- Možeš da stanuješ u ovoj sobi, možeš da dolaziš u kuhinju, ali nikada ne

smeš da dolaziš u moju sobu, ni da se penješ na tavan. I nikada ne smeš da mi

postavljaš pitanja.
Jasmina kaže:
- Neću ti postavljati pitanja i neću te uznemiravati. Sprečiću i dete da te
uznemirava. Kuvaću i spremaću kuću. Umem sve da radim. Kod nas sam ja
obavljala kućne poslove, zato što moja tetka radi u fabrici.
Lukas kaže:
- Voda vri. Možeš da pripremiš kupku.
Jasmina stavlja na sto korito, skida detetu odelce i pelene. Lukas greje
peškir iznad štednjaka. Jasmina kupa dete, Lukas gleda kako to ona radi.
On kaže:
- Ima deformisana ramena.
- Da. Noge takođe. Rekli su mi u bolnici. To je moja greška. Utezala sam
trbuh steznikom, da sakrijem trudnoću. Biće bogalj. Da sam barem imala snage
da ga udavim.
Lukas uzima u naručje dete umotano u peškir, gleda malo nepravilno ali
lepo lice:
- Ne treba više pričati o tome, Jasmina.
Ona kaže:
- Biće nesrećan.
- I ti si nesrećna, premda nisi bogalj. Možda neće biti nesrećniji od tebe,
ili od bilo koga drugog.
Jasmina ponovo uzima dete, oči su joj pune suza:
- Ti si dobar, Lukase.
- Znaš moje ime?
- Svi te znaju u gradu. Kažu da si lud, ali ja u to ne verujem.
Lukas izlazi, vraća se sa daskama:
- Napraviću mu kolevku.