ZA IZDAVAČA

Ivan Bevc
Nika Strugar Bevc

© za srpsko izdanje
BOOKA
11000 Beograd, Kapetan Mišina 8
office@booka.in
www.booka.in
PREVOD SA ITALIJANSKOG
Jelena Brborić

LEKTURA
Agencija Tekstogradnja

KOREKTURA
Borka Slepčević

PRELOM
Bodin Jovanović

DIZAJN KORICA
Monika Lang

ŠTAMPA
DMD Štamparija

Beograd, 2019.
Tiraž 3000

ELENA FERANTE
MRAĆNA KĆI
Naslov originala
ELENA FERRANTE
LA FIGLIA OSCURA
Copyright © 2006 by Edizioni E/O.
MRAČNA KĆI
ELENA FERANTE
 1.

Počeh da se osećam loše nakon manje od sat vremena vožnje. Ponovo sam
osetila probadanje u boku, ali odlučih da ga na neko vreme zanemarim. Zabrinuh
se tek kada mi postade jasno da mi ponestaje snage da držim ruke na volanu. U
roku od nekoliko minuta učini mi se da mi glava postaje sve teža, farovi su mi
bledeli pred očima, ubrzo zaboravih i da se nalazim za volanom. Umesto toga,
činilo mi se da sam na moru, u podne. Plaža je bila pusta, more mirno, iako se s
jednog stuba vijorila crvena zastavica. Moja majka me je, kao devojčicu, često
plašila njome, govorila je: Leda, ukoliko vidiš crvenu zastavicu, ne smeš nipošto da
uđeš u vodu, ona pokazuje da je more previše uzburkano, da možeš da se utopiš.
Taj strah me je držao godinama, i ni sada, iako je voda bila poput prozirne hartije
koja se proteže sve do horizonta, nisam se usuđivala da u nju uđem, bilo me je
strah. Govorila sam sebi: hajde, uđi u vodu, mora da su zaboravili da skinu
zastavicu, ne usuđujući se pak da načinim korak ka vodi, bojažljivo je dodirujući
vrhovima nožnih prstiju. Moja majka mi se povremeno ukazivala na nanosima
peska i vikala je na mene kao da sam još uvek devojčica: Leda, šta to radiš, zar ne
vidiš crvenu zastavicu?
Kada sam otvorila oči, u bolnici, pred njima mi se na tren zadržala slika
mirnog mora. Možda sam upravo iz tog razloga sebe kasnije ubedila da u pitanju
nije bio san već neka zabrinjavajuća uobrazilja koja je potrajala sve do buđenja u
bolničkoj sobi. Od lekara sam saznala da sam udarila automobilom u metalnu
bankinu, bez teških posledica. Jedina ozbiljna povreda koju sam imala bila je
neobjašnjiva rana na levom boku.
Dođoše mi u posetu prijatelji iz Firence, vratiše se Bjanka i Marta, čak i Đani.
Ispričah im da me je san naveo da sletim s puta. Međutim, dobro sam znala da u
pitanju nije bio san. Uzrok svemu bio je jedan moj bezrazložan potez koji, baš zato
što nije imao nikakvog smisla, odlučih da nikome ne ispričam. Drugima je najteže
ispričati ono što ni sami ne razumemo.
 2.

Kada su se moje kćerke preselile u Toronto, gde je već godinama živeo i radio
njihov otac, primetila sam, uz mešavinu stida i čuđenja, da uopšte ne osećam bol,
naprotiv, da osećam olakšanje, kao da sam ih tek u tom trenutku donela na svet.
Prvi put u skoro dvadeset pet godina osetih kako me napušta zabrinutost, da ne
moram više da se staram o njima. Kuća je bila u savršenom redu, kao da u njoj
niko ne živi, nisam više morala da se brinem o odlascima u kupovinu niti o pranju
veša, žena koja mi je godinama pomagala u kućnim poslovima našla je bolje plaćen
posao, a ja nisam osetila potrebu da joj nađem zamenu.
Jedina obaveza koju sam imala prema kćerkama bila je da im jednom dnevno
telefoniram kako bih čula kako su, šta rade. Preko telefona su pričale kao da su već
našle zaseban smeštaj, a zapravo su i dalje živele sa ocem, ali su mi se, naviknute
da nas razdvajaju čak i u rečima, obraćale kao da on ne postoji. Na moja pitanja o
tome kako im tamo ide odgovarale su veselim izvrdavanjem, neraspoloženim
pauzama ili izveštačenim tonom kojim su se služile u društvu prijatelja. Često su i
one mene pozivale, naročito Bjanka, koja je u odnosu sa mnom bila
naredbodavnija i zahtevnija od sestre, ali samo kako bi pitala mogu li se nositi
plave cipele uz narandžastu suknju, kako bi mi zatražila da nađem nekakve papire
koje beše ostavila u nekoj knjizi i da joj ih hitno pošaljem, kako bi se uverila da
sam, iako nas razdvajaju kontinenti i široko nebo, i dalje rada da dopuštam da na
meni istresaju svoj bes i svoja nezadovoljstva. Ti telefonski razgovori uvek su bili
užurbani, ponekad su mi delovali neprirodno, poput razgovora s bioskopskog
platna.
Činila sam ono što su od mene zahtevale, ponašala sam se u skladu s njihovim
očekivanjima. Međutim, pošto mi je fizička udaljenost onemogućavala da se
direktno mešam u njihov život, to ispunjavanje njihovih želja i hirova se
proređivalo, počeh da ih shvatam neozbiljno, svaki njihov zahtev delovao mi je
zanemarljiv, sva njihova zaduženja posmatrala sam kao rutinsku nežnost. Obuze
me čaroban osećaj slobode, kao da bejah stigla do kraja nekog teškog zadatka, kao
da sav teret beše spao s mene.
Počeh da radim bez brige o njihovim rasporedima i njihovim potrebama.
Noću sam ispravljala studentske radove slušajući muziku, mnogo sam spavala
posle podne sa čepovima u ušima, jela sam jednom dnevno, uvek u istom malom
restoranu u prizemlju. Za kratko vreme izmenila sam ponašanje, raspoloženja, čak
i fizički izgled. Na fakultetu su prestali da me iritiraju glupi mladi ljudi kao i oni
previše inteligentni. Jedan kolega s kojim sam se godinama viđala i povremeno,
retko, išla u krevet, jedne večeri mi reče zbunjeno da mu delujem manje rasejano,
širokogrudnije. U roku od nekoliko meseci povratila sam mladalačku vitkost i
osetila u sebi neku krotku snagu, činilo mi se da ponovo razmišljam dovoljno brzo.
Jedne večeri se zagledah u svoj odraz u ogledalu. Bilo mi je četrdeset sedam godina,
od četrdeset osme delila su me četiri meseca ali videh da je nekoliko godina
zbrisano s mene kao magijom. Ne znam da li mi je to pričinilo zadovoljstvo,
izvesno je da sam bila iznenađena.
U tom neobičnom dobrostanju, kada je stigao jun mesec, osetih želju za
odmorom, odlučih da odem na more čim završim sa ispitima i dosadnom
birokratijom. Potražih smeštaj preko interneta, upoređivala sam fotografije i cene.
Naposletku, iznajmih jedan poprilično jeftin mali stan na jonskoj obali, od sredine
jula do kraja avgusta. Zapravo, uspela sam da pođem na odmor tek 24. jula, na
miran put, natovarivši auto uglavnom knjigama koje su mi bile potrebne da
spremim predavanja za sledeću školsku godinu. Dan je bio lep, kroz otvorene
prozore pirkao je suv mirisan vazduh, osetih se slobodno bez griže savesti.
Međutim, na pola puta, dok sam sipala benzin, iznenada osetih strepnju. U
prošlosti sam volela more, ali sunčanje mi je već petnaestak godina unosilo
nervozu, brzo me je umaralo. Pomislih kako će stan zasigurno biti ružan, kako će
se za pogled na more ispostaviti da je u pitanju udaljena azurna mrlja zaklonjena
zapuštenim jeftinim naseljima. Kako neću biti u stanju da spavam zbog vrućine i
nekog noćnog lokala iz koga će preglasno treštati muzika. Ostatak puta prešla sam
loše raspoložena, s mišlju da sam mogla da ostanem da na miru radim čitavo leto
u udobnosti sopstvenog doma, udišući klimatizovani vazduh, u tišini svoje zgrade.
Stigla sam na odredište kada se sunce već spuštalo, pred zalazak. Mesto mi se
učinilo lepim, u glasovima se čuo milozvučan naglasak, vazduhom se širio prijatan
miris. Sačekao me je jedan stariji muškarac guste sede kose, koji se prema meni
odnosio ljubazno i s poštovanjem. Stade navaljivati da sednemo u kafe-
poslastičarnicu na kafu, a potom mi uz osmeh i odlučan pokret rukom ne dade da
u stan sama unesem ni jednu jedinu torbu. Pope se, natovaren mojim prtljagom i
zadihan, sve do trećeg i poslednjeg sprata, i spusti mi kofere pred vrata jedne male
mansarde, koju su činili spavaća soba, malecna slepa kuhinja koja je gledala
direktno na kupatilo, dnevna soba s velikim prozorima i terasa s koje su se kroz
suton nazirali obala sva prošarana grebenima i beskrajno more.
Čoveku je ime bilo Đovani, nije bio vlasnik stana već neka vrsta čuvara ili
majstora za sve, pa ipak ne htede da prihvati napojnicu, štaviše, maltene se uvredio
što ne razumem da mu takvo ponašanje nalažu pravila gostoprimstva. Kada se,
uverivši se nekoliko puta da mi je sve po volji, povukao, primetih da se na stolu u
dnevnoj sobi nalazi veliki poslužavnik pun kajsija, šljiva, krušaka, grožđa i
smokava. Poslužavnik se caklio poput onih sa slika mrtve prirode.
Iznesoh jednu pletenu stolicu na terasu i ostadoh tu da neko vreme
posmatram kako se veče polako spušta na površinu mora. Godinama su razlog za
odlazak na svako letovanje bile devojčice, i nakon što su odrasle i počele da obilaze
svet s društvom uvek sam ostajala kod kuće da iščekujem njihov povratak. Brinuli
su me ne samo sve potencijalne nesreće (opasnosti putovanja avionom ili morem,
ratovi, zemljotresi, razorni morski talasi) već i njihova mentalna krhkost, mogući
konflikti s prijateljima s kojima behu otišle na put, ljubavne drame zbog olako
uzvraćenih ili pak neuzvraćenih ljubavi. Želela sam da u svakom trenutku budem
spremna da im smesta priteknem u pomoć ukoliko im zatrebam, strahovala sam
da će me optužiti da sam onakva kakva sam zaista bila, rasejana i odsutna, obuzeta
sobom samom. Dosta više. Pridigoh se, pođoh da se istuširam.
Kasnije osetih glad i vratih se poslužavniku s voćem. Otkrih da se ispod
privida svežine smokava, krušaka, šljiva, kajsija i grožđa kriju ustajalost i trulež.
Uzeh nož, stadoh odsecati poveće gnjile delove, međutim, osetih gađenje zbog
trulog mirisa i ukusa, i bacih maltene sve u smeće. Mogla sam da izađem, da
potražim kakav restoran ali odustadoh od hrane zbog umora, zbog sna.
Spavaća soba je imala dva velika prozora, širom ih otvorih, ugasih svetlo.
Gledala sam kako se svetlost farova povremeno prolama kroz mrak, ispunjavajući
na nekoliko trenutaka sobu. Ne treba nikad doći u nepoznato mesto naveče, u to
doba sve je tako neodređeno, čovek lako pusti mašti na volju. Pružih se po krevetu
u bademantilu, s mokrom kosom, zagledah se u plafon iščekujući trenutak kada će
ga obasjati svetlost, stadoh osluškivati zvuke koje je ispuštao nekakav motorni
čamac i neku pesmu koja je do mene dopirala poput maukanja. Osetih da mi
nedostaju obrisi. Okrenuh se usnulo i na jastuku dotakoh nešto, učini mi se da je
u pitanju nekakav predmet od pelira.
 Upalih svetlo. Na beloj jastučnici nalazio se nekakav insekt, dugačak dva-tri
centimetra, poput velike muve. Bio je smeđe boje, nepomičan, krila prošaranih
membranama. Rekoh sebi: u pitanju je cvrčak, možda mu se stomak već raspukao
po mom jastuku. Dotakoh ga kraičkom bademantila, pokrenu se a zatim se ponovo
primiri. Mužjak ili ženka? Stomak ženke nema elastične membrane, ona ne peva,
nema je. Osetih gađenje. Cvrčak bode masline i čini da iz kore divljeg jasena kaplje
blagodet. Oprezno podigoh insekta s jastuka, pođoh ka jednom prozoru i tamo ga
spustih. Tako je započelo moje letovanje.

3.

Narednog dana ubacih u torbu kupaće kostime, prostirke, knjige, fotokopije

i sveske, sedoh u kola i krenuh putem koji je išao uz obalu, u potrazi za plažom i
morem. Nakon dvadesetak minuta, sa svoje desne strane, primetih borik, ugledah
znak za parking, zaustavih se. Natovarena stvarima, preskočih bankinu i pođoh
putićem koji se crveneo od borovih iglica.
Mnogo volim miris smole, kao mala sam provela brojna leta na plažama koje
još ne behu sasvim izjedene cementom kamore, počinjale su tamo gde su se
završavali borici. Taj miris za mene je miris leta, budi mi sećanja na letnje igre mog
detinjstva. Škripanje suvih iglica pod nogama ili tup udarac šišarki o tlo, tamna
boja semenki bora, prizivaju mi u misli lik moje majke koja se smeje dok im lomi
ljuske, izvlači žućkaste plodove i pruža ih mojim sestrama, koje ih bučno
zahtevaju, i meni, koja čekam u tišini, ili ih i sama jede, prljajući usta tamnim
prahom, i govori, kako bi me navela da budem manje stidljiva: eto, za tebe nema
ništa, gora si od zelene šišarke.
Borik je bio veoma gust, pun isprepletanog šiblja, stabla koja su rasla pod
naletima vetra delovala su gotova da padnu unazad od straha pred nečim što dolazi
s mora. Pazila sam da se ne sapletem o uglačano korenje koje se pružalo po
puteljku i borila sam se s gađenjem koje su u meni budili prašnjavi gušteri
ostavljajući sunčane mrlje po mom putu i bežeći u potrazi za skrovištem. Hodala
sam manje od pet minuta kad ugledah peščane nanose i more. Prođoh pored krivih
stabala eukaliptusa koja su izbijala iz peska, popeh se na drvenu platformu
ograđenu zelenom trskom i oleandrima, nađoh se u lepom kupalištu.
 Mesto mi se smesta dopalo. Ohrabrila me je ljubaznost tamnoputog čoveka
koji je sedeo za kasom, krotkost mladog spasioca bez mišića, visokog mršavog
mladića u crvenoj majici i šortsu, koji me je dopratio do mog suncobrana. Pesak
je bio sitan i beličast, zadržah se dugo u čistoj vodi, legoh da se sunčam. Potom se
smestih u hladovinu sa svojim knjigama i ostadoh da radim u miru sve do zalaska
sunca, uživajući u povetarcu i talasanju mora. Dan je protekao u tako spokojnoj
mešavini rada, maštarenja i dokolice da smesta odlučih da ću se tu vraćati svakog
dana.
Za manje od nedelju dana stekla sam spokojnu rutinu. Prolazila sam kroz
borovu šumu uživajući u škriputanju šišarki koje se otvaraju pod suncem, sviđao
mi se ukus izvesnog zelenog lišća koje je podsećalo na mirtu, komadića kore koji
su se odvajali od drveća eukaliptusa. Zamišljala sam puteljak zimi, zamrznuti borik
pokriven maglom, šimširike s crvenim bobicama. Čovek za kasom me je svakog
dana dočekivao ljubazno, pokazujući da mu je milo što me vidi, pila sam kafu i
kiselu vodu za barom. Spasilac, koji se zvao Đino, i mora da je bio student, brižljivo
mi je otvarao suncobran i ležaljku, a potom se povlačio u senku da poluotvorenih
punih usana i napregnutog pogleda podvlači olovkom stranice neke debele knjige,
spremajući ko zna kakav ispit.
Posmatrajući tog momka osećala sam nežnost. Obično sam dremala sušeći se
na suncu ali ponekad nisam spavala, delimično sam zatvarala oči i posmatrala ga
s privrženošću, dobro pazeći da on to ne primeti. Nije delovao staloženo, često je
izvijao lepo nemirno telo, jednom rukom je mrsio izrazito crnu kosu, pipkao je
bradu. Mojim kćerkama bi se sigurno mnogo svideo, naročito Marti, koja se lako
zaljubljivala u suvonjave, nervozne mladiće. Meni, ko zna. Davno sam primetila
da čuvam malo od sebe i mnogo od njih. I Đina sam sada posmatrala kroz filter
Bjankinih i Martinih iskustava, kroz ukuse i strasti za koje sam pretpostavljala da
su njihovi.
Mladić je učio ali činilo se da ima senzore nezavisne od čula vida. Ukoliko bih
se pokrenula da pomerim ležaljku sa sunca u senku, poskakivao je na noge, pitao
me je treba li mi njegova pomoć. Osmehivala sam mu se, odmahivala sam glavom,
odgovarala da mogu sama. Bilo mi je dovoljno da se osetim zaštićeno, bez rokova
koje treba da držim u glavi, bez neodložnih situacija s kojima se treba suočiti. Niko
više nije zavisio od mene, i ja, samoj sebi, napokon, više nisam bila teret.
 4.

Mladu majku i njenu kćerku primetila sam tek kasnije. Ne znam da li su tamo
bile od mog prvog dana na moru ili su se pojavile kasnije. Tokom prva tri-četiri
dana jedva da sam obratila pažnju na jednu pomalo bučnu grupu Napolitanaca,
na decu, na odrasle, na jednog čoveka u šezdesetim godinama s podlim izrazom
lica, na pet-šest dečaka i devojčica koji su se divlje borili kako u vodi tako i na
pesku, na jednu krupnu ženu kratkih nogu i bujnog poprsja, možda joj je bilo
četrdesetak godina, koja se često prebacivala s plaže u bar i obrnuto, s mukom se
krećući zbog velikog trudničkog stomaka, tog velikog nagog ispupčenja koje se
isticalo između dva dela kupaćeg kostima. Svi su bili u rodu jedni s drugima,
roditelji, babe i dede, deca, sestrići, šuraci, zaove i ostala rodbina, bučno su se
smejali. Dozivali su se međusobno dugim povicima, dovikivali su se ili su se
došaptavali, ponekad su se svađali: velika porodica slična porodici u kojoj sam i
sama odrasla, iste šale, ista sladunjavost, isti izlivi besa.
Jednog dana podigoh pogled s knjige i prvi put ugledah izrazito mladu ženu i
njenu kćer. Vraćale su se iz vode ka suncobranu, majka kojoj nije moglo biti više
od dvadeset godina, pognute glave, i devojčica koja ju je gledala očarano, imala je
tri ili četiri godine, nosila je u naručju jednu lutku, onako kako se nosi beba.
Razgovarale su spokojno kao da na čitavom svetu postoje samo njih dve. Trudnica
im je nešto ljutito dovikivala ispod svog suncobrana, a jedna krupna seda gospođa,
od pedesetak godina, potpuno obučena, možda majka mlade žene, nezadovoljno
je mlatarala rukama, pokušavajući da im prenese ko zna kakvo neodobravanje.
Devojka, međutim, kao da je bila slepa i gluva, nastavila je da se obraća isključivo
devojčici, hodala je odmerenim koracima ostavljajući za sobom tamne tragove u
pesku.
I njih dve su bile deo velike bučne porodice, ali je ona, mlada majka,
posmatrana s razdaljine, svojim vitkim telom, u elegantnom jednodelnom
kupaćem kostimu, tananim vratom, lepo oblikovanim licem i lepom dugom
talasastom kosom, tako crnom da se presijavala na suncu, indijskim crtama lica i
visokim jagodicama, jakim obrvama i pomalo kosim očima odskakala od grupe,
poput kakvog misterioznog organizma koji nije podlegao opštim pravilima, poput
sada već priviknute žrtve kakve otmice ili zamene beba u porodilištu.
Od tog trenutka stekoh naviku da povremeno okrećem pogled ka njima.
 Sa devojčicom kao da nešto nije bilo u redu, ne znam kako tačno to da opišem,
možda je u pitanju bila neka detinja tuga ili kakva skrivena bolest. Čitavo njeno
lice, u svakom trenutku, bilo je okrenuto majci kao da je poziva da se ne razdvajaju,
poput kakve neme molbe bez plača ili hirovitosti, i majka se pred njim nije
povlačila. Jednom prilikom, primetih s koliko joj pažnje i nežnosti nanosi kremu
za sunčanje. U dragoj prilici se iznenadih videvši koliko mnogo vremena provode
zajedno u vodi, majka beše obuhvatila kćerku oko struka dok ju je ona grlila oko
vrata. Smejale su se zajedno, uživajući u blizini svojih tela, dodirujući se nosevima,
prskajući se vodom iz usta, ljubeći jedna drugu. Jednom prilikom ih videh kako se
zajedno igraju lutkom. Videlo se da se silno zabavljaju, oblačile su je, svlačile,
pretvarale su se da je mažu kremom za sunčanje, kupale su je u jednoj zelenoj
kantici, sušile su je, žustro je trljajući peškirom kako joj ne bi bilo hladno, privijale
su je na grudi kao da joj daju da sisa ili su je hranile kašicama od peska, spuštale su
je na leđa da se sunča na njihovom peškiru. Devojka je bila lepa, ali bilo je u toj
njenoj ulozi mlade majke nečega što ju je dodatno isticalo, činilo se da za nju na
svetu ne postoji niko i ništa sem njene devojčice.
Svakako, bila je deo velike porodice. Upuštala se u žustre razgovore s
trudnicom, igrala je karte s mladićima svojih godina preplanulim od sunca,
verovatno svojim rođacima, šetala se uz obalu sa starijim čovekom grubog izgleda
(možda joj je to bio otac?), ili s bučnim mladim ženama: sestrama, rođakama,
zaovama. Nije mi se činilo da ima muža, nekoga za koga bih sa sigurnošću mogla
reći da je devojčicin otac. Primetih međutim da se svi članovi porodice staraju o
njoj i o devojčici s privrženošću. Krupna seda gospođa od pedesetak godina pratila
ih je do bara da devojčici kupi sladoled. Mladići su, čim bi ih pozvala, prekidali
svoje kavge i, mada uzdišući, išli da joj donesu vodu, hranu, šta god joj je bilo
potrebno. Čim bi se majka i kćerka udaljile od obale u malom crveno-plavom
čamcu, trudnica ih je dozivala: Nina, Lenú, Nineta, Lena, i zadihano se upućivala
ka plićaku, dizala je uzbunu uključujući čak i spasioca, koji je skakao na noge kako
bi bolje nadzirao situaciju. Jednom prilikom kada su se devojci približila dvojica
mladića, očigledno u želji da zapodenu razgovor, smesta se umešaše rođaci,
poleteše teške reči i započe gurkanje, malo je falilo da se pobiju.
Neko vreme nisam znala ko je Nina, Ninú, Niné, da li majka ili kćerka, imena
su bila brojna, i pomučih se da kroz silno dozivanje dođem do kakvog zaključka.
Potom mi, kako sam slušala glasove i povike, postade jasno da je Nina majka. Teže
mi je bilo da shvatim kako se zove devojčica, tu je bilo još više zabune. Pomislila
sam da ima nekakav nadimak poput Nani, Nena ili Nanela, ali sam potom shvatila
da se radi o imenima lutke od koje se devojčica nije odvajala i o kojoj je Nina vodila
računa kao da se radi o pravom detetu, maltene drugoj kćerki. Devojčica se
zapravo zvala Elena, Lenú, majka ju je uvek zvala Elena, a ostala rodbina Lenú.
Ne znam zašto, zapisala sam ta imena u svoju beležnicu: Elena, Nani, Nena,
Leni, možda mi se sviđalo kako ih Nina izgovara. Kad se obraćala devojčici i lutki,
glas joj je imao prijatan dijalekatski naglasak, onaj napolitanski koji volim, blag
napolitanski dijalekat igre i nežnosti. Bila sam očarana. Jezik za mene sadrži
nekakav skriveni otrov koji povremeno prska iz njega, i za koji protivotrova nema.
Pamtim dijalekat iz usta moje majke, kada je, zaboravljajući na blag naglasak,
urlala otrovana nezadovoljstvom: ne mogu više s vama, ne mogu više! Naredbe,
urlici, uvrede, životne napetosti, u njenim rečima, poput istrošenog nerva koji i na
najmanji nadražaj s bolom odbacuje pribranost. Pretila nam je jedanput, dvaput,
triput, nama, svojim kćerkama, da će otići: jednog jutra ćete se probuditi a mene
ovde više neće biti. U stvarnosti je uvek bila tu, u rečima je neprekidno nestajala.
Ta žena, Nina, delovala je tako spokojno, osetih zavist.

5.

Prvoj sedmici odmora primicao se kraj: vreme je bilo lepo, pirkao je blag
vetar, mnogi suncobrani bili su prazni, naglasci iz čitave Italije mešali su se s
lokalnim dijalektom i jezicima stranaca koji su uživali na suncu.
Potom je došla subota, na plaži se stvorila gužva. Moj kutak u senci našao se
pod opsadom mini-frižidera, kantica, lopatica, mišića na naduvavanje, šlaufa i
reketa. Odustadoh od čitanja i potražih u gomili Ninu i Elenu, kao da su one kakav
spektakl priređivan da mi brže prođe vreme.
Pomučih se da ih ugledam, videh da su odvukle svoju ležaljku na nekoliko
metara od vode. Nina je ležala na leđima, na suncu, a pored nje, učini mi se u
identičnom položaju, nalazila se lutka. Devojčica je međutim išla ka plićaku sa
žutom plastičnom kanticom za zalivanje, punila ju je vodom, i pridržavajući je
obema rukama zbog težine, uzdišući i smejući se, vraćala se kod majke kako bi joj
polivala čitavo telo i ublažavala vrelinu sunčevih zraka. Kada bi se kantica
ispraznila, išla je da je napuni ponovo, istim putem, isti posao, ista igra.
Možda sam prethodne noći loše spavala, možda mi je kroz glavu prošla kakva
ružna misao koje nisam bila svesna; u svakom slučaju, dok sam ih posmatrala tako,
nešto mi je kod njih zasmetalo. Elenina otupela metodičnost, na primer: prvo je
polivala majčine nožne članke, zatim lutkine, potom ih je pitala da li je dosta, obe
su odgovarale da nije i ona je ponovo odlazila po vodu. Nina mi je delovala
izveštačeno: maukala je od zadovoljstva, ponavljala je maukanje drugačijim tonom
glasa, kao da izlazi iz lutkinih usta i uzdisala: još, još. Pomislih kako priređuje
predstavu od te svoje uloge mlade i lepe majke, ne iz ljubavi prema kćerki, već za
nas, gomilu s plaže, za sve nas, žene i muškarce, mlade i stare.
Njeno i lutkino telo dugo su polivani. Ona se sva caklila od vode, mlaz koji je
prskao iz kantice beše joj nakvasio i kosu koja joj se mokra lepila za teme i za čelo.
Nani ili Nile ili Nela, lutka, polivana je sa istom marljivošću ali je upijala manje
vode, koja je kapala s plave plastične ležaljke na pesak, ostavljajući po njemu tamne
tragove.
Posmatrala sam devojčicino kretanje i ne znam šta mi je zapravo smetalo,
možda ta igra vodom ili Ninino paradiranje dok uživa na suncu. Ili njihovi glasovi,
naročito glasovi koje su majka i kćerka pripisivale lutki. Ponekad su se glasovi
smenjivali, ponekad su govorile uglas, lažno detinji glas odrasle osobe smenjivao
se s lažno odraslim glasom devojčice. Pretvarale su se da se radi o jednom,
identičnom glasu, koji izlazi iz grla onoga što je zapravo bio nemi predmet. Ja pak
očigledno nisam uspevala da uđem u tu njihovu igru, prema tom dvojnom glasu
osećala sam sve snažniju odbojnost. Svakako, bila sam udaljena od njih, šta me je
bilo briga, mogla sam nezainteresovano da pratim njihovu igru, bio je to samo
način da mi brže prođe vreme. Međutim, nisam bila u stanju, osećala sam
nelagodu kao pred nečim neprirodnim, kao da jedan deo mene apsurdno zahteva
da se lutki dodeli jedan trajni glas, ili majčin ili kćerkin, da prestanu da se
pretvaraju da su ta dva različita glasa ista.
Bilo je to kao kad se kakva neosetna fizička neprijatnost, zbog silnog
razmišljanja o njoj, pretvori u nepodnošljiv bol. Počeh da se jedim. U izvesnom
trenutku poželeh da ustanem, da odšetam do ležaljke na kojoj su se igrale i
zastanem da im kažem: dosta više, ne umete da se igrate, prestanite. Napustih svoj
suncobran baš s tim naumom, nisam bila u stanju da odolim. Naravno, ne rekoh
ništa, prođoh pored njih gledajući preda se. Pomislih: prevelika je vrućina, oduvek
sam mrzela velike gužve, kad svi pričaju na isti način, kreću se sa istim ciljem, rade
iste stvari. Svoju iznenadnu razdražljivost pripisala sam plaži i vikendu, i pođoh da
skvasim stopala.

6.

U podne se dogodilo i nešto novo. Dremala sam u hladu, iako je muzika koja
je dolazila s kupališta bila preglasna, kad začuh kako trudnica doziva Ninu kao da
ima da joj najavi kakav izuzetan događaj.
Otvorih oči, videh kako devojka uzima kćerku u naručje i kako joj radosno
pokazuje nešto ili nekoga iza mene. Osvrnuh se, videh nabijenog, plećatog
muškarca, između trideset i četrdeset godina, kako se primiče drvenom
platformom, ošišanog na nulu, u uskoj crnoj majici koja je sapinjala težak stomak
iznad zelenog šortsa za kupanje. Devojčica ga prepoznade, stade mu mahati, ali
nervozno, smejala se i kreveljila, uranjajući lice u majčin vrat. Čovek je ostao
ozbiljan, jedva da im je dao znak rukom, bio je lep, imao je prodoran pogled.
Zaustavio se bez žurbe da se pozdravi sa upravnikom kupališta, potapšao s
privrženošću mladog spasioca koji mu beše smesta prišao, a za to vreme pristiže i
njegova pratnja, grupica vedrih ljudeskara, svi su već bili u šortsevima za kupanje,
ko s rancem na leđima, ko s mini-frižiderima, ko s paketima koji su, sudeći po
ukrasnim trakama i mašnama, morali biti pokloni. Kada se muškarac napokon
spustio na plažu, Nina mu se približila s devojčicom, zaustavivši ponovo malu
povorku. On joj je, i dalje ozbiljan, odmerenim pokretima, prvo uzeo iz naručja
Elenu, koja mu je položila ruke oko vrata i stala ga nervozno cmakati u obraze, a
zatim je, i dalje nudeći obraz devojčici, uhvatio Ninu za potiljak, maltene je
primoravajući da se povije – bio je bar desetak centimetara niži od nje – i dotakao
joj ovlaš usne svojima, kao da želi da pokaže ko je gazda.
Postade mi jasno da je stigao Elenin otac, Ninin muž. Napolitanci se smesta
razveseliše, okupiše se oko njega maltene gurajući moj suncobran. Videh devojčicu
kako odmotava poklone i Ninu kako isprobava ružan slamnati šešir. Potom
pridošlica pokaza nešto u moru, jedan beli motorni čamac. Stariji muškarac
neprijatnog izgleda, dečaci, krupna seda žena, rođaci i rođake stadoše se tiskati na
obali posmatrajući čamac i mašući u znak pozdrava. Motorni čamac je prešao
liniju oivičenu crvenim bovama, kretao se vijugavo između plivača, prešao je i
liniju belih bova i zaustavio se sa upaljenim motorom među decom i starijim
ljudima koji su se kupali u vodi dubokoj svega jedan metar. Iskočiše smesta krupni
muškarci bezizraznih lica, nakinđurene žene i gojazna deca. Uslediše grljenje,
poljupci u obraz, Nina izgubi šešir, odnese joj ga vetar. Njen muž, poput
nepomične zveri koja na prvi znak opasnosti skače s neočekivanom snagom i
hitrošću, iako je u naručju i dalje imao devojčicu, uhvatio je šešir u letu pre nego
što je sleteo na vodu i vratio joj ga. Ona ga je bolje namestila, šešir mi se iznenada
učini lepim i osetih kako mnome struji neobjašnjiva nelagodnost.
Pometnja je rasla. Pridošlice su očigledno bile nezadovoljne rasporedom
suncobrana, Ninin muž dozva Đina, pristiže čak i upravnik kupališta. Učini mi se
da shvatam da žele da svi budu zajedno, grupa koja je već bila smeštena na plaži i
posetioci, da od ležaljki, namirnica, dece i veselih odraslih naprave zbijen tabor.
Pokazivali su dva slobodna suncobrana u mojoj blizini, mnogo su gestikulirali,
naročito trudnica koja u izvesnom trenutku poče da zahteva od suseda da se
pomere, da se prebace s jednog suncobrana pod drugi, kao što se čini u bioskopu
kad te neko upita da li bi bio ljubazan da se pomeriš za nekoliko mesta.
Ubrzo je sve poprimilo izgled igre. Kupači su oklevali, nisu bili radi da se
pomeraju sa svim svojim stvarima, ali su Napolitanci, kako deca tako i odrasli, to
već veselo činili umesto njih i naposletku se svet pomerao maltene sa uživanjem.
Otvorih jednu knjigu ali u meni su se kovitlala teška osećanja koja su sa
svakim zvukom, svakom bojom koja mi je proletala pred očima i sa svakim
mirisom bivala sve teža. Taj svet me je razdraživao. Rođena sam u sličnom
okruženju, moji stričevi, rođaci i moj otac bili su takvi, prema drugima su se
ophodili s nadmenom srdačnošću. Afektirani, uglavnom izrazito druželjubivi, iz
njihovih usta svako pitanje zvučalo je poput naredbe, u poslednji čas ispravljene
zahvaljujući lažnoj dobrodušnosti, na mahove su umeli da budu nesnosno
uvredljivi i nasilni. Moja majka se stidela prostačke prirode mog oca i svojih
rođaka, želela je da se razlikuje od njih, glumila je, unutar tog sveta, lepo obučenu
gospodu prefinjenih osećanja. Međutim, na prvi znak sukoba maska je spadala, po
ponašanju, načinu govora i sklonosti ka nasilju nimalo se nije razlikovala od
ostalih. Posmatrala sam je zapanjeno i razočarano, i planirala da ne budem kao
ona, da zaista postanem drugačija i da na taj način pokažem da je uzalud i ružno
da nas zastrašuje tim svojim nikada me više nećete videti, nikada, nikada, nikada,
da je potrebno da se zaista promeni ili da zaista ode od kuće, da nas ostavi, da
nestane. Koliko sam samo patila zbog nje, a i zbog sebe, koliki sam samo stid
osećala što sam izašla iz stomaka te nezadovoljne osobe. Ta misao me je, tokom
pometnje na plaži, dodatno najedila, prezir prema ponašanju tog sveta dodatno je
u meni narastao uporedo s nervozom.
U međuvremenu, beše došlo do zastoja u premeštanju. Bila je tu jedna
porodica s kojom trudnica nije uspevala da se sporazume, drugi jezik, stranci, želeli
su da ostanu pod svojim suncobranom. Okušaše se dečaci, preplanuli rođaci,
namračeni starac, pokušaše da ih ubede, uzalud. Potom primetih da razgovaraju
sa Đinom, da gledaju u mom pravcu. Spasilac i trudnica uputiše se ka meni poput
delegacije.
Mladić mi s nelagodom pokaza strance, oca, majku i dva mala dečaka. Reče
da su u pitanju Nemci, upita me znam li njihov jezik, da li bih mogla da im budem
prevodilac, a žena, s jednom rukom na dnu leđa, dodatno izbočivši goli trbuh,
dodade na dijalektu da se ne razumeju sa onima tamo, da treba samo da im kažem
da se prebace pod drugi suncobran, ništa više, kako bi im dopustili da budu svi na
okupu, prijatelji i rođaci, da je u pitanju proslava.
Hladno klimnuh glavom Đinu, pođoh da porazgovaram s Nemcima, za koje
se ispostavilo da su Holanđani. Osećala sam Ninin pogled na sebi, pričala sam
glasno i samouvereno. Još od prvih reči, ne znam zašto, osetih potrebu da se
razmećem svojim sposobnostima, razgovarala sam sa zadovoljstvom. Otac
pristade, ponovo se uspostavi prijateljski odnos, Holanđani i Napolitanci se
zbratimiše. Dok sam se vraćala ka svom suncobranu, namerno prođoh pored Nine
i prvi put je videh izbliza. Učini mi se manje lepom, manje mladom, prepone su
joj bile loše izdepilirane, devojčica koju je držala u naručju imala je suzno, crveno
oko i čelo puno bubuljica od znoja, lutka je bila ružna i prljava. Vratih se na svoje
mesto, delovala sam pribrano ali zapravo sam bila veoma uznemirena.
Ponovo pokušah da čitam, bezuspešno. Stadoh razmišljati ne o onome što
sam rekla Holanđanima već o načinu na koji sam razgovarala s njima. U meni se
javila sumnja da sam nehotice postala glasonoša tog nadmenog nereda, da sam na
drugi jezik prevela suštinu jedne uvrede. Sada sam bila besna, na Napolitance, na
sebe samu. I zato, kad trudnica pokaza na mene s bolnom grimasom na licu i,
obraćajući se dečacima, muškarcima i Đinu, povika: hajde, i gospođa će da se
pomeri, jel’ tako, gospođo, da ćete da se pomerite?, odgovorih odsečno, grubo i
natmureno: neću, ovde mi je dobro, žao mi je ali uopšte nemam nameru da se
pomerim.

7.

S plaže sam pošla u sumrak, po običaju, ali napeta, ogorčena. Nakon što sam
odbila da se pomerim, trudnica je nastavila napadno da navaljuje, prišao je i starac
da mi kaže nešto poput: šta vas košta, danas ste vi ta koja nama čini uslugu, sutra
ćemo je učiniti mi vama, ali je to potrajalo samo nekoliko minuta, nisam stigla ni
čvrsto da ponovim da neću, samo sam odmahivala glavom, zatim je ubeđivanje
naglo prekinuo Ninin muž, jednom odsečnom rečenicom. Izgovorio ju je s
razdaljine ali glasno, reče: dosta, dobro nam je ovako, ostavite gospođu na miru, i
svi se povukoše, mladi spasilac poslednji, promrmljao je izvinjenje i povukao se na
svoje mesto.
Na plaži sam se sve vreme pretvarala da čitam. Zapravo sam osluškivala
dijalekat klana koji je do mene dopirao kao pojačan zvučnicima, zbog njihove vike
i smeha nisam bila u stanju da se usredsredim. Proslavljali su nešto, jeli su, pili,
pevali, činilo se da veruju da su na plaži sami, ili da smo svi mi ostali tu samo da
bismo se radovali njihovoj sreći. Među pokućstvom, koje behu preneli motornim
čamcem, bilo je svega, satima su iznosili stvari, obilan ručak, vino, slatkiše, likere.
Niko mi više nije uputio ni pogled, niko nije napravio nikakav ironičan komentar
na moj račun. Tek kada sam se spremala da krenem, žena s velikim stomakom
napustila je grupu i uputila se ka meni. Pružila mi je tanjirić s parčetom
rashlađenog kolača boje maline.
„Danas mi je rođendan“, reče ozbiljno.
Uzeh kolač iako mi se nije jeo.
„Srećan rođendan, koliko godina punite?“
„Četrdeset dve.“
Spustih pogled na njen stomak, na pupak ispupčen poput kakvog oka.
„Imate baš lep stomak.“
Licem joj prođe zadovoljan izraz.
 „Devojčica je. Deca nikako nisu dolazila, kad ono, eto.“
„Koliko još imate do porođaja?“
„Dva meseca. Moja snaja je svoju devojčicu dobila odmah, ja sam morala da
čekam osam godina.“
„To su stvari koje se dogode kad treba da se dogode. Hvala vam, primite još
jednom moje čestitke.“
Pokušah da joj vratim tanjirić nakon nekoliko zalogaja, ona međutim na to
ne obrati pažnju.
„Imate li vi dece?“
„Dve kćerke.“
„Jeste li ih odmah dobili?“
„Kada sam rodila stariju, imala sam dvadeset tri godine.“
„Velike su.“
„Jedna ima dvadeset četiri godine, druga dvadeset dve.“
„Delujete mlađe. Moja snaja tvrdi da nemate više od četrdeset godina.“
„Imam ih skoro četrdeset osam.“
„Blago vama što ih tako dobro nosite. Kako se zovete?“
„Leda.“
„Neda?“
„Leda.“
„Ja se zovem Rozarija.“
Pružih joj tanjirić s više odlučnosti, uze ga.
„Bila sam pomalo nervozna, prethodno“, počeh nevoljno da se pravdam.
„Ponekad more ne prija. Ili vam kćerke zadaju brige?“
„Deca uvek zadaju brige.“
Pozdravismo se, primetih da nas Nina posmatra. Pođoh kroz borik
natmurena, sada mi se činilo da sam ružno postupila. Šta bi me koštalo da sam
promenila suncobran, ostali su to učinili, čak i Holanđani, zašto samo ja nisam?
Zbog osećaja superiornosti, zbog nadmenosti. Samoodbrane misaone dokolice, iz
učene navike da držim lekcije iz bontona. Zbog budalaština. Toliko pažnje bejah
posvetila Nini, samo zato što mi se činila fizički bliskom, dok Rozariji, koja je bila
ružna i jednostavna, nisam uputila ni jedan jedini pogled. Koliko puta mora da su
je pozvali po imenu a da ja na to nisam obratila pažnju. Bejah je ostavila po strani,
nije u meni probudila ni trunku interesovanja, anonimna ženska prilika koja svoju
trudnoću nosi grubo. Eto kakva sam, površna. A zatim i ona rečenica: Deca uvek
zadaju brige. Upućena ženi koja se sprema da donese dete na svet, kakva
nepromišljenost. Uvek reči pune omalovažavanja, skepse ili ironije. Bjanka mi je
jednom prilikom povikala kroz suze: misliš da si bolja od svih drugih, a Marta:
zašto si nas rodila kad se samo žališ na nas? Fragmenti rečenica, samo slogovi.
Uvek dođe trenutak kada te deca besno i nesrećno upitaju zašto si ih donela na
svet. Koračala sam zamišljeno. Borova šuma imala je purpurne nijanse, bilo je
vetrovito. Začuh škripanje iza leđa, možda su u pitanju bili koraci, osvrnuh se,
tišina.
Nastavih da hodam. Primih snažan udarac u leđa, kao da me je udarila lopta
za bilijar. Jauknuh od bola i iznenađenja, okrenuh se bez daha, videh jednu šišarku
kako se kotrlja, veliku poput pesnice, još neotvorenu. Srce mi je snažno lupalo,
žustro protrljah leđa kako bih oterala bol. Dah mi se nije vraćao, zagledah se u
žbunje oko sebe, u borove koji su se pod naletima vetra njihali nada mnom.

8.

Kada sam stigla kući, skinuh se, ispitah se u ogledalu. Između lopatica sam
imala modru masnicu, poput kakvih usta, mračnu po ivicama, ružičastu u sredini.
Pokušah da je dotaknem prstima, bolela je. Kada pregledah košulju, primetih
lepljive tragove smole.
Kako bih se smirila odlučih da pođem u grad, u šetnju, da večeram napolju.
Odakle je stigao taj udarac? Pokušavala sam da se prisetim ali bez mnogo uspeha.
Nisam bila u stanju da kažem da li je šišarka na mene bačena proračunato, iz nekog
žbuna, ili je pala s nekog drveta. Na šta se, naposletku, svodi iznenadan udarac: na
čuđenje i bol. Ukoliko sam zamišljala nebo i borove, šišarka je padala s visine,
ukoliko sam pak razmišljala o šiblju, o žbunju, pred očima sam imala horizontalnu
putanju projektila, videla sam šišarku kako seče vazduh, u pravcu mojih leđa.
 Na ulicama je bila gužva subotnje večeri, bilo je tu sveta izgorelog na suncu,
čitavih porodica, žena koje su gurale bebeća kolica, očeva koji su se dosađivali i
besneli, mladih parova, koji su se privijali jedno uz drugo, i onih starih, koji su se
držali za ruke. Miris kreme za sunčanje mešao se s mirisom šećerne vune i pečenih
badema. Poput zažarenog ugarka zarivenog između lopatica, bol mi nije dopuštao
da mislim ni o čemu drugom osim o onome što mi se dogodilo.
Osetih potrebu da telefoniram kćerkama, da im ispričam šta mi se dogodilo.
Slušalicu je podigla Marta, poče da priča na svoj uobičajen način, bez predaha i
prenaglašavajući reči. Stekla sam utisak da se plaši, više nego inače, da ću je
prekinuti, da ću joj postaviti neko lukavo pitanje, da ću joj nešto prebaciti, ili da ću
jednostavno na taj njen preteran, veseo i skeptičan način govora odgovoriti
ozbiljnim tonom kojim ću joj nametnuti prava pitanja i prave odgovore. Nadugo
mi je pričala o nekoj zabavi na koju su ona i sestra bile primorane da idu, nije mi
baš bilo jasno kada, te iste večeri ili naredne. Njihovom ocu je do toga bilo veoma
stalo, tamo će biti njegovi prijatelji, ne samo kolege s fakulteta već i oni koji rade
na televiziji, važan svet pred kojim je želeo lepo da se pokaže, da pokaže da, iako
mu još nije pedeset godina, ima dve odrasle kćerke, kulturne i lepe. Pričala je i
pričala, u izvesnom trenutku stade se žaliti na klimatske uslove. Kanada je,
uzviknu, zemlja u kojoj se ne može živeti, ni leti ni zimi. Nije me upitala ni kako
sam, ili me je možda upitala ali mi nije ostavila vremena da joj odgovorim.
Verovatno je da ni oca nijednom nije pomenula, da sam ja osetila njegovo
prisustvo u njenim rečima. U razgovorima s kćerkama osećam prećutkivane reči i
rečenice. One se ponekad ljute, govore mi, mama, ja to nikad nisam rekla, to sama
govoriš, izmislila si to. Ja pak ništa ne izmišljam, dovoljno mi je da slušam,
neizrečeno govori više od izrečenog. Te večeri, dok je Marta pričala bez prestanka,
na tren pomislih da se još nije rodila, da nikad nije izašla iz mog stomaka, da samo
što nije izašla iz stomaka neke druge žene, iz Rozarijinog na primer, i da će se roditi
drugačijeg izgleda, drugačijih osobina. Možda je to ono što je oduvek priželjkivala,
da ne bude moja kćer. Neurotično mi je pričala o sebi, s drugog kontinenta. Pričala
mi je o svojoj kosi, o tome kako mora neprestano da je pere jer joj frizura nikada
ne ispada kako treba, o frizeru koji joj ju je uništio, i o tome kako iz tog razloga
neće ići na zabavu, kako nikada neće izaći iz kuće izgledajući tako, kako će Bjanka
ići sama, Bjanka koja ima prelepu kosu. Govorila je kao da sam za sve kriva ja, koja
sam je napravila takvu da ne može da bude srećna. Bili su to stari prigovori. Osetih
da mi deluje površno, površno i dosadno, previše udaljena od ovog mesta na obali
mora, od te večeri i počeh da je gubim. Dok je nastavljala da se žali, širom otvorih
oči od bola u leđima, i pred njima mi se ukaza Rozarija, koja me, krupna i s
mukom, prati po boriku zajedno s dečačkom bandom svojih rođaka. Videh kako
se, s velikim golim stomakom, koji se nadvija nad krupnim butinama poput kakve
kupole, pritajila i kako me pokazuje kao metu. Kad spustih slušalicu, već se bejah
pokajala što sam telefonirala, bila sam još uznemirenija nego pre, srce mi je snažno
lupalo.
Trebalo je da večeram, ali je u restoranima bila prevelika gužva, subotom
mrzim da sedim sama u restoranu. Odlučih da uzmem nešto u baru ispod svog
stana. Stigoh do njega tromim koracima, zagledah se pod staklo oko koga su
obletale muve. Uzeh dva kroketa od krompira, prženu kuglu pirinča i pivo. Dok
sam bezvoljno jela svoj obrok, iza leđa čuh žamor grupe staraca na teškom
dijalektu, igrali su karte, smejuljili su se, bejah ih primetila krajičkom oka kad sam
ušla. Za stolom je sedeo i Đovani, majstor za sve poslove koji me beše dočekao i
kog od tada više nisam videla. Spustio je karte na sto, približio se šanku za kojim
sam sedela. Postavio mi je nekoliko uopštenih pitanja, kako sam, jesam li se
privikla na okruženje, kako mi je u stanu, uobičajeno čavrljanje. Međutim, sve
vreme mi se obraćao osmehujući se saveznički, premda nije bilo razloga da mi se
osmehuje na taj način, videli smo se jednom, na svega nekoliko minuta i nije mi
bilo jasno u čemu bismo mi to mogli biti saveznici. Govorio je tiho, sa svakom
rečju sve više mi se približavao, dva puta mi dotače ruku vrhovima prstiju,
jedanput mi spusti ruku punu staračkih fleka na leđa. Kada me je upitao može li
mi u nečemu biti od koristi, pitanje mi je maltene šapnuo na uvo. Primetih da nas
njegovi saigrači posmatraju u tišini, i osetih sram. Svi su bili njegovi vršnjaci, svima
im je bilo po sedamdesetak godina, izgledali su poput pozorišne publike, kao da
prisustvuju kakvom zapanjujućem spektaklu. Nakon što sam završila večeru,
Đovani dade znak šankeru, znak da moj obrok stavi na njegov račun, i ni na koji
način nisam uspela da platim. Zahvalila sam mu se, požurih da izađem, i tek kada
sam prešla prag, začuh promukli smeh kartaroša, postade mi jasno da taj čovek
mora da se razmetao nekakvom prisnošću sa mnom, neznankom, da je tim
ponašanjem muškarčine i gazde pokušao da im pruži dokaz nagoveštene prisnosti.
Trebalo je da se razbesnim, međutim, iznenada se osetih bolje. Pade mi na
pamet da se vratim u bar, da sednem pored Đovanija, da pokažem da navijam za
njega u kartaškoj igri, onako kako bi to učinila neka plava cica u kakvom
gangsterskom filmu. Šta je on bio, na kraju krajeva: sasušeni starac koji je na glavi
još uvek imao gustu grivu, samo koža prošarana staračkim flekama i dubokim
borama, sa žućkastim dužicama i koprenom na očima. Glumio je, mogla sam da
glumim i ja. Mogla sam da mu šapućem na uvo, da mu prislonim svoje grudi na
ruku, da spustim bradu na njegovo rame gledajući mu u karte. Bio bi mi zahvalan
do kraja svog života.
Vratih se, međutim, kući i sedoh na terasu da čekam da, povremeno
osvetljavana farovima, utonem u san.

9.

Čitave noći oka nisam sklopila. Upaljena leđa su mi bolno sevala, iz okoline
su, sve do zore, do mene dopirali glasna muzika, zvuci automobila, dozivanje i
pozdravljanje.
Ostala sam da ležim ali uznemirena, u meni je narastao osećaj razlistavanja:
Bjanka i Marta, poteškoće na poslu, Nina, Elena, Rozarija, moji roditelji, Ninin
muž, knjige koje sam čitala, Đani, moj bivši muž. U zoru iznenada zavlada tišina i
na nekoliko sati utonuh u san.
Probudila sam se u jedanaest, prikupih na brzinu svoje stvari, sedoh u kola.
Međutim, bila je to nedelja, vrela nedelja: naiđoh na gust saobraćaj, pomučih se da
se parkiram i naposletku se zatekoh u još većoj gužvi nego prethodnog dana,
tiskala sam se kroz masu sveta od mladih, starih i dece, natovarenih torbama, u
žurbi da se probiju kroz borik i da što pre osvoje delić peska i mora.
Đino je, zaokupljen neprekidnom bujicom kupača, na mene jedva obratio
pažnju, samo mi klimnu glavom u znak pozdrava. Kada sam se presvukla u kupaći
kostim, požurih da se opružim u senci, legoh na leđa kako bih prikrila modricu na
njima i stavih naočare za sunce, bolela me je glava.
Plaža je vrvela od naroda. Potražih pogledom Rozariju, ne nađoh je, klan je
delovao raštrkano, pomešan s gomilom. Tek pažljivo proučavajući gomilu uspela
sam da primetim Ninu i njenog muža kako se šetaju uz obalu.
 Ona je na sebi imala plavi dvodelni kostim, ponovo mi se učini lepom, kretala
se sa uobičajenom urođenom elegancijom iako je u tom trenutku žustro
gestikulirala. On je, bez majice, delovao još nabijenije od svoje sestre Rozarije, beo,
bez tragova preplanulosti od sunca, odmerena koraka, na maljavim grudima imao
je zlatni lanac s krstićem, i ono što mi se učinilo odbojnim, veliki stomak napola
mu je delio dubok ožiljak koji se protezao od ivice šortsa sve do grudne kosti.
Začudilo me je Elenino odsustvo, bio je to prvi put da vidim majku i kćerku
razdvojene. Potom ugledah devojčicu na nekoliko koraka od mene, samu, sedela
je u pesku, na suncu, s majčinim novim šeširom na glavi, igrala se lutkom. Primetih
da joj je oko još crvenije nego pre, povremeno je vrhom jezika lizala sline koje su
joj curkale iz nosa.
Na koga je ličila? Sada kada sam joj videla i oca, činilo mi se da u njoj
primećujem crte oba roditelja. Čim vidimo neko dete, počinje ta igra otkrivanja
sličnosti, žuri nam se da dete, ubacimo u poznate roditeljske kalupe. Zapravo se
radi samo o živoj materiji, o telu oblikovanom slučajem, potomku dugog niza
organizama. O inženjerstvu – priroda je upravo to, inženjerstvo, kao i kultura,
nauka se okreće poput točka, samo haos nije inženjerstvo – i zajedno s njim o
mahnitoj potrebi za reprodukcijom. Bjanku sam želela, deca se priželjkuju sa
životinjskim nagonom učvršćenim savremenim uverenjima. Stigla je maltene
odmah, imala sam dvadeset tri godine, njen otac i ja smo u to vreme vodili žestoku
borbu da oboje ostanemo da radimo na fakultetu. On je u tome uspeo, ja nisam.
Žensko telo obavlja hiljadu različitih poslova, muči se, juri, uči, mašta, smišlja,
iscrpljuje se, a za to vreme grudi bujaju, usmine se nadimaju, telo pulsira novim
životom koji je tvoj, tvoj život koji pak gura ka nečemu drugom, odvaja se od tebe
iako ti živi u stomaku, radosnom i otežalom, u kome uživaš ponesena nezadrživim
nagonima, ali koji ti je istovremeno odbojan poput larve kakvog otrovnog insekta
u tvojim venama.
Tvoj život želi da postane tuđ. Bjanku sam izbacila iz sebe, da, izbacila, ali – u
to su verovali svi oko nas, verovali smo i mi – nije mogla da raste sama, bilo je to
previše tužno, falio joj je brat, ili sestra, da joj pravi društvo. I stoga sam, odmah
nakon njenog rođenja, poslušno isprogramirala, da, to je pravi izraz,
isprogramirala da mi u stomaku poraste i Marta.
I tako su se za mene, sa dvadeset pet godina, sve druge igre okončale. Njihov
otac je jurio po svetu, prilike su se nizale jedna za drugom. Nije imao vremena ni
da dobro osmotri šta je preslikano iz njegovog tela, kako je ispala reprodukcija.
Jedva da ih je viđao, ali je govorio sa iskrenom nežnošću: iste su ti. Đani je dobar
čovek, naše kćerke ga vole. O njima se maltene nimalo nije starao, ali kada je to
bilo neophodno, učinio je za njih sve što je mogao, i sada čini sve što može. Deci
je uglavnom dopadljiv. Da je ovde, ne bi poput mene sedeo na ležaljci, otišao bi da
se igra sa Elenom, osetio bi dužnost da to učini.
Ja, međutim, nisam. Posmatrala sam devojčicu, ali videvši je tako, samu ali sa
svim svojim precima prisutnim u telu, osećala sam nešto nalik odbojnosti, iako
nisam znala šta mi je to tačno odbojno. Devojčica se igrala lutkom. Obraćala joj se,
ali kao da pred sobom nije videla očupanu lutku, tu lobanju delom prekrivenu
plavom kosom delom ćelavu. Ko zna kakva je bila u njenim očima. Nani, govorila
joj je, Nanuča, Nanikja, Nenela. Igrala se s ljubavlju. Snažno ju je ljubila u lice, tako
snažno da se činilo da se plastika nadima od njenog daha, od te vazdušaste,
vibrirajuće ljubavi, sve ljubavi za koju je bila sposobna. Ljubila ju je i po nagom
grudnom košu, po leđima, po stomaku, svuda, otvorenih usta kao da hoće da je
pojede.
Skrenuh pogled, dečje igre ne treba posmatrati. Potom ga, međutim, vratih
na njih. Nani je bila ružna, stara lutka, lice i telo bili su joj ižvrljani hemijskom
olovkom. Pa ipak, u tom trenutku, kao da je odisala životom. Sada je ona bila ta
koja je sve mahnitije ljubila Elenu. Lupkala ju je odlučno po obrazima, spuštala je
svoje plastične usne na devojčicine, ljubila joj je krhki grudni koš, pomalo nadut
stomak, uranjala joj je glavu u zeleni kupaći kostimčić. Devojčica postade svesna
mog pogleda na sebi. Uputi mi osmeh i zamagljen pogled i, kao da odgovara na
kakav izazov, gurnu lutkinu glavu u međunožje, pritisnu je snažno obema rukama.
Deca se tako igraju, to je poznato, a potom na te igre zaborave. Pridigoh se. Sunce
je pržilo, bila sam znojava. U vazduhu nije bilo ni daška vetra, na horizontu se
nazirala sivkasta izmaglica. Pođoh u vodu.
Iz vode, lenjo plutajući kroz nedeljnu gužvu, videh Ninu i muža koji su se i
dalje raspravljali. Ona se na nešto žalila, on ju je slušao. Potom muškarac, kao da
se zasitio priče, reče nešto odsečno, ne gubeći staloženost, pomirljivo. Mora da je
mnogo voli, pomislih. Ostavio ju je na obali i otišao da se domunđava s rodbinom
koja prethodnog dana beše stigla u motornom čamcu. Bilo je očigledno da su oni
predmet spora. Uvek se tako događalo, znala sam to iz iskustva: prvo zabave,
prijatelji i rodbina, koji se svi mnogo vole, a potom svađe zbog preterane gužve,
stare razmirice. Nina više nije mogla da podnese goste, i evo, sada ih njen muž šalje
odatle. Ubrzo, muškarci, nakinđurene žene i gojazna deca u povorci napustiše
raštrkane suncobrane klana, natovariše svoje stvari u motorni čamac, Ninin muž
stade navaljivati da im u tome pomogne, možda kako bi ubrzao odlazak.
Pozdraviše se uz zagrljaje i poljupce, ali niko od njih nije otišao da se pozdravi s
Ninom. Ona je, uostalom, nastavila da se udaljava obalom, pognute glave, kao da
ne može da podnese da ih ima pred očima ni minut više.
Nastavih dugo da plivam, kako bih ostavila za sobom nedeljnu gužvu. Morska
voda okrepljivala mi je leđa, bola nestade ili mi se bar tako činilo. U vodi sam ostala
dugo, sve dok ne videh da su mi jagodice na prstima sasvim smežurane, dok ne
počeh da drhtim od hladnoće. Majka me je, kada bi me videla u takvom stanju,
izvlačila iz vode uz viku. Ukoliko bi videla da mi cvokoću zubi, ljutila se još više,
cimala me je, pokrivala me je od glave do pete peškirom trljajući me energično, s
takvom silinom da nisam znala da li se tu zaista radi o brizi za moje zdravlje ili o
nekom besu koji je u njoj dugo ključao, o zverskom besu s kojim mi guli kožu.
Razvukoh rasejano peškir po usijanom pesku i pružih se po njemu. Kako mi
se sviđa dodir s vrelim peskom nakon što mi more zaledi telo. Bacih pogled ka
mestu na kom se ranije nalazila Elena. Tamo se sada nalazila samo lutka, u
neugodnom položaju, raširenih ruku i nogu ležala je na leđima, glave delimično
zarivene u pesak. Videli su se nos, jedno oko i pola lobanje. Utonuh u san zbog
toplote, zbog neprospavane noći.

10.

Spavala sam minut, deset minuta. Kada sam se probudila, pridigoh se

ošamućeno. Videh da se nebo razvedrilo, odisalo je toplom belinom. Vazduh je
bio nepomičan, gužva se beše uvećala, čuli su se muzika i žamor. U toj nedeljnoj
gunguli, kao da se radilo o nekom tajnom signalu, prva osoba koju sam ugledala
bila je Nina.
Nešto joj se događalo. Kretala se između suncobrana polako i nesigurno,
pomerala je usne kao da priča sama sa sobom. Osvrtala se čas na jednu čas na
drugu stranu, naglo, poput uplašene ptice. Govorila je sebi ko zna šta, nisam mogla
da je čujem s mesta na kom sam se nalazila, potom potrča ka mužu, koji je ležao
na ležaljci pod suncobranom.
Muškarac poskoči na noge, zagleda se oko sebe. Namračeni starac ga povuče
za ruku, on mu se ote, primače im se Rozarija. Čitava familija, i mladi i stari, počeše
da se zagledaju oko sebe kao da se radi o jednom telu, potom se pokrenuše,
raštrkaše se.
Poče dozivanje: Elena, Lenuča, Lena! Rozarija se, kratkim ali žurnim
koracima, uputi ka vodi kao da mora hitno da se kupa. Pogledah Ninu. Njeni
pokreti nisu delovali smisleno, pipala je čelo, žurila je nadesno da bi se nakon
nekoliko koraka vratila i krenula nalevo. Činilo se da u utrobi ima nešto što joj
ispija život s lica. Koža na licu poprimala joj je žućkastu boju, uznemirene oči
delovale su mahnito od brige. Nije mogla da nađe devojčicu, beše je izgubila.
Pojaviće se, pomislih, imala sam iskustva s tim kratkotrajnim nestancima.
Moja majka je pričala da sam se kao mala često gubila. Bio je dovoljan tren da
nestanem, morala je da juri ka baru i da moli da preko razglasa objave kako
izgledam, kako se zovem i slično, a ona je za to vreme sedala da čeka pored kase.
Te svoje nestanke nisam pamtila, pamtila sam nešto drugo. Plašila sam se da će
moja majka biti ta koja će se izgubiti, živela sam u strahu da neću više uspeti da je
nađem. Jasno sam se pak sećala onog dana kada sam izgubila Bjanku. Jurila sam
po plaži, baš tako kako je to sad činila Nina, ali sam u naručju imala Martu, koja je
dizala dreku. Nisam znala šta da radim, bila sam sama s dve devojčice, muž mi je
bio u inostranstvu, nikog nisam poznavala. Deca su, da, pravi ambis briga. Pamtim
da sam je tražila pogledom svuda osim u pravcu mora, vodu se nisam usuđivala ni
da pogledam.
Primetih da i Nina čini isto. Tražila je svuda ali je očajnički okretala leđa
moru. Videvši to, osetih ganutost, želju da zaplačem. Od tog trenutka nisam više
bila u stanju da se držim po strani, delovalo mi je nepodnošljivo to što svet na plaži
ne obraća pažnju na mahnitu potragu Napolitanaca. Postoje trzaji koje nikakav
grafikon nije u stanju da predstavi, jedan pokret je pun svetlosti, drugi pun crnila.
Oni koji su mi delovali tako samostalni, tako nadmeni, sada mi se pak učiniše
krhkim. Osetih divljenje prema Rozariji, jedinoj koja je pogledom proučavala
more. Šetala se obalom sa svojim velikim stomakom, kratkim ali brzim koracima.
Pridigoh se, približih se Nini, dodirnuh joj ruku. Ona se naglo okrenu, zmijskim
pokretom, povika: našla si je, obratila mi se sa ti, kao da se poznajemo, iako jedna
drugoj nikada nismo uputile ni reč.
„Na glavi ima tvoj šešir“, rekoh joj, „naći ćemo je, lako ćemo je uočiti.“
Uputila mi je pogled pun neizvesnosti, potom promrmlja: da, pojuri u pravcu
u kom joj beše nestao muž. Trčala je poput mladog atlete koji se trka sa dobrom ili
zlom sudbinom.
Ja pođoh u suprotnom smeru, prateći liniju prvih suncobrana, sporim
koracima. Imala sam utisak da stajem u Elenine cipele, ili u Bjankine, onom
prilikom kada se izgubila, možda je to pak bilo sećanje na mene devojčicu koje se
pomaljalo iz zaborava. Izgubljena devojčica u gomili na plaži vidi sve onakvo
kakvo je bilo i pre ali ništa ne prepoznaje. Nedostaje joj nešto na osnovu čega bi se
orijentisala, što joj je do tog trenutka pomagalo da razlikuje kupače i suncobrane
jedne od drugih. Izgubljena devojčica oseća da je na istom mestu kao pre ali ne zna
gde je. Devojčica uplašeno gleda oko sebe i vidi da je more ono isto more, da je
plaža ona ista plaža, narod onaj isti narod, da je prodavac svežeg kokosa baš onaj
isti prodavac svežeg kokosa. Pa ipak, svi predmeti i osobe su joj nepoznati i onda
počinje da plače. Odraslom neznancu koji je pita šta joj je, zašto plače, ne odgovara
da se izgubila, odgovara da ne može da nađe mamu. Bjanka je plakala kad su je
pronašli, kada su mi je doneli. Plakala sam i ja, od sreće, od olakšanja, ali
istovremeno sam besno vikala – poput moje majke – zbog neizdrživog tereta
odgovornosti, zbog vezanosti koja guši, vukla sam svoju prvorođenu kćer
slobodnom rukom, urlala sam: platićeš mi za ovo, Bjanka, videćeš kad dođemo
kući, da se nikad više nisi udaljila od mene – nikad više!
Hodala sam neko vreme tražeći Elenu među decom koja su bila sama, među
grupama, u naručjima odraslih. Bila sam uzbuđena, pomalo sam osećala i
mučninu, ali umela sam pažljivo da gledam. Naposletku ugledah slamnati šešir,
osetih probadanje u grudima. Izdaleka je delovao napušten na pesku, ali je ispod
njega bila Elena. Sedela je na metar udaljenosti od vode, narod je pored nje
prolazio ne primećujući je, plakala je, suze su joj usporeno i tiho klizile niz lice. Ne
reče mi da je izgubila mamu, reče da je izgubila lutku. Bila je očajna.
Uzeh je u naručje, vratih se žustrim korakom ka kupalištu. Naiđoh na
Rozariju, koja mi je maltene ote iz ruku sa žestokim oduševljenjem, povika od
radosti, stade mahati snaji. Nina nas vide, vide i kćerku, pojuri k nama. Dojuriše i
njen muž, svi, ko s peščanih nanosa, ko iz kupališta, ko sa obale. Svaki član
porodice hteo je da poljubi, zagrli, dotakne Elenu, da uživa u radosti zbog
izbegnute opasnosti.
Ja se povukoh, vratih se pod suncobran, počeh da prikupljam svoje stvari iako
još nije bilo ni dva sata. Smetalo mi je što Elena ne prestaje da plače. Videla sam
da joj se grupa veseli, žene su je uzele od majke, prebacivale su je jedna drugoj u
naručje trudeći se da je umire, ali bezuspešno, devojčica je bila neutešna.
Nina me sustiže. Odmah za njom priđe i Rozarija, činilo se da je ponosna što
je bila prva koja je uspostavila odnos sa mnom, koja sam se pokazala tako
značajnom.
„Želim da vam zahvalim“, reče Nina.
„Baš smo se dobro uplašili.“
„Mislila sam da ću umreti.“
„I moja kćerka se izgubila baš jedne nedelje u avgustu, pre skoro dvadeset
godina, a ja ništa nisam bila u stanju da vidim, briga zaslepljuje. U ovakvim
prilikama korisniji su neznanci.“
„Bogu hvala što ste vi bili ovde“, reče Rozarija, „dešavaju se tako ružne stvari.“
Potom joj pogled očigledno pade na moja leđa, uzviknu užasnuto: „Majko božja,
šta vam je to tamo, ko vam je to uradio?“
„Jedna šišarka, u boriku.“
„Baš loše izgleda, zar ništa niste stavili?“
Pođe po neku svoju pomadu za koju je tvrdila da čini čuda. Nina i ja
ostadosmo same, do nas je stizao devojčicin uporan plač.
„Ne smiruje se“, rekoh.
Nina se osmehnu.
„Ovo je baš loš dan: nju smo našli, ali izgubili smo lutku.“
„Naći ćete je.“
„Moramo, ne preostaje nam ništa drugo, ako je ne nađemo, ima da mi se
razboli.“
Osetih nešto hladno na leđima, Rozarija mi beše tiho prišla s leđa i mazala mi
je po plećima svoju kremu.
 „Jel’ dobro?“
„Jeste, hvala.“
Nastavi brižljivo i nežno. Nakon što je završila, obukoh haljinu preko kostima,
uzeh torbu.
„Vidimo se sutra“, rekoh, žurilo mi se da odem.
„Videćete da će koliko večeras da vas prođe.“
„Da.“
Zastadoh da još na tren osmotrim Elenu, koja se bacakala i izvijala u očevom
naručju, dozivajući naizmenično majku i lutku.
„Hajdemo“, reče Rozarija snaji, „da joj nađemo lutku, ne mogu više da je
slušam kako vrišti.“
Nina mi mahnu u znak pozdrava i krenu ka kćerki. Rozarija pak smesta stade
da se raspituje među decom i roditeljima, pretraživala je bez dozvole gomile
igračaka pod suncobranima.
Popeh se kroz nanose peska, uđoh u borik, ali činilo mi se da i tamo čujem
devojčicinu vrisku. Bila sam zbunjena, spustih ruku na grudi kako bih smirila srce
koje mi je snažno lupalo. Lutku bejah uzela ja, bila mi je u torbi.

11.

Smirila sam se, vozeći ka kući. Otkrih da ne mogu da se setim tačnog trenutka
u kom sam učinila tu, sada mi se činilo, skoro pa smešnu stvar, smešnu zato što
nije imala nikakvog smisla. Bila sam u poziciji osobe koja delom uplašeno, delom
veselo konstatuje: gle šta mi se dogodilo!
Mora da je u pitanju bio jedan od onih izliva sažaljenja koji su me hvatali još
odmalena, bez očiglednog razloga, sažaljenja prema osobama, životinjama,
biljkama, predmetima. To objašnjenje mi se sviđalo, nagoveštavalo je neku moju
suštinsku plemenitost. Bio je to podsvestan nagon da se pritekne u pomoć,
pomislih. Nena, Nani, Nenela, ili kako se već zvaše. Videla sam je napuštenu u
pesku, u ružnom položaju, s poluzatrpanim licem, kao da će se ugušiti, i izvukla
sam je. Ponela sam se poput deteta, nije tu bilo ničeg neobičnog, nikada zaista ne
odrastemo. Odlučih da ću je narednog dana vratiti. Poraniću na plažu, gurnuću je
u pesak baš na onom mestu gde ju je Elena napustila, postaraću se za to da je ona
sama nađe. Poigraću se malo s devojčicom, a potom ću reći, evo je, pogledaj, hajde
da je iskopamo. Osetih se maltene zadovoljno.
U kući ispraznih torbu, izvadih kupaće kostime, prostirke i kreme, ali lutku
ostavih na dnu torbe kako bih se osigurala da je narednog dana neću zaboraviti.
Istuširah se, oprah kupaće kostime, okačih ih da se osuše. Spremih sebi salatu i
pojedoh je na terasi posmatrajući more, penu oko lavenih jezičaka i kolonije crnih
oblaka koji su napuštali horizont. Potom mi se učini da sam ružno postupila, bez
namere ali ružno. Da je u pitanju jedan od onih pokreta u snu, kao kada se okreneš
u krevetu i oboriš lampu s noćnog stočića. Nije se tu radilo ni o kakvom sažaljenju,
pomislih, nije se radilo o velikodušnom gestu. Osetila sam se poput kapi koja klizi
po listu, posle kiše, ponesena nezaustavljivim pokretom. Sada pokušavam da
nađem opravdanje, ali opravdanja nema. Zbunjena sam, meseci lakomislenosti
možda su se završili, plašim se da će mi se vratiti previše zbrzane misli, vrtoglavi
prizori. More postaje purpurno, razduvava se vetar. S kakvom se lakoćom menjaju
vremenski uslovi, temperatura je tako brzo opala. Mora da Elena još plače na plaži,
Nina je sigurno očajna, Rozarija mora da je ispremetala čitavu plažu, milimetar po
milimetar, klan mora da se zavadio sa svim kupačima. Jedna salveta odlete,
raspremih sto, prvi put nakon mnogo meseci osetih samoću. Videh kako se u
daljini tamna kišna zavesa spušta na more.
Vetar je u roku od nekoliko minuta postao snažan, ispuštao je glasne fijuke
udarajući u zgradu, unoseći u kuću prašinu, suvo lišće i mrtve insekte. Zatvorih
balkonska vrata, uzeh torbu, sedoh na mali kauč pored njih. Nisam bila u stanju
da se držim ni sopstvenih namera. Izvukoh lutku, stadoh je premetati u rukama.
Nije imala odeću, ko zna gde ju joj je Elena ostavila. Bila je teža nego što sam
očekivala, mora da je u sebi imala vode. Iz glave joj je virio pokoji čuperak plave
kose. Obrazi su joj bili preterano naglašeni, imala je plave oči tupavog pogleda i
male usne s tamnom rupicom u centru. Trup joj je bio izdužen, stomak izbočen,
između debelih kratkih nogu nazirala se tanka vertikalna linija koja se besmisleno
nastavljala između velikih guzova.
Svidelo bi mi se da je obučem. Pade mi na pamet da joj kupim odeću, kao
iznenađenje za Elenu, maltene kao nadoknadu. Šta za jednu devojčicu predstavlja
njena lutka? Ja sam kao mala imala jednu s lepom kovrdžavom kosom, mnogo sam
se o njoj starala, nikada je nisam izgubila. Zvala se Mina, moja majka je pričala da
sam joj ime nadenula ja. Mina, majčica. Mamica, pade mi na pamet reč koja se
koristila za lutke i koja već dugo više nije u upotrebi. Igrati se s mamicom. Moja
majka je vrlo retko dopuštala da se u igri koristim njenim telom. Odmah je
postajala nervozna, nije joj se sviđalo da izigrava lutku. Smejala se, povlačila se,
ljutila se. Smetalo joj je da je češljam, da joj stavljam tračice u kosu, da joj umivam
lice i uši, da je svlačim i oblačim.
Meni, međutim, nije. Kada sam odrasla, potrudila sam se da ne zaboravim
koliko me je bolelo to što nisam mogla da se staram o kosi, licu i telu moje majke.
I stoga sam tokom prvih godina Bjankinog života strpljivo izigravala njenu lutku.
Terala me je da se podvlačim pod kuhinjski sto, bila je to naša koliba, da ležem na
pod. Bila sam preumorna, sećam se: Marta noću oka nije sklapala, spavala je malo
isključivo tokom dana, a Bjanka se stalno vrtela oko mene, stalno je nešto
zahtevala, nije htela da ide u vrtić, u retkim prilikama kada sam je tamo ostavljala
odmah se razbolevala dodatno mi komplikujući život. Pa ipak, trudila sam se da
mi nervi ne popuste, želela sam da budem dobra majka. Pružala sam se po podu,
puštala sam da se stara o meni kao da sam bolesna. Bjanka mi je davala da pijem
lekove, prala mi je zube, češljala me je. Ponekad se dešavalo da zaspim, ali ona je
bila mala, nije umela da koristi češalj, trzala sam se iz sna kad bi mi počupala kosu.
Oči su mi suzile od bola.
Tih godina sam se osećala beznadežno. Nije mi polazilo za rukom da učim,
igrala sam se bez uživanja, osećala sam se poput kakvog predmeta, bez ikakvih
želja. Martinu vrisku iz druge sobe doživljavala sam kao spas. Pridizala sam se,
naglo prekidajući Bjankine igre, ali sam se osećala nedužno, nisam ja bila ta koja
se povlačila od kćerke, moja mlađa kći odvlačila me je od starije. Moram da idem
kod Marte, odmah se vraćam, čekaj me. Ona bi se onda bacala u plač.
U jednom takvom trenutku, kada sam se osećala kao nedovoljno dobra majka,
odlučila sam da Bjanki dam Minu, to mi je delovalo kao lep gest, dobar način da
ublažim ljubomoru koju je osećala prema mlađoj sestri. Iz tog razloga sam izvadila
staru lutku iz jedne kartonske kutije s vrha ormara i rekla sam Bjanki: vidi, zove se
Mina, ovo je bila mamina lutka kad je mama bila mala, poklanjam ti je. Mislila sam
da će je voleti, bila sam uverena da će joj se posvetiti na isti način na koji se u igri
posvećivala meni. Ona ju je pak smesta bacila u stranu, Mina joj se nije sviđala.
Više je volela jednu ružnu krpenu lutku, s kosom od žute vune, koju joj je otac
doneo s nekog putovanja. To me je mnogo bolelo.
Jednog dana se dogodilo da se Bjanka igrala na balkonu, mnogo joj se sviđalo
da tamo sedi. Puštala sam je na balkon s prvim znacima proleća, nisam imala
vremena da je vodim napolje, ali želela sam da bude na suncu i na svežem vazduhu,
iako su sa ulice dopirali saobraćajna buka i snažan miris izduvnih gasova. Već
mesecima nisam uspevala da otvorim knjigu, bila sam iscrpljena i besna, novca
nikad nije bilo dovoljno, slabo sam spavala. Zatekla sam Bjanku kako sedi na Mini
kao da je u pitanju hoklica, igrala se svojom lutkom. Rekla sam joj da smesta
ustane, da ne sme da kvari moju dragu uspomenu na detinjstvo, da je bezobrazna
i nezahvalna. Da, baš nezahvalna, i povikala sam da vidim da sam pogrešila što
sam joj je poklonila, da je lutka moja, zatražila sam da mi je vrati.
Koliko samo stvari uradimo i kažemo deci u privatnosti svog doma. Bjanka je
već imala hladan karakter, oduvek je bila takva, gutala je brige i osećanja. Nastavila
je da sedi na Mini, rekla je samo, sričući reci onako kako to čini i dan-danas kad
objavljuje svoju volju, stavljajući drugima na znanje da je njena reč poslednja:
neću, moja je. Ja sam je tada snažno gurnula, imala je tri godine ali mi se u tom
trenutku činila većom, snažnijom od mene. Otela sam joj Minu i na njenom licu
se napokon ukazao strah. Otkrila sam da joj je skinula svu odeću, čak i cipelice i
čarapice, i da ju je čitavu ižvrljala flomasterima, od glave do pete. Popravljiva šteta,
ali meni se činilo da mogućnosti za popravku nema. Sve mi se tih godina činilo
nepopravljivim, i ja sama. Bacila sam lutku preko gvozdene balkonske ograde.
Videla sam je kako leti ka asfaltu i osetila neku zluradost. Dok je letela, učinila
mi se ružnom. Ostala sam naslonjena na ogradu, ne znam ni sama koliko dugo, da
posmatram kako je automobili gaze i lome. Potom sam primetila da je i Bjanka
gleda, na kolenima, čela naslonjenog na balkonske rešetke. Onda sam nju uzela u
naručje, ona mi se poslušno prepustila. Dugo sam je ljubila, privijala sam je uz sebe
kao da želim da je vratim u svoje telo. Boli me, mama, povređuješ me. Ostavih
Eleninu lutku na kauču, na leđima, sa stomakom u vazduhu.
Nevreme se brzo beše prenelo s mora na kopno, uz brojne zaslepljujuće munje
i udare gromova koji su odzvanjali poput eksplozija automobila punih
trinitrotoluola. Pojurih da zatvorim prozore u spavaćoj sobi pre nego što se sve
poplavi, upalih lampu na noćnom stočiću. Pružih se po krevetu, namestih jastuke
pod leđa i sedoh da svojski učim, ispunjavajući stranice beleškama.
 Oduvek sam se čitanjem i pisanjem služila da povratim mir.

12.

Iz rada me je prenula ružičasta svetlost, kiša beše prestala. Provedoh neko

vreme u šminkanju, brižljivo se obukoh. Želela sam da izgledam kao
dostojanstvena gospođa, da sve na meni bude u savršenom redu. Izađoh.
Na šetalištu je nedeljom bilo manje gužve i buke nego subotom, izuzetan
priliv sveta karakterističan za vikend polako se smanjivao. Neko vreme sam se
šetala uz obalu, potom se uputih ka jednom restoranu pored natkrivene pijace.
Sretoh Đina, bio je u odeći u kojoj sam ga uvek viđala na plaži, možda se upravo
odatle vraćao. Uputi mi učtiv znak pozdrava, želeo je da nastavi dalje, ali ja
zastadoh i on se našao u obavezi da se i sam zaustavi.
Osećala sam potrebu da slušam sopstveni glas, da mu nametnem kontrolu
zahvaljujući glasu neke druge osobe. Upitah ga za nevreme, šta se dogodilo na
plaži. Reče da je duvao snažan vetar, bura na moru i u vazduhu, da su mnogi
suncobrani iščupani iz zemlje. Svet beše pojurio u zaklon, na platformu kupališta,
u bar, ali je naroda bilo previše, većina je odustala, plaža se ispraznila.
„Dobro je što ste vi otišli ranije.“
„Ja volim oluje.“
„Upropastile bi vam se knjige i sveske.“
„Jel’ se tvoja knjiga skvasila?“
„Jeste malo.“
„Šta studiraš?“
„Prava.“
„Koliko još imaš ispita?“
„Zaostajem, gubio sam vreme. Vi predajete na fakultetu?“
„Da.“
„Šta?“
„Englesku književnost.“
 „Video sam da znate više jezika.“
Nasmejah se.
„Ništa ja ne znam zaista dobro, i ja sam gubila vreme. Na fakultetu radim
dvanaest sati dnevno i svačija sam sluškinja.“
Šetali smo se neko vreme, počeh da se opuštam. Pričala sam o svemu i
svačemu, kako bi se osetio komotno, a istovremeno sam razmišljala o tome kako
li izgledamo nekom sa strane: ja obučena kao velika gospođa, on prljav od peska,
u šortsu, majici bez rukava i japankama. To mi se učini zabavnim, pomalo sam i
uživala, da su me Bjanka i Marta videle, zavitlavale bi me godinama.
Sigurno je bio njihovih godina: muško dete, nervozno vitko telo o kome se
treba starati. Baš takva muška tela sviđala su mi se u mladosti, visoki, vitki mladići,
crnokosi poput Martinih momaka, a ne niski, plavi, pomalo nabijeni i
debeljuškasti poput Bjankinih, uvek malo stariji od nje, s venama plavim poput
očiju. Sve sam ih, međutim, volela, te prve momke mojih kćerki, nagrađivala sam
ih prenaglašenom privrženošću. Nudila sam im svoju naklonost poput nadoknade,
možda zbog toga što su umeli da prepoznaju lepotu i kvalitete mojih kćerki i time
ih odvukli od briga o tome da li su dovoljno lepe, da li poseduju moć zavođenja.
Ili sam možda želela da ih nagradim zato što su, kao poručeni, spasli i mene samu
od njihovog nezadovoljstva, sukoba i kuknjave, od pokušaja da umirim kćerke;
ružna sam, debela sam; i meni se u vašim godinama činilo da sam ružna i debela;
ti si bila lepa; i vi ste lepe, niste ni svesne kako vas gledaju; ne gledaju nas, gledaju
tebe.
Kome su bili upućivani požudni pogledi? Kada je Bjanki bilo petnaest a Marti
trinaest godina, meni ih je bilo manje od četrdeset. Njihova devojačka tela počela
su da dobijaju na mekoći maltene istovremeno. Još neko vreme nastavila sam da
verujem da su muški pogledi, koji su nas pratili po ulici, upućivani meni, kao što
se događalo tokom dvadeset pet godina, bejah stekla naviku da ih prihvatam, da ih
podnosim. Potom sam počela da primećujem da nezainteresovano prelaze preko
mene kako bi se zaustavili na njima, i zabrinuh se, potom osetih da mi je milo,
naposletku rekoh sebi sa ironičnom melanholijom: jedno doba je na zalasku.
Pa ipak, počela sam sebi da posvećujem više pažnje, kao da se trudim da
očuvam telo na koje se bejah navikla, da ga sprečim da nestane. Kada su u kuću
dolazili prijatelji mojih kćerki, trudila sam se da se doteram za njihove dolaske.
Viđala sam ih na tren, kad su ulazili, kad su odlazili pozdravljajući me smeteno, pa
ipak vodila sam mnogo računa o svom izgledu i ponašanju. Bjanka ih je uvlačila u
svoju sobu, Marta u svoju, ostajala sam sama. Želela sam da moje kćerke budu
voljene, nisam mogla da podnesem da to ne budu, plašila me je mogućnost da će
biti nesrećne; ali su naleti senzualnosti, koji su ih zapahivali, bili snažni, nezasiti,
osećala sam da privlačnost njihovih tela oduzima privlačnost mome. I stoga mi je
bilo milo kada su mi govorile da me momci smatraju mladom i privlačnom
majkom. Na nekoliko trenutaka činilo mi se da su naša tri organizma dostigla
prijatan sklad.
Jednom prilikom sam se prema nekom Bjankinom prijatelju, maltene
nemom, uvek natmurenom petnaestogodišnjaku prljavog i napaćenog izgleda,
ponela možda s previše neozbiljnosti. Kada je otišao, pozvala sam kćerku, ona je
provirila u moju sobu, prvo ona a zatim, iz radoznalosti, i Marta:
„Jel’ se tvom prijatelju svideo kolač?“
„Jeste.“
„Trebalo je da stavim i čokoladu, ali nisam imala vremena, uradiću to sledeći
put.“
„On je rekao da bi sledeći put mogla da mu ga popušiš.“
„Bjanka, kako to pričaš?“
„On je tako rekao.“
„Sigurna sam da nije.“
„Baš je tako rekao.“
Malo-pomalo počela sam da popuštam. Naučila sam da budem prisutna samo
ukoliko su to od mene očekivale, da govorim samo ukoliko su to od mene tražile.
To su od mene želele, i to sam im i pružala. Šta sam ja želela od njih, to nikad nisam
shvatila, ni sada to ne znam.
Pogledah Đina, pomislih: pozvaću ga da mi pravi društvo za večerom.
Pomislih takođe: izmisliće kakav izgovor, odbiće me, šta da se radi. On, međutim,
stidljivo reče samo:
„Morao bih da odem da se istuširam, da obučem nešto.“
„Dobro je tako.“
„Nemam sa sobom ni novčanik.“
 „Ja sam te pozvala.“
Đino se tokom čitave večere trudio da imamo o čemu da razgovaramo,
pokušao je i da me zasmeje, ali nismo imali zajedničkih tema. Znao je da treba da
me zabavlja između zalogaja, da treba da izbegava duge tišine, i davao je sve od
sebe, upućivao se različitim stazama poput izgubljene životinje.
O sebi nije imao da kaže bogzna šta, trudio se da mene podstakne da govorim.
Postavljao mi je suvoparna pitanja, a u pogledu sam mogla da mu pročitam da ga
moji odgovori ne interesuju istinski. Iako sam se trudila da mu pomognem u tom
održavanju razgovora, ništa se tu nije moglo, teme su se brzo gasile.
Prvo me je pitao čime se bavim na plaži, odgovorih mu da spremam
predavanja za sledeću godinu.
„Na koju temu?“
„Olivija.“
„Šta je to?“
„Jedna pripovetka.“
„Jel’ dugačka?“
Sviđali su mu se kratki ispiti, bio je veoma kivan na profesore koji te zatrpaju
knjigama samo kako bi pokazali da je njihov predmet važan. Imao je krupne,
izrazito bele zube i velika usta. Oči su mu bile sitne, poput proreza. Mnogo je
gestikulirao, smejao se. O Oliviji, i o ostalim mojim strastima, nije znao ništa,
poput mojih kćerki koje su odrastajući vodile mnogo računa da se drže podalje od
svega što je mene interesovalo, izabrale su da studiraju prirodne nauke, fiziku,
poput oca.
Pričala sam mu malo i o njima, silno sam ih hvalila ali uz prizvuk ironije.
Malo-pomalo došli smo do nekoliko tema koje su nam bile zajedničke: plaža,
kupalište, njegov šef, kupači. Pričao mi je o strancima, maltene uvek ljubaznim, i
o Italijanima, umišljenim i arogantnim. Pričao mi je s privrženošću o Afrikancima,
o istočnjakinjama koje su se šetale od suncobrana do suncobrana. Međutim, tek
kad poče da priča o Nini i o njenoj porodici, shvatih da sam tu, u tom restoranu, s
njim, upravo iz tog razloga.
Pričao mi je o lutki, o devojčicinom očaju.
 „Nakon nevremena sam sve pretražio, prečešljavao sam pesak sve do pre sat
vremena, ali nisam je našao.“
„Pojaviće se.“
„Nadam se, pre svega zbog majke, svi su se okomili na nju, kao da je ona kriva
što je lutka nestala.“
Poče govoriti o Nini s divljenjem.
„Dolazi ovde na odmor otkad je dobila kćerku. Njen muž iznajmljuje jednu
vilu na peščanim nanosima. Kuća joj se ne vidi s plaže. U boriku je, tamo je mnogo
lepo.“
Reče da je ona jedna baš fina devojka, da je završila gimnaziju, upisala se čak
i na fakultet.“
„Veoma je ljupka“, rekoh.
„Jeste, lepa je.“
Nekoliko puta su razgovarali – postade mi jasno – i ona mu je rekla da želi da
nastavi studije.
„Samo je godinu dana starija od mene.“
„Ima dvadeset pet godina?“
„Dvadeset tri, ja imam dvadeset dve.“
„Kao moja kćerka Marta.“
On na tren zaćuta, zatim iznenada reče, natmurena pogleda koji mu je kvario
lice:
„Jeste li joj videli muža? Da li biste vi dozvolili da se vaša kćerka uda za nekog
takvog?“
Upitah ga ironično:
„Što, šta mu fali?“
Odmahnu glavom, reče ozbiljno:
„Sve. On, njegovi prijatelji, njegova porodica. Sestra mu je nesnosna.“
„Rozarija, trudna gospođa?“
„Zar mi je ona neka gospođa? Manite je se, molim vas. Mnogo sam vam se
divio, juče, kada ste odbili da promenite suncobran. Ali nemojte više da radite
takve stvari.“
 „Zašto?“
Momak slegnu ramenima, odmahnu nezadovoljno glavom.
„Oni su loš svet.“

13.

Kući sam se vratila u ponoć. Napokon bejasmo otkrili temu koja nas je oboje
interesovala, i vreme je proletelo. Od Đina sam čula da je krupna seda žena Ninina
majka. Saznala sam i da se namračeni starac zove Korado i da nije devojčin otac,
već Rozarijin muž. Bilo je to kao da smo razgovarali o nekom filmu koji sam
odgledala, ali nisam dobro razumela odnose među likovima, ponekad ni njihova
imena, nakon što smo se rastali, činilo mi se da su mi stvari malo jasnije. Samo o
Nininom mužu nisam maltene ništa saznala, Đino je rekao da se zove Toni, da
dolazi subotom i odlazi ponedeljkom izjutra. Postalo mi je jasno da ga ne voli, o
njemu nije hteo ni da priča. Ni mene, uostalom, taj čovek nije naročito zanimao.
Mladić je savesno sačekao da zatvorim kapiju za sobom, popela sam se na treći
sprat slabo osvetljenim stepeništem. Loš svet, beše rekao. Šta su mogli da mi učine?
Uđoh u stan, upalih svetlo i ugledah lutku na kauču, u ležećem položaju, s rukama
u vazduhu, debelih nogu, pogleda uperenog ka meni. Napolitanci su napravili
rusvaj na plaži kako bi je našli, Đino je uporno pročešljavao pesak grabuljama.
Počeh da se vrtim po stanu, čulo se samo zujanje frižidera u kuhinji, činilo se da se
i grad umirio. Pogledavši se u ogledalo, otkrih da mi lice deluje ispijeno, da su mi
oči natečene. Izabrah čistu majicu, spremih se za krevet, iako mi se nije spavalo.
Veče s Đinom bilo je prijatno, pa ipak osetih da se u meni zadržalo nešto nalik
nezadovoljstvu. Raširih balkonska vrata, osetih svež morski vazduh, na nebu se
nisu videle zvezde. Sviđa mu se Nina, pomislih, nije potrebno bogzna šta da se to
shvati. I to saznanje, umesto da me razneži ili zabavi, u meni kao da je razbudilo
neko nezadovoljstvo prema devojci, kao da mi je, tim svojim svakodnevnim
pojavljivanjem na plaži i time što mu je privlačna, oduzela nešto.
Pomerih lutku, legoh na kauč. Zapitah se, maltene po običaju, koja od mojih
kćerki bi se više svidela Đinu, da ih je upoznao. Još od ranog puberteta mojih
kćerki beše me obuzela opsesija da ih poredim s njihovim vršnjakinjama, bliskim
prijateljicama i školskim drugaricama koje su smatrane lepima i imale uspeha.
Zbunjeno sam u njima videla suparnice mojih kćerki, kao da sopstvenom
okretnošću, zavodljivošću, ljupkošću i inteligencijom oduzimaju nešto mojim
kćerkama, i na neki tajanstven način i meni samoj. Kontrolisala sam se, trudila
sam se da zvučim ljubazno, ali istovremeno sam pokušavala sebi da dokažem da
su sve one manje lepe od mojih kćerki, ili, ako su bile lepe, onda su makar
antipatične, praznoglave, nabrajala sam njihove hirove, glupe postupke,
privremene mane tela podložnih promenama. Ponekad sam, kada sam
primećivala da Bjanka i Marta pate zato što se osećaju neprivlačnim, čak i teško
kudila njihove prijateljice, njihovu preteranu srdačnost, preterano umiljavanje i
prenemaganje.
Marta je sa četrnaest godina imala jednu školsku drugaricu koja se zvala
Florinda. Iako su bile vršnjakinje, Florinda više nije bila devojčica, bila je prava
žena, prelepa žena. U svakom njenom pokretu, u svakom njenom osmehu, videla
sam kako baca moju kćerku u senku, i patila sam razmišljajući o tome kako
zajedno idu u školu, na zabave, na odmor; činilo mi se sasvim izvesnim da će se
moja kćerka, sve dok je u njenom društvu, osećati manje vrednom.
S druge strane, Marti je do prijateljstva s Florindom bilo mnogo stalo, bila je
oduševljena njome, razdvojiti ih delovalo mi je teško i rizično. Neko vreme sam se
trudila da je utešim preteranim uopštenim pohvalama, ne pominjući nikad
Florindu. Govorila sam joj bez prestanka: kako si samo lepa, Marta, kako si samo
mila, imaš tako pametan pogled, ličiš na tvoju baku, koja je bila veoma lepa.
Uzalud sam pričala. Ne samo da je sebe smatrala manje privlačnom u poređenju s
drugaricom, verovala je da je manje privlačna i od sestre, od svih drugih, moje reči
su joj dodatno pogoršavale raspoloženje, govorila je da tako pričam zato što sam
joj majka, ponekad je mrmljala: neću više da te slušam, mama, ti me ne vidiš
onakvu kakva sam stvarno, ostavi me na miru, gledaj svoja posla.
U tom periodu neprestano me je boleo stomak od nervoze, osećala sam
krivicu: verovala sam da u korenu svih problema mojih kćerki leži moj, sad već
potvrđen nedostatak ljubavi. I zato ubrzo postadoh još napadnija. Govorila sam
joj: zaista mnogo ličiš na moju majku, pričala sam joj i o sebi; kad sam bila tvojih
godina, i ja sam bila uverena da sam ružna, mislila sam da je moja majka lepa a da
ja nisam. Marta mi je, sve otvorenije pokazujući da je nerviram, stavljala do znanja
da jedva čeka da umuknem.
 Tako je došlo do toga da sam, tešeći je, ja sama počela da se osećam neutešno.
Razmišljala sam: ko zna kako se prenosi lepota. Sećala sam se, i previše jasno, da
sam, kad sam bila Martinih godina, bila uverena da se moja majka sasvim odvojila
od mene kada me je rodila, kao kad se s gađenjem od sebe odgurne kakvo jelo.
Gajila sam sumnju da je počela da se udaljava od mene još dok sam joj bila u
stomaku, iako su mi dok sam odrastala svi govorili da ličim na nju. Sličnosti je
zaista bilo ali delovale su mi izobličeno. Ni kad sam otkrila da se muškarcima
sviđam, nisam se umirila. Ona je odisala toplinom i životom, ja sam pak sebi
delovala hladno, kao da imam vene od metala. Želela sam da ličim na nju ne samo
po odrazu u ogledalu i na slikama. Želela sam da podsećam na nju i po njenoj
sposobnosti da se širi i rasplinjava po ulicama, po podzemnoj železnici ili na žičari,
po radnjama, pred pogledima neznanaca. Nikakav instrument za reprodukciju
nije u stanju da uhvati ta magična isparenja. Čak ni trudnički stomak ne zna
precizno da ih ponovi.
Florinda je pak njima odisala. Kada su se jednog poslepodneva ona i Marta
vratile iz škole po kiši, a ja sam ih videla kako prolaze kroz hodnik i kroz dnevnu
sobu u kaljavim cipelama, ostavljajući nemarno po podu tragove vode i blata,
uputivši se zatim ka kuhinji, gde su halapljivo uzele nekakav keks i počele da se
zabavljaju otimajući ga jedna drugoj iz ruke i grickajući ga, mrveći po čitavom
stanu, i prema toj predivnoj, tako bezobzirnoj adolescentkinji osetila sam
nezadrživu averziju. Upitala sam je: Florinda, ponašaš li se tako i u svome domu,
šta zamišljaš ko si? Ti ćeš sad, draga moja, lepo da mi oribaš čitavu kuću, odavde
nećeš izaći sve dok to ne završiš. Devojka mora da je pomislila da se šalim, ali sam
joj ja donela metlu, kofu i krpu za pod, i mora da sam na licu imala užasan izraz,
samo je promrmljala: i Marta je uprljala. Marta je pokušala da kaže: tačno je,
mama, ali mora da sam odvratila teškim rečima, s neospornom odlučnošću, obe
su smesta zaćutale. Preplašena Florinda je pažljivo prebrisala pod.
Moja kćerka je ostala da je posmatra. Nakon toga se zatvorila u svoju sobu,
danima je odbijala da razgovara sa mnom. Ona nije kao Bjanka: krhka je, lako se
povinuje pred prvom promenom u sagovornikovom tonu, povlači se bez borbe.
Florinda je malo-pomalo nestala iz njenog života, povremeno sam je zapitkivala:
kako ide s tvojom drugaricom, odgovarala je uopštenim mrmljanjem ili sležući
ramenima.
 Moje strepnje, međutim, nisu nestale. Posmatrala sam kćerke kada su bile
rasejane, osećala sam prema njima mešavinu privrženosti i antipatije koja me je
zbunjivala. Bjanka mi je ponekad bila antipatična, patila sam zbog toga. Potom
sam otkrila da je voljena, da ima mnogo prijatelja, kako muških tako i ženskih,
postajalo mi je jasno da je antipatična samo meni, svojoj majci, i grizla me je savest.
Nije mi se sviđao njen potcenjivački smeh. Nije mi se sviđalo to što je smatrala da
joj od svega sleduje više nego drugima: za stolom je, na primer, grabila više hrane
od ostalih, ne zato što je bila gladna već da bi se obezbedila da joj ništa neće
promaći, da neće biti zanemarena ili prevarena. Nije mi se sviđalo to što je, kada
je osećala da nije u pravu, tvrdoglavo ćutala, što nije bila u stanju da prizna da je
pogrešila.
I ti si takva, govorio mi je moj muž. Možda je bio u pravu, možda je sve što
mi je u Bjanki bilo antipatično bilo puki odraz antipatije koju sam osećala prema
samoj sebi. Ili možda nije bilo tako, možda je sve bilo mnogo zamršenije. Čak i
kada sam kod kćerki primećivala ono što sam smatrala sopstvenim kvalitetima,
nešto nije bilo kako treba. Činilo mi se da ne umeju njima lepo da se koriste, da se
najbolji delovi mene, u njihovim telima pogrešno kaleme, delovali su poput
parodije, i ljutila sam se, stidela sam se.
Zapravo sam, kad bolje razmislim, u kćerkama mnogo volela sve ono za šta
sam smatrala da mi nije blisko. U njima su mi se – činilo mi se – najviše sviđale
osobine koje su nasledile od oca, čak i nakon što se naš brak burno okončao. Ili
one koje su podsećale na pretke o kojima one nisu znale ništa. Ili one koje su, u
tom kombinovanju organizama, delovale kao nadahnut proizvod slučajnosti. Sve
u svemu, osećala sam im se sve bliskijom što sam više osećala da ne nosim
odgovornost za njihova tela.
Ti neobični trenuci bliskosti bili su pak retki. Njihove teskobe, patnja, sukobi,
neprekidno su se nametali i ja sam postajala ogorčena, vraćao se osećaj krivice. Na
neki način, uvek sam bila polazna tačka i meta za sve njihove patnje. Optuživale
su me vikom, i ćutanjem. Bile su kivne zbog nepravedne raspodele ne samo
očiglednih sličnosti već i onih prikrivenih, kojih smo postale svesne tek kasnije,
baš tih fluida koji izlaze iz tela, koji opijaju poput žestokog likera. Jedva primetnog
tonaliteta glasa. Neprimetnih pokreta, načina na koji trepćem, osmeha i grimasa.
Načina hoda, ramena koje ovlaš naginje nalevo, gracioznog lelujanja ruku.
Neopipljive mešavine najsitnijih pokreta koji, na neki izvestan način, Bjanku čine
zavodljivom a Martu ne, ili obrnuto, i na taj način izazivaju oholost, bol. Ili čak i
mržnju, zato što deluje da se majčina snaga uvek prenosi na nepravedan način, još
iz samog stomaka.
Već sam se tu, prema mišljenju mojih kćerki, ponela okrutno. Jednoj sam bila
majka, drugoj maćeha. Bjanki sam podarila bujne grudi, Marta je ravna kao dečak
i nije svesna da je takva veoma lepa, koristi grudnjake sa umecima, tu prevaru koja
je ponižava. Patim, posmatrajući je kako pati. U mladosti sam imala bujne grudi,
nakon njenog rođenja više ih nemam. Sve najbolje si dala Bjanki, ponavlja
neprekidno, a meni sve najgore. Marta je takva, brani se osećanjem da je
prevarena.
Bjanka, međutim, nije, Bjanka mi se odmalena suprotstavljala. Pokušala je da
od mene izmami tajnu mog izgleda i ponašanja, koji su u njenim očima delovali
divno, i da mi pokaže da je i sama za njih sposobna. Ona je ta koja mi je otkrila da
ljuštim voće marljivo se trudeći da se ljuska nikad ne prekine. Pre nego što mi je
njeno divljenje na to ukazalo, načina na koji ljuštim voće nisam bila svesna, ko zna
gde sam to videla, možda je u pitanju samo moje uživanje u ambicioznom i
tvrdoglavo preciznom radu. Napravi zmijicu, mama, govorila mi je, navaljivala je:
oguli jabuku praveći zmijicu, molim te. Haciendo serpentinas, nedavno sam naišla
na taj izraz u jednoj pesmi Marije Guere koja mi se mnogo dopada. Bjanka je bila
očarana zmijicama od kore voća, bila je to jedna od brojnih čarolija koje mi je
pripisivala, sada osećam ganutost razmišljajući o njima.
Jednog jutra je ozbiljno posekla prst kako bi pokazala da i ona ume da pravi
zmijice. Imala je pet godina i odmah je pala u očaj, prst joj je krvario, lila je suze
zbog razočaranja. Ja sam se uplašila, povikala sam da ne mogu da je ostavim samu
ni na tren, da nemam nimalo vremena za sebe. Osećala sam se kao da se gušim, u
tom periodu, činilo mi se da izdajem sebe samu. Dugo sam odbijala da joj poljubim
ranu, da joj dam poljubac od kog prolazi bol. Želela sam da je naučim da ne može
tako, da je opasno, da to može samo mama koja je velika. Mama.
Sirota stvorenja koja su izašla iz mog stomaka, sada sasvim same na drugom
kraju sveta. Spustih lutku na kolena kao da želim da mi pravi društvo. Zašto sam
je uzela? Ona je bila čuvar Ninine i Elenine ljubavi, njihove veze, onoga što su
osećale jedna prema drugoj. Bila je blistav svedok jednog vedrog majčinstva.
Prinesoh je grudima. Šta sam sve u prošlosti protraćila i izgubila, pa ipak
nastavljam da to nosim u sebi u vrtlogu prizora. Osetih jasno da ne želim da vratim
Nani, iako me je grizla krivica, iako me je bilo strah da je zadržim. Poljubih je u
lice, u usta, stisnuh je onako kako sam videla da to čini Elena. Lutka ispusti
grgljanje koje mi zazvuča poput neprijateljskog uzvika i ispljunu mlaz braonkaste
pljuvačke koja mi uprlja usne i majicu.

14.

Spavala sam na kauču, sa otvorenim balkonskim vratima i probudih se kasno,

glava mi je bila teška, telo izlomljeno. Beše prošlo deset sati, padala je kiša, snažan
vetar talasao je more. Potražih lutku ali je ne videh. Zabrinuh se kao da je moguće
da je tokom noći skočila s balkona. Zagledah se oko sebe, stadoh opipavati ispod
kauča, uplaših se da je neko ušao u stan tokom noći i da mi ju je uzeo. Nađoh je u
kuhinji, sedela je na stolu, u polusenci. Mora da sam je tu donela kad sam otišla da
isperem usta i majicu.
Ništa od mora, vreme je bilo ružno. Namera da tog dana Eleni vratim Nani
učini mi se ne samo slabašnom već i neizvodljivom. Izađoh na doručak, da kupim
novine i nešto za ručak i večeru.
Grad je vrveo od sveta kao što to uvek biva u danima bez sunca, turisti su išli
u nabavku ili su se dokono šetali. Na šetalištu naiđoh na jednu prodavnicu igračaka
i ponovo pomislih da bih mogla da kupim odeću za lutku, ionako će tog dana ostati
sa mnom.
Uđoh kao u igri, porazgovarah s veoma ljubaznom mladom prodavačicom.
Ona mi je pronašla gaćice, čarapice, cipelice i plavu haljinicu, za koje mi se učinilo
da su odgovarajuće veličine. Spremala sam se da izađem, samo što bejah stavila u
torbu svoj paket, kada se maltene sudarih s Koradom, starcem zlokobnog izgleda,
onim za koga sebe bejah ubedila da je Ninin otac, a koji je zapravo bio Rozarijin
muž. Bio je svečano obučen, na sebi je imao plavo odelo, belu košulju i žutu
kravatu. Činilo se da me nije prepoznao, ali za njim uđe i Rozarij a u trudničkom
kombinezonu izbledelozelene boje, ona me odmah prepoznade i uzviknu:
„Gospođo Leda, kako ste, jel’ sve kako treba, jel’ vam pomogla pomada?“
Zahvalih joj još jednom, rekoh da je masnica sasvim nestala, i za to vreme
zadovoljno, treba da kažem uzbuđeno, primetih da stiže i Nina.
 Osobe koje smo naviknuti da viđamo uvek na plaži deluju tako neobično kada
ih sretnemo u odeći za grad, iznenađuju nas. Korado i Rozarija su mi delovali
zgrčeno, ukočeni kao da su od kartona. Nina me je podsetila na nežno obojenu
školjku koja u ljušturi oprezno skriva prozirno i meko telo. Jedina koja je delovala
neuredno bila je Elena, čvrsto se držala za majku i sisala je palac. Iako je i ona na
sebi imala lepu belu haljinicu, odavala je utisak neurednosti, mora da se časak
ranije uflekala sladoledom od čokolade, i s palca koji je držala u ustima slivala joj
se lepljiva braonkasta pljuvačka.
Pogledah devojčicu s nelagodom. Glavu beše spustila na Ninino rame, curio
joj je nos. Osetih odeću za lutku u torbi, kao da je iznenada otežala, i pomislih: ovo
je dobra prilika, reći ću da je Nani kod mene. Međutim, u meni se nešto bolno
zgrčilo i upitah, naizgled zabrinuto:
„Kako si, malena, jesi li pronašla svoju lutku?“
Ona se besno trgnu, izvadi palac iz usta, pokuša da me udari stisnutom
pesnicom. Izmakoh joj se, a ona ljutito sakri glavu u majčin vrat.
„Elena, to nije lepo, odgovori gospođi“, izgrdi je Nina, „reci joj da ćemo Nani
naći sutra, danas ćemo da kupimo jednu lepšu lutku.“
Devojčica pak odmahnu glavom, a Rozarija prosikta: dabogda se razboleo ko
ju joj je ukrao. Izgovorila je to kao da i stvorenje u njenom stomaku kipi od besa
zbog te uvrede, i stoga i ona ima pravo da bude kivna, kivnija i od same Nine.
Korado pak odmahnu glavom s neodobravanjem. To su dečja posla, promrmlja,
svidi im se igračka pa je uzmu i posle roditeljima kažu da su je našli slučajno.
Posmatrajući ga tako izbliza učini mi se da uopšte nije onako star, a još manje
onako zlokoban kao što mi se učinilo izdaleka.
„Karunova deca nisu mala“, reče Rozarija. A Nina prasnu, s jačim
dijalekatskim naglaskom nego inače:
„Namerno su to učinili, na to ih je nagovorila majka da bi mene povredila.“
„Tonino im je telefonirao, deca ništa nisu uzela.“
„Karuno laže.“
„Sve i da je tako, grešiš što to kažeš“, izgrdi je Korado, „šta bi uradio tvoj muž
da te čuje?“
 Nina se ljutito zagleda u asfalt. Rozarija pak odmahnu glavom, obrati se meni,
očekujući razumevanje.
„Moj muž je previše dobar, ne znate kolike je suze prolila ova sirota devojčica,
uhvatila ju je i groznica, ne znamo šta ćemo od jeda.“
Zbunjeno zaključih da su za lutkin nestanak optužile te Karunove, verovatno
porodicu iz motornog čamca. Učinilo im se prirodnim da su odlučili da ih povrede
povredivši devojčicu.
„Devojčica loše diše, duni nosić, lepotice“, reče Rozarija Eleni i istovremeno
naredbodavnim pokretom zatraži maramicu. Uhvatih se za pločicu na rajsferšlusu
torbe, ali se naglo zaustavih na pola puta, uplaših se da bi mogli videti šta sam
kupila, da bi mi mogli postaviti pitanja. Muž joj smesta dade jednu od svojih
maramica, ona stade brisati nos devojčici koja se izvijala i mlatarala nogama.
Zatvorih rajsferšlus, uverih se da mi je torba sasvim zatvorena, uputih prodavačici
zabrinut pogled. Besmisleni strahovi, razbesneh se na samu sebe. Upitah Ninu:
„Ima li visoku temperaturu?“
„Nema“, odgovori, „nije to ništa“, i kao da želi da mi pokaže da je Elena dobro,
sa usiljenim osmehom pokuša da je spusti na zemlju.
Devojčica energično odbi. Ostade da visi u vazduhu, čvrsto se držeći za majčin
vrat i vrišteći, odgurujući se od poda čim bi ga ovlaš dotakla i mlatarajući nogama
po vazduhu. Nina neko vreme ostade u tom neugodnom položaju, pognuta
unapred, s rukama na kćerkinim bokovima, vukući je kako bi je skinula sa sebe,
trudeći se istovremeno da izbegne udarce nogom. Osetih da se koleba između
strpljenja i netrpeljivosti, razumevanja i želje da brizne u plač. Kud nestade
idiličnost kojoj sam prisustvovala na plaži? Njena nalagoda što se nalazi u takvom
položaju pred neznancima bila mi je dobro poznata. Bilo je očigledno da već
satima pokušava da smiri devojčicu, da je premorena. Na izlasku iz kuće pokušala
je da prikrije devojčicine izlive besa lepom haljinicom, lepim cipelicama. I sama je
obukla otmenu haljinu boje vina, koja joj je lepo pristajala, podigla je kosu, stavila
je minđuše, koje su joj, klateći se uz dug vrat, ovlaš dodirivale izraženu bradu.
Želela je da popravi ružnu sliku, da se oseti bolje. Pokušala je da u ogledalu
pronađe odraz žene kakva je bila, pre nego što je na svet donela to novo biće, pre
nego što je sebe osudila na to da ga uvek sabira sa svojim. Čemu je to, međutim,
poslužilo?
 Uskoro će početi da viče, pomislih, uskoro će je ošamariti, pokušaće na taj
način da se odvoji od nje. Veza će se pak dodatno zamrsiti, osnažiće je kajanje i
poniženje što se u javnosti pokazala kao gruba majka, nimalo nalik majkama iz
crkve i iz časopisa za žene. Elena vrišti, plače i neurotično uvija noge kao da je ulaz
u prodavnicu igračaka pun zmija. Minijatura satkana od nerazborite žive materije.
Bila je uznemirena, predosećala je da je Nini svega dosta, naslutila je to iz načina
na koji se doterala za izlazak u grad, na osnovu buntovničkog mirisa mladosti i
njene pohlepne lepote. I zato se sada obmotavala oko nje. Gubitak lutke je običan
izgovor, rekoh sebi. Elena se više od svega plaši da će joj majka uteći.
Možda je i Nina toga postala svesna, ili naprosto nije više mogla da izdrži.
Prosikta na iznenada vulgarnom dijalektu: prekini, i snažno je cimnu kako bi je
bolje namestila u naručju, prekini, neću više da te čujem, jesi li razumela, da te više
nisam čula, dosta više s tim hirovima, i povuče joj haljinicu nadole, preko kolena,
odlučnim potezom koji kao da je bio namenjen telu a ne haljinici. Potom,
zbunjena, nastavi na italijanskom, na licu joj se videlo da pokušava da povrati
samokontrolu, reče mi usiljeno:
„Oprostite, ne znam više šta da radim, ne da mi mira. Otac joj je otišao, pa se
istresa samo na meni.“
Rozarija joj na te reči, uz uzdah, uze devojčicu iz naručja: dođi teti, promrmlja
ganuto. Elena, ovoga puta sasvim nedosledno, ne pruži ni trunku otpora, smesta
joj se prepusti, obgrli je oko vrata. Kako bi napakostila majci, ili zato što joj je to
drugo telo – bez dece, ali koje ih iščekuje; deca mnogo vole bebe dok su u stomaku,
a kada izađu, malo ili nimalo – u tom trenutku delovalo gostoljubivije, osećala je
da će je držati među nabreklim dojkama, naslonjenu na stomak kao da je u pitanju
sedište, da će je zaštititi od mogućih izliva besa zle majke, one koja nije umela da
joj sačuva lutku, one koja joj ju je izgubila. Prepustila se Rozariji s prenaglašenom
privrženošću kao da podlo pokušava da poruči majci: tetka je bolja od tebe, mama,
bolja je prema meni: ukoliko nastaviš tako da se ophodiš prema meni, pobeći ću
zauvek kod nje i tebe više neću voleti.
„Eto, idi, taman malo da odahnem“, reče Nina, a na licu joj se videlo
nezadovoljstvo, na gornjoj usni videh joj sitne graške znoja, reče mi: „Ponekad
čovek stvarno ne može više da izdrži.“
„Znam“, rekoh kako bih joj stavila do znanja da sam na njenoj strani.
 Rozarija se pak umeša, promrmlja privijajući devojčicu uz sebe: šta nam sve
rade ova naša dečica, i poče bučno cmakati Elenu, mrmljajući joj glasom punim
nežnosti: lepa moja, lepa moja, lepa moja. Želela je da što pre kroči u krug nas
majki. Smatrala je da je i predugo čekala, ali da je za to vreme o ulozi sve naučila.
Štaviše, odluči da nam smesta pokaže, naročito meni, da je u stanju da umiri Elenu
bolje nego njena snaja. I zato je spusti na pod, reče joj: budi dobra, pokaži mami i
gospođi Ledi kakva si ti dobra devojčica. Devojčica ne reče ništa, ostade da stoji uz
nju sisajući palac s tužnim izrazom lica, Rozarija me pak upita zadovoljno: Kakve
su vaše kćerke bile kad su bile male, jel’ kao ovo naše zlato? Osetih snažan poriv da
je zbunim, da je kaznim zapanjivši je. Rekoh:
„Maltene se ničega ne sećam.“
„Ma nije moguće, čovek ne zaboravlja ništa o svojoj deci.“
Neko vreme sam ćutala, rekoh mirno:
„Ja sam otišla. Napustila sam ih kada je starijoj bilo sedam godina, a mlađoj
četiri.“
„Šta to pričate, s kim su onda odrasle?“
„Sa ocem.“
„A vi ih nikad više niste videli?“
„Vratila sam im se nakon tri godine.“
„Kako je to ružno, pa zašto?“
Odmahnuh glavom, nisam znala razlog.
„Bila sam tako umorna“, rekoh.
Potom se okrenuh Nini, koja me je posmatrala kao da me prvi put vidi.
„Ponekad je potrebno otići da bi se preživelo.“
Osmehnuh joj se, pokazah na Elenu:
„Nemojte ništa da joj kupite, manite se toga, ničemu neće poslužiti. Lutka će
se pojaviti, želim vam prijatan dan.“
Uputih znak pozdrava Rozarijinom mužu, za koga mi se učini da je ponovo
navukao svoju zlokobnu masku, i izađoh iz radnje.
 15.

Sada sam bila užasno ljuta na samu sebe. O tom periodu svog života nikad
nisam govorila, nisam to činila čak ni sa svojim sestrama, ni sa samom sobom. U
par navrata, kad bejah pokušala da ga pomenem Bjanki i Marti, obema ili
pojedinačno, one su me rasejano slušale u tišini i odgovarale da se ničega ne sećaju,
menjale su temu. Samo je moj bivši muž, pre odlaska u Kanadu, ponekad počinjao
svoje pritužbe i prebacivanja polazeći od mog odlaska, ali on je bio inteligentan
čovek prefinjenih osećanja, i sam se stideo te niskosti, ubrzo ga se ostavljao, bez
navaljivanja. Nije mi, dakle, bilo jasno zašto sam priznala tu svoju tajnu dvema
neznankama, tako dalekim od mene i mog života, koje nisu bile u stanju da shvate
moje razloge i koje me zasigurno baš u tom trenutku ogovaraju. To mi se učini
nepodnošljivim, nisam mogla da oprostim sebi, osećala sam se razotkriveno.
Motala sam se besciljno po trgu pokušavajući da se smirim, ali su me u tome
sprečavali eho reči koje bejah izgovorila, Rozarijin izraz lica i osuda, i Ninine
raširene zenice; srdžba se dodatno učvršćivala. Uzalud sam sebi govorila da nije
važno, ko su pa njih dve, kada ću ih ponovo videti nakon što se odmor završi?
Primetih da mi takvo razmišljanje pomaže da smetnem sa uma Rozariju, ali ne i
Ninu. Povukla je pogled s mene uz trzaj, ali nije me ispustila iz vida: samo se hitro
udaljila kao da traži neku daleku tačku, u dnu zenica, s koje može da me posmatra
bez rizika. Ta nagla potreba da se od mene distancira me je ranila.
Koračala sam bezvoljno između raznovrsnih tezgi zamišljajući je onakvu
kakvu sam je viđala proteklih dana, stojećke, okrenutu meni leđima, dok
usporenim i preciznim pokretima nanosi kremu za sunčanje na mladalačke noge,
na ramena, i na kraju, uz napeto izvijanje, i na leđa, dokle je bila u stanju da
dosegne, tako da me je ponekad obuzimala želja da ustanem i da joj kažem: pusti,
ja ću, pomoći ću ti, onako kako sam kao mala želela da činim s majkom ili kao što
sam često činila s kćerkama. Iznenada mi postade jasno da sam je, dan za danom,
nehotice, uz pomešana, često suprotstavljena osećanja, izdaleka uvlačila u nešto
što nisam umela da objasnim, ali što je pripadalo samo meni. I zbog toga sam,
možda, sada bila besna. Instinktivno sam se protiv Rozarije poslužila jednim
mračnim trenutkom iz svog života, učinila sam to kako bih je zapanjila, u
izvesnom smislu i kako bih je zaplašila, bila je to žena koja mi je delovala
neprijatno, podlo. A zapravo sam o tim stvarima želela da razgovaram samo s
Ninom, nekom drugom prilikom, oprezno, kako bih naišla na razumevanje.
Ubrzo ponovo poče kiša, moradoh da se sklonim pod natkrivenu pijacu, gde
su se mešali nesnosan vonj ribe, miris bosiljka, origana i papričica. Tamo, pod
naletima odraslih i dece, koji su žurno pristizali smejući se, mokri od kiše, počeh
da se osećam loše. Mirisi pijace izazivali su mi mučninu, činilo mi se da postaje sve
toplije, crvenela sam, znojila sam se, a svež vazduh, koji je u talasima dopirao
odnekud spolja, ledio je znoj na meni, izazivao mi je vrtoglavicu. Progurah se do
mesta na samom ulazu, tiskala sam se među svetom koji je posmatrao vodu kako
pada u mlazovima i decom koja su vrištala, radosno preplašena prvo munjama, a
zatim udarcima groma. Smestih se maltene na prag kako bih udisala samo svež
vazduh i pokušah da smirim napetost.
Šta sam to, uostalom, tako užasno učinila? Bila sam, pre mnogo godina,
devojka koja se osećala izgubljeno, to je tačno. Činilo mi se da su mladalačke nade
sasvim izgubljene, da se strovaljujem nazad ka svojoj majci, ka babi, ka lozi nemih
i ljutitih žena od koje sam poticala. Propuštene prilike. Mlado telo još je izgaralo
od ambicija i od maštovitosti koja je kovala planove, hranilo se njima, ali osećala
sam da moja mahnita potreba za stvaranjem sve više popušta pred realnošću
fakultetskih špekulacija i oportunističkom potrebom za građenjem karijere. Činilo
mi se da sam zarobljena u sopstvenom umu, bez prilike da se dokažem, i bila sam
ogorčena.
Bilo je tu sitnih epizoda koje su mogle ukazati na problem, neuobičajenih
nezadovoljnih poteza, nije se tu radilo o destruktivnoj sili okrenutoj simbolima,
već o nečemu većem. Sada su to događaji koji nisu smešteni u vremenske okvire,
vraćaju mi se u misli uvek drugačijim redom. Jednog zimskog poslepodneva, na
primer, učila sam u kuhinji, mesecima sam radila na eseju koji, iako kratak, nisam
uspevala da završim. Ništa se nije uklapalo, u mojoj glavi samo su se množile
hipoteze, strahovala sam da isti profesor koji me beše ohrabrio da ga napišem neće
hteti da mi pomogne da ga objavim, da će mi ga odbiti.
Marta se igrala ispod stola, kod mojih nogu, Bjanka je sedela pored mene,
pretvarala se da čita i piše oponašajući moje pokrete i izraze lica. Ne znam šta se
dogodilo. Možda mi se obratila, a ja joj nisam odgovorila, možda je naprosto želela
da započne jednu od onih svojih, uvek pomalo nasilnih igara; izvesno je da sam
iznenada, dok sam rasejano tragala za rečima koje mi nikad nisu delovale dovoljno
dosledno i odgovarajuće, osetila šamar na uvu.
Nije to bio snažan udarac, Bjanka je imala pet godina, nije mogla istinski da
me povredi. Ja sam se pak trgla, osetila sam peckanje i bol, bilo je to kao da je neka
oštra crna linija odlučno prekinula tok misli koje sam do tog trenutka s mukom
zadržavala, pa ipak veoma udaljenih od kuhinje u kojoj smo se nalazile, od sosa za
večeru koji se krčkao na šporetu, od otkucaja časovnika koji je napredovao
proždirući ograničeno vreme koje sam imala za istraživanje i stvaralaštvo, da
budem cenjena, da imam neku ulogu, novac koji sam imala za trošak. Udarila sam
devojčicu bez razmišljanja, iznenada, ne snažno, jedva sam je dotakla po obrazu
vrhovima prstiju.
Da to više nikad nisi uradila, rekla sam izveštačenim vaspitnim tonom, a ona
mi se osmehnula, pokušala je ponovo da me udari, bila je ubeđena da je napokon
otpočela nekakva igra. Ja sam je, međutim, preduhitrila i udarila sam je još jednom,
ovoga puta malo jače, da se nikad više to nisi usudila, Bjanka, a ona se ovoga puta
promuklo nasmejala, pomalo zbunjenog pogleda, i ja sam nastavila da je udaram,
i dalje vrhovima prstiju, još i još, mama ne sme da se udara, ne smeš to nikad da
radiš, i njoj je napokon postalo jasno da se ne igram, briznula je u očajan plač.
Osećam njene suze pod prstima, nastavljam da je udaram. Činim to polako,
kontrolisanim pokretima, ali sa sve kraćim razmacima između udaraca, odlučno,
nije tu u pitanju nikakav vaspitni čin već istinsko nasilje, kontrolisano ali iskreno.
Izađi, kažem joj ne podižući glas, napolje, mama mora da radi, uzimam je čvrsto
za jednu ruku, vučem je ka hodniku, ona plače, vrišti, i dalje pokušava da me udari,
a ja je puštam iz stiska i odlučnim pokretom zatvaram vrata za sobom, ne želim
više da te vidim.
Vrata su imala veliko zatamnjeno staklo. Ne znam šta se dogodilo, možda sam
ih gurnula previše snažno, izvesno je da su se zatvorila uz jak udarac, staklo se
razletelo u komadiće. Kroz prazan pravougaonik videla sam Bjanku, stisnutih
očiju, malu, beše prestala da vrišti. Gledala sam je preneraženo, šta sam to mogla
da učinim, bilo me je strah sebe same. Ona je stajala nepomično, nepovređena,
suze su joj se i dalje slivale niz lice, ali nemo. Trudim se da nikad ne razmišljam o
tom trenutku, o Marti koja me vuče za suknju, o devojčici u hodniku koja me
posmatra kroz krhotine stakla, na samu pomisao na njega obliva me hladan znoj,
zastaje mi dah. Znojim se i sada, na ulazu na pijacu, gušim se, ne uspevam da
smirim lupanje srca.

16.

Čim se kiša proredila, izletela sam napolje pokrivši glavu torbom. Nisam znala
kuda da idem, svakako nisam želela da se vratim kući. Na šta se svodi letovanje na
moru ukoliko pada kiša: na asfalt pun bara, pretanku odeću, mokra stopala koja
obuća nije u stanju da zaštiti. Naposletku, kišica je nastavila da sipi. Krenuh da
pređem ulicu ali se zaustavih. Na pešačkom prelazu ugledah Rozariju, Korada i
Ninu s devojčicom u naručju, umotanom u tananu ešarpu. Koračali su hitro, samo
što behu izašli iz prodavnice igračaka. Rozarija je držala oko struka, poput kakvog
svežnja, novu lutku koja je izgledala kao prava devojčica. Nisu me videli, ili su se
pretvarali da me ne vide. Nastavih da pratim Ninu pogledom, nadala sam se da će
se okrenuti.
Sunce ponovo zasija kroz sitne azurne proreze u oblacima. Stigoh do svojih
kola, upalih ih, povezoh se ka moru. U mislima su mi se munjevito kovitlala lica,
pokreti, bez reči. Pojavljivali su se i nestajali, nisam imala vremena ni za kakvu
misao. Dodirnuh grudi s dva prsta kako bih umirila lupanje srca, učinila sam to
kao da bi na taj način mogao da uspori i automobil. Činilo mi se da jurim, a
zapravo nisam prelazila šezdeset kilometara na sat. Nikada se ne zna odakle dolazi
brzina nemira, kako napreduje.
Nalazili smo se na plaži, bili su tu Đani, moj muž, neki njegov kolega po
imenu Mateo, i Lučila, njegova supruga, jedna veoma učena žena. Ne sećam se
čime se bavila, znam samo da mi je često otežavala odnos s kćerkama. Uglavnom
je bila ljubazna, puna razumevanja, nije me kritikovala, nije se ponašala podlo. Nije
pak mogla da odoli želji da pridobije moje kćerke, da na sebe usmeri svu njihovu
ljubav, da dokaže sebi samoj da ima nevino i čisto srce – baš je tako govorila – koje
kuca u istom taktu s njihovima.
Poput Rozarije. U takvim slučajevima kulturološke i klasne razlike postaju
nebitne. Kada su Mateo i Lučila dolazili u naš dom, ili smo zajedno odlazili na
kakav izlet van grada, ili smo – kao što se dogodilo tom prilikom – odlazili zajedno
na letovanje, ja sam uvek bila napeta, postajala sam još nesrećnija. Dok su
muškarci razgovarali o poslu, o fudbalu ili ne znam ni ja o čemu, Lučila nikad nije
razgovarala sa mnom, nisam je interesovala. Umesto toga, igrala se s devojčicama,
prisvajala je svu njihovu pažnju, izmišljala je igre za njih, a potom se u njih
uključivala pretvarajući se da im je vršnjakinja.
Posmatrala sam kako čitavo njeno biće teži jednom cilju, da ih osvoji.
Prestajala je da im se posvećuje tek nakon što bi se uverila da su joj se sasvim
prepustile, da žele s njom da provedu ne sat-dva već čitav život. Njeno detinje
ponašanje me je nerviralo. Bejah naučila kćerke da se ne krevelje u rečima i
pokretima, Lučila se pak neprekidno kreveljila, spadala je u one žene koje namerno
govore onim tonom glasa koji odrasli pripisuju deci. Govorila je afektirajući, i
pozivala i njih da to čine, podsticala ih je na nazadovanje prvo u govoru a zatim,
malo-pomalo, i u ponašanju. S mukom nametnuta samostalnost, neophodna kako
bih našla i trunku slobodnog vremena za sebe, začas je bivala zbrisana. Pojavljivala
se i igrala tu ulogu osećajne i maštovite majke, uvek vesele, uvek na raspolaganju:
ulogu dobre majke. Prokleta bila. Vozila sam ne trudeći se da izbegnem bare,
naprotiv, namerno sam u njih upadala dižući duga vodena krila.
Vraćao mi se sav bes koji sam tih godina osećala. Lako je tako, mislila sam.
Bilo je lako i ugodno zabavljati devojčice na sat ili dva – u šetnji, na odmoru, u
poseti. Lučila nikad nije vodila računa o onome što je dolazilo posle. Urušavala je
moju disciplinu, a zatim se, nakon što bi razorila teritoriju koja mi je pripadala,
povlačila na svoju, posvećivala se mužu, vraćala se poslu, svojim uspesima, kojima
se, uostalom, neprekidno razmetala glumeći lažnu skromnost. Na kraju sam
ostajala ja sama, neprekidno na usluzi, zla majka. Sređivala sam uneređen stan,
trudila sam se da ponovo nametnem devojčicama ponašanje koje im je sada
delovalo nepodnošljivo. Tetka Lučila je rekla, tetka Lučila nas je pustila. Prokleta
bila, prokleta bila.
Ponekad sam, u retkim prilikama i nakratko, uživala u maloj, prolaznoj osveti.
Događalo se, na primer, da Lučila dođe u pogrešnom trenutku, kada su sestre bile
previše posvećene sopstvenim igrama, tako posvećene da su igre tetka Lučile ili
otvoreno odlagale za kasnije, ili su, ukoliko ih je na njih primoravala, pokazivale
da su im dosadne. Ona se pretvarala da je sve u redu, ali zapravo je bila ogorčena.
Osećala sam da je povređena kao da je zaista neka njihova drugarica koju su
isključile iz igre, i moram da priznam, bilo mi je milo, ali nisam umela u tome da
uživam, nikad nisam bila u stanju da iskoristim bilo kakvu prednost. Odmah sam
se razneživala, možda sam se duboko u sebi plašila da bi se njena ljubav prema
devojčicama mogla umanjiti, i bilo mi je žao zbog toga. I tako sam, pre ili kasnije,
naposletku ja nudila opravdanja: navikle su da se igraju jedna s drugom, imaju
svoje navike, možda malo i preteruju u tome koliko su same sebi dovoljne. Ona se
oporavljala od razočaranja, slagala se sa mnom, malo-pomalo počinjala je da mi
govori loše o mojim kćerkama, da im nabraja mane i probleme. Bjanka je bila
previše sebična, Marta previše krhka, jedna je imala previše bujnu maštu, druga je
uopšte nije imala, moja starija kćerka bila je opasno zatvorena u sebe, mlađa je bila
hirovita i razmažena. Slušala sam je, moja mala osveta mašila je metu. Osećala sam
da se Lučila oporavlja od odbijanja devojčica pokušavajući da unizi mene kao da
sam njihova saveznica. Nanovo sam patila.
Tako mi je mnogo bola nanela u tom periodu. I kada se proslavljala u igrama
i kada se jedila što je isključena, pomogla mi je da se osećam kao da sam u svemu
pogrešila, da sam odveć puna sebe, da nisam stvorena za ulogu majke. Prokleta
bila, prokleta bila, prokleta bila. Mora da sam se tako osetila onom prilikom na
plaži. Bilo je to jedno julsko jutro, Lučila beše prigrlila Bjanku ostavivši Martu po
strani. Možda ju je iz igre isključila zato što je bila manja, možda zato što ju je
smatrala glupljom od sestre, možda zato što je u njoj manje uživala, ne znam.
Izvesno je da joj je rekla nešto što ju je rasplakalo, povredila me je. Ostavila sam
malenu da cmizdri pod suncobranom, pored Đanija i Matea koji su bili obuzeti
sopstvenom pričom, uzela sam svoju prostirku, raširila je na nekoliko koraka od
mora, pružila sam se ozlojeđeno na sunce. Marta je pak pristigla za mnom, imala
je dve i po ili tri godine, stigla je cupkajući da se igra, pružila mi se po leđima sva
prljava od peska. Mrzim da se prljam peskom, mrzim da mi prljaju moje stvari.
Povikala sam mužu da dođe smesta da uzme devojčicu. On je dotrčao, osećao je
da su mi nervi istanjeni, plašio se mojih scena jer su mu delovale nesavladivo.
Nakon izvesnog vremena bejah prestala da pravim razliku između javnosti i
privatnosti, nije me bilo briga ko će me sve čuti, šta će o meni misliti, osećala sam
snažnu potrebu da iskaljujem bes otvoreno, kao u pozorištu. Uzmi je, povikala sam
mu, ne mogu više da je podnesem. Ne znam zašto sam bila kivna na Martu, na
sirotu devojčicu, ako se Lučila prema njoj loše ponela, trebalo je da je zaštitim,
međutim, ja kao da sam poverovala u kritike te žene, ljutile su me ali sam im
verovala, mislila sam da je devojčica zaista glupa, da stalno kenjka, nisam mogla
više da izdržim.
 Đani ju je uzeo u naručje, uputio mi je pogled kojim mi je poručivao da se
smirim. Ja sam mu besno okrenula leđa i pošla da se bacim u vodu, da sperem sa
sebe pesak i vrelinu. Kada sam izašla iz vode, videla sam da se on igra s Bjankom i
Martom, zajedno s Lučilom. Smejao se, približio im se i Mateo, Lučila očigledno
beše promenila mišljenje, sada je odlučila da se i s Martom može igrati, da mi
pokaže kako se to radi.
Devojčica se – videla sam – osmehivala: šmrktala je, ali videlo se da je srećna.
Bio je to jedan tren, dva. Osetila sam kako u meni ključa rušilački nagon, slučajno
sam dotakla uvo. Otkrila sam da sam izgubila minđušu. Te minđuše nisu bile
vredne, sviđale su mi se, ali mi do njih nije bilo naročito stalo. Pa ipak uznemirila
sam se, povikala sam mužu da sam izgubila minđušu, pretražila sam prostirku, nije
je bilo, povikala sam još glasnije: izgubila sam minđušu, upala sam u njihovu igru
poput furije, rekla Marti: vidiš li da sam zbog tebe izgubila minđušu, rekla sam joj
to s mržnjom, kao da mi je učinila nešto užasno, nešto što se tiče života i smrti, a
potom sam se vratila nazad, kopala sam po pesku stopalima i rukama, stigao je i
moj muž, stigao je i Mateo, počeli su i oni da traže minđušu. Samo je Lučila
nastavila da se igra s devojčicama, držala je sebe i njih podalje od moje
neuravnoteženosti.
Kasnije, kod kuće, pred Bjankom i Martom, povikala sam mužu da ne želim
nikad više da vidim tu glupaču, nikad više, i moj muž je rekao da se slaže, kako bi
povratio mir u kući. Kada sam ga ostavila, Lučila i on su započeli vezu. Možda se
nadao da će ostaviti muža, da će se starati o devojčicama. Ona pak nije učinila ni
jedno ni drugo. Volela je njega, to je sigurno, ali ostala je udata, a na Bjanku i Martu
je sasvim prestala da obraća pažnju. Ne znam kojim je putem pošao njen život, živi
li i dalje s mužem, da li se razvela od njega i ponovo udala, da li je dobila sopstvenu
decu. O njoj više ne znam ništa. Tada smo još uvek bile mlade žene, ko zna kakva
je postala, šta misli, čime li se bavi.

17.

Parkirah se, prođoh kroz borik, kiša je sipila. Stigoh do peščanih nanosa.
Kupalište je bilo prazno, nije bilo Đina, čak ni upravnika. Plaža, zbog kiše, beše
postala lelujava tamna kora u koju je lagano udarala beličasta morska pena. Uputih
se ka suncobranima Napolitanaca, zaustavih se pred Nininim i Eleninim, gde su
se, delom nagomilane ispod ležaljke, delom zatvorene u ogromnoj plastičnoj kesi,
nalazile devojčicine brojne igračke. Pomislih kako bi bilo lepo da slučaj ili nekakav
tajni poziv navede i Ninu ovde, samu. Bez devojčice, bez svega ostalog. Da se
pozdravimo, bez iznenađenja. Da rasklopimo dve ležaljke, da se zajedno
zagledamo u more, da joj na miru poverim svoje iskustvo dok jedna drugoj
povremeno dodirujemo ruku.
Moje kćerke se sve vreme trude da mi budu sušta suprotnost. Uspešne su,
sposobne, otac ih je usmerio na onaj isti put kojim je i sam pošao. Odlučne i
preplašene, vrtoglavo napreduju po svetu, postići će mnogo više od nas, svojih
roditelja. Pre dve godine, kada sam naslutila da će ubrzo otići na ko zna koliko
dugo, napisala sam im jedno dugačko pismo u kome sam detaljno objašnjavala
kako je došlo do toga da sam ih napustila. Nije mi bila namera da im objasnim
svoje razloge – koje, uostalom, razloge? – već porive koji su me pre petnaest godina
poslali negde daleko. Napravila sam dva primerka pisma, po jedno za svaku,
ostavila sam ih u njihovim sobama. Međutim, nije se dogodilo ništa, nikada mi
nisu odgovorile, nikada mi nisu rekle: hajde da porazgovaramo o tome. Samo je
jednom prilikom, na moj znak ogorčenosti, Bjanka odvratila povukavši za sobom
ulazna vrata: Blago tebi koja imaš vremena da pišeš pisma.
Kako je glupo verovati da deci možemo da govorimo o sebi pre nego što
napune makar pedeset godina. Očekivati da nas sagledaju kao osobu a ne kao
vršioca dužnosti. Reći im: ja sam vaša priča, od mene počinjete, slušajte me, možda
će vam u nečemu koristiti. Ja pak nisam Ninina priča, Nina bi u meni mogla da
vidi možda i svoju budućnost. Izabrati sebi za društvo jednu nepoznatu kćer.
Potražiti je, približiti je sebi.
Ostadoh neko vreme u mestu, da kopam jednim stopalom sve dok ne naiđoh
na suv pesak. Da sam ponela sa sobom lutku, pomislih, ali bez žaljenja, mogla bih
ovde da je zakopam, ispod vlažnog sloja peska. Bilo bi to savršeno, neko bi je
sigurno našao sutradan. Ne Elena, volela bih da je nađe Nina, prišla bih joj, upitala
bih je: je li ti milo? Nisam, međutim, ponela lutku, nisam to učinila, to mi nije ni
palo na pamet. Za Nani sam pak kupila novu haljinicu, cipelice, još jedan
bezrazložan potez. Ili možda razlog, kao što uostalom ni razloge za brojne druge
stvari koje su mi se dogodile tokom života nisam umela da prepoznam. Stigoh do
obale, želela sam mnogo da hodam, da se umorim. Zaista sam dugo hodala, s
torbom na leđima i sandalama u ruci, bosonoga kroz vodu. Sretoh tek pokoji
zaljubljeni par. Tokom prve godine Martinog života otkrila sam da više ne volim
svog muža. Bila je to teška godina, malena nikad nije spavala i ni meni to nije
dopuštala. Fizički premor je poput lupe. Bila sam previše umorna da bih učila, da
bih mislila, da bih se smejala, da bih plakala, da bih volela tog previše inteligentnog
čoveka, previše zaokupljenog svojom opkladom sa životom, previše odsutnog.
Ljubav zahteva energiju, ja je više nisam imala. Kada bi počinjao s poljupcima i
milovanjem, ja sam postajala nervozna, osećala sam se poput zloupotrebljenog
nadražaja za njegova uglavnom samotna zadovoljstva.
Jednom prilikom videla sam izbliza šta znači voleti se, snažnu i radosnu
neodgovornost koju takva ljubav oslobađa. Đani je poreklom iz Kalabrije, rođen
je u jednom malom mestu u planinama, gde i dan-danas ima staru porodičnu
kuću. Tamo smo, pre mnogo godina, sa devojčicama, odlazili za Božić i za Uskrs.
Prelazili smo mučan put kolima, tokom koga je on vozio u bezvoljnoj tišini a ja
bila primorana da suzbijam Bjankine i Martine hirove (neprekidno su tražile da
nešto grickaju, zahtevale su igračke koje su se nalazile u prtljagu, svaki čas su tražile
da piške), ili da ih zabavljam pesmicama. Bilo je proleće, ali zima još nije popuštala.
Bilo je susnežice, spuštao se mrak. Pored puta, na stajalištu, ugledali smo dvoje
smrznutih auto-stopera.
Đani se zaustavio maltene instinktivno, on je velikodušan čovek. Ja sam rekla
da nema mesta, da imamo devojčice, kako ćemo? Njih dvoje su ušli u kola, bili su
Englezi, on je bio prosed, mora da mu je bilo oko četrdeset godina, njoj nije moglo
biti više od trideset. Isprva sam se postavila neljubazno, komplikovali su mi
putovanje, bila sam kivna što ću zbog njih morati još više da se trudim da držim
devojčice pod kontrolom. Pričao je uglavnom moj muž, sviđalo mu se da
uspostavlja kontakte, naročito sa strancima. Bio je ljubazan, postavljao im je
pitanja ne vodeći računa o konvencijama. Ispostavilo se da su njih dvoje iznenada
napustili posao (ne pamtim čime su se bavili), a s poslom i porodice: ona mladog
muža, on ženu i troje male dece. Već nekoliko meseci putovali su po Evropi s malo
novca. Muškarac je rekao ozbiljno: važno je da smo zajedno. Ona se složila s tim,
i u izvesnom trenutku mi se obratila rečima ovakvog smisla: još od malih nogu
primorani smo da činimo besmislene stvari verujući da su ključne; ono što nam se
dogodilo jedina je smislena stvar koja me je zadesila otkad sam se rodila.
 Od tog trenutka počeli su da mi se sviđaju. Kad je trebalo da ih ostavimo, po
noći, uz ivicu auto-puta, ili na nekoj opusteloj benzinskoj pumpi, zato što beše
došao trenutak da skrenemo ka gradu, rekla sam mužu: povedimo ih sa sobom,
mrak je, hladno je, sutra ćemo ih dopratiti do najbliže naplatne rampe. Večerali su
pred zaplašenim pogledima devojčica, razmestila sam im jedan stari kauč. Sada mi
se činilo da zajedno, ali i pojedinačno, odišu nekakvom snagom koju su širili
samim pogledom, i koja je nasrtala na mene, uvlačeći mi se u vene i budeći mi um.
Počela sam da govorim s prevelikim uzbuđenjem, činilo mi se da imam
neverovatno mnogo toga da ispričam samo njima. Hvalili su moje služenje stranim
jezikom, moj muž me je ironično predstavio kao izuzetnog posvećenika
savremenoj engleskoj književnosti. Ja sam se branila od pohvala, objasnila sam im
preciznije čime se bavim, oboje su se mnogo zainteresovali za moj posao, naročito
devojka, što se nikad nije dešavalo. Bila sam očarana pre svega njom, zvala se
Brenda. Razgovarala sam s njom čitave večeri, zamišljala sam sebe na njenom
mestu, slobodnu, na proputovanju, s nepoznatim muškarcem koga sam želela u
svakom trenutku i koji je mene želeo u svakom trenutku. Sve iz početka. Bez
ikakvih navika, bez otupele predvidivosti. Da sam samo svoja, da iz mog uma
proizlaze misli koje ne skreću nikakve druge brige, samo zamršeno klupko želja i
snova. Da me niko još nije privezao za sebe uprkos dužini pupčane vrpce. Kada su
se narednog jutra pozdravili sa mnom, Brenda, koja je pomalo govorila italijanski,
upitala me je imam li nešto svoje da joj dam da pročita. Svoje, sladila sam se nad
tim izrazom, nešto svoje. Dala sam joj neki bedan isečak od nekoliko stranica,
danak objavljen nekoliko godina ranije. Naposletku su otišli, moj muž ih je
odvezao na auto-put.
Dovela sam kuću u red, sklopila s melanholijom i s nežnošću njihov krevet
zamišljajući nagu Brendu, zamišljajući joj među nogama tečno uzbuđenje koje je
bilo moje. Prvi put od udaje, prvi put od Bjankinog i Martinog rođenja, poželela
sam da kažem čoveku kog sam nekad volela i mojim kćerkama: moram da odem.
Zamislila sam da sada mene prate na auto-put, sve troje, da im mašem dok odlaze
ostavljajući me za sobom.
Taj prizor mi se dugo zadržao u mislima. Koliko sam dugo ostala da sedim na
bankini poput Brende, zamišljajući sebe na njenom mestu. Godinu ili dve, čini mi
se, pre nego što sam zaista otišla. Bio je to težak period. Ne verujem da sam ikada
želela da ostavim kćerke. To mi je delovalo užasno, glupo i sebično. Želela sam,
međutim, da ostavim muža, čekala sam pravi trenutak. Čekaš, umoriš se, vratiš se
čekanju. Čekaš da se nešto dogodi postajući s vremenom sve nestrpljivija, možda
čak i opasna. Nije mi polazilo za rukom da se umirim, ni umor me nije smirivao.
Ko zna koliko sam dugo šetala. Pogledah na sat, krenuh nazad ka kupalištu,
boleli su me gležnjevi. Nebo je bilo bez oblaka, sunce je peklo, narod je lenjo
pristizao na plažu, ko obučen, ko u kupaćem kostimu. Suncobrani su se nanovo
otvarali, šetalište uz vodu pretvaralo se u beskonačnu procesiju u čast povratka
odmora.
U izvesnom trenutku ugledah grupu dečaka koji su nešto delili kupačima.
Kada sam im se primakla, prepoznadoh ih, bili su to oni derani, Ninini rođaci.
Delili su letke kao da je u pitanju kakva igra, svaki od njih imao je u rukama debeli
svežanj. Jedan me je prepoznao, reče: šta ima njoj da ga damo? Ja ipak uzeh letak,
nastavih da hodam, a potom ga pogledah. Nina i Rozarija behu postupile kao
vlasnici izgubljenih pasa i mačaka. Posred papira nalazila se jedna ružna slika
Elene s njenom lutkom. Ispod je, krupnim ciframa, bio napisan broj mobilnog
telefona. U nekoliko rečenica, tonom ciljanim da gane, objavljivalo se da je
devojčica veoma tužna zbog nestanka svoje lutke. Pronalazaču je obećavana
velikodušna nagrada. Pažljivo presavih letak i stavih ga u torbu, pored Nanine
nove haljinice.

18.

Kući sam se vratila nakon večere, opijena lošim vinom. Prošla sam pored bara
kraj koga se osvežavao Đani sa svojim prijateljima. Kada me je video, ustade,
mahnu mi u znak pozdrava, podiže i čašu vina poput pozivnice. Ne uzvratih mu
pozdrav i ne osetih krivicu zbog te neljubaznosti.
Bila sam veoma nesrećna. Beše me obuzeo osećaj rasplinjavanja, kao da sam
postala šaka prašine koju je vetar raznosio čitavog dana, i sada lebdi u vazduhu bez
ikakvog oblika. Bacih torbu na kauč, ne otvorih balkonska vrata, ne otvorih ni
prozor u spavaćoj sobi. Zavirih u kuhinju da uzmem čašu vode u koju nasuh kapi
za spavanje koje sam koristila u veoma retkim prilikama kada sam se osećala
naročito loše. Dok sam ispijala vodu, primetih lutku koja je sedela na stolu i
prisetih se haljinice koja mi je bila u torbi. Zastideh se. Zgrabih lutku za glavu,
ponesoh je u dnevnu sobu, gde se smestih na kauč i spustih lutku sebi u krilo,
položih je na stomak.
Bila je smešna sa svojim velikim guzovima i napetim leđima. Da vidimo stoji
li ti dobro ova odeća, rekoh naglas, besno. Izvadih haljinicu, gaćice, čarapice i
cipelice. Prislonih odeću uz njeno telo, bila je odgovarajuće veličine. Odlučih da
ću sutra pronaći Ninu, da ću joj reći: sinoć sam je našla u boriku, pogledaj, a jutros
sam joj kupila haljinicu kako biste se njom igrale ti i tvoja kćerka. Uzdahnuh
nezadovoljno, ostavih sve na kauču i spremala sam se da ustanem kad primetih da
je lutki iz usta ponovo iscurila tamna tečnost, da mi je umrljala suknju.
Stadoh joj ispitivati usne u čijem se centru nalazila rupica. Osetih kako mi
popuštaju pod prstima, bile su sačinjene od mekše gume nego ostatak tela.
Razmakoh ih pažljivo. Rupa na ustima se proširi i lutka se osmehnu, pokaza mi
desni i mlečne zube. Smesta joj zatvorih usta s gađenjem, snažno je protresoh.
Osetih da u stomaku ima tečnost, zamislih trulež, zarobljenu ustajalu vodu
pomešanu s peskom. To su vaša posla, između majke i kćerke, pomislih, zašto sam
se umešala?
Spavala sam dubokim snom. Ujutru ubacih u torbu stvari za plažu, knjige,
sveske, haljinicu i lutku, i krenuh na plažu. U kolima sam slušala jednu staru
kompilaciju Dejvida Bouvija, čitavim putem puštala sam iznova istu pesmu, „The
man who sold the world“, bila je deo moje mladosti. Prođoh kroz borik, svež i
vlažan od pljuska prethodnog dana. Povremeno sam, na stablima, nailazila na
Elenin letak. Poželeh da prasnem u smeh. Možda će mi namračeni Korado dati
velikodušnu nagradu.
Đino je bio veoma ljubazan, bilo mi je milo što ga vidim. Već beše stavio moju
ležaljku da se suši na suncu, otpratio me je do suncobrana navaljujući da mi nosi
torbu, ali mi se ni u jednom trenutku nije učinilo da mi se obraća previše prisno.
Bio je inteligentan i diskretan mladić, pomislih kako treba da mu pomognem, da
ga podstaknem da završi studije. Počeh da čitam, ali rasejano. I Đino, na stolici za
plažu, izvadi svoj udžbenik i uputi mi poluosmeh kao da hoće da istakne nekakvu
bliskost.
Nine nije bilo, kao ni Elene. Bili su tu dečaci koji su prethodnog dana delili
letke, i bez ikakvog reda, s kašnjenjem i tromo, počeše da se pojavljuju i braća,
šuraci i sva ostala rodbina. Poslednji – bilo je skoro podne – stigoše Rozarija i
Korado, prvo ona, razmećući se velikim trudničkim stomakom žene koja se ne
podvrgava nikakvim dijetama već nosi stomak ravnodušno, ne praveći od toga
veliku stvar, a za njom on, u majici bez rukava, u šortsu i japankama, nehajna
koraka.
Ponovo osetih uznemirenost, srce poče da mi lupa snažnije. Nina, bilo je
jasno, tog dana neće doći na plažu, pomislih da je možda devojčica loše. Uporno
sam posmatrala Rozariju. Delovala je natmureno, ni u jednom trenutku ne
pogleda u mom pravcu. Potražih pogledom Đina, pomislih da možda on nešto
zna, ali primetih da je njegova spasilačka kućica prazna, da je otvorenu knjigu
ostavio na stolici.
Čim videh Rozariju kako napušta suncobran i kako se, širokim raskorakom,
sama upućuje ka vodi, pođoh ka njoj. Nije joj bilo milo što me vidi i nimalo se nije
potrudila da to sakrije. Na moja pitanja odgovarala je kratko i neljubazno.
„Kako je Elena?“
„Prehlađena je.“
„Ima li povišenu temperaturu?“
„Malo.“
„A Nina?“
„Nina je s kćerkom, šta bi drugo radila?“
„Videla sam letak.“
Na licu joj se ukaza neodobravanje.
„Lepo sam rekla mom bratu da je uzalud, obično drkanje kurca.“
Govorila je prevodeći direktno s dijalekta. Bilo mi je navrh jezika da kažem:
tako je, uzalud je, drkanje kurca; lutka je kod mene, idem sad da je odnesem Eleni.
Ali njen neprijateljski ton me je od toga odvratio, nisam želela njoj to da kažem,
nisam želela da kažem nikome iz klana. Tog dana u njima nisam videla spektakl za
posmatranje i melanholično poređenje sa onim što sam pamtila iz mog detinjstva
u Napulju, bili su deo moje sadašnjice, močvarnog života u koji sam na mahove i
dalje upadala. Bili su sasvim poput rodbine od koje sam pobegla kao devojčica.
Nisam mogla da ih podnesem, pa ipak, čvrsto su me privezivali, osećala sam ih u
sebi.
 Život ponekad odlikuje ironična geometrija. Od svoje trinaeste-četrnaeste
godine počela sam da težim buržujskoj otmenosti, lepom italijanskom, dobrom,
učenom i misaonom životu. Napulj sam smatrala talasom koji će me potopiti.
Nisam verovala da će grad ikada moći da dopusti postojanje drugačijeg načina
života od onog koji sam upoznala kao devojčica, nasilnog ili čulno otupelog, punog
prostačke sladunjavosti ili tupog zaklanjanja kako bi se odbranila sopstvena
mizerna degradacija. Nisam ni pokušala da ih pronađem, te drugačije načine
života, ni u prošlosti ni u nekoj mogućoj budućnosti. Otišla sam poput opečene
osobe koja vrišteći skida sa sebe izgorelu kožu verujući da na taj način skida i samu
opekotinu.
Ono čega sam se najviše plašila kada sam napustila kćerke bila je mogućnost
da bi Đani, zbog lenjosti, iz osvete ili iz potrebe, mogao odvesti Bjanku i Martu u
Napulj, da bi ih mogao poveriti na čuvanje mojoj majci i rodbini. Gušila sam se od
brige, mislila sam: šta sam to učinila, ja sam pobegla, ali dopuštam da se one tamo
vrate. Zamišljala sam da će devojčice malo-pomalo utonuti u mračni bunar iz koga
potičem, da će usvojiti način ponašanja, jezik i sve osobine koje bejah zbrisala sa
sebe kada sam sa osamnaest godina otišla na studije u Firencu, to udaljeno, za
mene nepoznato mesto. Rekla sam Đaniju: radi šta ti je volja, ali molim te, nemoj
da ih ostaviš s rodbinom u Napulju. Đani mi je povikao da će sa svojim kćerkama
da postupa kako on hoće, da nemam pravo u to da se mešam ako sam već odlučila
da odem. O njima se mnogo starao ali ih je, kada je bio zatrpan poslom i primoran
da putuje u inostranstvo, bez oklevanja odveo u kuću moje majke, u stan u kome
bejah rođena, u sobe u kojima sam se žestoko svađala boreći se da se emancipujem,
i tamo ih je ostavio mesecima.
Vest je stigla do mene, žalila sam, ali to nije bilo dovoljno da me natera da se
vratim. Bila sam daleko, činilo mi se da sam druga osoba, napokon ona prava, i
naposletku sam dopustila da devojčice ostanu izložene ranama mog rodnog grada,
istim onim koje sam na sebi samoj smatrala neizlečivim. Moja majka je u to vreme
bila dobra, starala se o njima, premarala se, ali ja joj nikad nisam pokazala ni
trunku zahvalnosti, ni zbog toga ni zbog drugih stvari. Skriveni bes koji sam gajila
prema sebi samoj istresala sam na njoj. Naknadno, kada sam se vratila kćerkama i
kada sam ih odvela u Firencu, nju sam optužila da mi je osakatila kćerke na isti
način na koji beše osakatila i mene. Lažne optužbe. Ona se branila, odgovarala je
zlobom, to joj je teško palo, možda je nedugo potom i umrla baš zato što je bila
otrovana bolom. Poslednje reči koje mi je uputila, malo pre svoje smrti, izgovorila
je na iscepkanom dijalektu: malo mi je hladno, Leda, i usraću se od straha.
Koliko sam joj samo ružnih stvari povikala, a bolje bi bilo da ih nikad nisam
ni pomislila. Želela sam – sada kada sam im se vratila – da moje kćerke zavise samo
od mene. Ponekad mi se čak činilo da sam ih napravila sama, više se ničeg nisam
sećala u vezi s Đanijem, nikakve telesne bliskosti, njegovih nogu, grudnog koša,
seksa, niti ukusa, bilo je to kao da se nikada nismo ni dotakli. Kada je zatim otišao
u Kanadu, taj osećaj se dodatno učvrstio, činilo mi se da sam kćerke odgajila sama,
da u njima osećam samo liniju mog ženskog rodoslova, i u dobru i u zlu. I zato su
brige rasle. Nekoliko godina je Bjanki i Marti u školi išlo loše, očigledno su bile
dezorijentisane. Navaljivala sam, podsticala sam ih, mučila sam ih. Govorila sam:
šta nameravate da postignete u životu, gde želite da završite, želite li da nazadujete,
da se degradirate, da uništite sav trud koji smo uložili vaš otac i ja, da budete poput
vaše bake koja je završila samo niže razrede osnovne škole? Bjanki sam depresivno
prebacivala: razgovarala sam s tvojim nastavnicima, kako si me samo obrukala.
Posmatrala sam kako obe skreću s pravog puta, sa svakim danom su mi delovale
sve uobraženije, i sve gluplje. Bila sam sigurna da će se zaglibiti što se tiče
obrazovanja, svega, i u tom periodu sam se osećala dobro samo kad sam
primećivala da se disciplinuju, da u školi počinju da postižu uspehe, da se senke
žena iz moje porodice raspršuju.
Sirota mama. Šta je to, uostalom, tako loše prenela devojčicama: ništa, malo
dijalekta. Zahvaljujući njoj, danas Bjanka i Marta umeju lepo da oponašaju
napolitanski dijalekat i poneki izraz. Kada sam dobre volje, podsmevaju mi se.
Prenaglašavaju moj akcenat, čak i preko telefona, iz Kanade. Okrutno oponašaju
dijalekatsku boju zvuka, koja proizlazi iz načina na koji govorim jezike, ili izvesne
napolitanske izraze kojima se koristim italijanizirajući ih. Drkanje kurca.
Osmehujem se Rozariji, pokušavam da nađem nešto što bih joj rekla, na silu joj se
obraćam uz lepe manire iako ih ona nema. Da, moje kćerke me ponižavaju,
naročito zbog engleskog, stide se načina na koji ga govorim, primetila sam to u
prilikama kada smo zajedno išle u inostranstvo. Pa ipak, to je jezik mog zanimanja,
činilo mi se da se njime služim besprekorno. One pak tvrde da to nije tačno, da
nisam dobra, i u pravu su. Uprkos svom trudu, nisam daleko dogurala. Ukoliko to
samo poželim, očas posla mogu ponovo da postanem poput ove žene, Rozarije.
Malo bih se pomučila, svakako, moja majka je umela neprimetno da se prebaci sa
izigravanja fine sitnoburžujske gospođe na ljutito izlivanje svojih nezadovoljstava.
Ja bih se malo više pomučila da to postignem, ali bih uspela. Moje kćerke su se pak
zaista udaljile. Pripadaju jednom drugom vremenu, izgubila sam ih u budućnosti.
Nanovo se osmehujem Rozariji, s nelagodom, ali ona mi osmeh ne uzvraća,
razgovor zamire. Sada se već kolebam između osećanja uznemirenosti i odbojnosti
prema toj ženi i nekakve setne privrženosti. Pretpostavljam da će se poroditi bez
ijedne reči, za dva sata izbaciće iz tela sebe samu i istovremeno jedno novo žensko
stvorenje nalik sebi. Već narednog dana biće na nogama, imaće mnogo mleka,
pravu reku mleka, nastaviće svoje budno i nasilno vojevanje. Jasno mi je da ne želi
da se viđam s njenom snajom, smatra je – pretpostavljam – gnjavatorkom koja
umišlja da je mnogo fina, uspijušom koja se tokom svoje trudnoće stalno žalila,
povraćajući bez prestanka. Nina je u njenim očima mekana, tečna, izložena
svakakvim lošim uticajima, a mene, nakon ružnih dela koja sam priznala, više ne
smatra poželjnom poznanicom s plaže. I zato želi da je zaštiti od mene, plaši se da
ću joj ubaciti bubice u glavu. Bdi nad njom u ime svog brata, čoveka sa ožiljkom
na stomaku. Loš svet, beše mi rekao Đino. Ostadoh još neko vreme da stojim u
vodi, nisam znala šta da joj kažem. Jučerašnje vreme i sadašnjost sudarali su se sa
svim periodima iz mog života. Vratih se pod suncobran.
Tamo počeh da razmišljam šta da radim, naposletku se odlučih. Uzeh torbu i
cipele, obavih oko struka jednu maramu i pođoh ka boriku ostavivši na ležaljci
knjige i haljinu okačenu o suncobran.
Đino beše rekao da Napolitanci stanuju u jednoj vili na peščanim nanosima,
tik uz borik. Pratila sam liniju koja je obeležavala granicu između borovih iglica i
peska, u senci, pod suncem. Nakon izvesnog vremena ugledah vilu, pretencioznu
građevinu na dva sprata, opasanu tršćakom, oleandrima i stablima eukaliptusa. Poj
cvrčaka je u to doba dana bio zaglušujući.
Uvukoh se dublje u šipražje, u potrazi za kakvim puteljkom koji bi me odveo
do kuće. Izvukoh u međuvremenu letak iz torbe, pozvah navedeni broj mobilnog
telefona. Nadala sam se da će se javiti Nina, čekala sam. Dok je moj telefon zvonio
u prazno, začuh potmulu zvonjavu telefona u šiblju, s moje desne strane, a zatim
Ninin glas, kroz smeh je govorila: hajde, dosta, prekini, pusti me da se javim.
Smesta prekinuh poziv, potražih je pogledom u pravcu iz kog do mene beše
dopro glas. Videh Ninu, u svetloj letnjoj haljini, naslonjenu na stablo jednog
drveta. Đino ju je ljubio. Činilo se da ona prihvata poljubac, ali otvorenih očiju, u
pogledu joj videh da se zabavlja, ali da je i uplašena, istovremeno je s nežnošću
udaljavala njegovu ruku koja je stremila ka njenim grudima.

19.

Okupah se u moru i legoh potrbuške, uronih lice u ruke. U tom položaju videh
mladića kako se vraća, kako se spušta niz peščane nanose dugim koracima,
pognute glave. Kada se vratio na svoje mesto, pokušao je da čita, ali mu to nije
polazilo za rukom, zagledao se u more. Osetih kako se blago nezadovoljstvo od
prethodne večeri pretvara u ogorčenost. Delovao je tako fino, satima mi je pravio
društvo, pokazao se pažljivim i osećajnim. Rekao je da se plaši osvetoljubivosti
Ninine rodbine i muža, upozorio me je na njih. Pa ipak, on sam nije bio u stanju
da se uzdrži, izlagao je sebe i nju ko zna kakvim rizicima. Izazivao ju je, privlačio
ju je baš u trenutku kada je bila najkrhkija, pritisnuta odgovornošću prema kćerki.
Onako kako sam ih otkrila ja, mogao je da ih otkrije i bilo ko drugi. Osetih
nezadovoljstvo zbog oboje.
To što sam ih otkrila u meni je probudilo, ne znam kako da se izrazim,
nekakav nemir. Bilo je to zbrkano osećanje, sjedinjavala sam ono što sam videla sa
onim što nisam, obuzimala me je vrelina i oblivao me je hladan znoj. Njihov
poljubac me je još uvek pekao, grejao mi je stomak, u ustima sam imala ukus mlake
pljuvačke. Nije to bilo osećanje odrasle osobe već jednog deteta, osećala sam se
poput uzdrhtale devojčice. Vraćali su mi se daleke maštarije i lažni prizori,
izmišljeni, kao kada sam, kao mala, maštala da moja majka krišom izlazi iz kuće, i
po danu i po noći, da bi se sretala sa svojim ljubavnicima i kada sam u sopstvenom
telu osećala njenu radost. Činilo mi se, sada, da se u meni budi kakva lepljiva tvar,
koja mi je decenijama spavala u dnu stomaka.
Ustadoh nervozno sa ležaljke, na brzinu spakovah svoje stvari. Pogrešila sam,
rekoh sebi, Bjankin i Martin odlazak nije mi prijao. Tako mi se činilo, ali sam se
prevarila. Koliko dugo im nisam telefonirala, moram da ih čujem. Podići sidro,
osetiti se lepršavom nije nešto dobro, to je okrutnost prema sebi samoj i prema
drugima. Moram naći način da to kažem Nini. Kakvog smisla ima taj letnji flert,
poput kakve šesnaestogodišnjakinje, dok joj je kćerka bolesna? Činila mi se tako
izuzetnom kada je bila zajedno sa Elenom, s lutkom, ispod suncobrana, ili na
suncu, na obali mora. Često su naizmenično punile jednu lopaticu mokrim
peskom i pretvarale su se da hrane Nani. Kako im je bilo lepo zajedno. Elena se
satima igrala, sama ili u majčinom društvu, i videlo se da je srećna. Pade mi na
pamet da u njenom odnosu sa lutkom, tamo, uz Ninu, ima više erotskog naboja
nego u svom erosu koji će osetiti odrastajući i stareći. Napustih plažu ne pogledavši
nijednom u Đinovom ili Rozarijinom pravcu.
Vozila sam ka kući pustim putem, u glavi su mi se rojili prizori i glasovi. Kada
sam se vratila kćerkama – sada već pre mnogo vremena – dani nanovo behu postali
teški, seks sporadična i, samim tim, mirna praksa bez velikih očekivanja. Muškarci
su mi, i pre nego što bismo razmenili prvi poljubac, sa uvežbanom odlučnošću
stavljali na znanje da nemaju nameru da napuste svoju suprugu ili da imaju svoje
navike slobodnih muškaraca, kojih nisu spremni da se odreknu, ili da ne žele da
preuzmu nikakvu odgovornost za moj život i za život mojih kćerki. Nikada se na
to nisam žalila, štaviše, njihove reči delovale su mi predvidljivo i stoga razumno.
Bejah odlučila da je doba ludila okončano, da su mi tri godine bile dovoljne.
Onog pak jutra kada sam razmestila krevet u kome su spavali Brenda i njen
ljubavnik, kada sam otvorila prozore kako bih izbrisala njihov miris, učinilo mi se
da sam u svom telu otkrila potrebu za zadovoljstvom koja nije imala nikakve veze
sa zadovoljstvom koje su mi pružili moji prvi seksualni odnosi, sa šesnaest godina,
ili s neugodnim i nezadovoljavajućim seksom sa čovekom koji mi je kasnije postao
muž, sa uvežbanim bračnim seksom pre i nakon rođenja devojčica. Nakon susreta
s Brendom i njenim muškarcem u meni su se rodila nova očekivanja. Prvi put sam
osetila, poput trzaja u grudima, da mi je potrebno nešto drugo, ali nije mi bilo lako
da to sebi priznam, takve misli činile su mi se neprimerenim za ženu u mojoj
situaciji, u neskladu sa ambicijama jedne obrazovane i mudre žene.
Prolazili su dani, sedmice, tragovi dvoje zaljubljenih sasvim izbledeše. Nisam
se, međutim, umirila, u meni je narastao nekakav nemir u maštarijama. Pred
mužem sam ćutala, nisam ni u jednom trenutku pokušala da prekršim naše
seksualne navike, čak ni erotski žargon koji bejasmo razradili tokom godina.
Dešavalo se, međutim, da učim, da obavljam nabavku, da stojim u redu da bih
platila kakav račun i da se iznenada izgubim u vihoru želja zbog kojih sam osećala
sram, ali su me istovremeno i uzbuđivale. Stidela sam ih se, naročito kada su se
javljale dok sam se starala o devojčicama. Pevala sam pesmice s njima, čitala im
bajke pred spavanje, pomagala sam Marti da jede, kupala sam ih, oblačila,
osećajući se nedostojnom, nisam znala kako da se smirim.
Jednog jutra telefonirao mi je moj profesor s fakulteta, reče mi da je pozvan
na neki međunarodni kongres o Forsteru. Savetovao me je da na kongres i sama
pođem, radilo se o materiji kojom sam se bavila, smatrao je da bi to bilo veoma
korisno za moj rad. Kakav to rad, ni na čemu nisam radila niti se on bogzna koliko
potrudio da mi prokrči put. Zahvalila sam mu se. Nisam imala novca, nisam imala
šta da obučem, moj muž je prolazio kroz težak period, imao je mnogo posla.
Nakon dana provedenih u stanju neurastenije i depresije, odlučih da ne odem.
Međutim, profesor je pokazao da mu je žao. Rekao mi je da gubim sebe, ja sam se
razbesnela, neko vreme se nismo čuli. Kada mi se ponovo javio, bilo je to da bi mi
saopštio da je pronašao način da ne platim ni put ni smeštaj.
Nisam više mogla da se povučem. Isplanirala sam svaki minut za ta četiri dana
koliko je trebalo da budem odsutna: spremni obroci u frižideru, pomoć prijateljica
koje su bile rade da daju sve od sebe kako bi bile od pomoći jednom pomalo ludom
naučniku, jedna nevesela studentkinja spremna da se stara o devojčicama ukoliko
njihov otac bude imao neočekivane sastanke. Pošla sam na put ostavivši sve u
savršenom redu, samo je Marta bila malo prehlađena.
Ispostavilo se da je avion za London bio pun uvaženih profesora i mladog
sveta, mojih rivala koji su u potrazi za poslom uglavnom bili mnogo prisutniji i
aktivniji od mene. Profesor koji me beše pozvao držao se po strani, obuzet
sopstvenim mislima. Bio je to jedan namračen čovek, s dvoje odrasle dece,
prefinjenom i ljubaznom suprugom, imao je mnogo predavačkog iskustva i
neiscrpno obrazovanje; pa ipak, hvatali su ga napadi panike kad god je trebalo da
govori u javnosti. Tokom čitavog leta doterivao je svoje izlaganje, i čim smo stigli
u hotel, zamolio me je da ga pročitam, da vidim zvuči li mi ubedljivo. Pročitala
sam izlaganje, umirila sam ga, rekla mu da je odlično, zbog toga sam i bila tamo; a
on je odjurio i nisam ga videla čitavog prvog jutra kongresa. Pojavio se tek u kasno
popodne, taman na vreme za svoje izlaganje. Svoj tekst je izgovorio staloženo, na
engleskom, ali pošto mu je upućeno nekoliko kritika, ozlovoljio se, odgovorio je
grubo i pošao da se zatvori u svoju sobu, nije izašao čak ni na večeru. Ja sam sedela
za jednim stolom, u društvu drugih saradnika-početnika, poput mene, maltene sve
vreme u tišini.
 Ponovo sam ga videla narednog dana, pred jedno veoma iščekivano izlaganje,
ono profesora Hardija, jednog veoma cenjenog naučnika s nekog prestižnog
univerziteta. Moj profesor me nije ni pozdravio, bio je s drugima. Pronašla sam
mesto u dnu sale, revnosno otvorila svoju beležnicu. Pojavio se Hardi, bio je to
muškarac u pedesetim godinama, onizak, mršav, prijatnog lica i izrazito plavih
očiju. Govorio je tiho, kao da nas je ušuškavao svojim glasom, nakon izvesnog
vremena iznenadila sam sebe zapitavši se da li bi mi se svidelo da me dotakne,
mazi, ljubi. Govorio je deset minuta, potom iznenada, kao da glas dopire iz moje
erotične halucinacije, a ne iz mikrofona u koji je govorio, čuh kako izgovara moje
ime i prezime.
Nisam mogla da poverujem u to, pa ipak osetila sam kako mi lice gori. On je
nastavio, bio je vrstan govornik, pisanim tekstom koristio se samo kao
podsetnikom, sada je improvizovao. Ponovio je moje prezime jednom, dva, tri
puta. Videla sam da me moje kolege s fakulteta traže pogledom po sali, drhtala
sam, ruke su mi se znojile. I moj profesor se osvrnuo sa zabezeknutim izrazom lica,
uzvratila sam mu pogled. Engleski profesor je citirao delić mog članka, jedinog
koji dotad bejah objavila, istog onog koji sam pre izvesnog vremena dala Brendi.
Citirao ga je s divljenjem, detaljno je analizirao jedan pasus, njime se koristio da
bolje obrazloži svoj govor. Izašla sam iz sale čim je on završio izlaganje i čim je
počeo aplauz.
Odjurila sam u svoju sobu, osećala sam se kao da u meni sve ključa, kipela
sam od gordosti. Pozvala sam Firencu, svog muža. Maltene sam mu povikala,
preko telefona, tu neverovatnu stvar koja mi se dogodila. On je rekao: da, odlično,
baš mi je milo, i saopštio mi da Marta ima varičelu, bio je siguran u to, lekar je
rekao da nema nikakve sumnje. Spustila sam slušalicu. Martine boginje tražile su
mesto u meni, sa uobičajenim talasom briga, međutim, umesto na prazninu
prethodnih godina, naišle su na mahnitu radost, osećaj snage, na veselu zbunjenost
intelektualnog trijumfa i fizičko zadovoljstvo. Šta su uostalom boginje, pomislila
sam, i Bjanka ih je preležala, proći će. Bila sam obuzeta sobom. Ja, ja, ja: ovo sam
ja, ovo umem da radim, ovo moram da radim.
Moj profesor je pozvao telefonom moju sobu. Među nama nije bilo nikakve
prisnosti, bio je uzdržan čovek. Uvek je govorio dubokim, pomalo zajedljivim
glasom, nikada me nije bogzna koliko cenio. Beše se pomirio s mojom
nametljivošću ambicioznog diplomiranog studenta, ali bez ikakvih obećanja,
uglavnom je na mene prebacivao svoje najdosadnije obaveze. Tom prilikom mi se
pak obratio s nežnošću, zbunio se, uputio mi je čestitke povodom mog uspeha.
Reče zbrda-zdola: sada morate više da se potrudite, pokušajte da brzo završite svoj
novi esej, važno je da ponovo objavite nešto, obavestiću Hardija da radimo na
tome, videćete da će želeti da vas upozna. Ja sam isključila tu mogućnost, ko sam
pa bila ja? On je navaljivao: to je izvesno.
Za ručkom je insistirao da sednem pored njega i ubrzo mi je postalo jasno, uz
nov talas zadovoljstva, da se oko mene sve beše promenilo. Od anonimne
pomoćnice, bez prava da izloži i kratko naučno saopštenje na kraju dana, u roku
od sat vremena postala sam mladi stručnjak sa izvesnim međunarodnim
prestižom. Italijani su prilazili jedan za drugim da mi upute čestitke, kako mladi
tako i stari. Potom je stigao i poneko od stranaca. Naposletku, u salu je ušao Hardi,
neki tamo mu je šapnuo nešto na uvo pokazujući na sto za kojim sam sedela. On
me je načas pogledao, pošao ka svom stolu, zaustavio se, načinio korak unazad i
prišao da mi se predstavi. Da se predstavi meni, učtivo.
Kasnije mi je moj profesor šapnuo na uvo: on je ozbiljan stručnjak, ali mnogo
radi, stari, dosađuje se. Zatim je dodao: da ste muškarac, ili ružnjikava, ili stara,
sačekao bi za svojim stolom da mu ukažete dužno poštovanje, a potom bi vas
otpustio uz nekoliko ljubaznih ali nezainteresovanih rečenica. Njegove reči
zazvučale su mi podlo. Kada je načinio nekoliko zlobnih aluzija na to da će se
Hardi naveče sigurno vratiti u napad, promrmljala sam: možda ga, pre svega,
interesuje to što sam napisala rad od znatnog doprinosa. Nije odgovorio ništa,
promrmljao je jedno da i ništa nije prokomentarisao kada sam mu van sebe od
radosti saopštila da me je profesor Hardi za večeru pozvao za svoj sto.
Večerala sam s Hardijem, bila sam duhovita i opuštena, mnogo sam pila.
Nakon večere pošli smo u dugu šetnju i po povratku, bilo je to u dva sata izjutra,
on me je pozvao u svoju sobu. Uputio mi poziv sa šaljivom ljubaznošću, tihim
glasom, ja sam pristala. Seksualne odnose oduvek sam smatrala krajnjom, veoma
lepljivom realnošću, najneposrednijim načinom da se stupi u kontakt s tuđim
telom. Međutim, nakon tog iskustva ubedila sam sebe da su seksualni odnosi
krajnji proizvod naše mašte. Što je veće zadovoljstvo, druga osoba sve više postaje
poput sna, noćno reagovanje stomaka, grudi, usta, anusa, svakog izolovanog delića
kože pod milovanjem i udarima tog neodređenog bića koje se može definisati
samo potrebama koje osećamo u tom trenutku. Tom susretu pripisala sam
ogroman značaj i počela da verujem da sam oduvek volela tog muškarca – iako tek
što ga bejah upoznala – i da ne želim nikog osim njega.
Đani mi je po povratku prebacio to što sam za četiri dana telefonirala samo
dva puta iako je Marta bila bolesna. Rekoh mu: imala sam mnogo posla. Rekoh mu
takođe da ću, nakon onoga što mi se dogodilo, nadalje morati mnogo da radim
kako bih se održala na visini zadatka. Počeh da ga provociram provodeći po deset
sati dnevno na fakultetu. Moj profesor je iznenada postao veoma pristupačan,
nakon našeg povratka u Firencu počeo je da daje sve od sebe da mi pomogne da
ubrzo objavim nov rad, i aktivno je sarađivao s Hardijem kako bih otišla da neko
vreme radim na njegovom fakultetu. Započeo je period previše uzbuđenog, bolnog
aktivizma. Naporno sam radila, pateći istovremeno zato što mi se činilo da ne
mogu da živim bez Hardija. Pisala sam mu duga pisma, telefonirala sam mu.
Ukoliko je, naročito vikendom, Đani bio kod kuće, jurila sam u telefonsku
govornicu, vukući za sobom Bjanku i Martu kako on ne bi postao sumnjičav.
Bjanka je slušala moje razgovore, i mada su bili na engleskom, sve je predosećala
bez razumevanja, i ja sam to znala, ali nisam znala šta da radim s tim. Devojčice su
bile tu uz mene, neme i zbunjene, nisam na njih zaboravljala, nikada ih neću
zaboraviti. Pa ipak, protiv svoje volje zračila sam radošću, šaputala sam nežnosti,
odgovarala na nepristojne aluzije i sama ih pravila. Jedino sam vodila računa –
kada su me vukle za suknju, kada su kenjkale da su gladne, tražile sladoled ili
zahtevale da im kupim balon od čoveka koji ih je prodavao na nekoliko koraka od
nas – da ne povičem: dosta, odlazim, nikada me više nećete videti, baš onako kako
je to činila moja majka kad je bila očajna. Ona nas nikad nije napustila, iako nam
se neprekidno klela da će to učiniti; ja sam, međutim, svoje kćerke napustila
maltene bez ijedne reči.
Vozila sam kao da se ne nalazim za volanom, ni put nisam primećivala. Kroz
prozor je pirkao vreo vazduh. Parkirah se ispred kuće, pred očima sam imala
Bjanku i Martu, male i preplašene, onakve kakve su bile pre devetnaest godina.
Buktala sam, smesta uđoh pod tuš. Hladna voda. Pustila sam da se dugo sliva po
meni, posmatrajući kako mi tamni pesak klizi s nogu, sa stopala na belo dno tuš-
kabine. Vreline ubrzo nestade. Na mene se spustila hladnoća savijenog krila, the
chill of the crooked wing. Osušiti se, pokriti se. Bejah naučila moje kćerke taj Odnov
izraz, služili smo se njime kao našim savezničkim izrazom da pokažemo da nam
se neko mesto ne sviđa, ili da smo lošeg raspoloženja ili jednostavno da je ružan
hladan dan. Zlosrećne kćerke, primorane da budu učene čak i u svakodnevnim
porodičnim razgovorima, još od malih nogu. Uzeh torbu, iznesoh je na terasu na
sunce, istresoh njen sadržaj na sto. Lutka pade na bok, rekoh joj nešto, kao što se
to čini sa psom ili mačkom, potom postadoh svesna svog glasa i smesta zaćutah.
Odlučih da se postaram za Nani da bih imala društvo, da bih se smirila. Potražih
alkohol, želela sam da obrišem tragove hemijske olovke koje je imala na licu i telu.
Istrljah je brižljivo ali bez mnogo uspeha. Nani, dođi ovde, lepa moja. Da ti
obučemo gaćice, čarapice, cipelice. Da stavimo i haljinicu. Kako si samo elegantna.
Iznenadih se što joj se ispravno obraćam tim nadimkom. Zašto sam među brojnim
nadimcima kojima su se služile Elena i Nina izabrala baš taj? Pogledah svoju
sveščicu, tamo ih bejah sve zapisala: Neni, Nile, Nilota, Nanikja, Nanuča, Nenela.
Nani. Imaš vodu u stomaku, mila moja. Čuvaš svoju tečnu tamu u stomaku. Sedela
sam na suncu, pored stola, sušila sam kosu povremeno je protresajući prstima.
More je bilo zelene boje.
I ja sam mnogo toga skrivala u sopstvenoj tami, u tišini. Na primer kajanje
zbog pokazane nezahvalnosti prema Brendi. Ona je bila ta koja je Hardiju dala moj
tekst, sam mi je to rekao. Ne znam kako su se upoznali, nisam želela da znam šta
jedno drugom duguju. Danas znam samo da moje stranice nikad ne bi osvojile
ničiju pažnju bez Brende. To, međutim, tada nikome nisam rekla, čak ni Đaniju,
čak ni mom profesoru, a naročito nikad nisam potražila nju. To je nešto što sam
priznala samo u pismu mojim kćerkama, pre dve godine, onom koje one nisu ni
pročitale. Napisala sam: bilo mi je potrebno da verujem da sam sve postigla sama.
Želela sam da sve snažnije osećam samu sebe, svoje zasluge, nezavisnost
sopstvenih kvaliteta.
U međuvremenu mi se zbio niz stvari, ti događaji su mi delovali kao potvrda
onoga čemu sam se oduvek nadala. Bila sam dobra: nije bilo potrebe da glumim
ko zna kakvu superiornost kao što je to činila moja majka; zaista sam bila
izvanredno stvorenje. U to je konačno poverovao moj profesor iz Firence. U to je
poverovao i uvaženi i elegantni profesor Hardi, činilo se da on u to veruje i više od
ostalih. Otputovala sam u Englesku, vratila sam se, otputovala ponovo. Moj muž
je bio uznemiren, šta se to događalo? Žalio se da ne može istovremeno da završava
svoje poslove i da se stara o devojčicama. Odgovorih mu da ga ostavljam. Nije me
razumeo, mislio je da se radi o depresiji, tražio je rešenja, pozvao je moju majku,
vikao je da moram da mislim na devojčice. Rekoh mu da ne mogu više da živim s
njim, da mi je potrebno da shvatim ko sam, koje su moje mogućnosti i slično.
Nisam mogla da mu povičem da sebe odlično poznajem, da imam hiljadu novih
ideja, da sam neko ko uči, ko voli druge muškarce, da se zaljubljujem u svakoga ko
mi kaže da sam dobra, da sam inteligentna, ko mi pruža priliku da se dokažem.
Smirio se. Neko vreme se trudio da bude pun razumevanja, potom je osetio da ga
lažem, razbesneo se, prešao je na uvrede. U izvesnom trenutku mi je povikao: radi
šta ti je volja, odlazi!
Nikada nije zaista verovao da bih mogla da odem bez devojčica. Ja sam mu ih,
međutim, ostavila, otišla sam na dva meseca, za to vreme nijednom nisam
telefonirala. On me je pak progonio iz daljine, mučio me je. Kada sam se vratila,
učinila sam to samo kako bih popakovala svoje knjige i beleške.
Za tu priliku sam Bjanki i Marti kupila haljinice, ponesoh ih na poklon.
Navaljivale su da im pomognem da ih obuku, bile su slabašne i nežne. Moj muž
me je ljubazno odvukao u stranu, zamolio me da ponovo pokušam, briznuo u plač,
rekao mi je da me voli. Odbila sam ga. Posvađali smo se, zatvorila sam se u kuhinju.
Nakon izvesnog vremena začula sam slabašno kucanje. Ušla je ozbiljna Bjanka,
praćena sestrom, pomalo sramežljivom. Bjanka je uzela jednu pomorandžu s
poslužavnika s voćem, otvorila fioku i pružila mi nož. Nije mi bilo jasno šta želi,
bila sam obuzeta sopstvenim besom, jedva sam čekala da pobegnem iz te kuće, da
je zaboravim, da zaboravim na sve. Hoćeš li da nam napraviš zmijicu, upitala je
onda ona, u svoje i sestrino ime, a Marta mi se osmehnula ohrabrujuće. Sedele su
preda mnom i čekale, zauzele su poze staloženih elegantnih gospođica, u svojim
novim haljinama. U redu, rekoh, uzeh pomorandžu, počeh da je gulim. Devojčice
su me posmatrale. Osećala sam njihove poglede na sebi, kao da pokušavaju da me
pripitome, ali sam još snažnije osećala život izvan njih, nove boje, nova tela, novu
inteligenciju, nov jezik kojim ću napokon ovladati kao da je moj maternji i ništa,
ništa od toga nije mi delovalo izmirljivo sa ovim porodičnim prostorom u kojem
su me obe posmatrale sa iščekivanjem. Ah, kako sam želela da postanu nevidljive,
da prestanem da osećam zahteve njihovih tela kao najpreča pitanja, snažnije od
onih koji su dolazili iz mog tela. Završila sam s ljuštenjem pomorandže, a zatim
sam otišla. Od tog trenutka, naredne tri godine nisam ih ni videla ni čula.
 20.

Začu se zvonjava interfona, nasilno električno pražnjenje koje je stiglo sve do

terase.
Mahinalno pogledah na sat. Bilo je dva sata posle podne, u čitavom mestu
nisam poznavala nikoga s kim sam bila u tako prisnim odnosima da mi dođe u
posetu u to doba. Pade mi na pamet Đino. Znao je gde živim, možda je došao kod
mene po savet.
Interfon ponovo zazvoni, sada s manje odlučnosti, kraće. Uđoh sa terase,
pođoh da se javim.
„Ko je?“
„Đovani.“
Uzdahnuh, bolje on nego nezadržive misli koje su mi se motale po glavi,
pritisnuh dugme da mu otvorim. Bila sam bosonoga, potražih sandale, zakopčah
košulju, bolje namestih suknju, začešljah još vlažnu kosu. Čim je pritisnuo zvonce,
otvorih mu. Ugledah ga, preplanulog od sunca, pažljivo začešljane sede kose, u
pomalo drečavoj košulji i plavim, savršeno ispeglanim pantalonama, cipelama koje
su se caklile i s nekakvim fišekom u rukama.
„Neću vas dugo zadržavati.“
„Uđite.“
„Video sam vaša kola, rekao sam sebi: gospođa se vratila.“
„Dođite, raskomotite se.“
„Ne želim da vas uznemiravam, ali, ako vam se sviđa riba, ova je sveže
ulovljena.“
Uđe, pruži mi fišek. Zatvorih vrata, uzeh njegov poklon, osmehnuh mu se
usiljeno, rekoh:
„Previše ste ljubazni.“
„Jeste li ručali?“
„Nisam.“
„Možete da ih jedete i sirove.“
„To me užasava.“
 „Onda ih ispržite, i pojedite dok su sasvim tople.“
„Ne umem da ih očistim.“
Od stidljivosti s kojom beše ušao iznenada postade navalentan. Poznavao je
kuću, uputi se pravo u kuhinju, poče da čisti ribu.
„Očas posla ću biti gotov“, reče, „dva minuta.“
Posmatrala sam sa ironijom kako stručnim potezima vadi iznutrice iz tih
beživotnih stvorenja i kako potom struže krljušt kao da hoće s njih da skine sav
sjaj i boju. Pade mi na pamet da njegovi prijatelji verovatno čekaju u kafeu da vide
je li uspešno obavio svoj poduhvat. Pomislih da sam pogrešila što sam ga pustila
da uđe i da će se sada, ukoliko sam u pravu, na ovaj ili onaj način, zadržati dovoljno
dugo da to što će im posle ispričati počne da deluje verodostojno. U muškarcima
uvek ima nečeg patetičnog, koliko god godina imali. Neke krhke bezočnosti, neke
sramežljive smelosti. Danas više nisam sigurna da li su u meni ikad budili ljubav,
ili samo nežno razumevanje za njihove slabosti. Đovani će se, pomislih, šta god da
se ovde dogodi, razmetati čudesnom erekcijom koju je imao sa strankinjom, bez
ikakvih lekova i uprkos svojim godinama.
„Gde držite ulje?“
Pržio je ribu stručno, gomilajući zbunjene reči jedne na druge kao da mu misli
dolaze prebrzo da bi ih sklapao u rečenice. Hvalio je prošlost, kada je u moru bilo
više ulova i riba bila zaista dobra. Govorio mi je o svojoj ženi, koja je umrla pre tri
godine, i o deci. Reče i ovo:
„Moj najstariji sin je mnogo stariji od vas.“
„Čisto sumnjam, stara sam.“
„Ma kakvi, ne možete imati više od četrdeset godina.“
„Imam ih više.“
„Četrdeset dve – četrdeset tri?“
„Imam ih četrdeset osam, Đovani, imam i dve odrasle kćerke, jedna ima
dvadeset četiri godine a druga dvadeset dve.“
„Moj sin ima pedeset godina, dobio sam ga kad mi je bilo devetnaest godina,
a mojoj ženi samo sedamnaest.“
„Imate šezdeset devet godina?“
„Da, i tri unučeta.“
 „Lepo ih nosite.“
„Samo naizgled.“
Otvorila sam jedinu flašu vina koju sam imala, crveno vino kupljeno u
supermarketu, i sedosmo za stočić u dnevnom boravku, da, jedno pored drugog
na kauču, jedemo prženu ribu. Riba je bila izuzetno ukusna, počeh mnogo da
pričam, da se razvedravam slušajući sopstveni glas. Pričala sam mu o poslu, o
kćerkama, naročito o njima. Rekoh: nikad mi nisu zadavale sekiracije. Lepo su
učile, uvek su uspešno završavale razrede, završile su školu sa odličnim ocenama,
postale su izvrsne naučnice, poput oca. Sada žive u Kanadi, jedna je tamo – recimo
– na usavršavanju studija, a starija poslom. Zadovoljna sam, ispunila sam
majčinsku dužnost, uspela sam da ih sačuvam od svih opasnosti sadašnjice.
Pričala sam, on me je slušao. Povremeno je govorio nešto o sebi. Najstariji sin
mu je bio geometar, žena mu je radila u pošti; starija kćerka udala se za valjanog
momka, onog što drži trafiku na trgu; mlađi sin je bio njegov krst, nije hteo da uči,
leti je zarađivao nešto novca vozajući turiste u barci; najmlađa kćerka malo je
kasnila sa studijama, beše prošla kroz tešku bolest, sada se pak spremala da
diplomira, da postane prva osoba u porodici s fakultetskim obrazovanjem.
Pričao mi je s mnogo nežnosti i o unucima, sve mu ih je podario najstariji sin,
ostali nisu imali dece. Stvorila se prijatna atmosfera, počeh da se osećam komotno,
osećala sam se u skladu sa okolinom: ukus ribe – bili su to barbuni – čaša vina,
svetlost koja se odbijala o more i udarala u stakla. On je govorio o unučadi, ja počeh
da mu pričam o mojim kćerkama kad su bile male. O tome kako smo jednom, pre
dvadeset godina, Bjanka i ja uživale na snegu; imala je tri godine, roze skafander i
kapuljaču oivičenu belim krznom, obrazi su joj se rumeneli; pele smo se na vrh
jednog brežuljka vukući za sobom sanke, a potom je Bjanka sedala napred, ja iza
nje, privijala sam je uz sebe, i spuštale smo se, velikom brzinom, obe smo vriskale
od radosti, a kada smo stizale podno brežuljka, skafander više nije bio roze boje,
nije bilo ni rumenila devojčicinih obraza, sve je bilo pokriveno slojem svetlucavih
snežnih pahuljica, videle su joj se samo vesele oči i usta koja su izgovarala: ponovo,
mama!
Pričala sam, a u misli su mi se vraćali samo srećni trenuci, osećala sam žal, ali
nisam bila tužna, bio je to prijatan osećaj, za njihovim malenim telima, za
njihovom željom da me osete, ližu, ljube, stežu uz sebe. Marta je svakog dana
gledala kroz prozor čekajući da se vratim s posla, i čim bi me ugledala, nije bilo
načina da je iko zadrži, otvarala je vrata, sjurivala se niz stepenice, jurila je, to meko
telo, željno mene, toliko je jurila da sam se plašila da će pasti, davala sam joj znak
da uspori: polako, nemoj da trčiš. Bila je mala ali spretna i sigurna u sebe, bacala
sam torbu na pod, spuštala sam se na kolena, širila sam ruke kako bih je dočekala
a ona mi se bacala u naručje poput projektila, maltene me je obarala, grlila sam je,
grlila me je.
Vreme prolazi, rekoh, i odnosi sa sobom njihova telašca, ona nastavljaju da
žive samo u sećanju naših ruku. Rastu, dostignu te po visini, nadvise te. Marta je
već sa šesnaest godina bila viša od mene. Bjanka je ostala niska, doseže mi do uva.
Ponekad mi i dalje sedaju u krilo kao kad su bile male, pričaju mi u isti glas, maze
me i ljube. Verujem da je Marta odrasla brinući se za mene, trudeći se da me zaštiti
kao da sam ja mala a ona velika, da je zbog tog truda odrasla u tako žalostivu
devojku, tako nesigurnu u sebe. To je pak nešto u šta ne mogu biti sigurna. Bjanka
je, na primer, poput svog oca, zatvorena u sebe, ali mi je i ona, ponekad, svojim
odsečnim grubim rečenicama, više naredbama nego zahtevima, pokazivala da želi
da me prevaspita za moje dobro. Zna se kakva su deca, ponekad te vole i maze,
ponekad kao da pokušavaju da te preoblikuju iz početka, da te ponovo izume, kao
da veruju da si loše odrastao i da je njihov zadatak da ti pokažu kako treba da živiš,
kakvu muziku treba da slušaš, koje knjige da čitaš i koje filmove da pogledaš,
kakvim rečima treba da se služiš a kakvim ne, zato što su zastarele, niko ih više ne
koristi.
„Misle da sve znaju bolje od nas“, složi se Đani.
„Ponekad je zaista tako“, rekoh, „zato što sabiraju ono što smo ih mi naučili
sa onim što su naučili sami, izvan nas, u svom vremenu, koje se neprekidno menja,
nije više ono naše.“
„Ružnijem vremenu.“
„Mislite?“
„Razmazili smo ih, imaju prevelika očekivanja.“
„Ne znam.“
„Šta sam ja imao kad sam bio mali? Jedan pištolj od drveta. Za dršku je bila
prikovana štipaljka za veš, za cev lastiš. O lastiš se kačio kakav kamenčić, kao što
se to čini s praćkom, a za štipaljku su se kačili kamen i lastiš. Tako se punio pištolj.
Kada si hteo da pucaš, otvarao si štipaljku i kamen bi poleteo.“
Pogledah ga s privrženošću, menjala sam mišljenje o njemu. Sada mi je
delovao kao spokojan čovek, nisam više verovala da se kod mene popeo kako bi
uverio svoje prijatelje da među nama nečeg ima. Tražio je samo sitno zadovoljstvo
kako bi ublažio udarce razočaranja. Želeo je da razgovara s jednom ženom koja
dolazi iz Firence, koja vozi lep automobil, nosi prefinjenu odeću kao onu s
televizije, koja je došla na letovanje sama.
„Danas imaju sve, narod upada u dugove kako bi kupovao koještarije. Moja
žena nije straćila ni centa, a žene danas novac bacaju kroz prozor.“
Ni to njegovo kukanje na sadašnjost i blisku prošlost, ni idealizovanje daleke
prošlosti nije mi zasmetalo kao što se to obično događalo. U njemu sam videla
samo jedan od brojnih načina da sebe ubedimo da uvek postoji neki slabašan deo
života za koji se možemo uhvatiti i čvrsto se držati, viseći tako, pred padom.
Kakvog bi smisla imalo upustiti se u prepirku s njim, reći mu: ja sam pripadala
tom talasu novih žena, trudila sam se da budem drugačija od tvoje žene, možda
čak i od tvoje kćerke, tvoja prošlost mi se ne sviđa. Zašto da se raspravljam s njim,
bolja je ova mirna jadikovka davno pohabanih razgovora. U izvesnom trenutku,
reče melanholično:
„Moja žena je deci, kad su bila mala, kako bi ih umirila, davala da sisaju krpicu
u koju je stavljala malo šećera.“
„Lutkicu.“
„Zar i vi znate za nju?“
„Moja baka ju je jednom napravila za moju mlađu kćer, koja je uvek plakala,
a nismo znali šta joj je.“
„Vidite li? Sada ih pak odmah vodaju lekarima, brinu i decu i roditelje, misle
da su svi bolesni: očevi, majke i tek rođena deca.“
Dok je on nastavljao da hvali minula vremena, ja sam se prisećala moje bake.
U to vreme mora da je bila manje-više istih godina kao ovaj čovek sada, ali je ona
bila sitna, pogurena, rođena 1916. godine. Bejah došla u posetu u Napulj s
devojčicama, po običaju premorena, u svađi s mužem, koji je trebalo da pođe sa
mnom ali je u poslednjem trenutku ostao u Firenci. Marta je vrištala, nismo mogli
da nađemo njenu cuclu, moja majka mi je prebacivala to što sam – kako je govorila
– devojčicu navikla da uvek u ustima ima tu stvarčicu. Počele smo da se svađamo,
bilo mi je svega dosta, uvek me je kritikovala. Tada je moja baka uzela komad
sunđera, pokrila ga šećerom, omotala ga lakom prozirnom tkaninom, poput onih
kojima su se pokrivale bombonjere, čini mi se, i uvezala je nekakvom tračicom.
Napravila je to maleno stvorenje, poput duha u beloj haljinici koja mu pokriva telo
i noge. Umirila sam se kao pred kakvom čarolijom. I Marta je, u naručju svoje
prabake, ubacila u usta beli glavičurak tog đavolka i prestala da plače. I moja majka
se umirila, razveselila se, reče da me je njena majka na taj način ućutkivala kad sam
kao mala, čim bih je ispustila iz vida, udarala u dreku i počinjala da plačem.
Osmehnuh se opijena vinom, spustih glavu na Đovanijevo rame.
„Osećate li se loše?“, upita me zbunjeno.
„Ne, dobro sam.“
„Opružite se načas.“
Legoh na kauč, on ostade da sedi pored mene.
„Sad će da prođe.“
„Ništa ne treba da me prođe, Đovani, odlično sam“, odvratih s nežnošću.
Bacila sam pogled kroz staklo, na nebu se video jedan jedini oblak, beo i
slabašan, i jedva da su se nazirale Nanine plave oči, i dalje je sedela na stolu,
izbočena čela i proćelava. Bjanku sam dojila, Martu nisam nimalo, nije se hvatala,
plakala je, ja sam bila očajna. Želela sam da budem dobra majka, savršena majka,
ali telo je to odbijalo. Ponekad sam razmišljala o ženama iz prošlosti, nadvladanim
prevelikim brojem dece, o ritualima kojima su se služile sa onom najtežom decom,
s kojom nisu uspevale da se izbore, da im pomognu da prezdrave ili da nestanu:
ostavljale su ih preko noći same u šumi, uranjale ih u izvor ledene vode.
„Želite li da vam spremim kafu?“
„Neka, hvala, ostanite ovde, nemojte nikuda da idete.“
Sklopih oči. U misli mi se vratila Nina, oslonjena o stablo drveta, zamišljala
sam njen dug vrat, njene grudi. Bradavice iz kojih je Elena sisala mleko. Kako
privija lutku uz sebe da bi pokazala malenoj kako se doji beba. I devojčicu kako
oponaša njeno držanje, pokrete. Da, prvi dani letovanja zaista su bili lepi. Osećala
sam potrebu da uveličavam uživanje tih prvih dana kako bih uklonila teskobu koju
sam sad osećala. Uostalom, ono što nam je najpotrebnije upravo je nežnost, makar
i neiskrena. Otvorih oči.
„Povratila vam se boja, bili ste požuteli.“
„Ponekad me more umara.“
Đovani ustade, reče sa oprezom, pokazujući na terasu: „S vašom dozvolom,
idem da popušim cigaretu.“
Izašao je napolje, upalio cigaretu, ja izađoh za njim.
„Jel’ vaša?“, upita me, pokazujući na lutku, ali kao u šali, kao da kupuje vreme
da se pribere.
Klimnuh glavom.
„Zove se Mina, ona je moja amajlija.“
Uze lutku za stomak, ali je i dalje delovao pometeno, spusti je na sto.
„Ima vodu u sebi.“
Ne rekoh ništa, nisam znala šta da kažem.
Neko vreme me je sumnjičavo posmatrao, kao da ga je na tren nešto u meni
uznemirilo.
„Jeste li čuli“, upita me, „za onu sirotu devojčicu kojoj su ukrali lutku?“

21.

Naterah se da učim, tome sam se posvetila tokom većeg dela noći. Već u ranoj
adolescenciji stekla sam veliku samodisciplinu, naučila sam da teram misli iz glave,
da potiskujem bol i poniženje, da guram brige u udaljeni kutak.
Prestadoh oko četiri sata izjutra. Beše mi se vratio bol u leđima, tamo gde me
je udarila šišarka. Spavala sam do devet, potom sam doručkovala na terasi s
pogledom na more, koje je podrhtavalo pod naletima vetra. Nani beše ostala na
otvorenom, na stolu, haljinica joj je bila vlažna. Na tren mi se učini da je otvorila
usta i da mi se plazi, kao u igri.
Nije mi se išlo na plažu, nisam želela ni da izađem iz kuće. Smetala mi je
pomisao da treba da prođem pored kafea i da vidim Đovanija u razgovoru s
njegovim vršnjacima, pa ipak sam osećala da moram pod hitno da rešim pitanje
lutke. Uputih Nani melanholičan pogled, pomilovah je po obrazu. Žaljenje što ću
je izgubiti ne beše se ublažilo, naprotiv, dodatno je narastalo. Bila sam zbunjena,
na mahove mi se činilo da Elena može bez nje, a da ja ne mogu. S druge strane,
bila sam neoprezna, pustila sam Đovanija u stan a da je pre toga nisam sakrila. Prvi
put pomislih da prekinem letovanje, da odem tog istog dana, ili sutradan. Potom
se nasmejah sebi što se tako zanosim, što planiram bekstvo kao da sam otela pravu
devojčicu a ne lutku. Pospremih sto, okupah se, pažljivo se našminkah. Obukoh
lepu haljinu i izađoh.
U gradu je bio vašar. Trg, šetalište, ulice i sporedne uličice behu se pretvorili
u lavirint štandova, zatvoren za saobraćaj koji je u ostatku grada postao zagušen
kao u kakvoj metropoli. Pomešah se s gomilom sačinjenom uglavnom od žena koje
su razgledale raznovrsnu robu: haljine, jakne, kapute, kabanice, šešire, cipele,
drangulije, kućne alatke i kojekakav pribor, prave i lažne antikvarne predmete,
biljke, sireve i salame, povrće, voće, rukotvorine oslikane morskim pejzažima,
bočice s čudesnim lekovitim biljkama. Volim vašare, naročito tezge s polovnom
odećom i s predmetima i sitnicama iz prošlog veka. Kupujem sve: stare haljine,
košulje kratkih rukava, pantalone, minđuše, broševe, ukrasne predmete. Zaustavih
se da razgledam sitnice, jedan kristalni pritiskivač za hartiju, starinsku peglu,
lornjet, metalnog morskog konjića, napolitansku mašinu za kafu. Ispitivala sam
jednu svetlucavu ukosnicu, opasno dugačku i zaoštrenu, s lepim ukrasom od crne
ambre, kada mi zazvoni telefon. Moje kćerke, pomislih, iako je to bilo malo
verovatno za to doba dana. Pogledah ekran, na njemu nije bilo imena ni jedne ni
druge, videh broj telefona koji mi se učini poznatim. Javih se.
„Gospođo Leda?“
„Da?“
„Ovde majka devojčice koja je izgubila lutku, one koja...“
Iznenadih se, osetih mešavinu strepnje i zadovoljstva, srce poče snažno da mi
lupa u grudima.
„Zdravo, Nina.“
„Htela sam da vidim da li je ovo vaš broj.“
„Jeste, moj je.“
„Videla sam vas juče, u boriku.“
 „I ja sam vas videla.“
„Želela bih da popričam s vama.“
„U redu, kažite mi kada.“
„Sada.“
„Sada sam u gradu, na vašaru.“
„Znam, pratim vas već deset minuta. Ali stalno vas gubim iz vida, prevelika je
gužva.“
„Nalazim se pored fontane. Tu je jedan štand sa starim predmetima, neću se
mrdati od njega.“
Spustih dva prsta na grudi, želela sam da smirim lupanje srca. Pipkala sam
predmete, poneki sam i razgledala, ali mehanički, nezainteresovano. Nina se pojavi
u gomili, gurala je Elenu u kolicima. Povremeno je pridržavala jednom rukom
veliki šešir, koji joj beše poklonio muž, kako bi sprečila da joj ga odnese morski
vetar.
„Dobar dan“, rekoh devojčici koja je imala bezizrazan pogled i cuclu u ustima.
„Jel’ te prošla temperatura?“
Nina odgovori u kćerkino ime:
„Dobro je, ali nikako da se pomiri s gubitkom lutke, želi je nazad.“
Elena izvadi cuclu iz usta, reče:
„Mora da popije lek.“
„Nani je bolesna?“
„Ima bebu u stomaku.“
Pogledah je s neizvesnošću:
„Jel’ njena beba bolesna?“
Umeša se Nina, pomalo postiđeno, objasni kroz smeh:
„To je igra. Moja zaova uzima pilule, a ona se pretvara da ih daje i lutki.“
„I Nani je trudna?“
Devojka reče:
„Odlučila je da tetka i lutka, obe, čekaju bebu. Jel’ tako, Elena?“
 Šešir joj odlete s glave, ja joj ga podigoh sa zemlje. Imala je podignutu kosu,
lice joj je tako delovalo lepše.
„Hvala, po ovakvom vetru ne može da stoji na glavi.“
„Pričekajte“, rekoh joj.
Brižljivo joj namestih šešir i iskoristih dugu ukosnicu sa ambernim ukrasom
da joj ga pričvrstim za kosu.
„Eto, rekoh, sad više neće da spada. Ali pazite na devojčicu, kod kuće dobro
dezinfikujte ukosnicu, može lako da napravi ozbiljnu ogrebotinu.“
Upitah čoveka za štandom za cenu, Nina htede da plati, ja se usprotivih.
„To je obična sitnica.“
Nakon toga, prestadosmo jedna drugoj da persiramo, ja joj to zatražih, a ona
se pokaza neradom, reče da joj je neprijatno, ali potom popusti. Žalila se na muke
kroz koje je prolazila tih dana, devojčica je bila nemoguća.
„Hajde, malena, da sklonimo tu cuclu“, reče joj, „nećemo valjda da se
brukamo pred Ledom.“
O kćerki mi je pričala uznemireno. Reče da Elena, otkad je izgubila lutku, kao
da nazaduje u razvoju, stalno traži da bude nošena ili da sedi u kolicima, čak se
vratila i dudlanju cucle. Zagledala se oko sebe kao da traži neko mirnije mesto,
pogura kolica ka parkiću. Uzdahnu duboko, bila je zaista umorna, naglasi to
„umorna“, želela je da shvatim da se ne radi samo o fizičkom umoru. Iznenada
prasnu u smeh, ali bilo mi je jasno da to nije radostan smeh, da u sebi krije neki
bol.
„Znam da si me videla s Đinom, ali ne treba da misliš loše o meni.“
„Ni o kome i ni o čemu ja ne mislim loše.“
„Da, to se odmah vidi. Čim sam te prvi put videla, rekla sam sebi: želim da
budem poput one gospođe.“
„Šta je to na meni tako posebno?“
„Lepa si, prefinjena, vidi se da toliko toga znaš.“
„Ništa ja ne znam.“
Ona snažno odmahnu glavom.
 „Tako si sigurna u sebe, ničega se ne plašiš. Shvatila sam to čim si se prvi put
pojavila na plaži. Posmatrala sam te i nadala se da ćeš pogledati u mom pravcu, ali
nikad to nisi činila.“
Neko vreme smo šetale parkom, ponovo stade pričati o boriku, o Đinu.
„Ono što si videla sasvim je beznačajno.“
„Nećemo sad da se lažemo.“
„To je istina, udaljavam ga, stiskam usne. Želim samo na tren ponovo da
budem devojka, kao bajagi.“
„Koliko si godina imala kada si rodila Elenu?“
„Devetnaest, Elena ima skoro tri godine.“
„Možda si prerano postala majka.“
Snažno odmahnu glavom.
„Zadovoljna sam što imam Elenu, zadovoljna sam svime. Za sve su krivi ovi
užasni dani. Ukoliko nađem osobu koja mi je napatila kćerku...“
„Šta ćeš joj uraditi?“, upitah ironično.
„Znam ja šta ću.“
Pomilovah joj ovlaš ruku kao da pokušavam da je smirim. Činilo mi se da iz
obaveze pokušava da oponaša ton i izraze svoje porodice, beše pojačala i
napolitanski akcenat kako bi zvučala ubedljivije, osetih nešto nalik nežnosti.
„Dobro sam“, ponovi više puta i ispriča mi kako se zaljubila u svog muža, da
ga je upoznala u diskoteci kad joj je bilo šesnaest godina. Reče da je on voli, da
obožava i nju i kćerku. Ponovo se nervozno nasmeja.
„Kaže da su moje grudi taman po meri za njegove šake.“
Ta rečenica mi se učini vulgarnom, rekoh:
„A da te je video onako kako sam te videla ja?“
Nina se uozbilji.
„Ubio bi me.“
Pogledah nju, a potom i devojčicu.
„Šta očekuješ od mene?“
Odmahnu glavom, promrmlja:
 „Ne znam. Da malo razgovaramo. Kada te vidim na plaži, čini mi se da bih
želela sve vreme da sedim pod tvojim suncobranom i da pričam s tobom. Ali ja bih
tebi bila dosadna, glupa sam. Đino mi je rekao da si profesor na fakultetu. Ja sam
se upisala na književnost, nakon mature, ali položila sam samo dva ispita.“
„Ne radiš?“
Ponovo se nasmeja.
„Radi moj muž.“
„Čime se bavi?“
Otera pitanje od sebe jednim nezadovoljnim pokretom ruke, a u pogledu joj
sevnu bes. Reče:
„Ne želim o njemu da pričam. Rozarija je u nabavci, može svakog časa da me
pozove i onda više nemamo vremena.“
„Ne želi da razgovaraš sa mnom?“
Na licu joj se ukaza besna grimasa.
„Da se ona pita, ne bih smela ništa da radim.“
Zaćuta na tren, potom me upita nesigurnim glasom:
„Mogu li da ti postavim jedno prisno pitanje?“
„Da čujem.“
„Zašto si napustila kćerke?“
Razmislih, potražih odgovor koji bi joj mogao pomoći.
„Volela sam ih previše i činilo mi se da me ljubav koju osećam prema njima
sprečava da budem svoja.“
Primetih da je prestala da se smeje, da budno prati svaku moju reč.
„Nijednom ih nisi videla za tri godine?“
Klimnuh glavom.
„I kako ti je bilo bez njih?“
„Dobro. Osećala sam se kao da se u meni sve urušava, da se delići mene
slobodno raspršuju na sve strane uz osećaj zadovoljstva.“
„Nisi osećala bol?“
 „Nisam, bila sam previše obuzeta sopstvenim životom. Ali sam osećala neki
teret, nalik bolu u stomaku. I osvrtala sam se, s trzajem u srcu, svaki put kad bih
čula kako neko dete doziva majku.“
„Onda si se osećala loše, a ne dobro.“
„Osećala sam se kao da sam ponovo ovladala svojim životom, u meni su se
kovitlala brojna osećanja među kojima je bilo i nepodnošljivo žaljenje za njima.“
Uputi mi ozlojeđen pogled.
„Ako ti je bez njih bilo dobro, zašto si se vratila?“
Pažljivo sam birala reči.
„Zato što sam otkrila da nisam u stanju da stvorim ništa svoje što bi se zaista
moglo meriti s njima.“
Iznenada joj se na licu ukaza zadovoljan osmeh.
„Znači da si se vratila iz ljubavi prema kćerkama.“
„Ne, vratila sam se iz istog razloga iz kog sam otišla: iz ljubavi prema sebi
samoj.“
Ponovo se namrači.
„Šta time hoćeš da kažeš?“
„Da sam se bez njih osetila još beskorisnije i očajnije nego s njima.“
Pokušavala je da se zagleda duboko u mene: u moje grudi, iza čela.
„Pronašla si ono što si tražila i nije ti se svidelo?“
Osmehnuh joj se.
„Nina, ono što sam tražila bilo je zamršeno klupko želja i mnogo oholosti. Da
nisam imala sreće, mogao je da mi prođe čitav život a da toga ne postanem svesna.
Imala sam pak sreće, i bile su mi dovoljne tri godine. Tri godine i trideset šest
dana.“
Delovala mi je nezadovoljno.
„Kako si se odlučila da se vratiš?“
„Jednog jutra sam shvatila da je jedino što zaista želim da radim da ljuštim
voće praveći zmijice pred očima mojih kćerki, i onda sam počela da plačem.“
„Ne razumem.“
„Ukoliko budemo imale vremena, ispričaću ti.“
 Snažno klimnu glavom kako bi mi pokazala da ne želi ništa drugo osim da me
sluša, a potom primeti da je Elena zaspala i nežno joj izvadi iz usta cuclu, umota je
u maramicu i stavi je u torbu. Na licu joj se ukaza ljubak izraz, kao da želi da mi
pokaže koliku nežnost u njoj budi pogled na kćerku, nastavi:
„A nakon što si se vratila?“
„Pomirila sam se s tim da živim malo za sebe i mnogo za svoje kćerke, malo-
pomalo postala sam dobra u tome.“
„Prođe, dakle.“
„Šta to?“
Načini pokret rukom kao da hoće da oslika vrtoglavicu ali i osećaj mučnine.
„Pometnja.“
Na pamet mi pade moja majka, rekoh:
„Moja majka je za takva osećanja koristila posebnu reč, nazivala ih je
krhotinama.“
Prepoznade osećanja iza te reči, u očima joj videh pogled uplašene devojčice.
„Upravo tako, kao da ti se lomi srce: ne možeš da podneseš da budeš sama sa
sobom i javljaju ti se misli koje ne možeš da izgovoriš.“
Ponovo me upita, ovoga puta s blagim izrazom lica, kao da traži da je
pomilujem:
„U svakom slučaju, to prođe?“
Pomislih kako ni Bjanka ni Marta nikad nisu pokušale da mi postave pitanja
poput Nininih, tako uporno kao što je to ona sad činila. Potražih prave reči da je
slažem rekavši joj istinu.
„Moja majka se od toga razbolela. Ali to su bila druga vremena. Danas se
može živeti čak i ako ne prođe.“
Videh u njoj neizvesnost, želela je da kaže još nešto, ali od toga odustade.
Osetih njenu potrebu da se snažno privije uz mene, istu onu koju sam i sama
osećala. Bila je to zahvalna ganutost koja se iskazivala potrebom za fizičkim
kontaktom.
„Moram da idem“, reče i instinktivno me poljubi u usta laganim nesigurnim
poljupcem.
 Kada se povukla, iza njenih leđa, u dnu parkića, među štandovima i gomilom,
ugledah Rozariju i njenog brata, Nininog muža.

22.

Rekoh polako:
„Tu su tvoji muž i zaova.“
U očima joj sevnuše iznenađenje i nezadovoljstvo, ali osta pribrana, i ne
osvrnu se.
„Moj muž?“
„Da.“
Prevlada dijalekat, promrmlja: šta koj’ kurac taj govnar radi ovde, trebalo je
da dođe sutra uveče. Pažljivo okrenu kolica kako ne bi probudila devojčicu.
„Mogu li da ti telefoniram?“, upita me.
„Kad god želiš.“
Veselo mahnu rukom u znak pozdrava, njen muž učini isto.
„Pođi sa mnom“, reče mi.
Pođoh s njom. Tu, dok su nepomični stajali na ulazu u parkić, prvi put
primetih koliko brat i sestra liče jedno na drugo. Ista građa, isto široko lice, isti
nabijeni vrat, ista donja usna, izbočena i velika. Pomislih, začudivši samu sebe, da
su lepi: ta čvrsta tela, stabilno postavljena na asfalt na putu, poput biljaka
naviknutih da upijaju i najsitnije kapi vode. Poput otpornih brodskih korita, ništa
ih ne može zaustaviti. Ja nisam takva, ja na svakom koraku nailazim na prepreke.
Samo su me strah koji prema ovakvim ljudima gajim još od detinjstva, ponekad i
odbojnost, ili čak moje uobraženo uverenje da me čeka prefinjena sudbina, da me
odlikuje velika senzibilnost, dosad sprečavali da se divim njihovoj odlučnosti.
Kakvo to pravilo nalaže da je Nina lepa, a da Rozarija nije? Kakvo to pravilo nalaže
da je lep Đino, ali ne i ovaj preteći muž. Pogledah trudnicu, i učini mi se da joj u
stomaku, pokrivenom haljinom žute boje, vidim kćer koja se njome hrani.
Pomislih na Elenu, koja je izmorena spavala u kolicima, na lutku. Poželeh da odem
kući.
 Nina poljubi muža u obraz, reče na dijalektu: baš mi je milo što si došao ranije,
i dodade, dok se on saginjao da poljubi kćerku: spava, nemoj da je budiš, znaš
koliko me je ovih dana mučila, a zatim, pokazavši rukom na mene: sećaš se
gospođe, one koja je pronašla Lenuču. Muškarac lagano poljubi Elenu u čelo,
znojava je, reče i on na dijalektu, jesi li sigurna da nema temperaturu? Već dok se
ispravljao – primetih mu težak stomak pod košuljom – učtivo se okrenu ka meni,
i reče, i dalje na dijalektu: još ste ovde, blago vama, vi nemate nikakva posla, a
Rozarija smesta dodade ozbiljno, bolje kontrolišući reči od brata: „Toní, gospođa
radi, vredno radi i kad je na plaži, nije poput nas zgubidana, prijatan dan, gospođo
Leda“, i nestadoše.
Videh Ninu kako hvata muža za mišicu, udalji se ni na tren se ne osvrnuvši.
Pričala je, smejala se. Učini mi se da je iznenada – krhka kakva je bila, između
muža i zaove – postala mnogo udaljenija od mene nego što su to bile moje kćerke.
Izvan vašarišta naiđoh na gomile automobila, na isprekidane reke odraslih i
dece koji su se udaljavali od štandova ili se gurali ka njima. Pođoh napuštenim
uličicama. Popeh se stepeništem do svog stana, poslednji niz stepenica pređoh
užurbano.
Lutka se i dalje nalazila na stolu na terasi, haljina joj se beše osušila na suncu.
Nežno je svukoh, skinuh sve sa nje. Prisetih se da je Marta kad je bila mala imala
običaj da gura predmete u svaku rupicu na koju bi naišla, kao da traži sigurno
sklonište u kome će ih kasnije naći. Jednom prilikom sam našla sitne komade
neskuvanih špageta u radiju. Ponesoh Nani u kupatilo, držala sam je za gornji deo
tela jednom rukom, okrenuh je naglavačke. Snažno je protresoh, iz usta joj
potekoše tamne kapi vode.
Šta li je Elena u nju stavila? Kada sam prvi put ostala u drugom stanju, bila
sam mnogo srećna što se u meni stvara novi život. Želela sam sve savršeno da
uradim. Tela žena iz moje porodice su se nadimala, širila. Stvorenja koja su rasla u
njihovim stomacima bila su poput dugotrajnih bolesti koje su ih menjale, ni nakon
porođaja nisu ponovo postajale one stare. Ja sam pak želela budno da pratim svoju
trudnoću. Nisam bila moja baka (sa sedmoro dece), niti moja majka (sa četvoro),
niti moje tetke i rođake. Bila sam drugačija, buntovnica. Želela sam da svoj stomak
nosim sa zadovoljstvom, da uživam u devet meseci iščekivanja, da pomno
posmatram, vodim i prilagođavam trudnoću svome telu, onako kako sam marljivo
činila sa svim ostalim dešavanjima u svom životu još od rane mladosti. Zamišljala
sam sebe kao blistav komadić mozaika budućnosti. I zato sam bdila nad sobom,
strogo sam pratila preporuke lekara. Uspela sam da tokom čitave trudnoće
ostanem lepa, graciozna, aktivna i srećna. Pričala sam stvorenjcu u svom stomaku,
puštala sam mu muziku, čitala sam mu u originalu tekstove na kojima sam radila,
prevodila sam mu ih s trudom i kreativnošću koji su me ispunjavali ponosom. Ono
što je kasnije postalo Bjanka za mene je bilo Bjanka od samog početka, stvorenjce
u najboljem obliku, kroz koje struje tečnost i krv, s ljudskim oblikom i intelektom,
bez ičega što bi evociralo na okrutnost žive materije koja narasta u tami. Čak sam
i duge i užasne trudove uspela da povinujem sebi, da ih preoblikujem u ekstremni
izazov s kojim treba da se izborim pomoću dobre pripreme, držeći strah pod
kontrolom, kako bih ga – naročito pred samom sobom – pretvorila u lepo sećanje.
Dobro sam se pokazala. Koliko sam samo bila srećna kada je Bjanka izašla iz
mene i kada mi je na nekoliko trenutaka stigla u naručje, kada sam postala svesna
toga da je to trenutak najvećeg uživanja u čitavom mom životu. Dok sada
posmatram Nani kako izvrnuta naglavačke bljuje u lavabo mrke kapi pomešane s
peskom, ne nalazim u tome nikakvu sličnost s mojom prvom trudnoćom, tada su
čak i mučnine bile kratke i podnošljive. Potom je pak stigla Marta. Ona je moje
telo napala, primorala ga je na pobunu protiv mene, izgubila sam kontrolu nad
njim. Ona mi se smesta pokazala ne kao Marta, već kao živ komad gvožđa u
stomaku. Moj organizam se pretvorio u krvavu tečnost, u blatnjav talog u kome je
rastao nasilan polip, kome je svaka ljudskost bila do te mere strana da me je,
premda se on hranio i rastao, sveo na stanje beživotnog truljenja. Nani iz koje curi
crna tečnost podseća na mene kada sam ostala u drugom stanju po drugi put.
Bila sam nesrećna u to vreme, iako to nisam znala. Činilo mi se da se mala
Bjanka, odmah nakon svog rođenja, iznenada promenila i da mi je na prevaru
oduzela svu energiju, svu snagu, svu moju kreativnost. Činilo mi se da moj muž,
previše obuzet mahnitom posvećenošću poslu, i ne primećuje da njegova kćerka
postaje nezasita, zahtevna, antipatična, kakvom mi se nikad nije činila dok mi je
bila u stomaku. Malo-pomalo, otkrih da nemam snage da drugu trudnoću
pretvorim u uzbudljivo iskustvo kakva je bila prva. Glava kao da mi je utonula u
ostatak tela, činilo mi se da nema proze, stihova, retoričkih figura, melodija,
filmskih sekvenci niti boja koje su u stanju da ukrote mračnu zver koju sam nosila
u sebi. U tome se ogledao moj pravi slom: u odustajanju od pokušaja da svoju
drugu trudnoću sagledam kao nešto plemenito, u uništavanju i same radosne
uspomene na prvu trudnoću, na prvi porođaj.
Nani. Nani. Lutka je ravnodušno nastavljala da povraća. Izbacila si u lavabo
sav svoj mulj, bravo. Otvorih joj usne, raširih prstima rupicu na ustima, pustih da
se u nju sliva voda iz česme a potom je snažno protresoh kako bih joj dobro isprala
mračnu šupljinu u trupu, stomak, kako bih je naposletku naterala da izbaci i bebu
koju je Elena ubacila u nju. Igrarije. Reći sve devojčicama, još od ranog detinjstva:
one će se kasnije postarati da osmisle prihvatljiv svet. I ja sama sam se igrala, šta je
jedna majka nego kćerka koja se igra, to mi je pomagalo da razmišljam. Potražih
pincetu, u lutkinim ustima je bilo nečeg što je odbijalo da izađe. Treba nanovo da
počnem odavde, pomislih, od ovoga. Trebalo je da sam se odmah, kao devojka,
uhvatila za ovu ružičastu mekanu izraslinu koju sada stežem metalnom pincetom.
Da je prihvatim onakvu kakva jeste. Jadno stvorenje bez ičeg ljudskog u sebi. Eto
bebe koju je Lenuča ubacila u stomak svoje lutke kako bi se igrala i kako bi ga
učinila bremenitim poput stomaka tetke Rozarije. Izvukoh je pažljivo. Bio je to
obalski crv, ne znam mu stručno ime: od onih koje ribari amateri u sumrak
nabavljaju kopajući po mokrom pesku, kao što su to pre četiri decenije činili moji
najstariji rođaci na plažama između Gariljana i Gaete. Posmatrala sam ih, tada, s
mešavinom gađenja i očaranosti. Hvatali su crve prstima i probadali su ih udicom
kao mamac za ribe, koje su, kada bi ih uhvatili, stručnim pokretima oslobađali i
bacali sebi iza leđa ostavljajući ih da se praćakaju u agoniji po suvom pesku.
Palcem sam držala otvorene Nanine mekane usne dok sam polako upravljala
pincetom. Gadim se svega što gmiže, ali prema toj tečnoj masi osetih samo
sažaljenje.

23.

Na plažu sam stigla u kasno poslepodne. Posmatrala sam Ninu izdaleka, ispod
svog suncobrana, ponovo uz dobroćudnu radoznalost prvih dana letovanja. Bila je
nervozna, Elena je nije ostavljala na miru ni na tren.
Pred zalazak sunca, dok su se spremali za povratak kući, devojčica poče da
vrišti da hoće još jednom da se okupa, i Rozarija se umeša ponudivši se da je
odvede u vodu, Nina izgubi pribranost i poče da viče na zaovu na teškom dijalektu,
punom prostakluka, privukavši pažnju čitave plaže. Rozarija zaćuta. Umeša se,
međutim Tonino, muž, i uzevši je za ruku, odvuče je ka vodi. On je delovao kao
čovek izvežban da nikad ne gubi pribranost, ni kada su mu pokreti postajali
nasilni. Obraćao se Nini ozbiljno, ali kao u nemom filmu, do mene nije dopirao
njegov glas. Ona je gledala u pesak, dodirivala je očne kapke vrhovima prstiju,
povremeno je odgovarala: ne.
Stvari se malo-pomalo vratiše u normalu i porodica se u grupicama uputi ka
vili u boriku, Nina je usiljeno razgovarala s Rozarijom, Rozarija je u naručju nosila
Elenu povremeno je cmačući. Videh Đina kako odlazi da pospremi ležaljke, stolice
i napuštene igračke. Primetih kako uzima plavu maramu koja beše ostala okačena
o suncobran i kako je pažljivo i zaneseno presavija. Jedan dečak dotrča nazad,
neljubazno mu ote maramu iz ruke, maltene ne usporivši trk, i nestade ka
peščanim nanosima.
Vreme je prolazilo u setnom raspoloženju, stigao je vikend. Veliki priliv
kupača otpoče već od petka, bilo je vruće. Ninina napetost dodatno je narastala
zbog gužve. Opsesivno je nadzirala kćerku, skakala je na noge životinjskim
pokretom čim bi je videla da se pomeri nekoliko koraka. Na obali se kratko
pozdravismo, razmenismo pokoju reč o devojčici. Spustih se na kolena pored
Elene, rekoh joj nešto u šali, oči su joj bile crvene, imala je ujede od komaraca po
obrazima i na čelu. Rozarija priđe da i sama skvasi stopala, ali na mene ne obrati
pažnju, ja je pozdravih i ona mi nevoljno uzvrati pozdrav.
U izvesnom trenutku, još je bilo jutro, videh da Tonino, Elena i Nina jedu
sladoled u baru kupališta. Prođoh pored njih na putu ka šanku i naručih kafu, ali
činilo se da me ne vide, bili su previše obuzeti kćerkom. Pa ipak, kada zatražih da
platim, upravnik mi reče da ne dugujem ništa, da mu je Tonino dao znak da stavi
na njegov račun. Želela sam da im zahvalim ali behu napustili bar, bili su na obali
sa Elenom, na devojčicu jedva da su obraćali pažnju, sada su se svađali.
Što se tiče Đina, bilo je dovoljno da povremeno skrenem pogled ka njemu,
hvatala sam ga kako ih nazdire iz daljine pretvarajući se da uči. Na plaži je bivala
sve veća gužva, izgubih Ninu iz vida među kupačima, ali mladić sasvim odloži
udžbenik iz kog je spremao ispit i poče da se služi svojim dvogledom, kao da
strahuje da svakog časa može doći do iznenadnih morskih potresa. Razmišljala
sam, ne toliko o onome što je mogao da vidi sopstvenim očima, pomoću dvogleda,
već o onome što je sigurno zamišljao: rane poslepodnevne sate vrelog dana kada
će se napolitanska porodica po običaju povući s plaže, bračni krevet u polusenci;
Ninu kako se privija uz muževljevo telo, znoj.
Mlada majka se na plažu vratila oko pet sati posle podne, vesela, uz nju je išao
muž noseći Elenu u naručju, Đino ju je ucveljeno posmatrao, a potom se sakrio iza
svoje knjige. Svaki čas se okretao ka meni, ali je brzo skretao pogled. Oboje smo
iščekivali isto: da vikend što pre prođe, da plaža povrati mir, da Ninin muž ode i
da ona ponovo stupi u kontakt s nama.
To veče pođoh u bioskop, da odgledam kakav god film, u polupraznoj sali.
Kada su svetla već bila ugašena i film samo što ne beše počeo, u salu je ušla grupa
dečaka. Glasno su grickali kokice, smejali su se, upućivali su jedan drugom uvrede,
isprobavali su zvonjave telefona, dobacivali su prostakluke glumicama na ekranu.
Ne podnosim da me uznemiravaju dok gledam filmove, o koliko god lošem filmu
da je reč. I zato, prvo pokušah da ih ućutkam naredbodavnim siktanjem, potom
se, pošto nisu prestajali, okrenuh ka njima i rekoh im da ću, ukoliko ne prekinu,
pozvati razvodnika. Bila su to deca Napolitanaca. Zovi razvodnika, podsmevali su
mi se, možda nikad ne behu čuli tu reč. Jedan mi povika na dijalektu: zovi, glupačo,
zovi slobodno tog đoku. Ustadoh i pođoh ka biletarnici. Objasnih situaciju jednom
ćelavom muškarcu koji me je saslušao s bezvoljnom ljubaznošću. Uverio me je da
će se on za to postarati i vratih se u salu praćena dečačkim smejuljenjem. Muškarac
se pojavio tren kasnije, razmaknu zavesu, proviri u salu. Muk. Ostade tu nekoliko
minuta, potom se povuče. Ponovo se nastavila galama, ostali gledaoci su ćutali,
pridigoh se i pomalo histerično povikah: idem sad napolje da pozovem policiju!
Počeše da pevuše u falsetu: živela, živela policija! Izađoh iz bioskopa.
Narednog dana, bila je to subota, banda je bila na plaži, činilo se da iščekuju
moj dolazak. Smejuljili su se, pokazivali su na mene jedni drugima, videh da me
neki od njih posmatraju, ćaskali su s Rozarijom. Pade mi na pamet da se obratim
Nininom mužu, ali zastideh se te pomisli, učini mi se da sam na tren i sama počela
da se vodim logikom grupe. Oko dva sata, razdražena gužvom i preglasnom
muzikom koja je dopirala iz kupališta, prikupih svoje stvari i pođoh nazad.
Borik je bio pust, ubrzo stekoh utisak da me neko prati. Iznenada se prisetih
šišarke koja me je pogodila u leđa, ubrzah korak. Užurbano koračanje iza mojih
leđa se nastavi, obuze me panika i potrčah. Pojačaše se buka, glasovi i prigušen
smeh. Buka koju su proizvodili cvrčci i miris tople smole više mi se nisu sviđali,
činilo mi se da mi pojačavaju nemir. Usporih, ne zato što me je popuštao strah već
kako bih sačuvala dostojanstvo.
Kod kuće se osetih loše, oblivao me je hladan znoj, potom me je obuzimala
vrelina, imala sam utisak da se gušim. Pružih se po kauču, polako se smirih.
Trudila sam se da se priberem, pospremih stan. Lutka beše ostala naga, naglavačke,
u sudoperi, obukoh je ponovo. Više se nije čuo klokot vode u stomaku, zamislih
joj utrobu poput suvog jarka. Zavesti red, razumeti. Pomislih kako jedan mračan
potez za sobom povlači još mračnije, i onda glavni problem postaje kako prekinuti
lanac. Elena će biti srećna kad povrati svoju lutku, rekoh sebi. Ili neće, deca nikad
ne žele samo ono što traže, naprotiv, čim im se jedna želja ispuni, neizrečena čežnja
za nečim drugim postaje još nepodnošljivija.
Istuširah se, zagledah se u odraz u ogledalu dok sam se brisala. Utisak koji
sam imala o sebi prethodnih meseci iznenada se izmenio. Nisam sebi delovala
podmlađeno, naprotiv, učini mi da sam ostarila, da sam previše smršala, da mi se
telo sasvim sasušilo kao da na njemu nema mesa, primetih sede dlake na pubisu.
Izađoh, pođoh u apoteku da se izmerim. Vaga mi na jednom papiriću očita
težinu i visinu. Na osnovu papirića, bila sam šest centimetara niža i pothranjena.
Izmerih se još jednom i vaga me ovog puta pokaza još nižom, još mršavijom.
Izađoh dezorijentisana. Među mojim najstrašnijim uobraziljama bio je i strah da
bih se mogla smanjiti, ponovo postati adolescentkinja, devojčica, osuđena na to da
ponovo proživim te periode svog života. Sebi sam počela da se dopadam tek nakon
osamnaeste godine, kada sam napustila svoju porodicu i grad kako bih otišla u
Firencu, na studije.
Šetala sam se uz obalu sve do večeri, grickajući svež kokos, pečene bademe i
lešnike. Radnje su počinjale da se osvetljavaju, mladi crnci su razvlačili po trotoaru
svoju robu, jedan gutač vatre poče da bljuje duge plamenove, neki klovn, koji je
naduvavao šarene balone praveći od njih životinjske oblike, okupljao je oko sebe
gomilu dece, rasla je gužva subotnje večeri. Otkrih da se na trgu sprema plesna
zabava i sedoh da sačekam početak.
Volim ples, volim da gledam plesače. Orkestar poče da svira tango, prvo su se
odvažili stariji parovi, bili su dobri. Među plesačima prepoznadoh Đovanija,
plesao je praveći ozbiljne i napete pokrete. Broj posmatrača se uvećavao, oko trga
se stvarao gust obruč. Kako je rastao broj plesnih parova, veština plesača se
umanjivala. Sada su plesale osobe svih starosnih doba, ljubazni unuci s bakama,
očevi s desetogodišnjim kćerkama, starice s drugim staricama, deca s decom,
turisti s lokalcima. Iznenada se preda mnom pojavi Đovani, pozva me da plešemo.
Ostavih torbu jednoj starijoj gospođi, mojoj poznanici, i zaplesasmo, čini mi
se da je u pitanju bio valcer. Od tog trenutka ne stadosmo. Pričao mi je o vrućini,
o zvezdanom nebu, o punom mesecu i svežini dagnji u tom periodu. Počeh da se
osećam sve bolje i bolje. Bio je znojav, napet, ali nastavljao je da me poziva da
plešemo, prema meni se ophodio zaista ljubazno, a ja sam pristajala, mnogo sam
se zabavljala. Ostavio me je, uz izvinjenje, tek kada se, u izvesnom trenutku, u
gomili, na rubu trga, pojavila napolitanska porodica.
Krenuh po svoju torbu i nastavih da ga posmatram dok se staloženo
pozdravljao s Ninom, Rozarijom i naposletku, uz izraženu uslužnost, s Toninom.
Videh ga i kako nespretno mazi Elenu, koja je u majčinom naručju jela šećernu
vunu duplo veću od svog lica. Nakon što su završili s pozdravljanjem, ostade uz
njih, ukrućen, s nelagodom, bez reči, ali ponosan što je viđen u takvom društvu.
Postade mi jasno da se za mene veče završilo i spremih se da pođem. Međutim,
primetih da Nina poverava kćerku Rozariji i da primorava muža na ples. Zadržah
se još malo da bih je videla kako pleše.
Odlikovao ju je prirodan sklad pokreta, čak iako se, a možda baš zbog toga,
nalazila u naručju tog spletenog muškarca. Osetih dodir na ruci. Bio je to Đino,
poput kakve zverke iskočio je iz nekog ćoška u kome se do tog trenutka skrivao.
Upita me želim li da plešem, rekoh mu da sam umorna, da sam se previše zagrejala,
ali osetih u sebi neku lepršavu veselost, i uzeh ga za ruku, zaplesasmo.
Ubrzo primetih da me često vodi ka Nini i njenom mužu, želeo je da nas vide.
Podržah ga u tome, ni meni nije smetalo da me Nina vidi u naručju svog udvarača.
Međutim, približiti im se kroz gomilu parova nije bilo lako, prećutno
odustadosmo. Torba mi je bila na ramenu ali šta da se radi. Bilo je prijatno plesati
s tim vitkim, izrazito visokim tamnoputim mladićem svetlucavih očiju, raščupane
kose i suvih dlanova. Blizina njegovog tela bila je tako drugačija od Đovanijeve.
Osećala sam razliku u telima, u mirisima. Doživljavala sam je poput raskola u
vremenu: činilo mi se da se samo veče, tu na trgu, raspolutilo i da sam nekom
magijom završila plešući u dva različita doba mog života. Kada je muzika prestala,
rekoh da sam umorna, Đino je insistirao da me otprati kući. Ostavismo za sobom
trg, šetalište, muziku. Pričali smo o njegovom ispitu, o fakultetu. Pred kapijom
primetih da se muči da se pozdravi sa mnom.
„Želiš li da se popneš?“, upitah ga.
Odmahnu glavom, bilo mu je neprijatno, reče:
„Baš je lep vaš poklon Nini.“
Zasmetalo mi je saznanje da su našli način da se vide, i to što mu je ona
pokazala ukosnicu. Dodade:
„Vaša ljubaznost ju je mnogo usrećila.“
Promrmljah jedno: da, milo mi je. On onda reče:
„Imam za vas jednu molbu.“
„Kakvu?“
Nije me gledao u lice, beše prikovao pogled za zid iza mojih leđa.
„Nina želi da zna da li biste nam ustupili vaš stan na nekoliko sati.“
Osetih nelagodu, ubod nezadovoljstva širio mi se venama poput otrova.
Pažljivo sam posmatrala momka kako bih shvatila da li iza te molbe zaista stoji
Nina, ili se rodila iz njegove želje. Odgovorih oštro:
„Reci Nini da želim s njom da razgovaram.“
„Kada?“
„Čim bude mogla.“
„Njen muž ide sutra uveče, pre toga neće moći.“
„Ponedeljak ujutro je u redu.“
Ćutao je, sada je bio nervozan, nije znao kako da ode.
„Jeste li se naljutili?“
„Nisam.“
„Licem vam je prošla ružna grimasa.“
Rekoh mu hladno:
„Đino, čovek koji se stara o mom stanu poznaje Ninu i ima posla s njenim
mužem.“
Na licu mu se ukaza prezir, poluosmeh.
 „Đovani? Taj vam je sasvim nebitan, deset evra će biti dovoljno da ga
ućutkamo.“
Upitah ga, uz bes koji nisam uspevala da prikrijem:
„Zašto ste odlučili da baš mene zamolite da vam u tome pomognem?“
„Nina je tako htela.“

24.

Pomučila sam se da zaspim. Pade mi na pamet da telefoniram kćerkama, bile

su mi u mislima, u nekom kutku, ali sam na njih neprekidno zaboravljala zbog
zbrke u kojoj sam se tih dana nalazila. I tom prilikom od poziva odustadoh.
Nabrajaće mi šta im je sve potrebno, pomislih uz uzdah. Marta će reći da sam se
postarala da Bjanki pošaljem beleške, ali sam zaboravila nešto – ne znam tačno šta,
uvek se radilo o nečemu – što mi je ona tražila. Tako je uvek bilo, otkad su bile
male, žive sa sumnjom da se oko jedne trudim više nego oko druge. Nekada se
radilo o igračkama, o slatkišima, čak i o broju poljubaca koje sam delila. Kasnije
su počele da se prepiru zbog haljina, cipela, motora, automobila, ukratko novca.
Sada moram da budem oprezna, da jednoj dajem baš onoliko koliko dajem drugoj,
zato što obe vode svoje tajno zlovoljno računovodstvo. Odmalena su osećale da je
moja ljubav nestalna i zato je mere na osnovu konkretnih usluga koje im pružam,
na osnovu dobara koja razdeljujem. Ponekad mi se čini da me sada vide samo kao
materijalno nasledstvo zbog kog će se prepirati nakon moje smrti. Ne žele da se s
novcem i s našom nevelikom imovinom dogodi ono što se, po njihovom mišljenju,
dogodilo sa nasleđivanjem odlika moga tela. Ne, nije mi se slušala njihova
kuknjava. Zašto one meni ne telefoniraju? Ako već telefon ne zvoni, očigledno
nemaju nikakve neodložne zahteve. Premetala sam se po krevetu, san mi nije
dolazio na oči, bila sam besna.
U svakom slučaju, zadovoljavanje želja kćerki prođe. Bjanka i Marta su mi, u
smenama, koje su krvoločno razrađivale tokom kasnog puberteta, hiljadu puta
zatražile da im ostavim slobodan stan. Imale su seksualne susrete, i ja sam uvek
popuštala. Mislila sam: bolje kod kuće nego u kolima, u kakvoj mračnoj uličici, na
livadi, s hiljadu poteškoća, izložene brojnim rizicima. Tako sam, melanholičnog
raspoloženja, odlazila u biblioteku ili bioskop ili da prenoćim kod neke prijateljice.
Ali Nina? Nina je bila prilika sa avgustovske plaže, splet pogleda i nekoliko
razmenjenih reči, u krajnju ruku žrtva – i ona i njena kćerka – jednog mog
nesmotrenog poteza. Zašto bih joj ustupila stan, kako joj je to samo palo na pamet?
Pridigoh se, kružila sam stanom, izađoh na terasu. Kroz noć su još odzvanjali
zvuci zabave. Osetih iznenada, sasvim jasno, da me s tom devojkom povezuje
nekakva nit: jedva smo se poznavale, a među nama je postojala sve čvršća veza.
Možda je želela da odbijem da joj dam ključeve, kako bi na taj način uskratila
opasan odušak nezadovoljstvu koje je osećala. Ili je pak želela da joj ključeve dam,
kako bi u mom postupku osetila dozvolu da pokuša to rizično bekstvo, da pođe
putem koji vodi u drugačiju budućnost od one koja joj je bila zapisana. U svakom
slučaju, želela je da iskustvo, mudrost i buntovnička snaga, koje mi je pripisivala,
sada budu njoj na usluzi. Zahtevala je da se staram o njoj, da je pratim u korak i
podržavam u izborima na koje bih je, bilo da joj dam ključeve ili da to odbijem, u
svakom slučaju navela. Kada se na more i grad spustila tišina, učinilo mi se da
problem ne leži u tome da li će u mome stanu provesti nekoliko sati u ljubavi sa
Đinom, već u tom njenom predavanju meni kako bih se ja starala o njenom životu.
Pošto su farovi automobila u redovnim intervalima nepodnošljivo osvetljavali
terasu, ustadoh, uđoh u stan.
Jela sam grožđe u kuhinji. Nani je bila na stolu. Sada mi je delovala čisto i
novo, ali imala je nedokučiv izraz lica, smeten, neizvestan, neiskren. Kada se to
dogodilo da me je Nina izabrala, tamo na plaži? Kako sam ušla u njen život? Uz
trzaje, to je sigurno, haotično. Pripisala sam joj ulogu savršene majke, dobro
odgojene kćerke, ali sam joj zakomplikovala život uzevši Eleni lutku. Delovala sam
joj kao slobodna, samostalna žena, prefinjena, hrabra, bez tamnih ponora, ali sam
na njena zadihana pitanja odgovarala kao da se uvežbavam u prećutkivanju. S
kakvim to ciljem, zašto? Naše sličnosti bile su površne, rizik kome se ona izlagala
bio je mnogo veći od rizika kome sam se izložila ja pre dvadeset godina. Kao mladu
me je odlikovala snažna samosvest, bila sam ambiciozna, otrgla sam se od porodice
u kojoj sam rođena sa istom silinom s kojom se čovek otrgne od nekoga ko ga vuče
za odeću. Muža i kćerke sam ostavila u trenutku kada sam bila sigurna da na to
imam pravo, da činim ispravnu stvar. Iako je Đani pao u očajanje, nije me
progonio, on je bio čovek pun obzira prema tuđim potrebama. Tokom te tri
godine, koje sam provela bez kćerki, nikad nisam bila sama, bio je tu Hardi, jedan
uvažen muškarac koji me je voleo. Osećala sam da imam podršku jednog malog
sveta sačinjenog od prijatelja i prijateljica, koji su, i kada su mi se suprotstavljali,
odisali istom onom kulturom kojom sam odisala i ja, koji su razumeli moje
ambicije i moje nezadovoljstvo. Kada je teret u stomaku postao neizdrživ i kada
sam se vratila Bjanki i Marti, bilo je onih koji su se povukli iz mog života tiho, neka
vrata su se zatvorila zauvek, moj bivši muž je odlučio da je sada došao red na
njegovo bekstvo i otišao je u Kanadu, ali niko me nije oterao od sebe žigošući me
kao nedostojnu. Nina, međutim, nije imala nijedan od vidova odbrane kojima sam
se ja poslužila pre nego što sam raskrstila sa starim životom. Osim toga, svet u
međuvremenu nije postao bolje mesto, naprotiv, prema ženama je postao još gori.
Ona je – i sama mi je to rekla – zbog nečeg mnogo manjeg od onog što sam ja
uradila pre mnogo godina rizikovala da je muž ubije.
Ponesoh lutku u spavaću sobu. Dadoh joj jastuk da se nasloni, namestih je na
krevetu onako kako se to nekad činilo u izvesnim kućama na jugu, u sedećem
položaju, raširenih ruku, i legoh pored nje. U misli mi se vratila Brenda, devojka
iz Engleske, koju sam upoznala samo na nekoliko sati u Kalabriji, i iznenada mi
postade jasno da je uloga koju je Nina pokušavala da mi nametne bila ista ona koju
sam ja pripisala njoj. Brenda se pojavila na auto-putu za Ređo Kalabriju, i ja sam
joj pripisala snagu koju sam i sama želela da imam. Ona je toga možda postala
svesna pa mi je, izdaleka, uz neki maltene neprimetan pokret, pomogla, ostavivši
mi potom odgovornost za moj život. Mogla sam da učinim isto. Ugasih svetlo.

25.

Probudila sam se kasno, pojedoh nešto, odustadoh od odlaska na plažu. Bila

je nedelja a još me je pratilo užasno sećanje na prošlu nedelju. Smestih se na terasu
s mojim knjigama i sveskama.
Bila sam dosta zadovoljna poslom koji sam postizala. Moj akademski život
nikada nije bio lak, ali u poslednje vreme – za to sam sigurno bila kriva ja sama:
karakter mi se s godinama pogoršavao, postajala sam tvrdoglava, povremeno
plahovita – stvari su se dodatno zakomplikovale, bilo je hitno da se što pre vratim
ozbiljnom učenju. Sati su prolazili i ništa mi nije odvlačilo pažnju. Radila sam sve
dok je bilo svetla, ometala me je samo sparina, poneka osica.
 Dok sam gledala neki film na televiziji, bila je skoro ponoć, zazvonio mi je
telefon. Prepoznadoh Ninin broj, javih se. Upita me, u jednom dahu, može li sutra
da dođe kod mene, u deset sati. Dadoh joj adresu, ugasih televizor i pođoh u krevet.
Narednog dana izašla sam iz kuće rano, potražih nekoga ko bi mi mogao
napraviti kopiju ključeva. Kući sam se vratila u pet do deset, još sam se pela
stepeništem kad mi je zazvonio telefon. Nina reče da nikako ne može da dođe u
deset, da se nada da će moći da dođe oko šest.
Već je odlučila, pomislih, neće doći. Spremih torbu za plažu, ali potom
odustadoh od odlaska. Nisam želela da vidim Đina, nervirala su me razmažena i
nasilna deca Napolitanaca. Istuširah se, obukoh dvodelni kupaći kostim i opružih
se na suncu na terasi.
Dan je polako proticao između tuširanja, sunčanja, voća i učenja. Povremeno
mi je na pamet padala Nina, bacala sam pogled na sat. Otežala sam joj celu stvar
time što sam je pozvala k sebi. Mora da je isprva računala na to da ću ključeve od
stana dati Đinu i da ću s njim ugovoriti dan i vreme kada treba da im prepustim
stan. Međutim, od trenutka kad sam zatražila da razgovaram direktno s njom,
počela je da se koleba. Pretpostavljala sam da nije želela lično da od mene zatraži
da joj budem saučesnik.
Pa ipak, u šest sati, dok sam još bila u kupaćem kostimu, na suncu, s mokrom
kosom, zazvonio je interfon. Bila je to ona. Otvorih joj, sačekah na pragu da se
popne. Pojavila se s novim šeširom na glavi, bila je zadihana. Pozvah je da uđe,
rekoh joj da sam bila na terasi, da ću začas da se obučem. Ona energično odmahnu
glavom. Beše ostavila Elenu s Rozarijom uz izgovor da mora do apoteke po kapi,
kako bi otpušila nos devojčici. Loše diše, reče, stalno je u vodi pa je hvataju
prehlade. Osetih da je veoma uznemirena.
„Sedi na tren.“
Skinu ukosnicu sa šešira, spusti oba predmeta na stočić u dnevnoj sobi, a ja,
posmatrajući crni ćilibar i dugu svetlucavu dršku, pomislih da je šešir stavila samo
kako bi mi pokazala da koristi moj poklon.
„Lepo je ovde“, reče.
„Želiš li zaista ključeve?“
„Ukoliko ti ne smeta.“
 Sedosmo na kauč. Rekoh joj da sam iznenađena, s nežnošću je podsetih na to
da je tvrdila da joj je s mužem dobro i da je to sa Đinom obična igra. Ona sve
potvrdi, s nelagodom. Osmehnuh joj se.
„I onda?“
„Ne mogu više da izdržim.“
Potražih njen pogled, ona ga ne skrenu, rekoh: u redu. Uzeh ključeve iz torbe,
spustih ih na sto pored šešira i ukosnice.
Pogleda ključeve ali nije mi delovala srećno. Upita:
„Šta misliš o meni?“
Obratih joj se tonom kojim sam se koristila u razgovoru sa studentkinjama.
„Mislim da se tako izlažeš opasnosti. Treba da se vratiš na studije, Nina, da
završiš fakultet i nađeš posao.“
Na licu joj se ukaza nezadovoljstvo.
„Ne znam ništa i ništa ne vredim. Ostala sam u drugom stanju, rodila sam
kćerku i ne znam ni šta imam u sebi. Jedino što zaista želim jeste da pobegnem.“
Uzdahnuh.
„Uradi ono što želiš.“
„Hoćeš li mi pomoći?“
„To već činim.“
„Gde živiš?“
„U Firenci.“
Nasmeja se, na sebi svojstven, nervozan, način.
„Doći ću ti u posetu.“
„Ostaviću ti svoju adresu.“
Načini pokret da uzme ključeve, ali ja ustadoh, rekoh joj:
„Pričekaj, moram da ti dam još nešto.“
Pogleda me s neizvesnošću, sa osmehom na licu, mora da je mislila da se radi
o nekom novom poklonu. Pođoh u spavaću sobu, uzeh Nani. Vratih se i zatekoh
je kako se igra s ključevima, na usnama joj je titrao poluosmeh. Podiže pogled, s
lica joj nestade osmeh. Reče zapanjeno:
 „Ti si je uzela.“
Klimnuh glavom, a ona skoči na noge, ostavi ključeve na stolu kao da su je
opekli, promrmlja:
„Zašto?“
„Ne znam.“
Onda iznenada podiže glas, reče:
„Čitaš i pišeš po čitav dan, ali ne znaš?“
„Ne.“
Odmahnu glavom u neverici, ponovo snizi glas.
„Ti si je imala. Zadržala si je, dok ja nisam znala šta da radim. Moja kćerka je
plakala, mislila sam da ću poludeti, a ti si ćutala, gledala si nas a ni prstom nisi
mrdnula, ništa nisi uradila.“
Rekoh:
„Ja sam nemajka.“
Ona klimnu glavom, uzviknu: jesi, nemajka, i ote mi lutku iz ruku zverskim
pokretom prisvajanja onog što joj pripada, povika samoj sebi, na dijalektu, da
mora da ide, povika meni, na italijanskom: ne želim nikad više da te vidim, od tebe
ništa ne želim, i pođe ka vratima.
Ja raširih ruke, rekoh:
„Uzmi ključeve, Nina, odlazim večeras, stan će ostati prazan do kraja meseca“,
i okrenuh se ka vratima terase, bilo mi je nepodnošljivo da je gledam tako
podivljalu od besa, promrmljah:
„Žao mi je.“
Ne čuh da su se vrata zalupila. Na tren pomislih da je odlučila da uzme
ključeve, potom je čuh iza svojih leđa, siktala je uvrede na dijalektu, užasne uvrede
poput onih koje su izgovarale moja baba i moja majka. Htedoh da se okrenem, ali
osetih ubod u levi bok, kratkotrajan, kao da sam se opekla. Spustih pogled i videh
kako mi iz kože viri vrh ukosnice, iznad stomaka, baš ispod rebara. Vrh ukosnice
mi se ukaza samo na tren, onoliko koliko je potrajao Ninin glas, njen topli dah, a
potom nestade. Devojka baci na pod ukosnicu, ne uze šešir, ne uze ni ključeve.
Pobeže s lutkom, zatvorivši vrata za sobom.
 Spustih jednu ruku na staklo, zagledah se u bok, u sitnu kap krvi, nepomičnu
na koži. Malo mi je bilo hladno i bilo me je strah. Čekala sam da mi se nešto dogodi,
ali ne dogodi se ništa. Kap postade tamna, zgrušala se, a osećaj bolnog vatrenog
probadanja splasnu.
Oprezno se smestih na kauč. Možda mi je ukosnica probola bok onako kako
mačevi probadaju tela sufija, ne nanevši štetu. Posmatrala sam šešir na stolu,
skorelu krv na koži. Padao je mrak, pridigoh se i upalih svetlo. Počeh da pakujem
kofere, ali usporenim pokretima, kao da sam teško bolesna. Kada su koferi bili
spremni, obukoh se, obuh sandale, začešljah kosu. U tom trenutku zazvoni telefon.
Videh Martino ime, osetih veliko zadovoljstvo, javih se. Ona i Bjanka mi, uglas,
kao da su uvežbale rečenicu koju sada deklamuju, prenaglašavajući moj
napolitanski akcenat, veselo povikaše na uvo:
„Mama, šta radiš, više nam se ne javljaš? Mogla bi makar da nam javiš jesi li
živa ili mrtva!“
Promrmljah ganuto:
„Mrtva sam ali sam dobro.“

scan: b
eBook: Nyks