući kraljici majci Katarini od Medičija, Red je otvo-
rio svoju prvu parisku ustanovu, koledž Klermon (Clermont),
58
koji se nadmetao sa Univerzitetom. Opozicija sa ovog univerzi-
teta, sveštenstvo i parlament bili su manje ili više namireni sa
ustupcima, makar i verbalnim, od strane Društva koje je obeća-
lo da će se uskladiti sa opštim pravom; ali se Univerzitet teško i
dugo borio protiv predstavljanja „ljudi potkupljenih o trošku
Francuske da se bore protiv kralja“, kako kaže Etjen Paskvijer,
čije su se reči nedugo zatim pokazale tačnim.
Nema potrebe pitati da li su jezuiti „odobravali“ Vartolomej-
sku noć (1572). Da li su je „pripremili“? Ko zna?... Politika Druš-
tva, suptilna ali obimna u sprovođenju, ima veoma jasne name-
re; to je politika pape: „Uništiti jeres“. Sve mora biti potčinjeno
ovom glavnom cilju. „Katarina od Medičija je radila na ovom
cilju i Društvo je moglo računati na Gajsove (Guise).“35
Ali ovaj glavni nacrt, toliko potpomognut tim pokoljom u
noći 24. avgusta 1572. godine, je podstakao užasan plamen bra-
toubilačke mržnje.
Tri godine kasnije, održala se Liga, nakon ubistva vojvode de
Gajsa, nazvanog „kraljem Pariza“, i upućen je poziv „Njegovom
Najhrišćanskijem Veličanstvu“ da se bori protiv protestanata.
„Oštroumni Anri (Henry) III je dao sve od sebe da izbegne rat
religije. U dogovoru sa Anrijem od Navare, okupili su protestan-
te i većinu umerenih katolika protiv Pariza, Lige i ovih partizana,
ljutih Rimljana poduprtih od strane Španije...”
„Jezuiti, moćni u Parizu, bunili su se tvrdeći da se kralj Fran-
cuske predao jeresi... Upravni komitet Lige je raspravljao u je-
zuitskoj kući u ulici Sent Antoine (Saint-Antoine). Da li je Špani-
ja držala Pariz? Teško. Liga? Ona je bila samo alat u veštim ruka-
ma...” „Ono Isusovo Društvo koje se borilo u ime Rima u protek-
lih trideset godina... Ono je bilo tajni gospodar Pariza.“
„Stoga je Anri III bio ubijen. Kako je naslednik bio protestant,
ubistvo je izgledalo na prvi pogled kao da je izvršeno iz nekog
drugog razloga, a ne političkog; ali nije li moguće da su se oni
koji su ga isplanirali i ubedili jakobinca Klementa (Clement) da
ga izvrši, nadali ustanku katoličke Francuske protiv naslednika
koji je bio hugenot (protestant)? Činjenica je da je malo kasnije
Klementa nazvao ‘anđelom’ jezuita Kamalet (Camalet), a Đu-
nard (Guignard), drugi jezuita koji je na kraju obešen, davao je
59
svojim učenicima kao sredstvo za uobličenje njihovih misli tira-
noubilačke tekstove kao teme za njihove vežbe latinskog.“36
Između ostalog, ove školske vežbe su sadržale sledeće: „Žak
Klement (Jacques Clement) je učinio pohvalno delo inspirisano
Svetim Duhom... Ako možemo voditi rat protiv kralja, onda
hajde da to učinimo; ako ne možemo, onda hajde da ga ubije-
mo...“ I ovo: „Počinili smo veliku grešku na svetog Vartolomeja;
trebali smo da ispraznimo kraljevske vene.“37
1592. godine, izvesni Barijer (Barriere), koji je pokušao da
ubije Anrija IV, priznao je da ga je otac Varade, jezuitski rektor u
Parizu, ubedio da to uradi. 1594. godine, došlo je do još jednog
pokušaja od strane Žana Šatela (Jean Chatel), bivšeg jezuitskog
đaka koji je čuo njegovu ispovest pre izvođenja atentata. Tom
prilikom su zaplenjene ranije pomenute školske vežbe u kući
oca Đunarda. „Otac je obešen u Grevu, a kralj je potvrdio proglas
Parlamenta o proterivanju Lojolinih sinova iz kraljevstva, kao
‘kvarilaca omladine, ometača javnog reda i neprijatelja države i
francuske krune...’ Proglas nije u potpunosti sproveden u delo i
1603. godine kralj ga je povukao uprkos savetu Parlamenta. Ak-
vaviva (Aquaviva), jezuitski general, je bio mudar u svojim
manevrima i naveo je kralja Anrija IV da veruje da bi Red, pono-
vo uspostavljen u Francuskoj, odano služio nacionalnim intere-
sima. Kako je on mogao, tako lukav, verovati da bi ovi fanatični
Rimljani zaista prihvatili Nantski edikt (1598.) koji je odredio
prava protestanata u Francuskoj, a još i gore, da bi podržali nje-
gove projekte protiv Španije i cara? Stvar je u tome da je Anri IV
odabrao kao svog duhovnika i tutora za Dofen jednog od naj-
istaknutijih članova Društva, oca Kotona (Cottona).”38a
16. maja 1610. godine, u predvečerje njegovog pohoda protiv
Austrije, ubio ga je Ravailak (Ravaillac) koji je priznao da su ga
nadahnula pisanja sveštenika Marijane (Marian) i Suareza. Ova
dvojica su odobravali ubistva jeretičkih „tirana“ ili onih nedo-
voljno odanih papstvu. Vojvoda od Epernona, koji je dao kralju
da pročita pismo dok se atentat spremao, je bio ozloglašeni pri-
jatelj jezuita, i Mihelet (Michelet) je dokazao da su znali za ovaj
pokušaj. „U stvari, Ravailak se ispovedio jezuitskom svešteniku
Aubigniju (d'Aubigny) pre, i kada su sudije ispitivale sveštenika,
60
jednostavno je odgovorio da mu je Bog dao dar da odmah zabo-
ravi šta je čuo tokom ispovedi.“38
Parlament, ubeđen da je Ravailak bio samo alat u rukama
Društva, naredio je izvršiocu da spali Marijanovu knjigu. „Sre-
ćom, Akvaviva je još bio tamo. Još jednom, ovaj veliki general je
dobro isplanirao; osudio je vrlo strogo opravdanje tiranoubistva.
Društvo je uvek imalo autore koji su, u tišini svojih soba, iznosi-
li učenje u svoj svojoj iskrenosti; takođe su posedovali velike po-
litičare koji su, kada je neophodno, maskirali to učenje.“39
Zahvaljujući ocu Kotonu koji je uzeo stvar u svoje ruke, Isusovo
Društvo je izašlo iz oluje nepovređeno. Njihova imovina, broj
ustanova i pristalica je brzo rastao. Ali kada je Luj (Louis) XIII
došao na presto, i kada je kardinal Rišelje (Richelieu) uzeo dr-
žavne poslove u svoje ruke, došlo je do sukoba. Kardinal nije
dozvoljavao nikome da se protivi njegovoj politici. Jezuita Ka-
usin (Caussin), kraljev ispovedilac, shvatio je to kada je zatvoren
u Renesu (Rennes), po Rišeljeovom naređenju, kao kriminalac.
Ovaj čin je doneo najbolje rezultate. Da bi ostao u Francuskoj,
Red je otišao toliko daleko da je počeo da sarađuje sa strašnim
ministrom. H. Bohmer je napisao u vezi toga: „Nedostatak obzi-
ra prema crkvi koji je stalno pokazivala francuska vlada, od
Filipa le Bela (Philippea le Bell), u sukobima između nacionalnih
i crkvenih interesa je, još jednom, bila najbolja politika.“40
Dolazak Luja (Louis) XIV je označio početak najvećeg blago-
stanja za Red. „Slabost“ jezuitskih duhovnika, ta pametna po-
pustljivost koju su koristili da privuku grešnike, koji baš i nisu
željni pokajanja, bila je primenjena najšire među običnim ljudi-
ma kao i na dvoru, a posebno prema kralju koji je više bio žen-
skaroš nego vernik.
Njegovo Veličanstvo nije imalo nameru da se odrekne svojih
ljubavnih afera, i njegov duhovnik je pazio da ne pominje tu
temu, uprkos tome što je to bila očigledna preljuba. Stoga je sva
kraljevska porodica uskoro bila obezbeđena isključivo jezuit-
skim duhovnicima, i njihov uticaj je sve više rastao u krugu viso-
kog društva. Sveštenici Pariza su napali u svojim „Spisima“ labav
moral poznatih vođa Društva, ali nije bilo vajde. Sam Paskal
(Pascal) je intervenisao, uzaludno, u korist Jansenista, tokom
61
velikog teološkog razdora tog vremena; u svojim „Provincijskim
pismima“ je izvrgao njihove previše svetovne protivnike, jezuite,
večnom ruglu.
Uprkos tome, sigurna pozicija koju su držali na dvoru im je
osigurala pobedu, a oni u Port Rojalu su poklekli. Red je išao ka
još jednoj velikoj pobedi u korist Rima, čije posledice su bile
štetne po nacionalne interese. Ne treba ni spominjati da su oni
samo nerado prihvatili verski mir osiguran kroz Nantski Edikt i
nastavili su tajni rat protiv francuskih protestanata. Kako je Luj
XIV stario, sve više je postajao fanatičan pod uticajem Gospođe
od Majntenona (Madame de Maintenon) i oca La Šajzea (La
Chaise), njegovog duhovnika. Godine 1681. su ga ubedili da
ponovo započne progon protestanata. Konačno, 17. oktobra
1685. godine, potpisao je „Poništenje Nantskog Edikta“, čime je
učinio da njegovi podanici koji su odbili da prime katoličku reli-
giju postanu kriminalci. Ubrzo zatim, da bi se ubrzalo preobra-
ćanje, ta čuvena „dragonada“ je započeta; to nesrećno ime je
postalo deo svih narednih pokušaja obraćanja vatrom i lancima.
Dok su fanatici slavili, protestanti su masovno bežali iz kra-
ljevstva. Prema Maršalu Vaubanu (Marshal Vauban), Francuska
je na taj način izgubila 400.000 stanovnika i 60 miliona franaka.
Proizvođači, trgovci, brodovlasnici, iskusne zanatlije su otišli u
druge zemlje i doneli im korist svojim sposobnostima i usluga-
ma.
17. oktobar 1685. godine je bio dan pobede jezuita, konačna
nagrada za rat koji je trajao sto dvadeset pet godina bez prekida.
Ali država je platila cenu zbog jezuitske pobede. „Depopulacija,
smanjivanje nacionalnog blagostanja su bile žestoke materijal-
ne posledice njihove pobede, praćene duhovnim osiromaše-
njem koje nije moglo biti izlečeno, čak ni u najboljoj jezuitskoj
školi. Tako je Francuska propatila, a Isusovo Društvo će to skupo
platiti kasnije.“41
Tokom narednog veka, Lojolini sinovi su videli, ne samo u
Francuskoj, već u svim evropskim državama, kako ih odbacuju
iz svoje sredine – ali, još jednom, to je bilo samo nakratko; ovi
fanatični janičari papstva nisu završili sa skupljanjem ruševina
preko kojih žure da dostignu svoj nemogući san.
62
 Treći deo

Inostrane
misije

63
64
 Poglavlje 11

Indija, Japan, Kina

Obraćenje „pagana“ je bio prvi cilj osnivača Isusovog Druš-

tva. I pored toga što je neminovna borba protiv protestantizma
u Evropi sve više uključivala njihove sledbenike, i što je ova poli-
tička kao i religijska akcija, čiji smo kratak pregled upravo videli,
postala njihov glavni zadatak, i dalje su težili radu na preobraće-
nju naroda dalekih zemalja.
Njihov „teokratski“ ideal, da stave svet pod nadležnost Svete
Stolice, zahtevao je njihov odlazak u sve delove zemljine kugle,
radi pokoravanja duša.
Franja Havijer (Francis Xavier), jedan od prvih Ignacijevih sa-
radnika koji je, kao i on, kanonizovan od strane crkve, je bio veli-
ki promoter preobraćenja Azije. Godine 1542, iskrcao se u Goi i
zatekao je tamo biskupa, katedralu i samostan franjevaca koji su
zajedno sa nekim portugalskim sveštenicima već pokušali da
rašire među njima „Hristovu religiju”. Dao je tom prvom poku-
šaju takav podstrek da je dobio nadimak „Apostol Indije“. U
stvari, više je bio pionir i „uzbudnik“ nego neko ko je postigao
nešto trajno. Revnosan, zanesen, uvek u potrazi za novim polji-
ma delovanja, više je pokazivao put, nego što ga je krčio. U kra-
ljevstvu Travankora, u Malaki, na ostrvima Bana, Makasar i
Cejlon, njegov lični šarm i njegove rečite besede su učinile čuda
i, kao rezultat, 70.000 „idolopoklonika“ je pokršteno, posebno
među nižim staležom. Da bi postigao ovo, nije prezirao politič-
ku, a čak ni vojnu pomoć Portugalije. Ovi rezultati, više blistavi
nego čvrsti, bili su garancija buđenja interesa za misije po
Evropi, kao i bacanja sjajnog svetla na Isusovo Društvo.
65
 Neumorni, ali nedovoljno istrajni, ovaj „apostol” je ubrzo
napustio Indiju da bi otišao u Japan, a zatim u Kinu u koju je tre-
bao da uđe, ali je umro u Kantonu, 1552.
Njegov naslednik u Indiji, Robert de Nobil (Nobile), je prime-
nio u toj zemlji iste metode koje su jezuiti veoma uspešno koris-
tili u Evropi. Dopadao se višim klasama. „Nedodirljivima“ (niske
kaste u Indiji) je davao osvećenu vodicu samo na kraju štapa.
Prisvojio je odeću, navike i način života bramanskih svešteni-
ka, mešao je njihove običaje sa hrišćanskim, sve uz dozvolu pa-
pe Grgura XV. Zahvaljujući ovoj neodređenosti, „obratio“ je,
kako je tvrdio, 250.000 hindusa. Ali, „oko jedan vek nakon njego-
ve smrti, kada je nepopustljivi papa Benedikt XIV zabranio
upražnjavanje ovih hindu običaja, sve se srušilo i 250,000 pseu-
do-katolika je nestalo“.1
U severnim indijskim teritorijama velikog vođe po imenu
Akbar, tolerantnog čoveka koji je čak pokušao da unese versku
raznolikost u svoju državu, jezuitima je dozvoljeno da podignu
upravu u Lahoru 1575. godine. Akbarovi naslednici su im garan-
tovali istu blagonaklonost. Ali, Aureng-Zeb (1666-1707), pravo-
verni musliman, je okončao taj poduhvat.
1549. godine, Havijer se otisnuo za Japan sa dva saradnika i
Japancem koga je obratio u Malaki, zvanog Jagiro (Yagiro). Po-
četak nije obećavao. „Japanci imaju svoj moral i prilično su zat-
voreni; njihova prošlost ih učvršćuje u paganizmu. Odrasli se
zabavljaju gledajući te strance, a deca ih prate, rugajući se.“2
Jagiro, domorodac, započeo je malu zajednicu od stotinak
pristalica. Ali, Franja Havijer, koji nije dobro govorio japanski,
nije čak mogao ni da dobije sastanak sa dinastijom Mikaido.
Kada je napustio tu zemlju, dva sveštenika su ostala i osigurala
obraćanje damia (vođa klana) Arime i Bunga. Poslednjem je tre-
balo 27 godina razmatranja, dok se nije odlučio 1578. godine.
Naredne godine, sveštenici su se smestili u Nagasakiju. Pret-
varali su se da su pokrstili 100.000 Japanaca. 1587. godine, unu-
trašnja situacija u zemlji, pogoršana ratovima među klanovima,
potpuno se izmenila. „Jezuiti su iskoristili to bezvlašće i svoje
bliske veze sa portugalskim trgovcima.“3 Hidejoši (Hideyoshi),
čovek niskog rasta, prisvojio je moć i uzeo titulu taikosame.
66
Sumnjao je u jezuitski politički uticaj, njihove veze sa Portu-
galcima i njihove veze sa velikim i divljim vazalima, samurajima.
Stoga je mlada japanska crkva progonjena, šestoro Franje-
vaca i trojica jezuita su raspeta; mnogi preobraćenici su ubijeni
i Red je proteran.
Ipak, odluka nije izvršena. Jezuiti su nastavili svoj apostolat u
tajnosti. Ali, 1614. godine, prvi šogun, Tokugava Jagašu (Toku-
gawa Yagasu), je postao zabrinut u vezi njihovih tajnih poslova i
progon je ponovo počeo. Pored toga, Holandija je preuzela mes-
to Portugalije u poslovnim krugovima i vlada ju je pomno prati-
la. Duboko nepoverenje prema svim strancima, sveštenicima ili
svetovnjacima je od tada nadahnjivalo vladanje vođa i 1638.
godine pobuna „hrišćana” iz Nagasakija je ugušena u krvi. Za
jezuite, japanska avantura je okončana na duže vreme.
Možemo čitati u izvanrednom delu Bertranda Rasela
(Bertrand Russell) „Nauka i religija“ sledeći živahan pasus o Fra-
nji Havijeru čudotvorcu: „On i njegovi saradnici su napisali dos-
ta dugih pisama koja su sačuvana; u njima, podneli su račune
svojih napora, ali ni u jednom napisanom za vreme njihovog
života se ne pominju čudotvorne moći. Josif Akosta (Joseph
Acosta), koga su tako mučile životinje u Peruu, je izričito poricao
da su ovi misionari bili potpomognuti čudima u svojim napori-
ma da preobraze pagane. Ali, ubrzo nakon Havijerove smrti, sve
je počelo da vrvi od priča o čudima. Rečeno je da je imao dar
jezika, iako su njegova pisma bila puna žalbi na poteškoće koje
je imao da bi savladao japanski jezik ili da bi našao dobre prevo-
dioce.”
„Pripovedane su priče kako je, kada su njegovi prijatelji ožed-
neli na moru, pretvorio slanu vodu u običnu. Kada je ispustio
svoje raspeće u more, rak mu ga je vratio nazad. Prema kasnijoj
verziji, bacio je raspeće u more da umiri buru. Kada je kanoni-
zovan 1622. godine, ‘dokazano’ je, na zadovoljstvo vatikanskih
vlasti, da je postizao čuda, jer niko ne može postati svetac bez
njih. Papa je dao svoju ličnu garanciju za dar jezika i bio je naro-
čito oduševljen ‘činjenicom’ da je Havijer učinio da lampe gore
pomoću svete vodice umesto ulja.”

67
 Isti ovaj papa, Urban VIII, je odbio da veruje Galilejevim (Ga-
lileo) tvrdnjama. Legenda je nastavila da se usavršava: biografija
koju je napisao otac Bonhors, objavljena 1682. godine, govori
nam da je svetac oživeo četrnaest ljudi tokom svog života.
„Katolički autori mu i dalje pripisuju dar čudotvorstva; u biogra-
fiji objavljenoj 1872. godine, otac Kolridž (Coleridge) iz Isusovog
Društva je potvrdio da je imao dar jezika.“4
Sudeći po gore pomenutim podvizima, sveti Franja Havijer je
pošteno zaslužio svoj oreol.
U Kini, Lojolini sinovi su imali dugo i odobravano prisustvo
sa samo nekoliko progonstava u međuvremenu; postigli su ovo
pod uslovom da će raditi uglavnom kao naučnici i da će pošto-
vati hiljadama godina stare običaje ove drevne civilizacije.
„Meteorologija im je bila glavna tema. Franja Havijer je već
otkrio da Japanci nisu znali da je zemlja okrugla i bili su zainte-
resovani za to što ih je učio na tu i slične teme.” „U Kini, to je
postalo zvanično i, kako Kinezi nisu bili fanatični, stvari su se
mirno razvijale“. „Italijan, otac Riči (Ricci), je bio pokretač toga.
Kada je otišao u Peking, igrao je ulogu astronoma pred kineskim
naučnicima... Astronomija i matematika su bile važan deo ki-
neskih institucija. Ove nauke su omogućile vladarima da odre-
đuju datume raznih religijskih i svetovnih obreda... Riči je dao
informacije koje su ga učinile nezamenljivim i iskoristio je tu
priliku da priča o hrišćanstvu... Poslao je po dva sveštenika koji
su poboljšali tradicionalni kalendar, uspostavljajući sklad izme-
đu kretanja zvezda i zemaljskih događaja. Riči je pomogao i sa
manjim zadacima; na primer, nacrtao je fresku sa mapom car-
stva, gde je pažljivo stavio Kinu u centar svemira...“5
To je bio glavni rad jezuita u tom „Nebeskom Carstvu“ (kako
su Kinezi zvali svoju zemlju), kako je za religijsku stranu njihove
misije interes bio mali. Zanimljivo je da su u Pekingu sveštenici
bili zauzeti ispravljanjem astronomskih grešaka Kineza, dok je, u
Rimu, Sveta Stolica istrajno osuđivala kopernički sistem, i to do
1822. godine! Uprkos činjenici da su Kinezi imali vrlo male sklo-
nosti prema misticizmu, prva katolička crkva je otvorena u
Pekingu 1599. Kada je Riči umro, zamenio ga je Nemac, otac Šal
fon Bel (Shall von Bell), astronom koji je takođe objavio neke
68
značajne rasprave na kineskom jeziku; 1644. godine, dobio je
zvanje „Predsednika matematičkog Suda“, što je stvorilo ljubo-
moru među mandarinima. U međuvremenu, „hrišćanske zajed-
nice” su se samoorganizovale. 1617. godine, car je predvideo
opasnosti ovog mirnog prodiranja kada je proglasio proterivanje
svih stranaca. Dobri oci su poslati Portugalcima u Makao, u
drvenim kavezima. Ali, ubrzo zatim, pozvani su da se vrate. Bili
su tako dobri astronomi!
U stvari, bili su jednako dobri kao misionari sa 41 rezidenci-
jom u Kini, 159 crkava i 257.000 pokrštenih članova. Ali nova
reakcija protiv njih zahtevala je njihov progon i otac Šal je bio
osuđen na smrt. Nema sumnje da nije osuđen na ovakvu kaznu
samo zbog svog matematičkog rada! Zemljotres i požar u car-
skom dvoru, koje je lukavo prikazao kao znak besa sa neba,
sačuvali su mu život i umro je mirno dve godine kasnije. Ali nje-
govi saradnici su morali da napuste Kinu. Uprkos svemu, ugled
jezuita je bio tako veliki da je car Kang-Hi osetio obavezu da ih
vrati 1669. godine, i naredio je svečanu sahranu ostataka Iama Io
Vama (Jovana-Adama Šala). Ove neuobičajene počasti su bile
tek početak izuzetnih usluga.“6
Belgijski sveštenik, Ferbist (Verbiest), je nasledio Šala kao
glava misije – a takođe i Carskog matematičkog instituta. On je
bio taj koji je dao pekinškoj opservatoriji one čuvene instrumen-
te čiju matematičku preciznost prikrivaju himere, zmajevi, itd.
Kang-Hi, „prosvećeni despot“, koji je vladao 61 godinu, je cenio
usluge tog naučnika koji mu je davao mudre savete, pratio ga u
ratu i čak upravljao livnicom za topove. Ali ova svetovna i rato-
borna aktivnost je vođena „ad majorem Dei gloriam“, kako je
dobri otac podsetio cara u poruci koju mu je poslao pre njegove
smrti: „Gospodine, umirem srećan jer sam iskoristio skoro svaki
trenutak mog života da služim Vašem Veličanstvu. Ali molim Mu
se ponizno da zapamti, nakon moje smrti, da je sve što sam
radio bilo sa namerom obezbeđivanja zaštite najsvetijoj religiji u
univerzumu; a ta zaštita ste bili vi, najslavniji kralj na Istoku.“7
Ipak, u Kini, kao i u Malabaru, ova religija nije mogla prežive-
ti bez smicalica. Jezuiti su morali da donesu rimsko učenje na
kineski nivo, da poistovete Boga sa nebom (Tien) ili sa Čang-
69
Tijem (Chang-Ti) (carem na nebesima), pomešaju katoličke obi-
čaje sa kineskim običajima, prihvate konfučijanska učenja, kult
predaka, itd.
Papa Kliment (Clement) XI, koji je saznao za ovo od protivni-
čkih Redova, osudio je i proglasio ovu doktrinu „laksizmom“ i,
kao rezultat, sav misionarski rad jezuita u „Nebeskom Carstvu“
je propao.
Naslednici Kang-Hija su zabranili hrišćanstvo i poslednji
sveštenici koji su ostali u Kini su i umrli tamo i nisu bili zame-
njeni.

70
 Poglavlje 12

Severna i Južna Amerika:

jezuitska država Paragvaj

Misionari Isusovog Društva su zaključili da je Novi Svet mno-

go pogodniji za njihove krstaške pohode od Azije. Tamo nisu
naišli na stare i učene civilizacije, religije čvrsto uspostavljene,
niti na filozofske tradicije, već na siromašna i varvarska pleme-
na, nenaoružana duhovno i materijalno pred belim osvajačima.
Samo su se u Meksiku i Peruu, sa još svežim sećanjem na bogo-
ve Asteka i Inka, opirali ovoj uveženoj religiji duže vreme. Ta-
kođe, dominikanci i franjevci su se već dobro utvrdili. Tako da su
Lojolilni sinovi svoje proždrljive aktivnosti usmerili među divlja
plemena, nomadske lovce i ribare; rezultati koje su postigli su
varirali u zavisnosti od žestine opiranja različitih populacija.
U Kanadi, Hjuronci, miroljubivi i pitomi, lako su prihvatili
njihov katehizam, ali njihovi neprijatelji Irokezi, su napali os-
matračnice oko tvrđave Santa Marije (Sainte-Marie) i masakrira-
li stanovnike. Hjuronci su bili praktično istrebljeni u roku od
deset godina i, 1649. godine, jezuiti su morali da odu sa oko tri
stotine preživelih.
Nisu ostavili jak utisak kada su prošli kroz teritorije koje
danas čine SAD, i tek su tokom 19. veka počeli da puštaju kore-
nje u tom delu kontinenta.
U Južnoj Americi, jezuitske delatnosti su imale i dobre i loše
sreće. 1546. godine, Portugalci su ih zvali da rade na teritorijama
koje su posedovali u Brazilu; dok su preobraćali urođenike, nai-
lazili su na veliki broj sukoba sa civilnom vlašću i drugim ver-
skim Redovima. Ista stvar se desila u Novoj Granadi. Ali Paragvaj
je bio zemlja za veliko „iskustvo“ jezuitske kolonizacije; ova
71
zemlja se tada prostirala od Atlantika do Anda i uključivala je
teritorije koje danas, pripadaju Brazilu, Urugvaju i Argentini.
Jedini način pristupa kroz netaknutu džunglu je bio preko reka
Paragvaj i Parana. Stanovništvo te zemlje su sačinjavali nomad-
ski i pokorni Indijanci, spremni da se poklone bilo čijoj domina-
ciji sve dok su obezbeđeni sa dovoljno hrane i malo duvana.
Jezuiti nisu mogli naći bolje uslove da utvrde, daleko od ko-
rupcije belaca i meleza, savršen tip kolonije, „Božji grad“ prema
žudnji njihovog srca. Na početku 17. veka, Paragvaj je proglašen
provincijom od strane generala Reda koji je dobio sve moći od
španskog dvora, i „Jezuitska država“ se razvijala i cvetala.
Ovi dobri divljaci su bili katehizovani i naučeni da žive pasi-
van život pod disciplinom nežnom koliko je bila jaka: „kao gvoz-
dena ruka u svilenoj rukavici“. Ova patrijarhalna društva su na-
merno ignorisala slobode bilo koje vrste. „Sve što hrišćanin po-
seduje, i koristi, koliba u kojoj živi, polja koja obrađuje, stoka
koja mu obezbeđuje hranu i odeću, oružje koje nosi, alat kojim
radi, čak i stoni nož dat svakom mladom paru kada se okuće, je
‘Tupambak’ ili Božje vlasništvo. Iz iste ideje, ‘hrišćanin’ ne može
raspolagati svojim vremenom i ličnošću slobodno. Dete koje
sisa je pod zaštitom majke. Čim bi prohodalo prešlo bi pod vlast
sveštenika ili njihovih agenata... Kada dete odraste, ono uči, ako
je žensko, da plete i šije, a ako je muško, da čita i piše, ali samo
na gvaraniju; jer je španski strogo zabranjen, da bi se sprečila
bilo kakva trgovina sa iskvarenim Kreolcima... Čim devojčica
napuni četrnaest, a dečak šesnaest godina, venčaju se, jer su
sveštenici brižni da ih ne vide kako padaju u neki bludan greh...
Niko od njih ne može postati sveštenik, ni monah, a još manje
jezuita... Praktično im ne ostaje nikakva sloboda. Ali očigledno
su vrlo srećni, materijalno govoreći... Ujutro, nakon mise, svaki
odred radnika ide u polja jedan po jedan, pevajući vođen nekom
svetom slikom; uveče se vraćaju u selo na isti način, da čuju
katehizam ili da recituju molitve. Sveštenici su takođe smislili
neke poštene zanimacije i rekreacije za ‘hrišćane’...”
„Jezuiti ih paze kao očevi; i, takođe očinski, kažnjavaju i naj-
manje greške... Bičevanje, post, zatvor, stub srama na javnom
trgu, javno kajanje u crkvi, to su kazne koje su koristili... Stoga
72
‘crvena’ deca Paragvaja nisu znala za drugi autoritet osim dobrih
sveštenika. Čak ni ne sumnjaju da je možda kralj Španije u stva-
ri njihov vladar.“8
Nije li ovo slika, donekle, karikatura savršenog teokratskog
društva?
Ali hajde da vidimo kako se to odrazilo na umni i moralni
napredak vazala tog sistema, ovih „jadnih nevinih ljudi“ kako ih
je zvao markiz de Loreto: „Velika prosvećenost misije je ništa
više do veštački proizvod staklene bašte, koji u sebi nosi seme
smrti. Zbog toga, uprkos svom uhodavanju i učenju, Gvaranin je
duboko u sebi ostao ono što jeste: lenji divljak, uskouman,
čulan, pohlepan i prost. Kako i sami oci kažu, on radi samo kad
oseća nadzornikov podstrek iza sebe. Čim su prepušteni sebi,
ravnodušni su prema činjenici da plod truli u polju, alat se kvari
i stado se rasipa; ako nije nadgledan kada radi u polju, može čak
i odjednom izjarmiti volove i iskasapiti ih na licu mesta, zapaliti
vatru sa drvima od pluga i, sa svojim drugovima, početi da jede
polupečeno meso sve dok ništa ne ostane. Zna da će dobiti 25
udaraca bičem zbog toga, ali takođe ga dobri oci nikad ne bi
ostavili da umre od gladi.“9
U nedavno objavljenoj knjizi možemo pročitati sledeći osvrt
na jezuitske kazne: „Krivac, obučen u odeću pokajnika, bio je
ispraćen do crkve gde je ispovedao svoju krivicu. Onda je biče-
van na javnom trgu prema kaznenom zakoniku... učinioci su
uvek trpeli ovu kaznu, ne samo bez mrmljanja, već sa zahvalnoš-
ću...“ „Krivac bi, nakon što je kažnjen i izmiren, poljubio ruku
onome ko ga je izudarao, govoreći: ‘Neka te Bog nagradi što si
me oslobodio, ovom lakom kaznom, večnog čemera koji mi je
pretio’.“10
Nakon čitanja ovoga, možemo shvatiti zaključak gospodina
H. Bohmera: „Moralni život Gvaranija se vrlo malo obogatio pod
disciplinom otaca. Postao je predan i sujeveran katolik koji vidi
čuda svuda i izgleda da uživa da se bičuje dok krv ne poteče;
naučio je da se pokorava i bio je vezan za dobre oce, koji su tako
dobro brinuli o njemu, sa dečijom zahvalnošću koja, iako nije
bila vrlo duboka, bila je uporna. Ovi ne baš dobri rezultati doka-
zuju da je bilo nekog važnog propusta u obrazovnim metodama
73
otaca. Koji je to propust bio? Činjenica da nikad nisu pokušali da
razviju, u svojoj ‘crvenoj’ deci, stvaralačke sposobnosti, potrebu
za aktivnošću, osećaj odgovornosti; sami su izmislili igre i rek-
reaciju za svoje hrišćane, mislili su za njih umesto da ih ohrabre
da misle za sebe; samo su potčinili one koji su bili pod njihovom
brigom mehaničkom ‘uključivanju’ umesto da ih obrazuju.“11
Kako je i moglo biti drugačije kada su i sami prošli kroz lom-
ljenje volje koje je trajalo četrnaest godina? Jesu li išli da uče
Gvaranije i svoje bele učenike da „misle svojom glavom“, kada je
to i njima samima bilo apsolutno zabranjeno?
Nije jezuita iz starih vremena, već savremenik koji piše: „On
(jezuita) neće zaboraviti da je karakteristično svojstvo Društva
totalna pokornost akcije, volje, pa čak i rasuđivanja... Svi pret-
postavljeni su na isti način podređeni višima od sebe i ocu
Generalu koji je potpuno pokoran Svetom Ocu... Poredak je
tako ustrojen da učini autoritet Svete Stolice univerzalno efikas-
nim i sveti Ignacije Lojola je bio siguran da će u budućnosti uče-
nje i obrazovanje vratiti razbijenu Evropu katoličkom jedin-
stvu“.
Sa nadom „reformisanja sveta“, napisao je otac Bonhor (Bon-
hours), „je naročito prigrlio ovaj put: učenje omladine...“12
Obrazovanje paragvajskih starosedelaca je urađeno po istim
principima koje su oci primenjivali, koje sada primenjuju i koje
će primenjivati na svakome i svugde; njihova namera, koju je
osudio gospodin Bohmer, ali koja je ideal u očima ovih fanatika:
odricanje od ličnog rasuđivanja i inicijative, slepa pokornost
nadređenima. Nije li to ta „visina slobode“, „oslobođenje od
sopstvenih okova“ koje je hvalio R. P. Roket i koje smo ranije
pominjali?
U stvari, dobri Gvaraniji su bili „oslobođeni“ tako dobro,
ovom jezuitskom metodom više od sto pedeset godina da, kada
su njihovi gospodari otišli tokom 18. veka, oni su se vratili u
svoje šume i svojim drevnim običajima kao da se ništa nije dogo-
dilo.

74
 Četvrti deo

Jezuiti
u evropskom
društvu

75
76
 Poglavlje 13

Učenja jezuita

„Pedagoški metod Društva“, napisao je R. P. Čarmot (Char-

mot), „se sastoji prvo od okruživanja učenika velikom mrežom
molitvi...“
Kasnije, citira jezuitskog sveštenika Tačinija (Tacchinija):
„Neka ih Sveti Duh ispuni kao što su posude ispunjene mirisnim
uljima; neka prodre u njih toliko da, kako vreme prolazi, posta-
nu sposobni da udišu sve više i više božanske arome i Hristovog
parfema!“
Otac Gandijer (Gandier) takođe ima doprinos: „Nemojmo
zaboraviti da je obrazovanje, kakvo pruža Društvo, služenje naj-
sličnije anđeoskom.“1
Kasnije, otac Čarmot ima da kaže ovo: „Nemojmo biti zabri-
nuti gde je i kako misticizam ušao u obrazovanje!...“ „To nije
urađeno kroz sistem veštačke tehnike, već ubacivanjem, ‘osmo-
zom’. Dečije duše su ispunjene zato što su u bliskom ‘kontaktu
sa gospodarima koji su doslovno zasićeni time’.“2
Od istog autora, evo „cilja jezuitskog profesora“: „Kroz svoje
učenje, on teži da formira, ne hrišćansku intelektualnu elitu, već
elitne hrišćane.“3
Ovih nekoliko citata nam dovoljno govore o glavnoj nameri
ovih vaspitača. Hajde sada da vidimo kako formiraju ove elitne
hrišćane, i kakva vrsta misticizma je „ubačena“ (ili nakalemlje-
na), „infiltrirana“ ili „upumpana“ u decu podvrgnutu njihovom
obrazovnom sistemu.
Na čelu – to je karakteristika ovog Reda – nalazimo Devicu
Mariju. „Lojola je učinio Devicu najvažnijom stvari u svom živo-
77
tu. Obožavanje Marije je bilo osnova njegovih verskih privrže-
nosti i on ga je preneo na Red. Ovo obožavanje se toliko razvilo
da se često govorilo, sa dobrim razlogom, da je to prava vera
jezuita.“4
Ovo nije napisao protestant, već J. Huber, profesor katoličke
teologije.
Sam Lojola je bio ubeđen da ga je Devica inspirisala kad je
pisao svoje „Vežbe“. Ovaj jezuita je imao viziju Marije kako
pokriva Društvo svojim plaštom kao simbol njene posebne zaš-
tite. Još jedan, Rodrigo de Goja (Rodrigue de Gois), je bio toliko
zanet njenom neizrecivom lepotom da je viđen kako jedri kroz
vazduh. Početnika u ovom Redu, koji je umro u Rimu 1581. godi-
ne, odbranila je Devica u njegovoj borbi protiv Đavoljih iskuše-
nja; da bi ga osnažila, davala mu je da okusi krv njenog Sina s
vremena na vreme i ‘utehu njenih grudi’.”5
Učenje Dunsa Skota (Duns Scot) „Bezgrešno začeće“ je odu-
ševljeno prisvojio Red koji ga je uspešno pretvorio u dogmu
preko pape Pija IX 1854. godine.
„Erazmo Roterdamski (Erasmus) je satirično prikazao oboža-
vanje Marije u to vreme. Tokom četvrtog veka je izmišljena priča
o Loretovoj kući, koju su navodno doneli anđeli iz Izraela. Jezuiti
su prigrlili i branili ovu legendu. Kanizije (Canisius) je otišao
tako daleko da je izdavao pisma od same Marije i, zahvaljujući
Redu, veliko bogatstvo je počelo da se priliva u Loreto (Loretto)
(kao i u Lurd (Lourdes), Fatimu, itd...).”
„Jezuiti su obelodanili razne relikvije Majke Božije. Kada su
ušli u crkvu Svetog Mihaila (Saint-Michael) u Minhenu, ponudi-
li su vernicima za poklon prave delove Marijinog vela, nekoliko
pramenova njene kose i deliće njenog češlja; ustanovili su pose-
ban kult, posvećen obožavanju ovih stvari...“
„Ovo obožavanje se izopačilo u neobuzdane i čulne manife-
stacije, posebno u himnama posvećenim Devici od oca Žaka
Pontanusa (Jacques Pontanus). Pesnik nije poznavao ništa lepše
od Marijinih grudi, ništa slađe od njenog mleka i ništa zanosnije
od njenog trbuha.“6
Mogli bismo umnožavati ove citate u nedogled. Ignacije je
hteo da njegovi učenici imaju „opipljivu“, ili čak čulnu pobož-
78
nost, sličnu njegovoj, i očigledno su u tome uspeli. Nije čudo da
su bili tako uspešni sa Gvaranijima; ovaj erotski fetišizam im je
savršeno odgovarao. Ali dobri oci su uvek mislili da će odlično
odgovarati i „belcima“. Kako je temelj njihove doktrine krajnji
prezir prema ljudima kao ljudskim bićima, „beli“ i „crveni“ su
bili potpuno isti, i jedni i drugi su trebali biti tretirani kao da su
deca.
Stoga oni rade neumorno na promovisanju tog duha i idolo-
pokloničkih praksi; zbog uticaja koji imaju na Svetu Stolicu, koja
ne može bez njih, nameću ih rimskoj crkvi, uprkos otporu koji je
postepeno jenjavao.
„Otac Bari je napisao knjigu nazvanu ‘Raj se otvara kroz sto-
tinu molitvi Majci Božijoj’. U njoj, on izlaže ideju da put kojim
ulazimo u raj nije važan: važna stvar je ući. On nabraja vežbe
spoljne pobožnosti prema Mariji koje otvaraju vrata raja. Iz-
među ostalog, ove vežbe se sastoje od davanja pozdrava Mariji
ujutro i uveče; čestog nalaganja anđelima da je slave; izražava-
nja žudnje da joj se izgradi više hramova od svih onih koje su
sagradili svi vladari zajedno; danonoćnog nošenja brojanice kao
narukvice, Marijine slike, itd...
Ove navike su dovoljne da osiguraju naš spas i ukoliko bi
Đavo, u času naše smrti, polagao pravo na našu dušu, samo bi
trebali da ga podsetimo da je Marija odgovorna za nas i da on
mora raščistiti stvari sa njom.“7
U svojim „Pietas quotidiana erga S. D. Mariam“, otac Pembl
(Pemble) preporučuje sledeće: „Da udaramo ili išibamo sebe, i
ponudimo svaki udar kao žrtvu Bogu, putem Marije da urežemo
nožem sveto Marijino ime na našim grudima: da se pristojno
pokrijemo preko noći tako da ne uvredimo Marijin nevin pog-
led; da kažete Devici da biste bili voljni da joj ponudite svoje
mesto u raju da ona već nema svoje; da zaželite da nikad niste
bili rođeni ili da idete u pakao u slučaju da Marija nije rođena; da
nikad ne pojedete jabuku, jer se Marija sačuvala od greške da je
okusi.“8
Sve ovo je napisano 1764. godine, ali je potrebno samo prele-
teti preko sličnih radova koji se danas objavljuju u velikim tiraži-
ma, ili samo preko katoličke štampe, da bi utvrdili činjenicu da
79
je, za dvesta godina, ovo suludo idolopoklonstvo samo raslo i
cvetalo. Pokojni papa Pije XII se isticao - kad je obožavanje Mari-
je u pitanju. Pod njegovom vladavinom, veliki deo rimske crkve
je sledio njegov primer.
Povrh toga, Lojolini sinovi, koji su uvek brižni da se pokore
duhu vremena, pokušavaju do danas da udovolje ovim srednje-
vekovnim detinjarijama, i postoji više rasprava koje su objavili
neki od ovih dobrih otaca pod velikim pokroviteljstvom „Naci-
onalnog centra za naučna istraživanja“ (Centre National de la
Recherche Scientifique) (C.N.R.S.)
Ako ovome dodamo obožavanje svetaca, slika, relikvija, prav-
danje „čuda“, klanjanje Isusovom Srcu, imaćemo neku ideju o
tom „misticizmu“ kojim se „dečije duše ispunjavaju“ kroz njihov
kontakt sa majstorima „koji su zasićeni njime“ - kako je R. P.
Čarmot napisao 1943. godine.
Nema drugog načina da se formiraju „elitni hrišćani“.
Ipak, ako su hteli da odnesu pobedu nad Univerzitetima, je-
zuitski fakulteti su morali da prošire obrazovanje i da uključe
svetovne predmete, jer je Renesansa probudila žeđ za učenjem.
Znamo da su to rado učinili, preuzevši sve neophodne mere da
spreče da ovo obrazovanje ide protiv cilja njihovog učenja: odr-
žavanje umova u potpunoj pokornosti crkvi.
Zbog toga su njihovi učenici pre svega „okruženi“ ovom „veli-
kom mrežom molitvi“, koja ne bi bila dovoljna da obrazovanje
koje su pružali nije bilo tako pažljivo očišćeno od svih „krivover-
nih“ ideja i duha. Stoga su grčki i latinski (latinski je visoko
cenjen na ovim fakultetima), bili izučavani radi njihove književ-
ne vrednosti; ali „antička“ pravoverna misao je bila izložena
taman dovoljno da uspostavi takozvanu superiornu đačku filo-
zofiju. Ovi „humanisti“ koje su obrazovali bili su sposobni da
sačine rasprave i latinske pesme, ali jedini gospodar njihovih
misli je bio sveti Toma Akvinski (Thomas Aquinas), monah iz 13.
veka.
Poslušajmo „Ratio Studiorum“, osnovni spis jezuitske peda-
gogije, i koji je citirao R. P. Čarmot: „Mi ćemo pažljivo odbaciti
svetovne predmete koji nisu korisni za dobar moral i pobožnost.
Sastavljaćemo poeziju; ali neka naši pesnici budu hrišćani, a ne
80
sledbenici pagana koji prizivaju muze, planinske nimfe, morske
nimfe, Kaliopu, Apolona, itd... ili druge bogove i boginje. Štaviše,
ako će ih pominjati, neka to rade samo da bi ih ismevali , jer su
oni samo demoni...“9
Stoga bi sve nauke – a naročito prirodne, trebale biti prouča-
vane na sličan način.
R. P. Čarmot je rekao o jednom jezuitskom profesoru 1943.
godine: „On podučava nauke, ne zbog njih samih, već samo sa
namerom da donesu veliku slavu Bogu, na način crkve. To je
pravilo koje je uspostavio sveti Ignacije u svojim ‘Ustavima’.“10
I opet: „Kada govorimo o celoj kulturi, mi ne mislimo da po-
dučavamo sve predmete i nauke, već dajemo književno i naučno
obrazovanje koje nije čisto svetovno i neprobojno prema svet-
losti Otkrivenja.“11
Nastava koju su držali jezuiti je stoga bila obavezno više dre-
čava nego temeljna, ili „formalistična“ kako je često nazivana.
„Oni nisu verovai u slobodu, koja je bila smrtonosna kad je
podučavanje u pitanju“, napisao je H. Bohmer.
„Istina je da su relativne vrednosti jezuitskog učenja iščeza-
vale dok su se nauka i obrazovne metode razvijale i napredova-
le, na temelju šireg i dubljeg koncepta čovečanstva.” Bakl
(Buckle) je rekao: „Što je civilizacija više napredovala, to su jezu-
iti više gubili tlo, ne samo zbog sopstvene dekadencije, već i
zbog svih izmena u umovima onih oko njih... Tokom 16. veka,
jezuiti su bili ispred, ali tokom 18. veka, bili su iza svog vreme-
na.“12

81
 Poglavlje 14

Moral jezuita

Osvajački duh njihovog Društva, vatrena želja da privuku

svest ljudi i zadrže ga pod svojim ekskluzivnim uticajem, je mog-
la jedino prouzrokovati da jezuiti budu manje popustljivi prema
pokajnicima od duhovnika iz drugih Redova ili običnog svešten-
stva. „Mi ne hvatamo muve sirćetom“, opravdano kaže izreka.
Kao što smo već videli, Ignacije je izrazio istu ideju različitim
pojmovima i njegovi sinovi su crpli inspiraciju iz nje. „Izvanred-
na aktivnost koju je Red sprovodio na polju moralne teologije
već pokazuje da je ova lukava nauka imala, za njega, mnogo
veću praktičnu važnost od ostalih nauka.“13
Gospodin Bohmer, koji je napisao rečenicu koju smo upravo
citirali, podseća nas da je ispovest bila vrlo retka tokom Srednjeg
veka i verni su joj pribegavali samo u najtežim slučajevima. Ali
težnja rimske crkve da sve nadgleda je učinila da se njeno prak-
tikovanje širi i raste. U stvari, tokom 16. veka, ispovest je postala
verska dužnost koja je morala biti redovno upražnjavana. Igna-
cije ju je smatrao vrlo bitnom i preporučio je svojim sledbenici-
ma da se postaraju da je vernici što češće praktikuju.
„Rezultati ove metode su bili izvanredni. Jezuitski duhovnici
su ubrzo svuda uživali isti ugled kao i jezuitski profesori, i ispo-
vest su svi smatrali za simbol moći i aktivnosti Reda, kao profe-
sorsku stolicu i latinsku gramatiku...”
„Ako pročitamo Ignacijeve upute u vezi sa ispovedanjem i
moralnom teologijom, moramo priznati da je, od početka, Red
bio pripremljen da grešnika tretira sa ljubaznošću, koji je kako je

82
vreme prolazilo pokazivao sve više popustljivosti dok se ova lju-
baznost degenerisala u nemar...”
„Lako možemo razumeti zašto ih je ova mudra popustljivost
učinila tako uspešnim ispovediocima. Na taj način su osvojili
naklonost plemića i uticajnih osoba ovog sveta kojima je pokro-
viteljstvo duhovnika bilo važnije nego masi običnih grešnika.”
„Dvorovi Srednjeg veka nisu nikad imali svemoćne ispove-
dioce. Ova karakteristična figura se pojavila u životu dvorova tek
u modernim vremenima, a upravo je jezuitski Red ubacio
svuda.“14
Gospodin Bohmer piše: „Tokom 17. veka, ovi duhovnici ne
samo da su izborili značajan politički uticaj svuda, nego su čak
prihvatali, nekad otvoreno, politička mesta ili funkcije. Tada je
otac Nejdhart (Neidhart) preuzeo upravljanje politikom Španije
kao 'premijer i Veliki Inkvizitor'; otac Fernandez je seo i ovlašćen
je da govori i glasa u Veću Portugalije; otac La Čaiz (La Chaise) i
njegovi naslednici su držali funkcije ministara crkvenih poslova
na francuskom dvoru. Setimo se i uloge koju su odigrali svešte-
nici u opštoj politici, čak i izvan ispovedaonice: otac Posevino
kao papski izaslanik u Švedskoj, Poljskoj i Rusiji; otac Petre,
ministar u Engleskoj; otac Vota kao lični savetnik Jana Sobjeskog
i 'tvorac kraljeva' u Poljskoj, kao posrednik kada je Pruska posta-
la kraljevina; mora se priznati da nijedan Red nije pokazao toli-
ko interesa i talenta za politiku, i razvio toliko aktivnosti u njoj
kao jezuitski Red.“15
„Ako je 'popustljivost' ovih ispovedilaca prema njihovim dos-
tojanstvenim pokajnicima puno pomogla interesima Reda i rim-
ske Kurije, isto je bilo u skromnijim sferama u kojima su svešte-
nici koristili slične prikladne metode. Sa svojim pedantnim, a
čak i spletkaroškim duhom, koga su nasledili od svog osnivača,
poznati ‘kazuisti’ kao što je Eskobar (Escobar), Marijana (Ma-
riana), Sančez (Sanchez), Buzenbaum (Busenbaum), itd, preda-
li su se proučavanju svakog pravila iscrpno, i njihovoj primeni u
svim slučajevima koji bi mogli biti izneti na sudu kajanja; njiho-
ve rasprave o ‘moralnoj teologiji’ su dale Društvu univerzalnu
reputaciju iako je njihova prepredenost da izobliče i izvitopere
najočiglednije moralne obaveze bila tako jasna.
83
 Evo nekih primera ovih akrobacija: Božiji Zakon propisuje:
‘Ne svedoči lažno.’
‘Lažno svedočenje je samo ako onaj koji je pod zakletvom ko-
risti reči za koje zna da će obmanuti sudiju. Korišćenje dvosmis-
lenih izraza je stoga dozvoljeno, a čak i mentalno uzdržavanje
kao izgovor u nekim situacijama...’ ‘Ako muž pita svoju ženu
preljubnicu da li je prekršila bračni ugovor, ona može reći ‘ne’
bez oklevanja, jer taj ugovor još postoji. Jednom kada je dobila
razrešenje na ispovedi, može reći ‘Bez greha sam’, ako, dok to
govori, misli o tom razrešenju koje je preuzelo teret njenog gre-
ha. Ako je njen muž i dalje sumnjičav, može ga uveriti govoreći
mu da nije počinila preljubu, i ako doda (šapatom) preljubu koju
je obavezna da ispovedi.“
Nije teško zamisliti da je takva teorija bila uspešna kod njiho-
vih prelepih pokajničkih dama!
U stvari, njihovi galantni kavaljeri su tretirani jednako dobro:
„Božji zakon nalaže: ‘Ne učini zločin ubistva’. Ali ne znači da
svaki čovek koji ubije greši po pravilu. Na primer, ako je plemi-
ću zaprećeno udarcima ili batinama, on može ubiti svog napa-
dača; ali naravno ovo pravilo je samo za plemića, a ne za građa-
nina, jer nije ništa sramno za običnog čoveka da dobije batine...
Na isti način, sluga koji pomaže svom gospodaru da zavede
mladu devojku ne čini smrtni greh ako se može suočiti sa ozbilj-
nim sankcijama i lošim postupanjem u slučaju da ga ona odbije.
Ako je mlada devojka trudna, pobačaj može biti podstaknut ako
je njena krivica uzrok sramote za nju ili za člana sveštenstva.“17
Što se tiče oca Benzija, on je imao svoj „minut slave” kada je
proglasio: „Samo je blaga uvreda opipati grudi časne sestre“, i,
zbog toga, jezuiti su dobili nadimak „bradavičasti teolozi“.
Ali, kad je ovo u pitanju, poznati kazuista Tomas Lanč (Tho-
mas Lanchz), zaslužuje nagradu za svoj traktat „De Matrimo-
nio“, u kojem pobožni autor razmatra sa sramnim detaljima sve
oblike „bludnog greha“.
Takođe, proučimo detaljnije te prigodne principe po pitanju
politike, posebno one povezane sa opravdanjem ubistva „tira-
na“ koji su krivi za ravnodušnost prema interesima Svete Stolice.
Gospodin Bohmer ima da kaže ovo: „Kao što smo upravo videli,
84
nije teško zaštititi se od smrtnog greha. Zavisno od okolnosti,
samo moramo da koristimo odlična sredstva koja su oci dozvo-
lili: ‘dvosmislenost, umnu uzdržanost, lukavu teoriju kontrole
namera’, i bićemo sposobni da počinimo, bez greha, činove koje
neupućene mase smatraju zločinom, ali u kojima čak ni najstro-
žiji otac neće moći da nađe atom smrtnog greha.“18
Među najkriminalnijim jezuitskim principima nalazi se jedan
koji je podigao javni gnev do najviše tačke i zaslužuje da bude
razmotren; to je: „Monahu ili svešteniku je dozvoljeno da ubije
one koji su spremni da oklevetaju njega ili njegovu zajednicu.“
Znači, Red daje sebi pravo da eliminiše svoje suparnike, a čak
i bivše članove koji su, izašavši, postali previše pričljivi. Ovaj
biser se nalazi u „Teologiji“ oca L'Amija.
Još je jedan slučaj u kome ovaj princip nalazi primenu. Isti
ovaj jezuita je bio dovoljno ciničan da napiše: „Ako sveštenik,
popuštajući iskušenju, zlostavlja ženu i ona razglasi šta se desilo
i tako ga obeščasti, on je može ubiti da izbegne sramotu!“
Drugi Lojolin sin, koga je citirao „Le grand flambeau“ Kara-
muel (Caramuel), misli da ovaj princip mora biti podržavan i
branjen: „Sveštenik ga može koristiti kao izgovor da ubije ženu i
sačuva svoju čast“.
Ova čudovišna teorija je korišćena kao pokriće za mnoge zlo-
čine koje su počinili duhovnici, i verovatno je bila, 1956, razlog,
ako ne i uzrok, tužne afere sveštenika Uruffea.

85
 Poglavlje 15

Sumrak Društva

Uspeh koji je Isusovo društvo postiglo u Evropi i dalekim

zemljama, iako prošaran nekim neuspesima, osigurao im je
nadmoćnu poziciju na duže vreme. Ali, kao što smo već pome-
nuli, vreme nije radilo u njihovu korist. Kako su se ideje razvija-
le i napredak nauke težio da oslobodi duh, obični ljudi i vladari
su sve teže podnosili uticaj ovih šampiona „teokratije“. Takođe,
mnoge zloupotrebe, proistekle iz uspeha, naškodile su Društvu
iznutra. Uz politiku u koju su bili duboko upetljani kao što smo
videli, na štetu nacionalnih interesa, njihova proždrljiva aktiv-
nost se uskoro osetila i u domenu ekonomije.
„Oci su se previše umešali u poslove koji nemaju veze sa reli-
gijom, u trgovinu, razmenu, kao likvidatori stečaja. Rimski uni-
verzitet, koji je trebao da ostane intelektualni i moralni model
svih jezuitskih univerziteta imao je odeću pravljenu u velikim
količinama u Macerati i prodavao je na sajmovima po niskoj
ceni. Njihovi centri u Indiji, Antilima, Meksiku i Brazilu su ubrzo
započeli trgovinu kolonijalnim proizvodima. Na Martiniku pro-
kurator je napravio ogromne plantaže koje su obrađivali crni
robovi.“19
Ovo je komercijalna strana inostranih misija koje su iste i da-
nas. Rimska crkva nikad nije zazirala od izvlačenja svetovne za-
rade od svojih „duhovnih“ osvajanja. Kad je to u pitanju, jezuiti
su bili baš kao skoro svi drugi religijski Redovi; čak su ih nadma-
šili. U svakom slučaju, znamo da su, do nedavno, beli sveštenici
bili među najbogatijim zemljoposednicima u Severnoj Africi.

86
 Lojolini sinovi su bili podjednako žestoko aktivni u iskorišta-
vanju „paganske“ radne snage kao i u osvajanju njihovih duša.
„U Meksiku su imali rudnike srebra i rafinerije šećera; u Parag-
vaju, plantaže čaja i kakaa, fabrike ćilima; takođe su gajili stoku i
izvozili 80.000 mazgi svake godine.“20
Kao što možemo videti, obraćenje njihove „crvene dece“ je
bila dobar izvor prihoda. A da bi stekli još veći profit, oci se nisu
ustručavali da orobe državnu riznicu, što se može videti u poz-
natoj priči o takozvanim kutijama čokolade istovarenim u Kar-
diksu (Cadix) koje su bile pune zlatnog praha.
Biskup Palafoks (Palafox), koga je papa Inoćentije VIII poslao
u funkciji apostolskog posetioca, napisao mu je 1647: „Svo blago
Južne Amerike je u rukama jezuita.“
Finansijski poslovi su bili podjednako pogodni. „U Rimu, riz-
nice Reda su vršile uplate portugalskoj ambasadi u ime portu-
galske vlade. Kada je Avgust le Fort (August le Fort) otišao u
Poljsku, bečki oci su otvorili kreditni račun za ovog korisnog vla-
dara kod jezuita Varšave. U Kini, oci su pozajmljivali novac
trgovcima sa kamatom od 25, 50, a čak i 100%.“21
Skandalozna pohlepa Reda, njihov labav moral, stalne poli-
tičke intrige i takođe njihovo prisvajanje povlastica običnog
sveštenstva, pobudilo je smrtno neprijateljstvo i mržnju svuda.
Među višim slojevima, postali su vrlo ozloglašeni, i u Francuskoj
su njihovi napori da održe ljude u formalističkoj i sujevernoj
pobožnosti dali maha neminovnom oslobađanju umova.
Ipak, materijalno blagostanje koje je uživalo Društvo, dobije-
ne pozicije na dvorovima i posebno podrška Svete Stolice za
koju su mislili da je nepokolebljiva, održala je jezuite potpuno
osiguranim, čak i u predvečerje njihove propasti. Nisu li već
prošli kroz nekoliko oluja, preživeli oko trideset proterivanja od
vremena svog osnivanja do sredine 18. veka? Skoro svaki put,
vratili su se pre ili kasnije da ponovo zauzmu svoje izgubljene
pozicije.
Ali ovo novo pomračenje je pretilo da, ovog puta, bude skoro
potpuno i trajalo je preko četrdeset godina.
Neobična stvar je da je prvi napad na moćno Društvo došao
iz apsolutno katoličke Portugalije, jednog od njihovih najvažni-
87
jih uporišta u Evropi. Uticaj koji je nad njom imala Engleska od
početka veka je verovatno bio jedan od uzroka tog ustanka.
Dogovor koji je utvrđivao granice u Americi, sklopljen izme-
đu Španije i Portugalije 1750. godine, dao je Portugaliji vrlo veli-
ku teritoriju istočno od reke Urugvaj gde su jezuiti poslovali. Kao
posledica, sveštenici su morali da se povuku sa svojim preobra-
ćenicima na drugu stranu nove granice, na špansku teritoriju.
Stoga su naoružali svoje Gvaranije, poveli dugotrajni gerilski rat
i uspeli da ostanu gospodari zemlje koja je vraćena Španiji.
Markiz od Pombala, portugalski premijer, bio je vrlo uvređen.
Pored toga, ovaj bivši jezuitski učenik nije zadržao njihov „pe-
čat“ i nadahnjivao se francuskim i engleskim filozofima radije
nego svojim starim nastavnicima. Godine 1757, oterao je jezuit-
ske duhovnike od kraljevske porodice i zabranio je članovima
Društva da drže propovedi. Nakon nekoliko sporova sa njima,
izdao je javne pamflete – od kojih je jedan bio „Kratak izveštaj o
jezuitskom kraljevstvu u Paragvaju“ koji je napravio dosta buke
– pokrenuo je ispitivanje njihovog rukovođenja od strane pape
Benedikta XIV i konačno je proterao Društvo sa svih svojih teri-
torija.
Događaj je uzrokovao senzaciju u Evropi, a posebno u Fran-
cuskoj gde je, ubrzo, otac La Valet bankrotirao; on je bio „biznis-
men“ koji je izvodio velike transakcije u šećeru i kafi za Društvo.
Odbijanje Društva da plati njegove dugove bilo je fatalno. Par-
lament, nezadovoljan građanskom osudom, pregledao je njiho-
ve Ustave, proglasio njihovu upravu u Francuskoj nelegalnom i
osudio dvadeset četiri dela jezuitskih autora. Šestog aprila 1762,
izdao je „nalog za hapšenje” (optužnicu) sa sledećim navodima:
„Gore pomenuti Institut je neprihvatljiv u bilo kojoj civilizova-
noj državi, jer je njegova priroda neprijateljska prema svakoj
duhovnoj i svetovnoj vlasti; koji nastoji da se ubaci u crkvu i
državu, pod prihvatljivim paravanom religijskog Instituta, ne
kao Red stvarno željan širenja jevanđeljskog savršenstva, već
kao političko telo koje neumorno radi na potkopavanju svake
vlasti, putem svih vrsta indirektnih, tajnih i podmuklih sredsta-
va...“ U zaključku, jezuitska doktrina je opisana kao: „perverzna,
uništitelj svih verskih i časnih načela, uvredljiva za hrišćanski
88
moral, kobna po građansko društvo, neprijateljska prema dobri-
ma nacije, kraljevskoj moći, a čak i bezbednosti vladara i pokor-
nosti njihovih podanika; sposobna da pokrene najveće nerede u
državi, stvori i održava najgori oblik iskvarenosti u ljudskim srci-
ma“. U Francuskoj, imovina Društva je zaplenjena u korist
Krune i nijednom članu nije dozvoljeno da ostane u kraljevstvu
osim ako se ne odrekne svoje zakletve i zakune da će se
podvrgnuti osnovnim pravilima francuskog sveštenstva.
U Rimu, jezuitski general, Riči, dobio je od pape Klimenta XIII
bulu koja potvrđuje privilegije Reda i proglašava njihovu nevi-
nost. Ali bilo je kasno. U Španiji, Burboni su ukinuli sve uprave
Društva, one matične kao i kolonijalne. Tako je skončala jezuit-
ska država Paragvaj. Uprave Napulja, Parme, a čak i Veliki Maj-
stor Malte, su takođe proterali Lojoline sinove sa svojih teritori-
ja. Njih 6.000 koji su bili u Španiji imalo je čudno iskustvo nakon
što su odvedeni u zatvor: „Kralj Karlo III je poslao sve zatvoreni-
ke papi sa velikim pismom u kome je napisao da ih je ‘stavio pod
mudru i neposrednu kontrolu Vaše Svetosti’. Ali, kada su nitkovi
trebali da se iskrcaju u Civiti Večiji (Civita-Vecchia), dočekani su
sa kišom topovskih đuladi po naređenju sopstvenog generala
koji je već morao da pazi na portugalske jezuite, pa ne bi mogao
ni da ih hrani. Uspeli su samo da im nađu jadno utočište na
Korzici.“22
„Papa Kliment XIII, izabran 6. jula 1758. godine, dugo je odo-
levao upornim zahtevima nekoliko nacija koje su zahtevale suz-
bijanje jezuita. Popustio je i već je bio zakazao biskupsku skup-
štinu za 3. februar 1769. kada je trebao da kaže kardinalima za
svoju rezoluciju koja će biti usaglašena sa željama ovih dvorova;
u noći pre tog posebnog dana, odjednom mu je pozlilo dok je
išao u krevet i viknuo je: ‘Umirem...’ Vrlo je opasna stvar napasti
jezuite!“23
Sazvana je konklava, koja je trajala tri meseca. Konačno, kar-
dinal Ganganeli je stavio papsku mitru i odabrao ime Kliment
XIV. Dvorovi koji su proterali jezuite su nastavili da traže potpu-
no suzbijanje Društva. Ali papstvo nije žurilo da ukine ovaj
osnovni alat za sprovođenje sopstvene politike, i prošle su četiri
godine pre nego što je Kliment XIV, prinuđen čvrstim stavom
89
svojih protivnika, koji su zauzeli neke od papskih država, konač-
no potpisao Obaveštenje o ukidanju: „Dominus ac Redemptor“
1773. godine. Riči, general Reda, je čak bio zatvoren u zamku
San Anđelo gde je i umro nekoliko godina kasnije.
„Jezuiti su se samo pretvarali da se pokoravaju toj presudi
koja ih je rashodovala... Napisali su bezbrojne pamflete protiv
pape i da bi pokrenuli pobunu, izrekli su nebrojene laži i klevete
u vezi takozvanih zločina, koji su navodno izvršeni prilikom
zaplene njihove imovine u Rimu.“24
Klimentovu smrt, četrnaest meseci kasnije, deo evropskog
mnjenja pripisao je njima.
„Jezuiti, barem u principu, nisu više postojali; ali Kliment XIV
je vrlo dobro znao da, potpisivanjem njihove smrtne presude,
potpisuje i svoju: ‘Ovo njihovo potiskivanje je konačno urađe-
no’, uzviknuo je, ‘i nije mi žao zbog toga... Ponovo bih to uradio
da nije već urađeno; ali ovo suzbijanje će me ubiti’.“25
Papa Ganganel je bio u pravu; ubrzo, na zidovima palate su
počeli da se pojavljuju plakati koji su nepromenljivo prikazivali
ovih pet slova: I.S.S.S.V., i svi su se pitali šta znače. Kliment je
odmah shvatio i smelo je izjavio: „To znači „In Settembre, Sara
Sede Vacante“ (U septembru, Stolica će biti neupražnjena),
(papa će biti mrtav)."26
Evo još jednog svedočenja: „Papa Ganganeli nije poživeo
dugo nakon suzbijanja jezuita“, rekao je Skipion de Riči (Scipion
de Ricci). „Izveštaj o njegovoj bolesti i smrti koji je ministar za
Španiju u Rimu poslao madridskom dvoru, je dokazao da je bio
otrovan; koliko mi znamo, ni kardinali, niti novi papa, nisu po-
krenuli istragu o ovome. Izvršilac ovog gnusnog dela je uspeo da
izbegne zemaljsku presudu, ali neće uspeti da izmakne Božjoj
pravdi!“27
„Mi možemo pouzdano potvrditi da je 22. septembra 1774.
papa Kliment XIV preminuo od trovanja.“28
U međuvremenu, austrijska carica, Marija Terezija, je takođe
proterala jezuite iz svih svojih država. Bili su dobrodošli samo u
zemljama Fridriha od Pruske i Ekatarine II, ruske carice, kao
nastavnici. Ali, u Pruskoj su uspeli da ostanu samo deset godina,

90
do 1786. Rusija im je bila naklonjena duže, ali i tamo su, iz istog
razloga, na kraju pobudili neprijateljstvo vlade.
„...Potiskivanje raskola i usmeravanje Rusije ka papi ih je pri-
vuklo kao što lampa privlači moljca. Pokrenuli su aktivni propa-
gandni program u vojsci i aristokratiji i borili su se protiv Bib-
lijskog društva koje je stvorio Car. Postigli su nekoliko pobeda i
preobratili su princa Galicina, nećaka ministra bogosluženja.
Tad je Car intervenisao i imamo Ukaz od 20. decembra 1815.“29
Nema potrebe spominjati da je osnov ovog Ukaza, koji je pro-
terao jezuite iz Petrovgrada i Moskve, bio isti kao i u svim drugim
zemljama. „Došli smo do zaključka da nisu ispunili obaveze koje
su očekivane od njih... Umesto da žive kao miroljubivi stanovni-
ci u stranoj zemlji, omeli su grčko hrišćanstvo koje je još od drev-
nih vremena preovladavalo u Našem carstvu i na kojoj počiva
mir i sreća naroda pod Našim žezlom. Zloupotrebili su povere-
nje koje im je dato i udaljili su od našeg bogosluženja omladinu
poverenu im i nedosledne žene... Nismo iznenađeni što je ovaj
verski Red izbačen iz svake zemlje i da njihove delatnosti nisu
nigde tolerisane.“29
Godine 1820. konačno, opšte mere su preuzete da se izbace iz
čitave Rusije.
Ali, zbog političkih događaja koji su im išli u korist, opet su
zakoračili stopalom u zapadnu Evropu kada je papa Pije VII sve-
čano ponovo uspostavio njihov Red 1814. godine.
Političku važnost ove odluke je jasno izrazio M. Danijel Rops
(M. Daniel-Rops), veliki prijatelj jezuita. Napisao je, u vezi „po-
novnog pojavljivanja Lojolinih sinova“: „Nemoguće je u tome ne
videti očigledan čin kontrarevolucije.“30

91
 Poglavlje 16

Preporod Isusovog Društva

tokom 19. veka

Pomenuli smo da, kada je papa Kliment XIV bio primoran da

potisne jezuitski Red, navodno je rekao: „Odsekao sam svoju
desnu ruku“. Rečenica izgleda prilično verovatno. Svetoj Stolici
je sigurno bilo teško da se razdvoji od svoga najvažnijeg alata za
dominaciju svetom. Sramotu Reda, političku meru nametnutu
okolnostima, postepeno su ublažili naslednici pape Klimenta
XIV: papa Pije VI i papa Pije VII; iako je zvanično pomračenje
jezuita trajalo četrdeset godina, zbog nemira u Evropi proiste-
klih iz Francuske Revolucije, ono nikada nije bilo potpuno. „Ve-
ćina jezuita je ostala u Austriji, Francuskoj, Španiji, Italiji, meša-
jući se sa klerom. Nalazili su se jedni sa drugima ili se okupljali u
većem broju kad god je bilo moguće. Godine 1794, Žan de
Turneli (Jean de Tournely) je osnovao Društvo Svetog Srca u
Belgiji kao obrazovno telo, u koje se učlanio veliki broj jezuita.
Tri godine kasnije, Tirolac Pakanari (Paccanari), koji je mislio da
je drugi Lojola, osnovao je Društvo Braće Vere. Godine 1799, ova
dva Društva su se sjedinila, sa ocem Klarivijereom (Clariviere)
na čelu; on je bio jedini preživeli francuski jezuita. Godine 1803.
priključili su se ruskim jezuitima. Nešto skladno se ponovo vra-
ćalo u život, ali mase, a čak i većina političara, to nisu ispočetka
prepoznali.“31
Prva francuska Republika, a onda i Carstvo, je ponovo dalo
Isusovom Društvu neočekivano poverenje; to je bila odbrambe-
na reakcija protiv novih ideja koje su se širile u drevnim monar-
hijama. Napoleon I je opisao Društvo kao „veoma opasno; ono
nikad neće biti dozvoljeno u Carstvu“. Ali, kada je Sveta alijansa
92
trijumfovala, novi „monarsi“ nisu prezreli pomoć ovih apsolu-
tista u vraćanju ljudi strogoj pokornosti.
Ali vremena su se promenila. Sav trud dobrih otaca je samo
mogao usporiti, a ne i zaustaviti širenje liberalnih ideja i njihovi
napori su više bili štetni nego korisni. U Francuskoj, Restauracija
je to iskusila na gorak način. Luj XVIII, nevernik i pametan poli-
tičar, pokušao je da obuzda uspon „ultraša“ koliko god je mo-
gao. Ali pod Karlom X, ograničenim i vrlo posvećenim, jezuiti su
lako prošli. Zakon koji ih je proterao 1764. se i dalje primenjivao.
Nema veze. Oni su oživeli čuvenu „Kongregaciju“, prvu vrstu
Opus Dei-a. Ovo pobožno bratstvo, sačinjeno od duhovnika i
laika, je bilo posvuda, težeći da „pročisti“ vojsku, sudski kolegi-
jum, upravu, nastavničku profesiju; držali su „misije“ širom
zemlje, podižući spomen-krstove gde god bi otišli; od kojih
mnogi postoje i danas; podstakli su vernike da se bore protiv
nevernika i toliko su postali ispunjeni mržnjom da je i vrlo kato-
lički i vrlo legalistički Monlosjer (Montlosier) uzviknuo:
„Naši misionari su zapalili vatru svuda. Ako nešto treba da
nam se pošalje, radije bismo prihvatili marselsku kugu nego još
misionara.“
Godine 1828. Karlo X je oduzeo Redu pravo da podučava, ali
je bilo prekasno. Dinastija je srušena 1830.
Omrznuti i osramoćeni, Lojolini sinovi su ipak ostali u Fran-
cuskoj, ali prerušeni, pošto je Red i dalje bio zvanično ukinut.
Luj Filip (Louis-Philippe) i Napoleon III su ih tolerisali. Repub-
lika ih je rasturila jedino 1880. godine, pod upravom Julija Ferija
(Julesa Ferrya). Zatvaranje njihovih uprava je imalo efekta samo
1901. godine, po zakonu o razdvajanju.
Tokom 19. veka, istorija Društva u Americi i polovini Evrope
je bila podjednako puna uspona i padova kao i u prošlosti, dok
su se borili sa novim idejama.
„Gde god su slobodoumni ljudi izvojevali pobede, jezuiti su
bili proterani. Nasuprot tome, kada bi druga strana pobedila,
ponovo su se utvrdili da brane presto i oltar. Dakle, bili su pro-
terani iz Portugalije 1834, Španije 1820, 1835, i 1868, iz Švajcar-
ske 1848, Nemačke 1872, i Francuske 1880, i 1901.”

93
 „U Italiji, počevši od 1859. svi njihovi fakulteti i ustanove su
im postepeno oduzimani, toliko da su bili prisiljeni da zaustave
sve aktivnosti propisane u njihovim zakonima. Ista stvar se
dogodila u republikama Latinske Amerike. Red je izbačen iz
Gvatemale 1872, Meksika 1873, Brazila 1874, Ekvadora i
Kolumbije 1875, i Kostarike 1884.”
„Jedine zemlje u kojima su jezuiti živeli u miru su bile države
u kojima je protestantizam bio u većini: Engleskoj, Švedskoj,
Danskoj, Sjedinjenim Američkim Državama. Možda je iznena-
đujuće na prvi pogled, ali objašnjenje leži u činjenici da, u ovim
državama, oci nikad nisu mogli da steknu politički uticaj. Bez
ikakve sumnje, prihvatili su tu činjenicu više zbog nužde nego
zbog odobravanja. U suprotnom, iskoristili bi svaku priliku da
utiču na zakonodavstvo i upravu, na direktan način manevrišu-
ći vladajućim slojevima, ili indirektno konstantno komešajući
katoličke mase.“32
Da budemo iskreni, ovaj imunitet protestantskih država od
jezuitske delatnosti je bio daleko od potpunog.
„U Sjedinjenim Državama“, napisao je M. Fulop-Miler,
„Društvo je razvilo sistematsku i plodonosnu aktivnost na duže
vreme, kako ono nije sprečavano nikakvim zakonima... Nisam
srećan zbog preporoda jezuita“, napisao je bivši predsednik
Unije Džon Adams (John Adams) svom nasledniku Tomasu
Džefersonu (Thomas Jefferson), 1816. godine. „ Rojevi tih vojni-
ka će se predstavljati kao štampari, pisci, izdavači, školski nas-
tavnici, itd. Ako je ijedno udruženje ljudi zaslužilo večno pro-
kletstvo, na ovoj zemlji i u paklu, to je Lojolino Društvo. Ipak, sa
našim sistemom verske slobode, možemo im samo ponuditi
utočište...“ Džeferson je odgovorio svom prethodniku: „Kao i Vi,
protivim se ponovnom utvrđivanju jezuita koji čine da svetlo
ustupi mesto tami.“33
Izraženi strahovi će se pokazati opravdanim, jedan vek kasni-
je, kao što ćemo videti.

94
 Poglavlje 17

Drugo Carstvo i Zakon iz

Faloksa - rat 1870.

U prethodnom poglavlju smo pomenuli veliku toleranciju

koju je uživalo Isusovo Društvo u Francuskoj, pod Napoleonom
III, čak iako je bilo zvanično zabranjeno. U svakom slučaju, nije
moglo biti drugačije, jer je režim dugovao svoje postojanje –
većim delom – rimskoj crkvi čija podrška nikad nije nedostajala,
dokle god je režim trajao. Ali to će skupo koštati Francusku.
Čitaoci publikacije „Progres du Pas-de-Calais“, za koju je
budući car napisao nekoliko članaka 1843. i 1844. godine, ga
tada nisu mogli sumnjičiti za blagost prema „ultramontanizmu“
(ultrapapizmu), sudeći po sledećem:
„Sveštenstvo zahteva, pod slobodom podučavanja, pravo da
podučava omladinu. Država, u drugu ruku, zahteva pravo da
upravlja javnim obrazovanjem prema svojim interesima. Ova
borba je rezultat različitih mišljenja, ideja i osećanja između
vlade i crkve. Oboje žele da utiču na nove generacije, koje dola-
ze iz suprotnih pravaca, na svoju korist. Mi ne verujemo, za raz-
liku od jednog dobro znanog govornika, da sve veze između
sveštenstva i civilne vlasti moraju biti prekinute da bi se zausta-
vilo ovo razmimoilaženje. Nažalost, francuski ministri vera su
uglavnom suprotstavljeni demokratskim interesima; dozvoliti
im da grade škole bez kontrole je ohrabrivanje da podučavaju
ljude mržnji prema revoluciji i slobodi.“
I opet: „Sveštenstvo će prestati da bude ultramontansko kada
ih neko primora da budu odgojeni na savremen način i da se
kreću među ljudima, stičući svoje obrazovanje tamo gde i obični
građani.“
95
 Govoreći o načinu na koji su nemački sveštenici bili obuča-
vani, autor objašnjava svoja razmišljanja na sledeći način:
„Umesto da budu odsečeni od ostatka sveta, od malih nogu, i da
im tako na bogosloviji bude usađena mržnja prema društvu u
kom moraju da žive, oni bi odmah naučili da budu građani, pre
nego sveštenici.“34
Ovo nije ohrabrilo politički klerikalizam za budućeg vladara,
onda „Karbonarija“ (italijanski revolucionari). Ali ambicija da
sedne na tron ga je ubrzo učinila pokornijim Rimu. Nije li mu
sam Rim pomogao da napravi prvi korak?
„Nakon što je postao predsednik Republike 10. decembra
1848. godine, Luj Napoleon Bonaparta (Louis Napoleon Bona-
parte) okuplja nekoliko ministara oko sebe, od kojih je jedan M.
de Faluks (M. de Falloux.). Ko je ovaj de Faluks? Jezuitsko oru-
đe... 4. januara 1849. godine, on osniva komisiju čiji je zadatak
‘pripremanje velike zakonodavne reforme primarnog i sekun-
darnog obrazovanja’... U toku rasprave, M. Kosin (M. Cousin)
uzima slobodu da napomene da je Crkva možda pogrešila što
vezuje svoju sudbinu za jezuite. Monsinjor Dupanloup energič-
no brani Društvo... Bio je u pripremi Zakon o obrazovanju koji
će ih ‘izmiriti’ sa jezuitima. U prošlosti, Država i Univerzitet su
bili zaštićeni od invazija jezuita; pogrešili smo i bili smo nepra-
vedni; zahtevali smo da vlada primeni svoje zakone protiv ovih
agenata iz strane vlade i tražimo njihov oproštaj za to. Oni su
dobri građani koji su bili oklevetani i loše procenjeni; šta može-
mo da učinimo da im iskažemo poštovanje i čast koju zaslužu-
ju?”
„Da stavimo u njihove ruke podučavanje mladih generacija.“
„Ovo je u stvari cilj zakona od 15. marta 1850. Ovaj zakon
uspostavlja nadležno Veće za javnu nastavu u kojem sveštenstvo
dominira (prvi član); on čini kler gospodarima škola (član 44);
on daje verskim udruženjima pravo da otvaraju slobodne škole,
bez obaveze da objašnjavaju neodobrene zajednice (jezuite),
(član 17,2); on kaže da su pisma poslušnosti njihove diplome
(član 49); M. Vartolomej Sen-Hilari (M. Barthelemy Saint-Hila-
ire) pokušava bezuspešno da objasni da je namera autora tog
projekta davanje monopola sveštenstvu, i da bi taj zakon bio
96
smrtonosan po Univerzitet... Viktor Igo (Victor Hugo) uzvikuje,
takođe uzaludno: ‘Ovaj zakon je monopol u rukama onih koji
pokušavaju da učine da podučavanje proistekne iz crkvene riz-
nice i vlada iz ispovedaonice’.“35
Ali sabor ignoriše ove proteste. On više voli da sluša M. De
Monalemberta koji uzvikuje: „Bićemo progutani ako istog tre-
nutka ne zaustavimo rasprostranjeni trend racionalizma i
demagogije; koji može biti zaustavljen samo uz pomoć Crkve.“
„Monalembert dodaje ove reči da osigura da je smisao ovog
zakona dobro opisan: ‘Demorališućoj i bezvlasnoj armiji učitelja
moramo suprotstaviti armiju sveštenstva.’ Zakon je donet. Ni-
kad pre u Francuskoj jezuiti nisu izvojevali potpuniju pobedu.
Monalembert je ponosno to priznao... Rekao je: ‘Ja branim
pravdu podržavajući koliko god je moguće vladu Republike, koja
je toliko učinila da sačuva red i održi jedinstvo francuskog naro-
da; takođe je učinila više usluga katoličkoj crkvi od bilo koje
druge vlade tokom poslednja dva veka’.“36
Sve ovo se dogodilo pre više od sto godina, ali izgleda dosta
poznato i danas. Ali hajde da vidimo kako se „Republika“, kojom
je upravljao princ Luj Napoleon, ponašala u međunarodnim
okvirima.
Revolucija 1848. je, pored ostalih posledica u Evropi, pod-
stakla ustanak Rimljana protiv pape Pija IX, njihovog svetovnog
vladara, koji je pobegao u Gete (Gaete). Proglašena je Rimska
Republika. Kroz skandalozni paradoks, Francuska Republika je,
u dogovoru sa Austrijancima i napuljskim kraljem, vratila na
presto nepoželjnog vladara.
„Puk francuske vojske je opkolio Rim, preuzeo ga 2. juna
1849. godine, i vratio papsku vlast koja je uspela da se održi uz
pomoć francuske okupacione divizije koja je napustila Rim tek
nakon prvih katastrofa Francusko-pruskog rata 1870.“37
Ovaj početak je mnogo obećavao.
„Državni udar 2. decembra 1851. doveo je do proglašenja
Carstva. Luj Napoleon, predsednik Republike je favorizovao je-
zuite na svaki način. Sada kao car, ništa nije odbijao svojim sau-
česnicima i saveznicima. Sveštenstvo je prosipalo svoje blago-
slove i ‘Te Deum’ obilato na pokolje i progone od 2. decembra.
97
Na čoveka koji je bio odgovoran za ovu čudovišnu zasedu, gle-
dalo se kao na spasitelja koga je poslalo Proviđenje: ‘Pariski
nadbiskup, monsinjor Sibour, koji je video masakre na bulevaru,
uzvikuje:
‘Čovek koga je Bog pripremio je došao; Božji prst nikad nije
bio vidljiviji nego u događajima koji su ostvarili ovako dobre
rezultate.’
Biskup Senflora (Saint-Floura) je rekao sa svoje propovedao-
nice: ‘Bog je pokazao na Luja Napoleona; On ga je već izabrao da
bude car. Da, draga moja braćo, Bog ga je posvetio ranije kroz
blagoslov Njegovih kardinala i sveštenika; On ga je sam progla-
sio; zar ne možemo da prepoznamo Božjeg izabranika?’
Biskup Neversa je lažno pozdravio ‘Vidljivi instrument
Proviđenja’. Ova bedna dodvoravanja, koja bi još mogla da se
nagomilavaju, zaslužila su nagradu. Ta nagrada je bila potpuna
sloboda data jezuitima dok je god Carstvo trajalo. Isusovo Druš-
tvo je doslovno bilo gospodar Francuske osamnaest godina...
ono se obogatilo, umnožilo svoje ustanove i raširilo svoj uticaj.
Njihovo delovanje se osetilo u svim važnim događajima tog vre-
mena, posebno u ekspediciji za Meksiko i objavi rata iz 1870.“38
„Carstvo znači mir“, izjavio je novi vladar. Ali, dve nepune
godine nakon što je stupio na presto, počeo je prvi od ratova koji
su dolazili jedan za drugim do kraja njegove vladavine; istorija bi
mogla posmatrati uzroke koji su izazvali ove ratove kao nepove-
zane, ako ne bismo videli šta ih je ujedinilo: odbrana interesa
rimske crkve. Krimski rat, prvi od ovih mahnitih poduhvata koji
je oslabio državu i nije bio nacionalno koristan, je karakteristi-
čan primer.
Nije neki antiklerikalac, već je Abi Brugeret (Abbe Brugerette)
napisao: „Moramo pročitati govore koje je poznati Teatin (The-
atine) (otac Ventura) održao u kapeli Les Tulijer (Les Tuileries)
tokom Velikog posta 1857. Nazvao je obnovu Carstva - Božjim
poslom... i hvalio je Napoleona III što je odbranio religiju na
Krimu i učinio da veliki dani Krstaških ratova zasijaju drugi put
na Istoku... Krimski rat je ocenjen kao usluga rimskoj ekspedici-
ji... Veličalo ga je svo sveštenstvo, puno divljenja prema verskoj
strasti trupa koje su opkolile Sevastopolj. Sanbeve (Saint-Beuve)
98
je dirljivo pripovedao kako je Napoleon III poslao sliku Device
francuskoj floti.“39
Šta je bila ova ekspedicija koja je podstakla entuzijazam
klera? M. Paul Leon, član Instituta, objašnjava: „Prepirka između
monaha oživljava pitanje Istoka: rođeno je iz suparništva izme-
đu latinske i pravoslavne crkve u vezi zaštite svetih mesta (u
Palestini). Ko bi pazio na vitlejemske crkve, čuvao ključeve,
upravljao radom? Kako je moguće da tako mala sporna pitanja
mogu okrenuti dva velika carstva jedno protiv drugog?... Ali, iza
latinskih monaha je francuska katolička stranka, obezbeđena
drevnim povlasticama i koja podržava novi režim; a iza rastućih
zahteva pravoslavnih, koji su se umnožili, je ruski uticaj.“40
Ruski car uzima u zaštitu pravoslavnu crkvu koju mora da
osigura, a da bi bio efikasan, traži da njegova flota koristi moreuz
Dardaneli; Engleska, koju Francuska podržava, odbija, i rat poči-
nje.
„Francuska i Engleska mogu doći do cara samo preko Crnog
Mora i turskog saveza... Od tada, ruski rat postaje Krimski rat, i
potpuno je koncentrisan na opsadu Sevastopolja, skup i bespo-
treban. Krvave bitke, smrtonosne epidemije i neljudske patnje
koštale su Francusku stotinu hiljada života.“41
Moramo napomenuti da su ovih sto hiljada mrtvih bili
Hristovi vojnici i slavni „mučenici vere“, prema monsinjoru Si-
bouru, pariskom nadbiskupu, koji je u to vreme izjavio: „Krimski
rat, između Francuske i Rusije, nije politički rat, već sveti rat; ne
bori se država protiv države, ljudi protiv drugih ljudi, već je to
jednostavno verski rat, Krstaški rat...“42 Priznanje nije nejasno.
Nismo li isto čuli, ne tako davno, tokom nemačke okupacije, raz-
loženo istim rečima od strane prelata Njegove svetosti pape Pija
XII i Pjera Lavala (Pierre Laval), predsednika koncila u Višiju?
Godine 1863, ekspedicija je u Meksiku. Koji je njen zadatak?
Da pretvori svetovnu republiku u carstvo i ponudi ga Maksimi-
lijanu (Maximilien), nadvojvodi od Austrije, koja je glavni stub
papstva. Namera je takođe da se podigne brana koja bi suzbila
uticaj protestantskih Sjedinjenih Država nad državama Južne
Amerike, uporištima rimske crkve.

99
 M. Albert Bajet (M. Albert Bayet) je napisao sa mudrošću:
„Ratni cilj je uspostavljanje katoličkog carstva u Meksiku i liša-
vanje ljudi prava da sami vladaju; kao i tokom pohoda u Siriji i
dve kampanje u Kini, posebno teži ka opsluživanju katoličkih
interesa.“43
Znamo kako je 1867. godine, nakon što je francuska vojska
ponovo pohodila Meksiko, Maksimilijan, nesrećni prvoborac
Svete Stolice, zatvoren kad se Kveretaro (Queretaro) predao i bio
ubijen, tabajući put republici čiji će predsednik biti pobednik
Huarez (Juarez).
Ipak, približavalo se vreme kada će Francuska još jednom
platiti, ali mnogo skuplje, za političku podršku koju je Vatikan
obezbedio carskom prestolu. Dok je francuska vojska prolivala
svoju krv na sve četiri strane sveta, i slabila braneći interese koji
nisu bili njeni, Pruska, pod teškom rukom budućeg „gvozdenog
kancelara“, je bila zauzeta šireći svoju vojnu silu sa ciljem da
ujedini nemačke države u jedan blok. Austrija je bila prva žrtva
njene volje i moći. U dogovoru sa Pruskom koja je trebala da
otme danska vojvodstva Šlezving (Schleswig) i Holštajn (Hol-
stein), Austrija je prevarena od strane svoje saučesnice. U ratu
koji je brzo usledio, Pruska je odnela pobedu kod Sadove 3. jula
1866. Bio je to strašan udar za drevnu Habzburšku monarhiju
koja je slabila; udarac je bio podjednako jak za Vatikan, kako je
Austrija tako dugo bila njegova najvernija tvrđava unutar ger-
manskih zemalja. Od sada, protestantska Pruska će ispoljavati
svoju nadmoć nad njima. Osim ako... rimska crkva ne nađe „sve-
tovnu polugu“ sposobnu za potpuno zaustavljanje širenja „jere-
tičke sile“.
Ali ko može odigrati ovu ulogu u Evropi osim francuskog car-
stva? Napoleon III, „čovek koga je poslalo Proviđenje“, će imati
čast da osveti Sadovu. Francuska vojska je nespremna. „Artilje-
rija je zastarela. Naši topovi se i dalje pune kroz otvor“, napisao
je Rotan (Rothan), francuski ministar u Frankfurtu koji vidi na-
dolazeću katastrofu. „Pruska je svesna svoje nadmoći i našeg
manjka spremnosti“, dodaje on sa mnogim drugim posmatrači-
ma. Podstrekači rata nisu zabrinuti. Kandidatura princa iz kuće
Hoencolerna (Hohenzollern) za nepopunjen španski tron je
100
izgovor za taj sukob; takođe, Bizmark ga želi. Kada je lažirao
emski telegram, pristalice rata su imale sve u svojim rukama i
uzbunile su javno mnjenje.
Sama Francuska je objavila rat - ovaj „rat 1870. za koji je isto-
rija pokazala da je jezuitsko delo“, kako je M. Gaston Bali (M.
Gaston Bally) napisao. Sastav vlade koja je odvela Francusku u
propast je opisan u nastavku od strane uglednog katoličkog isto-
ričara, Adrijana Danseta (Adrien Dansett): „Napoleon III je po-
čeo žrtvovanjem Viktora Duruja (Victor Duruy), a onda je odlu-
čio da postavi u svoju vladu ljude iz narodne stranke (januar
1870). Novi ministri su skoro svi bili iskreni katolici, ili crkvenja-
ci koji veruju u društveni konzervativizam.“44
Lako je razumeti, sada, ono što je bilo neobjašnjivo: žurba
ove vlade da izdvoji „casus belli“ (povod za rat) iz tog lažiranog
saopštenja, čak pre primanja potvrde.
„Posledice su bile: propast Carstva i protivudar na papski
tron koji je sledio... Carsko zdanje i papsko zdanje, ovenčano
jezuitima, srušilo se u isto blato, uprkos papskoj nepogrešivosti;
Ali, avaj, bilo je preko pepela Francuske.“45

101
 Poglavlje 18

Jezuiti u Rimu

Pogledaćemo, u knjizi Abija Brugereta, sledeći odlomak u

poglavlju nazvanom „Sveštenstvo pod Drugim Carstvom“:
„Posebna posvećenost, stara ili nova, jačala je sve više i više u
vremenu kad je romantizam još veličao čula do gubitka umere-
nog razuma. Obožavanje svetaca i njihovih relikvija, sputavano
tako dugo hladnim dahom racionalizma, je dobilo novu snagu.
Obožavanje svete Device, zahvaljujući utvarama u La Saletu (La
Salett) i Lurdu (Lourdes), je postiglo izvanrednu popularnost.
Hodočašća na ova mesta počastvovana čudima su se umnožila.”
„Francuska biskupska konferencija... je odobravala nove kul-
tove. Toplo je i zahvalno dočekala, 1854. godine, enciklično
pismo pape Pija IX koje je proglašavalo nove dogme...
Takođe je, okupljena u Parizu, 1856. godine, radi krštenja car-
skog princa, predložila papi Piju IX da bi svetkovina Isusovog
Srca... trebala da postane uzvišen praznik univerzalne crkve.“46
Ovih nekoliko činjenica jasno pokazuje presudan uticaj koji
su jezuiti imali pod Drugim Carstvom, u Francuskoj podjednako
kao i nad Svetom Stolicom. Kao što smo ranije videli, bili su i
ostali veliki promoteri ovih „posebnih kultova, starih ili novih“.
Ove „opipljive“, i skoro čulne pobožnosti, su učinile mase pre-
komerno bojažljivim kad je u pitanju vera, posebno žene. Kad je
to u pitanju, moramo priznati da su ipak bili realisti. Prošlo je
vreme – već pod Napoleonom III – kada se javnost kao celina,
obrazovana i neuka, duboko zanimala za teološka pitanja. In-
telektualno, katolicizam je završio svoju karijeru.

102
 Dakle Lojolini sinovi su se, više zbog neminovnosti nego zbog
svog ustrojstva, trudili da tokom 19. veka i danas, probude suje-
vernu religioznost, posebno među ženama koje čine većinu
zajednice; ovo je bilo sa namerom da se napravi protivteža ‘ra-
cionalizmu’. Za srednjoškolsko obrazovanje devojaka, Red je
pokrenuo osnivanje nekoliko ženskih zajednica. „Najpoznatija i
najaktivnija je bila ‘Zajednica gospi od Svetog Srca’ (Congre-
gation des Dames du Sacre-Coeur); 1830. godine obuhvatala je
105 domova sa 4.700 nastavnika i njen uticaj nad višim slojevi-
ma je bio vrlo važan.“47
Kad je obožavanje Marije u pitanju, koje je uvek bilo tako dra-
go jezuitima, bilo je izuzetno potpomognuto pod Drugim
Carstvom vrlo korisnim „priviđenjima“ Device maloj pastirki iz
Lurda; ovo se dogodilo dve godine nakon što je papa Pije IX
objavio dogmu o Mariji (1854), na podsticaj Isusovog Društva.
Glavna dela ovog pontifikata su bila same pobede za jezuite čiji
se svemoćni uticaj nad rimskom Kurijom sve više i više utvrđi-
vao. Godine 1864, papa Pije IX je objavio enciklično pismo
„Kvanta Kura“ (Quanta Cura), propraćeno „Silabusom“ kojim je
prokleo najbolje političke principe savremenih društava.
„Anatema na sve što je drago modernoj Francuskoj! Moderna
Francuska želi nezavisnost države; ‘Silabus’ uči da crkvena moć
mora upražnjavati svoj autoritet bez saglasnosti i dozvole civilne
moći. Moderna Francuska hoće slobodu savesti i bogosluženja;
‘Silabus’ uči da rimska crkva ima pravo da koristi silu i da obno-
vi Inkviziciju. Moderna Francuska dopušta postojanje različitih
tipova bogosluženja; ‘Silabus’ proglašava da katolička religija
mora biti smatrana jedinom religijom države, a sve ostale religi-
je su isključene. Moderna Francuska proglašava da je narod su-
veren; ‘Silabus’ osuđuje univerzalno pravo glasa. Moderna Fran-
cuska tvrdi da je sav francuski narod jednak pred zakonom; ‘Si-
labus’ tvrdi da su sveštenici izuzeti iz običnih građanskih i kri-
vičnih sudova.“
„Ovo su učenja koja jezuiti podučavaju na svojim fakulteti-
ma. Oni su na čelu armije kontrarevolucije... Njihova misija se
sastoji od podizanja omladine pod njihovim nadzorom sa mrž-
njom prema principima na koje se francusko društvo oslanja,
103
principima koje su odredile prethodne generacije uz velike žrt-
ve. Svojim podučavanjem, pokušavaju da podele Francusku na
dva dela i dovedu u pitanje sve što je bilo urađeno od 1789. Mi
želimo harmoniju, oni žele razdor; mi želimo mir, oni žele rat;
mi želimo da Francuska bude slobodna, oni je žele porobljenu;
oni su ratničko društvo koje prima naređenja spolja; oni nas
napadaju, odbranimo se; oni nam prete, razoružajmo ih.“48
Večita težnja Svete Stolice da dominira građanskim društvom
je onda potvrđena, kako je Renan već rekao 1848. godine, u član-
ku nazvanom „Klerikalni liberalizam“: „Pokazala je da je narod-
ni suverenitet, slobodu svesti i sve moderne slobode osudila
Crkva. Prikazala je Inkviziciju kao ‘logičku posledicu čitavog
ortodoksnog sistema’, kao ‘srž duha Crkve’. Dodala je: ‘Kada
bude mogla, Crkva će vratiti Inkviziciju; ako je ne vrati, to je zato
što ne može’.“49
Moć jezuita nad Vatikanom se pokazala još jačom, nekoliko
godina nakon „Silabusa“, kada je dogma papske nepogrešivosti
objavljena; Abi Brugeret je napisao da je ova dogma trebala da
„obasja tragične godine 1870-1871, koje su zavile Francusku u
crninu, svetlom velike ‘hrišćanske’ nade“.
Isti autor je dodao: „Može se reći da, tokom prve polovine
1870. godine, francuska crkva nije više bila u Francuskoj; bila je
u Rimu, strašno zauzeta ‘Vaseljenskim Saborom’ koji je papa
Pije IX upravo sazvao u Vatikanu...“ „Sudeći po monsinjoru Piju,
ovaj francuski kler je potpuno ‘odbacio svoju odoru, principe i
francuske ili galske slobode’. Ovaj biskup od Poitiersa je dodao
da je to bilo učinjeno kao žrtva principima autoriteta, čvrstog
učenja i opšteg prava; smestilo je sve to pod stopala vrhovnog
poglavara, napravilo mu tron od toga i oglasilo trube, govoreći:
‘Papa je naš kralj; nije samo njegova volja naša zapovest, već su
njegove želje naša pravila’.“49a
Poklonjenje čitavog francuskog nacionalnog sveštenstva i
stavljanje na raspolaganje rimskoj Kuriji dovešće do potčinjava-
nja francuskih katolika diktatu stranog vladara, koji će im bez
ikakvih prepreka nametnuti svoje političke planove. Liberalni
katolici su uzaludno protestovali protiv preteranog nametanja
Svete Stolice da propisuje svoje zakone u ime Svetog Duha. Abi
104
Brugeret nas informiše, da je njihov vođa M. de Monalember,
objavio u „Francuskoj Gazeti“ (Gazette de France) članak u
kome je žustro protestovao protiv onih koji „žrtvuju pravdu i
istinu, razum i istoriju, idolu koga su smestili u Vatikan“.50
Nekoliko zloglasnih biskupa kao što su oci Hičinte Lojson
(Hyacinthe Loyson) i Gratri (Gratry) su stali na istu liniju; poto-
nji ne bez duha; otac Gratri je rekao: „Objavio je uspešno svoja
četiri Pisma monsinjoru Dešampu. U njima, nije samo polemi-
sao o istorijskim događajima, kao što je osuda pape Honorija
(Honorius), koji se, prema njemu, suprotstavio proklamaciji o
papskoj nepogrešivosti; već je, na oštar i gorak način, pokazao
takođe prezir autoritativnih katolika prema istini, i naučnom
integritetu. Jedan od njih, crkveni kandidat za doktorat teologi-
je, se čak usudio da opravdava lažne dekretale pred pariskim
fakultetom, izjavljujući da ‘to nije bila grozna prevara’.” I dodaje
Gratri: „Čak se i danas tvrdi da je osuda Galileja bila podesna.“
„Vi, maloverni ljudi, sa bednim srcima i oskudnim dušama! Vaši
trikovi su skandalozni. Onog dana kada se velika nauka o priro-
di uzdigla nad svetom, vi ste je prokleli.“
„Nemojte biti iznenađeni ako ljudi, pre nego što vam oproste,
budu očekivali ispovest, ispaštanje, duboko kajanje i nadoknadu
za vaše greške.“51 Nema potrebe spominjati da jezuiti, nadahnu-
ti agenti pape Pija IX i svemoćni nad Saborom, nisu bili uznemi-
reni u vezi ispovesti, ispaštanja, kajanja ili ispravke, u vreme
kada su skoro postigli cilj koji su odredili na Trentskom Saboru,
sredinom 16. veka. U to vreme, Lainez je već podržao ideju pap-
ske nepogrešivosti. To je samo značilo ustanovljavanje kao dog-
me, težnje koja je stara skoro koliko i samo papstvo. Nijedan sa-
bor do tada nije bio voljan da je usvoji, ali je tada naizgled bilo
pravo vreme; osim toga, strpljivi rad jezuita je pripremio nacio-
nalno sveštenstvo za odricanje od njihovih poslednjih sloboda;
predstojeći kolaps papske zemaljske moći – dogodio se pre nego
što je Sabor glasao – pozvao je na pojačanje njegovog duhovnog
autoriteta, prema ultramontancima (ultrapapistima). Argument
je prevagnuo i „dictatus papae“ Grigorija VII, principi srednjo-
vekovne „teokratije“, su trijumfovali upravo sredinom 19. veka.
Ono što je dogma posebno ozvaničila je svemoćnost Isuso-
vog Društva u rimskoj crkvi. 105
 „Pod maskom jezuita, koji su se utvrdili u Vatikanu otkad su
ih sve svetovne sile odbacile iz svih zemalja kao udruženje zloči-
naca, papstvo je težilo ka novim ambicijama. Ovi zli ljudi koji su
pretvorili Jevanđelje u spektakl suza i krvi i ostali najgori nepri-
jatelji demokratije i slobode misli, dominiraju rimskom Kurijom;
sav njihov trud se koncentriše na održavanju, u Crkvi, njihove
kobne nadmoći i sramnih učenja.“
„Posvećeni cilju ekstremne centralizacije, neumoljivi aposto-
li ‘teokratije’, oni su priznati gospodari savremenog katolicizma
i ostavljaju svoj pečat na njegovoj teologiji, zvaničnoj pobožnos-
ti i njegovoj pokvarenoj politici“.
„Kao istinski vatikanski janičari, oni inspirišu sve, gospodare
svime, prodiru svuda, uspostavljaju ‘informisanje’ kao sistem
vladavine, verni načinu razmišljanja, čiju duboku nemoralnost
otkriva istorija i koji je inspirisao besmrtne stranice Paskalovog
ruganja. Kroz 'Silabus' iz 1864. godine, koji su oni sami napisali,
papa Pije IX je objavio rat svoj slobodnoj misli, a par godina
kasnije ozvaničio dogmu nepogrešivosti, pravi primer zaostalog
učenja, koje nema nikakvu potporu u nauci i razumu, pa ni u
Svetom Pismu.“52
Za one koji, uprkos svoj verovatnoći, u gornjim redovima vi-
de zlonamerno preterivanje, ne možemo da učinimo ništa bolje
nego da prikažemo samu potvrdu ovih činjenica, iz vrlo orto-
doksnog pera M. Danijela Ropsa (M. Daniel-Rops). Ova potvrda
ima još veću težinu, uzimajući u obzir činjenicu da je objavljena
1959. godine, pod nazivom „Ponovo osnivanje Isusovog Druš-
tva“, u jezuitskoj publikaciji „Etudes“. U odbranu činjenica čita-
mo:
„Iz mnogo razloga, ova reorganizacija Isusovog Društva je
imala značajnu istorijsku važnost. Sveta Stolica je ponovo otkri-
la ovo verno društvo, potpuno posvećeno svom cilju, koje je ubr-
zo bilo potrebno. Mnogi oci su imali, tokom tog veka i do danas,
diskretan, ali dubok uticaj na određene stavove koje je Vatikan
zauzimao; neka vrsta izreke se čak mogla čuti u Rimu: ‘Papine
uvlake su jezuiti.’ Njihov uticaj je bio očigledan u razvoju oboža-
vanja Isusovog Srca podjednako kao i u proglašavanju dogme o
Mariji, u uređivanju ‘Silabusa’ kao i u definiciji 'nepogrešivosti'.
106
‘Civilta Katolika’ (Civilta Cattolica), koju je osnovao napuljski
jezuita Karlo Čurči (Carlo Curci), je trebala da odražava papinu
misao tokom većeg dela pontifikata pape Pija IX.“53
Ovo priznanje je dovoljno jasno. Samo bismo podsetili pokoj-
ni duh ovog pobožnog akademika da je, logično, i sudeći u kon-
tekstu prethodno rečenog, pre da se papina misao ogledala u
mišljenjima „Civilte Katolike“.
Nema potrebe reći da su jezuiti, svemoćni u Rimu, podjedna-
ko zbog svog duha kao i zbog organizacije, planirali da angažuju
papstvo u međunarodnoj politici sve više i više, kako je M. Luis
Rogelin (M. Louis Roguelin) napisao: „Otkad je izgubila svoju
svetovnu moć, rimska crkva je iskoristila svaku priliku da povra-
ti tlo koje je bila prisiljena da napusti, kroz buđenje diplomat-
skih aktivnosti; pošto je njen mudro prikriven plan ‘zavadi pa
vladaj’, pokušala je da svaki konflikt okrene u svoju korist.“
Prema planu Lojolinih podanika, dogma o papskoj nepogre-
šivosti je uveliko koristila ovoj akciji Svete Stolice, čija važnost
može biti izmerena činjenicom da većina država ima diplomat-
skog predstavnika u Vatikanu. Pod maskom dogme i morala,
tema koje u principu zabranjuju reč nepogrešivost, papa danas
raspolaže neograničenim ovlašćenjem nad svešću vernika.
Dakle, tokom 20. veka, vidimo da je Vatikan aktivno zaposlen
unutrašnjom i spoljnom politikom država, a čak i vlada njima
zahvaljujući katoličkim strankama. Šta više, videćemo da podr-
žava ljude „proviđenja“ poput Musolinija i Hitlera koji će, zah-
valjujući njenoj pomoći, pokrenuti najgore katastrofe.
„Hristov namesnik“ je obilato cenio usluge ovog čuvenog
društva koje je radilo naporno i dobro u njegovu korist. Ovi
„Satanini sinovi“, kako su ih neki hrabri duhovnici okarakterisa-
li, su potamneli, ali mogu, za uzvrat, da se hvale da su potpuno
zadovoljili očekivanja pokojnog S.S. pape Pija XII čiji je duhov-
nik, znamo, bio nemački jezuita.
U ovom tekstu, koji je objavio „La Croix“ 9. avgusta 1955.
godine, možemo pročitati: „Crkva ne želi druge pomagače osim
onih iz ovog Društva... neka sinovi Lojole nastoje da idu stopa-
ma prethodnika...“
Danas, kao i juče, oni rade upravo to, na veliko zlo svim naro-
dima. 107
 Poglavlje 19

Jezuiti u Francuskoj
od 1870. do 1885.

Propast Carstva je trebala, izgleda, doneti reakciju protiv

ultramontanskog (ultrapapskog) duha u Francuskoj. Ali to nije
bilo tako, kao što Adolf Mihel pokazuje:
„Kada je tron pao u blato Sedana 2. decembra, kada je Fran-
cuska definitivno poražena, kada se Sabor 1871. sastao u Bor-
dou, dok su čekali da dođu u Versaj, sveštenička stranka je bila
smelija nego ikad. U svim katastrofama koje su pogađale domo-
vinu, govorila je kao gospodar. Ko bi zaboravio osione jezuitske
manifestacije i njihove drske pretnje tokom ovih nekoliko pos-
lednjih godina? Kao izvesni otac Markinji (Marquigny) koji je
najavio građanski pogreb principa iz 1889, ili M. de Belkastel (M.
de Belcastel), koji je sopstvenom odlukom posvetio Francusku
Isusovom Srcu; jezuiti koji su podigli crkvu posvećenu Srcu na
brdu Monmartr, u Parizu, rugajući se Revoluciji; biskupi koji su
podsticali Francusku da objavi rat Italiji da bi se ponovo uspos-
tavila svetovna moć pape...“54
Gaston Bali objašnjava vrlo dobro razlog te očigledno para-
doksalne situacije: „Tokom te kataklizme, jezuiti su se, kao i
uvek, brzo vratili u svoju rupu, ostavljajući Republiku da se sama
izvuče iz zbrke kako god zna. Ali kada je veći deo posla završen,
kada je naša teritorija spasena od pruske invazije, crna invazija
je ponovo počela i ‘izvukla kestenje iz vatre’. Zemlja je tek izra-
njala iz noćne more, užasnog sna, i bilo je pravo vreme da se
preuzme kontrola nad paničnim masama.“55
Ali nije li to isto nakon svakog rata? Neosporna je činjenica da
je rimska crkva uvek profitirala iz velikih javnih katastrofa; smrt,
108
nesreća i patnje svake vrste su podstakle mase da potraže privid-
ne utehe u površnom pobožnom delovanju. Na taj način, moć
onih koji su pustili da se ove katastrofe oslobode je ojačana, ako
ne i povećana, samim žrtvama. Kad je to u pitanju, dva svetska
rata su imala iste posledice kao onaj od 1870.
Tada, Francuska je osvojena; u drugu ruku, to je bila bespre-
korna pobeda za Isusovo Društvo kada je, 1873. godine, zakon
prošao, dozvoljavajući gradnju bazilike Isusovog Srca na brdu
Monmartr. Ova crkva, za koju je rečeno da je „Nacionalna želja“,
okrutnom ironijom bez sumnje, je trebala da zatvori u kamenu
pobedu jezuitizma, na mestu gde je započeo svoj život.
Na prvi pogled vapaj Isusovom Srcu koje su jezuiti veličali
može izgledati, iako u osnovi idolopoklonički, prilično nevino.
„Da bi shvatili opasnost“, piše Gaston Bali, „moramo pogle-
dati iza fasade, posvedočiti manipulaciju dušama i videti cilj nji-
hovih različitih udruženja: Bratstva ‘Beskrajnog Obožavanja’;
Bratstva ‘Počasne Straže’, Apostolata Molitve, Popravne Pričesti,
itd. Bratstva, udruženja, apostoli, misionari, bogomoljci, ziloti,
stražari, popravljači, posrednici i drugi saveznici Svetog Srca,
žele da kako to kaže gospođa Alakok (Alacoque), ujedine svoju
službu sa devet anđeoskih horova.
Dakle, u stvarnosti, daleko je od nevinog. „Bratstva su utvrdi-
la svoje ciljeve dosta puta. Nisu me mogli okriviti da ih klevećem;
ja ću samo citirati nekoliko pasusa iz njihovih najjasnijih progla-
sa i sakupiću njihova priznanja.
„Javno mnjenje je bilo šokirano opaskama oca Oliviera kada
su žrtve Dobrotvorne Rasprodaje sahranjene. Monah je video u
katastrofi samo još jedan dokaz božanske milosti. Bog je bio oža-
lošćen našim ‘greškama’ i pozivao nas je, blago, da se popravi-
mo. Ovo je izgledalo čudovišno. Izgradnja bazilike na Monmar-
tru je bila rezultat iste ‘misli’, ali ovo je bilo zaboravljeno.“56
Koji je to onda bio užasni greh koji je Francuska imala da
prizna? Gore pomenuti autor odgovara: „...REVOLUCIJA“.
Ovo je gnusan zločin koji moramo da „okajemo“.
„I bazilika Isusovog Srca simboliše kajanje Francuske (Sacra-
tissimo cordi Jesu Gallioe poenitens et devoter); ona takođe izra-

109
žava našu čvrstu nameru da ispravimo loša dela. Ona je spome-
nik kajanja i popravljanja...“57
„Sačuvaj Rim i Francusku u ime Isusovog Srca“, je postala
himna Moralnog Reda.
„Dakle, mogli smo se nadati suprotno svim nadama“, napi-
sao je Abi Brugeret, „ i očekujemo od ‘umirenih nebesa’ u bli-
žem ili daljem trenutku veliki događaj povratka Reda i spasenje
naše domovine.“58
Izgleda, doduše, da to „nebo“, razljućeno francuskim ljud-
skim pravima, nije bilo dovoljno „umireno“ podizanjem čuvene
bazilike, pošto je „restauracija Reda“, ili tačnije monarhijska
restauracija bila spora. Isti autor to objašnjava na sledeći način:
„Čak iako veličanstvene manifestacije katoličke vere, tokom
godina nakon rata 1870. godine, mogu izgledati impresivno, to
bi bio manjak smisla za opažanje ako bi francusko društvo te
epohe bilo ocenjivano samo na osnovu te spoljne pobožnosti;
takođe bi nam falilo psihološkog duha i bili bi izvan istine.
Moramo se onda zapitati da li je religijski osećaj bio direktan
odgovor, za celo to društvo, na izražavanje vere koje su obeloda-
nila kroz zadivljujuća hodočašća koja su organizovali biskupi i
ozbiljnost masa u crkvama...”
„Bez želje da omalovažavamo na bilo koji način važnost reli-
gijskog pokreta u Francuskoj koga su iznedrili ratovi 1870. i 1914.
godine, koji je takođe podigao takve velike nade, moramo ipak
priznati da ovo oživljavanje vere nije imalo dubinu, niti obim
prave religijske obnove...”
„Čak i u to vreme, francuska crkva se nažalost sastojala ne
samo od hiljada nevernika i neprijatelja, već i od velikog broja
onih koji su bili katolici samo po imenu, a ne po uverenju.
Religijski obredi su obavljani, ne po ubeđenju, već tačnije iz
navike...“
„Čim su izglasali, Francuzi su se izgleda pokajali što su u
Narodnu skupštinu poslali katoličku većinu, jer su pet meseci
kasnije preokrenuli odnos na izborima drugog jula! Tog dana,
država je trebala da izabere 113 izaslanika. To je bio potpuni
poraz za katolike i pobeda za između 80 i 90 republikanaca. Svi
izbori koji su usledili nakon tog konsultovanja univerzalnog
110
prava glasa su imali isti karakter republikanske i antiklerikalne
opozicije. Bilo bi detinjasto pretvarati se da oni nisu bili izraz
društvenih naklonosti i želja.“59
Abi Brugeret, pričajući o velikim hodočašćima organizova-
nim u to vreme radi „napretka države“, priznaje da su ona bila
uzrok „nekih grešaka i ispada“ koji su podigli sumnju „protivni-
ka crkve“.
„Hodočašća će za njih biti poduhvati koje organizuje sveš-
tenstvo radi povraćaja monarhije u Francuskoj i papske moći u
Rimu. I stav koji je zauzeo kler o ove dve namere će izgledati kao
da opravdava ovu optužbu nereligiozne štampe, i daće, na taj
račun, kao što ćemo kasnije videti, veliki podstrek antiklerikaliz-
mu. Bez napuštanja svojih religijskih običaja toliko oživljenih
tokom posleratnih godina, francusko društvo će se pobuniti
protiv ‘svešteničke vlade’, kako je Gambet (Gambett) to žigosao.
Duboko u sebi, francuski narod je čuvao nesavladiv instinkt
otpora prema svemu što je čak i nejasno ličilo na političku domi-
naciju crkve. U celini, ovaj narod je voleo religiju, ali slutnja ‘teo-
kratije’ koju je oživela opoziciona štampa ga je uplašila. Naj-
starija ćerka Crkve nije htela da zaboravi da je takođe bila majka
Revolucije.“60
Ipak, kler sa jezuitima na čelu je ulagao velike napore da ube-
di francuski narod da se odrekne republikanskog duha!
„Otkad je Faluksov zakon donet, jezuiti su slobodno raširili
svoje fakultete gde su podizali decu vladajuće srednje klase i oči-
gledno ih nisu podučavali velikoj ljubavi prema Republici...“
„Što se tiče ‘Asumpcionista’ stvorenih 1845. godine od strane
nepopustljivog oca d'Alzona, oni su želeli da vrate narodu veru
koju je izgubio...“61
Ali bilo je mnogih drugih zavidljivih cvetajućih bratstava:
Oratorijanaca, Eudista, Dominikanaca Trećeg Reda, Marijanita,
Marista, koje je Julije Simon (Jules Simon) nazvao „drugim izda-
njem“ jezuita i čuvena „Braća hrišćanskih škola", poznatija pod
imenom „Neznalice“, koji su podučavali "dobro učenje" potom-
cima srednje klase, ali i preko milion dece običnih ljudi.
Nije iznenađujuće da je ova situacija stavila republikanski re-
žim u defanzivu. Zakon, koga je predložio 1879. Julije Feri, hteo
111
je da ukloni sveštenike iz saveta javne nastave u koji su uvedeni
zakonima iz 1850. i 1873. godine, i vrati državnim fakultetima
ekskluzivno pravo da raspoređuju položaje nastavnika. Član 7
ovog zakona je takođe naznačio da „nikome ne bi trebalo da
bude dozvoljeno da učestvuje u javnom ili slobodnom poduča-
vanju ako pripada neovlašćenoj verskoj zajednici“.
„Taj čuveni član 7 se pre svega odnosi na jezuite. Sveštenici
dekanata Moreta (Seine-et-Marne) će izjaviti onda da ‘su na
strani svih religijskih zajednica, uključujući i cenjene oce Isuso-
vog Društva’. ‘Kad bi ih napali’, pišu oni, ‘napali bismo sami se-
be’...” Priznanje je jasno.
Abi Brugeret, koji je napisao taj pasus, opisuje otpor koji su
pružili katolici onome što on zove „izdajničkim napadom”, ali
dodaje:
„Sveštenstvo i dalje ignoriše neizmeran napredak svetovnjaš-
tva; još nije shvatilo da je, zbog svog protivljenja principima iz
1889, izgubilo sav dublji uticaj na upravljanje javnim duhom u
Francuskoj.“62
Senat je odbacio član 7, ali se Feri poziva na postojeće zako-
ne u vezi zajednica. „Kao posledica, 29. marta 1880. godine, služ-
beni glasnik ‘Journal Officiel’ sadrži dva proglasa koja primora-
vaju jezuite da prestanu sa radom, i sve neodobrene zajednice
ljudi i žena da ‘steknu priznanje i odobrenje za svoje propise i
legalni status u roku od tri meseca’...“
Bez imalo kašnjenja, opozicioni pokret je organizovan; „Crk-
va, duboko povređena, se uzbunila“, prema M. Debidouru. Na-
kon 11. marta, papa Lav (Leo) XIII i njegov nuncije izražavaju
bolan protest...
„Sada je red na sve biskupe da energično odbrane religijske
redove.“63
Lojolini sinovi su ipak proterani. Ali poslušajmo šta Abi Bru-
geret ima da kaže na tu temu: „Uprkos svemu, jezuiti, eksperti u
ponovnom ulaženju kroz prozore kada su izbačeni kroz vrata, su
već bili uspešni u stavljanju svojih fakulteta pod kontrolu sve-
tovnjaka ili drugih sveštenika. Čak iako nisu prebivali u njima,
mogli su biti viđeni u određeno doba dana kako dolaze da obave
dužnosti upravljanja i nadzora.“64
112
 Ali obmana je otkrivena i jezuitski fakulteti su konačno zatvo-
reni.
Sve u svemu, dekreti iz 1879. su primenjeni na 32 zajednice
koje su odbile da se podvrgnu zakonskim obavezama. Na mno-
gim mestima, isključivanje je sprovela vojna ruka „manu milita-
ri“ koju su ometali vernici, podstaknuti od sveštenika. Ovi nisu
samo odbili da traže zakonsko odobrenje, već su odbili i da pot-
pišu deklaraciju kojom odbacuju sve ideje protivljenja republi-
kanskom režimu; ovo bi bilo dovoljno za M. De Frejsineta (Frey-
cinet) tada predsednika Saveta, koji ga je podsticao da ih i dalje
„tolerišu“. Kada su Redovi rešili da potpišu ovu formalnu dekla-
raciju odanosti, manevar je poništen i Frejsinet je morao da
podnese ostavku zato što je pokušao da progura ovaj sporazum
protiv volje parlamenta i njegovih kolega iz Kabineta.
Abi Brugeret komentariše deklaraciju koju su verski redovi
morali da potpišu iako im je bila jako mrska:
„Ova deklaracija poštovanja prema ustanovama koju je
Francuska sebi slobodno dala... može izgledati vrlo bezopasno i
neuvredljivo, danas, kada se poredi sa svečanom zakletvom
odanosti zahtevanom od nemačkih biskupa Konkordatom od
20. jula 1933. koji je sklopljen između Svete Stolice i Rajha. Član
16. - pre preuzimanja dužnosti u svojim biskupijama, biskupi će
položiti zakletvu odanosti predsedniku Rajha ili nadležnom
predstavniku vlade pod sledećim uslovima:
‘Pred Bogom i Svetim Pismom, kunem se i obećavam, što bih
kao biskup trebao, da ću biti odan nemačkom Rajhu i Državi.
Kunem se i obećavam da ću poštovati, i da ću učiniti da moje
sveštenstvo poštuje vladu sastavljenu po ustavnim zakonima.
Kao što je moja obaveza, ja ću raditi za dobro i u interese nemač-
ke države; u obavljanju svete dužnosti poverene mi, pokušaću
da zaustavim sve što bi joj moglo štetiti’.“ (Konkordat između
Svete Stolice i nemačkog Rajha)65
Razlika je svakako velika između prostog obećanja o nesu-
protstavljanju francuskom režimu i ovog svečanog zaveta o
podržavanju nacističke države. Baš koliko je velika razlika i iz-
među dva režima, jednog demokratskog i liberalnog, koga rim-
ska crkva tako mrzi, i drugog totalitarističkog i surovo netole-
113
rantnog, željenog i uspostavljenog od strane Franca fon Papena,
papinog tajnog dvoranina, i monsinjora Pačelija (Pacelli), nun-
cija u Berlinu i budućeg papu Pija XII.
Ponovo Abi Brugeret, nakon što je izjavio da je vladin cilj
postignut kad je Isusovo Društvo u pitanju, takođe priznaje:
„Ne bismo mogli pričati o uništavanju institucije zajednica.
Ženske zajednice nisu bile taknute i one ovlašćene ‘opasne kao i
ostale za svetovni duh’, su i dalje stajale. Takođe smo znali i to da
su se skoro sve muške zajednice, proterane iz svojih kuća dekre-
tima iz 1880. godine, tiho vratile svojim manastirima.“66
Ali ovo zatišje je bilo kratkog veka. Namera države da prikupi
poreze i nasledna prava na imovinu crkvenih zajednica je izaz-
vala opšte negodovanje među njima, kako uopšte nisu imali na-
meru da se potčine opštem zakonu. „Organizacija otpora je bila
rad komisije kojom je upravljao P. P. Baili (Bailly), ‘asumpcioni-
sta’, Stanislas, Kapućin, i Le Dor (Dore), pretpostavljeni eudis-
ta... Otac Baili je oživljavao veliki žar klera, pišući: ‘Kao sveti
Laurent, monasi i časne sestre moraju izdržati istezivače ili spra-
ve za lomljenje prstiju pre nego da se predaju’.“67
Kao pukom slučajnošću, glavni ložač „velikog žara“, Baili, je
bio „asumpcionista“, ili, u stvari, prerušeni jezuita. Što se tiče
istezivača i sprava za lomljenje prstiju, mogli bi podsetiti dobrog
oca da su ovi instrumenti za mučenje u tradiciji Svete Stolice, a
ne republikanske države.
Konačno, zajednice su platile - oko polovine od onoga što su
bile dužne - i gore pomenuti Abi priznaje da „blagostanje njiho-
vog rada nije narušeno“, kao što možemo pretpostaviti.
Ne možemo ići u detalje oko zakona iz 1880. i 1886. godine
koji su težili da osiguraju versku neutralnost državnih škola, ovu
„sekularizaciju“67a koja je prirodna svim tolerantnim umovima,
ali je rimska crkva odbacuje kao užasni pokušaj nametanja sa-
vesti, nečega na šta je ona uvek polagala pravo. Možemo očeki-
vati od nje da se bori za to svoje takozvano pravo podjednako
nasilno kao za svoje finansijske privilegije.
Godine 1883, rimska zajednica Indeksa, inspirisana jezuitiz-
mom, ulazi u borbu osuđivanjem nekih školskih knjiga o moral-
nom i građanskom učenju. Naravno, stvar je ozbiljna: jedan od
114
autora, Paul Bert, se usudio da napiše da čak i ideja o čudima
„mora nestati pred kritičkim umom!“ Više od pedeset biskupa
oglašava dekret Indeksa, sa eksplozivnim komentarima, i jedan
od njih, monsinjor Isoard, izjavljuje u svom pastoralnom pismu
od 27. februara 1883. da će nastavnici, roditelji i deca koja odbi-
ju da unište ove knjige biti isključeni iz pričešća.67b
Zakoni iz 1886, 1901. i 1904. godine, koji propisuju da nastav-
nička mesta ne mogu držati članovi verskih zajednica, su takođe
pokrenuli poplavu protesta iz Vatikana i „francuskog“ svešten-
stva. Ali, u stvari, monasi i časne sestre nastavnici su samo tre-
bali da se „sekularizuju“. Jedini pozitivni rezultat ovih zakonskih
obaveza je bio taj da su profesori tzv. „slobodnih“ škola morali
od sada da poseduju adekvatne pedagoške kvalifikacije, što je
dobra stvar kada znamo da je, pre poslednjeg rata, broj katolič-
kih osnovnih škola u Francuskoj bio 11.655 sa 824.595 učenika.
Što se tiče „slobodnih“ fakulteta, a posebno jezuitskih, ako se
njihov broj smanjio, to je zbog nekoliko faktora koji nemaju veze
sa pravnim prepirkama. Nadmoć nastave na univerzitetima,
priznata od većine roditelja i u skorije vreme, njena nepromen-
ljivost, su glavni razlozi njegove rastuće popularnosti. Pored
toga, Isusovo Društvo je svojevoljno smanjilo broj svojih škola.

115
 Poglavlje 20

Jezuiti, general Bolanger

i afera Drajfus

Neprijateljstvu od koga je predana partija težila da bude

žrtva, na kraju 19. veka, od republikanske države, ne bi falilo
opravdanja, čak iako je ovo neprijateljstvo, ili tačnije, nepovere-
nje, bilo pozitivnije. U stvari, sveštenička opozicija režimu, koji
je Francuska sebi dala, slobodno se pokazivala u svakoj prilici,
sudeći po Abiju Brugeretu. Godine 1873. pokušaj da se vrati
monarhija sa grofom od Šamborda (Chambord) nije uspeo, iako
ga je kler snažno podržao, jer je pretendent tvrdoglavo odbio da
usvoji trobojnu zastavu, za njega simbol Revolucije.
„Kao što i jeste, katolicizam izgleda da je prikovan za politiku,
ili za određenu vrstu politike... Odanost monarhiji je prenošena
sa generacije na generaciju u starim plemićkim porodicama kao
i među srednjom klasom i običnim ljudima, u katoličkim regio-
nima zapada i juga. Njihova nostalgija za drevnim i idealizova-
nim režimom, oslikana u epskom Srednjem veku je udružena sa
željama vatrenih katolika čija je glavna briga bila spas njihove
religije; okupili su se, iza Veuilota (Veuillot), sa zakonitom i
pobožnom kraljevskom porodicom od Šamborda, smatrajući to
oblikom vladavine pogodnog crkvi. Iz saveza ovih političkih i
religijskih sila rodila se, u nategnutoj situaciji nakon rata, vrsta
nazadnog misticizma, koga je savršeno ilustrovao monsinjor
Pie, Poitierski biskup, i njegovo najbolje otelotvorenje u crkve-
nom svetu: ‘Francuska, koja iščekuje drugog vođu i doziva
gospodara..., će ponovo primiti od Boga ‘skiptar Univerzuma
koji je ispao iz njenih ruku na neko vreme’, onog dana kada bude
naučila nanovo kako da klekne dole na kolena’.“68
116
 Ova slika, koju je opisao katolički istoričar, je značajna. Ona
nam pomaže da shvatimo korake koji su usledili, nekoliko godi-
na kasnije, nakon neuspešnog pokušaja obnavljanja 1873.
Isti katolički istoričar opisuje na sledeći način politički stav
klera u to vreme:
„U vreme izbora, parohijski domovi su postali štabovi nazad-
nih kandidata; sveštenici su obilazili kuće svojih parohijana radi
izborne propagande, klevećući Republiku i njene nove zakone o
obrazovanju i upozoravajući da će svi koji glasaju za slobo-
doumne, trenutnu vlast, opisanu kao ‘masonsku’, ‘banditsku’ i
‘lopovsku’ počiniti smrtni greh. Jedan izjavljuje da će lakše biti
oprošteno preljubnici nego onima koji pošalju svoju decu u sve-
tovne škole; drugi: da je bolje zadaviti dete nego podržati režim;
treći: da će odbiti poslednju pričest onima koji glasaju za režim-
ske partizane. Pretnje su sprovedene u delo: republikanski i anti-
klerikalni trgovci su bojkotovani; siromašnom narodu je odbije-
na svaka pomoć i radnici su otpušteni.“69
Ovi ispadi klera, na koji je sve više uticao jezuitski ultramon-
tanizam (ultrapapizam), su čak manje prihvatljivi zbog činjeni-
ce da oni potiču od „sveštenika koje plaća vlada, pošto je Kon-
kordat još na snazi“.
Takođe, većina javnog mnjenja nije uopšte zadovoljna pritis-
kom na svest, kako gore pomenuti autor piše:
„Kao što smo videli, francuski narod je, kao celina, ravnodu-
šan prema verskim stvarima, i ne možemo mešati nasledno poš-
tovanje verskih običaja sa pravom verom... ‘Činjenica je da je
politička mapa Francuske identična njenoj verskoj mapi... mo-
žemo reći da u regionima gde je vera jaka, francuski narod glasa
za katoličke kandidate. Drugde, oni savesno biraju antiklerikal-
ne poslanike i senatore... Ne žele klerikalizam, koji je crkvena
vlast u politici i često nazivan ‘vladom sveštenika’.”
„Za veliki broj katolika, činjenica da se sveštenik, ovaj proble-
matični čovek, meša putem propovedničkih uputstava i ispo-
vednih recepata u ponašanje vernika, proveravajući razmišlja-
nja, osećanja, ponašanja, hranu i piće, a čak i intimnosti bračnog
života, je dovoljna; oni nameravaju, makar, da ograniče njegovo
carstvo čuvajući svoju nezavisnost kao građani.“70
117
 Voleli bismo da vidimo ovaj duh nezavisnosti ovako živ da-
nas.
Ali, čak iako je mišljenje tog „velikog broja katolika“ bilo tak-
vo, ultrapapisti se nisu razoružali i nastavili su, u svakoj prilici,
borbu protiv omraženog režima. Mislili su neko vreme da su
pronašli „čoveka proviđenja“ u ličnosti generala Bolangera, mi-
nistra za rat 1886. godine, koji je, organizujući svoju ličnu pro-
pagandu vrlo dobro, izgledao kao da će biti budući diktator.
„Prećutni sporazum“, napisao je Adrijan Danset, „je uspos-
tavljen između generala i katolika, i postaje jasan tokom leta...
On je takođe zaključio tajni sporazum sa rojalističkim članovima
parlamenta kao što su baron od Makaa (Macau) i grof od Muna,
verni branioci Crkve na Skupštini...
Flegmatični ministar unutrašnjih poslova, Konstans (Con-
stans), mu preti da će ga uhapsiti, i 1. aprila diktatorski kandidat
beži u Brisel sa svojom ljubavnicom.
Od tada, ‘bolangizam’ brzo opada. Francuska nije preuzeta:
oporavlja se... ‘Bolangizam’ je slomljen na izborima 22. septem-
bra i 6. oktobra 1889. godine...“71
Možemo pročitati iz pera istog istoričara kakav je bio papin
stav prema ovom avanturisti; papa Lav XIII koji je, 1878. godine,
nasledio papu Pija IX, papu od Silabusa, i koji se pretvarao da
savetuje vernike u Francuskoj da se pridruže republikanskom
režimu:
„U avgustu (1889.) nemačkom ambasadoru u Vatikanu se
čini da papa vidi u generalu (Bolangeru) čoveka koji će zbaciti
francusku Republiku i povratiti tron; možemo pročitati članak u
kome ‘Observatore Romano’ predviđa da će diktatorski kandidat
preuzeti moć i da bi Crkva ‘mogla imati koristi od toga’... General
Bolanger je poslao jednog od svojih bivših oficira u Rim sa pis-
mom za papu Lava XIII u kome obećava papi ‘da će onog dana
kada bude držao u svojim rukama mač Francuske, dati sve od
sebe da se papska prava priznaju.“72
Takav je bio ovaj jezuitski poglavar kome je sveštenstvo za-
meralo preterani „liberalizam”!
Kriza bolangista je jasno otkrila akciju koju je vodila religijska
stranka protiv svetovne Republike, pod maskom nacionalizma.
118
Ali bezbojna priroda osnovnog karaktera, kao i otpor većine
nacije, porazio je pokušaj uprkos svim ovim prisilnim nemirima.
Ipak, ove šovinističke metode su se pokazale prilično efikasnim,
posebno u Parizu, i one će ponovo biti iskorišćene u drugoj, i
boljoj prilici. Ovo se dogodilo – ili je bilo izazvano? - i Lojolini
sledbenici su bili, naravno, na čelu tog pokreta. „Njihovi prijate-
lji ovde su“, napisao je Pjer Dominik (Pierre Dominique), „fana-
tično plemstvo, buržoazija koja odbija Voltera, i mnoga vojna
lica. Posebno će raditi na vojsci, a rezultat će biti čuveni savez
‘mača i štrcaljke za svetu vodicu’.”
„Godine 1890, više ne vladaju svešću francuskog kralja, već
generalštabom, ili bar njegovim šefom; zatim je planula ‘Afera
Drajfus’, pravi građanski rat koji je podelio Francusku na dva
dela.“73
Katolički istoričar, Adrijan Danset, sumira početak afere na
sledeći način:
„22. decembra 1984. artiljerijski kapetan Alfred Drajfus je
osuđen zbog izdaje na deportaciju, i na doživotnu robiju i težak
rad. Tri meseca ranije, naša obaveštajna služba je otkrila, u ne-
mačkoj ambasadi, listu od nekoliko dokumenata u vezi nacio-
nalne odbrane; ustanovila je sličnost između rukopisa kapetana
Drajfusa i osobe na toj listi. Odmah zatim, generalštab je uzvik-
nuo: ‘To je on; to je Jevrejin.’ Imali su samo ovu pretpostavku jer
veleizdaja nije imala psihološko objašnjenje (Drajfus je imao
dobru reputaciju, bio je bogat i vodio je uredan život); nesrećni
čovek je ipak zatvoren, osuđen od strane vojnog suda nakon
istrage tako brze i delimične da je presuda morala biti unapred
smišljena. Da stvar bude gora, kasnije će se saznati da je tajni
dokument dat sudijama, bez znanja advokata optuženog...”
„Ali bilo je još curenja u generalštabu nakon hapšenja Draj-
fusa i komandant Pikart (Picquart), šef obaveštajne službe na-
kon jula 1895. godine, saznaje za izvesni projekat nazvan ‘petit
bleu’ (ekspresna pisma), između nemačkog vojnog atašea i fran-
cuskog komandanta (mađarskog porekla) Esterhazija (Esterha-
zy); on je ozloglašeni čovek koji nema ništa osim mržnje i prezi-
ra prema zemlji koja ga je usvojila. Ali službenik u obaveštajnoj
službi, komandant Anri, dodaje u Drajfusov dosije - kao što
119
ćemo videti - lažni dokument koji bi bio porazan za jevrejskog
oficira pod uslovom da je verodostojan; on takođe briše i pono-
vo piše Esterhazijevo ime na ‘petit bleu’ da bi stvorio utisak da je
dokument falsifikovan. Tako je Pikart osramoćen novembra
1896. godine.“74
Sramoćenje šefa obaveštajne službe je lako razumeti: njego-
va revnost da rastera nagomilanu tamu je bila preterana.
Najverodostojnije svedočenje se nalazi u „Carnets de
Schwartzkoppen“, objavljenom nakon njegove smrti, 1930. go-
dine. Autor, tada prvi vojni ataše u nemačkoj ambasadi u Parizu,
nije primio tajne dokumente francuske nacionalne odbrane od
Drajfusa, već od Esterhazija.
„Već jednom ranije, u julu, Pikart je pomislio da je došlo vre-
me da pismom upozori načelnika generalštaba, koji je tad bio u
Višiju, o svojim sumnjama u vezi Esterhazija. Prvi sastanak je bio
5. avgusta 1896. godine. General Boisdefre (de Boisdeffre) je
pohvalio sve što je Pikart uradio do tada u vezi ove afere i dao
mu je dozvolu da nastavi svoju istragu. Ministar rata, general
Bilo (Billot), je od avgusta bio podjednako informisan o Pikarto-
vim sumnjama; on je takođe odobrio mere koje je Pikart predu-
zeo. Esterhazi, koga sam raspustio, je pokušao, koristeći svoje
veze sa izaslanikom Julijem Rošeom (Roche), da bude postavljen
u ministarstvu rata, verovatno da ponovo pokuša da stupi u kon-
takt sa mnom, i napisao je nekoliko pisama ministru rata kao i
svom aide-de-campu. Jedno od njegovih pisama je dato Pikartu
koji je, po prvi put, shvatio da je njegov rukopis isti kao onaj na
‘listi’! Pokazao je sliku tog pisma Du Patjuu (Du Patyu) i
Bertilonu (Bertillon), ne govoreći im, naravno, ko ga je napisao...
Bertilon je rekao: ‘Oh, to je rukopis sa liste!’ “75
„Osećajući kako se njegovo uverenje o Drajfusovoj krivici
drobi, Pikart je odlučio da konsultuje ‘mali dokument’ koji je dat
samo sudijama. Arhivar Gribelin mu ga je dao. Bilo je veče.
Ostavši sam u svojoj kancelariji, Pikart je otvorio Anrijevo otpe-
čaćeno pismo, na kome je bio njegov paraf napisan plavom
olovkom... Njegovo zaprepašćenje je bilo veliko kada je shvatio
ništavnost tih bednih dokumenata, od kojih nijedan ne može
biti pripisan Drajfusu. Po prvi put, znao je da je osuđeni čovek
120
na ‘Ile du Diable’ (Đavoljem ostrvu) bio nevin. Narednog dana,
Pikart je napisao pismo generalu Boisdefreu u kome je izneo sve
optužbe protiv Esterhazija i svoje nedavno otkriće. Kada je čitao
o tom ‘tajnom dokumentu’, general je skočio, uzviknuvši: ‘Zašto
nije spaljen po dogovoru?’ “76
Fon Švarckopen dalje piše: „Moja pozicija je postala izuzetno
neprijatna. Ovo pitanje je bilo preda mnom: da li da kažem čita-
vu istinu i tako ispravim užasnu grešku i oslobodim jadnog nevi-
nog čoveka? Da sam bio u mogućnosti da uradim kako sam hteo,
svakako bih uradio baš to! Gledajući ove stvari detaljno, došao
sam do zaključka da nisam trebao da se mešam na taj način, jer,
kako su stvari stajale, niko mi ne bi verovao; takođe, diplomatski
obziri su stajali na putu takvoj akciji. Uzimajući u obzir da je
francuska vlada mogla da preduzme neophodne mere da rašči-
sti stvar i nadoknadi nepravdu, odlučio sam se da ništa ne pre-
duzmem.“77
„Možemo videti rađanje taktike generalštaba, beleži Adrijan
Danset: ‘Ako je Esterhazi kriv, oficiri koji su podstakli nelegalno
osuđivanje Drajfusa, i najviše od svih general Marsijer (Marcier),
ministar rata u to vreme, su takođe krivi. Vojni interesi zahteva-
ju žrtvovanje Drajfusa; ne smemo se mešati u presudu od 1894.
godine’.“78
Mi ostajemo zapanjeni, danas, na pomisao da se takav argu-
ment može pozvati da opravda, ako se možemo usuditi da se
tako izrazimo, nepravedna osuda. Tako je i bilo tokom afere koja
je onda tek počinjala. Naravno, mi smo onda bili u antisemitskoj
groznici. Nasilne disertacije Edvarda Drumonta (Eduard Dru-
mont), u „Libre Parole“ su svaki dan prikazivale sinove Izraela
kao nosioce nacionalne korupcije i raspada. Negativne predra-
sude stvorene na taj način podstakle su veliki deo javnog mnje-
nja da veruje, „a priori“ (u napred), u Drajfusovu krivicu. Ali,
kasnije, kada je nevinost optuženog postala očigledna, čudoviš-
ni argument „nepogrešivosti“ vojnog suda je i dalje bio zaštićen,
i od tada sa savršenim cinizmom.
Da li je Sveti Duh inspirisao ove sudije u uniformi koji nisu
mogli da naprave nikakvu grešku? Bilo bi primamljivo verovati u
tu nebesku intervenciju – tako sličnu onoj koja garantuje papsku
121
nepogrešivost – kada čitamo o ocu du Laku (du Lac), iz Isusovog
Društva, koji ima dosta veze sa aferom:
„On je upravljao fakultetom ‘Rue des Postes’ gde su jezuiti
pripremali kandidate za veće škole. On je vrlo inteligentan čovek
sa važnim vezama. Obratio je Drumonta, duhovnik je de Munu i
de Boisdefreu, načelniku generalštaba, sa kojim se viđa svaki
dan.“79
Abi Brugeret takođe pominje iste činjenice koje je citirao Josif
Rajnah: „Nije li ovaj otac du Lak, onaj koji je preobratio Dru-
monta i podstakao ga da napiše ‘Jevrejsku Francusku’, koji je
obezbedio sredstva za osnivanje ‘Libre Parole’? Ne viđa li gene-
ral de Boisdefre čuvenog jezuitu svaki dan? Načelnik generalšta-
ba ne sprovodi nikakve odluke pre konsultovanja svog upravni-
ka.“80
Tamo, na Đavoljem ostrvu, koje zaista zaslužuje to ime zah-
valjujući smrtonosnoj klimi, žrtva ove svirepe spletke je tretira-
na na izuzetno okrutan način, pošto je antisemitska štampa raši-
rila izveštaj da je pokušao da pobegne. Ministar kolonija, Andre
Lebon, je shodno tome izdao naređenja.
„U nedelju ujutru, 6. septembra, glavni tamničar, Lebar, je
informisao svog zatvorenika da mu, od tada, neće biti dozvolje-
no da šeta po delu ostrva koji mu je namenjen, i da će biti prit-
voren u svojoj kolibi. Rečeno mu je da će biti okovan noću. U
dnu njegovog kreveta, napravljenog od tri daske, bila su priko-
vana dva dupla gvozdena okova koja su opasavala osuđenikova
stopala. Kada su noći bile vrele, ova kazna je bila posebno bol-
na.“
„U zoru, čuvari su odvezali zatvorenika koji je, kad je ustao,
zadrhtao na nogama. Bilo mu je zabranjeno da napušta svoju
kolibu u kojoj je morao danonoćno da bude. Uveče, ponovo je
bio okovan, i ovo je trajalo četrdeset noći. Posle nekog vremena,
njegovi članci su bili obliveni krvlju i morali su da se previju; nje-
govi čuvari, zbog saosećanja, tajno su ga previli pre nego što su
ga okovali.“81
Ipak, optuženi je i dalje proglašavao svoju nevinost; napisao
je svojoj ženi: „Mora postojati negde, u ovoj prelepoj i velikoduš-

122
noj zemlji Francuskoj, pošten čovek koji je dovoljno hrabar da
potraži i otkrije istinu.“82
U stvari, nije više bilo dvoumljenja u vezi istine. Ono što je
nedostajalo bila je volja da se pusti da bude javna. Sam Abi
Brugeret svedoči o ovoj činjenici: „Pretpostavke o nevinosti
optuženog na Đavoljem ostrvu se uzalud umnožavaju; izjave M.
De Bulova (Bulow) u Rajhstagu i one koje je saopštio M. De
Munster, njegov ambasador, francuskoj vladi, takođe iskazuju
nevinost uzalud; nevinost je proglasio takođe i car Đilam
(Guillaume) i potvrđena je kada je Švarckopen (nemački vojni
ataše) opozvan u Berlin čim je Esterhazija optužio Matija
Drajfus (Mathieu Dreyfus) (brat optuženog). Generalštab ostaje
suprotstavljen bilo kakvom ponovnom ispitivanju suđenja...
Neko je zauzet pokrivanjem Esterhazija. Tajni dokumenti su mu
dati za njegovu odbranu, a čak nije dozvoljeno da se njegov
rukopis upoređuje sa onim na ‘listi’...
Zaštićen na taj način, zlikovac Esterhazi je toliko drzak da
zatraži da se pojavi pred Ratnim većem. Tamo, on je jednoglas-
no oslobođen, 17. januara 1898. godine, nakon razmatranja koje
je trajalo tri minuta“.83
Moramo pomenuti da je, nekoliko meseci kasnije, kada je
pukovnik Anri optužen za falsifikovanje, Esterhazi pobegao u
Englesku i, na kraju, je priznao da je on bio autor čuvene „liste“
pripisane Drajfusu.
Ne možemo navesti sva obimna dešavanja u ovoj drami, fal-
sifikata dodatih falsifikatima da bi se prikrila očigledna istina,
smenu načelnika generalštaba, propast ministara, samoubistvo
Anrija, zatvorenog u Mont Valerijenu, koji je sebi prerezao grlo i
tako potpisao sopstvenom krvlju priznanje o svojoj krivici.
Decembra 1898. godine, ova poluzvanična beleška je objav-
ljena u nemačkoj štampi: „Izjave carske vlade su utvrdile da ni-
jedna nemačka ličnost, velika ili mala, nije imala nikakve veze sa
Drajfusom. Stoga, sa nemačke tačke gledišta, ne vidimo nikakve
smetnje punom objavljivanju tajnog dokumenta.”84
Konačno, Viši sud je odlučio da se sprovede neizbežna po-
novna istraga. Drajfus je morao ponovo da se pojavi pred Rat-
nim većem u Renesu, 3. juna 1899. godine, i to je početak još
123
jedne torture za njega. „Nije mogao ni pretpostaviti da će naići
na mržnju još odvratniju nego kad je otišao, i da njegovi šefovi,
kujući zaveru da ga ponovo pošalju na put ka Đavoljem ostrvu,
neće imati milosti za ovog bednika, ovo jadno stvorenje koje je
mislilo da je istrpelo sve patnje koje mogu da se istrpe.“85
„Zato“, napisao je Abi Brugeret, „Ratno veće u Renesu će
samo dodati novu nepravdu bezakonju sa suđenja iz 1894. godi-
ne. Nelegalnost ovog suđenja, Esterhazijeva krivica, Anrijevi kri-
minalni manevri će jasno izaći na videlo tokom dvadeset devet
zasedanja tog suđenja u Renesu. Ali Ratno veće... će suditi
Drajfusu za druge špijunske optužbe koje nisu nikad bile uzrok
optužnice ili izveštaja. Svi dotadašnji propusti će biti njemu pri-
pisani i biće pokazani dokumenti koji nemaju veze sa njim...
Konačno, i suprotno svim našim pravnim tradicijama, tražiće-
mo da sam Drajfus utvrdi da on nije predao takav dokument ili
papir, kao da nije zadatak tužilaštva da dokaže ono za šta ga
optužuje.“86
Pristrasnost Drajfusovih tužilaca je bila toliko očigledna da se
pobudilo javno mnjenje van Francuske. U Nemačkoj, poluzva-
nična „Kelnska Gazeta“ (Cologne Gazette) je objavila, 16. i 29.
avgusta, usred suđenja dva članka iz kojih čitamo sledeću reče-
nicu: „Ako, nakon izjava nemačke vlade i rasprava najvišeg žal-
benog suda u Francuskoj, neko još veruje da je Drajfus kriv, toj
osobi bi samo mogli odgovoriti da je verovatno mentalno boles-
na ili svesno želi da nevina osoba bude osuđena.“87
Ali mržnja, besmislice i fanatizam nisu bile razoružane radi
svega toga.
Čak su korišćeni i novi falsifikati, menjajući one koji su izgu-
bili svaku verodostojnost. Da saberemo sve to, to nije bilo ništa
više od zlokobnog glupiranja. Kraj toga, za Drajfusa je bila osuda
na desetogodišnji pritvor, sa olakšavajućim okolnostima!
„Ovo jadno suđenje je izazvalo ogorčenu preneraženost ši-
rom sveta. Francuska je bila prezrena. Ko bi mogao zamisliti ta-
ko groznu tugu?“88 izjavio je Klemenso (Clemenceao) prilikom
čitanja engleskih i nemačkih novina. Milost je bila neophodna.
Drajfus je prihvatio da „nastavi“, rekao je, „tražeći ukidanje
strašne vojne greške koje je bio žrtva. Za ovo ukidanje, nije bilo
124
koristi računati na pravdu Ratnog veća. Ova pravda je viđena na
delu! To je došlo, još jednom, iz najvišeg žalbenog suda koji je,
nakon detaljnih istraga i dugih rasprava, poništio jednom za
svagda presudu iz Renesa. Nekoliko dana kasnije, Skupština i
Senat su, svečanim glasanjem, ponovo postavili Drajfusa u voj-
sku: Drajfusa, kome je dodeljena Legija Časti i koji je javno
ponovo uspostavljen u službu.“89
Ovaj kasni obrt, tako teško postignut, se desio zahvaljujući
„čestitim i hrabrim ljudima“, kao što su oni koje je nevin zatoče-
nik Đavoljeg ostrva priželjkivao da se pojave. Njihov broj je sve
više rastao kako je istina izlazila na videlo. Nakon brzog oslobo-
đenja izdajnika Esterhazija od strane Ratnog veća u januaru
1898. godine, Emil Zola (Emile Zola) je objavio u „Aurori“, Kle-
mensoovoj publikaciji, njegovo čuveno otvoreno pismo „J'accu-
se“ (Optužujem). Napisao je: „Optužujem prvo Ratno veće da je
prekršilo zakon osuđujući optuženu osobu na osnovu nekih
dokumenata koji su ostali tajni, i optužujem drugo Ratno veće
da je prikrilo ovu nezakonitost pričinjavajući takođe pravosudni
zločin svesno oslobađajući krivca“.
Ali „vitezovi“ našeg čuvenog Društva su pazili da prikriju sve
što bi moglo prosvetliti javnost. Pitanje katoličkog izaslanika de
Muna je dovelo Zolu pred porotni sud Seine, i hrabri pisac je
osuđen na jednogodišnji zatvor, maksimalnu kaznu, kao rezul-
tat ovog nepravednog suđenja.
Javno mnjenje je tako dobro prevareno galamom „klero-na-
cionalista“ da su izbori u maju 1898. godine bili u njihovu korist.
Ipak, javno obelodanjivanje falsifikata, smena načelnika ge-
neralštaba, očigledna kriminalna pristrasnost sudija otvorila je
oči onima koji su iskreno tragali za istinom sve više i više. Ali
takvi su skoro isključivo dolazili iz redova protestanata, Jevreja i
svetovnjaka.
„U Francuskoj je bilo jako malo katolika, od kojih je još manje
bilo istaknutih, koji su stali na Drajfusovu stranu... Akcija ove
šačice ljudi je napravila vrlo malo buke. Zavera ćutanja ih je
okružila...“90
„Većina sveštenika i biskupa je ostala ubeđena u Drajfusovu
krivicu“, napisao je Abi Brugeret. Žorž Sorel (Georges Sorel)
125
takođe izjavljuje: „Dok je Drajfusova afera donela podelu među
svim društvenim grupama, katolički svet je bio apsolutno ujedi-
njen protiv ponovne istrage.“ Peguj (Peguy) sam priznaje da „su
sve političke sile katoličke crkve uvek bile protiv Drajfusa“.
Moramo li se podsetiti liste potpisa koju su otvorili „Libre
Parole“ i „La Croix“, u korist udovice falsifikatora Anrija koji je
počinio samoubistvo? Imena sveštenika koji su se potpisivali su
često praćena „komentarima koji nisu baš jevanđeljski“, kako
nam je rekao M. Adrijan Danset koji citira ovo:
„Izvesni Abi Cros pita za prostirku pored kreveta napravljenu
od jevrejske kože koju bi mogao da gazi ujutru i uveče; mladi
sveštenik bi voleo da slomi Rajnahov nos svojom potpeticom; tri
sveštenika bi volela da udare prljavo lice Jevrejina Rajnaha.“91
Samo je svetovni kler i dalje donekle uzdržan. U Zajedni-
cama, stvari su zaraznije:
„15. jula 1898. godine, na dan davanja nagrada na univerzite-
tu Arkiel (Arcueil), kojim je predsedavao Generalissimo Jamont
(zamenik predsednika Višeg ratnog veća), otac Didon, rektor
škole Albert Veliki (Albert-le-Grand), je održao nasilan govor u
kom je podržavao korišćenje sile protiv ljudi čiji je zločin bio
smelo potkazivanje vojne greške...”
„Moramo li“, kazao je rečiti monah, „pustiti zle da budu slo-
bodni? Naravno da ne! Neprijatelj je: intelektualizam koji se
pretvara da prezire silu, i civili koji žele da podrede vojsku. Kada
ubeđivanje ne vredi, kada ljubav nije dovoljna, moramo mahati
mačem, širiti užas, kidati glave, ratovati, napadati...“
„Ovaj govor je izgledao kao izazov bačen pred sve simpatize-
re tog osuđenog bednika.“92
Ali koliko njih smo čuli od tada? Ovi pozivi na krvave represi-
je, dolazili su od blagog klera, pogotovo tokom nemačke okupa-
cije! Što se tiče vapaja mržnje protiv intelektualizma, možemo
naći savršen odziv na to u ovoj izjavi izvesnog generala: „Kada
neko priča o inteligenciji, ja izvadim revolver“.
Slomiti misao silom je princip rimske crkve koji nikad nije bio
izmenjen.
Abi Brugeret se pita, međutim, o činjenici da ništa nije uzdr-
malo uverenje sveštenika u Drajfusovu krivicu: „Takav veliki i
126
dramatični događaj, koji je došao kao grom iz vedra neba i izneo
na videlo odsek za falsifikate koji je radio u generalštabu, je
morao otvoriti oči, čak i onima koji ne žele da dođu do istine.
Ovo se odnosi na otkriće falsifikata koje je napravio Anri...
Nije li došlo vreme da francuski kler i katolici odbace grešku
koja je predugo trajala... Oni, sveštenici i vernici su mogli otići,
masovno, i u jedanaesti čas kao radnici spomenuti u Jevanđe-
ljima, da povećaju redove branilaca pravde i istine... Ali i najoči-
glednije činjenice ne bacaju uvek svetlo na umove kojima domi-
niraju određene predrasude, pošto su predrasude suprotstavlje-
ne preispitivanju i, po svojoj prirodi, se bune protiv dokaza.“93
U svakom slučaju, kakvi napori su uloženi da se katolici zadr-
že u zabludi! „Jesu li mogli da pogode da ih je skandalozno
obmanula štampa koja je tvrdoglavo prikrivala sve dokaze o
nevinosti, sva svedočenja u korist robijaša sa Đavoljih ostrva, i
koja je takođe predodređena da ometa kurs pravde na sve nači-
ne?”94
Na čelu te štampe je bila „La Libre Parole“, stvorena, kao što
smo videli, uz pomoć jezuitskog oca de Laka, i „La Croix“,
„Asumpcioniste“ oca Bailija. Red „Asumpcije“ je kamuflirana
grana Isusovog Društva, tako da njima onda moramo pripisati
pokretanje i vršenje kampanje protiv Drajfusa.
Ne baš sumnjičav svedok, otac Lašant (Lecanuet), ističe hra-
bro: „Istoričari afere su osuđivali Zajednice, a naročito jezuite. I,
ovaj put, moramo priznati da su jezuiti ispalili prvi pucanj sa
veoma nepromišljenom drskošću.“95
„Pokrajinske katoličke novine, kao što je „Novelista“ (Nouve-
lliste) iz Liona, do informativnih i naširoko čitanih, će skoro sve
zauzeti ulogu u mračnoj zaveri protiv istine i pravde. Izgleda da
je lozinka izneta da se zaustavi svetlo koje se probija i javnost
ostavi u mraku“.96
U stvarnosti, trebalo bi biti posebno slep pa ne raspoznati, iza
senzacije koju „Croix“ pokazuje u Parizu i provincijama, „lozin-
ku“ koju pominje Abi Brugeret. I bilo bi vrlo naivno ne znati
poreklo.96a
Adrijan Danset takođe kaže ovo: „Asumpcionistički Red kao
celina i sa njim katolička crkva su otkriveni kampanjom ‘La
127
Croixa’... Otac Baili se hvali da mu je ‘Sveti Otac’ dao odobre-
nje“.97
U stvari, nema dvoumljenja u vezi te dozvole! Jezuiti, kojima
su „asumpcionisti“ pozajmili svoje ime, nisu li, otkad je Red
osnovan, papini politički instrumenti? Moramo se nasmešiti
priči koja je mudro raširena okolo, koju ponavljaju istoričari
apologete, da je Lav XIII navodno „savetovao umerenost“ ured-
nicima „La Croixa“. To je klasičan trik, ali i dalje donekle efika-
san. Danas, još ima ljudi koji veruju u jednu vrstu „nezavisnosti“
zvaničnog glasa Svete Stolice!
Pogledajmo sada šta je objavljeno u samom Rimu u „Civilti
Katoliki“, jezuitskoj zvaničnoj publikaciji, pod imenom „Il caso
Dreyfus“:
„Jevrejska emancipacija je rezultat takozvanih principa iz
1789. godine, čiji jaram se teško naslanja na sav francuski na-
rod... Jevreji drže Republiku u svojim rukama, koja je više jevrej-
ska nego francuska... Jevrejina je Bog stvorio da bude špijun gde
god se neka izdaja priprema... Ne samo u Francuskoj, već i u
Nemačkoj, Austriji i Italiji, Jevreji moraju biti odstranjeni iz naci-
je. Tada, sa ponovo uspostavljenom harmonijom bivših vreme-
na, narodi će ponovo naći svoju izgubljenu sreću“.98
U prethodnim poglavljima, dali smo kratak pregled „velike
harmonije“ i „sreće“ koje su uživale nacije kada su Lojolini sino-
vi slušali ispovesti i inspirisali kraljeve. Kao što smo upravo vide-
li, „harmonija“ je takođe vladala gde su oni bili duhovnici i
savetnici načelnika generalštabova.
Sudeći po Abiju Brugeretu, general de Boisdefre, pokajnik
jezuitskog oca du Laka, je okusio istu gorčinu kao i mnogi pre
njega koje su podjednako obmanuli ovi „upravnici savesti“.
Priznanje falsifikatora Anrija ga je obavezalo da dâ ostavku.
„Pošto je vrlo iskren čovek, sam će izjaviti da je bio ‘skandalozno
obmanut’, i oni koji su ga znali su bili svesni da se osećao ogor-
čeno zbog ‘spletke’ čija je žrtva bio“.99
Abi Brugeret dodaje da je prekinuo sve „kontakte“ sa svojim
bivšim duhovnikom „i čak je odbio da ga vidi ponovo kada bude
umirao“.

128
 Nakon čitanja svega ovoga, napisanog i objavljenog u „Civilti
Katoliki“, bilo bi suvišno zadržavati se dalje na krivici Reda i
samo se možemo složiti sa onim šta je Josif Rajnah onda napi-
sao: „Vidite, jezuiti su isplanirali ovu aferu. I, za njih, Drajfus je
samo izgovor. Ono što oni žele, i to priznaju, je da zadave svetov-
njaštvo i preusmerenu francusku revoluciju..., ukinu strane bo-
gove, dogme iz 1789“.
Ovo je dovoljno jasno. Ali, pošto neki i dalje insistiraju, upr-
kos svim dokazima, da je bilo mogućih neslaganja između pape
i njegove tajne vojske, između namera jednog i akcija drugoga,
lako je pokazati prazninu takve pretpostavke. Bailijev slučaj je
vrlo prosvetljujuć sa tog gledišta.
Šta možemo pročitati u „La Croix“ iz 29. maja 1956. godine?
Ništa manje od ovoga: „Kao što smo najavili, njegova eminenci-
ja kardinal Feltin je naredio istragu spisa oca Bailija; on je bio
osnivač naše publikacije i ‘Maison de la Bonne Press’.” Evo tek-
sta te zapovesti od 15. maja 1956. godine:
„Mi, Moris Feltin (Maurice Feltin), Božjom milošću i milošću
apostolske Svete Stolice, kardinal-sveštenik svete rimske crkve
čije ime je Sveta-Marija-od-Mira, nadbiskup Pariza.
U vezi plana koji je podnela zajednica Avgustinaca Božjeg
uspenja i koji smo Mi odobrili, da se u Rimu predstavi slučaj
Božijeg sluge Vikentija Pavla Bailija (Vincent-de-Paula Bailly),
osnivača ‘La Croix’ i ‘Bonne Press. U vezi dispozicija... i instruk-
cija Svete Stolice u pogledu proglašenja blaženim i istrage spisa
Božijih sluga: ‘Naredili smo i naređujemo sledeće: ‘Svako ko je
znao ovog Božijeg slugu ili ko nam može reći nešto posebno o
njegovom životu nas mora obavestiti o tome... Svako ko posedu-
je spise ovog Božijeg sluge mora ih predati nama pre 30. sep-
tembra 1956. godine, bile to štampane knjige, rukom pisane
beleške, pisma, memorandumi... čak i uputstva ili saveti koje on
nije napisao, već koje je diktirao... Za sve ove odnose, određuje-
mo Kanona Duboiza (Canon Dubois), sekretara naše nadbisku-
pije, i promotera vere za ovaj cilj“.100
Evo ga „Božiji sluga“ na dobrom putu da primi nagradu, za
svoju odanu službu, u vidu oreola. Što se njegovih spisa, za koji-
ma se tako pažljivo traga, tiče, „promoter vere“ će imati i previ-
129
še materijala. Što se tiče štampanog dela, prilozi iz "La Croix" od
1895. do 1899. biće veoma važni.
„Njihov stav (katoličkih novina), a posebno ‘La Croixa’, pred-
stavlja trenutno za sve ‘prosvećene i ispravne umove’, ono što M.
Paul Violet, katolički član Instituta naziva ‘neopisivim skanda-
lom’; i ovaj skandal podržava, u aferi Drajfus, najšokantnije greš-
ke, laganje i zločin protiv istine, poštenja i pravde. ‘Rimski sud’,
dodaje on, ‘zna to, kao i svi evropski sudovi’.“101
Zaista, rimski sud je to znao bolje nego iko drugi! Kao što smo
videli, 1956. godine, nije zaboravio pobožne podvige ovog „Bo-
žijeg sluge“ pošto je pripremao njegovo posvećenje.
Nema sumnje da je promoter vere budućem „svecu“ pripisao
one čuvene liste potpisa u korist udovice falsifikatora Anrija, o
kojima Abi Brugeret kaže: „Danas, kada uzmemo u obzir one
apele da se Inkvizicija vrati, za progon Jevreja, za ubistvo Draj-
fusovih branioca, to je kao slušanje bunovnih maštarija divljih i
nastranih fanatika. Ipak, ‘La Croix’ nam prikazuje ovo kao veliki,
utešni i veseli spektakl“.102
Otac Baili nije imao zadovoljstvo da vidi za svog života kako
ovi divlji fanatici, pod svastikom, ostvaruju ove pobožne želje u
vezi Jevreja. On je mogao samo uživati u tom „velikom, utešnom
i veselom spektaklu“ iz raja, čak iako su, tamo gore, spektakli te
vrste prilično uobičajeni, sudeći po „učenima“, a posebno po
svetom Tomi Akvinskom, anđelu škole:
„Da bi sveci mogli da uživaju još više u svojoj blagosloveno-
sti, i da bi povećali svoju zahvalnost Bogu, dozvoljeno im je da
posmatraju u svoj grozoti mučenje bezbožnika... Sveci će se
veseliti u mukama bezbožnika“. (Sancti de poenis impiorum
gaudebunt.)103
Kao što možemo videti, otac Baili, osnivač „La Croixa“, je
imao sve što je potrebno da postane svetac: progoniti nevine,
prokleti one koji ga brane, ubiti ih, podupirati svom snagom
laganje i nepravdu, raspirivati razdor i mržnju; ovo su, u očima
rimske crkve, čvrsti osnovi za slavu i možemo da razumemo
njenu želju da podari oreol autoru ovih pobožnih podviga.

130
 Međutim, postavlja se pitanje, „Da li je ovaj ‘Božiji sluga’
takođe čudotvorac? Zato što znamo, da bi se zaslužilo takvo una-
pređenje, potrebno je provereno imati postignuta čuda.“
Koja je čuda postigao direktor-osnivač „La Croixa“? Je li to
bilo preobraženje, za njegove čitaoce, crnog u belo i belog u
crno? Prikazivanje laži kao istine i istine kao laži? Naravno, ali
veće čudo je bila činjenica da je ubedio članove generalštaba (a
onda i javnost) da je, nakon što je prva greška počinjena, i kada
je ta greška otkrivena, bilo u njihovu „čast“ odbiti dokaz, pretva-
rajući na taj način grešku u zloupotrebu moći! „Errare huma-
num est, perseverare diabolicum“ (Ljudski je grešiti, đavolski je
ne popravljati se). „Božiji sluga“ nije mnogo uzimao u obzir tu
poslovicu. Umesto da ga inspiriše, sakrio je pod svoju mantiju. U
stvari, „mea culpa“ (moj greh) je za obične vernike, a ne za
duhovna lica, niti – kao što smo upravo videli – za vojne vođe
koje imaju jezuitske duhovnike.
Rezultat – koji je tražen – je bio uspon partizanskih strasti i
podela francuskog naroda.
Ovo je konstantovao ugledni istoričar Pjer Gaksote (Pierre
Gaxotte): „Afera Drajfus je bila odlučujuća prekretnica... oficiri
su sudili, pa je umešala vojnu instituciju... Afera je rasla, postala
politički sukob, podelila porodice, presekla Francusku na dva
dela. Imala je efekte verskog rata... Stvorila je mržnju prema ofi-
cirima... Započela je anti-militarizam“.104
Kada pomislimo na Evropu u to vreme, Nemačku presnabde-
venu oružjem i okruženu sa svoja dva saveznika, kada se priseti-
mo odgovornosti Vatikana za početak sukoba 1914. godine, ne
možemo da verujemo da smanjenje snage u našem vojnom
potencijalu nije bilo unapred smišljeno.
Kako smo mogli da ne primetimo da je, u stvari, „Afera
Drajfus“ počela 1894. godine, u godini Francusko-Ruskog save-
za. Zatim, predstavnici Vatikana su bili vrlo otvoreni u vezi
pogodbe sa „šizmatičkom“ silom koja je, u njihovim očima, bila
skandal. Čak se i danas, „velikodostojnik Njegove Svetosti“,
monsinjor Kristijani (Cristiani), usuđuje da napiše:
„Kroz čudno slepu i nepromišljenu politiku, izgledalo je da
naša zemlja uživa u izazivanju neprijateljskih naklonosti kod
131
svog silnog suseda (Nemačke)... U stvari, izgledalo je da Fran-
cusko-Ruski savez preti Nemačkoj opkoljavanjem“.105
Za uglednog velikodostojnika, Trojni Savez (Nemačka, Italija,
Austrougarska) nije bio pretnja nikome i Francuska je pogrešila
što nije ostala izolovana od takvog bloka. Sa tri protiv jednog,
„udar“ bi bio lakši i naš Sveti Otac papa ne bi morao žaliti, 1918.
godine, poraz svojih šampiona.

132
 Poglavlje 21

Predratne godine - 1900-1914.

Dakle, kako je napisao Abi Brugeret: „Pod likom raspetog

Isusa, božanskog simbola ideje o pravdi, ‘La Croix’ je strastveno
sarađivao sa prevarom i zločinom protiv istine, poštenja i prav-
de“.106
Pravda je ipak trijumfovala na kraju i Abi Fremont, koji se nije
bojao da pomene razoran pohod koji je vodio Inokentije III na
Albigense kada je spominjao Aferu, je izgleda bio pravi prorok
kada je rekao:
„Katolici pobeđuju i oni misle da će srušiti Republiku zbog
mržnje prema Jevrejima. Ali će, bojim se, srušiti samo sebe“.107
U stvari, kada je mišljenje prosvećeno, reakcija je bila fatalna.
Rank je nauičo lekciju o Aferi kad je izjavio: „Republika će slo-
miti moć katoličkih zajednica, ili će biti zadavljena“. Godine
1899, ministar „republičke odbrane“ je bio opunomoćen; otac
Pikard (Picard), poglavar „Asumpcionista“, otac Baili, direktor
„La Croixa“, i deset drugih članova tog reda su izvedeni pred sud
Siene za kršenje zakona u vezi udruženja. Zajednica „Asumpci-
onista“ je bila raspuštena.
Valdek Ruso (Waldek-Rousseau), predsednik Veća, je izjavio
u govoru u Tuluzu 28. oktobra 1900. godine: „Rasejani, ali ne i
potisnuti, verski redovi su se ponovo formirali, brojno veći i bor-
beniji; oni pokrivaju teritoriju mrežom političke organizacije čije
veze su bezbrojne i čvrsto spojene, kao što smo videli na skoraš-
njem suđenju“.
Konačno, 1901. godine, zakon je prošao, propisujući da za-
jednica ne može biti osnovana bez odobrenja, i oni koji ga ne
133
budu zatražili u okviru zakonskog roka će automatski biti ras-
pušteni.
Ove odredbe, sasvim normalne u području državnih organa
čija je dužnost da provere udruženja koja se nalaze na njihovoj
teritoriji, će biti predstavljene katolicima kao nedopustiva zlou-
potreba. „Čovekova kuća je njegov dvorac“, kaže izreka; ali za
Crkvu to ne važi: opšte pravo nije za nju.
Suprotstavljanje klera primeni zakona bi bilo dovoljno da
pokaže koliko je bio neophodan. Ovaj otpor će samo pojačati
vladin stav, posebno pod ministrom Kombesom (Combes); i
nepopustljivost Rima, posebno kada je Pije X nasledio Lava XIII,
će doneti zakon 1904. godine, koji je ukinuo učiteljske Redove.
Nakon toga, sukob između francuske vlade i Svete Stolice će
biti stalan. Pored toga, izbor novog pape je sproveden pod
karakterističnim okolnostima.
„Lav XIII je umro 20. jula 1903. godine. Konklava koja se sas-
tala da odredi naslednika, daje nakon nekoliko krugova 29 gla-
sova kardinalu Rampoli (Rampolla), — 42 glasa su potrebna za
izbor — kada je austrijski kardinal Puzina (Puzyna) ustao i izno-
sio negodovanja austrijskog cara, znalo se da je kardinal Ram-
pola pro-francuski orijentisan“.108
Kardinal Sarto je izabran. Pomoću manevra Austrije, koja se
zamenila sa Svetim Duhom da bi „inspirisala“ kardinale na kon-
klavi, ovaj izbor je pobeda za jezuite. Zaista, novi poglavar, opi-
san kao mešavina „seoskog sveštenika i arhanđela sa ognjenim
mačem“, je savršen tip čoveka kakvog je Red želeo. Evo šta Ad-
rijan Danset kaže o tome:
„Kada volimo papu, ne ograničavamo polje u kome on može
i mora upotrebljavati svoju volju“.109
Ili ovo sa njegovog prvog konzistornog obraćanja: „Znamo da
ćemo šokirati mnoge ljude kada izjavimo da ćemo nužno biti
uključeni u politiku. Ali svako ko razumno zaključuje može vide-
ti da Vrhovni Poglavar, kome je Bog podario vrhovni autoritet,
nema pravo da razdvaja politiku od domena vere i morala“.110
Tako je Pije X, čim je pristupio tronu Sv. Petra, javno izjavio
da se, za njega, papin autoritet mora osetiti u svakom području,
i da politički klerikalizam nije samo pravo, već i dužnost. Takođe
134
je za svog državnog sekretara odabrao španskog prelata, monsi-
njora Merija del Vala (Merry del Vala) koji je imao trideset osam
godina i koji je, kao i on, bio strasno pro-nemački i protiv-fran-
cuski orijentisan. Ovo stanje uma ne iznenađuje kada čitamo
ove reči koje je napisao Abi Fremont:
„Meri del Val, koga sam upoznao na rimskom univerzitetu, je
bio ‘omiljeni učenik jezuita’.”111
Odnosi između Svete Stolice i Francuske su ubrzo osetili
efekte tog izbora. Pre svega, to je bilo imenovanje biskupa od
strane civilne vlasti što je izazvalo sukob.
„Pre rata 1870. godine, Sveta Stolica bi naučila imena novih
biskupa tek nakon što su bili imenovani. Papa je zadržao pravo,
ako mu neko nije bio prihvatljiv, da mu oduzme zvanje biskupa
obustavljajući kanonsku instituciju. U stvari, teškoće su bile
ogromne jer su vlade, pod svakom vrstom režima, pazile da iza-
beru kandidate dostojne episkopske dužnosti“.112
Kad je Pije X postao papa, većinu imenovanja za nove bisku-
pe Rim je odbio. Pored toga, nuncije u Parizu, Lorenceli (Lo-
renzelli), je bio, kako nam je rekao Adrijan Danset, „teolog koji je
skrenuo na pogrešan put u diplomatiji i koji je ludo neprijatelj-
ski nastrojen prema Francuskoj“. Neko će reći: „Samo još jedan
pridružen svim ostalima!“ Ali takav izbor za takvo mesto jasno
pokazuje kakve su bile namere rimske Kurije prema našoj drža-
vi.
Ovo sistematsko neprijateljstvo se još jasnije pokazalo 1904.
godine, kada je M. Lobet (Loubet), predsednik Republike, otišao
da uzvrati posetu, koja se jednom ranije odigrala u Parizu, kralju
Italije, Viktoru Emanuilu III (Victor-Emmanuel III).
M. Lobet je takođe želeo da ga papa primi. Ali rimska Kurija
je stvorila navodni „nepobediv protokol“: „Papa nije mogao da
primi šefa države, koji je, čini se, pri poseti kralju Italije izrazio
svoje odobrenje uzurpaciji drevne papske države. Ali bilo je pre-
sedana: dvaput, 1888. i 1903. godine, šef države – i to ne od onih
manje važnih – je primljen u Rimu od strane italijanskog kralja i
pape. Naravno, posetilac nije bio predsednik Republike, već
nemački car Đulime II... Jednaka čast je odata i Edvardu VII, kra-
lju Engleske i ruskom caru.”
135
 Uvredljiv cilj te prednosti je bio očigledan, a čak je i naglašen
u poruci koju je poslao državni sekretar Meri del Val raznim
poslanstvima. Katolički pisac, M. Karlo Ledre (Charles Ledre), je
nedavno napisao ovo u vezi toga: „Da li je papska diplomatija
mogla ignorisati odlučno važan cilj koji je, iza posete predsedni-
ka Lobeta Rimu, stvarno dobijao oblik?“113
Naravno, Vatikan je znao za plan da se Italija razdvoji od svo-
jih saveznika iz Trojnog Saveza: Nemačke i Austrougarske, ove
dve germanske sile koje je rimska crkva smatrala svojim najbo-
ljim svetovnim oružjem. Ovo je bila prava srž stanja, i bila je, u
stvari razlog povremenih izliva gneva Vatikana.
Drugi sukobi su podigli zabrinutost francuskih biskupa, koje
su u Rimu smatrali previše republikanskim. Konačno, umorna
od stalnih poteškoća koje su nastajale zbog vatikanskog kršenja
uslova Konkordata, francuska vlada je prekinula, 29. jula 1904.
godine, „veze koje je poništila Sveta Stolica“.
Prekid diplomatskih odnosa je vodio, ubrzo, razdvajanju cr-
kve od države.
„Danas nalazimo normalnim“, napisao je Adrijan Danset,
„da Francuska treba da održava diplomatske veze sa Svetom
Stolicom, i da bi Država i Crkva trebale da žive pod režimom raz-
dvojenosti. Diplomatski odnosi su neophodni jer Francuska
mora biti zastupljena kad god ima interesa da se brani, van ne-
kih doktrinarnih pitanja. Ali razdvojenost je neophodna jer, u
demokratiji koja se zasniva na suverenitetu ljudi podeljenih raz-
ličitim verovanjima, država duguje slobodu samo Crkvi“.114
I autor dodaje: „To je, u najmanju ruku, opšte mišljenje.“
Mi se možemo samo složiti sa ovim razumnim mišljenjem,
ne zaboravljajući, naravno, da ga papstvo nikada ne bi podržalo.
Rimska crkva nikad nije prestala da proglašava svoju nadmoć
nad građanskom istorijom, kroz svoju istoriju, i, da bi bila spo-
sobna da je otvoreno nametne u skorije vreme, dala je sve od
sebe da je utisne uz pomoć njene tajne vojske, Isusovog Društva.
Pored toga, u to vreme je otac Vernz (Wernz), general ovog
Reda, napisao: „Država je u nadležnosti Crkve; dakle, sekularna
vlast je zaista potčinjena svešteničkoj vlasti i mora da se pokora-
va“.115
136
 To je doktrina ovih nepopustljivih šampiona „teokratije“,
savetnika kao i onih koji izvršavaju njihova naređenja, koji su
sebe učinili neophodnim u Vatikanu, toliko da bi danas bilo pot-
puno nemoguće uočiti i najmanju razliku između „crnog pape“
i „belog pape“; oni su isti i jednaki. I kada govorimo o politici
Vatikana, mi jednostavno mislimo na jezuitsku politiku.
Zajedno sa mnogim drugim kvalifikovanim posmatračima,
Abi Fremont priznaje sledeće: „Jezuiti dominiraju Vatika-
nom“.116
Pred neumoljivim suprotstavljanjem Republici, od jezuita,
svemoćnih u Crkvi, državi je teško da primeni zakon o razdvaja-
nju, sa nekoliko amandmana, od 1905. do 1908. godine. Ovaj
zakon ne želi da smanji crkvenu imovinu i da otima njene zgra-
de namenjene za bogosluženje. Vernici se mogu formirati u
lokalna udruženja, pod upravom sveštenika. Šta će Rim uraditi?
„U encikličnom pismu ‘Vehementer’ (1. februara 1906. godi-
ne), Pije X je osudio Zakon o razdvajanju i onaj koji se tiče lokal-
nih udruženja. Ali ide li on iznad zakona?“117 Ubrzo ćemo sazna-
ti. Uprkos savetu francuske biskupije, on odbija sve nagodbe, 10.
avgusta 1906. godine u encikličnom pismu „Gravissimo“.
Ovo je još jedno razočarenje za liberalne katolike: „Kada po-
mislim“, uzvikuje Brunetiere, „da je ono što je odbijeno francus-
kim katolicima, sa određenim znanjem da će takvo odbijanje
otpočeti verski rat u jadnoj zemlji kojoj toliko treba mir, odobre-
no nemačkim katolicima, da ‘lokalna udruženja’ tamo funkcio-
nišu trideset godina, na svačije zadovoljstvo, ne mogu se odu-
preti, kao patriota i katolik, osećaju ogorčenosti“.118
Bilo je nekih teškoća, u stvari, kada je sproveden popis crkve-
ne imovine, ali to nije bio verski rat... Iako su ultramontanci pra-
vili probleme, stanovništvo kao celina je ostalo smireno kada je
deo crkvene imovine vraćen državi, što je sama crkva učinila, da
se ne bi podvrgavala posredničkim merama, utvrđenim zako-
nom.
Da li je, onda, pisac Brunetiere potpuno shvatio razlog te raz-
like u načinu kako je Sveta Stolica tretirala francuske katolike i
nemačke katolike? Prvi svetski rat će otkriti sav značaj toga.

137
 Dok su jezuiti uspešno radili, preko „afere Drajfus“, na delje-
nju francuskog naroda i slabljenju ugleda naše vojske, u Ne-
mačkoj su radili upravo suprotno. Bizmark (Bismark) koji je,
lično, pokrenuo u prošlosti „Kulturkampf“ protiv katoličke
crkve, imao je njenu naklonost. To nam je rekao katolički pisac,
Josif Rovan, koji takođe to objašnjava:
„Bizmark će biti prvi protestant koji će primiti ‘Hristov orden’
sa draguljima, jednu od najviših crkvenih počasti. Nemačka
vlada dozvoljava njoj odanim novinama da objave činjenicu da
će kancelar biti dovoljno spreman da podrži papine namere da
delimično vrati svoju zemaljsku vlast“.119
„1886. godine, Centar – nemačka katolička stranka – je bio
neprijateljski nastrojen prema vojnim projektima koje je pred-
stavio Bizmark. Lav XIII je intervenisao u nemačkim unutra-
šnjim poslovima u Bizmarkovu korist. Njegov državni sekretar je
napisao nunciju u Minhenu: ‘U pogledu predstojeće revizije ver-
skog zakonodavstva koje će, za šta imamo razloga da verujemo,
biti izvedeno na pomirljiv način, Sveti Otac želi da Centar pro-
moviše, na svaki mogući način, vojne projekte“.120
Evo šta Josif Rovan ima da kaže: „Nemačka diplomatija inter-
veniše – to je već stara navika – u Vatikanu da nagovori papu da
upotrebi svoj uticaj nad Centrumom (Zentrum) (katolička stran-
ka), tako da ona favorizuje vojne projekte... Nemački katolici će
pričati o velikoj ‘političkoj misiji’ Nemačke, koja je, u isto vreme,
univerzalna moralna misija... ‘Zentrum’ je takođe odgovoran za
produžavanje vladavine koja će, od besa u slabosti, ratobornih
govora o pomorskom naoružanju do još ratobornijih beseda, na
kraju odvesti Nemačku u katastrofu... ‘Zentrum’ ulazi u rat
(1914. godine) ubeđen u poštenje, čistotu i moralni integritet
svojih državnih vođa, sa usaglašenošću svojih planova i progra-
ma sa planovima večne pravde“.121
Kao što možemo videti, papstvo je uradilo šta je bilo potre-
bno da usadi ovo ubeđenje. Uostalom, kao što je monsinjor
Fruhvirt (Fruhwirth) rekao 1914. godine:
„Nemačka je osnova na kojoj Sveti Otac može i mora uspo-
staviti velike nade“.

138
 Peti deo

Pakleni
krug

139
140
 Poglavlje 22

Prvi svetski rat

Gnevu pobuđenom u Vatikanu francusko-ruskim savezom i

jako dobro iskazanim u aferi Drajfus, besu koji je francusko–ita-
lijanska unija podstakla, i kome je Lubet (Loubet) incident jasno
posvedočio, pridodato je i ogorčenje prouzrokovano zaključe-
njem Antante s Engleskom. Francuska je čvrsto odlučila da ne
stoji sama nasuprot njenom opasnom susedu i Austro–Ugarskoj.
Na politiku tako “slepu i nepromišljenu”, prema monsinjoru
Kristijaniju (Cristiani), gledano je veoma neblagonaklono od
strane katoličke “Svetinje nad Svetinjama”. Jer, osim što je ugro-
žavala “temeljno puštanje krvi” koje je bezbožnoj Francuskoj
bilo potrebno, ova politika je bila dragocena podrška raskolnič-
koj (šizmatičkoj) Rusiji, toj izgubljenoj ovčici čijem se povratku
u rimsko katoličko stado nikad nije prestalo nadati, iako bi to
moglo podrazumevati rat.
Ali u to vreme je Pravoslavna Crkva ostala čvrsto usađena na
Balkanu, naročito u Srbiji, koju je Bukureštanski mir, okončavši
balkanski sukob, stavio u centar pažnje Južnih Slovena, a pogo-
tovo onih pod jarmom Austrije. Ambiciozni planovi Vatikana i
katolički imperijalizam Habzburga su bili u savršenom skladu,
kao u prošlosti. Rimu i Beču, rastuća moć Srbije označila ju je
kao neprijatelja koga treba uništiti.
Ovo je zaista utvrđeno u diplomatskom dokumentu prona-
đenom u austro-ugarskim arhivama, koji izveštava austrijskog
ministra Berhtolda (Berchtold), o razgovorima koje je princ Šon-
burg (Schonburg) vodio u Vatikanu u oktobru-novembru 1913:

141
 “Među temama razgovora s kardinalskim državnim sekreta-
rom (Merry del Val), iskrslo je pitanje Srbije, kao što je i očekiva-
no. Pre svega, kardinal je izrazio svoje zadovoljstvo našim čvrs-
tim i prikladnim stavom poslednjih meseci.
‘Tokom prijema kojeg sam imao tog dana kod Njegove
Svetosti, Svetog Oca, koji je započeo razgovor pominjući naše
energične korake koje smo preduzeli u Beogradu, on je izrekao
neke značajne opaske: ‘Bilo bi sigurno bolje’, rekla je Njegova
Svetost, ‘da je Austro-Ugarska kaznila Srbe za sva nedela koja su
učinili’.”1
Dakle, ratoborna osećanja Pija X su bila jasno izražena već
1913. Nema ničeg iznenađujućeg u vezi ovoga kada uzmemo u
obzir inspiratore rimske politike.
“Šta su Habzburzi trebali učiniti? Kazniti Srbiju, pravoslavnu
državu. Ugled Austro-Ugarske, ovih Habzburga koji su, sa Bur-
bonima Španije bili poslednje pristalice jezuita, a pogotovo ug-
led prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, njihovog čoveka,
bio bi silno uvećan. Za Rim, ovo pitanje je bilo od gotovo verskog
značaja; pobeda katoličke monarhije nad Carizmom bi se mogla
smatrati pobedom Rima nad raskolničkim Istokom”.2
Ipak, stvar se rastegla kroz 1913. godinu. Ali, 28. juna 1914,
nadvojvoda Franc Ferdinand je ubijen u Sarajevu. Srpska vlada
nije imala ništa s ovim atentatom počinjenim od strane građani-
na Austro-Ugarske, koji je zaista bio Srbin, ali je delovao u lokal-
noj bosanskoj patriotskoj organizaciji. Ipak to je bio savršen
izgovor za cara Franju Josifa (Franz Jozef) da započne s neprija-
teljstvima.
“Grof Sforca drži da je glavni problem bio ubediti Franju
Josifa da je rat bio neophodan. Savet pape i njegovog ministra je
najviše mogao uticati na njega”.3
Ovaj savet je naravno dat caru, i to onakav kakav se mogao
očekivati od ovog pape i njegovog ministra, “omiljenog učenika
jezuita”. Dok je Srbija pokušavala da očuva mir popuštajući pred
svim željama austrijske vlade koja je poslala diplomatsku notu
Beogradu, grof Palfi (Palffy), austrijski predstavnik u Vatikanu,
preneo je svom ministru Berhtoldu, 29. jula, sadržaj razgovora
koje je on imao 27. jula sa kardinalskim državnim sekretarom,
142
Marijom del Valom (Marry del Val); ovaj razgovor je bio o “tema-
ma koje uznemiravaju Evropu u ovom trenutku”.
Diplomata s prezirom poriče izmišljene glasine o navodnoj
intervenciji pape koji je izgleda “molio cara da poštedi hrišćan-
ske države ratnih strahota”. Pošto je raščistio s ovim besmisle-
nim pretpostavkama, on iznosi “pravo mišljenje Kurije”, koje
mu je preneto od strane državnog sekretara:
“Bilo bi nemoguće pronaći bilo kakav duh popuštanja i izmi-
renja u rečima Njegove Eminencije. Tačno je da je on opisao
notu Srbiji kao veoma oštru, ali ju je i pored toga odobrio u pot-
punosti i, u isto vreme posredno, izrazio želju da Monarhija
završi posao. Zaista, dodao je kardinal, šteta je što Srbija nije bila
ponižena mnogo ranije, jer je tada to moglo biti učinjeno, bez
toliko velikog dodatnog rizika. Ova izjava pokazuje želje pape
koji je, tokom nekoliko proteklih godina, često izražavao žaljenje
što je Austro-Ugarska zanemarila ‘kažnjavanje’ svog opasnog
suseda na Dunavu.”4
Ovo je zapravo potpuno suprotno “besmislenim” glasinama
o papskom posredovanju u korist mira.
U stvari, austrijski diplomata nije jedini koji izveštava o “pra-
vom mišljenju” rimskog pontifa i njegovog ministra.
Dan pre toga, 26. jula, baron Riter (Ritter), bavarski poslanik
u Vatikanu, pisao je svojoj vladi:
“Papa se slaže da Austrija postupi strogo sa Srbijom. Nema
visoko mišljenje o vojskama Rusije i Francuske i smatra da one
ne mogu učiniti mnogo u ratu protiv Nemačke. Kardinalski
državni sekretar ne vidi kad Austrija može pokrenuti rat ako ne
odluči sada”.5
Dakle, Sveta Stolica je bila potpuno svesna “ogromnih rizika”
u sukobu između Austrije i Srbije, ali je uprkos tome, učinila sve
što je u njenoj moći da ga podstakne.
Sveti Otac i njegovi jezuitski savetnici nisu bili zabrinuti za
patnje “hrišćanskih naroda”! Nije bio prvi put da su ti narodi bili
upotrebljeni u korist rimske politike. Konačno se ukazala želje-
na prilika da se iskoristi nemačka svetovna ruka protiv pravo-
slavne Rusije, “bezbožne” Francuske kojoj je trebalo “temeljno

143
puštanje krvi”, i, kao dodatak, protiv “jeretičke” Engleske. Činilo
se da sve obećava “brz i srećan” rat.
Pije X nije video njegovo odvijanje i ishod, koji su bili suprot-
ni njegovim predviđanjima. Umro je na početku sukoba, 20.
avgusta 1914. Ali, četrdeset godina kasnije, Pije XII je kanonizo-
vao ovog uzvišenog pontifa, a "Precis d'Histoire Sainte" (Kratak
pregled svete istorije), korišćen u parohijskoj veronauci, mu je
posvetio ove poučne reči:
“Pije X je učinio sve što je mogao da spreči početak rata iz
1914. I umro je od tuge kad je predvideo patnje koje će taj rat
doneti sa sobom”.
Da je ovo satira, ne bi mogla biti bolje napisana!
Nekoliko godina pre 1914, M. Jveš Gujot (M. Yves Guyot),
istinski prorok, je rekao: “Ako izbije rat, čujte, vi ljudi koji misli-
te da je Rimska crkva simbol reda i mira, ne tražite drugog kriv-
ca osim Vatikana: on će biti skriveni podstrekač, kao u ratu iz
1870.”6 Podstrekač krvoprolića, Vatikan, je nameravao da ništa
manje lukavo podržava svoje austro-nemačke uzdanice tokom
celog rata. Kraći vojni izlet, u Francusku, za koji se nemački car
hvalio da će ga izvesti, je zaustavljen na Marni, a agresor nateran
u povlačenje posle svakog od njegovih silovitih napada. Ali, bar
mu je papska diplomatija pružala svaku moguću pomoć, i ovo
nije iznenađujuće kada uzmemo u obzir da je “Božansko
Proviđenje” izgleda uživalo u pružanju podrške centralnim sila-
ma.
Zaista, kardinal Rampola, za koga se smatralo da je pro-fran-
cuski orijentisan, iz tog razloga je držan podalje od pontifskog
prestola vetom Austrije. Uskoro nije više bio među onima koji bi
mogli postati papa jer je umro nekoliko meseci pre Pija X, čini se
u pravi čas.
Ali ovo nije bilo poslednje “Božije” mešanje: kao što je obe-
ćao, čak i pre nego što je održano glasanje, novi papa, Benedikt
XV imenovao je kardinala Ferratu za državnog sekretara.
Ali kardinal7 nije čak imao vremena ni da se prihvati svog
novog posla. Pošto je stupio na dužnost krajem septembra 1914,
UMRO JE IZNENADA 20. oktobra, podlegavši užasnoj nelagodi
pošto je popio “OSVEŽAVAJUĆE PIĆE”.
144
 “Sedeo je za svojim stolom kad mu je iznenada naglo pozli-
lo. Pao je kao da ga je grom pogodio. Sluge su brzo prišle da mu
pomognu. Lekar, koji je pozvan bez odlaganja, odmah je shvatio
ozbiljnost njegovog stanja i zatražio hitan konzilijum. Ferrata je
već shvatio i znao da nije bilo nade… Molio je da ga ne ostave da
umre u Vatikanu… lekarski konzilijum je brzo održan u njego-
vom hotelu sa šest doktora… Oni su odbili da sačine lekarski
izveštaj; onaj koji je objavljen nije bio potpisan”.8 On nije patio
od bilo kakve bolesti ili slabosti.
“Skandal vezan za ovu smrt je bio takav da istraga nije mogla
biti izbegnuta. Njen ishod je bio: tegla je bila razbijena u kance-
lariji. Prisustvo izmrvljenog stakla u posudi za šećer koju je ko-
ristio kardinal je objašnjeno na taj način. Zrnasti šećer može biti
koristan! Istraga je tu bila zaustavljena…”9
Opat Danilo (Daniel) dodaje da je iznenadna smrt, nekoliko
dana kasnije, sluge preminulog kardinala izazvala dosta komen-
tara, posebno zato što je bio sluga monsinjora Fon Gerlaha (Von
Gerlach) pre nego što je njegov gospodar postao član Svetih
Redova. Ovaj nemački prelat, dobro znana uhoda, pobegao je iz
Rima 1916: trebao je biti uhapšen i optužen za sabotažu italijan-
ske oklopnjače "Leonardo da Vinči" koja je eksplodirala u Taren-
tskom zalivu, povukavši sa sobom na dno 21 oficira i 211 mor-
nara. Njegovo suđenje je nastavljeno 1919. Fon Gerlah se nije
pojavio pred sudom i bio je osuđen na 20 godina teške robije.”10
Preko slučaja ovog “umešanog velikodostojnika”, urednika
"Rimskog Posmatrača" (Observatore Romano), dobijamo jasnu
predstavu o stanju svesti vatikanskih visokih krugova.
Opat Brugeret opet opisuje “pratnju Svete stolice”: “Profeso-
re eklezijastike ništa ne može omesti u nameri da italijanskom
sveštenstvu i katoličkom svetu u Rimu uliju osećanje poštovanja
i divljenja prema nemačkoj vojsci, a prezira i mržnje prema
Francuskoj”.11
Ferrata, koji je bio za neutralnost, umro je u pravi čas, i kardi-
nal Gašpari (Gasparri) postao je državni sekretar; u savršenoj
saglasnosti s Benediktom XV, dao je sve od sebe služeći interesi-
ma centralnih sila.

145
 “Uzimajući sve ovo u obzir, nije iznenađujuće što je papa
Benedikt XV, u mesecima koji su sledili, mnogo radio na tome da
održi Italiju na pravcu delovanja koji bi najbolje poslužio jezui-
tima, prijateljima Habzburga…”12
Istovremeno, moral saveznika je bio lukavo podrivan.
“10. januara 1915, odlukom potpisanom od strane kardinala
Gašpara, državnog sekretara Benedikta XV, određeno je da se
održava molitveni dan radi bržeg postizanja mira… Jedna od
obaveznih radnji kojima se pokazivala pobožnost je bila izgova-
ranje molitve koju je napisao Benedikt XV lično… Francuska
vlada je naredila da se taj papski dokument zapleni. Ta molitva
za mir se smatrala ispoljavanjem slabosti koje bi moglo popusti-
ti napore naše vojske, u vreme kada su nemačke horde bile pod
neizdrživim pritiskom koji bi ih isterao s naše teritorije, i kad je
nemački car mogao videti strašnu kaznu koja mu se spremala za
njegove neoprostive zločine… papa je želeo mir, u trenutku
kada je mogao biti samo u korist centralnih sila. Papa ne voli
Francusku; on je ‘Nemac’.”13
M. Karlo Ledre (M. Charles Ledre), još jedan katolički pisac,
potvrđuje: ”U dva navrata, pomenuta u jednom čuvenom član-
ku ‘Pariske Revije’ (La Revue de Paris), Sveta Stolica, pozivajući
Italiju i Sjedinjene Države da ne ulaze u rat, nije samo želela brzi
kraj sukoba… Po rečima opata Brugereta, ona je služila interesi-
ma naših neprijatelja i radila protiv nas”.14
Ali delovanje jezuita, a prema tome i delovanje Vatikana, nije
se osetilo samo u Italiji i Sjedinjenim Državama. Bilo koje sred-
stvo, svako mesto, je dovoljno dobro za njih.
“Nije stoga bilo iznenađujuće videti papsku diplomatiju kako
se zauzima od samog početka u ometanju našeg snabdevanja
hranom; odvraćanju neutralnih država od pridruživanja našoj
strani, da bi se prekinula spona koja drži Antantu (savez
Francuske, Rusije i Velike Britanije) na okupu… Ništa se nije
smatralo beznačajnim ako bi moglo pomoći u tom velikom
poduhvatu, i doneti mir izazivanjem neke slabosti u redovima
saveznika.
Bilo je i gorih stvari: podstrekivanja na separatni mir. Između
2. i 10. januara 1916, neki nemački katolici išli su u Belgiju da
146
pozivaju, u papino ime, na separatni mir. Belgijski biskupi su ih
optužili da lažu, ali nuncije i papa nisu odgovarali…”
Nakon toga, Sveta Stolica je tražila način da dovede Fran-
cusku i Austriju za isti sto, nadajući se da će Francuska potpisa-
ti separatni mir ili da će, zajedno sa svojim saveznicima, prego-
varati o opštem miru… Nekoliko sedmica kasnije, 31. marta
1917, princ Sikst (Sixte) od Burbona predao je čuveno pismo
imperatora, Karlu predsedniku republike.
“Kako je ta zamisao propala s ove strane Alpa, bilo je sigurno
da će je pokušati ostvariti negde drugde, u Engleskoj, Americi, i
posebno u Italiji…
Razbiti svetovne sile koje sačinjavaju Antantu, sa ciljem da se
zaustavi njena ofanziva, uništiti njen ugled da bi se oslabio
moral i ona primorala na pregovore… Na ovome se zasnivala
politika Benedikta XV i sve mere kojima je on pokazivao svoju
nepristrasnost su uvek išle i još uvek idu na našu štetu”.15
Ovo je napisao poznati katolik, M. Luj Kanet (M. Louis
Canet); a evo šta je napisao opat Brugeret:
“Mi smo saznali tek četiri godine kasnije, putem izjava M.
Erzeberger-a objavljenih u ‘Germaniji’ 22.aprila 1921, da je papi-
nom mirovnom predlogu iz avgusta 1917. prethodio tajni spora-
zum između Svete Stolice i Nemačke”.16
Zanimljivo je da je crkveni diplomata koji je sklopio ovaj
“tajni sporazum” bio minhenski nuncije, Monsinjor Pačeli
(Pacelli), budući papa Pije XII.
Jedan od njegovih apologeta, jezuita R. P. Fernesolle, napisao
je: ”28.maja (1917), monsinjor Pačeli uručio je svoje akreditivno
pismo kralju Bavarske… Uporno je pokušavao da navede na
saradnju Vilhelma II i kancelara Betmana Holvega (Bethmann-
Holveg). 29. juna, monsinjor Pačeli je svečano primljen od stra-
ne imperatora Vilhelma II u štabu u Krojcnahu (Kreuznach).”17
Dakle, budući papa je započeo svoju 12-godišnju službu na
mestu nuncija u Minhenu, a kasnije u Berlinu, na način na koji
ju je i kasnije vršio, jer je, tokom tih godina, umnožavao spletke
da bi srušio Nemačku Republiku uspostavljenu nakon Prvog
svetskog rata i pripremio osvetu 1939. dovevši Hitlera na vlast.

147
 Ipak, kada su saveznici potpisivali Versajski Ugovor, u julu
1919, oni su toliko bili svesni uloge koju je Vatikan imao u suko-
bu da su ga pažljivo držali podalje od pregovaračkog stola. A još
je više iznenađujuće, da je najkatoličkija država, Italija, bila ta
koja je zahtevala izuzeće Vatikana.
“Članom XV Londonskog sporazuma (od 26. aprila 1915),
koji je određivao italijansko učešće u ratu, baron Sonino (So-
nnino) je dobio obećanje od ostalih saveznika da će se usproti-
viti bilo kakvom mešanju papstva u mirovne pregovore”.18 Ova
mera je bila mudra, ali nedovoljna. Umesto kažnjavanja Svete
Stolice koje je zaslužila za svoju ulogu u izbijanju Prvog svetskog
rata, pobednici nisu preduzeli ništa da spreče dalje spletke
jezuita i Vatikana; koje su na kraju, 20 godina kasnije, dovele do
još veće katastrofe, možda i najveće koju je svet video.

148
 Poglavlje 23

Pripreme za Drugi svetski rat

Godine 1919, sinovi Lojole požnjeli su gorke plodove svoje

zločinačke politike. Francuska nije “temeljno iskrvarila”. Kato-
ličko carstvo Habzburga, koje su oni podsticali da “kazni Srbe”,
raspalo se, oslobodivši pravoslavne Slovene rimskog jarma.
Rusija, umesto vraćanja u rimsko stado, postala je marksistička,
anti-crkvena i zvanično ateistička. A što se tiče nepobedive
Nemačke, ona je utonula u haos.
Ali gorda narav Društva nikad ne bi dozvolila priznanje krivi-
ce. Kada je Benedikt XV umro, 1922. bilo je spremno da krene
ispočetka na drugačijoj osnovi. Zar ono nije svemoguće u Rimu?
Poslušajmo M. Pjera Dominika (Pierre Dominique): “Novi
papa Pije XI koji je, po nekima, jezuita, pokušava da izvuče šta
može. Traži od jezuite, oca Herbignija (d’Herbigny) da ode u
Rusiju, u pokušaju da okupi ono što je ostalo od katoličanstva, i
posebno da vidi šta može biti učinjeno. Nesigurna i daleka nada:
okupiti oko pontifa progonjeni pravoslavni svet.
U Rimu postoji trideset devet bogoslovija, čije se osnivanje
poklapa s datumima velikih kontra-reformacija; većina tih kon-
tra-reformacija su bile započinjane i vođene od strane jezuita:
Nemačka bogoslovija (1552), Engleska (1578), Irska (1628, reo-
snovana 1826), Škotska(1600), Severno-Američka(1859), Ka-
nadska (1888), Etiopska (1919, reosnovana 1930).
Pije XI osniva Rusku bogosloviju (Ponteficio collegio russo di
S. Teresa del Bambino Gesu) i stavlja je pod jezuitsku upravu.
Oni se takođe staraju o Orijentalnom Institutu, Institutu Svetog
Jovana Damaskina, Poljskoj bogosloviji, a kasnije i Litvanskoj.
149
Da li je sve ovo podsećalo na oca Posevina, Ivana Groznog i laž-
nog Dimitrija? Drugi od tri velika cilja Ignacijevog doba dolazi na
prvo mesto. Jezuiti su, još jedanput, podstrekači i izvršitelji ovog
velikog poduhvata”.19
U porazu koji su upravo doživeli, sinovi Lojole mogu videti
tračak nade. Zar nije boljševička revolucija, uklonivši cara,
zaštitnika Pravoslavne crkve, obezglavila velikog suparnika i
pomogla prodor Rimske crkve? Gvožđe se kuje dok je vruće!
Čuveni "Russicum” i njegovi tajni misionari će doneti Jevanđelje
u ovu raskolničku zemlju. Sto godina nakon što ih je car
Aleksandar I isterao, jezuiti će ponovo krenuti u pohod na slo-
venski svet. Od 1915, njihov general je Nalke fon Ledočovski
(Nalke von Ledochowski).
Iz pera M. Pjera Dominika ponovo: “Neki će reći da ja jezuite
vidim svuda! Ali ja sam prinuđen da ukažem na njihovo postoja-
nje i delovanje; da kažem da su oni stajali iza monarhije Alfonsa
XIII čiji je duhovnik bio otac Lopez; da su, kad je španska monar-
hija okončana i njihovi manastiri i bogoslovije spaljeni, oni opet
bili iza Gila Roblesa, a kada je izbio građanski rat, iza Franka. U
Portugalu, oni su podržali Salazara. U Austriji i Mađarskoj,
imperatora Karla koji je bio svrgnut s prestola tri puta; (kakvu
ulogu su oni imali u tim pokušajima da povrate ugarski presto?
Ko bi znao!) Grejali su stolicu ne znajući za koga ili zbog čega.
Monsinjori Seipel, Dolfuss i Šusnig (Schussnigg) su iz njihovih
redova. Već neko vreme sanjaju o velikoj Nemačkoj, s katolič-
kom većinom, kojoj bi Austrijanci neizostavno pripadali: to bi
bila savremena verzija saveza iz 16. veka između Vitelzbaha i
Habzburga. U Italiji, oni prvenstveno podržavaju Don Sturzo-a,
osnivača Narodne stranke, zatim Musolinija… jezuita otac Tači
Venturi (Tacchi Venturi), generalni sekretar Društva, bio je
posrednik između Pija XI, čiji su duhovnici bili otac Alisijardi
(Alissiardi) i Celebrano (Jezuiti), i Musolinija.”
Papa, u februaru 1929, u vreme sporazuma iz Laterana, nazi-
va Musolinija “čovekom koga nam je Proviđenje poslalo”. Rim
ne osuđuje ono što se obično naziva “Etiopskom agresijom” i
1940, Vatikan je još uvek Musolinijev iskreni prijatelj.

150
 “Jezuiti tamo imaju tajno prebivalište. Odande, oni nadziru
Svetsku Crkvu hladnim i proračunatim okom političara”.20
Ovo je savršen opis jezuitskog delovanja između dva svetska
rata. “Tajno prebivalište” Lojolinih sinova je politički mozak
Vatikana. Ispovedioci Pija XI su jezuiti; a i duhovnici njegovog
naslednika, Pija XII, će većinom biti jezuiti i Nemci. Nije važno
ako će zbog toga zavera postati očigledna: sve je, izgleda, sprem-
no za osvetu.
Ali, vreme pontifikata Pija XI je pripremni period. Nemačka
“svetovna ruka”, poražena, ispustila je mač. Čekajući da ga uz-
me ponovo u ruke, mi ćemo pripremiti, u Evropi, bojište vredno
njenih budućih podviga, a pre svega sprečiti opasno jačanje
demokratije. Italija će biti prva na udaru. Tamo postoji bučan
socijalistički vođa koji okuplja veterane oko sebe. Taj čovek izra-
žava naizgled beskompromisnu politiku, ali on je ambiciozan i
dovoljno bistar da shvati u kakvom se nezgodnom položaju
nalazi, uprkos njegovoj preteranoj razmetljivosti. Jezuitska di-
plomatija će ga uskoro pridobiti na svoju stranu.
M. Fransoa Karlo-Roks (Francois Charles-Roux), sa Instituta,
koji je bio naš (francuski) ambasador u Vatikanu tada, kaže: “U
vreme kada je budući Duče bio običan poslanik, kardinal
Gašpari, državni sekretar, imao je tajni razgovor s njim… fašis-
tički vođa se odmah složio da papa dobije zemaljsku vlast nad
delom Rima…” Kada me je izvestio o tom razgovoru, kardinal
Gašpari je zaključio: “S tim obećanjem, bio sam siguran da
ćemo, ako taj čovek dođe na vlast, mi uspeti”.
“Neću pomenuti njegov prikaz pregovora između tajnih
zastupnika Pija XI i Musolinija…”21
Ovi tajni zastupnici, od kojih je glavni bio jezuita otac Tači
Venturi, su ispunili svoj zadatak veoma dobro. Ovo nije iznena-
đujuće kada znamo da je otac Venturi bio sekretar Društva
Isusovog i Musolinijev duhovnik u isto vreme. U stvari, on je bio
“poslan” da “obrlati” fašističkog vođu od strane generala njego-
vog Reda, Halke fon Ledočovskog, kako nam je rekao M. Gaston
Galijard (Gaillard).22
“16. novembra 1922, skupština je izabrala Musolinija sa 306
glasova naspram 116 i na tom zasedanju, katolička grupa don
151
Sturzo-a, navodno hrišćansko-demokratska, glasala je jednogla-
sno za prvu fašističku vladu”.23
Deset godina kasnije, ista spletka je donela sličan ishod u
Nemačkoj. Katolički “Centrum” monsinjora Kass-a je osigurao,
svojim brojnim glasovima, diktaturu nacizma. U stvari, Italija je
bila, 1922, probno tle za novi obrazac autoritarnog konzervati-
vizma: fašizam, ukrašen, kada to okolnosti zahtevaju, s nekim
pseudo-socijalizmom. Od tada, svi dalji napori vatikanskih
jezuita će biti usmereni na širenje ove “doktrine” u Evropi, čija je
neodređenost tako tipična za njih.
Čak ni do danas, propast Musolinijevog režima, poraz u ratu,
i ruševine nisu bili dovoljni da unište, u očima italijanskih hriš-
ćanskih demokrata, ugled megalomanskog diktatora koga je
Vatikan nametnuo njihovoj zemlji. Iako su ga se odrekli rečima,
on je i dalje bio u srcima sveštenstva. Sledeće se moglo pročitati
u štampi:
“Odlučili smo: posetioci koji dolaze u Rim zbog Olimpijskih
igara, 1960, će videti mermerni obelisk koji je podigao Benito
Musolini u svoju slavu kako nadvisuje, s obala Tibra, olimpijski
stadion. Ovaj trideset tri metra visoki spomenik nosi natpis
‘Mussolini-Dux’ i ukrašen je mozaicima i natpisima koji slave
fašizam. Rečenica ‘Živeo Duče’ se ponavlja više od stotinu puta
a krilatica ‘Mnogo neprijatelja donosi veliku čast’ takođe više
puta. Spomenik ima, na svakoj strani, mermerne blokove koji
obeležavaju glavne događaje fašizma, od objavljivanja dela
‘Popolo d’Italia’, do Musolinija i osnivanja kratkotrajnog fašistič-
kog carstva, uključujući i rat u Etiopiji. Kraj obeliska bi se nala-
zio divovski kip Musolinija, kao nagog atlete, skoro stotinu
metara visok. Ali režim je srušen pre nego što je ova čudna zami-
sao mogla biti ostvarena.”
“Posle godinu dana sporenja, vlada Segnija je odlučila da bi
Dučeov obelisk trebao ostati na mestu”.24 Rat, krv koja je tekla
potocima, suze i ruševine nisu važne. To su samo sitnice, male
mrlje na spomeniku podignutom u slavu “čoveka koga nam je
Proviđenje poslalo”, kako ga je opisao Pije XI.
Nikakve mane, greške ili zločini ne mogu izbrisati njegovu
glavnu zaslugu: činjenicu da je ponovo uspostavio zemaljsku
152
vlast pape, proglasio katoličanstvo za državnu veru i dao sveš-
tenstvu, kroz zakone koji se još uvek primenjuju, potpunu moć
nad životom naroda.
U spomen tome Musolinijev obelisk mora stajati u srcu Rima,
zbog turista koji će ga gledati s divljenjem ili s podsmehom, i u
nadi u bolja vremena koja će dozvoliti podizanje kipa “nagog
atlete” visokog sto metara, simboličnog zaštitnika Vatikana.
Lateranski sporazum, kojim je Musolini pokazao svoju zah-
valnost papi, dao je Svetoj Stolici, osim novčanog iznosa od 750
milijardi lira (oko 20.000.000 funti), zemaljsku vlast na teritoriji
grada Vatikana. Monsinjor Kristijani, prelat Njegove Svetosti,
objašnjava značaj ovog događaja:
“Nesumnjivo je da je Ustav grada Vatikana bio od suštinske
važnosti za uspostavljanje papstva kao političke snage”.25
Nećemo gubiti vreme pokušavajući da pomirimo ovo otvore-
no priznanje s tako često pominjanom frazom “Rimska Crkva se
ne meša u politiku”. Samo ćemo ukazati na položaj, jedinstven u
svetu, države koja je svetovna i crkvena, dvojne prirode, i na
posledice takvog položaja.
Koji su to jezuitski lukavi trikovi korišćeni od strane ove sile
koja se, u zavisnosti od okolnosti, oslanja na svoju svetovnu ili
duhovnu ulogu, da bi bila izuzeta od svih pravila zasnovanih na
međunarodnim zakonima? Države su same pomogle ovu preva-
ru, i samim tim, omogućile prodor Trojanskog konja klerikaliz-
ma u svoju sredinu. “Izgleda da se papa previše poistovećuje s
diktatorima”,26 pisao je M. Fransoa Šarl-Roks (Francois Charles-
Roux), francuski ambasador u Vatikanu. Ali, da li je i moglo biti
drugačije kada vidimo da je Sveta Stolica sama dovela te ljude na
vlast?
Musolini, uzor, bio je prvi u nizu tih ljudi “koje je Proviđenje
poslalo”, tih vođa koje bi pripremile osvetu za 1918. Iz Italije, gde
se tako dobro razvijao pod brižnim okom jezuite oca Tačija
Venturija i njegovih sledbenika, fašizam je uskoro trebao biti
“izvezen” u Nemačku. “Hitler dobija podstrek od Musolinija;
ideal nacista je isti kao u Italiji…Otkad je Musolini na čelu, sva
naklonost je prema Berlinu… 1923, njegov fašizam se spaja s

153
nacional-socijalizmom; postaje prijatelj s Hitlerom kojeg snab-
deva oružjem i novcem”.27
U to vreme, monsinjor Pačeli, budući Pije XII, tada najbolji
diplomata Kurije, je nuncije u Minhenu, prestonici katoličke
Bavarske. Tamo, zvezda budućeg diktatora Nemačke počinje da
sija; on je takođe katolik, kao i njegovi najbliži saradnici. O toj
zemlji, kolevci nacizma, M. Moris Laporte (Maurice Laporte)
nam kaže: “Njena dva neprijatelja su protestantizam i demokra-
tija”.
Uznemirenost Pruske je otuda razumljiva.
“Lako je pogoditi s kakvom se posebnom pažnjom Vatikan
odnosi prema Bavarskoj gde Hitlerov nacional-socijalizam dobi-
ja najveću podršku”.28
Oduzeti od “jeretičke” Pruske vlast nad “sekularnom rukom”
i preneti je na katoličku Bavarsku; kakav san! Monsinjor Pačeli
čini sve što je u njegovoj moći da ostvari taj san, radeći u dogo-
voru sa starešinom Isusovaca.
“Posle rata (1914-1918), jezuitski general, fon Ledočovski,
skovao je plan… stvaranje, sa ili bez habzburgškog cara, federa-
cije katoličkih država centralne i istočne Evrope: Austrije, Slo-
vačke, Češke, Poljske, Mađarske, Hrvatske i naravno, Bavarske.
Ovo novo Carstvo bi moralo da se bori na dva fronta: na isto-
ku protiv Sovjetskog Saveza, na zapadu protiv Pruske, prote-
stantske Velike Britanije i republikanske, buntovne Francuske.
U to vreme, monsinjor Pačeli, budući Pije XII, je bio nuncije u
Minhenu, zatim u Berlinu, i bliski prijatelj kardinala Faulhabera,
glavnog saradnika Fon Ledočovskog. Njegov plan je bio mlada-
lački san pape Pija XII.”29
Ali, da li je to bio samo san mladosti? "Mittel-Europa" koju je
Hitler pokušao da uspostavi je bila veoma nalik tom planu, osim
prisustva, u tom bloku, Luteranske Pruske, bezopasne manjine,
i priznatih područja uticaja koja su – možda privremeno – pripa-
dala Italiji. U stvari, bio je to plan Ledočovskog, prilagođen
potrebama vremena, koji je Firer pokušao da ostvari, pod pokro-
viteljstvom Svete Stolice, uz pomoć Franca fon Papena, tajnog
komornika pape, i nuncija u Minhenu, a potom u Berlinu, mon-
sinjora Pačelija.
154
 M. Fransoa Karlo-Roks piše: “Tokom savremenog doba svet-
ska politika nikad nije osetila katoličko mešanje više, nego to-
kom službe monsinjora Pačelija”.30
A od M. Jozefa Rovana: “Sada će, katolička Bavarska…primi-
ti i zaštititi sve koji seju zlo, sve pomagače i ubice Saint-Vehme-
a”.31
Između ovih agitatora, izbor “preporoditelja” Nemačke će
pasti na Hitlera, koji je predodređen da trijumfuje nad “demo-
kratskim zabludama” pod zastavom Svetog Oca. Naravno, on je
katolik, kao i njegovi glavni saradnici.
“Nacistički režim je kao povratak vladavine južne Nemačke.
Imena i porekla njegovih vođa to pokazuju: Hitler je Austrijanac,
Gering je Bavarac, Gebels je iz Rajnske oblasti, itd”.32
Godine 1924, Sveta Stolica potpisuje Konkordat s Bavarskom.
Godine 1927, možemo čitati u “Kelnskoj Gazeti”: “Papa Pije XI je
sigurno najveći germanofil koji je ikad sedeo na prestolu Svetog
Petra”.
Njegov naslednik, Pije XII, će ga prevazići u tome. Ali, za sada,
on nastavlja sa svojom diplomatskom karijerom - koja je više
politička – u Nemačkoj prema kojoj je, kako je kasnije rekao
Ribentropu, oduvek osećao posebnu privrženost.
Unapređen u nuncija u Berlinu, on radi, s Francom fon
Papenom, na uništenju Vajmarske Republike. 20. jula 1932, op-
sadno stanje je proglašeno u Berlinu i ministri su izbacili "manu
militari" (vanredno stanje). To je prvi korak ka hitlerovskoj dik-
taturi. Pripremljeni su novi izbori koji će potvrditi uspeh nacista.
“S Hitlerovim odobrenjem, Gering i Štraser su stupili u kon-
takt s monsinjorom Kaasom, stranačkim vođom stranke katoli-
čkog Centra”.33
Kardinal Bertram, nadbiskup Breslava i primas Nemačke,
izjavio je: “Mi, hrišćani i katolici, ne priznajemo nijednu religiju
ili rasu…” S mnogim drugim biskupima, on je pokušao da upo-
zori vernike na “paganske ideale nacista”. Očito, ovaj crkveni
velikodostojnik nije razumeo papsku politiku, ali će uskoro nau-
čiti.
"Mercure de France" je objavio sjajno istraživanje 1934:

155
 “Na početku 1932-e, nemački katolici nisu smatrali da su
izgubili bitku ali, u proleće, njihove vođe su delovale nekako
neodlučno: rečeno im je da je ‘papa lično naklonjen Hitleru’.”
To što je Pije XI bio naklonjen Hitleru ne bi trebalo da nas
iznenadi… Po njemu, Evropa bi se mogla urediti samo kroz
prevlast Nemačke… Vatikan je razmišljao o pomeranju središta
Rajha, kroz Anšlus, dugo vremena, i Isusovci su otvoreno radili
na postizanju tog cilja (plan Ledočovskog), naročito u Austriji.
Mi znamo kako se Pije XI oslanjao na Austriju da ostvari ono što
je on nazivao pobedom svoje politike. Ono što se moralo spreči-
ti je prevlast protestantske Pruske. Kako je Rajh trebao gospoda-
riti Evropom… trebalo je izgraditi Rajh u kome bi katolici bili
gospodari…
“U martu 1933, nemački biskupi, koji su se sastali u Fuldi,
iskoristili su Hitlerov govor u Potsdamu da izjave: ‘Moramo priz-
nati da je najviši predstavnik vlade Rajha, koji je u isto vreme i
vođa nacional-socijalističkog pokreta, dao javne i svečane izja-
ve, kojima su nepovredivost katoličke doktrine, rad i neprome-
njivost prava Crkve priznati’…” Fon Papen odlazi za Rim. Ovaj
čovek, s veoma gnusnom prošlošću, postaje pobožni hodočas-
nik sa zadatkom da zaključi Konkordat (za celu Nemačku) s
papom. I on će morati da iznese istu ponudu Vatikanu kao i
Musolini.34
Zapravo, ista se stvar dešava u obe zemlje: u Italiji, Katolička
stranka Don Sturca omogućava Musoliniju dolazak na vlast; u
Nemačkoj, ‘Centrum’ Monsinjora Kasa čini isto za Hitlera. U oba
slučaja, Konkordat potvrđuje pakt.
M. Jozef Rovan priznaje ovo sledećim rečima: “Zahvaljujući
Fon Papenu, poslaniku ‘Centrum-a’ od 1920. i vlasniku zvanič-
nih stranačkih novina ‘Germania’, Hitler je došao na vlast 30.
januara 1933… Nemački politički katolicizam, umesto da posta-
ne hrišćansko-demokratski, na kraju je preneo svu vlast na
Hitlera, 26. marta 1933… Da bi se izglasao prenos celokupne
vlasti, bila je potrebna dvotrećinska većina i glasovi ‘Centrum-a’
su bili nužni da bi se ona postigla”.35 Isti autor dodaje: “U prepi-
sci i izjavama crkvenih velikodostojnika, uvek ćemo naći da iza
nacističkog režima stoji svesrdna podrška biskupa”.36
156
 Ta podrška je lako objašnjiva kada pročitamo sledeće od Fon
Papena: “Opšti uslovi Konkordata su bili povoljniji od ostalih
sličnih sporazuma koje je Vatikan potpisao”, i “Kancelar Hitler je
zatražio od mene da uverim papskog državnog sekretara (kardi-
nala Pačelija) da će on smesta ućutkati antiklerikalni klan”.37
Ovo nije bilo prazno obećanje. Već tokom 1933. godine, po-
red pokolja Jevreja i ubistava počinjenih od strane nacista, pos-
tojalo je 45 koncentracionih logora u Nemačkoj, sa 40.000 zarob-
ljenika različitih političkih ubeđenja, ali uglavnom liberala.
Franc fon Papen, papin tajni komornik, savršeno je definisao
duboko značenje pakta između Vatikana i Hitlera sledećom
rečenicom: “Nacizam je hrišćanska reakcija protiv duha 1789.”
Godine 1937. godine, Pije XI, pod pritiskom svetskog javnog
mnjenja “osuđuje” rasnu teoriju kao nespojivu s katoličkom
doktrinom i načelima u onome što njegove apologete cinično
nazivaju “strašnom” Encikličnom poslanicom "Mit brennender
Sorge" (Sa gorućim nemirom). Nacistički rasizam je osuđen, ali
ne i Hitler, njegov pokretač. Vatikan dobro pazi da ne poništi
“povoljni” Konkordat zaključen, četiri godine ranije, sa nacistič-
kim Rajhom. Dok su Hristov krst i kukasti krst sarađivali u
Nemačkoj, Benito Musolini je krenuo u lagani pohod na
Etiopiju, s blagoslovom Svetog Oca.
“…Vrhovni Pontif nije osudio Musolinijevu politiku i dao je
italijanskom sveštenstvu potpunu slobodu da sarađuju s fašis-
tičkim vlastima…
Duhovnici, od siromašnih parohijskih sveštenika do kardina-
la, govorili su u korist rata…
Jedan od najupečatljivijih primera je došao od kardinala-
nadbiskupa Milana, Alfreda Ildefonsa Šustera (Alfredo Ildefonso
Schuster) (jezuite), koji je otišao tako daleko da je ovaj pohod
nazvao ‘katoličkim krstaškim ratom’.38 ‘Italija’, objašnjava papa
Pije XI, ‘misli da je ovaj rat opravdan zbog hitne potrebe za šire-
njem…’
Deset dana kasnije, govoreći pred skupom veterana, Pije XI je
izrazio želju da opravdane težnje velike i uzvišene nacije, kojoj,
kako ih je podsetio i sam pripada, budu zadovoljene”.39

157
 Fašistički napad na Albaniju, na Veliki Petak 1939, naišao je
na slično “razumevanje”, kako nam je rekao M. Kamil Cijanfara
(Camille Cianfarra): “Italijansko zauzimanje Albanije je bilo
veoma povoljno za Crkvu… Od stanovništva koje je brojalo
milion Albanaca, koji su postali italijanski podanici, 68% su bili
muslimani, 20% pravoslavci i samo 12% katolici… Sa političke
tačke gledišta, pripajanje zemlje od strane katoličke sile je mora-
lo unaprediti položaj Crkve i zadovoljiti Vatikan”.40
U Španiji, uspostavljanje republike je predstavljalo ličnu
uvredu za Rimsku Kuriju. “Nikad se nisam usudio pomenuti
špansko pitanje Piju XI”, pisao je M. Fransoa Karlo-Roks. “On bi
me verovatno podsetio da su crkveni interesi, u toj velikoj i zna-
menitoj zemlji Španiji, bili stvar koja se ticala samo pape”.41
Stoga, ovom “zaštićenom lovištu” je ubrzo određen diktator
sličan onima koji su već bili uspešni u Italiji i Nemačkoj.
Pustolovina generala Franka je počela tek sredinom jula 1936.
ali, 21. marta 1934, “Rimski pakt” je bio zaključen, između
Musolinija i vođa španskih reakcionarnih stranaka, od kojih je
jedan bio M. Goikočea (Goicoechea), predsednik "Renovacion
Espanola" (Španske Obnove). Ovim sporazumom, Italijanska
fašistička partija se obavezala da snabdeva pobunjenike s nov-
cem, ratnim materijalom, oružjem i municijom. Znamo da su
oni učinili i više od onoga što su obećali, i da su Musolini i Hitler
nastavili “raspirivati” špansku pobunu materijalom, ratnim vaz-
duhoplovstvom i “dobrovoljcima”.
A Vatikan je, zaboravivši sopstveno načelo da vernici moraju
poštovati izabranu vlast, pritiskao Španiju svojim pretnjama.
“Papa je izopštio iz Crkve vođe Španske Republike i objavio
duhovni rat između Svete Stolice i Madrida. Zatim je napisao
poslanicu 'Dilectissimi Nobis'… Nadbiskup Goma, novi primas
Španije, proglasio je građanski rat”.42 Velikodostojnici Njegove
Svetosti su s radošću dočekali užase ovog bratoubilačkog suko-
ba, a Monsinjor Gomara, biskup Karatagine, divno je izložio nji-
hova hrišćanska osećanja kada je rekao: “Blagosloveni su topovi
ako, iz pukotina koje oni naprave, nikne Jevanđelje!”
Vatikan je čak priznao Frankovu vladu, 3. avgusta 1937, dva-
deset meseci pre kraja rata.
158
 Belgija je takođe nadgledana od strane Katoličke Akcije,
bespotrebno je reći, izrazito papske i jezuitske organizacije.
Teren je morao biti pripremljen za nadolazeću najezdu
Firerovih vojski! Stoga, pod izgovorom “duhovne obnove”, hitle-
rovsko-fašističko Jevanđelje je tamo marljivo propovedano od
strane monsinjora Pikarda, jezuite, oca Arenda i oca Fokarta,
koji su takođe bili jezuite itd. Mladi Belgijanac, koji je bio njiho-
va žrtva kao i mnogi drugi, svedoči o ovome: ”U to vreme, svi mi
smo već bili opsednuti nekom vrstom fašizma… Katolička Akcija
kojoj sam ja pripadao je bila veoma naklonjena italijanskom fa-
šizmu… Monsinjor Pikard je izjavljivao na sav glas da je Muso-
lini genije i žarko je priželjkivao diktatora…” Hodočašća su orga-
nizovana da bi se uspostavili bolji kontakti s Italijom i fašizmom.
“Kada sam, s tri stotine studenata, išao u Italiju, svi su, u povrat-
ku kući, pozdravili na rimski način i pevali Giovinezz-u (italijan-
ska fašistička pesma).”43
Jedan drugi svedok kaže: “Posle 1928, grupa Leona Degrela je
redovno sarađivala s monsinjorom Pikardom… Monsinjor
Pikard je iskoristio pomoć Leona Degrela za veoma važan zada-
tak: rukovođenje novom izdavačkom kućom Katoličke Akcije.
Ova izdavačka kuća je dobila ime koje je uskoro postalo čuveno
– ‘Rex’…
Bilo je sve više poziva na promenu režima... Rezultati ove
propagande su u Nemačkoj bili praćeni s velikom pažnjom. U
oktobru 1933, članak u ‘Vlan-u’ nas je podsetio da je bilo samo
sedam nacista 1919, i da im je Hitler svojim ulaskom u partiju,
nekoliko godina kasnije, doneo u miraz samo svoj dar za propa-
gandu… Osnovan na sličnim načelima, tim ‘Rex-a’ je započeo sa
živom propagandnom aktivnošću u celoj zemlji. Njihovi skupo-
vi su uskoro privlačili nekoliko stotina, a zatim i hiljada slušala-
ca”.44
Naravno, Hitler je doneo tek nastalom nacional-socijalizmu,
kao i Musolini fašizmu, više od dara za propagandu: - podršku
Pape!
Budući da je bio bleda senka ove dvojice, Leon Degrel, vođa
“Christus Rex-a”, uživao je istu podršku – ali iz veoma drugačijeg
razloga, jer je njegov posao bio da otvori zemlju za osvajače.
159
 M. Rejmond de Beker (Raymond de Becker) kaže: “Sarađivao
sam s ‘Avant-Guarde-om’…
Taj časopis (koji je izdavao monsinjor Pikard) imao je za cilj
da prekine veze koje su spajale Belgiju, Francusku i Englesku”.45
Znamo kako je nemačka vojska brzo porazila belgijske bra-
nioce izdane od strane klerikalne Pete Kolone. Možda se takođe
sećamo da je vođa ‘Christus Rex-a’, obukavši nemačku unifor-
mu, otišao, s velikom pažnjom javnosti, “da se bori na Istočnom
frontu” na čelu njegove SS jedinice, sastavljene uglavnom od
podmlatka Katoličke Akcije; posle mu je blagovremeno povlače-
nje omogućilo da se domogne Španije. Ali, pre toga, do kraja je
ispoljio svoja “rodoljubiva” osećanja poslednji put.
M. Moris de Behaut (Maurice de Behaut) piše: “Pre deset go-
dina (1944.), luka Anvers, treća najvažnija u svetu, skoro netak-
nuta je pala u ruke Britancima… U vreme kada je stanovništvo
naziralo kraj svojim patnjama i oskudici, najstrašniji nacistički
izum je pao na njih: leteće bombe, V1 i V2. Ovo bombardovanje,
najduže u istoriji, jer je trajalo sledećih šest meseci, danonoćno,
je pažljivo skrivano od javnosti, po naređenju Savezničkog
štaba. To je razlog što je, danas, mučeništvo gradova Anvers i
Liježa još uvek uglavnom zanemareno.
“Uoči prvog bombardovanja (12. oktobra), neki su čuli na
Radio Berlinu uznemirujuće reči izdajnika Leona Degrela:
‘Tražio sam od svog Firera’, urlao je, ‘dvadeset hiljada letećih
bombi. One će kazniti nepromišljeni narod. Obećavam vam da
će napraviti od Anvera grad bez luke, ili luku bez grada’.”
“…Od tog dana, bombardovanje se pojačavalo, s katastrofal-
nim posledicama, dok je izdajnik Leon Degrel vikao na sav glas
preko Radio Berlina, obećavajući još strašniji ishod”.46
Takav je bio poslednji pozdrav svojoj domovini ovog čudoviš-
ta koje je proizvela Katolička Akcija. Poslušni učenik jezuita
monsinjora Pikarda i Oca Arenda, vođa “Christus Rex-a” se stro-
go držao papskih pravila.
“Članovi Katoličke Akcije”, pisao je papa Pije XI, “ne bi ispu-
nili svoju dužnost ako, u slučaju da prilike to dozvole, ne bi
pokušali da vode politiku svog kralja i svoje zemlje”.47

160
 I zaista, Leon Degrel je ispunio svoju dužnost a ishod je bio –
kako smo videli – u srazmeri s njegovom revnošću.
Čitamo u knjizi Rejmonda de Bekera: “Katolička Akcija je
našla, u Belgiji, izuzetne ljude da vode njene poslove, kao na pri-
mer monsinjora Pikarda (kao najvažnijeg)… kanonika Kardijna,
osnivača ‘jokističkog’ pokreta, mrzovoljnog vizionara loše nara-
vi…”48
Ovaj se danas kune da nikad nije “ni video ni čuo” svog stra-
načkog kolegu Leona Degrela. Znači, ova dva predvodnika bel-
gijske Katoličke Akcije, obojica podređeni kardinalu Van Roeju
(Van Roey), se nikad nisu srela! Kojim čudom? Naravno, bivši
kanonik nam to ne govori; od tada, on je imenovan monsinjo-
rom od strane pape Pija XII i rukovodiocem ‘jokističkog’ pokreta
za ceo svet.
Još jedno čudo: monsinjor Kardijn nije sreo zloglasnog pred-
sednika “Rex-a” ni tokom velikog kongresa koji je opisao Degrel:
“Sećam se velikog kongresa Katoličke Omladine u Briselu, 1930.
Bio sam iza monsinjora Pikarda, koji je stajao do kardinala Van
Roeja. Sto hiljada mladih je promarširalo pored nas za dva sata,
kličući verskim vođama na bini…”49
Gde je, onda, bio predvodnik J.O.C-a, čije su čete učestvovale
u tom velikom maršu? Krio se? Da li je Proviđenje htelo da se ova
dva čoveka koja su stajala rame uz rame nikad ne vide, na zva-
ničnim skupovima kao i u sedištu Katoličke Akcije koje su stalno
posećivali?
Monsinjor Kardijn, jezuita, ide i dalje od toga. Pretvara se da
se “rečima” borio protiv “reksizma”.
Zaista, Katolička Akcija je bila neobična organizacija! Ne
samo da su vođe njena dva glavna pokreta “J.O.C” i “Rex” igrali
žmurke po hodnicima, već se jedan od njih, kako je rekao,
“borio” protiv delovanja drugog uz odobravanje “hijerarhije”!
Ova činjenica ne može biti osporena: Degrela je na čelo “Rex-
a” postavio lično monsinjor Pikard, po ovlašćenju kardinala Van
Roeja i apostolskog nuncija monsinjora Mikara. Dakle, prema
rečima monsinjora Kardijna, on se oštro nije slagao s delova-
njem njegovog saradnika u Katoličkoj Akciji, koji je bio pod
pokroviteljstvom, kao i on sam, belgijskog Primasa - i bio bez
161
ikakvog obzira prema nunciju, njegovom “zaštitniku i cenjenom
prijatelju”, kako je to rekao papa Pije XII.50
Odbrana je krajnje neuverljiva. Još više postajemo toga sves-
ni kada ispitamo kakav je bio stav, posle Hitlerovog osvajanja
Belgije, onih kao što su monsinjor Kardijn i njegovi saradnici
koji se, danas, odriču Degrela i “reksizma”. U knjizi koja je sklo-
njena od očiju javnosti kada je izdata, vođa “Rex-a” je osvežio
svoje pamćenje, kao što ćemo videti, i po onome što mi znamo,
ono što je on rekao nikada nije opovrgnuto.
Budući da sam biblijski religiozan, i svestan prožimanja
duhovnog i ovozemaljskog, ne bih razmišljao o saradnji (s Hit-
lerom), a da se pre toga ne posavetujem s verskim vlastima svoje
zemlje… Zatražio sam intervju s Njegovom Svetošću, kardina-
lom Van Roejom… Kardinal me je srdačno dočekao, jednog
jutra, u vladičanskom dvoru u Malinezu… Njega pokreće potpu-
ni i žestoki fanatizam… Da je živeo par vekova ranije, on bi, pot-
pisujući 'Magnificat', stavio nevernike pod mač, ili spalio ili
bacio u manastirske tamnice neposlušne ovce iz svog stada.
Kako je sada 20. vek, ostala mu je samo biskupska palica, ali i
ona odrađuje veliki posao. Za njega, sve je važno dok god služi
interesima Crkve: ako je to bilo nešto dobro, mi bismo to podr-
žali, ali sve loše bi se uništilo; a Crkva ima tako mnogo načina
‘službe’: njene poslove, stranke, novine, zemljoradničke zadruge
(Boerenbond), bankarske ustanove koje su davale svetovnu moć
duhovnoj instituciji…
A sada, mogu iskreno da kažem da je ovo bilo značenje kardi-
nalovih reči: “Saradnja je bila pravi put, ustvari jedini put kojim
bi razumna osoba krenula.” Tokom celog razgovora, nije uopšte
ni pomislio da bi drugačiji pristup bio moguć. Za kardinala, u
jesen 1940, rat je bio završen. Nije uopšte pomenuo Engleze niti
pretpostavio da bi Saveznici mogli preokrenuti tok rata…
Kardinal nije mislio da je, politički, bilo šta drugo osim saradnje
bilo moguće… Nije imao ništa protiv mojih zamisli i planova…
Mogao me je – ili trebao me je – upozoriti ako je mislio da sam
zastranio u svom političkom mišljenju, jer sam došao po njegov
savet… Pre nego što sam otišao, kardinal mi je dao svoj blago-
slov…
162
 Drugi katolici takođe, u jesen 1940-e, držali su uperen pogled
prema visokom tornju Saint-Rombauta… Mnogi su ušli u vladi-
čanski dvor da pitaju za savet monsinjora Van Roeja ili njegovo
blisko okruženje, u vezi moralnosti, korisnosti ili nužnosti sara-
dnje…
Više od hiljadu katoličkih viših činovnika se brzo prilagodilo
novom Poretku... Svi oni dobri ljudi koji su otišli u zatvor 1944.
sigurno su se pitali, 1940: Šta Malinez misli? Ali ko bi verovao da
ni Malinez, ni njihovi biskupi, ni njihovi sveštenici nisu mogli da
im umire savest!
Osam od deset belgijskih kolaboracionista su bili katolici…
“Tokom tih odlučujućih sedmica, zbog odluke koja je morala da
se donese, Malinez i brojne biskupije su čak izdale pisani ili
usmeni negativni savet, meni i svim drugim kolaboracionistima.
Iako nije prijatna za uši, ovo je sušta istina. Držanje visokog
katoličkog sveštenstva u inostranstvu je moglo samo osnažiti
uverenje pastve da je saradnja u potpunoj saglasnosti s verom…
U Višiju, najviši francuski velikodostojnici su se slikali s marša-
lom Petenom i Pjerom Lavalom, posle razgovora između Hitlera
i Petena. U Parizu, kardinal Baudrilart (Baudrillart) javno je izja-
vio da je kolaboracionista.
U samoj Belgiji, kardinal Van Roej je dozvolio jednom od naj-
čuvenijih flamanskih sveštenika – njegovom najvećem katolič-
kom intelektualcu – opatu Verševeu (Verschaeve), da izjavi, 7.
novembra 1940, tokom svečane sednice Senata i u prisustvu
nemačkog generala, predsednika Redera (Raeder):
“Dužnost Kulturnog Veća je da izgradi most koji će ujediniti
Flandriju i Nemačku…”
29. maja 1940, dan posle predaje, kardinal Van Roej je opisao
okupaciju kao poklon s neba:
“Budite uvereni”, pisao je vernicima, “da prisustvujemo u
ovom trenutku izuzetnom delovanju Božanskog Proviđenja koje
pokazuje svoju moć kroz velike događaje”.
“Dakle, sve u svemu, Hitler je izgleda bio ništa drugo do
oruđe pročišćenja, bič Božji za belgijski narod”.51
Nešto slično se dešavalo u našoj zemlji, (Francuskoj), gde
nam je stalno govoreno da je “poraz korisniji od pobede”, kao,
163
pre 1914, kada je pročišćenje kroz “temeljno prolivanje krvi” pri-
željkivano za Francusku.
Takođe u ovim memoarima koji su pali – ili bolje reći bačeni
u zaborav – nalazimo neke veoma zanimljive detalje koji se tiču
“Boerenbond-a, snažne katoličke, političke i finansijske ustano-
ve kardinala Van Roeja koja je većim delom finansirala
Flamansko odeljenje Louvain-skog Univerziteta…”52
Izdavačka kuća “Standaard” je ostajala u poslu štampajući
pozive na kolaboraciju od strane V.N.V-a (Vlaamsch Nationalist
Verbond) (Flamanski nacionalistički savez). Uskoro, posao je
počeo da donosi veliki novac… Budući da su bili veći katolici od
pape i stožer Crkve u Flandriji, rukovodioci “Standaard-a” ne bi
razmišljali o saradnji s Nemcima da to kardinal nije pre toga
odobrio jasno i glasno.
“Isto je važilo za celokupnu katoličku štampu…”53
Svi ovi napori su bili usmereni ka razbijanju Belgije, kako nas
podseća katolički pisac, M. Gaston Galijard:
“Flamanski katolici i katolički autonomaši Alzasa su opravda-
vali svoj stav prećutnom podrškom koju je Sveta Stolica uvek
davala germanskoj propagandi. Uvek su se pozivali na čuveno
pismo Pija XI njegovom državnom sekretaru, kardinalu Gaš-
pariju, od 26. juna 1923, kako bi lako uverili druge da njihova
politika ima odobrenje Rima, a Rim, naravno, nije učinio ništa
da ih ubedi u suprotno. Zar nije nuncije Pačeli (budući papa Pije
XII) snažno podržavao nemačke nacionaliste i ohrabrivao takoz-
vano ‘ugnjeteno’ stanovništvo Gornje Šlezije? Zar nisu autono-
maški planovi Alzasa, Gornje Malmedije i Šlezije dobijali crkve-
nu podršku koja nije uvek bila odmerena? Stoga je bilo lako Fla-
mancima da sakriju svoje delovanje protiv celovitosti Belgije iza
naloga iz Rima…”54
Takođe, 1942. godine, papa Pije XII je zatražio od svoje nun-
cijature u Berlinu da prenesu njegove izraze saučešća Parizu
zbog smrti kardinala Baudrilara, stavljajući tako do znanja da je
smatrao prisajedinjenje severa Francuske Nemačkoj kao činje-
nično stanje. To je takođe još jedanput potvrdilo “prećutnu
podršku” koja je uvek davana germanskom širenju od strane
Svete Stolice, i njega naročito.
164
 Danas, možemo samo kiselo da se nasmejemo kada vidimo
kako beže od činjenica i odriču bilo kakvo saučesništvo u Petoj
Koloni koju su sami organizovali, a posebno se odriču Degrela.
Što se njega tiče, u svom bezbednom utočištu, on se može prise-
titi u slobodno vreme čuvenih Ovidijevih stihova: "Donee eris
felix, multos munerabis amicos. Tempora si fuerint nubila, solus
eris". (Dok si srećan imaš mnogo prijatelja, a kad dođu tmurna
vremena, bićeš sam.)55
Smešno je kad pročitamo sledeće od R. P. Fesarda (Fessard)
(jezuite):
“Godine 1916. i 1917. čekali smo američku pomoć s nestrp-
ljenjem! Godine 1939, shvatili smo da se nažalost, čak i posle
početka rata, na Hitlera gleda s naklonošću u velikom delu ame-
ričkog javnog mnjenja, a pogotovo među katolicima! Godine
1941. i 1942, ponovo smo se pitali da li će se Sjedinjene Države
umešati ili ne”.56
Dakle, izgleda da je “Sveti Otac” primio rezultate dobijene iz
Amerike “s tugom”! Istorijska je činjenica da je “Hrišćanski
Front”, katolički pokret koji se protivio mešanju Sjedinjenih
Država u rat, vodio jezuita otac Koglin (Coughlin), poznati
Hitlerovac.
“Ova pobožna organizacija nije oskudevala ni u čemu i pri-
mala je, iz Berlina, velike isporuke propagandnog materijala iz
Gebelsovog ureda.
Preko njegovog časopisa ‘Društvena Pravda’ i radio emisija,
jezuita otac Koglin, propovednik kukastog krsta, dosegao je veli-
ki broj ljudi. Takođe je nadzirao tajne ‘terorističke ćelije’ u većim
gradovima, koje su se služile metodama Lojolinih sinova i koje
su obučavane od strane nacističkih agenata”.57
Tajni dokument iz Wilhelmštrasea iznosi sledeći zaključak:
“Proučavajući razvoj antisemitizma u Sjedinjenim Drža-
vama, primećujemo da broj slušalaca radio emisija Oca Koglina,
poznatog po njegovom antisemitizmu, premašuje 20 miliona”.58
Moramo li se prisetiti delovanja jezuite oca Volša (Walsh),
papinog predstavnika, dekana Fakulteta za političke nauke na
Univerzitetu Džordžtaun, jezuitskog rasadnika američke diplo-
matije – i revnosnog propagandiste nemačke politike?
165
 U to vreme, general Isusovaca je bio Halke Fon Ledočovski,
bivši general u austrijskoj vojsci; on je nasledio Vernca (Wernz),
Prusa, 1915.
Da li je R.P. Fesard takođe zaboravio šta je ‘La Croix’ pisao
tokom celog rata, a pogotovo ovo: “Ne bi bilo nikakve koristi od
vojnog mešanja s druge strane Kanala i Atlantika”.59
Da li se isto tako ne seća ovog telegrama njegove svetosti
pape Pija XII: “Papa šalje svoj blagoslov ‘La Croix-u’, glasu crkve-
ne misli”.60
Pored tolike zaboravnosti, moramo se zapitati da li Isusovci
imaju veoma kratko pamćenje? Treba istaći da je R. P. Fesard
ispoljio svoje patriotske bojazni iz 1941-1942. tek 1957. godine.
Njegovo 15-ogodišnje razmišljanje je donelo rezultata i imao je
vremena da ponovo pročita jedan odlomak iz “Duhovnih Vežbi”
u kom stoji “da jezuita mora biti spreman, ako Crkva kaže da je
nešto crno u stvari belo, da se složi s tim mišljenjem, iako mu
razum govori suprotno”.61
Što se toga tiče, R. P. Fesard je izgleda odličan jezuita!
7. marta 1936. Hitler je poslao Vermaht u demilitarizovanu
Rajnsku oblast, prekršivši time sporazum iz Lokarna. 11. marta
1938, dogodio se Anšlus (ujedinjenje Austrije i Nemačke), a 29.
septembra iste godine, u Minhenu, Nemačka je naterala
Englesku i Francusku da pristanu na aneksiju Sudeta u Čehoslo-
vačkoj.
Firer je došao na vlast, zahvaljujući glasovima katoličkog
Centrum-a, samo pet godina pre toga, a većina ciljeva cinično
otkrivenih u “Mein Kampf-u” je već bila ostvarena; ovu knjigu,
drski izazov zapadnim demokratijama, napisao je jezuita otac
Štempfle (Staempfle), a Hitler se potpisao kao autor. Iako mnogi
osporavaju tu činjenicu, jezuiti su bili ti koji su usavršili čuveni
pangermanizam opisan u ovoj knjizi, koju je Firer samo potpi-
sao.

166
 Poglavlje 24

Nemačko osvajanje i jezuiti

Austrija - Poljska - Čehoslovačka -
Jugoslavija

Hajde da vidimo kako je Anšlus bio pripreman:

Pre svega, “Proviđenje” je htelo da u isto vreme, kada je
Musolini zgrabio vlast u Italiji zahvaljujući don Sturcu, jezuita i
predsednik Katoličke stranke, monsinjor Seipel, postane kance-
lar Austrije. Bio je na tom položaju do 1929, s prekidom od dve
godine i tokom tih presudnih godina, vodio je austrijsku unut-
rašnju politiku reakcionarnim i klerikalnim putem; njegovi nas-
lednici nastavili su tim putem koji je vodio utapanju te zemlje u
nemačku celinu. Krvavo gušenje radničkih buna donelo mu je
nadimak "Keine Milde Kardinal": “Kardinal bez milosti”.
“Početkom maja (1936), Fon Papen je ušao u tajne pregovore
sa Dr Šusnigom (Schussnigg) (austrijskim kancelarom) i gađao
ga u slabu tačku, pokazavši mu kako bi usaglašavanje stavova s
Hitlerom bilo u interesu Vatikana; argument može zvučati
čudno, ali Šusnig je bio veoma pobožan, a Fon Papen je bio
papin savetnik (komornik)”.62
Očekivano, tajni savetnik je bio taj koji je vodio celu stvar koja
se završila, 11. marta 1938, ostavkom pobožnog Šusniga (učeni-
ka jezuita), u korist Seyss-Inquarta, vođe austrijskih nacista.
Narednog dana, nemačke jedinice su ušle u Austriju, a marione-
tska vlada Seyss-Inquarta proglasila je prisajedinjenje zemlje
Rajhu. Ovaj događaj je pozdravljen ushićenom izjavom bečkog
nadbiskupa: kardinala Inicera (Innitzer) (Jezuite).
15. marta, nemačka štampa je objavila sledeću izjavu kardi-
nala Inicera: “Sveštenstvo i vernici moraju odlučno podržati
veliku nemačku državu, i Firera čija je borba da učini Nemačku
167
snažnom, dostojanstvenom i naprednom u skladu sa željama
Proviđenja.
Novine su štampale faksimil ove izjave da odagnaju svaku
sumnju u njenu verodostojnost. Primerci te izjave su bili izlep-
ljeni po zidovima u Beču i u drugim austrijskim gradovima.
Kardinal Inicer je svojom rukom ispisao sledeće reči pre nego
što se potpisao: “Und Heil Hitler!”
Tri dana kasnije, Austrijska biskupija je poslala pismo svojim
vernicima; italijanske novine su objavile sadržaj ovog pisma 28.
marta: bilo je to otvoreno pristajanje uz nacistički režim o čijim
se svojstvima govorilo s hvalom.63
Kardinal Inicer, najviši zvaničnik Rimske Crkve u Austriji,
takođe je napisao u svojoj izjavi: “Pozivam vođe organizacija
mladih da pripreme njihovo spajanje s organizacijom Nemač-
kog Rajha”.64
Znači, ne samo da su kardinal-nadbiskup Beča, i njegova bis-
kupija, prišli Hitleru s oduševljenjem, nego mu je on predao i
“hrišćansku” mladež da bude obučavana po nacističkim meto-
dama; ove metode su bile “zvanično osuđene” u “strašnoj” enci-
kličnoj poslanici: "Mit brennender Sorge"!
“Mercure de France” je s pravom primetio: “… Ovi biskupi
nisu doneli odluku koja se tiče Crkve kao celine na svoju ruku;
Sveta Stolica im je dala smernice koje su oni prosto sledili”.65
To je očigledno. Ali koja su se druga “uputstva” mogla očeki-
vati od Vatikana koji je doveo na vlast Musolinija, Hitlera, Fran-
ka, a u Belgiji, stvorio “Christus – Rex” Leona Degrela?
Razumemo, onda, zašto engleski pisci poput F. A. Ridlija
(Ridley), Sikera (Seeker) i Warburga imaju primedbe na politiku
pape Pija XI koja je povlađivala fašističkim pokretima svugde.66
Što se tiče Anšlusa, M. Fansoa Karlo-Roks nam govori zašto je
Crkva toliko želela da se on desi: “Osam miliona austrijskih kato-
lika bi mnogo osnažilo nemačko katoličko telo koje bi dobilo na
značaju”.67
Poljska je bila u istom položaju kao i Austrija kada je Hitler,
pošto ju je osvojio, pripojio njene delove Otadžbini. Još nekoliko
miliona katolika da uveća broj Nemaca pod Rimskom vlašću:
Sveta Stolica je samo mogla biti za to, uprkos svoj svojoj ljubavi
168
za njen “mili poljski narod”. U stvari, nije mrko gledala na nasil-
no regrupisanje srednjoevropskih katolika, koje se odvijalo po
zamisli jezuitskog generala, Halkea Fon Ledočovskog.
Dežurne apologete Vatikana nastavljaju podsećati svoje
čitaoce da je papa Pije XII “dizao svoj glas” protiv agresije u enci-
kličnoj poslanici “Summi Pontificatus”. U stvarnosti, taj smešni
dokument, kao i svi drugi takvi dokumenti, koji ima ne manje od
45 stranica, sadrži samo jednu rečenicu, pri kraju, koja se tiče
Poljske pregažene od Hitlera. A ta kratka rečenica je u stvari
savet poljskom narodu da se dosta mole Devici Mariji!
Postoji upadljiva razlika između tih par otrcanih izraza sau-
češća i brojnih stranica posvećenih fašističkoj Italiji i ushićeno-
sti Lateranskim sporazumom; taj sporazum je zaključen između
Svete Stolice i Musolinija, Hitlerovog saradnika koji je, u vreme
kad je papa pisao svoju poslanicu, održao sramotni govor, kao
izazov svetu, i počeo ga ovim rečima: "Liquidata la Polo-
nia!"(Poljska je uništena)
Ali da li uopšte i postoji opasnost od korišćenja ovih smešnih
izgovora, kada se propoveda vernicima? Osim toga, koliko bi
njih bilo spremno da ispita takve tvrdnje?
Ipak, kada proučimo ponašanje Vatikana u celoj ovoj priči,
šta vidimo? Pre svega, vidimo nuncija u Varšavi, monsinjora
Kortezija (Cortesi), kako zahteva od poljske vlade da popusti
Hitleru u svemu: Dancig, “koridor”, oblasti naseljene nemač-
kom manjinom.68 Onda, kada se ovo završilo, vidimo takođe
Svetog Oca kako pomaže osvajaču pokušavajući da natera Pariz
i London da prihvate odvajanje velikog dela njegove “drage
Poljske”.69
Za one koji su iznenađeni takvim ponašanjem prema katolič-
koj zemlji, navešćemo jedan raniji slučaj: posle prve podele
Poljske 1772, katastrofe u kojoj su jezuitske spletke igrale veliku
ulogu, papa Kliment XIV, u pismu austrijskoj carici Mariji Tere-
ziji, izrazio je svoje zadovoljstvo sledećim rečima:
“Osvajanje i podela Poljske nisu učinjeni samo u političke
svrhe; bilo je u interesu vere, i neophodno za duhovni napredak
Crkve, da bečki dvor zagospodari Poljskom u što većoj meri”.

169
 Očito, ništa se nije promenilo – pogotovo u Vatikanu. Godine
1939. nije bilo potrebno menjati ni jednu jedinu reč u tom cinič-
nom pismu, osim u delu “duhovni napredak Crkve” koji se, u
ovom slučaju, odnosio na nekoliko miliona poljskih katolika koji
se pridružuju Velikom Rajhu.
Ova činjenica lako objašnjava škrtost u papskim izrazima
saučešća u “Summi Pontificatus”.
U Čehoslovačkoj, Vatikan se pokazao još bolje: dao je Hitleru
jednog od svojih prelata, tajnog savetnika, da bude čelnik te
satelitske države Rajha.
Anšlus je podigao veliku prašinu u Evropi. Od sada pa nada-
lje, hitlerovska pretnja je lebdela nad Čehoslovačkom i rat se
predosećao. Ali, u Vatikanu, niko nije izgledao zabrinuto.
Poslušajmo M. Karla-Roksa:
“Sredinom avgusta, pokušao sam da ubedim Papu da govori
u korist mira – pravednog mira, naravno… Moji prvi pokušaji su
bili neuspešni. Ali, od početka septembra 1938, kada je međuna-
rodna kriza dostigla svoj vrhunac, počeo sam dobijati, u
Vatikanu, utisak spokoja koji je bio u oštroj suprotnosti sa situa-
cijom koja se brzo pogoršavala”.70
“Svi moji pokušaji”, dodaje bivši francuski ambasador, “zavr-
šavali su se istim odgovorom Pija XI: ‘To bi bilo beskorisno,
bespotrebno, necelishodno.’ Nisam mogao razumeti njegovo
uporno ćutanje”.71
Događaji koji su usledili su objasnili ovo ćutanje. Prvo se de-
silo pripajanje Sudeta od strane Rajha, s podrškom Hrišćanske
Socijalističke Stranke, naravno; ovo pripajanje je priznato
Minhenskim sporazumom, i Republika Čehoslovačka je pode-
ljena. Ali Hitler, koji je preuzeo obavezu poštovanja njenog teri-
torijalnog integriteta, je u stvarnosti nameravao da pripoji češke
oblasti nezavisno od Slovačke, i da vlada njima preko svog na-
mesnika.
Bilo mu je lako da postigne ove ciljeve jer su većina slovačkih
političkih vođa bili katolički velikodostojnici. Prema Valteru
Hagenu,72 jedan među njima, sveštenik Hlinka (jezuita), imao je
na raspolaganju “čuvara” obučavanog po nacističkim S. A. nače-
lima.
170
 Znamo da, prema crkvenom zakonu, nijedan sveštenik ne
može prihvatiti javni položaj ili političku funkciju bez pristanka
pape.
Ovo potvrđuje i objašnjava jezuita R. P. de Soras: “Zar bi
moglo biti drugačije? Već smo to rekli: sveštenik, samim svojim
rukopoloženjem, zvaničnom funkcijom koju obavlja unutar
Crkve, zbog mantije koju nosi, obavezan je da radi kao katolik,
bar kada je u javnosti. Gde je sveštenik, tamo je Crkva”.73
To znači da su s odobrenjem Vatikana pripadnici sveštenstva
sedeli u čehoslovačkoj skupštini. Štaviše, jedan od tih sveštenika
je morao da ima papino odobrenje kada ga je Firer postavio na
čelo države, a kasnije mu dodelio najviša nacistička odlikovanja:
Gvozdeni krst i Orden Crnog Orla.
Kao što se i očekivalo, 15. marta 1939, Hitler je pripojio osta-
tak Češke i Moravske, a Republiku Slovačku, koju je stvorio jed-
nim potezom pera, stavio “pod svoju zaštitu”. Na čelo države je
postavio monsinjora Tisoa (jezuitu), “koji je sanjao o sjedinjava-
nju katoličanstva i nacizma”. Uzvišeni cilj, i lako ostvariv kako
su već to pokazali nemački i austrijski biskupi. “Katoličanstvo i
nacizam”, objasnio je monsinjor Tiso, “imaju mnogo toga zajed-
ničkog; oni rade rame uz rame menjajući svet”.74
Takvo je sigurno bilo i mišljenje Vatikana jer se – uprkos
“strašnoj” poslanici "Mit Brennender Sorge" – nije prenemagao
oko svoje podrške svešteniku Gaulajteru.
“U junu 1940. godine, radio Vatikan je objavio: ‘Proglas mon-
sinjora Tisoa, predsednika Slovačke, u kome on iznosi svoju
nameru da izgradi Slovačku po hrišćanskim načelima, ima punu
podršku Svete Stolice’.”75
“Tisov režim, u Slovačkoj, je bio posebno bolan za prote-
stantsku Crkvu u toj zemlji, kojoj je pripadala jedna petina sta-
novništva. Monsinjor Tiso je pokušao da svede protestantski uti-
caj na najnižu moguću meru, i da ga čak iskoreni… Uticajni čla-
novi protestantske Crkve su slani u koncentracione logore.”76
Ovi su se mogli smatrati srećnim, kada uzmemo u obzir izja-
vu jezuitskog generala Vernca, Prusa (1906-1915): “Crkva može
osuditi jeretike na smrt, a sva prava koja oni imaju su posledica
naše trpeljivosti”.
171
 Hajde sada da vidimo kakvu je hrišćansku blagost prelat Tiso
pokazao prema Jevrejima: “1941. godine, prva grupa Jevreja iz
Slovačke i Gornje Šlezije je dospela u Aušvic; od početka, oni koji
nisu bili sposobni za rad su slani u plinsku komoru, u prostoriju
u zgradi u kojoj su se nalazile krematorijumske peći”.77
Ko je napisao ovo? Svedok kome se može verovati, Lord Rasel
(Russell) od Liverpula, pravni zastupnik na suđenjima ratnim
zločincima.
Dakle, Vatikan nije “pozajmio” jednog od svojih velikodostoj-
nika Hitleru uzalud. Jezuitski predsednik je uradio dobar posao
i zadovoljstvo izraženo preko Radio Vatikana je razumljivo. Biti
najveći snabdevač Aušvica, kakva je to dika za ovog svetog čove-
ka i sve jezuite!
U stvari, ovo je bila potpuna pobeda. Posle oslobođenja, ovaj
prelat je predat Čehoslovačkoj od strane Amerikanaca, osuđen
na smrt 1946. godine i obešen – tako primivši mučenički venac!
“Sve što smo učinili protiv Jevreja, učinili smo zbog ljubavi
prema našem narodu. Ljubav prema našem bližnjem i ljubav
prema našoj domovini se pretvorila u plodonosnu borbu protiv
neprijatelja nacizma.”78
Jedan drugi velikodostojnik Rimske Crkve, u susednoj zemlji,
je mogao dati istovetnu izjavu kao i monsinjor Tiso. Jer, ako su
temelji slovačke “Božje Države” bili mržnja i progon, šta bi se tek
moglo reći o duboko katoličkoj Hrvatskoj, plodu saradnje izme-
đu ubice Pavelića i monsinjora Stepinca, potpomognutim od
strane papskog izaslanika Markonea (Marcone)!
Morali bismo da se vratimo unazad u vreme pohoda na Novi
Svet, da obuhvatimo pustolovine Korteza i ništa manje krvoloč-
nih monaha koji su preobraćivali domoroce, pa da nađemo
nešto s čime bismo uporedili zverstva Ustaša, podržavanih,
vođenih i podstrekivanih od strane fanatičnih sveštenika i re-
dovnika. To što su ove “ubice u ime Božje”, kako ih je s pravom
nazvao M. Herve Laurier, počinile za četiri godine rata, prevazi-
lazi granice mašte, tako da im nema ravnih čak ni u istoriji
Rimske Crkve, koja inače obiluje ovakvim slučajevima. Ima li
potrebe da dodamo da je pristalica krvožednog Ante Pavelića
bio monsinjor Stepinac, još jedan jezuita?
172
 Hrvatska teroristička organizacija “Ustaše”, koju je vodio
Pavelić, je dospela u žižu francuske javnosti zbog ubistva, u
Marseju, kralja Jugoslavije Aleksandra Prvog i našeg ministra
spoljnih poslova Luja Bartua, 1934. godine. “Kako je Muso-
linijeva vlada očito bila umešana u zločin”,79 izručenje Pavelića,
koji je pronašao utočište u Italiji, zatražila je francuska vlada;
Duče naravno to nije dozvolio, i sud u Aix-en-Provence je morao
da izrekne smrtnu presudu u odsustvu vođi Ustaša.
Ovaj teroristički “poglavnik”, Musolinijev najamnik, “radio”
je u korist italijanske ekspanzije na jadranskoj obali. Kada su,
1941. godine Hitler i Musolini napali i rasparčali Jugoslaviju,
postavili su ovog navodnog hrvatskog patriotu na čelo marionet-
ske države koju su nazvali “Nezavisna Država Hrvatska”. 18.
maja te iste godine, u Rimu, Pavelić je ponudio krunu te države
Vojvodi od Spoleta koji je uzeo ime “Tomislav II”. Naravno, on je
dobro pazio da nikad ne kroči nogom na krvlju natopljeno tlo
njegovog lažnog kraljevstva. “Tog istog dana, papa Pije XII je pri-
mio u privatnu posetu Pavelića i njegove ‘prijatelje’, od kojih je
jedan bio monsinjor Salis-Sewis, zamenik monsinjora
Stepinca.” Dakle, Papa se nije plašio rukovanja sa osvedočenim
ubicom, osuđenim na smrt zbog ubistva Kralja Aleksandra
Prvog i Luja Bartua, terorističkim vođom koji je imao najužasni-
je zločine na svojoj savesti! U stvari, 18. maja 1941, kada je papa
Pije XII sa zadovoljstvom primio Pavelića i njegovu družinu ubi-
ca, pokolj pravoslavnih stanovnika Hrvatske je dostigao svoj vr-
hunac, istovremeno s prisilnim preobraćenjima u katoličan-
stvo”.79a
Proganjali su srpsku manjinu, kako to Valter Hagen objaš-
njava: “Zahvaljujući ustašama, ta zemlja je brzo pretvorena u kr-
vavi metež… Smrtonosna mržnja novih gospodara je bila usme-
rena prema Jevrejima i Srbima koji su zvanično stavljeni van
zakona… Čitava sela, čak i oblasti su bile sistematski zatirane…”
Pošto je Hrvatska poistovećivana s katoličanstvom, a Srbija s
pravoslavljem, pravoslavci su bili prisiljeni da se pridruže Ka-
toličkoj Crkvi. Ova prinudna preobraćenja su predstavljala zavr-
šetak “kroatizacije”.80

173
 Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova, je bio glavni
organizator ovih pokolja i prinudnih konverzija; ali, dok je to
radio, pazio je na moralnost svojih postupaka, prema svedoku
koji je bio na visokom položaju.
I zaista, kada je jugoslovenska vlada zatražila njegovo izruče-
nje iz Sjedinjenih Država gde je pobegao posle rata, neko je pro-
govorio u njegovu korist: jezuita R. P. Lacković, koji je takođe
prebivao u Sjedinjenim Državama, i bio sekretar monsinjoru
Stepincu, Zagrebačkom nadbiskupu, tokom poslednjeg rata.
“Artuković”, navodi ovaj jezuita, “ bio je svetovni predstavnik
monsinjora Stepinca. Između 1941. i 1945, nije bilo dana da ga
nisam video u mojoj kancelariji ili da ja nisam otišao do njega.
On je tražio savet od nadbiskupa za sve svoje akcije, što se tiče
njihove moralne strane.”81
Kada znamo kakve su “akcije” ovog krvnika bile, shvatamo
kakve mu je “moralno uzdižuće” savete davao monsinjor Ste-
pinac.
Pokolji i konverzije su se dešavali do oslobođenja, a naklo-
nost Svetog Oca prema ubicama se nije nikad promenila.
Mogu se pročitati, u hrvatskim katoličkim novinama tog vre-
mena, razmene komplimenata između pape Pija XII i Pavelića,
“Poglavnika”, kome je monsinjor Šarić, sarajevski jezuitski nad-
biskup i pesnik u slobodno vreme, posvetio stihove prožete
zanosnim obožavanjem.
Ali ovo je bilo samo pokazivanje dobrih manira: “Monsinjor
Stepinac postaje poslanik ustaškog Sabora.82 Nosi ustaška odli-
kovanja, prisutan je na svim važnim ustaškim svečanostima gde
je čak i držao govore… Moramo li se onda pitati zašto je mon-
sinjor Stepinac dobijao toliko poštovanja u marionetskoj državi
Hrvatskoj? Ili zašto su o njemu pevane hvale u ustaškoj štampi?
Veoma je očigledno da bez podrške monsinjora Stepinca, u
oblasti vere i politike, Ante Pavelić ne bi nikad mogao da računa
na saradnju katoličkih Hrvata u toj meri”.83
Da se shvate prave razmere te saradnje, treba čitati hrvatsku
katoličku štampu, “Katolički Tjednik”, “Katolički List”, “Hrvatski
Narod”, i mnogo drugih časopisa koji su se takmičili ko će više
laskati krvavom “Poglavniku”; papa Pije XII je bio veoma srećan
174
što je on “iskreni katolik”, tako da je papino uvažavanje Pavelića
obuhvatilo čak i poduhvate ovog “velikog čoveka”.
"Osservatore Romano" nas obaveštava da je 22. jula 1941.
papa primio stotinu pripadnika hrvatske Tajne Policije, predvo-
đenih načelnikom Zagrebačke policije, Eugenom Kvaternikom –
Didom. Ova grupa hrvatskog SS-a, najboljih krvnika i mučitelja
koji su delovali u koncentracionim logorima, je predstavljena
Svetom Ocu od strane onoga koji je počinio tako strašne zločine
da mu je majka izvršila samoubistvo iz očaja.
Naklonost Njegove Svetosti pape Pija XII se lako objašnjava
ako se uzme u obzir hrišćanska revnost ovih ubica. Jos jedan
“iskreni katolik”, Mile Budak, ministar vera, izjavio je u avgustu
1941. godine, u Karlovcu: “Ustaški pokret je zasnovan na religiji.
Posao koji obavljamo počiva na našoj privrženosti veri i
Katoličkoj Crkvi.”84
Pored toga, 22. jula, u Gospiću, taj isti ministar vera je savrše-
no opisao ustaški posao: “Neke Srbe ćemo ubiti, neke proterati,
a ostatak ćemo prinuditi da prihvati rimsku katoličku veru”.85
Ovaj plan je sproveden do tančina. Kada je oslobođenje sta-
vilo tačku na ovu tragediju, 300.000 Srba, Jevreja i Roma je bilo
proterano, a više od 500.000 poklano. Na ovaj način je Katolička
Crkva takođe proširila svoje stado za 240.000 pravoslavaca… koji
su se brzo vratili veri svojih predaka kada su dobili natrag svoju
slobodu.
Ali, kakvi su užasi zadesili tu nesrećnu zemlju da bi se došlo
do tog neverovatnog ishoda! Treba pročitati, u knjizi M. Herve
Laurierea, “Ubice u ime Božje”, detalje strašnih muka kojima su
ovi ustaški iskreni katolici podvrgli svoje nesrećne žrtve.
Engleski novinar J. A. Vojt (Voigt) je napisao: “Hrvatska poli-
tika se sastojala od pokolja, progona i preobraćenja. Broj pobije-
nih dostiže nekoliko stotina hiljada. Pokolji su praćeni najzver-
skijim mučenjem. Ustaše su kopale oči svojim žrtvama i pravili
ogrlice od njih, koje su nosili, ili poklanjali kao suvenire”.86
“U Hrvatskoj, jezuiti su usadili politički klerikalizam”.87 To je
dar koji čuveno Društvo bez izuzetka nudi državama koje ga
prime u goste. Isti novinar dodaje: “Sa smrću hrvatskog narod-
nog tribuna, Radića, Hrvatska gubi svog najvećeg protivnika po-
175
litičkom klerikalizmu koji će prihvatiti misiju Katoličke Akcije
kako ju je definisao Fridrih Mukerman (Friedrich Muckermann).
Ovaj nemački jezuita, poznat i pre Hitlerovog uspona, objasnio
je tu misiju, 1928, u knjizi čiju je uvodnu reč napisao monsinjor
Pačeli, u to vreme nuncije u Berlinu. Mukerman se izrazio slede-
ćim rečima: ‘Papa se zalaže za novi krstaški rat Katoličke Akcije.
On je stegonoša Hristovog Kraljevstva… Katolička Akcija znači
okupljanje svetskog katoličanstva. Ono mora doživeti svoje
herojsko doba… Nova Hristova epoha se može zadobiti samo po
cenu krvi’.”88
Deset godina nakon što je ovo napisano, onaj koji je napisao
uvodnu reč knjige jezuite oca Mukermana sedeo je na prestolu
Svetog Petra i tokom njegovog prvosveštenikovanja, “krv za
Hrista” je bukvalno tekla Evropom; ali Hrvatska je bila poprište
najgorih nedela te “nove epohe”.
Tamo, sveštenici ne samo da su zagovarali pokolj s propove-
daonice, nego su neki čak i predvodili ubice.
Drugi su obavljali, pored svešteničke, i dužnosti prefekta ili
načelnika ustaške policije, ili čak upravnika koncentracionih
logora čiji su užasi prevazišli i one u Dahauu i Aušvicu.
Ovom spisku krvnika, moramo pridodati i imena opata Bo-
židara Brala, sveštenika Dragutina Kambera, jezuite Lackovića i
opata Ivana Salića, sekretara monsinjora Stepinca, sveštenika
Nikolu Bilogrivića, itd… I mnogobrojne Franjevce; jedan od naj-
gorih je bio fra Miroslav Filipović, glavni organizator tih pokolja,
upravnik i dželat koncentracionog logora Jasenovac, najgnusni-
jeg pakla na zemlji.
Fra Filipovićeva sudbina je bila ista kao i monsinjora Tisoa, u
Slovačkoj: posle oslobođenja, obešen je, u svojoj mantiji. Ali,
mnogi od njegovih saboraca, bez želje da postanu mučenici,
pobegli su u Austriju glavom bez obzira, zajedno s ubicama koji-
ma su bili od velike pomoći.
Ali, šta je vođstvo radilo, suočeno s krvožednom mahnitošću
velikog broja svojih sledbenika?
Vođstvo, odnosno biskupija i njen starešina, monsinjor
Stepinac, glasali su u ustaškom Saboru za zakone koji se tiču ob-
raćenja pravoslavnih u katoličanstvo, slali su misionare užasnu-
176
tim seljacima, ne trepnuvši su pokrštavali čitava sela,89 prisvaja-
li imovinu Srpske Pravoslavne Crkve i neprestano hvalili i blago-
siljali Poglavnika, sledeći primer pape Pija XII.
Njegova Svetost papa Pije XII je imao ličnog predstavnika u
Zagrebu, redovnika R. P. Markonea. Ovaj "Sancti Sedis Legatus”
(predstavnik Svete Stolice) zauzimao je počasno mesto na svim
svečanostima ustaškog režima, i slikao se u kući vođe ubica –
Pavelića – s njegovom porodicom koja ga je primila kao prijate-
lja. “Svaka ptica svome jatu leti”.
Znači, odnosi između ubica i sveštenstva su uvek bili srdačni
– naravno, mnogi od tih sveštenika su bili i jedno i drugo, za šta
nikad nisu snosili krivicu. “Cilj opravdava sredstva”.
Kada su Pavelić i njegovih 4000 ustaša – uključujući biskupa
Šarića, jezuitu, biskupa Garića i 400 sveštenika – napustili mesto
zločina i otišli prvo u Austriju, a onda u Italiju, ostavili su iza sebe
deo svog “blaga”: filmove, fotografije, snimljene govore Anta
Pavelića, kovčege pune dragog kamenja, zlatnog novca, zlata i
platine iz zuba, narukvica, venčanog prstenja i delova proteza
napravljenih od zlata i platine. Ovaj plen uzet od nesrećnika koji
su pobijeni bio je sakriven u vladičanskom dvoru gde je i prona-
đen.
Begunci su iskoristili usluge “Papske komisije za potporu”,
napravljene prevashodno u cilju spasavanja ratnih zločinaca.
Ova dobrotvorna ustanova ih je krila po samostanima, uglav-
nom u Austriji i Italiji, i obezbedila glavešinama lažne pasoše
koji su im omogućili da otputuju u “prijateljske” zemlje gde su
mogli da uživaju u svom pljačkaškom plenu na miru. Ovo je uči-
njeno za vreme Anta Pavelića, za čije se prisustvo u Argentini
saznalo 1957. godine, posle pokušaja atentata na njega u kom je
bio ranjen.
Posle toga, diktatorski režim u Buenos Airesu je pao. Kao i
bivši predsednik Peron, njegov štićenik je morao da napusti
Argentinu. Iz Paragvaja, gde je prvo došao, dospeo je u Španiju
gde je umro 28. decembra 1959, u Nemačkoj bolnici u Madridu.
Tom prilikom, francuska štampa se prisetila njegove krvave kari-
jere i nešto stidljivije “moćnih zaštitnika” koji su mu pomogli da
izbegne pravdu.
177
 Pod naslovom “Beograd je uzalud zahtevao njegovo izruče-
nje”, čitamo u “Le Monde-u”: “Kratka vest objavljena u štampi
ovog jutra oživela je, među Jugoslovenima, uspomene iz proš-
losti ispunjene patnjom i ozlojeđenošću prema onima koji su,
skrivajući Pavelića, skoro petnaest godina, ometali pravdu”.90
“Paris Presse” ukazuje na poslednje ponuđeno skrovište teroristi
u ovoj kratkoj, ali značajnoj rečenici: “Obreo se u franjevačkom
samostanu u Madridu.”91
Odatle je, u stvari, Pavelić odveden u bolnicu gde je vratio
svoj dug prirodi – ali ne i pravdi, kojoj su se izrugivali ti “moćni
zaštitnici” koji su mogli biti lako identifikovani.
Monsinjor Stepinac koji je imao , kako je rekao, “čistu savest”,
ostao je u Zagrebu gde mu je suđeno 1946. Osuđen je na tešku
robiju, ali je samo bio primoran da ne napušta svoje rodno selo.
Kazna je bila blaga, kao što možemo videti, ali Crkva treba mu-
čenike. Zagrebački nadbiskup je proizveden u člana svete ko-
horte za života, od strane pape Pija XII koji je požurio da ga ime-
nuje kardinalom, u znak priznanja njegovog “hrišćanskog života
koji zrači najčistijim sjajem”.
Poznato nam je simboličko značenje kardinalske purpurne
boje: onaj koji je obuče na sebe mora biti spreman da ispovedi
svoju veru "usque ad sanguinis effusionem": po cenu prolivanja
krvi. Ne možemo poreći da je ovog prolivanja bilo mnogo u
Hrvatskoj, za vreme službe ovog “svetog čoveka”, ali krv koja je
tekla potocima nije bila njegova: bila je to krv pravoslavaca i
Jevreja i drugih “niskorodnih”.
S tim u vidu, pravo na titulu kardinala monsinjoru Stepincu
ne može biti osporeno. U dijecezi Gornji Karlovac, delu njegove
nadbiskupije, od 460.000 pravoslavaca koji su tamo živeli, 50.000
se sakrilo po planinama, 50.000 je proterano u Srbiju, 40.000 je
pokršteno na silu a 280.000 je pobijeno.92
19. decembra 1958, čitamo u listu “Katolička Francuska”: “Da
iskažemo veličinu i heroizam Njegove Eminencije kardinala Ste-
pinca, veliki sastanak će se održati 21. decembra 1958, u 4 časa,
u kripti Sainte-Odile-a, 2, bulevar Stefona Malarmea, Pariz 17.
Predsedavaće Njegova Eminencija kardinal Feltin, pariski
nadbiskup.
178
 Senator Ernest Pezet i prečasni otac Dragoun, nacionalni
upravnik Hrvatske Misije u Francuskoj, će uzeti učešća. Njegova
Ekselencija monsinjor Rup će održati misu i pričest”.
Ovako je kardinal Stepinac obogatio galeriju Velikih jezuita.
Drugi cilj ovog sastanka od 21. decembra 1958, u kripti
Sainte-Odile-a, je reklama knjige napisane u odbranu zagrebač-
kog nadbiskupa, od strane R. P. Dragoun-a; monsinjor Rupp,
pomoćnik kardinala Feltina, napisao je predgovor. Ne možemo
izneti ovde analizu u celosti, ali reći ćemo ovo:
Naslov knjige je “Dosije kardinala Stepinca”, što bi obećavalo
čitaocu nepristrasan prikaz suđenja u Zagrebu. U stvarnosti, u
ovoj knjizi od 285 strana, nalazimo govore dva nadbiskupova
advokata u celosti, praćenih napomenama pisca, ali, ni optužni-
ca, ni govori tužilaca nisu čak ni spomenuti.
R. P. Dragoun izgleda nije čuo za francusku poslovicu "Qui
n'entend qu'une cloche n'entend qu'un son" (Svaka priča ima
dve strane), a možda ju je znao suviše dobro!
Bilo kako bilo, ovo sistematsko brisanje suprotne strane priče
bilo bi dovoljno da zaključi raspravu.
Hajde da razmotrimo razloge zbog kojih se pozivalo na oslo-
bođenje zagrebačkog nadbiskupa. Ali pre toga, jedno pitanje: Da
li je monsinjor Stepinac stvarno bio mitropolit Hrvatske i Sla-
vonije? Knjiga R. P. Dragoun-a ne odgovara na ovo pitanje. Na
strani 142. te knjige, čitamo sledeće što se tiče primerka izvešta-
ja monsinjora Stepinca, čija je verodostojnost bila osporavana
od strane odbrane:
“U tom tekstu, nadbiskup je opisan kao ‘Metropolitan
Croatiae et Slavoniae’, ali nadbiskup nije mitropolit i nikad se
nije tako predstavljao.”
Ovo bi razjasnilo stvari da nismo pročitali, na strani 114, sle-
deće iz izjava pred sudom samog monsinjora Stepinca:
“Sveta Stolica je često naglašavala da mali narodi i naciona-
lne manjine imaju pravo biti slobodni. Zar ne mogu ja, kao
‘biskup i mitropolit’, imati pravo da o tome govorim?”
Što više čitamo, to manje razumemo! Nema veze! Kako nas
stalno iznova podsećaju, monsinjor Stepinac nije mogao uticati
ni na koji način na ponašanje njegove pastve i sveštenstva.
179
 Onima koji navode članke u katoličkoj štampi u kojima se
hvale dostignuća Pavelića i njegovih unajmljenih ubica, odgovor
je: “Prosto je smešno smatrati monsinjora Stepinca odgovornim
za to što su novine pisale”. Čak i kada je u pitanju “Katolički
List”, najznačajnije katoličke novine u Zagrebu, dijecezi monsi-
njora Stepinca! U tom slučaju, nećemo govoriti ni o “Anđelu
Čuvaru” koji pripada franjevcima, “Glasniku Sv. Ante”, “Ka-
toličkom Tjedniku” koji je izdavao sarajevski biskup Šarić, niti,
naravno, “Vjesniku Počasne Straže Srca Isusova”, koji pripada
jezuitima.
Dakle, tvrdi se da monsinjor Stepinac, “sporni mitropolit”,
nije imao nikakav uticaj na ove novine, kojima je bio nadređeni,
i koje su se stalno takmičile u dodvoravanju Paveliću i njegovoj
krvavoj vladi.
Niti je imao bilo kakvu vlast, kako oni kažu, nad ustaškim bis-
kupima Šarićem, Garićem, Aksamovićem, Simrakom, itd, koji su
obasipali pohvalama Pavelića i pozdravljali njegove zločine, ni
nad “krstašima” Katoličke Akcije, ni nad franjevačkim ubicama,
ni nad zagrebačkim opaticama koje su marširale, ruku podignu-
tih na hitlerovski način. Kakva čudna “hijerarhija” u kojoj niko
nema vlast ni nad kim i ni nad čim!
Činjenica da je sedeo, s deset drugih katoličkih sveštenika, u
Saboru ne kompromituje nadbiskupa – ili bar, mi tako moramo
pretpostaviti, jer je ta činjenica naprosto zanemarena.
Ne bi ga trebali osuditi ni za njegovo predsedavanje Bis-
kupskim Konferencijama, ni Odborom za sprovođenje odluke
koja se tiče pokrštavanja pravoslavnog stanovništva. U ovoj apo-
logiji, “humanitarni” izgovor za toliko mnogo nasilnih pokršta-
vanja, je vešto – i u potpunosti – iznesen. Čitamo sledeće, što se
tiče “strašne nedoumice” s kojom se susreo monsinjor Stepinac:
“Njegova pastirska dužnost je bila da ne povredi kanonska
načela, ali, na drugoj strani, otpadnici koji bi odbili da se poka-
toliče bi bili ubijeni; stoga, on je ublažio strogost pravila.”
Postajemo još više zbunjeni ako nastavimo da čitamo:
“Pokušao je da ukloni ovu dramatičnu alternativu u javnom
pismu od 2. marta 1942, u kome je naredio sveštenicima da pri-
paze na motive za obraćenje.”
180
 Ovo je zaista neobičan način “ublažavanja strogosti pravila” i
uklanjanja “dramatične alternative”!
Da li je monsinjor Stepinac otvarao ili zatvarao vrata Rimske
Crkve lažnim obraćenicima? To bi bilo potpuno nemoguće saz-
nati ako se oslonimo samo na ovaj govor odbrane. Nadbis-
kupove apologete izgleda biraju “zatvaranje vrata”, kad izjavlju-
ju: “…Slučajevi pokrštavanja su bili veoma retki na teritoriji
zagrebačke dijeceze.”92a
Nažalost, statistike nam govore nešto drugo, kao što smo rekli
ranije: “…Samo u dijecezi Gornji Karlovac, delu zagrebačke
nadbiskupije, 40.000 ljudi je bilo pokršteno”.
Očigledno je da je do takvog ishoda moglo doći samo putem
masovnog pokrštavanja čitavih sela, kao što je Kamensko, u dije-
cezi monsinjora Stepinca, gde se 400 izgubljenih ovaca vratilo u
rimsko stado u jednom danu, “svojevoljno i bez ikakvog pritiska
od strane svetovnih i crkvenih vlasti”.
Zašto onda sakrivati ove brojke? Ako su one zaista bile posle-
dica “milosrđa” hrvatskog katoličkog sveštenstva, a ne zbog ci-
ničnog korišćenja terora, trebali su biti ponosni na njih. Istina je
da je veo kojim se pokrivaju ove nečasne radnje u pokušaju da se
sakriju providan i nedovoljno velik. Da bi se prikrio Stepinac,
ostali moraju biti otkriveni: biskupi Šarić, Garić, Simrak, svešte-
nici Bilogrivić, Kamber, Bralo i njihovi saradnici – franjevci i
jezuiti moraju biti otkriveni, i na kraju Sveta Stolica.
Možemo pustiti ovog čudnog nadbiskupa da uživa u svojoj
“čistoj savesti”, ovog primasa Hrvatske navodno lišenog svake
vlasti, koji se nazivao “mitropolitom”, iako to nije bio i koji je, da
se zaključi ovaj paradoks, otvarao vrata kad ih je zatvarao. Ali,
pored ovog sjajnog prelata, bio je tu još jedan, R. P. Markone,
lični predstavnik pape Pija XII.
Da li je ovaj "Sancti Sedis legatus" takođe bio bez ikakvog uti-
caja na hrvatsko sveštenstvo? Niko ne zna! Jer tako dobro očiš-
ćen “dosije” ne pominje uopšte ovu značajnu osobu; mogli bis-
mo biti potpuno nesvesni njenog postojanja da nemamo druge
izvore, kao što su fotografije na kojima on služi misu u zagrebač-
koj katedrali, stoji među ustaškim generalštabom, i večera s
Pavelićevom porodicom.
181
 Suočavajući se s takvim dokazom, nije iznenađujuće što je
prisustvo papinog predstavnika “u tami”; mistici bi to nazvali
“prosvetljujućom tamom”! Ali ovih nekoliko redova iz “dosijea”
bacaju još više svetla:
“U optužnici se navodi ime vatikanskog državnog sekretara,
kardinala Maglionea, koji je 1942. godine savetovao nadbiskupa
Stepinca da uspostavi srdačnije i otvorenije odnose s ustaškim
vlastima”.92b
Ovo je dovoljno da stavi tačku na svako dalje cepidlačenje.
Veza između Vatikana i ustaških ubica je dovoljno jasna. Sve-
ta stolica je terala monsinjora Stepinca da sarađuje s njima, a
lični predstavnik pape Pija XII, samim sedenjem za Pavelićevim
stolom, doslovno je sprovodio papska uputstva: otvorenost i
srdačnost u odnosima s ubicama pravoslavaca i Jevreja.
Ovo nas ne iznenađuje!
Ali šta jezuiti misle o svemu tome, budući da tvrdoglavo
brane stav da je sveprisutna saradnja velikodostojnika Njegove
Svetosti s diktatorima lična odluka, a nikako ne odluka Vatikana?
Kada je kardinal Maglione poslao prethodno pomenute pre-
poruke zagrebačkom nadbiskupu, da li je on izrazio svoje” lično
mišljenje”, s pečatom Državnog sekretara?
Dokaz o saradnji Vatikana i Ustaša koji je izneo R. P. Dragoun
stavlja tačku na ovo poglavlje.
Ali evo nove potvrde hrišćanskih osećanja, još uvek jakih
među hrvatskim katolicima prema pravoslavnim Srbima.
"Federation Ouvriere Croate en France" (Udruženje hrvat-
skih radnika Francuske) poslalo je pozivnicu za svečanost koja
se organizuje u nedelju, 19. aprila 1959. u prostorijama
“Konfederacije hrišćanskih radnika”, u Parizu, povodom prosla-
ve osamnaeste godišnjice osnivanja NDH.
Na pozivnici je pisalo: “Svečanost će početi služenjem svete
mise u crkvi Notre-Dame-de-Lorette. Ali čitalac, posle ovakvog
bogobojažljivog početka, ostaje preneražen kada spazi, malo
dalje u tekstu, ovakvu krilaticu: “SMRT SRBIMA…!”93
Dakle, ovaj ne tako običan dokument izražava žaljenje što još
te “braće u Hristu” nije pobijeno.

182
 Knjiga R. P. Dragoun-a, upravnika Hrvatske Misije u Fran-
cuskoj, nagoveštava da dobrodošlica priređena hrvatskim iz-
beglicama od strane francuskih katolika nije dovoljno topla. To
nam je saopšteno na stranama 59 i 60, a na stranama 280 i 281,
gde pisac spominje “gorko razočaranje” koje su ove izbeglice
doživele “susrećući se s potpunim nedostatkom razumevanja od
strane njihove braće po veri”.
Kada se uzme u obzir gore pomenuti dokument, ovaj “nedo-
statak razumevanja” je shvatljiv; drago nam je što naši sunarod-
nici pokazuju malo razumevanja za oblik pobožnosti gde poziv
na ubistvo ide ruku pod ruku sa “svetom misom”, u najboljoj
rimskoj i ustaškoj tradiciji. Bilo bi nam još više drago kad bi
štampanje i rasturanje takvih krvožednih letaka bilo zabranjeno
u Parizu.
10. februara 1960. zloglasni zagrebački nadbiskup Alojzije
Stepinac je umro u svom rodnom selu Karlovice. Njegova smrt je
dala priliku Vatikanu da organizuje jednu od svojih spektakular-
nih manifestacija po kojima se ističe.
Tom prilikom, mnogo je toga trebalo biti urađeno jer mnogi
katolici nisu imali iluzija u vezi Stepinca. Stoga je Sveta Stolica
prevazišla samu sebe uveličavajući na sve načine ovo posveće-
nje. "Osservatore Romano" i sva katolička štampa su posvetili
mnoge članke ushićenim hvalama “mučeniku”, njegovoj “du-
hovnoj zaostavštini”, i govorima Njegove Svetosti pape Jovana
XXIII u kojima izražava “svoje poštovanje i veliku naklonost”;
ovo su bili razlozi koji su ga naveli da za ovog kardinala koji nije
bio deo Kurije održi svečanu službu u katedrali Svetog Petra u
Rimu. A kao krunu proslave, štampa je najavila skori početak
beatifikacije tog “sjajnog čoveka”.
Moramo priznati da je “zaslužio” toliku hvalu, čak i oreol,
zato što je pokazao “svetu poslušnost”, i radio strogo po uput-
stvima Vatikana što se tiče njegovih “srdačnih i otvorenih”
odnosa s Ustašama.
Ali, čak i među katolicima, nadamo se da će biti nekih koji će
prozreti da, iza slavljenja ovog budućeg sveca, stoji pokušaj
Vatikana da prikrije sopstveni zločin.

183
 Poglavlje 25

Jezuitski pokret u Francuskoj

pre i posle rata 1939-1945

Videli smo kako je Katolička Akcija, s Leonom Degrelom i nje-

govim saradnicima na čelu, krčila put Hitleru u Belgiji. U
Francuskoj je postojala ista podrivačka delatnost; počela je s
Musolinijevim dolaskom na vlast, a završila se, 1940. godine, s
propašću odbrambenih snaga. Što se Belgije tiče, “duhovne
vrednosti” su morale biti obnovljene za dobro države. FNC -
"Federation nationale catholique" (Nacionalni katolički savez)
je osnovan, a na njegovo čelo postavljen general de Kastelnau
(Castelnau); gotovo tri miliona pristalica se učlanilo. Izbor pred-
sednika organizacije je bio pametan: general, veliki vojnik, star
78 godina, sakrivao je svojim ugledom – ali naravno, bez njego-
vog znanja – snažan klero-fašistički propagandni program.
Da je FNC, kao i cela Katolička Akcija, jezuitska svim svojim
bićem, očigledno je svima. Ali mi takođe znamo da dobri Oci, čiji
je najčešći greh ponos, vole da ostave potpis na svojim genijal-
nim tvorevinama. To su učinili u slučaju FNC-a kada su posveti-
li ovu katoličku vojsku Svetom Srcu Isusovom, čije su obožava-
nje oni uspostavili i čija bazilika stoji na Monmartru, odakle su
Ignacije Lojola i njegova družina krenuli da pokore svet.
Knjiga o FNC-u, za koju je predgovor napisao R. P. Lanvier,
sačuvala je za buduća pokoljenja čin posvećenja čitan pred olta-
rom od strane starog generala. Navešćemo samo nekoliko reče-
nica:
“Sveto Srce Isusovo, starešine i predstavnici francuskih kato-
lika, padajući na tlo pred tobom, osnovali su Nacionalni katoli-
čki savez (FNC) da ponovo uspostave tvoju vlast nad ovom zem-
184
ljom… Svi mi, koji smo prisutni i oni koji su odsutni, nismo uvek
bili besprekorni… Mi nosimo breme zločina koje je francuski
narod počinio protiv tebe… Sa željom da se popravimo i pokaje-
mo mi ti predajemo, danas, naše htenje, nameru i rešenost da
ponovo uspostavimo nad celom Francuskom tvoju svetu i kra-
ljevsku vlast, i oslobodimo duše njene dece od svetogrdnog uče-
nja… Nećemo odustati od ove borbe za koju si blagoizvoleo da
nas naoružaš. Mi želimo da se sve pokloni pred tobom i stupi u
tvoju službu…
Sveto Srce Isusovo, molimo te, preko Device Marije, da pri-
miš našu zakletvu na vernost… itd”.94
Isti pisac govori o “zločinima francuskog naroda”:
“Socijalizam je osuđen… liberalizam je osuđen… papa Lav
XIII je pokazao da je sloboda veroispovesti neopravdana. Papa je
takođe pokazao da dopuštanje slobode govora i izražavanja ne
može biti opravdano… Dakle, sloboda misli, štampe i obrazova-
nja, za koju neki misle da je čovekovo prirodno pravo, ne može
nikako biti priznata…”
“Mi moramo”, rekao je papa Pije XI, “ponovo ustanoviti ova
učenja i propise Crkve”.
To je bio glavni cilj FNC-a.
“U Katoličkoj Akciji, kao u ratu, čuvena reč generala de
Kastelnaua ostaje ista: “Napred”.95
Ovo je rečeno jasno i izričito. Znamo, onda, šta da očekujemo
kada pročitamo ovo, od pape Pija XI: “Katolička Akcija je apo-
stolstvo vernih…” (pismo kardinalu Van Roeju, 15. avgust 1929).
Čudno apostolstvo, koje odbacuje sve slobode civilizovanih
zemalja, a prihvata umesto toga totalitarno jevanđelje! Da li je to
“pravo da saopštavamo drugima blago Iskupljenja”? (papa Pije
XI, "Non abbiamo bisogno").
U Belgiji, Leon Degrel i njegovi prijatelji, junaci Katoličke
Akcije, su širili oko sebe ovo “blago Iskupljenja”… prepravljeno
i unapređeno od strane jezuite Oca Staempfle-a, skrivenog auto-
ra knjige "Mein Kampf" (Moja borba, koju je potpisao Hitler).
Isto se dešavalo u Francuskoj gde su svetovni apostoli, pri-
družujući se delatnostima sveštenstva, bili zauzeti pripremajući
još jednu “kolaboraciju”. Hajde da vidimo šta je Franc Fon
185
Papen, papin tajni komornik i Firerova desna ruka, napisao na
ovu temu:
“Do našeg prvog sastanka je došlo 1927, kada je nemačka
delegacija, kojoj sam imao čast da pripadam, došla u Pariz, na
‘Društvenu Nedelju Katoličkog Instituta’, kojim je predsedavao
monsinjor Baudrilar.
Ovaj prvi sastanak je zaista bio koristan jer je označio početak
uzvratnih poseta važnih ličnosti iz Francuske i Nemačke.
“Na francuskoj strani, jezuite R. P. Delattre, de la Briere i
Denset… su bili prisutni na ovim konferencijama”.
Dalje u tekstu, Fon Papen dodaje da je, na trenutke, “ovaj
sastanak katolika dostizao nadljudsku veličanstvenost”.96
Ova “veličanstvenost” je dostigla svoj vrhunac 14. juna 1940,
na dan kad se zastava s kukastim krstom pobedonosno zavijori-
la nad Parizom.
Znamo da je Gebels, glavni Hitlerov propagandista, nagoves-
tio taj datum tri meseca pre toga, 14. marta, a da je nemački
napad počeo tek 10. maja.
Tačnost ovog predviđanja i nije tako iznenađujuća.
Evo tajnog izveštaja agenta 654 J.56, iz Nemačke Tajne
Službe, koji je poslao ova saznanja Himleru: “Pariz, 5. jul 1939.
Mogu izvestiti da je u Francuskoj situacija sada u našim rukama.
Sve je spremno za J dan i svi naši agenti su na svojim mestima.
U roku od nekoliko nedelja, policija i vojska će se raspasti kao
kula od karata”.
Mnogi tajni dokumenti otkrivaju da su izdajnici odabrani
mnogo pre toga - ljudi kao što su Luchaire, Bucard, Deat, Do-
riot... i Abel Bonnard (iz Francuske Akademije).97 Ovaj je pobe-
gao u Španiju posle oslobođenja. Vratio se u Francusku 1. jula
1958, predao se, ali je odmah privremeno oslobođen od strane
predsednika Vrhovnog Suda!
Veoma dobro dokumentovana knjiga M. Andrea Guerbera
nam govori o isplatama koje su ovi izdajnici dobijali od
Nemačke. Taj novac je pošteno zarađen, jer je njihov rad bio
veoma uspešan. Osim toga, atmosfera je bila pripremana već
dugo vremena. Da bi se zemlja “preporodila”, kako je Katolička
Akcija želela, bilo je potrebno stvoriti mnogo šegrta-diktatora po
186
uzoru na Leona Degrela, ljude kao što su Deat, Bukard (Bucard),
Doiro (Doriot) koji je bio – kako tvrdi M. Andre Guerber – “agent
br. 56 BK Nemačke Tajne Službe”. O njemu je iz ove šarenolike
grupe, nadbiskupija i oni koji su joj bili naklonjeni, imala najbo-
lje mišljenje, i naravno Hitler, koji mu je kasnije u Sigmaringenu
dao punu vlast.
Dorio je bio zvezda u usponu; ali, za najbližu budućnost i
pažljivo postupanje u prelaznom periodu posle predviđenog i
željenog poraza, drugačiji čovek je bio potreban, visoko pošto-
van vojnik koji bi bio u stanju da propast predstavi kao “nacio-
nalni oporavak”.
Već 1936. godine, kanonik Kube (Coube) je napisao: “Gospod
koji nam je podario Karla Velikog i junake Krstaških ratova može
još uvek podići spasitelje… Među nama, mora biti ljudi u man-
tijama koji rade za veliku nacionalnu obnovu. Ali koji su neop-
hodni preduslovi potrebni da bi oni uspešno završili taj zadatak?
Pamet i čvrst karakter; poslušnost prema Bogu i Njegovom
Zakonu je isto tako nužna, jer je ovaj politički rad pitanje mora-
la i vere pre svega. Ovi spasitelji su ljudi plemenitog srca koji
rade samo na slavu Božju…”98
Kada je učenik Lojole izložio ove političke i verske misli, znao
je ko će taj pobožni “spasitelj” biti, i njegovo ime nije bilo tajna
za sveštenike i fašiste; to nam govori M. Fransoa Ternand:
“Počela je lukava i uporna propagandna kampanja u korist
Petenove diktature…”
Godine 1935, Gustav Herve je objavio pamflet koji ćemo sad
ispitati… Naslov teksta je “Mi trebamo Petena”… njegov pred-
govor je oduševljena apologija “Italijanske obnove” i “još više
zadivljujućeg oporavka Nemačke”, i hvaljenje divnih vođa koji
su bili arhitekte tih obnova. A šta je sa nama Francuzima?... Pos-
toji čovek oko koga bi mogli da se okupimo… Imamo čoveka ko-
ga je Proviđenje poslalo… Želite li znati njegovo ime? To je
Peten”.
“Trebamo Petena”, jer je domovina u teškom položaju; i ne
samo domovina, nego i katoličanstvo: “Hrišćanska civilizacija je
osuđena na propast ako se diktatorski režim ne uspostavi u sva-
koj zemlji”…
187
 “Čujte: U miru, režim može biti sklonjen s vlasti samo držav-
nim udarom ako nema podršku vojske i administracije. Takva
operacija može biti uspešna samo u slučaju rata i pogotovo
poraza”.99
Dakle, način na koji će se re-hristijanizovati Francuska je već
bio poznat 1935. Režim je trebao biti uklonjen, a ovo se najlakše
moglo postići porazom u ratu kojim bi nas Nemci podjarmili.
Godine 1943. ovo je potvrdio Pjer Laval, papin grof i predsednik
Vlade iz Višija:
“Nadam se da će Nemačka biti pobedonosna. Može zvučati
čudno što se poraženi nada trijumfu pobednika. To je zato što
ovaj rat nije kao prošli ratovi. Ovo je pravi verski rat! Da, verski
rat”.100
To je zaista bilo ono što je Crkva želela, iako neprijatno za
zaboravnog jezuitu Fesarda, spomenutog ranije, koji ne želi više
da zna šta je rečeno na Američkom radiju za 20 miliona slušala-
ca “Hrišćanskog Fronta”, od strane njegovog jezuitskog brata
Oca Koglina: “Rat koji Nemačka vodi je bitka za hrišćanstvo”.101
Ali istovremeno, u okupiranoj Francuskoj, kardinal Baudrilar,
rektor Katoličkog Instituta u Parizu, je govorio istu stvar. Pos-
lušajte njega:
“Hitlerov rat je plemeniti poduhvat preduzet u cilju odbrane
evropske kulture”.102
Dakle, na obe strane Atlantika, kao uostalom i svuda u svetu,
crkveni glasovi su pevali u slavu pobedonosnog nacizma.
U Francuskoj, kardinal Suhard, nadbiskup Pariza, dao je pri-
mer celoj biskupiji punom kolaboracijom, a isto tako i jezuitski
nuncije monsinjor Valerio Valeri.
Posle oslobođenja, vlasti su zatražile od Vatikana da opozove
ne manje od trideset biskupa i nadbiskupa koji su se duboko
iskompromitovali. Na kraju, pristali su da povuku trojicu.
“Francuska je zaboravila…”, pisao je M. Moris Nadu
(Maurice Nadeau). “‘La Croix’, najopasniji glasnik u službi kola-
boracije, zauzeo je svoje mesto među listovima oslobođene
Francuske; prelati koji su pozivali francusku omladinu da radi za
pobedu Nemačke nisu izvedeni na sud”.103

188
 Moglo se pročitati u “Artaban-u” 13. decembra 1957. godine:
“Godine 1944, ‘La Croix’ je tužen za naklonost prema neprija-
telju i izvedeni su pred sud u Parizu; slučaj je dat sudiji Raoultu
koji ga je odbacio. O predmetu se raspravljalo u Komori, 13.
marta 1946. (videti J. O. Skupštinske rasprave, strane 713-714) i
tada se saznalo, da je M. de Menthon, ministar pravde, inače
temeljan u čišćenju francuske štampe, govorio u korist ‘La
Croix-a’.”
U stvari, “glas pontifske misli” – kako ih je nazvao papa Pije
XII, 1942, kada im je poslao svoj blagoslov – su bile jedine novi-
ne izuzete od opštih mera koje su preduzimane protiv listova
izdavanih za vreme okupacije, iako je, kako nas “Artaban” pod-
seća:
“’La Croix’ primao uputstva od nemačkog poručnika Sahma i
od Pjera Lavala iz Višija”.
Naravno, “pontifska misao” i hitlerovska uputstva su se sreć-
no podudarili. Ovo se može potvrditi kada proučimo ratna izda-
nja ovog uvaženog lista.
Jedna od nadležnosti jezuita, koja ne spada u manje važne, je
da nadgleda svu katoličku štampu. U raznim novinama prilago-
đenim interesima njihovih čitalaca, oni iznose, po potrebi, razli-
čite strane “pontifske misli” koja, u svim svojim promenljivim
vidovima, neumitno doseže svoju metu. Ne postoje nijedne ka-
toličke novine ili časopis u kojima nema diskretnog doprinosa
jezuita.
Ovi časni Oci su naravno najbolji u izigravanju kameleona.
To su činili, kao što znamo, i posle oslobođenja. Imali smo, na
naše iznenađenje, priliku da vidimo kako se svuda pojavljuju
sveštenici “koji su pripadali pokretu otpora” (pridružili su mu se
kasnije nego drugi!) i koji su svedočili da Crkva nije “APSOLUT-
NO NIKADA” sarađivala s neprijateljem.
Zaboravljeni, uklonjeni i izbrisani su bili članci “La Croix-a” i
drugih katoličkih listova, biskupske naredbe, poslanice, zvanič-
na prepiska između skupštine kardinala i nadbiskupa, pozivi
kardinala Baudrilara francuskoj omladini da obuče nacističku
uniformu i služi u L.V.F.-u pošto položi zakletvu odanosti
Hitleru! Sve je ovo bila zaboravljena prošlost!
189
 “Istorija je roman”, rekao je razočarani mislilac. Za istoriju
našeg vremena se može to reći: roman se piše pred našim očima.
Mnogi “istoričari” tu daju svoj doprinos, duhovnici i svetovni
ljudi, i možemo biti sigurni da će ishod biti poučan: katolički
roman, naravno. Jezuitski doprinos je ogroman, kao dostojnih
naslednika oca Lorikveta (Loriquet) čija je “Istorija Francuske”
dala tako nestvarnu sliku o Napoleonu.
U poređenju sa ovako veštim poduhvatom, bilo je veoma jed-
nostavno prikriti saradnju sveštenstva s nemačkim okupatorom,
od 1940. do 1944. godine i učiniti da nestane. A to se još uvek
događa; tokom godina, tako mnogo članaka je bilo napisano u
novinama, časopisima, knjigama, pod pokroviteljstvom “Impri-
matura”, da bi se hvalile krivo shvaćene super-patriote kao što
su Suhard, Baudrilar, Duthoit, Auvity, Du Bois de la Villerabel,
Mayol de Luppe, itd! Koliko mnogo zacrnjenih stranica da bi se
veličalo herojsko držanje nadbiskupije, tokom ratnih godina u
kojim je Francuska iskusila “situaciju u kojoj su francuski bisku-
pi postali branioci grada”, kako je jedan izopačeni šaljivdžija
napisao.104
“Klevetajte i klevetajte još! Mora da je nešto preostalo”, save-
tovao je Basile, taj savršeni jezuita. “Zataškavajte, i zataškavajte
još”, govore njegovi naslednici, veliki pisci “istorijskih romana”.
A to zataškavanje se obavlja na sve strane. Budući naraštaji
će, mozgova ispranih preterivanjima, posvetiti zahvalnu misao,
bar se nadamo da hoće, ovim “braniocima” grada, ovim heroji-
ma Rimske Crkve i domovine, obraza čistih kao suza, opranih
radom njihovih apologeta; neki od njih su proglašeni i za svece!
25. avgusta 1944, jezuitski kardinal Suhard, nadbiskup Pariza
(od 11. maja 1940) i kolovođa crkvenih kolaboratora, hladnokrv-
no je odlučio da proslavi “Te Deum” (svečana misa) pobede u
Notr-Damu. Bili smo pošteđeni te neumesne lakrdije samo zbog
“snažnog protivljenja glavnog kapelana F.F.I.”
Čitamo u “France-Dimanche” od 26. decembra 1948: “Nje-
gova Eminencija, kardinal Suhard, nadbiskup Pariza, na godiš-
njicu svog zaređenja primio je potpisano pismo od Njegove
Svetosti pape Pija XII koji mu čestita, između ostalog, na ulozi
koju je odigrao tokom okupacije. Znamo da je kardinalovo po-
190
našanje tokom tog perioda bilo predmet žestokih kritika posle
oslobođenja. Kada je general de Gol (Gaulle) stigao natrag u Pa-
riz, u avgustu 1944, odbio je da se sretne s kardinalom na misi
“Te Deum” u Notr-Damu. U to vreme, ovaj velikodostojnik je
bio otvoreno optuživan za “kolaboracionističke težnje”.
Čestitke Svetog Oca su u tom slučaju razumljive. Ali postoji
još jedna priča o “Te Deumu” koja je još više poučna:
Posle iskrcavanja saveznika, grad Ren (Rennes) je mnogo po-
stradao u borbama koje su usledile i mnogo stanovnika je pogi-
nulo jer je starešina nemačkog garnizona odbio da ih evakuiše.
Po zauzeću grada, tradicionalni “Te Deum” je trebao biti odslu-
žen, ali je nadbiskup i primas Bretanje, monsinjor Roke (Roqu-
es), odbio, ne samo da ga on održi nego i da dozvoli da se održi
u njegovoj katedrali. Zahvaliti Nebu za oslobođenje njegovog
grada bi bila nedopustiva sablazan u očima ovog velikodostojni-
ka. Zbog ovakvog stava, francuske vlasti su ga stavile u kućni
pritvor.
Takva odanost “pontifskoj misli” je zahtevala odgovarajuću
nagradu. Ona je uskoro i stigla iz Rima, u vidu kardinalskog šeši-
ra.
Možemo kriviti pokojnog papu Pija XII za mnogo toga, ali
moramo priznati da se uvek “starao o svojima”. Laskavo pismo
kardinalu Suhardu, istaknutom kolaboracionisti, kardinalski
purpurni ogrtač za monsinjora Rokea, heroja… nemačkog otpo-
ra: ovaj “veliki papa” je nagrađivao strogo po zaslugama.
Naravno, imao je takvo okruženje koje je moglo da ga mudro
posavetuje: dvojicu nemačkih jezuita, R. P. Lajbera (Leiber) i R.
P. Hentriha (Hentrich), “njegovih ličnih sekretara i miljenika”.105
Njegov ispovedilac je bio nemački jezuita Bea. Sestra Paskvalina
(Pasqualina), nemačka redovnica, je bila njegova domaćica i što
je najvažnije, kuvala za njega. Čak je i kanarinac, koji se odazivao
na slatko ime “Dumpfaf”, stigao s one strane Rajne.
Ali zar nije Vrhovni Pontif rekao Ribentropu, pošto je Hitler
napao Poljsku, da će “uvek imati posebnu naklonost prema
Nemačkoj”?106

191
 Poglavlje 26

Gestapo i jezuiti

Ako se naklonost i prijateljstvo papa Pija XI i Pija XII nikad

nije smanjilo prema Fireru koga su doveli na vlast, moramo priz-
nati da je on ispunio sve obaveze iz pakta koji je sklopio s Va-
tikanom. Kao što je ranije obećao da će “ugušiti” antiklerikalce,
oni su uskoro sledili liberale i Jevreje u koncentracione logore.
Mi znamo kako je vođa Trećeg Rajha odlučio o sudbini Jevreja:
oni su naprosto pobijeni ili, kada je to bilo korisnije, naterani da
rade do iznemoglosti, a onda pogubljeni. U ovom slučaju “kona-
čno rešenje” je bilo samo odloženo.
Ali hajde prvo da vidimo, kako je posebno “kvalifikovana”
osoba, Franko, Vitez Hristovog Reda, svojim rečima potvrdio
šurovanje Vatikana i nacista. Evo šta su novine španskog dikta-
tora Franka, “Reforme”, objavile 3. maja 1945, na dan Hitlerove
smrti:
“Adolf Hitler, sin Katoličke Crkve, umro je braneći hrišćan-
stvo. Stoga je razumljivo što ne postoje reči koje mogu ožaliti
njegovu smrt, ali postoje mnoge koje mogu veličati njegov život.
Nad njegovim mrtvim telom stoji njegov pobednički duh. S mu-
čeničkim vencem, Bog daje Hitleru lovorike Pobede”.107
Ovaj posmrtni govor za nacističkog vođu, izazov pobednič-
kim saveznicima, izrekao je papa lično, pod okriljem Frankove
štampe. To je zvaničan dopis Vatikana poslat preko Madrida.
Naravno, ovaj pali heroj je potpuno zaslužio zahvalnost Rim-
ske Crkve i oni to ne pokušavaju da sakriju. Služio joj je verno: svi
oni koje je Crkva potkazala Hitleru kao svoje neprijatelje osetili
su posledice. A ovaj “dobri sin” se nije stideo da prizna šta dugu-
192
je svojoj Najsvetijoj Majci, a pogotovo onima koji su postali njeni
vojnici u ovom svetu.
“Mnogo sam naučio od jezuitskog Reda”, rekao je Hitler…
“Do sada, nije postojalo ništa veličanstvenije, na svetu, od hije-
rarhijske organizacije Katoličke Crkve. Mnogo sam se ugledao
na nju pri uređenju svoje stranke… Odaću vam jednu tajnu… Ja
osnivam Red… U ‘zamkovima’ mog Reda, mi ćemo podići omla-
dinu od koje će se svet tresti…” Hitler je onda stao, rekavši da ne
može otkriti više od toga…108
Jedan drugi nacista na visokom položaju, Valter Šelenberg
(Walter Schellenberg), bivši načelnik nemačke protiv-obaveštaj-
ne službe, dovršio je ovu Firerovu priču, posle rata:
“Himler je uspostavio S.S, prema načelima jezuitskog Reda.
Njihova pravila i Duhovne Vežbe koje je propisao Ignacije Lojola
bile su uzor na koji se Himler ugledao… ‘Rajhsfirer SS’ - Him-
lerov čin kao vrhovnog zapovednika SS-a – trebao je biti jednak
činu jezuitskog ‘Generala’ i čitavo ustrojstvo jedinice je bilo po
uzoru na hijerarhiju Katoličke Crkve. Srednjovekovni dvorac,
blizu Paderborna u Vestfaliji, zvani Vebelzburg (Webelsbourg),
bio je obnovljen; postao je nešto što bi se moglo nazvati SS ma-
nastirom”.109
Najbolji teolozi su bili zauzeti ukazivanjem na sličnosti izme-
đu katoličkog i nacističkog učenja, a u tom poslu, prednjačili su
sinovi Lojole. Kao primer, pogledajmo kako je Mihael Šmaus
(Michaele Schmaus), jezuitski bogoslov, predstavio javnosti niz
istraživanja na ovu temu:
“ ‘Imperija i Crkva’ je niz spisa koji bi trebali pomoći izgrad-
nju Trećeg Rajha koji ujedinjuje nacional-socijalističku državu s
katoličkim hrišćanstvom… Nacional-socijalistički pokret je naj-
jači i najmasovniji protest protiv duha 19. i 20. veka… Kompro-
mis između katoličke vere i liberalizma nije moguć… Ništa nije
tako suprotno katoličanstvu kao demokratija… Oživljeno znače-
nje ‘strogog autoriteta’ otvara put pravom tumačenju crkvenog
autoriteta… Sumnja u slobodu je zasnovana na katoličkom uče-
nju o prvobitnom grehu… Nacional-socijalističke i zapovesti
Katoličke Crkve imaju isti cilj…”110

193
 Taj cilj je bio “Novi Srednji vek” koji je Hitler obećao Evropi.
Očigledna je sličnost između strastvenog anti-liberalizma ovog
jezuite iz Minhena i fanatizma ispoljenog tokom “čina posveće-
nja F.N.C.-a u bazilici na Monmartru”. Za vreme okupacije, R. P.
Merklen je napisao: “Ovih dana, sloboda izgleda više nije na
ceni”.111
Ovakve tvrdnje zvuče suviše blago. Zar nije mržnja slobode u
svim njenim oblicima glavna odlika Rimskog Gospodara? Ta-
kođe je lako razumeti kako su se katolička i nacistička učenja ve-
oma dobro uklopila. Onaj koji je vešto ukazao na taj sklad, jezui-
ta Šmaus, nazvan je od strane “La Croix-a”, deset godina posle
rata, “velikim minhenskim teologom”,112 i niko se neće iznena-
diti kad sazna da ga je papa Pije XII proglasio “Princom Crkve”.
Pod tim okolnostima, šta biva od “strašne” poslanice "Mit
brennender Sorge", pape Pija XI, koja je navodno trebala da
osudi nacizam? Nijedan kazuista nije pokušao da nam kaže…
naravno!
“Veliki bogoslov” Šmaus je imao mnogo takmaca, po rečima
nemačkog autora koji vidi u "Katolisch-Konservatives Erbgut"
najčudniju knjigu ikad objavljenu od strane nemačkih katoličkih
izdavača:
“Ova zbirka odabranih radova glavnih katoličkih pisaca Ne-
mačke, od Goresa do Vogelsanga, navodi nas na zaključak da je
nacional-socijalizam proizašao iz katoličkih učenja”.113
Kada je pisao ovo, autor sigurno nije shvatao koliko je u
pravu.
Još jedna dobro obaveštena osoba, glavni pokretač sporazu-
ma između Vatikana i Berlina, i papin tajni komornik, Franc Fon
Papen, bio je još jasniji:
“Treći Rajh je prva svetska sila koja je ne samo usvojila već i
primenila važna načela papstva”.114
Ovome ćemo dodati i rezultat te “primene”: 25 miliona žrta-
va koncentracionih logora – što je zvaničan broj koji su objavile
Ujedinjene Nacije.
Ovde, smatramo da je neophodno dodati nešto za one iskre-
ne duše, za one koji ne mogu priznati da su organizovani poko-

194
lji bili jedno od “važnih načela” rimske crkve. Naravno, ovakav
stav se uporno branio:
- “Takva varvarska dela pripadaju prošlosti”!
Tako neki govore, dok sležu ramenima pred ne-katolicima
“za koje još uvek gore vatre Svete Inkvizicije”.115
Neka bude tako! Ostavimo po strani bezbrojna svedočanstva
o svešteničkim svirepostima poslednjih godina i razmotrimo 20.
vek.
Nećemo se prisetiti poduhvata ljudi kao što su Stepinac i
Markone u Hrvatskoj, ili Tiso u Slovačkoj, već ćemo se ograniči-
ti na ispitivanje stalnosti nekih “važnih načela” kojih se tako
strogo drže u radu.
Da li su stvarno zastarela danas – ova načela – zamenjena
“prosvećenim učenjima”, zvanično odbačena od Vatikana kao
greške mračne prošlosti? To je lako otkriti.
Otvorimo, na primer, “Veliku Apologetiku”, opata Žana Vie-
ujana (Jean Vieujan), koja se teško može nazvati srednjevekov-
nom jer je napisana 1937. godine. Šta možemo pročitati?
“Da bi neko prihvatio načelo Inkvizicije, potreban mu je hriš-
ćanski način razmišljanja, a to je ono što mnogim hrišćanima
nedostaje… Crkva nema takvih ograničenja”.116
Ovo nije moglo biti bolje rečeno.
Da li je još neki, ništa manje savremen dokaz, potreban? Pos-
lušajte R. P. Žanvijera (Janvier), čuvenog konferencijskog govor-
nika u Notr-Damu:
“Pošto ima svojstvo posrednog uticanja na svetovna pitanja,
zar ne bi Crkva imala pravo da očekuje od katoličkih država pro-
gon jeretika do njihove smrti, da bi ih suzbila?”
Evo mog odgovora:
“Ja zagovaram ovo, do njihove smrti!... Oslanjajući se pre sve-
ga na delovanje, a onda i na učenje same Crkve; i ja sam ubeđen
da nijedan katolik ne bi mogao nešto drugo reći, a da ne sagre-
ši”.117
Ne možemo optužiti ovog bogoslova da govori u zagonetka-
ma. Njegova propoved je kratka i jasna. Bilo bi nemoguće reći
više s manje reči. Sve je tu, što se tiče prava koje Crkva osiono
pridaje sebi da istrebi one čija se uverenja ne slažu s njenim:
195
“učenja” koja je primoravaju, “delovanje” koje se opravdava tra-
dicijom, čak i “poziv hrišćanskim državama”, čega je Hitlerov
pohod bio savršen primer.
Sledeće reči, nikako dvosmislene, takođe nisu bile izrečene u
mračnom Srednjem Veku:
“Crkva može osuditi jeretike na smrt, jer su sva prava koja oni
imaju posledica naše tolerancije, i ta prava su prividna, a ne
stvarna”. Autor ovih reči je bio jezuitski general Franc Vernc
(1906 – 1915), a činjenica da je bio Nemac samo daje toj izjavi na
težini.
Tokom 20. veka takođe, kardinal Lepicier, poznati prvak Cr-
kve, je napisao: “Ako se neko javno izjasni kao jeretik ili pokuša
da izvitoperi druge, svojim rečima ili primerom, on može biti ne
samo izopšten iz Crkve, već i s pravom pogubljen …”118, 118a Ako
to nije klasičan poziv na ubistvo, ne znam šta jeste.
Da li je i doprinos Vrhovnog Pontifa potreban? Evo ga, od
savremenog pape čiji su “liberalizam” napadali nepopustljivi
klerici, jezuite pape Lava XIII: “Anatema na one koji kažu: Sveti
Duh ne želi od nas da ubijemo jeretika”.
Da li postoji viši autoritet od tog, osim Svetog Duha?
Iako se to možda ne dopada onima koji prave dimnu zavesu
(aluzija na one koji šalju dimne znake tokom izbora pape), umi-
rivačima nemirnih savesti, papska “važna načela” ostaju nepro-
menjena i, između ostalog, ubijanje u ime vere je opravdano i po
kanonu i dan danas kao što je bilo u prošlosti. Ovakav zaključak
baca svetlo na ono što se događalo u Evropi između 1939. i 1945.
godine.
“Hitler, Gebels, Himler i većina starih članova stranke su bili
katolici”, napisao je M. Frederik Hofet (Frederic Hoffet). Nije
bilo slučajno što je, zbog verske pripadnosti njenih glavešina,
nacional-socijalistička vlada bila najkatoličkija koju je Nemačka
ikad imala… Ta bliskost između nacional-socijalizma i katoli-
čanstva je najuočljivija ako pažljivo proučimo propagandne me-
tode i unutrašnje ustrojstvo stranke. O tome možemo najviše da
saznamo iz delatnosti Jozefa Gebelsa. On je odgojen u jezuit-
skom internatu i studirao je bogosloviju pre nego što se posvetio
književnosti i politici… Svaka stranica, svaki redak njegovih
196
spisa odiše učenjima njegovih nastavnika; zato on naglašava
poslušnost… prezir prema istini… “Neke laži su korisne kao
hleb!” izjavio je, i time pokazao moralni relativizam naučen iz
knjiga Ignacija Lojole…”119
“Hitler nije smatrao svog šefa propagande najboljim jezui-
tom, već šefa Gestapoa, kao što je priznao svojim miljenicima:
“Vidim Himlera kao našeg Ignacija Lojolu”.120
Firer mora da je imao dobre razloge da tako nešto kaže. Pre
svega, primećujemo da je Kurt Hajnrih Himler, Rajhsfirer SS-a,
Gestapoa i Nemačkih policijskih snaga, bio najprožetiji klerika-
lizmom među katolicima iz Hitlerovog okruženja. Njegov otac je
bio upravnik Katoličke škole u Minhenu, a onda i tutor princa
Ruprehta (Ruprecht) od Bavarske. Njegov brat, benediktinski
monah, živeo je u manastiru Maria Laach, jednom od svetih
nemačkih mesta. Takođe je imao strica koji je bio Kanonik u
Sudu Bavarske, jezuitu Himlera.
Nemački pisac Valter Hagen iznosi takođe ovaj malo poznati
podatak: “Jezuitski general, grof Halke fon Ledočovski, bio je
spreman da organizuje, na zajedničkoj osnovi anti-komunizma,
neki vid saradnje između Nemačke Tajne Službe i jezuitskog
Reda”.121
Kao rezultat toga, stvorena je organizacija unutar Službe Bez-
bednosti SS-a, čija su vodeća mesta zauzimali katolički svešteni-
ci u crnim uniformama SS-a. Jezuita otac Himler je bio jedan od
njenih visokih starešina.
Posle kapitulacije Trećeg Rajha, jezuita otac Himler je bio
uhapšen i utamničen u Nirnbergu. Njegovo saslušanje pred Me-
đunarodnim Tribunalom bi bilo veoma zanimljivo čuti, ali Pro-
viđenje nije tako htelo: stric Hajnriha Himlera se nikada nije po-
javio pred sudom. Jednog jutra, PRONAŠLI SU GA MRTVOG U
ĆELIJI, a javnost nikada nije saznala uzrok njegove smrti.
Nećemo kaljati uspomenu na ovog sveštenika pretpostavlja-
jući da je oduzeo sebi život, protivno učenju Rimske Crkve.
Međutim, njegova smrt je bila isto toliko iznenadna i pravo-
vremena kao i smrt jednog drugog jezuite, koja se desila malo
pre toga, oca Staempfle-a, nepriznatog autora “Mein Kampf-a”.
Zaista neverovatna slučajnost…
197
 Ali vratimo se na Kurta Hajnriha Himlera, načelnika Gesta-
poa, što znači da je držao u svojim rukama glavne poluge vlasti.
Da li su mu lične zasluge donele tako visok položaj? Da li je
Hitler u njemu video superiornog genija kada ga je uporedio s
osnivačem jezuitskog Reda? Tako sigurno ne misle oni koji su ga
poznavali jer su u njemu videli samo prosečnost.
Da li je ta zvezda sijala tuđim sjajem? Da li je Kurt Hajnrih
Himler, tobožnji načelnik, zaista upravljao Gestapoom i tajnim
službama? Ko je slao milione ljudi, političke zatvorenike i Jevreje
u smrt? Da li je to bio sinovac pljosnatog lica ili stric, bivši kano-
nik Suda Bavarske, jedan od miljenika fon Ledočovskog, jezuit-
ski sveštenik i visoki starešina SS-a?
Može izgledati nepromišljeno, i čak drsko, tako neoprezno
gledati iza kulisa istorije. Predstava se igra na pozornici koju
obasjavaju svetla sa svih strana. To je uobičajeno za svaku pri-
redbu; i onaj koji želi da vidi iza pozorišnih rekvizita može biti
smatran neprijatnim i nevaspitanim.
Bilo kako bilo, važnije je ono što je iza scene od glumaca na
koje je pogled publike čvrsto prikovan. To je više nego očigledno
kad proučimo te “nedodirljive” i shvatimo da nikako nisu jedna-
ki pojedincima koje bi trebali da predstavljaju.
To je izgleda bio slučaj i sa Himlerom. Ali zar to ne bi moglo
da se kaže i za onoga kome je bio desna ruka, Hitlera?
Kada smo gledali Hitlera kako gestikulira na velikom platnu
ili ga čuli kako urla svoje histerične govore, zar nismo imali uti-
sak da gledamo pokvareni automat? Čak i njegovi najprostiji i
najstaloženiji pokreti su nas podsećali na mehaničku lutku. A
tek njegove mutne i izbuljene oči, klonuli nos, nadulo lice čija se
neuglađenost nije mogla sakriti ni onim čuvenim pramenovima
kose i očešljanim brkovima koje kao da je zalepio ispod nozdrva.
Da li je ovaj mrštavac sa javnih skupova zaista bio glavni -
“pravi” gospodar Nemačke, “istinski” državnik čija je genijalnost
trebala da okrene svet naopačke?
Ili je samo bio loša zamena za sve to? Marioneta kojom je
neko dobro upravljao, varka za narod, huškač rulje?
On je to sam priznao kad je rekao: “Ja sam samo glas”. M.
Fransoa Poncet, tadašnji ambasador u Berlinu, potvrđuje da je
198
Hitler vrlo malo radio, nije mnogo čitao i da je puštao svoje
saradnike da rade po svom.
Njegovi pomagači su odavali isti utisak praznine i nebitnosti.
Prvi od njih, Rudolf Hes, koji je odleteo u Englesku 1941, izgle-
dao je potpuno odsutno na svom suđenju u Nirnbergu, i nikada
nismo saznali da li je bio duševno poremećen. Drugi je bio gro-
teskni Gering, sujetan i debeo, koji je nosio najraskošnije, skoro
operske uniforme, proždrljivac, veliki kradljivac slika, i iznad
svega toga, zavisnik od morfijuma.
Ostali stranački prvaci su im bili slični i, na suđenju u Nir-
nbergu, najveće iznenađenje za novinare je bilo što su morali da
izveste da se – osim po telesnim manama – ti nacistički junaci ne
ističu po pameti, karakteru, i što su manje-više bili beznačajni.
Jedini koji je odudarao od te proste gomile – zbog svoje
oštroumnosti, a ne moralnog sklopa – je bio Franz Fon Papen,
komornik Njegove Svetosti, “čovek za sve”… koji je morao biti
oslobođen.
Ako je Firer bio izvanredna marioneta, da li je onaj na koga se
ugledao bio išta dosledniji? Prisetimo se smešnih predstava tog
“karnevalskog Cezara”, kako je prevrtao svojim velikim crnim
očima ispod čudnog šešira ukrašenog resama od zavese! I onih
propagandnih fotografija, snimljenih iz žablje perspektive koje
prikazuju samo njegovu vilicu kako se upire prema nebu, čudes-
nog čoveka, kao nepomičnu stenu – simbol volje koja ne poznaje
prepreke!
Kakva volja! Iz priča njegovih najbližih saradnika, dobijamo
sliku uvek neodlučnog čoveka; ovaj “silni čovek” koji je išao da
“osvoji sve”, golom snagom (koristimo se rečima kardinala Ra-
tija, budućeg pape Pija XI), nije se odupreo predlozima jezuit-
skog kardinala Gašparija, Državnog sekretara, koji je nastupao u
ime Vatikana.
Samo nekoliko tajnih sastanaka je bilo potrebno da ubedi re-
volucionara da sve i svakog stavi pod barjak Svetog Oca, i osigu-
ra sjajnu karijeru koja je svima nama poznata, a dobro znani
bivši ministar Karlo Sforca je mogao napisati:
“Jednog dana, kad vreme ublaži ogorčenost i mržnju, biće
priznato, nadamo se, da pir krvavih zverstava koji je na dvadeset
199
godina pretvorio Italiju u zatvor, i ruševine u ratu 1940-1945.
pronalazi svoje ishodište u gotovo jedinstvenom primeru u isto-
riji: krajnjoj nesrazmeri između veštački stvorene legende oko
imena i stvarnih mogućnosti bednog stvorenja koje je nosilo to
ime”.122
Ovaj savršeni obrazac se može primeniti i na Hitlera, kao na
Musolinija: isti nesklad između legende i sposobnosti, isti ne-
dostatak “uglađenosti” kod ta dva osrednja probisveta s gotovo
istovetnom prošlošću; njihovi munjeviti uspesi se mogu objas-
niti samo njihovim darom podbunjivanja gomile, darom koji ih
je doveo u žižu javnosti.
Da je legenda bila “veštački stvorena” očito je kada znamo da,
danas, Firerova pojava na nemačkim ekranima izaziva ništa više
od grohotnog smeha.
Ali zar nije očigledna bezvrednost ovih ljudi i pravi razlog
zbog kojeg su izabrani da dođu na vlast? Činjenica je da se isti
nedostatak ljudskih vrednosti može naći kod svih onih koje je
Vatikan izabrao da budu njegovi prvaci.
U Italiji i Nemačkoj, bilo je nekih “pravih” državnika, “istin-
skih” vođa, koji su bili sposobni da upravljaju i vladaju bez osla-
njanja na tog mahnitog “mistika”. Ali oni su bili suviše pametni
i nedovoljno popustljivi. Vatikan i pogotovo “Crni Papa”, fon
Ledočovski, nije mogao da ih drži kao “batinu u svojoj ruci”, i da
ih natera da služe njegovim ciljevima po svaku cenu.
Videli smo kako su revolucionarnog Musolinija lako obrlatili
izaslanici Svete Stolice koji su mu obećali vlast.
Kruti Hitler se pokazao isto tako popustljivim. Plan Ledo-
čovskog je bio, prvobitno, stvaranje federacije katoličkih država
u srednjoj i istočnoj Evropi, u kojoj bi Bavarska i Austrija (kojima
bi upravljao jezuita Seipel) imale predvodničku ulogu. Bavarska
se morala otcepiti od Nemačke Vajmarske Republike – i, nekim
slučajem, buntovni Hitler, austrijskog porekla, je bio u to vreme
bavarski separatista.
Ali izgledi za uspostavljanje ove federacije i dovođenje
Hapsburga na njeno čelo su bivali sve slabiji i slabiji, dok je
monsinjor Pačeli, nuncije koji je otišao iz Minhena za Berlin,
postajao sve svesniji slabosti Nemačke Republike zbog nedo-
200
voljne podrške koju je dobijala od Saveznika. Nada da će ugrabi-
ti celu Nemačku je tada rođena u Vatikanu i plan je shodno tome
izmenjen:
“Prevlast protestantske Pruske je morala biti sprečena i kako
je Rajh trebao vladati Evropom – da bi se sprečile federalističke
sklonosti Nemaca – Rajh je trebao biti tako uspostavljen da kato-
lici budu gospodari”.123
To je bilo dovoljno. Okrenuvši se za 180 stepeni sa svojim
“crnokošuljašima”, Hitler, koji je do tada bio bavarski separati-
sta, je preko noći postao vatreni propovednik Velikog Rajha.

201
 Poglavlje 27

Logori smrti i antisemitski

krstaški rat

Do koje mere su katolici bili gospodari nacističke Nemačke

uskoro je postalo jasno, kao i žestina s kojom su primenjivana
neka od “papskih važnih načela”.
Liberali i Jevreji su imali dovoljno vremena da uvide da ova
načela nikako nisu zastarela, što su i mnogi velikodostojnici
potvrdili. Pravo koje je Crkva osiono sebi pridala da istrebi one
koji joj stoje na putu je “iskoristila” u Aušvicu, Dahauu, Belzenu,
Buhenvaldu, i drugim logorima smrti.
Himler, nacistički Ignacije Lojola, i njegov Gestapo, marljivo
su izvršavali ta dobrotvorna dela; nemački civili i vojnici morali
su da se pokore "perinde ac cadaver" toj svemoćnoj organizaci-
ji.
Nije potrebno reći da je Vatikan prao ruke od ovih užasa.
Kada je primio u ličnu posetu Dr. Nerina F. Guna, švajcarskog
novinara koji je i sam bio proteran i koji se pitao zašto papa nije
intervenisao, bar pružanjem neke pomoći tolikom unesreće-
nom narodu, Njegova Svetost papa Pije XII bez stida je odgovo-
rio:
“Znali smo da se, iz političkih razloga, odvijaju nasilni progo-
ni u Nemačkoj, ali nikada nismo bili obavešteni o neljudskom
karakteru nacističke represije”.124
I to u vreme kada je voditelj Radio Vatikana, R. P. Mistiaen,
izjavio da su “pribavljeni neoborivi dokazi o svirepostima naci-
sta”.125

202
 Bez sumnje, Sveti Otac takođe nije bio obavešten o tome šta
se događalo u ustaškim koncentracionim logorima, uprkos tome
što je imao svog predstavnika u Zagrebu.
Jednom prilikom je, ipak, Sveta Stolica pokazala zanimanje
za sudbinu progonjenih ljudi. Radilo se o 528 protestantskih mi-
sionara, jedinih preživelih od svih onih koje su Japanci zarobili
na pacifičkim ostrvima, i zatvorili u koncentracione logore na
Filipinima. M. Andre Ribard, u svojoj sjajnoj knjizi “1960. i tajna
Vatikana”, otkriva kako je papa intervenisao u korist ovih
nesrećnika.
Tekst stoji pod brojem 1591, datiran: Tokio 6. april 1943. u
izveštaju Ministarstva vera za okupirane teritorije, iz kog navo-
dim sledeće: “Izražava se želja Rimske Crkve da Japanci nastave
sa svojom politikom i ne dozvole da propovednici lažne vere
dobiju slobodu koju ne zaslužuju”.126
S “hrišćanske” tačke gledišta, za ovakvo milosrđe nije potre-
ban komentar, ali je, politički gledano, veoma značajno. U Slo-
vačkoj – kao što znamo – monsinjor Tiso, jezuitski gaulajter, je
imao odrešene ruke da progoni “raskolničku braću” iako je
Nemačka, čiji je Slovačka bila satelit, bila većinom protestant-
ska. To govori mnogo o uticaju koji je Rimska Crkva imala u
Hitlerovom Rajhu!
Takođe smo videli koju su ulogu u Hrvatskoj imali predstav-
nici te crkve, u zatiranju pravoslavaca.
Što se tiče anti-jevrejskog krstaškog rata, remek dela Ges-
tapoa, možda bi bilo izlišno ponovo pomenuti ulogu koju je u
tome igrao Vatikan, jer smo već govorili o poduhvatima monsi-
njora Tisoa, najvećeg snabdevača gasnih komora i krematori-
jumskih peći Aušvica. Samo ćemo dodati nekoliko važnih doku-
menata u ovaj dosije.
Pre svega, tu je pismo M. Leona Berarda, ambasadora vlade iz
Višija u Vatikanu:
“Maršale Petenu, gospodine,
U Vašem pismu od 7. avgusta 1941, počastvovali ste me tra-
žeći određene informacije koje se tiču pitanja i teškoća koje bi
mogle da iskrsnu, od strane Rimske Crkve, zbog mera koje Vaša
Vlada preduzima protiv Jevreja. Čast mi je da odgovorim da mi
203
ništa nije rečeno, u Vatikanu, što bi se moglo protumačiti kao
kritika ili neodobravanje zakona i naredbi o kojima je reč…”127
Časopis “L’Arche”, spomenuvši ovo pismo u članku naslov-
ljenom “Ćutanje pape Pija XII”, govori o kasnijem i dopunjuju-
ćem izveštaju koji je M. Leon Berard poslao u Viši 2. septembra
1941:
“Postoji li protivrečnost između pravnog položaja Jevreja i
katoličke doktrine? Samo jedna, i Leon Berard s poštovanjem
ukazuje predsedniku na nju. Ona leži u činjenici da zakon od 2.
juna 1941. označava Jevreje kao rasu… Crkva (pisao je ambasa-
dor iz Višija), nikad nije izrazila mišljenje da jednaka prava treba
dati svim građanima… Kao što mi je neko na visokom položaju
u Vatikanu rekao, nećete imati teškoća oko Zakona o Jevreji-
ma.”128
Eto je, “viđena na delu”, “strašna” poslanica "Mit brennender
Sorge", protiv rasizma, na koju se apologete stalno pozivaju.
Ali pronalazimo nešto još bolje, u knjizi M. Leona Poliakova:
“Predlog jedne protestantske Crkve u Francuskoj da se, za-
jedno s Rimskom Crkvom, preduzmu neke mere protiv hapšenja
Jevreja, u leto 1942, odbijen je od strane katoličkih velikodostoj-
nika”.129
Mnogi Parižani još uvek pamte kako su jevrejska deca oduzi-
mana od njihovih majki i slana, posebnim vozovima, u krema-
torijumske peći Aušvica. Te deportacije dece su potvrđene, osim
nekim zvaničnim dokumentima, i u belešci "SS Haupstur-
mfuhrer Danneker-a", od 21. jula 1942.
Užasna neosetljivost Rimske Crkve – i naročito njenog pogla-
vara – nadahnula je, ne tako davno, ovaj osvetoljubivi tekst u
gore pomenutom časopisu “L’Arche”:
“Tokom pet godina, nacizam je bio pokretač nasilja, obesve-
ćenja, bogohuljenja i zločina. Tokom pet godina, usmrtio je šest
miliona Jevreja. Od tih šest miliona, 1.800.000 su bila deca. Ko je
rekao jednom: ‘Pustite decu k meni?’ A zbog čega onda imamo:
‘Pustite ih k meni da ih pobijem’?” Ratobornog papu je zamenio
diplomatski papa.

204
 Iz okupiranog Pariza, idemo u Rim, takođe okupiran od Ne-
maca posle italijanske propasti. Evo poruke upućene Fon Ri-
bentropu, nacističkom ministru spoljnih poslova:
“Nemačka ambasada u Vatikanu. Rim, 28. oktobar 1943.
Iako su ga uporno molili sa svih strana, papa nije otvoreno
osudio deportaciju Jevreja iz Rima. On može očekivati da će mu
naši neprijatelji zameriti zbog takvog stava, i da će to iskoristiti
protestanti u anglo-saksonskim državama u svojoj propagandi
protiv katoličanstva; kada se razmatralo ovo osetljivo pitanje,
mogućnost ugrožavanja naših odnosa s nemačkom vladom je
bilo odlučujući činilac…
Potpisao: Ernst Fon Vajsceker (Ernst von Weiszaeker)”130
O karijeri Barona Fon Vajscekera – kome je suđeno kao rat-
nom zločincu “zbog sastavljanja spiskova za istrebljenje” – “Le
Monde” od 27. jula 1947. godine piše:
“Nazirući nemački poraz, sam je sebe poslao u Vatikan, koris-
teći ovu priliku da blisko sarađuje s Gestapoom”.
Zbog naših čitalaca koji još nisu potpuno ubeđeni, navešće-
mo sledeći zvanični nemački dokument koji oslikava stav
Vatikana – i jezuita – prema Jevrejima, pre rata:
“Proučavajući razvoj antisemitizma u Sjedinjenim Država-
ma, primećujemo sa zanimanjem da broj slušalaca radio emisi-
ja oca Koglina (jezuite), poznatog po svom antisemitizmu, pre-
mašuje 20 miliona”.131
Ratoborni antisemitizam jezuita u Sjedinjenim Državama,
kao i svuda drugde, nije iznenađujuć od strane tih odanih papi-
sta, jer je potpuno u skladu s njihovim “učenjem”. Hajde da vidi-
mo šta M. Daniel–Rops, iz Francuske Akademije, ima da kaže na
tu temu; ovaj autor je usko stručan za versku literaturu i objav-
ljuje radove samo pod okriljem “Imprimatur-a”. Čitamo u jed-
nom od njegovih najboljih radova, “Isus i Njegova vremena”,
objavljenom 1944. za vreme nemačke okupacije:
“Tokom vekova, gde god da je jevrejski narod bio rasejan, krv
je tekla, i uvek bi poziv na ubistvo u Pilatovoj sudnici zaglušio
krik očaja ponovljen hiljadu puta. Lice progonjenog jevrejskog
naroda se moglo videti kroz celu istoriju, ali ono ne može izbri-
sati ono drugo lice, umazano krvlju i pljuvačkom, na koje se
205
jevrejska svetina nije smilovala. Bez sumnje, Izrael nije imao
izbora i morao je da ubije svog Boga nakon što ga se odrekao i
kako krv zahteva krv, hrišćansko milosrđe možda takođe nema
izbora; zar ne bi trebala božanska volja naplatiti užasima pogro-
ma nepodnošljivi užas (raspeće)?”132
Kako lepo rečeno! Ili prosto kazano: ako su milioni Jevreja
morali završiti u gasnim komorama i pećima Aušvica, Dahaua i
drugih logora, to je bilo ono što su zaslužili. Ta nesreća je bila
“božanska volja” i bila bi greška ako bi se prema njima pokazalo
“hrišćansko milosrđe”.
Istaknuti profesor M. Julije Isak (Jules Isaac), predsednik
“Društva jevrejsko-hrišćanskog prijateljstva”, izjavio je povo-
dom ovog teksta:
“Te strašne i bezočne rečenice izazivaju nezamislivi užas”, još
više pojačan primedbom: ‘Među Jevrejima danas…, neki od
njih… pokušavaju da se otarase te teške odgovornosti… Časno
osećanje zaista, ali ne možemo se suprotstavljati istorijskim do-
kazima… strašno breme (Isusove smrti) koje Izrael nosi ne mo-
gu ljudi da otklone”.133
M. Isak nam skreće pažnju da je tekst izmenjen od strane
izdavača “u skorijim izdanjima” ove poučne knjige – što će reći,
posle oslobođenja. Postoji vreme za sve: krematorijumske peći
su zastarele.
Dakle, od naučne potvrde papskih važnih načela do njihovog
sprovođenja u delo od strane Himlera, “našeg Ignacija Lojole”,
krug se zatvara – i time polu-ludi Firerov antisemitizam gubi
svoju tajanstvenost.
Ali – da se vratimo na temu – zar to ne baca više svetla na ovu
zagonetnu osobu?
Kakve su priče izmišljane, pre rata, u pokušaju da se objasni
nesklad između tog čoveka i uloge koju je trebao da odigra!
Postojao je veliki jaz, očigledna praznina koju su svi osećali. Da
bi se premostio taj jaz, legende su smišljane: širile su se priče po
inostranstvu, ponekad sa skrivenim namerama! Okultne nauke,
istočnjački čarobnjaci, astrolozi su nadahnjivali, kako su nam
govorili, mesečarskog čudaka iz Berhtsgadena. Izbor kukastog

206
krsta kao znaka Nacističke stranke, koji vuče poreklo iz Indije,
kao da je potkrepljivao takvo razmišljanje.
M. Maksim Morin (Maxime Mourin) je opovrgao ove tvrdnje:
“Adolf Hitler je bio učenik škole u Lambahu (Lambach) i
pevao u horu dečaka u opatiji koja nosi isto ime. On je tamo
otkrio kukasti krst, koji je bio grb oca Hagena, nastojnika opati-
je”.134
Firerovo “nadahnuće” je takođe lako objašnjivo, bez pribega-
vanja tajanstvenim i čudnim filozofijama. Očigledno je da je ovaj
“sin Katoličke Crkve”, kako ga je opisao Franko, bio potčinjen
volji tajanstvenih vođa, ali oni nisu imali ništa s istočnjačkim
vradžbinama.
Zemaljski pakao koji je progutao 25 miliona duša nosi još
jedan lako prepoznatljiv pečat: ljude koji su morali proći dugač-
ku i napornu obuku, propisanu u “Duhovnim Vežbama” (jezui-
ta).

207
 Poglavlje 28

Jezuiti i Colleqium Russicum

Među brojnim uzrocima koji su nagnali Vatikan da započne

Prvi svetski rat, zahtevajući od cara Austrije, Franje Josifa, da
“kazni Srbe”, glavni je bio, kao što smo videli, da se zada odlu-
čujući udarac Pravoslavnoj Crkvi, tom omrznutom i vekovima
starom suparniku.
Posle male srpske države, meta Vatikana je bila Rusija, tradi-
cionalni zaštitnik pravoslavnih vernika na Balkanu i na Istoku.
M. Pjer Dominik je napisao:
“Za Rim, ovo pitanje je bilo od najvećeg značaja; pobeda
katoličke monarhije nad Carizmom bi se mogla smatrati pobe-
dom Rima nad raskolničkim Istokom”.135
Rimsku Kuriju nije brinulo što takva pobeda nije mogla biti
postignuta bez krvoprolića ogromnih razmera. Mogućnost, ili
bolje reći neminovnost da će do toga doći, je prihvaćena, jer su
ga sklopljeni savezi učinili neizbežnim. Nagovaran od strane
svog Državnog sekretara, jezuite Merija Del Vala, papa Pije X to
nije krio i bavarski otpravnik poslova je pisao svojoj vladi, uoči
sukoba: “On (papa) ne misli da vojske Francuske i Rusije mogu
biti uspešne u ratu protiv Nemačke”.136
Ova procena se pokazala pogrešnom. Prvi svetski rat, koji je
opustošio sever Francuske, i ostavio iza sebe nekoliko miliona
mrtvih, nije zadovoljio težnje Rima; umesto toga, podelio je
Austro-Ugarsku, ostavivši Vatikan bez glavnog uporišta u Ev-
ropi, i oslobodio je Slovene Dvojne monarhije bečkog jarma.
Uz to, Ruska revolucija je oslobodila katolike, uglavnom polj-
skog porekla, bivše Careve podanike, od vlasti Vatikana.
208
 Poraz je bio potpun. Ali Rimska Crkva “patiens quia aeterna”
(večno strpljiva) je nameravala da s novom svežinom nastavi
svoju politiku "Drang nach Osten", prodor na Istok koji se tako
lepo uklapao s pan-nemačkim težnjama.
Ta politika je uključivala dovođenje diktatora na vlast i Drugi
svetski rat s užasima koji su ga pratili; “čišćenje” Wartheland-a,
u Poljskoj, i prisilno pokrštavanje u Hrvatskoj, su dva naročito
gnusna primera tih užasa.
Nije bilo važno što je 25 miliona ljudi umrlo u koncentracio-
nim logorima, 32 miliona vojnika poginulo, a 29 miliona ranjeno
i osakaćeno; ovo su zvanične statistike Ujedinjenih Nacija137 ko-
je pokazuju razmere tog krvoprolića! Ovog puta, Rimska Kurija
je smatrala da su njeni ciljevi ispunjeni, i moglo se pročitati u
bazelskom “Basler Nachrichten”:
“Nemački napad na Rusiju postavlja pitanje evangelizacije te
zemlje; Vatikan je veoma zainteresovan za to”.138
I ovo, iz knjige koja je posvećena proslavljenju pape Pija XII:
“Vatikan i Berlin su potpisali sporazum koji dozvoljava kato-
ličkim misionarima Ruskog koledža pristup okupiranim teritori-
jama i stavlja baltičke oblasti pod Berlinsku nuncijaturu”.139
Katoličenje Rusije je trebalo otpočeti, pod zaštitom Vermahta
i SS-a, na način kako su to izvodili Pavelić i njegovi pomagači u
Hrvatskoj, ali u mnogo većim razmerama. Ovo je zaista bila
pobeda Rima!
Kakvo je to bilo razočaranje kada je nacistički prodor zau-
stavljen kod Moskve i kada su Fon Paulus i njegova armija uhva-
ćeni u klopku kod Staljingrada! Bilo je to u vreme Božića 1942, i
treba više puta pročitati poruku – ili bolje reći uzbuđen borbeni
poklič – upućen “hrišćanskim narodima” od strane Svetog Oca:
“Ovo nije vreme za žaljenje, već delanje. Neka krstaški zanos
obuzme hrišćanstvo, i neka se uzvik ‘Bog to želi’ čuje; da bude-
mo spremni da služimo i da se žrtvujemo, kao krstaši od davni-
na… Molimo vas i preklinjemo da shvatite ozbiljnost sadašnje
situacije… A dobrovoljcima koji učestvuju u ovom Svetom ratu
naših vremena, poručujemo: ‘Podignite barjak visoko, objavite
rat tami sveta odvojenog od Boga’.”140

209
 Na taj dan rođenja Spasitelja, bili smo daleko od “Hristovog
mira”!
Ovaj ratnički govor nije bio izraz “stroge neutralnosti” koje
se, kako se Vatikan hvalio, pridržavao u međunarodnim odnosi-
ma. Ovo obraćanje je bilo još nedoličnije zbog činjenice da je
Rusija bila saveznik Engleskoj, Americi i Slobodnoj Francuskoj.
Smešno nam je dok čitamo žustra osporavanja od strane sledbe-
nika pape Pija XII koji nam govore da Hitlerov rat nije bio pravi
“krstaški pohod”, iako je taj izraz upotrebljen u poruci Svetog
Oca.
“Dobrovoljci” koje je Papa pozvao na oružje su bili oni iz
“Azul divizije” i oni koje je regrutovao kardinal Baudrilar u Pa-
rizu.
“Hitlerov rat je plemeniti poduhvat za odbranu evropske kul-
ture”, izjavio je 30. jula 1941. godine.
Primećujemo, doduše, da Vatikan ne zanima odbrana te kul-
ture kada podstiče afričke narode da se pobune protiv Fran-
cuske. Papa Pije XII je rekao: “Katolička Crkva se ne poistoveću-
je sa zapadnjačkom kulturom”.141, 141a
Obmanama i nedoslednostima nema kraja kod onih koji
navodno optužuju Sotonu da je “otac svih laži”.
Poraz koji su u Rusiji pretrpele Hitlerove armije, “ti plemeni-
ti branioci evropske kulture”, uključivao je i jezuitske misionare.
Neko može da se zapita šta je Sveta Tereza radila pre takvog
sloma! Papa Pije XI ju je proglasio “svetiteljkom zaštitnicom
nesrećne Rusije”, a kanonik Koube ju je opisao kao “nasmejanu,
ali strašnu kao vojska spremna za bitku protiv boljševičke ažda-
je”.142
Da li je svetica iz Lisija – korišćena za razne poslove Crkve –
podlegla pred novim i ogromnim zadatkom koji joj je dodelio
Sveti Otac? Ne bi bilo iznenađujuće.
Ali, umesto male svetice, tu je bila Kraljica Neba koja je preu-
zela na sebe, već 1917, pod određenim uslovima, da vrati raskol-
ničku Rusiju u stado Rimske Crkve. Pročitajmo šta je “La Croix”
pisao o tome:

210
 “Podsetićemo naše čitaoce da je Devica iz Fatime lično obe-
ćala preobraćenje Rusa, ako svi hrišćani budu iskreno i radosno
ispunjavali sve zapovesti jevanđeljskog zakona”.143
Prema jezuitskim sveštenicima koji su veliki stručnjaci za
pitanja čuda, nebeska Zastupnica je preporučila svakodnevno
korišćenje brojanica kao posebno delotvorno.
To obećanje Device je čak bilo potvrđeno “Sunčevim ple-
som”, čudom koje se dogodilo 1951, u vrtu Vatikana, pred očima
Njegove Svetosti pape Pija XII.
Bez obzira na to, Rusi su ušli u Berlin, uprkos krstaškom ratu
na koji je pozvao papa – i, do sada, zemljaci g. Hruščova nisu
pokazali želju, koliko nam je poznato, da se pojave pred vratima
katedrale Svetog Petra obučeni u kostret s povocem oko vrata.
U čemu se pogrešilo? Zar hrišćani nisu “prešli” dovoljno čvo-
rića na svojim brojanicama? Zar nije ispunjen od Neba zahtevan
broj molitava?
Bili bismo u iskušenju da poverujemo da je ovo uzrok da ne-
ma jedne sitnice koja bode oči u divnoj priči iz Fatime. Obećanje
preobraćenja Rusije, dato vidovitoj Luciji 1917, obelodanila je
tek 1941, kada je postala opatica, a javnosti je otkrio u oktobru
1942. kardinal Šuster, vatreni pristalica Sila Osovine; javnosti je
otkriveno na zahtev, odnosno po naređenju pape Pija XII – istog
pape Pija XII koji je, tri meseca kasnije, uputio gore pomenuti
poziv na krstaški rat.
Zaista veoma poučno: Jedan od branilaca Fatime priznaje da
zbog toga, čitava stvar “očito gubi nešto od svoje proročke vred-
nosti…”144 Ovo je najmanje što bi moglo da se kaže! Izvesni
kanonik, veliki stručnjak po pitanju “Portugalskog čuda” kaže
nam u poverenju: “Moram priznati da sam, što se mene tiče, s
velikim oklevanjem mojim prvim izdanjima pridodao tekst koji
je javnosti obelodanio Njegova Eminencija kardinal Šuster…”145
Mi sigurno razumemo kako se dobri kanonik osećao:
Dakle, Presveta Devica je rekla pastirici Luciji, 1917: “Ako
moje zapovesti uzdržite, Rusija će se preobratiti…”, dok joj je
istovremeno naredila da ovu “tajnu” nikom ne otkrije. Kako su
onda hrišćani mogli da čuju za ove “zapovesti” i da ih ispune?
"Credibile quia ineptum" (verovatno jer je besmisleno).
211
 Izgleda da između 1917. i 1942. “nesrećnoj Rusiji” nisu treba-
le molitve, a da su bile hitno potrebne tek nakon nacističkog
poraza kod Moskve i kad je Fon Paulus bio uhvaćen u klopku
kod Staljingrada.
Na kraju, ovo je jedini zaključak do kog se može doći nakon
ovog kasnog otkrovenja. Natprirodno – kao što smo već napo-
menuli – je moćna stvar, ali s njom mora biti pažljivo postupano.
Posle Montoirea, jezuitski general, Halke Fon Ledočovski, već
je poneseno govorio o opštem saboru Družine u Rimu, posle
kapitulacije Engleske, čijoj važnosti i sjaju neće biti jednakog u
istoriji.
Ali Nebo je odlučilo drugačije, uprkos Svetoj Terezi i Devici iz
Fatime. Velika Britanija se oduprla neprijatelju, Sjedinjene Dr-
žave su ušle u rat (i pored napornog rada jezuite oca Koglina),
saveznici su se iskrcali u severnoj Africi, a pohod na Rusiju je bio
propast za naciste.
Za Ledočovskog, to je predstavljalo rušenje njegovog velikog
sna. Vermaht, SS, “čistači” i jezuitski misionari su se zajedno
povlačili. Generalovo zdravlje nije izdržalo takvu propast i on je
umro.
Hajde da vidimo šta je taj “Russicum”, koji su papa Pije XI i
Fon Ledočovski pridodali 1929. godine već bogatoj i razgranatoj
katoličkoj organizaciji.
“Papa Pije XI je osnovao ovu Rusku bogosloviju, u Rimu, gde
bi mladi misionari svih narodnosti bili obrazovani, ‘pod uslo-
vom da usvoje, pre svega, vizantijsko-slovenski obred, i da su
čvrsto odlučili da se potpuno predaju zadatku vraćanja Rusije u
Hristovo stado’.”146
Ovo je cilj Ruskog papskog koledža (Russicum-a), Istočnjač-
kog papskog instituta i Rimskog koledža – ova tri Centra su pod
rukovodstvom Isusovaca.
U “Rimskom koledžu” – 45, Piazza del Gesu – pronalazimo
jezuitsko semenište i među iskušenicima, neki nose ime “Ru-
sipeta”, jer su predodređeni da “petere Russiam”, što znači da
idu u Rusiju.

212
 Pravoslavni vernici bi morali da pripaze, jer ima mnogo sme-
lih misionara odlučnih u nameri da ih slome. Moramo, doduše,
istaknuti da gore pomenuti “Homme nouveau” potvrđuje:
“Svi ovi sveštenici su sigurno predodređeni da idu u Rusiju.
Ali ovaj projekat za sada ne može biti ostvaren”.147
Prema ovom časopisu, sovjetska štampa naziva ove misiona-
re “vatikanskim padobrancima”. I, prema svedočenju nekoga ko
je dobro obavešten po ovom pitanju, dolazimo do zaključka da
im ovo ime dosta dobro pristaje.
Taj neko je jezuita Aligerijo Tondi (Alighiero Tondi), profesor
na Gregorijanskom papskom univerzitetu, koji se odrekao Ig-
nacija de Lojole i “Duhovnih Vežbi” i napustio Društvo, digavši
pri tom veliku prašinu.
Možemo pročitati sledeće u intervjuu koji je dao italijanskim
novinama:
“Delatnosti Ruskog koledža i drugih organizacija povezanih s
njim su brojne i raznovrsne. Na primer, zajedno s italijanskim
fašistima i preostalim nemačkim nacistima, jezuiti organizuju i
usaglašavaju razne anti-ruske skupine, po naređenjima crkve-
nog vođstva. Konačni cilj je zbacivanje vlada na Istoku.
Novčana sredstva su pribavljale vladajuće crkvene organiza-
cije. Ovo je posao kojim su se bavile vođe sveštenstva. Isti oni
koji bi odmah poderali svoje mantije, od tuge, kada ih neko
optuži da se mešaju u politiku i da zahtevaju od biskupa i sve-
štenika na Istoku da učestvuju u zaveri protiv svojih vlada”.
“Kada sam pričao s jezuitom Andrejom Ourosofom (Andrei
Ouroussof), rekao sam da je sramotno izjavljivati u ‘Osservatore
Romano’, zvaničnom vatikanskom glasniku, i drugim crkvenim
izdanjima, da su razotkriveni špijuni ‘mučenici vere’. Ourosof je
prasnuo u smeh.
– Šta biste vi napisali? pitao me je. Da li biste ih nazvali uho-
dama, ili nekim gorim imenom? Danas Vatikanu trebaju muče-
nici. Ali, u ovom trenutku, mučenike je teško naći. Zato ih izmi-
šljaju.
- Ali to je nepošteno!
Klimao je glavom podrugljivo.

213
 - Vi ste naivni. Zbog vašeg posla, trebali biste znati bolje od
drugih da su vođe Crkve oduvek postupale po istim pravilima.
- A šta je s Isusom Hristom? pitao sam.
Nasmejao se: “Ne treba razmišljati o Hristu”, rekao je. “Kad
bismo mislili o Njemu, završili bismo na krstu. A, danas, došlo je
vreme da druge stavimo na krst, a ne da razapnu nas”.148
Dakle, kao što je jezuita Ourosof lepo rekao, Vatikanu su
potrebni mučenici, dobrovoljni ili ne. “Stvorio” ih je na milione
tokom dva svetska rata.

214
 Poglavlje 29

Papa Jovan XXIII skida masku

Od svih opšte prihvaćenih mitova na ovom svetu, duh mira i

sklada koji se pripisuje Vatikanu je verovatno najdublje ukore-
njen – jer taj duh deluje nerazdvojivo od same prirode Svetog
Oca.
Uprkos istorijskim poukama, nedovoljno dobro naučenim ili
brzo zaboravljenim, onaj koji se naziva “Hristovim zamenikom”
nužno oličava, u očima mnogih, savršenu ljubav i bratstvo o
kojima uči Jevanđelje. Zar logika, kao i srce, ne želi da to tako
bude?
U stvarnosti, događaji nas teraju da shvatimo da su takve
pretpostavke pogrešne i naivne – i mi verujemo da je to mnogo
puta pokazano. Ali Crkva je oprezna – u šta smo se mnogo puta
uverili – i retko kada njeno pravo delovanje nije zamaskirano iz
predostrožnosti. "Bonne renommee vaut mieux que ceinture
doree" (Dobra reputacija je bolja od zlatnog pojasa), kaže poslo-
vica. Ali je još bolje posedovati i jedno i drugo. Vatikan, neiz-
merno bogat, vodi se tim načelom. Njegova želja za političkim
uticajem uvek zanemaruje “duhovne” i humanitarne obzire,
ugled čuva snažnom propagandom koju omogućava veliko
bogatstvo, a “dobro ime” potom obezbeđuje dalje gomilanje tog
bogatstva.
Vatikan ne menja svoje ponašanje i, kada se njegov stav u
međunarodnim pitanjima jasno otkrije kroz ponašanje njego-
vog vođstva, mit o njegovoj nepristrasnosti opstaje zbog onih
svečanih i dvosmislenih poslanica i drugih papskih dokumena-

215
ta. Hitlerovsko doba je umnožilo takve primere. Može li biti dru-
gačije za silu koja je u isto vreme uzvišena i ovozemaljska?
Slučajevi kada maske padnu su veoma retki. Da bi svet pri-
sustvovao takvom prizoru, potrebna je nepredviđena situacija
koja, u očima Vatikana, ugrožava njegove suštinske interese. Tek
onda otklanja svaku nejasnoću i otvoreno se bori svim raspolo-
živim sredstvima.
To je ono što se desilo u Rimu, 7. januara 1960, u vezi “sami-
ta” koji je trebao da dovede za isti sto čelnike vlada Istoka i
Zapada, u pokušaju da se dogovore uslovi za mirnu koegzisten-
ciju zastupnika dve suprotstavljene ideologije.
Naravno, stav Vatikana po tom pitanju nas nije ostavljao u
nedoumici. U Sjedinjenim Državama, kardinal Spelman ga je
iskazao pozivanjem katolika da pokažu svoje neprijateljstvo
prema g. Hruščovu kada je bio gost američkog predsednika. Sa
svoje strane, i bez jasnog izražavanja stava, Njegova Svetost
papa Jovan XXIII nije pokazao oduševljenje za “popuštanje za-
tegnutosti” u svojoj Božićnoj poruci. Iskazana “nada” za mirom
u svetu, želja koja je “obavezna” u takvom dokumentu, izgleda-
la je veoma slabo među mnogobrojnim pozivima zapadnim li-
derima da budu mudri. Ali, za sada, Vatikan je pokazivao dobro
lice.
Šta se onda desilo za manje od dve sedmice? Da li se još jedna
dugo gajena “nada” – da prvi sastanak propadne – pokazala uza-
ludnom? Da li je odluka g. Grončija, predsednika Italijanske Re-
publike, da ode u Moskvu, bila kap koja je prelila čašu?
Šta god da se desilo, oluja je počela iznenada 7. januara – a
crkvene munje su udarale (s neviđenom žestinom) na “hrišćan-
ske” državnike, koje su krive što su želeli kraj hladnog rata. 8.
januara, “Le Monde” je štampao sledeći tekst:
“Na dan kada je predsednik Italijanske Republike trebao da
ode u pažljivo pripremanu zvaničnu posetu moskovskom ruko-
vodstvu, kardinal Otaviani, naslednik kardinala Pizardoa na
mestu sekretara Kongregacije Svetog Ureda, ili načelnika Crk-
venog vrhovnog suda, održao je zapanjujući govor u bazilici
‘Santa Marija Mađore’, tokom jutarnje umilostivne službe za
‘Crkvu Tišine’.
216
 Nikada pre nije crkveni velikodostojnik, na jednom od naj-
važnijih položaja u Vatikanu, napao sovjetske vlasti, s takvom
žestinom, niti tako strogo ukorio Zapadne sile koje su s njima
sarađivale”.
“Le Monde” je dao dovoljno izvoda iz tog burnog govora da
opravdaju pridev “zapanjujući” koji je upotrebljen. “Tamerlano-
va vremena su se vratila”, ustvrdio je kardinal Otaviani – a sov-
jetske vođe su opisane kao “novi antihristi” koji “proganjaju,
zatvaraju, ubijaju, i ostavljaju pustoš iza sebe”. Govornik je užas-
nut što se više niko “ne boji da se rukuje s njima”, i što se,
“naprotiv, utrkuju ko će biti prvi da to uradi i razmeni osmehe s
njima”. Onda je podsetio svoje slušaoce da se papa Pije XII
povukao u Kastelgandolfo kada je Hitler došao u Rim – zaborav-
ljajući pri tom da je taj isti pontif zaključio za Crkvu veoma povo-
ljan Konkordat s Hitlerom.
Putovanje u svemir takođe nije bilo pošteđeno u toj žestokoj
javnoj osudi: “Savremeni čovek… veruje da može oskrnaviti
Nebesa svojim podvizima u svemiru i tako još jednom pokazati
da Bog ne postoji”.
Zapadni “političari i državnici” koji su, po kardinalu, “postali
glupi od straha”, su dobili strašne grdnje – kao i svi “hrišćani”
koji “ne reaguju i ne kipte od besa…”
Na kraju, dao je ovaj ozbiljan i važan zaključak:
“Možemo li reći da smo zadovoljni s bilo kakvim popušta-
njem zategnutosti kada, pre svega, ne može biti nikakvog mira,
među ljudima, ukoliko ne pokažemo najosnovnije poštovanje za
našu savest, veru, Hristovo lice na koje se ponovo pljuje, kruni-
sano vencem od trnja? Možemo li pružiti ruku onima koji tako
čine?”
Ove dramatične reči nas ne mogu naterati da zaboravimo da
bi Vatikan teško smeo da govori o “uvažavanju savesti” jer je
bestidno potiskuje u državama gde vlada, kao u Frankovoj Špa-
niji gde su protestanti izloženi progonu. U stvari, veoma je drsko
– pogotovo od strane sekretara Svetog Ureda! – zahtevati od dru-
gih da pokazuju ovo “najosnovnije poštovanje” kada ga Rimska
Crkva u potpunosti odbacuje.
Poslanice “Quanta cura” i “Syllabus” su jasne:
217
 “Prokletstvo na onog koji kaže: svaki čovek je slobodan da
prigrli i ispovedi veru za koju smatra da je istinita”. (Syllabus,
član XV)
“… Ludost je pomisliti da je sloboda savesti i veroispovedanja
pravo svakog čoveka”. (Quanta cura)
Sudeći po načinu na koji se ophodi prema “jereticima”, nije
čudo što Vatikan sistematski osuđuje sve pokušaje da se dođe do
sporazuma između “hrišćanskih” država i onih koje su zvanično
ateističke. “Non est pax impilis” – “Nema mira za bezbožnike”!
A jezuita otac Kaveli, kao i mnogi drugi pre njega, proglašava
da je ova “beskompromisnost” “najvažniji zakon” Rimske Crkve.
Kao protivtežu kardinalovom izlivu gneva, navešćemo drugi
članak koji se pojavio u istom broju “Le Monde-a”, 9. januara
1960. godine:
“Čovečanstvo se približava situaciji u kojoj opšte uništenje
postaje moguće. U svetu danas, ne postoji drugi događaj koji se
može porediti, po važnosti, s ovim… Stoga moramo stalno stre-
miti ka pravednom miru”. Te reči je izgovorio predsednik
Ajzenhauer, juče, u četvrtak, pred američkim Kongresom, u isto
vreme kada je kardinal Otaviani, u Rimu, osudio koegzistenciju
kao zločin jednak Kainovom.
Razlika između ta dva načina razmišljanja ne može biti upad-
ljivija: ljudski i teokratski – a isto tako i opasnost koja se nadvija
nad svetom zbog tog jezgra slepog fanatizma koje nazivamo
Vatikanom. Njegovo “sveto” samoljublje je toliko da okolnosti i
nužnost postizanja međunarodnog sporazuma, u cilju spreča-
vanja potpunog istrebljenja čovečanstva, nisu važni.
Sekretar Svetog Ureda – tog vrhovnog suda čija je prošlost
isuviše dobro poznata – ne uzima u obzir verovatnoću da će se
nešto tako dogoditi. Da li Rusi idu na misu? To je važno pitanje,
i ako predsednik Ajzenhauer to ne razume, to je zbog toga “što je
oglupaveo od straha”, da upotrebim izraz vatrenog “Porporato-
a”.
Mahnitost govora kardinala Otavianija u isto vreme nas
zasmejava i užasava. I mnogi misle da će ovaj huškač teško ube-
diti “hrišćane” da dočekaju atomsku bombu s mirom. Ali mora-
mo biti oprezni! Iza ovog predstavnika Svete Stolice stoji cela
218
papska organizacija – a pogotovo tajna vojska jezuita koja nije
sačinjena od običnih vojnika. Svi članovi te čuvene Družine rade
unutar hodnika moći, i njihove akcije, bez mnogo buke, mogu
biti veoma delotvorne, odnosno mogu naneti veliko zlo.
Širile su se glasine da surovi nastup kardinala Otavianija ne
odražava razmišljanje Svete Stolice, već samo ono od takozva-
nog “integrističkog” klana. Katolička štampa, barem u Francus-
koj, pokušala je da umanji značaj tog nasilničkog govora – “La
Croix”, na primer, samo je štampao kratak izvod iz koga je svo
nasilje izostavljeno. To je bio dobar pokušaj, ali nije mogao pre-
variti nikoga. Prosto je nemoguće da je tako oštra kritika, od izu-
zetne političke važnosti, mogla biti izgovorena sa propovedao-
nice “Santa Marije Mađore” od strane sekretara Svetog Ureda,
bez odobrenja starešine te Kongregacije, tj. njenog “prefekta”,
pape lično. Koliko mi znamo, on se nikada nije odrekao svog
rečitog pomoćnika. Papa Jovan XXIII nije mogao sam baciti tu
bombu, ali poverivši jednom od najvažnijih velikodostojnika
Kurije da to uradi umesto njega, želeo je da svi znaju da on daje
svoj prećutni pristanak.
Pored toga, nekim čudnim “slučajem”, dogodila se jedna sla-
bija eksplozija u isto vreme, u obliku članka u “Osservatore Ro-
mano”, osuđujući ponovo socijalizam, čak i onaj ne-marksistič-
ki, kao “protivan hrišćanskoj istini”. Ipak, oni koji politički “gre-
še” na ovaj način, nisu izopšteni iz Crkve “ipso facto” (samom
činjenicom) kao komunisti. Za njih još uvek ima nade da će izbe-
ći Pakao – ali pretnja Čistilišta ostaje!
Žestoko se protiveći svakom pokušaju približavanja Istoka i
Zapada, da li je Vatikan očekivao neki pozitivan ishod? Da li se
stvarno nadao da će zastrašiti državnike koji slede politiku mira?
Ili se barem nadao da će izazvati osećanje suprotno “popuštanju
zategnutosti” među vernicima?
Koliko god takva nada izgledala neostvarivo, verovatno nije
ostavljala na miru ove klerikalne umove. Njihov jedinstven
pogled na svet mora proizvesti takve iluzije. Štaviše, ovi proroci
nisu mogli zaboraviti jednu priču kojom su tako dugo obmanji-
vali one koji su im verovali. Govorimo o “ruskom obraćenju”,
koje je navodno Devica Marija najavila 1917. u Fatimi pastirici
219
Luciji, koja se na kraju zamonašila i posvedočila o tom događa-
ju mnogo kasnije, 1942, u “memoarima” koje je napisala na zah-
tev svojih pretpostavljenih.
Ova bajka nas može nasmejati, ali ostaje činjenica da ju je
Vatikan – u vreme pape Pija XII – širio s kraja na kraj sveta broj-
nim govorima, propovedima, svečanim izjavama, knjigama i le-
cima, i pronošenjem kipa te nove i veoma politizovane “Naše
Gospe” kroz svaki kontinent – gde su čak i životinje, kako su nam
rekli, dolazile da se poklone. Ove bučne propagande se vernici
još uvek jasno sećaju – kao i besmislenih tvrdnji kao što je ova,
štampana 1. novembra 1952. u “La Croix-u”:
“Fatima je postala raskršće… Sudbina naroda se može bolje
odlučiti tamo nego za okruglim stolom”.
Njeni sledbenici se ne mogu više kriti iza dvosmislenih reči.
Mogućnosti su savršeno jasne: “Popuštanje zategnutosti ili hla-
dni rat”. – Vatikan bira rat – i to ne krije.
Ovaj izbor ne treba da iznenađuje nikoga – ako nas je iskustvo
i ono iz skore prošlosti, naučilo nečemu. A ako iznenađuje neko-
ga, verujemo da je zbog nesvečanog načina na koji je to izreče-
no, i bez uobičajene kamuflaže.
Počinjemo da shvatamo nasilje kada uzmemo u obzir važ-
nost ovog pitanja za rimskog pontifa. Pogrešno bismo procenili
Vatikan misleći da će se odreći nade stare koliko i Velika Šizma,
nade u vraćanje pravoslavnih vernika pod njegovu vlast vojnim
putem. Hitlerov dolazak na vlast je bio posledica te uporne nade
– ali i konačan poraz njegovog krstaškog pohoda nije otvorio oči
rimskoj Kuriji prema ludosti takve težnje.
Postoji još jedan neodložniji posao: oslobađanje Poljske, Ma-
đarske, i Čehoslovačke “Crkve Tišine” koja je postala takva zbog
neočekivanog sleda događaja – za Vatikan – u nacističkom krs-
taškom ratu. "Qui trop embrasse mal etreint” (Ko sve grabi, sve
i gubi): mudra poslovica koju fanatici nikad nisu razumeli.
Da bi nastavio svoj prodor na Istok, klerikalni “Drang nach
Osten”, i povratio svoja izgubljena uporišta, Vatikan se još uvek
oslanja na nemačku “sekularnu ruku”, svoju glavnu evropsku
uzdanicu. Na čelo Savezne Republike Nemačke – zapadnog dela
velikog Rajha – postavljen je čovek od poverenja, kancelar Kon-
220
rad Adenauer, papin tajni komornik – i u politici koju je on spro-
vodio duže od petnaest godina se jasno vidi pečat Svete Stolice.
Pokazujući u prvi mah veliki oprez i “liberalni” način razmišlja-
nja, ovaj čovek koga su njegovi sunarodnici prozvali “der alte
Fuchs” – “stara lisica” radio je na ponovnom naoružavanju svoje
zemlje. Naravno, “moralno” naoružavanje stanovništva, a pogo-
tovo nemačke mladeži, je bilo obavezno.
Iz tog razloga su mnoga važna mesta u ministarstvima i
administraciji Zapadne Nemačke držali pojedinci s dobro zna-
nom nacističkom prošlošću – njihov spisak je dugačak – a najve-
ći industrijalci kao što su von Krupp i Flick, koji su ne tako davno
osuđeni kao ratni zločinci, ponovo su bili na čelu svojih ogrom-
nih preduzeća koja su im vraćena na upravljanje. Cilj opravdava
sredstva. A taj cilj je dovoljno jasan: iskovati novi mač Zigfridu,
osnažiti ruku za osvetu, osvetu u kojoj će učestvovati i Vatikan.
Kancelar-komornik je u vremenski savršeno usklađenom in-
tervjuu kojeg je dao jednom holandskom časopisu, ponovio
gnevne reči koje je kardinal Otavijani upravo izgovorio:
“… Mirna koegzistencija država koje imaju potpuno suprot-
ne stavove je samo varka koja, nažalost, još uvek nalazi previše
pristalica”.150
Zapaljiva “beseda” održana 7. januara u “Santa Marija Mađo-
re” prethodila je samo nekoliko dana – nekom slučajnošću – po-
seti Konrada Adenauera Rimu. Novinski izveštaji su bili jedno-
glasni u oceni da je atmosfera bila prijateljska i srdačna tokom
privatne audijencije koju su nemački kancelar i njegov ministar
inostranih poslova, g. Fon Brentano, imali kod Njegove Svetosti
pape Jovana XXIII.
Mogli smo čak pročitati u “L’Aurore”:
“Ovaj sastanak je izazvao prilično neočekivanu izjavu od stra-
ne kancelara, kada je odgovarao na papin govor u kome je ovaj
hvalio hrabrost i veru predsednika nemačke vlade:
Mislim da je Bog namenio nemačkom narodu posebnu ulogu
u ovim nesrećnim vremenima: da bude zaštitnik Zapada od
moćnog i pretećeg Istoka”.151
“Combat” je tačno primetio:

221
 “Ovo smo čuli i pre, ali u sažetijem obliku: ‘Gott mit uns’ –
‘Bog je uz nas’ (krilatica ispisana na kopči opasača nemačkih
vojnika u ratu 1914-1918).
Podsećanje dr. Adenauera na zadatak dodeljen nemačkom
narodu pronalazi svoje nadahnuće u sličnoj izjavi prethodnog
pontifa. Stoga nam je dozvoljeno da pretpostavimo da ako je
Adenauer dao ovu izjavu u sadašnjim okolnostima, to je zbog
toga što je mislio da su njegovi slušaoci spremni da ga čuju”.152
U stvari, čovek bi morao biti izuzetno naivan i bez ikakvog
znanja o osnovama diplomatije pa da pomisli da ova”neočeki-
vana” izjava nije bila deo programa. Kladimo se takođe da nije
bacila nikakvu senku na “dugotrajni razgovor koji je g. Adenauer
imao s kardinalom Tardinijem, državnim sekretarom Svete Sto-
lice, tokom svečanog ručka u nemačkoj ambasadi”.153
Spektakularno mešanje Svetog Ureda u međunarodnu politi-
ku, izraženo preko kardinala Otavianija, zapanjilo je čak i katoli-
ke koji su se već navikli na uplitanje Rimske Crkve u poslove
države. Rim je toga bio svestan. Ali nastavak hladnog rata je bio
toliko bitan za političku moć Vatikana, pa i njegove finansijske
prilike, da nije oklevao da ponovi takav politički stav, iako je i
prvi put to bilo loše primljeno.
Poseta g. Hruščova Francuskoj, u martu 1960. bila je još jedna
prilika za to. Dižon je bio jedan od gradova koje je sovjetski vođa
trebao da poseti. Kao i sve njegove kolege na takvom položaju,
gradonačelnik Dižona je morao ljubazno da dočeka gosta
Francuske Republike. Glavni grad Burgundije je imao svešteno
lice za gradonačelnika, kanonika Kira.
Prema crkvenom zakonu, Sveta Stolica je morala dati svoju
saglasnost da bi ovaj sveštenik prihvatio položaj gradonačelnika
– zajedno sa svim dužnostima i obavezama. Međutim, njegov
biskup mu je zabranio da primi g. Hruščova. Tom prilikom, gra-
donačelnički pojas morao je ustupiti mesto mantiji.
Stoga, gosta je sačekao pomoćnik umesto odsutnog gradona-
čelnika. Ali prezir s kojim se Crkva ponela prema svetovnim vlas-
tima tom prilikom izazvao je najoštrije osude, 30. marta. “Le
Monde” je napisao:

222
 “Ko zapravo ima vlast nad gradonačelnikom Dižona: biskup
ili prefekt? A ko je iznad predstavnika centralne vlasti: papa ili
francuska vlada? Ovo je pitanje koje svako postavlja…”
Odgovor je jasan: teokratija je na prvom mestu. Ali, da li će od
sada gosti morati da se ispovedaju kada dolaze u posetu grado-
načelniku u mantiji?”
U gore pomenutom članku, urednik “Le Mond-a” takođe s
pravom kaže:
“Pored toga što je ovo francusko unutrašnje pitanje, Kir afera
nam skreće pažnju na širi problem. Uplitanje Vatikana se nije
ticalo samo odnosa gradonačelnika i njegove vlade. Zbog načina
na koji se desilo, ono predstavlja otvoreno i drsko mešanje u
međunarodnu diplomatiju”.
Ovo je svakako tačno – i reakcije koje je ova afera izazvala
skoro svuda pokazuju da je njen značaj jasno shvaćen od strane
svetskog javnog mnjenja. Pogotovo u Sjedinjenim Državama,
javnost, koja je već bila svedok neprijateljskih demonstracija
koje su organizovali kardinali Spelman i Kušing tokom posete g.
Hruščova, počela je da sumnja da katolički predsednik može biti
nezavisan od Vatikana.
Mnogi su strahovali da bi, u tom slučaju, spoljna politika
zemlje bila vođena u korist interesa Rimske Crkve – a na uštrb
domaćih interesa, što bi predstavljalo veliku opasnost.
Otpor prema otopljavanju odnosa između Istoka i Zapada je
postao “otvoren”, posle “bombe” koju je bacio kardinal Otavi-
ani.
Ugovor o razoružanju bi bila mala žrtva, neki bi rekli, prema
sahranjivanju u ruševinama – pre ili kasnije – država dovoljno
ludih da ostanu u smrtonosnom klinču s neprijateljem. Ali mo-
žemo videti da je Vatikan, prinuđen da koristi “duhovne” polu-
ge, nastojao da ih upotrebi na najbolji mogući način. Jezuiti, koji
su vodili njegovu diplomatiju, su činili sve što je u njihovoj moći
da otklone najveću “opasnost” koja se ikada nadvijala nad Sve-
tom Stolicom: međunarodni sporazum koji bi isključio moguć-
nost rata.
Šta bi ostalo od ugleda Vatikana, njegovog političkog uticaja i
svih prednosti, materijalnih i drugih, koje proizlaze iz njega ako,
223
zbog takvog sporazuma, ne bi više mogao da kuje zavere, koristi
svoj uticaj, cenjka se oko saradnje s vladama, pomaže jednima,
a drugima preti, suprotstavlja se državama, stvara sukobe zbog
svojih interesa – i ako ne bude više mogao da nađe vojnike koji
bi se borili za njegove neumerene težnje?
Niko se ne može prevariti – a jezuiti ponajmanje – opšte razo-
ružanje bi značilo kraj Rimske Crkve kao svetske sile. A “duhov-
na” glava bi klonula.
Moramo, stoga, očekivati od Lojolinih sinova da se svim lu-
kavstvima iz svog arsenala bore protiv želje naroda i vlada za
mirom. Da bi srušili zdanje na klimavim temeljima neće štedeti
mine. To je rat bez milosti, sveti rat, pokrenut mahnitim govo-
rom kardinala Otavianija. A Isusovci će ga voditi sa slepom tvr-
doglavošću insekta – “ad majorem papae gloriam” – bez obzira
na nesreće koje će uslediti. Pre će svet nestati, nego vrhovna
vlast Rimskog Pontifa!

224
 Zaključak

Sažeto smo izložili, u ovoj knjizi, glavne oblike delovanja Isu-

sovaca, tokom četiri veka; takođe smo ustanovili da militantna,
čak i vojna, priroda ovog čuvenog i ultrapapskog društva u pot-
punosti opravdava njegov nezvanični naziv: “tajna papina voj-
ska”.
Prvi u boju, u slavu Boga – i posebno Svete Stolice – to je ono
što ovi crkveni ratnici sami sebi naređuju i na šta su ponosni; u
isto vreme, oni nastoje, kroz izdavaštvo i štampu kojom uprav-
ljaju, da preruše koliko god je moguće i predstave svoje politi-
čko delovanje u raznim državama kao “apostolske” poduhvate.
Vešta kamuflaža, izjave nevinosti, ruganje teorijama o “mrač-
nim zaverama” koje im pripisuju poremećeni umovi njihovih
neprijatelja – sve to nije dovoljno da zaustavi jednodušno nepri-
jateljstvo javnog mnjenja prema njima, uvek i svuda, i neizbežni
odgovor na njihove spletke koje su dovele do njihovog isteriva-
nja iz svih država, čak i najkatoličkijih.
Ovih pedeset šest isterivanja, da nabrojimo samo najvažnija,
predstavljaju neoborivi dokaz! To je dovoljno da se dokaže zla
priroda ovog Reda.
Kako i ne bi bio štetan po građanska društva kad predstavlja
najmoćnije oružje papstva za nametanje njegovog zakona sve-
tovnim vlastima i kad taj zakon – po svojoj prirodi – nema nikak-
vog obzira prema nacionalnim interesima? Vatikan, koristeći
svaku priliku, podržava ove interese kada se poklope s njegovim
– videli smo da se to desilo 1914. i 1939. godine.

225
 Opasna po svoje neprijatelje, odnosno one koji se protive Va-
tikanu, ova dvolična crkveno-politička organizacija, je još smr-
tonosnija po svoje prijatelje. S malo opreza, možemo izbeći ne-
poštene udarce, ali njeni zagrljaji su smrtonosni.
Na tu temu, g. T. Jung je napisao, 1874. sledeće reči koje nisu
zastarele: “Snaga Francuske je u obrnutoj srazmeri sa stepenom
njene poslušnosti Rimskoj Kuriji”.1
A od novijeg autora: M. Josif Hours (Joseph Hours), kada je
proučavao posledice naše veoma relativne “neposlušnosti”, na-
pisao je:
“Oko toga nema sumnje; bilo gde na kontinentu (i možda,
danas, na celom svetu), kad god se Crkva bavila politikom, teži-
la je da postane anti-francuska”.2
Pravilno zapažanje, iako je reč “težila” dosta slaba. Zaklju-
čićemo da bi izraz “bilo joj je zapoveđeno” više odgovarao.
Zar se nije bolje izložiti neprijateljstvu, nego doći do zaključ-
ka, do kojeg je došao pukovnik Bek, bivši ministar inostranih
poslova izrazito katoličke Poljske.2a
“Vatikan je jedan od glavnih krivaca za tragediju moje zem-
lje. Prekasno sam shvatio da smo vodili našu spoljnu politiku is-
ključivo u interesu Katoličke Crkve”.
Štaviše, sudbina katoličkog carstva Habzburga nije bila oh-
rabrujuća; što se tiče Nemačke, koja je zauzimala posebno mes-
to u srcima papa, a posebno pape Pija XII, ona nije mogla biti
zadovoljna zbog svih milosti kojima su je Njihove Svetosti oba-
sipale, a koje je skupo platila.
U stvari, pitamo se da li je Rimska Crkva išta dobila od svoje
ludačke težnje da vlada svetom, težnje koju su, najviše od svih, u
životu održavali jezuiti. Tokom četiri veka u kojima su ovi huška-
či širili sukobe i mržnju, pokolj i uništenje u Evropi, od Tride-
setogodišnjeg rata do Hitlerovog krstaškog pohoda, da li je Crkva
stekla dobit, ili pretrpela gubitak?
Odgovor je lak: jasan i neosporan ishod je neprekidno slab-
ljenje “baštine Svetog Petra” – tužan kraj tolikim zločinima!
Da li je jezuitski uticaj postigao bolje rezultate unutar samog
Vatikana? Sumnjamo.
Katolički autor navodi:
226
 “Oni uvek teže sjedinjavanju crkvene moći koju poseduju.
Papina nepogrešivost smeta biskupima i vladama: ne obazirući
se, oni se za nju zalažu na Koncilu u Trentu, a izborili su je na
Vatikanskom Koncilu (1870)… Ugled Društva opčinjava, unutar
Crkve, njegove protivnike koliko i prijatelje. Poštujemo ga, ili ga
se, ako ništa drugo, bojimo; mislimo da može učiniti sve, pa se i
ponašamo shodno tome”.3
Drugi katolički pisac govori o posledicama koncentrisanja
moći u Pontifovim rukama:
“Isusovo Društvo je sumnjičavo prema životu, tom izvoru
jeresi i stoga mu suprotstavlja autoritet.”
Koncil u Trentu već deluje kao testament katoličanstva. To je
poslednji pravi Koncil.
“Posle njega, održan je još samo Vatikanski Koncil koji odob-
rava prestanak održavanja koncila.
Svi smo svesni šta je papa postigao krajem koncila. Ali takođe
– i šta je izgubio!
Katoličanstvo postaje apsolutistička monarhija, koja je zau-
vek utemeljena na načelu papske nepogrešivosti. Slika je lepa,
ali život snosi njenu cenu. Sve proističe iz Rima, a Rimu je ostav-
ljeno da se oslanja samo na Rim.”4
Dalje, isti autor ukratko navodi šta je zasluga čuvenog
Društva: “Možda je odložena smrt Crkve, ali je to postignuto
nekom vrstom pogodbe sa smrću”5
Vrsta skleroze, a možda i nekroze, se širi i slabi Crkvu, usled
jačanja sinova Lojole. Uvek budni čuvari dogme, čiju zastarelost
naglašavaju svojim nenormalnim obožavanjem Device Marije,
jezuiti, gospodari Gregorijanskog Pontifskog Univerziteta kojeg
je osnovao Ignacije Lojola, proveravaju šta se podučava u seme-
ništima, nadgledaju Misije, upravljaju Svetim Uredom, pokreću
Katoličku Akciju, cenzurišu i uređuju versku štampu u svakoj
zemlji, pomažu s velikom ljubavlju važna mesta hodočašća:
Lurd, Lisi, Fatimu, Međugorje itd. Ukratko, oni su svuda, i može-
mo smatrati značajnom činjenicu da papi, dok služi misu, uvek
pomaže jezuita; njegov ispovedilac je takođe uvek jezuita.
Radeći na skupljanju svih poluga vlasti u rukama Vrhovnog
Pontifa, Društvo je u stvari radilo za sebe i za papu, na koga bi se
227
mogle odnositi ove čuvene reči: “Ja sam njihov poglavar, stoga
ih sledim”.
Dakle, sve su uzaludniji pokušaji da se napravi razlika izme-
đu delovanja Svete Stolice i Društva Isusovog. Ali ovaj Red, koji
predstavlja samu kičmu Crkve, teži da njom zagospodari u pot-
punosti. Već dugo vremena, biskupi su ništa više od “činovnika”,
poslušni izvršitelji naređenja koja stižu iz Rima, odnosno jezuit-
skog sedišta.
Bez ikakve sumnje, Lojolini učenici su nastojali da sakriju od
očiju vernika surovost sistema koji je postajao sve totalitarniji.
Katolička štampa, koja je bila u njihovim rukama, pokušava da s
malo raznolikosti, ostavi lažan utisak o svojoj nezavisnosti na
svoje čitaoce, da bude otvorena za “nove” ideje: oci, koji su sve
svima, rado koriste ove trikove koji bi obmanuli samo one koji-
ma je glava u oblacima. Ali, iza svega toga, večiti jezuita posma-
tra, o kome je već pomenuti autor napisao: “Beskompromisnost
mu je urođena. Pošto može biti prevrtljiv, zbog svog lukavstva,
on se samo ističe u tvrdoglavosti”.6
Pronalazimo odlične primere te tvrdoglavosti i podmukle
pristrasnosti u strpljivom radu jezuita, na pomirenju, bilo to
dobro ili loše, “savremenog” i naučnog duha kojem poklanjaju
dosta pažnje sa zahtevima “doktrine” uopšte, a posebno onih
idolopokloničkih oblika pobožnosti – kao što je obožavanje Ma-
rije i čuda – kojih su oni najrevnosniji pobornici.
Reći da su ovi napori urodili plodom bilo bi preterivanje: ka-
da se spoje voda i vatra, dobije se uglavnom para. Ali čak i ti pro-
zirni oblaci zadovoljavaju neke neiskvarene umove, iako su upo-
zoreni da previše logike u razmišljanju škodi iskrenoj pobožno-
sti. “Vade retro, Satanas”! (Odstupi, Satano!)
Što se toga tiče, nemačka metafizika je najkorisnija; u njoj na-
lazimo sve što nam treba. Ne postoji detinjasto sujeverje koje,
nakon pažljive obrade, neće dobiti na ozbiljnosti i čak intelek-
tualnoj dubini. Veoma je zabavno pratiti igru u časopisima i bil-
tenima raznih kulturnih grupa.
Tamo, radoznalac pronalazi podatke koji su mu potrebni, a
posebno onaj koji može da čita između redova.

228
 Međutim, ovi ljudi puni gorčine ne žive samo u misaonom
delokrugu. Dobri Oci su se pobrinuli da njihovo misionarstvo
među “intelektualcima” ima čvrstu ovozemaljsku osnovu.
Darovima kojima Duh izdašno nagrađuje njihove sledbenike su
dodate i značajne prednosti. Uostalom, to je stari običaj. U
vreme Karla Velikog, pokršteni Saksonci su dobijali belu košulju.
Danas, novi ili ponovo rođeni vernici uživaju drugačije pogod-
nosti, pogotovo u akademskom i naučnom svetu: ne tako bistri
studenti polažu ispite bez problema; profesori dobijaju katedru
po izboru; lekar koji je “vernik”, pored bogatih pacijenata, ima
prednost pri učlanjenju u važna udruženja, itd… Po prirodnom
sledu stvari, ovi izabrani regruti će dovesti druge i kako u broju
leži snaga, njihovo udruženo delovanje biće veoma delotvorno u
područjima koja mi zovemo vodećim.
Jedna od zemalja gde se ovo može videti je Španija, kako nam
je rečeno.
U “Le Monde-u” od 7. maja 1956, M. Anri Feske (Henri Fes-
quet) je posvetio važan članak španskom “Opus Dei-u”. Kada je
objašnjavao delatnost ove pobožne i okultne organizacije, napi-
sao je: “Njeni članovi… pomažu intelektualcima da dostignu
stanje savršenosti u veri kroz bavljenje svojom strukom i da pos-
vete svoj rad”.
Ova priča nije nova i M. Feske to zna, jer malo dalje u tekstu
navodi: Njih optužuju – a što se teško može poreći – da žele zau-
zeti ključna mesta u državi, da upravljaju Univerzitetom, admi-
nistracijom, vladom, da sprečavaju da u njih uđu ili čak izbacu-
ju iz njih nevernike i liberale”.
“Opus” je izgleda ušao u Francusku “tajno” u novembru
1954, “uveden” od strane dva sveštenika i pet svetovnih lica,
doktora i studenata medicine. Možda je tako i bilo, ali sumnja-
mo da je ovo pojačanje koje je došlo "tras los montes" (preko
planina) stvarno bilo potrebno za njihovo delovanje koje se od-
vijalo već dugo vremena do tada, u Francuskoj, uglavnom na
području zdravstva i nauke, kako je otkriveno zbog nekih skan-
dala na ispitima i takmičenjima.

229
 U svakom slučaju, francuski ogranak “Opus Dei-a”, koji je
trebao biti “Božje delo”, ipak nije toliko tajnovit sudeći prema
onome što je o njemu napisao Fransoa Moriak:
“… Primio sam čudno pismo, toliko čudno da bih, da ga nije
potpisao katolički pisac koji je moj prijatelj i kome verujem,
pomislio da se radi o neslanoj šali. On je ponudio članak jednom
časopisu koji je ponudu sa zadovoljstvom prihvatio, ali nikad
nije potvrdio njegov prijem. Posle nekoliko meseci, moj prijatelj
je postao nestrpljiv, raspitivao se i na kraju dobio ovaj odgovor
od urednika tog časopisa: ‘Kao što vam je verovatno poznato,
‘Opus Dei’ već nekoliko meseci proverava šta objavljujemo. I oni
nikako nisu dozvolili da taj tekst ode u štampu’. Moj prijatelj mi
je postavio pitanje: ‘Šta je Opus Dei’? I ja, takođe, to otvoreno i
iskreno pitam…”7
Ovo pitanje – za koje M. Moriak nagoveštava da nije toliko
iskreno kao što on kaže – ugledni akademik je mogao da postavi
ljudima koje je dobro poznavao: piscima, izdavačima, knjižari-
ma, naučnicima, predavačima, ljudima iz sveta pozorišta i filma
– ukoliko mu nije više odgovaralo da dobija obaveštenja u ured-
ničkim centrima.
Što se tiče otpora “Opus Dei-u” od strane nekih jezuita, u
tome vidimo ništa više od suparništva između grupa. Društvo
Isusovo, kao što smo rekli i dokazali – je “modernističko” koliko
i “integrističko”, već kako prilike nalažu, jer želi da bude prisut-
no na obe strane. U stvari, isti časopis “Le Monde” štampao je
članak koji je napisao M. Žan Kreač, u kome nas ironično poziva
da se divimo “inkvizicijskim presudama španskih jezuita”, sre-
ćom ograničenih na dela francuske književnosti. Zaista, ovaj
jezuitski cenzor ne izgleda kao “modernista”, sudeći po onome
što M. Kreač govori:
“Da je otac Garmendia imao moć kardinala Tavere, onog čiji
je pogled Greko opisao kao zelenkastu munju, nad purpurom,
Španija bi bila upoznata s našom književnošću samo od uško-
pljenih… ili čak obezglavljenih pisaca”.
Onda, pošto je naveo nekoliko primera revnosti prečasnog
oca, autor postavlja umesno pitanje:

230
 “ ‘Zar su umovi koje su oblikovali naši jezuiti toliko slabi da se
ne mogu suprotstaviti ni najmanjoj opasnosti sami?’, prošapu-
tao je zli jezik. Reci mi, dragi prijatelju; ako su oni nesposobni za
to, koliko vredi učenje koje ih pravi tako nemoćnim?”8
Ovom duhovitom kritičaru možemo odgovoriti da je ta sla-
bost uma kojeg su oblikovali jezuiti, zapravo, glavna vrednost
njihovog učenja – a i opasnost.
Na ovo se uvek vraćamo. Uprkos nekim časnim, čak i slav-
nim, izuzecima – oni su zakleti neprijatelji slobodoumlja: ispira-
či mozgova ispranog mozga!
To je njihova snaga, ali i slabost i mana. M. Andre Mater je
odlično objasnio potpuni totalitarizam njihovog Reda kad je
napisao: “Kroz disciplinu koja ga ujedinjuje, u duhu, sa svim
njegovim saborcima, svaki od njih dela i misli sa snagom tride-
set hiljada drugih. To je jezuitski fanatizam.”9
Strašniji nego ikada pre, jezuitski fanatizam, suvereni gospo-
dar Rimske Crkve, duboko ju je upleo u svetsku politiku u kojoj
ratoborni duh ovog Društva uživa. Pod njegovim nadzorom
papska organizacija i kukasti krst su pokrenuli smrtonosni
napad na omrznuti liberalizam i pokušali da dovedu do “novog
srednjeg veka” koji je Hitler obećao Evropi.10
Uprkos izvanrednom planu Fon Ledočovskog, uprkos
Himleru, “našem Ignaciju Lojoli”, uprkos logorima smrti, upr-
kos kvarenju umova koje je sprovodila Katolička Akcija i nespu-
tana propaganda jezuita u Sjedinjenim Državama, pohod “čove-
ka proviđenja” je propao, a “baština Svetog Petra”, umesto da se
proširila na Istok, za isto toliko se smanjila.
Ostaje neporeciva činjenica: nacional-socijalistička vlada,
“najkatoličkija vlada koju je Nemačka ikada imala”,10 je ujedno
bila i najokrutnija – ne isključujući iz poređenja varvarsko raz-
doblje. To je zaista bolna izjava za mnoge vernike, ali o kojoj bi
vredelo razmisliti. U “burgovima” Reda, gde je obuka bila vrše-
na po ugledu na jezuitsku, vođa Trećeg Rajha je pravio tu “SS
elitu” pred kojom je svet “drhtao” – ali i na koju se gadio. Isti
uzroci – iste posledice. “Tamo vlada disciplina koju ljudska duša
ne može izdržati i koja u potpunosti ubija savest… Zločin otu-
đenja pod plaštom heroizma… Nijedna zapovest ne može biti
231
dobra ako, pre svega, kvari dušu. Kada neko potpuno preda
svoje biće Društvu, drugi ljudi prestaju biti važni”.11
U stvari, nacističke glavešine nisu imale nikakvog obzira pre-
ma “drugim ljudima”; isto se može reći i za jezuite!
“Načinili su od pokornosti svog idola”.12
I na tu pokornost su se pozivali optuženici u Nirnbergu da bi
opravdali svoje užasne zločine.
Na kraju, preuzimamo od istog autora, koji je veoma dobro
ispitao jezuitski fanatizam, ovaj konačni zaključak:
“Prekoravamo Isusovce zbog njihovog lukavstva, politike i
obmane, pripisujemo im proračunatost, skrivene motive, udar-
ce ispod pojasa; prekorevamo ih čak i zbog visprenosti njihovih
članova. A ipak, ne postoji nijedna zemlja gde Društvo nije doži-
velo veliko razočarenje, gde se nije sramotno ponašalo i navuklo
na sebe opravdani gnev.
Da njihov makijavelizam poseduje dubinu koja mu se uvek
pripisuje, da li bi ovi ozbiljni i promišljeni ljudi stalno upadali u
provaliju koju ljudska mudrost može predvideti, da li bi stalno
doživljavali poraze koje su mogli očekivati s obzirom da su ih
iskusili u svim civilizovanim državama?
To je lako objasniti: moćan um upravlja Društvom, toliko
moćan da ga tera preko kamena spoticanja, kao da ga može
polomiti, ad majorem Dei Gloriam (sve na veću slavu Božiju).
To nije um Generala, njegovih savetnika i starešina Reda…
To je živi um ovog ogromnog bića, to je snaga koja neminov-
no proizlazi iz tog skupa žrtvovanih savesti, sputanih razuma; to
je razorna snaga i oholi bes Reda, koji proishode iz same njego-
ve prirode.”
Kada se oblaci nagomilaju, grmljavina je snažna i oluja mora
početi.13
Između 1939. i 1945, oluja je odnela 57 miliona duša pustoše-
ći i uništavajući Evropu.
Moramo biti na oprezu; nova i još gora nesreća se može kriti
u tim istim oblacima; munja može opet udariti, bacajući svet u
“provaliju koju ljudska mudrost može predvideti”, ali iz koje
niko ne bi mogao da ga spase.

232
 Uprkos onome što zastupnici Rima govore, nas nije “antikle-
rikalizam” naveo da pažljivo proučavamo politiku Vatikana, ili
jezuita, i da raskrinkavamo njihove namere i sredstva kojima se
služe, već nužnost da obavestimo javnost o podmuklom delova-
nju fanatika koji ne uzmiču ni pred čim – istorija je ovo dokaza-
la mnogo puta – da bi postigli svoje ciljeve.
Videli smo kako su, tokom 18. veka, evropske monarhije za-
jednički zahtevale ukidanje zlog Reda. Danas, mogu praviti svoje
spletke u miru, a demokratske vlade ne izgledaju zabrinuto.
Opasnost kojoj je svet izložen zbog ovog Društva je mnogo
veća danas nego u vreme novog veka, i čak veća nego u vreme
dva svetska rata.
Niko se ne zavarava u vezi smrtonosnih posledica koje bi još
jedan sukob doneo.

233
 Literatura

Predgovor
1. Adolphe Michel: "Les Jesuites" (Sandoz et Fischbacher, Paris 1879).
2. A. Michel, op.cit.(2a) See Edmond Paris: Le Vatican contre l'Europe (Fischbac-
her, Paris), (also P.T.S.,London), and L. Duca "L'Or du Vatican" (Laffront, Paris).
3. E. Paris, "The Vatican against Europe" (P.T.S. London)
4. Saul Friedlander: "Pie XII et le IIIe Reich", (Ed. du Seuil, Paris 1964)
5. L'Osservatore Romano, 20th of October 1961.
6. L'Osservatore Romano, 18th of September 1964.
7. L'Osservatore Romano, 26th of November 1965.

Poglavlja 1-4
1. "La Croix", 31 st of July 1956.
2. Like Saint Augustine, Saint Francis of Assisi and many others.
3. R.P. Jesuit Robert Rouquette, "Saint Ignace de Loyola" (Ed. Albin Michel, Paris
1944, p.6).
4. R.P. Jesuit Robert Rouquette, op.cit., p.9.
5. Dr Legrain, "Le Mysticisme et la folie" (Ed. de l'ldee Libre, Herblay (S.-et-O.)
1931, pp. 14-16).
6. and 7. H. Boehmer, professor at the University of Bonn, "Les Jesuites" (Armand
Colin,Paris 1910, pp. 12-13).
8. H. Boehmer, op.cit., p. 14.
9. J. Huber, professor of catholic theology in Munich, "Les Jesuites" (Sandoz et
Fischbacher, Paris 1875, p. 127).
10. H. Boehmer, op.cit. pp.20-21, 25.
11. i 12. H. Boehmer, op.cit., pp.25, 34-35.
12a. Michelet et Guinet: "Des Jesuites", (Hachette, Paulin, Paris 1845, pp.185-
187). (12b) Michelet et Guinet: "Des Jesuites", (Hachette, Paulin, Paris, 1845, pp.
185-187).
l2d. H. Boehmer, op.cit., pp.47-48.
13. Vatican Council (1870).
l3a. R.P. Jesuit Rouquette, op.cit. p.44.
14. Rene Fulop-Muler: "Les Jesuites et le secret de leur puissance" (Librairie Plon,
Paris 1933. p.61).
15. J. Huber. "Les Jesuites" (Sandoz et Fischbacher, Paris 1875, pp. 71 & 73).
234
 16. J. Huber: "Les Jesuites" (Sandoz et Fischbacher, Paris 1875, pp. 71 & 73).
17. Gabriel Monod, in Introduction aux "Jesuites", de H. Boehmer, p. XVI (Ar-
mand Colin, Paris)
18. Pierre Dominique: "La politique des Jesuites" (Grasset, Paris 1955, p.37).
19. Gaston Bally: "Les Jesuites" (Chambery, Imprimerie Nouvelle, 1902, pp.11-
13).
20. Gaston Bally, op.cit., pp.9-10, 16-17. (21) Pierre Dominique, op.cit., p.37.

Poglavlja 5-10
1. H. Boehmer, op.cit., p.82.
2. i 3. Boehmer, op.cit., p.82-83
4. J. Huber, op.cit., p. 165.
5. H. Boehmer, op.cit., p.89.
6. H. Boehmer, op.cit., pp.85, 86, 87, 88.
7. i 8. H. Boehmer, op.cit., pp.85, 86, 87, 88.
9. Michelet et Quinet, op.cit., p.259.
10. H. Boehmer, op.cit., pp.85, 86, 87, 88.
11. i 12. H. Boehmer, op.cit., pp.89, 104, ,112, 114.
13. ReneFulop-Miller, op.cit., II, pp.98, 102.
14. H. Boehmer, op.cit., pp.89, 104, 112, 114.
15. Rene Fulop-Miller, op.cit., II, pp.98, 102.
16. H. Boehmer, op.cit., pp.89, 104, 112, 114.
17. i 18. H. Boehmer, op.cit., pp.117, 120.
19. J.Huber, op.cit., pp. 180-183.
20. Rene Fulop-Miller, op.cit., II, pp. 104-105.
21. J. Huber, op.cit., pp.183-186.
22. J. Huber op.cit., p.131.
23. Cite by H. Fulop-Miller: "Les Jesuites et le secret de leur puissance" (Plon,
Paris 1933, p.57)
24. J. Huber, op.cit., pp.188 ss.
25. H. Boehmer, op.cit., p.135.
26. Declaration of the 6th of February 1940.
27. H. Boehmer, op.cit., p.135 ss.
28. Pierre Dominique, op.cit, p.76.
29. H. Boehmer, op.cit., pp.137, 138, 139.
30. H. Boehmer, op.cit., pp.137-139.
31. H. Boehmer, op.cit., pp.140-142.
32. H. Boehmer, op.cit., pp.140, 142.
33. Pierre Dominique, op.cit, pp.101, 102
34. Gaston Bally, op.cit., p.69.
35. Pierre Dominique, op.cit., p.84.
36. and 37. Pierre Dominique, op.cit., pp.85, 86, 89.
38a. His adversaries used to say that he had "cotton" in his ears!
38. Henri Fulop-Miller, op.cit., p. 113.
39. Pierre Dominique, op.cit., p.95.
40. H. Boehmer, op.cit., p. 100.
41. H. Boehmer, op.cit., p.103.

235
 Poglavlja 11-12
1. "Les Jesuites", in "Le Crapouillot", Nr. 24, 1954, p.42.
2. "Le Crapouillot", op.cit., p.43.
3. H. Boehmer, op.cit., p.162
4. Lord Bertrand Russell: "Science and religion" Ed. Gallimard, Paris 1957, pp.84-
85
5. "Le Crapouillot", op.cit. p.44.
6. H. Boehmer, op.cit., p. 168.
7. "Correspondence" of Verbiest (Brussels 1931, p.551).
8. i 9.H. Boehmer, op.cit., pp. 197 ss.
10. Clovis Lugon: "La Republique communiste chretienne des Guaranis" p.197.
11. H. Boehmer, op.cit. pp.204-205.
12. F. Charmot, S. J.: "La Pedagogie des Jesuites" (Edit. Spes, Paris 1943, p.39).

Poglavlja 13-21
1,2,3. F. Charmot, S.J. op.cit., pp.413, 415, 417, 442, 493..
4. i 5. J. Huber, op.cit., pp.98-99.
6. "Oeuvres completes" de Bucher (Munich 1819, II, p.477 ss.)
7. i 8. J. Huber, op.cit., 106-108.
9,10,11. F. Charmot, S.J. op.cit., pp.318-319, 508-509, 494.
12. J.Huber, op.cit., II, p.177.
13. i 14. H. Boehmer, op.cit., pp.244-246
15. i 16. H. Boehmer, op.cit., pp.247-248, 238 ss.
17. i 18. H. Boehmer, op.cit., pp.238, 241.
19. Pierre Dominique, op.cit., pp.190-191.
20. Andre Mater, quoted by Pierre Dominique, op.cit., p.191.
21. Pierre Dominique, op.cit., p.191.
22. Pierre Doninique, op.cit., p.209.
23. Baron de Ponnat, "Histoire des variations et des contradictions de l'Eglise
romaine", p.215. t i l .
24. J. Huber, op.cit., p.365.
25. Caraccioli: "Vie du Pape Clement XIV" (Desant, Paris 1776, p.313).
26. Baron de Ponnat, op.cit., p.223.
27. Potter: "Vie de Scipion de Ricci", (Brussels 1825), I, p. 18).
28. Baron de Ponnat: "Histoire des variations et contradictions de l'Eglise romai-
ne" (Charpentier, Paris 1882, II, p.224).
29. Pierre Dominique, op.cit., p.220.
30. Daniel-Rops, of the French Academy: "Le retablissement de la Compagnie de
Jesus" (Etudes, September 1959).
31. Pierre Dominique, op.cit., p.219—Here is, according to M. Daniel-Rops, the
strange death of Paccacaci, founder of the Brothers of Faith: "He was brought before
the Holy See, imprisoned at the castle of Saint-Ange and finally was "assassinated".
(Etudes, September 1959).
32. H. Boehmer, op.cit., p.285.
33. Rene Fulop-Miller, op.cit., pp. 149-150.
34. "Oeuvres de Napoleon III" (Amyot et Plon, Paris 1856, II, pp.31 and 33).
35. Adolphe Michel, op.cit., pp.66 ss.
36. Adolphe Michel, op.cit. pp.55,66.
236
 37. Larousse, VII, p.371.
38. Adolphe Michel, op.cit., pp.71-72.
39. Abbe J. Brugerette: "Le Pretre francais et la societe contemporaine" (Lethi-
elleux, Paris 1933, I, pp.168 and 180).
40. and 41. Paul Leon, of the Institute, "La guerre pour la Paix", (Ed. Fayard, Paris
1950 pp.321-323).
42. Quoted by Monseigneur Journet: "Exigences chretiennes en politique"(Ed.
L.V.F. Paris 1945, p.274).
43. Albert Bayet: "Histoire de France" (Ed. du Sagittaire, Paris 1938, p.282).
44. Adrien Dansette: "Histoire religieuse de la France contemporaine" (Ed. Flam-
marion, Paris 1948, I, p.432)
45. Gaston Bally, op.cit., pp.100, 101.
46. Abbe J. Brugerette: "Le pretre francais et la societe contemporaine", (Ed.
Lethielleux Paris 1933, I, pp. 183-184).
47. H. Boehmer, op.cit., p.290.
48. Adolphe Michel: "Les Jesuites" (Sandoz et Fischbacher, Paris 1879, pp.77 ss)
49. 49a. i 50. Abbe J. Brugerette, op.cit., pp.221, 223.
51. Father Gratry, quoted by the Abbe J. Brugerette, op.cit., p.229.
52. Boivent, 1927, pp.79 to 81.
53. Daniel-Rops: "Le Retablissement de la Compagnie de Jesus" (Etudes, Septem-
ber 1959)
54. Adolphe Michel: op.cit., pp.72, 73.
55. 56. and 57. Gaston Bally, op.cit., pp. 101,107,108,109.
58. i 59. Abbe Brugerette, op.cit., II, pp.10 to 14.
60. Abbe Brugerette, op.cit., II, pp.164, 165.
61. Adrien Dansette, op.cit., p.29.
62. 63. 64. i 65. Abbe Brugerette, op.cit., II, pp.164, 165, 166, 167, 176, 185.
66. i 67. Abbe Brugerette, op.cit., pp. 185,196,191.(67a) See Jan Cotereau:
"Anthologie des grands textes laiques" (Fischbacher, Paris)
67b. See Jean Cornec: "Laicite" (Sudel, Paris).
68. Adrien Dansette, op.cit., II, pp.37, 38.
69. i 70. Adrien Dansette, op.cit., II, pp.46, 47, 48.
71. i 72. Adrien Dansette, op.cit., II, pp.114 ss.
73. Pierre Dominique, op.cit., p.239.
74. i 78. Adrien Dansette, op.cit., II, pp.263, 264.
75. i 77. "Les Carnets de Schwartzkoppen" Rieder, Paris 1933, pp.147, 148, 162.
76. Armand Charpentier, "Histoire de l'affaire Dreyfus" (Fasquelle, 1933, p.73).
78. See earlier on.
79. Pierre Dominique, op.cit., p.240.
80. 83. i 85. Abbe Brugerette, op.cit., II, pp.454, 432, 467.
81. Armand Charpentier, op.cit., p.75.
82. "Lettres d'un innocent", January and February 1895.
84. Maurice Paleologue: "Journal de l'Affaire Dreyfus" (Plon, Paris 1955, p. 149)
85. See earlier on
86. i 89. Abbe Brugerette, op.cit., II, pp.469, 471, 472.
87. Maurice Paleologue, op.cit., p.237.
88. "L'Aurore", 14th of September, 1899.
89. Vidi raniji citat.
237
 90. i 91. Adrien Dansette, op.cit., II, pp.275, 276.
92. Abbe Brugerette, op.cit., II, p.451.
93. 94. i 96. Abbe Brugerette, op.cit., II, pp.443, 444, 448.
95. Father Lecanuet, "Les Signes avant-coureurs de la Separation", p. 179.
96a. The newspaper "La Croix" was then widely published. (Note of the author).
97. Adrien Dansette, op.cit., p.277.
98. The "Civilta Cattolica" of the 5th of February 1898.
99. Abbe Brugerette, op.cit., II, pp.435, 454.
100. "La Croix" of the 29th of May 1956.
101. Abbe Brugerette, op.cit., p.443.
102. Abbe Brugerette, op.cit., II, p.450.
103. "Somme theologique", in Supple. XCIV, I, 3. 104) Pierre Gazotte, de l'Aca-
demie Francaise, "Histoire de Francais" (Flammarion, Paris 1951, tome II, pp.516,
517.
105. Mgr Cristiani, "Le Vatican politique" (Ed. du Centurion, Paris 1957, p. 102).
106. Abbe Brugerette, op.cit., II, p.478.
107. Agnes Siegfried: "L'Abbe Fremont" (F. Alcan. Paris 1932, II, p.163).
108. 109. i 110. Adrien Dansette, op.cit., pp.317, 318, 319.
111. Agnes Siegfried, op.cit., p.342.
112. Adrien Dansette, op.cit., p.323.
113. Charles Ledre: "Un siecle sous la tiare" (Bibliotheque catholique Amiot-
Dumont, Paris 1955, p. 125).
114. and 117. Adrien Dansette, op.cit., pp.333, 361.
115. Pierre Dominique, op.cit., p.241.
116. AgnesSiegfried, op.cit., p.421.
118. Adrien Dansette, op.cit., p.363.
119. i 121. Joseph Rovan, op.cit., pp.121, 150 ss.
120. Jean Bruhat: "Le Vatican contre les peuples" (Paralleles, 21st of December
1950)

Poglavlja 22-28
1. "Document" P.A. XI/291.
2. and (3) Pierre Dominique, op.cit., pp.245, 246, 250.
4. "Veroffentlichungen der (Commission fur Neuere Geschichte Osterreichs", 26
Wien- Leipzig 1930, pp.893, 894.
5. This communication appears in "Bayerische Dokumentenzum Kriegssaus-
bruch", I I I , p
6. Yves Guyot: "Bilan politique de l'Eglise", p. 139.
7. He was not very friendly towards the Jesuits.
8. i 9. Abbe Daniel: "Le Bapteme de sang", (Ed. de l'ldee Libre, Herblay 1935,
pp.28-30).
10. 11. i 13. Abbe Brugerette, op.cit., III, pp.553, 528, 529.
12. Pierre Dominique, op.cit., p.252.
14. Charles Ledre, op.cit., p. 154.
15. Louis Canet: "Le Politique de Benoit XV", (Revue de Paris, 15th of October and
1st of November 1918).
16. Abbe Brugerette, op.cit., III, p.543.

238
 17. R. P. Fernesolle, S. J. "Pro pontifice". Imprimatur 26th of June 1947, (Beauc-
hesne, Paris 1947, p. 15.)
18. Charles Pichon: "Histoire du Vatican" (Sefi, Paris 1946, p. 143).
19. i 20. Pierre Dominique, op.cit., pp.253, 254.
19a. Videti takođe: Frederic Hoffet's "L'Equivoque catholique et le nouveau cleri-
calisme"(Fischbacher, Paris).
21. Francois Charles-Roux: "Huit ans an Vatican", Flammarion, Paris 1947, pp.47
ss
22. Gaston Gaillard, p.353 "La fin d'un temps" (Ed. Albert, Paris, 1933).
23. Pietro Nenni "Six ans de guerre civile en Italie" (Librairie Valois, Paris 1930, p.
146)
24. "Press italienne, New York Herald Tribune, Time and Paris-Presse", 3rd of
November 1959.
25. Monseigneur Cristiani: "Le Vatican politique", Imprimatur 15th of June 1956
(Ed. du Centurion, Paris 1957, p. 136).
26. Francois Charles-Roux, op.cit., p.231.
27. Antonio Aniante: "Mussolini" (Grasset, Paris 1932, pp.123 ss.).
28. Maurice Laporte: "Sous le casque d'acier" (A. Redier, Paris 1931, p. 105).
29. VLa Tribune des Nations", 30th of June 1950.
30. Francois Charles-Roux, op.cit., p.93.
31. Joseph Rovan, op.cit., p.195.
32. Gonzague de Reynold: "D'ou vient l'Allemagne" (Plon, Paris 1939, p. 185).
33. Walter Gorlitz and Herbert A. Quint: "Adolf Hitler" (Amiot, Dumont, Paris
1953, p.32).
34. "Mercure de France"; "Pius XI and Hitler" (15th of January 1934).
35. and 36. Joseph Rovan, op.cit., pp. 197,209,214.
37. Franz von Papen, op.cit., p.207.
38. Entuziazam kardinala Šustera je razumljiv pošto su jezuiti imali sličnu sudbi-
nu u Abisiniji, kao i u evropskim državama. Uz pomoć diktatora kojeg su doveli na
vlast, želeli su da uspostave katoliciyam u celoj državi, ali su bili proterani.
39. and 40. Camille Cianfarra: "La Guerre et le Vatican" (Le Portulan, Paris 1946,
pp. 46, 47, 48). Beleška autora: Kardinal Šuster je takođe bio rektor ove strane istitu-
cije: "L'Ecolede mystique fasciste" (škola mističnog fašizma)
41. Francois Charles-Roux, op.cit., p.181.
42. Andre Ribard: "1960 et le secret du Vatican" (Libr. Robin, Paris 1954, p.45.)
43. i 45. Raymond de Becker: "Livre des vivants et des morts" (Ed. de la Toison
d'OrBrussels 1942, pp.72,73,175).
44. Jacques Saint-Germain: "La Bataille de Rex" (Les oeuvres francaises, Paris
1937,pp.67,69).
46. Review "Historia", December 1954.
47. Pius XI's Letter "Peculari Quadam", quoted by R.P. Jesuit de Soras, in the
"Action catholique et action temporelle" (Ed. Spes, Paris 1938, p. 105). Imprimatur
1938.
48. Raymond de Becker, op.cit., p.66.
49. Leon Degrelle: "La cohue de 1940" (Robert Crausaz, Lausanne 1949, pp.214-
215).
50. "La Croix", 24th of May 1946.
51. 52. i 53. Leon Degrelle, op.cit., pp.213,216ss, 219ss.
239
 54. Gaston Gaillard: "La fin d'un temps" (Ed. Albert, Paris 1933, II, p. 141).
55. As long as you will be happy, you will have many friends; when the clouds
appear, you will be alone.
56. R.P. Fessard S.J.: "Libre meditation sur un message de Pie XII", (Plon, Paris
1957, p.202).
57. Edmond Paris: "The Vatican against Europe" (P.T.S., London 1959, p.1 4 1 )
58. Secret archives of the Wilhelmstrasse, document 83-26 19/1, (Berlin, 25th of
January 1939).
59. "La Croix", 10th of August 1943.
60. "La Croix", 28th of January 1942).
61. "... siquid quod oculis nostris apparet album, nigrum illaesse definierit debe-
mus itidem quod nigrum sit pronuntiare". "Institutum Societatis Jesus" (Roman edi-
tion of 1869, II p.417).
62. G.E.R. Gedye: "Suicide de l'Autriche" (Union latine d'editions, Paris 1940, p.
188).
63. Francois Charles-Roux, op.cit., pp.118, 122.
64. Ernest Pezet, former vice-president of the Commission for Foreign Affairs,
"L'Autriche et la paix" (Ed. Self, Paris 1945, p. 149).
65. Austria and Hitler ("Mercure de France", 1st of May 1938, p.720).
66. J. Tchernoff: "Les Demagogies contre les democracies" (R. Pichon and
Durand-Auzias, Paris 1947, p.80).
67. Francois Charles-Roux, op.cit., p.114.
68. Cf. the "Journal", (1933-1939) of Count Szembeck (Plon, Paris 1952, pp.499).
69. Cf. Camille Cianfarra, op.cit., pp.259, 260.
70. Francois Charles-Roux, op.cit., pp.127, 128.
71. Frnacois Charles-Roux, op.cit., 127, 128.
72. Cf. Walter Hagen: "Le Front secret" (Les lies d'Or, Paris 1950).
73. R.P. de Soras, op.cit., p.96.
74. and 75. Henriette Feuillet: "France Nouvelle", 25th of June 1949.
76. "Reforme", 17th of August 1947.
77. Lord Russell of Liverpool: "Sous le signe de la croix gammes", (L'Ami du livre,
Geneva 1955, p.217).
78. Henriette Feuillet: "France Nouvelle", 25th of June 1949.
79. Francois Charles-Roux, op.cit., p. 132.
79a. Cf. Herve Lauriere: "Assassins in the Name of God", (Ed. Dufour, Paris 1951,
pp.40 ss)
80. Walter Hagen op.cit., pp. 168,176,198,199.
81. "Mirror News" of Los Angeles, 24th of January 1958.
82. Sa ostalim katoličkim kadrom, kao što su monsinjor Aksamović, i jezuiti
Irgolis, Lonacir, Pavunić, Mikan, Polić, Severović, Sipić, Skrinjar, Vučetić.
83. "Le Monde" 27th of May 1953.
84. Cf. Herve Lauriere: "Assassins in the Name of God", (Ed. Dufour, Paris 1951,
p.97).
85. "L'Ordre de Paris", 8th of February 1947.
86. "Nineteenth Century and After", August 1943.
87. i 88. Herve Lauriere, op.cit., pp.82,84,85.

240
 89. U prisustvu samog Stepinca, jednog dana se 400 ljudi “vratilo” u katoličku
veru. 12. juna 1942. Radio Vatikan je objavio vest o ovoj masovnoj konverziji navode-
ći da je to bilo “spontano i bez ikakvog pritiska”.
90. "Le Monde", 31st of December 1959.
91. "Paris-Presse", 31st of December 1959.
92. Cf. Jean Hussard: "Vu en Yougoslavie" (Lausanne 1947, p.216).
92a. R.P. Dragoun: "The Dossier of Cardinal Stepinac" (Nouvelles Editions
Latines, Paris 1958, pages 46 and 163).
92b R.P. Dragoun: "The Dossier of Cardinal Stepinac", (Nouvelles Editions
Latines, Paris 1958,p.32).
93. Cf. "Le Monde", 19th of April 1959.
94. and 95. Georges Viance: "La Federation nationale catholique", foreword by
the R.P.Janvier (Flammarion, Paris 1930, pp. 186,187,188,78).
96. Franz von Papen: "Memoires" (Flammarion, Paris 1953, p.91).
97. AndreGuerber: "Himmler et ses crimes" (Les Documents Nuit et Jour, Paris,
1981)
98. Canon Coube: "Sainte Therese de l'Enfant Jesus et les crises du temps pre-
sent", (Flammarion, Paris 1936, pp.165 ss). Imprimatur: 11th of January 1936.
99. Francois Tenand: "L'Ascension politique du Marechal Petain", (Ed. du livre
francais, Paris 1946, pp.40 ss).
101. 7th of July 1941.
102. 30th of July 1941. ,
103. Foreword to "L'Eglise a-t-elle collabore"?, by Jean Cotereau (Spartacus,
Paris, May 1946).
104. R.P. Deroo: "L'Episcopat francais dans la melee de son temps", (Bonne
Presse, Paris 1955, p. 103). Imprimatur 1955.
105. 'La Croix', 10th of October 1958.
106. Čitamo u "Documentation catholique" od 15. Marta 1959. da je duh novog
pape isti kao i prethodnog.
107. "Reforme", 21st of July 1945.
108. Hermann Rauschning, former national-socialist chief of the government of
Dantzig: "Hitler m'a dit", (Ed. Co-operation, Paris 1939, pp.266, 267, 273 ss).
109. Walter Schellenberg: "Le Chef du contre-espionnage nazi vous parle"
(Julliard, Paris 1957, pp.23-24).
110. "Begegnungen zwichen Katholischen Christentum und nazional-soziali-
tischer Weltanchaunung", by Michaele Schmaus, professor at the Faculty of
Theology of Munich. (Aschendorf, Munster 1933).
111. "La Croix", 2nd of September 1951.
112. "La Croix", 2nd of September 1954.
113. Gunter Buxbaum- "Les Catholiques en Europe centrale" ("Mercure de
France", 15th of January 1939).
114. Robert d'Harcourt of the French Academy: "Franz von Papen, l'homme a
tout faire" L'Aube, 3rd of October 1946).
115. "Temoignage chretien", 6th of December 1957.
116. Abbe Jean Vieujan: "Grande Apologetique" (Bloud et Gay, Paris 1937,
p.1316).
117. Conference of the 25th of March 1912.

241
 118. "De stabilitate et progressu dogmatis", first part, art VI 9 I ("Typographia edi-
trix romana, Romae 1908").
118a. Videti: Sol Ferrer-Francisco Ferrer. Un Martyr au XXe siecle (Fischbacher,
Paris).
119. Frederic Hoffet: "L'lmperialisme protestant" (Flammarion, Paris 1948, pp.
172 ss).
120. Adolf Hitler: "Libres propos" (Flammarion, Paris 1952, p.164).
121. Walter Hagen, op.cit., p.358
122. Count Carlo Sforza: "L'ltalie telle que je l'ai vue", (Grasset, Paris 1946, p.158).
123. Mercure de France: "Pius XI and Hitler", 15th of January 1934.
124. "Gazette of Lausanne", 15th of November 1945.
125. R.P. Duclos: "Le Vatican et la seconde guerre mondiale", (Ed. Pedone, Paris
1955. p.255) Imprimatur 1955.
126. Andre Ribard: "1960 et le secret du Vatican", (Librairie Robin, 38, rue de
Vaugirard. Paris 1954, p.80) and Frederic Hoffet: "Politique romaine et demission des
Protestants" (demission des laiques) (Fischbacher, Paris).
127. and 129. Leon Poliakov: "Breviaire de la haine" (Calmann-Levy, Paris 1951,
pp 345, 350, 351).
128. "L'Arche", November 1958.
129. See earlier on.
130. "Secret archives of the Wilhelmstrasse".
131. "Secret archives of the Wilhelmstrasse", (document 83-26 19/1, Berlin 25th
of January1939).
132. Daniel-Rops: "Jesus en son temps" (Artheme Fayard, Paris 1944, pp.526,
527).
133. Jules Isaac: "Jesus et Israel" (Albin Michel, Paris 1948, p.382).
134. Maxime Mourin: "Histoire des Grandes Puissances" (Payot. Paris 1958,
p.134).
135. Pierre Dominique, op.cit., p.246.
136. Bayerische Dokumente zum Kriegsausbruch, I I I , p.206.
137. "La Croix", 7th of September 1951.
138. "Basler Nachrichten", 27th of March 1942.
139. i 140. "War messages to the world", by Pius XII (Ed. Spes, Paris 1945, pp.34
and 257 ss).
141. "Le Monde", 13th of April 1956 (Congress of African catholic students).
141a. Videti takođe: Francois Mejan: "Le Vatican contre la France d'Outre-Mer"
(Fischbacher).
142. Canon Coube: "Sainte Therese de l'Enfant Jesus et les crises du temps pre-
sent" (Flammarion, Paris 1936, p.6 ss). IMPRIMATUR 11th of January 1936.
143. "La Croix", 11th of June 1947.
144. Michel Agnellet: "Miracles a Fatima" (Ed. de Trevise, Paris 1958, p.54).
Imprimatur 1958.
145. Canon Barthas: "Fatima, merveille du XXe siecle", (Fatima Editions,
Toulouse 1957, p.81) Imprimatur 1957.
146. "L'Homme nouveau" (L'Avenir catholique), 7th of December 1958.
147. "L'Homme nouveau" (L'Avenir catholique), 7th of December 1958.
148. Interview which appeared in "Il Paese" on the 2nd of October 1954.

242
 150. "ELSEVIERS WEEKBLATT", quoted by "Combat" on the 11 th of January
I960.
151. "L'Aurore", 23rd of January 1960.
152. "Combat", 23rd of January 1960.
153. "Le Figaro", 23rd of January I960.

Zaključak
1. T. Jung: "La France et Rome", (Charpentier, Paris 1874, p.369).
2. "L'Annee politique et economique", 19, quai Bourbon, Paris 4e, January-March
1953,pp.2 ss.
2a. Declaration made on the 6th of February 1940.
3. Andre Mater- "Les Jesuites" (Reider, Paris 1932, p. 118).
4. and 5. Henri Petit: "L'Honneur de Dieu" (Grasset, Paris 1958, p.88).
6. Andre Mater, op.cit., p. 192.
7. "Le Bloc-notes de M. Francois Mauriac", in the "Express" of the 29th of October
1959
8. "Le Monde",.31st of August 1950.
9. Andre Mater, op.cit., p. 193.
10. Frederic Hoffet, op.cit., p.172.
11. i 12. Henri Petit: "L'Honneur de Dieu", pp.25, 72, 73.
13. Henri Petit, op.cit, pp.152-153.

243
 Preporučujemo vam najbolja svetska izdanja:

Stvaranje ili evolucija:

- Nauka otkriva Boga, Dr Arijel Rot
- Krah evolucije - Fosili kažu NE!, Dr Djune Giš
- Ikone evolucije - Zašto je tako mnogo od onoga što učimo o evoluciji
pogrešno, Džonatan Vels
- Biblijski Potop, Dr Henri Moris
- Obmana evolucije, Harun Jahi
Nauka i religija:
- Nauka i problem smrti, Miroljub Petrović
- Tajna srećnog života, Miroljub Petrović
- Brak i porodica, Miroljub Petrović
- Osnovi teokratije, Miroljub Petrović
- Tajne Biblije, Aleksandar Medvedev
- Jevrejski Ješua ili grčki Isus - najveće biblijsko otkriće savremenog doba,
Nehemija Gordon
- Kumranski spisi - dokaz verodostojnosti Biblije, Željko Stanojević
Prirodna medicina:
- Moć zdravlja, Dr Hans Dil
- Moć ishrane, Dr Kolin Kembel
- Prirodna medicina, Dr Donald Miler
- Kako unaprediti mozak, Dr Elden Čalmers
- Vakcine - novi genocid, Vens Ferel
- Zakoni zdravlja i izlečenja, Dr Nil Nidli
Opasnosti okultizma:
- Skrivene tajne masonerije, Dr Keti Barns
- Ko vlada svetom, Miroljub Petrović
- Ispovest bivšeg jezuite, Dr Alberto Rivera
- Vavilonska misterijska religija - ideologija otpalog hrišćanstva, Ralf Vudrou
- Masonski i okultni simboli, Dr Keti Barns
- Moj beg od demona, Rodžer Norn
- Poslednji dani planete Zemlje, Tom Hartman
Video izdanja:
- Zakoni zdravlja (8 emisija), Dokazi stvaranja (30 emisija) i dr..
Distibucija: Metaphysica 011/292-0062
www.zakonizdravlja.com, www.creation6days.com
244