Бидермајер

Бидермајер означава предмартовску епоху, омеђену са два велика догађаја. Први је Бечки
конгрес, 1815. године, који симболисао Наполеонов крај, а други је Револуција у Европи
1848. године. Ово је епоха која се радикално дефинише у односу на Наполеонову Европу,
то је реакција на тај свет. Ово је златно доба невиности, мирноће и стабилности. После
Бечког конгреса, долази на неки начин повратак на старо, конзервативно друштво.
Апсолутистички монарси тада желе да обнове стари свет, режим који је Наполеон срушио.

Антон Циглер „Барикаде у Бечу“, 1848.

Јозеф Боршош „Младе даме након бала“- Овде је изражен тај сан о срећи, миру,
стабилности. То је потреба за уређеним светом и редом.

Фридрих фон Амерлинг „Три најважније ствари у животу“, 1838.- (жена, вино и музика)
Ово јесте концепт уживања у животу, али не као у рококоу, уживање ради уживања.

Бидермајер се односи на средњеевропски круг. Meier је било уобичајено име у Немачкој.

Значи просечан човек. Bider значи поштен. Бидермајер дакле значи поштени просечни
човек. Овај период оличава потребу за просечношћу, типичним. Meier је синтагма за
грађанина бидермајер епохе, оног који живи у оквиру уређеног система. Грађанство је
снажно и у Француској, Енглеској и Скандинавији, али је најочигледније у Немачкој и
Аустрији. Када је термин основан, није имао пежоративно значење, које добија 1848.
године. Fliegende Blätter тј. „Лебдеће новине“, био је часопис од 1855. године, у коме је
излазила прича о човеку који се звао Готлиб Бидермајер. Аутори текста су били студенти
универзитета у Хајденбергу. Готлиб је сеоски учитељ, који постаје врста карикатуралне
представе и кога исмевају. То је метафора егоистичног, просечног и незаинтересованог
грађанина. У њему гори жеља за својим малим светом. Бидермајер је и епоха која
наслеђује романтизам.

Иза мирног грађанског света, стоји доба научних открића, техничких иновација итд. тако
да ово горе није баш истина.
Фердинанд Валдмилер „Млади дечак са лампом“, 1824.- Грађанство наслеђује
аристократију. Они се баве индустријом и трговином. Изражена је вера у прогрес,
иновацију, вера у космом и математику, пропорцију света. То је вера у просветљење.

Лиандар Рус „Помрачење сунца“- Није романтичарски неухватљиво, јер су они творци
данашњег уређеног света. Романтичари немају тежњу да објашњавају. Ово је само жеља за
сазнањем.

Јакоб Алт „Балон над Бечом, 1847.- Балон је симбол науке и открића.

Фердинанд Валдмилер и Ежен Делакроа- обојица сликају „Вазу са цвећем“- Blumenmalerei

значи сликарство цвећа. Бидермајер ставља овај жанр у високи ранг. Грађанство
кодификује ту културу бидермајера.

Јакоб Алт „Поглед из уметниковог атељеа“, 1836.- Спајају се свет природе и свет
човековог дома. Изражена је поетичност и питорескност. Све грађанске врлине као и
еколошку свест, уводи бидермајер.

Грађански морал: Питер Фенди „Смрзнути дечак испред доминиканске цркве у Бечу“-
Изражена је морализаторска нота. Грађанство је носилац моралног и дефинише се у
односу на аристократију.

Питер Фенди „Тужна вест“- Жена је носилац сентименталних осећања.

Марија Еленридер „Прикупљање цвећа“- Концепт сентимента и жене као носиоца таквих
осећања опет. У ово време долази и до одвајања родних сфера. У мушком свету, човек је
глава куће, он делује у јавној сфери. Жена је носилац дома, приватне сфере. Она васпитава
децу и носилац је етике дома. Она уређује ентеријер дома у коме постоји строга
хијерархија.

Карл Хофмајстер „Цар Франц II за радним столом“- Мушкарац се увек приказује у дому у
радној соби, у оделу. Грађанство инсистира на раду. Аустријски цар је овде приказан као
било који грађанин. То су нови идеали грађанина који не ужива, већ ради. Што се тиче
уређења ентеријера у бидермајер, он је био сладак, питорескни. Мебл је увек био цветних
дезена, женствен. На дворовима није постојао концепт салона, али се сада уводи. Користе
се за посете и репрезентацију породице. Одвајају се приватне и службене просторије за
пријеме. Све је репрезентативно, сведено и строго. Намештај је прилагођен удобности. У
то време се јавља и бечка мануфактура порцелана.

Фердинанд Валдмилер: Био је најпознатији бидермајер сликар. Потиче из ниже класе, али
се оженио женом из вишег слоја друштва. Постаје професор на Академији. Није био
побуњеник, али је стално улазио у конфликте са ранијом традицијом бечке Академије.
Сликање по живом моделу, историјска веродостојност, важност садржаја; Теоретски је
бранио своје ставове у својим књигама: „Увод у образовање и сликарску и скулпторску
праксу“, 1844., „Предлози за реформу аустријске Царске ликовне Академије“, 1849.
Сматрао је да се сликарство може изразити и у другим жанровима, пејзажу, мртвој
природи, жанр сценама и портретном сликарству. Идентитет грађанина најочигледнији је у
жанр сценама.

Фердинанд Валдмилер „Corpus Christi“- Насликан је празник. Вредност друштва је у

сентименталном свету, наивности, простодушности. То су моралне врлине. Није суштина
да се прикаже хришћански празник као такав, већ више поштовање саме традиције на
грађанском нивоу.

Фердинанд Валдмилер „Портрет мајке“- Ово је његов први портрет. Идеал је у што
вернијем приказивању, усклађивању са природом и инсистирању на детаљима. Изражен
осећај узвишености грађанства кроз објективност у детаљима. Сликари сада стварају
глатку површину лакирањем, па самом том техником дају слици узвишени изглед.
Обичним темама се сада даје тај узвишени изглед.

У побуни против старе Академије наглашаве се важност сликања природе и изласка из

атељеа, ради представљања стварног предела, светлости, сенки. Мале жанр сцене се
убацују у пејзаж, или се раде чисти пејзажи. Валдмилер се у списима угледа на Хегела и
Шопенхауера. Хегел истиче холандско сликарство као пример натурализма, који се сада
учитава у грађанство: натурализам = грађански морал. Шопенхауер прича о жанру као
моменту заустављања времена, есечка и замрзавања тренутка.
Бидермајер и хумор: Истиче се грађански хумор. Хумор ових сликара није критички, као у
просветитељству, већ он или исмева самог сликара (аутоиронија), или време у коме се
живи. Често је и збуњујући, јер је то епоха у којој су људи збуњени- брзо улазе у модерно
доба.

Карл Шпицвег „Серенада“, 1854.- Овај сликар није завршио Академију. Ради слике малих
димензија. У бидермајеру долази до раста тржишта. Слике не купује само двор, већ и
обогаћена класа. Његове слике су доста тражене. Насликане су кратке мердевине, певач не
може да дође до балкона, а нема ни девојке.

Карл Шпицвег „Ловац на лептире“- Ово је време и научних експедиција. Приказане је

мала мрежа, а велики лептир.

Карл Шпицвег „Наоружани поета“, 1839.- Он штеди на грејању, па је веома топло обучен.
Јавља се низ малих ироничних детаља.

Јозеф Данхаузер „Комична сцена у атељеу“, 1829.- Приказан је сам сликар који нема
инспирацију. То је аутодеструкција и аутоиронија.