Boţanska odeţda.

O tome, kako zadobiti smirenje protjerej

Vječeslav Tulupov

1. deo Značenje i suština smirenja

2. deo Smirenomudrenost
3. deo Unutrašnje samouniţavanje
4. deo Spoljasnje samounizavanje
5. deo Najkraći put za zadobijanje smirenja
6. deo Bakarne trube. Ispiti slave
7. deo Zakljucak o smirenju

Predgovor

U pravoslavnu Gruziju su 1208. godine ušle trupe muslimanske vojske na

čelu sa sultanom persijskog grada Ardebilja.Na Vaskrs, u zoru, muslimani
su iznenada upali u grad Ani, i opljačkavši ga, ubili 12 hiljada hrišćana.
Gruzijska carica Tamara, saznavši šta se dogodilo, naredila je svom
poznatom vojskovoĎi Zahariju Mhargrdzeli, da se osveti. VojskovoĎa je
sačekao da počne muslimanski post i krenuo je sa vojskom u Persiju. U
noći punog meseca, njegovi odredi su okruţili grad Ardebilj. U zoru, kada
su se graĎani tek počeli buditi iz sna, i mule s minareta oglasili završetak
posta, Gruzini su zauzeli grad. On je po nareĎenju Zaharije bio srušen do
temelja. 12 hiljada njegovih stanovnika su bili ubijeni. Kazna je stigla i
zarobljenog ardebiljskog sultana. Posle toga slučaja muslimani su prestali
da napadaju gruzijsku zemlju na velike hrišćanske praznike.

Za vreme vladavine carice Tamare Gruzijska zemlja je dostigla sami vrh

svoje moći. Tamarine vojskovodje su proslavili Gruziju mnogim uspešnim
ratovima i bitkama. Uporedo s tim carici je bilo strano bilo kakvo
ratovanje. Naprotiv, Tamara je uvek teţila da reši sukobe putem mirnih
pregovora. Njena vojska je sve vreme zauzimala pozicije odbrane i
prelazila u napad samo onda, kada ih je na to prinuĎavao protivnik.

Kao što svedoče arapski i persijski izvori, u Gruziji su za vreme

Tamarinog carevanja, muslimani ţiveli u boljim socijalnim uslovima, nego
u mnogim islamskim drţavama. Blagoverna carica je zamenila smrtnu
kaznu i čak je zabranila kaţnjavanje ljudi šibanjem. Svake godine je
izdvajala jednu desetinu iz prihoda, za pomoć onima kojima je bilo
potrebno i često bi cele noći šila odeću za siromašne.Tamara se svaki
dan molila na liturgiji u dvorskoj crkvi. Savremenici su se divili njenoj
mudrosti, smirenju i blagočestivosti. Radi svoga pravednog ţivota ona je
pribrojena broju svetih.

Kako je u ličnosti carice Tamare spojena krotost hrišćanke i čvrstina

carice? Zašto je Gruzijska vojska po njenom nareĎenju nanosila
protivniku udarce kao odgovor? Pošto su muslimani znali reči Spasitelja o
tome da posle udarca po jednom obrazu, hrišćanin treba da okrene i
drugi obraz, mogli su da očekuju od gruzijske carice drugačiji stav prema
svojim osvajačkim napadima. Ili blagoverna Tamara nije imala smirenje?
Ova dobrodetelj je naravno krasila svetu caricu, ali o hrišćanskom
smirenju u svim vremenima mnogi su imali nepravilnu predstavu.
Protivnici Hrista su uvek širili mišljenje o smirenju, kao o karakternoj crti
ropske prirode, pritisnute teretom hrišćanskih dogmi. Ali na primeru
gruzijske carice mi se moţemo uveriti u suprotno.

U ovoj knjizi će čitatelj saznati o suštini smirenja, o putevima za

dostizanje smirenja i uvideti da zadobiti ovu veliku dobrodetelj moţe
samo čovek sa snaţnom voljom i hrabrim srcem.

Glava I

ZNAČENJE I SUŠTINA SMIRENJA

Smirenje pobeĎuje zamke Ďavola

Svi mi, koji ţivimo na zemlji, nalazimo se u velikoj opasnosti. Zašto? Zato
što, po rečima apostola Petra, u svetu koji nas okruţuje Ďavo ide kao lav
ričući i traţi koga će progutati (1 Pet.6.8.).

Niko od nas ne moţe spasiti svoju dušu ako ne pobedi u borbi sa palim
anĎelima. Zlobni demoni, koji su sami dospeli u ad, postavili su pred
sobom cilj da i čovečanstvo pogube u njegovom bezdanu. Oni
sablaţnjavaju čoveka, vezuju ga strastima i dovode do pada u greh. Za
to nečisti duhovi koriste sva raspoloţiva sredstva. Pošto nemaju
mogućnosti da nasilno nateraju ljude da čine bezakonja, demoni to čine
lukavstvom. Kako se mi moţemo suprotstaviti zlobi Ďavola? To je pitanje
mučilo hrišćanske podviţnike od davnih vremena.

Jednom je prepodobni Antonije Veliki video duhovnim očima sve mreţe

Ďavola, prostrte po svetu. Uzdahnuvši, on je rekao:
-Teško rodu ljudskome! Ko se moţe osloboditi od ovih mreţa?

Kao odgovor prepodobni je čuo glas sviše:

- Smirenomudri se spasavaju od njih, i one ne mogu ni dotaknuti

takvoga.

Sve zamke Ďavola razrušavaju se smirenjem. Što se mi više usavršavamo

u smirenju uz pomoć Boţiju, tim se manje podvrgavamo opasnosti da
budemo prelešćeni i pogubljeni od strane zlobnih demona.

Zli duhovi se nevidljivo bore s nama preko pomisli, a vidljivo

posredstvom drugih ljudi, od kojih mi trpimo nepravedna vreĎanja i
ugnjetavanja. Ako demoni uspevaju da u potpunosti ovladaju nekim
čovekom, tada oni počinju da ga koriste za još grublje napade prema
nama.O jednom od takvih iskušenja je bilo govora u “Otačniku”.

Starcu - pustinjaku je došao posednut čovek. Iz usta nesrećnika je stalno

izlazila pena, i njegov spoljašnji izgled je bio uţasan. Videći starca, on ga
je udario po obrazu. Pustinjak je postavio drugi. Demon, ne izdrţavši
smirenje pustinjaka, istog časa je izašao iz čoveka.

Đavo, napadajući nas preko drugih ljudi, namerava da u našim srcima

prouzrokuje prema njima gnev i neprijateljstvo. U vreme sličnih iskušenja
mi treba da ispoljimo posebnu ljubav prema čoveku koji na nas vrši
pritisak, i smirivši se pred njim da pobedimo Ďavola. Naravno to se
odnosi na naš lični ţivot. Zlo, koje svesno stremi da uništi društveni
poredak, da zbriše s lica zemlje celi narod, ili da pogubi bar jednog
čoveka, treba da se odseca najjačim metodima.

U istoriji crkve su poznati slučajevi kada se Ďavo lično javljao velikim

svetiteljima i hteo da prenese na njih svoju zlobu.Tako je jednom
prepodobni Makarije Egipatski nosio u keliju palmine grančice za pletenje
kotarica. Iznenada je na svom putu sreo Ďavola, koji je zamahnuo srpom
i hteo da ga udari, ali nije mogao. - Makarije! - obratio se on svetome, -
radi tebe ja trpim veliku muku, jer nisam u moći da te pobedim. Eto, i ja
činim sve što činiš i ti. Ti postiš - i ja ništa uopšte ne jedem - ti bdiš - i ja
nikada ne spavam. Ali jedno ima u čemu si ti iznad mene.

- Šta bi to moglo biti? - pitao ga je prepodobni.

- Tvoje smirenje, - odgovorio je Ďavo, -eto zbog čega se ja ni ne mogu
boriti protiv tebe.

Obmanjujući ljude satana moţe da uzme lik Hrista, angela i svetih.

Javljajući se u takvom obliku hrišćanima, on nastoji da ih dovede u
stanje duhovne prelesti. Jednom davno je Ďavo stao u liku angela ispred
jednog egipatskog podviţnika i pobuĎujući u njemu slavoljublje, rekao
je:

- Ja sam arhangel Gavrilo koji sam poslan tebi!

- Pogledaj!, -smireno i prostodušno je molio starac. – Da nisi ti nekom
drugom poslan? Jer ja sam nedostojan toga da mi se šalju angeli. Posle
ovih reči Ďavo je istog časa nestao.

Demoni, budući prekomerno nagli i gordi, pribliţivši se

smirenomudrenom čoveku, gube svu svoju silu zlobe, i sve njihove
zamke se pretvaraju u ništa. Egipatski podviţnik, ava Mojsije je govorio,
da onaj koji ima smirenje, smiruje demone, a onaj koji nema smirenje
podsmeh je demonima. Smirenje je osnova svih dobrodetelji.

U crkvenim predanjima je sačuvano mnogo primera o velikom značaju

smirenja za duhovni ţivot čoveka. Evo jednog od njih.

U davna vremena hrišćanka se našla na pustom ostrvu, gde je 40 godina

provela u podvizima posta i molitve, trpeći razna lišavanja. Na kraju je uz
ostrvo pristao brod, i ona se vratila na rodnu grudu. Otišla je kod jednog
velikog podviţnika, i ispričala mu o svome pustinjskom podvigu.
Saslušavši je paţljivo, starac je pitao:
- A moţeš li prihvatiti uvrede jednako kao blagougodne mirise?
- Ne, oče, zbunjeno je odgovorila hrišćanka.
- Tada nisi ništa zadobila za 40 godina svoga podviga, bio je zaključak
starca koji nije bio utešan.

Tako, provevši dugo godina van ljudskog društva, nesretna otšelnica nije
zadobila ono glavno - smirenje, bez kojega sve ostale dobrodetelji gube
na snazi. Poznati duhovni pisac iz davnih vremena, prepodobni Ava
Dorotej, poredio je proces spasenja duše sa gradnjom kuće. Pisao je da
graditelj treba da na svaki kamen stavlja krečni rastvor, jer bez njega
kamen moţe da se sruši i celo zdanje da bude razrušeno. Za duhovni
dom hrišćanina cigle predstavljaju dobrodetelji, a kreč predstavlja
smirenje. Svako dobro delo koje se čini bez njega, ne donosi čoveku
nikakve koristi. Tim povodom je mudra egipatska podviţnica blaţena
Sinklitikija rekla, da kao što u davna vremena nije bilo moguće sagraditi
brod bez eksera, tako nije moguće ni spasti se bez smirenomudrenosti. U
našem duhovnom ţivotu daske su dobrodetelji, a ekseri - smirene misli o
njima.

Jednom je kod optinskog jeroshimonaha Anatolija (Zercalova) došla ţena

koja je molila za blagoslov da ţivi sama, da bi mogla nesmetano da posti,
da se moli i da spava na golim daskama. Starac joj je rekao:

- Znaš li ti da djavo ni ne jede, ni ne pije, niti spava, pa ipak u bezdanu

ţivi jer nema smirenja. Pokoravaj se u svemu volji Boţijoj - eto ti
podviga; smiravaj se pred svima, ukoravaj sebe u svemu, nosi s
blagodarnošću bolesti i nevolje - to je više od svih podviga!

Drugoj svojoj duhovnoj kćerki, koja je molila za blagoslov da kupi

JevanĎelje i Psaltir, prepodobni Anatolije je posavetovao:

- Da kupiš moţeš, ali najvaţnije je poslušanje bez lenjosti, smiravaj se i

sve trpi. To će biti više od posta i molitve.
Značaj smirenja za uspešan duhovni rast hrišćanina jeste u tome da ono
ima osobinu da čuva dušu od gordosti. Koliko god čovek da zadobije
dobrodetelji i koliko god da se više pribliţi Bogu, smirenje ne samo da
mu ne dozvoljava da vidi svoju svetost, nego, naprotiv još više ga
pogruţava u spoznaju o sopstvenoj grehovnosti.

Shimonah Nikodim, atonski podviţnik XIX veka, dobio je od Boga veliki

dar suza; mogao je da plače po svojoj ţelji, onoliko koliko je hteo.
Njegov duhovnik, primetivši kod njega ovu dobrodetelj, pitao ga je:

- Imaš li odavno taj dar?

- Dve i po godine, - odgovorio je shimonah Nikodim, - od onog vremena,

kada sam posle besede s tobom o tom daru Boţijem, načinio tebi poklon
i molio od tebe blagoslov da traţim taj dar Boţiji. A do tada sam ja sebe
tri godine s teškoćom prinuĎavao na svakodnevne suze.

Na to priznanje, duhovnik mu je rekao:

- Ti si dobio ovaj dar za poslušanje, a ne zbog svojih zasluga. Znaj da se

svaki dar Boţiji čuva smirenjem. Čuvaj se od preuznošenja, nikoga ne
osuĎuj i sve vreme sebe ukoravaj. Drugi isto imaju taj dar, ali smatraju
sebe niţim od svih.

Sveti oci su zapazili da Bog daje hrišćaninu dobrodetelji ne zbog

duhovnih podviga, nego zbog smirenomudrenosti. Po meri uzrastanja
čoveka u smirenju, Gospod više umnoţava i Svoje darove.

Smirenje - izvor mira i radosti

Jedna od sestara Šamordinske obitelji za slučajni propust je dobila od

namesnice strogi ukor. Sestra je htela da objasni razlog svoje krivice, ali
razljućena namesnica nije htela ništa da čuje i istog časa je pred svima
zapretila da će joj narediti da radi poklone. Bolno i uvreĎeno se osećala
šamordinska sestra. Ali ona je u sebi potisnula samoljublje, zaćutala je i
smireno zamolila od namesnice oproštaj. Došavši u keliju sestra je
umesto stida i smućenosti, iznenada osetila u svom srcu neobjašnjivu
radost. Istoga dana uveče ona je ispričala sve što se dogodilo
prepodobnom Amvrosiju Optinskom, koji je, pošto je saslušao njenu
priču rekao:
- Ovaj slučaj je promisao. Zapamti to. Gospod je hteo da ti pokaţe, kako
je sladak plod smirenja, da bi ti, osetivši ga jednom, uvek prinuĎavala
sebe na smirenje: ispočetka na spoljašnje, a posle na unutrašnje. Kada
čovek prinuĎava sebe na smirenje, Gospod ga teši, i upravo to i jeste
ona blagodat koju Gospod daje smirenima. Samoopravdanje se samo čini
olakšavajućim sredstvom, ali u stvari donosi duši mrak i smućenost.

Reč “smirenje” ima u svojoj osnovi reč “mir”. To ukazuje na to da smireni

čovek uvek prebiva u miru s Bogom, sa samim sobom i sa drugim
ljudima. Poznati egipatski podviţnik, ava Pafnutije je pričao kako je u
vreme svoje mladosti uvek odlazio velikim starcima, iako su oni ţiveli u
pustinji na udaljenosti od dvadeset milja od njega. Ava Pafnutije im je
otkrivao sve svoje misli. Oni su mu uvek govorili jedno te isto:
-Gde god da si, čuvaj smirenje, i bićeš spokojan.

Smirenje donosi čoveku mir, radost i blagodatnu bezbriţnost. Ono stvara

ova osećanja kod hrišćanina nepokolebljivim, čak bez obzira na nevolje i
svetsku sujetu. Ako mi, pri svim iskušenjima budemo pribegavali pod
pokrov Smirenja, tada ćemo naći jedinstveno pravilno rešenje svih svojih
problema.

Spasenje nije moguće bez smirenja

Jedna monahinja, duhovna kćerka optinskog starca Anatolija, u svom

pismu je izrazila molbu da joj starac da uputstvo o tome, kako da ne
skrene sa puta spasenja. Prepodobni je u odgovoru napisao: “Počni od
smirenja, radi sa smirenjem, i završi sa smirenjem, i upodobićeš se
svetima. Ovaj put, i jeste put smirenja, najsigurniji i, kako govore oci,
“bez padova”. Jer, gde moţe da padne smireni, kada on smatra sebe
gorim od svih? Starac Anatolije je bio ţitelj Optine pustinje, koja je bila
jedan od duhovnih centara Rusije. U ovoj obitelji su vaspitavanju
monaha u smirenju pridavali prvostepenu vaţnost. Osnivači optinskog
starčestva prepodobni Lav, Mojsej i Makarije su stremili da usade u duše
svojih učenika pre svega duh smirenja i krotosti. Budući da su oni bili ţivi
primeri smirenomudrosti, smatrali su smirenje temeljem duhovnog ţivota
hrišćana. Ovo mišljenje se kod optinskih staraca formiralo blagodareći
dubokom izučavanju Svetog Pisma, dela svetih otaca i ličnoga asketskog
opita. Optinski starci su u svome manastiru preporodili duhovne tradicije
drevne hrišćanske blagočestivosti.
Oni koji su poloţili osnove ove tradicije o smirenju izjašnjavali su se
mnogo puta, uvek ističići njegovu bezuslovnu neophodnost za spasenje
čoveka. Tako je, prepodobni Jovan u svojoj čuvenoj knjizi “Lestvica”
pisao, da je Ďavo samo radi svoje gordosti spao sa neba, a car David,
kako je on sam o sebi govorio, nije postio, nije bdio, nije leţao na goloj
zemlji, ali se smiravao, i spasao ga je Gospod. Sveto smirenje otvara
dveri nebeske, i bez njega niko ne moţe ući u nebeske predele.
“Smirenje i bez dela mnoga sagrešenja čini oprostivim, - nastavlja
prepodobni Isak Sirin. Nasuprot tome, i dela ,bez smirenja, su
beskorisna, čak nam donose mnogo lošega. Ono šta je so za svako jelo,
to je smirenje za svaku dobrodetelj. I ako ga zadobijemo, ono će nas
učiniti sinovima Boţijim i bez dobrih dela privesti Bogu.”.

Radi istinitosti treba istaknuti, da iako samo smirenje moţe spasiti

čoveka, s druge strane ako je smirenje uz ostale dobrodetelji, proces
spasenja protiče blagoprijatnije. Prepodobnoga Jovana Proroka su
jednom pitali, na kakav način se moţe brţe spasiti. Veliki starac je
odgovorio, da brţe od svih spasava svoju dušu onaj, koji uz smirenju
dodajeje i druge duhovne podvige. Sporije se spasavaju oni, koji imajući
smirenje, umesto podviţništva, trpe vreĎanja od bliţnjih. Još sporije se
spasavaju hrišćani, koji vladaju jedino smirenjem.

Brzo, ili sporo, ali u vidu smirenja mi ćemo ući u Carstvo Boţije. Bez
smirenja su sve naše nade na spasenje uzaludne.

Suština smirenja

U čemu se sastoji suština smirenja? Ovo pitanje je uvek interesovalo

hrišćanske podviţnike. Da bi se ono razjasnilo, kako govori prepodobni
Jovan Lestvičnik, jednom se sastalo nekoliko duhonosnih muţeva. Jedan
od njih je rekao:
-Smirenje se sastoji u neprestanom zaboravljanju svojih dobrih dela.
-Smirenje se sastoji u tome, da sebe smatramo u svemu poslednjim i
najgrešnijim od svih ljudi, - rekao je svoje mišljenje drugi.
-Smirenje je saznanje o svojoj nemoći i slabosti, - rekao je treći.
Drugi podviţnici su dali nekoliko odreĎenih osobenosti smirenja, ali ni
jedno od njih nije bilo potpuno. Saslušaši sve, prepodobni Jovan
Lestvičnik je sabrao sva mišljenja ovih blagočestivih muţeva.

S prepodobnim Jovanom Lestvičnikom u svome shvatanju smirenja

saglasan je i prepodobni Isak Sirin. On piše da je smirenje nekakva
tajanstvena sila, koja se u svoj svojoj punoći daje od strane Boga samo
svetima. Smirenje predstavlja sveukupnost svih dobrodetelji i prema
tome uvenčava čoveka koji je dostigao duhovno savršenstvo 1.
“Smirenomudrenost je odevanje u Boţansko. U njega se obuklo
ovaploćeno Slovo i preko njega se pričešćujemo u telu našem. I svaki,
obučen u njega, zaista se upodobljava Onome Koji je sišao sa Svoje
visine, koji je sakrio dobrodetelj veličine Svoje i slavu Svoju prikrio
smirenomudrošću, da tvar ne bi izgorela viĎenjem ovoga”2. Ko se odene
u odeţdu smirenja, taj se oblači u Samoga Hrista 3. Ali čak ni taj čovek
ne moţe objasniti ljudima njima dostupno shvatanje suštine smirenja, on
samo ima mogućnost da je oseti sam.

Iako je našem racionalnom mišljenju nedostupno shvatanje prirode

smirenja, mi moţemo videti priznake smirenomudrenosti u čoveku.
Takvih priznaka ima mnoštvo, ali glavno je bestrašće i potpuno
predavanje čoveka volji Boţijoj. Ova dva priznaka smirenja je moguće
posmatrati, naprimer, kod prepodobnog Salamana Molčanika.

Sveti Salaman se naselio na zapadnoj obali Eufrata u malu kolibicu, koju

je potpuno zatvorio, i vrata i prozor. Jednom godišnje je izlazio napolje
kroz podzemni izlaz, i uzimao zalihe hrane. Lokalni episkop, doznavši za
pravednika, poţeleo je da ga posveti u čin sveštenika. Uklonivši deo zida
kolibice, poslanici episkopa su uzeli Salamana i predali ga vladici, koji je i
rukopoloţio prepodobnog. Posle nekoga vremena, episkop, tako ne čuvši
od podviţnika ni jedne reči, naredi da ga vrate u kolibicu, i da zid
postave opet. MeĎutim, ţitelji naselja Kapersani, gde se rodio
prepodobni, zagrejali su se ţeljom da vide svetoga u svome selu.
Jednom noću, oni su uzeli Salamana, doveli ga u Kapersanu i naselili ga
u ranije sagraĎenu kolibu. Pri svom preseljenju Salaman se nije bunio,
nije se protivio i čak nije rekao ni reči. Uskoro su stanovnici naselja u
kojem je prepodobni ţiveo ranije, isto tako noću došli do njegovog novog
mesta stanovanja, kolibicu porušili i odveli Salamana na ranije mesto
prebivanja. Smireni molčanik ni ovaj put se nije protivio, i nije zahtevao
da ga ostave na miru.

Takvo je bilo smirenje velikih svetih. U kakvoj meri ovu dobrodetelj

moţe, bolje rečeno obavezno treba da zadobije svako od nas. Na koji
način? O tome će biti reči u sledećem poglavlju.

GLAVA II

Spoznaja sopstvene nemoći

Sveti oci često upotrebljavaju reč «smirenje» i «smirenomudrenost» kao

sinonime, ali ipak su im pridavali različito značenje. Po svetootačkom
shvatanju smirenomudrenost je pravilan način čovekovih misli o samome
sebi i o svetu koji ga okruţuje. Upravo smirenomudrenost raĎa smirenje,
koje ne predstavlja ništa drugo, nego stanje unutrašnjeg mira srca. Sledi,
da ako mi ţelimo da zadobijemo smirenje, treba prvo da postanemo
smirenomudreni. Šta je karakteristika smirenomudrosti i na koji način se
ona moţe dostići? Prije svega treba reći da se smirenomudrost raĎa u
čoveku od saznanja sopstvene nemoći i sopstvene ništavnosti.

Pravednik je smatrao sebe čudovištem

Prepodobni Makarije Optinski je u pismu jednoj od svojih mnogobrojnih

duhovnih čeda pisao, da je on ispunjen gordošću i da leţi u gresima, i
ako bi se kod nje otvorile oči ona bi videla samo mali deo njegovih zlih
dela, te da bi ispred nje stajalo čudovište. Takoje pisao starac, koji je
dostigao meru duhovnog savršenstva. Iako takvo mišljenje svetoga o
sebi samome ne začuĎuje, u svetlosti Slave Boţije pravednik jasnije
primećuje svoje ljudske nedostatke, što mu daje povod za još veće
smirenje.

Čuveni moskovski protojerej Aleksej Mečev rukovodio je duhovnim

ţivotima hiljade Moskovljana, imao je dar prozorljivosti i činio čuda. Na
dan njegove četrdesetogodišnjice sluţenja bila mu je uručena
patrijaršijska povelja. Kako o sebi nije imao visoko mišljenje, starac je bio
tako dirnut da se rasplakao. Za vreme propovedi i besede otac Aleksej je
često spominjao svoju ništavnost i nazivao je sebe «ubogim». Govorio je
on to s takvom uverenošću, da su se srca onih koji bi ga slušali stezala
od tuge prema njemu i oni su bili spremni da zaplaču zajedno s njim.

Kod svetih je spoznaja svoje ništavnosti bila veoma duboka i

sveobuhvatna. Mi bi trebalo da sledimo njihov primer i neprestano da
negujemo ovo osećenje u svome srcu. Radi toga treba što češće
razmišljati o svojoj grehovnosti i misleno predstavljati sebe ništavnom
trunčicom prašine u beskrajnoj Vaseljeni – trunčicom prašine, izgubljenoj
u vremenu i dogaĎajima u istoriji čovečanstva.

Zaista, neophodno je da o tome razmišljamo sa izvesnim oprezom, da

nas ne bi misli o svojoj ništavnosti i grehovnosti dovele do malodušnosti.
Sećajući se svojih slabosti i grehova, ne bi trebali da zaboravimo na
veliku ljubav Gospoda prema nama, Koji je pripremio svojim smirenim
slugama obitelji u Carstvu Nebeskom. Ne očekujući od sebe ništa slavno
u duhovnom smislu, mi trebamo svu nadu na svoje spasenje da poloţimo
na Boga i u Njemu Jedinome da nalazimo duhovnu silu i utehu.

Kako da počnemo spoznavati svoju sopstvenu nemoć? Čovek najbolje

oseća svoju sopstvenu ništavnost, kada razmišljanja o svojim gresima i
nemoćima, uz pokajne molitve pred Bogom. Poznata podviţnica,
monahinja Andaliona je ispričala kako je jednom noću u svojoj keliji
čitala pokajni kanon s molitvom, u kome se čovek poredi s crvom i
zemnim prahom. Iznenada se u njenoj duši pojavilo duboko saznanje o
svojoj ništavnosti. Ovaj osećaj je bio toliko snaţan i pri tome utešan, da
su suze obilno potekle iz očiju podviţnice. Celu noć do kraja ona je
provela u molitvenim metenijama, poklanjajući se do zemlje.

Treba napomenuti, da saznanje svoje grehovnosti, ako je ono od Boga,

treba uvek da bude propraćeno blagodatnom radosti, a ne uninijem.
Iguman Teodosije (Popov) je ţiveo u mirovini u skitu Optinske pustinje.
On je već dostigao veliku visinu duhovnog ţivota, ali demoni su ga često
napadali kroz pomisli uninija. Za vreme jednog takvoga iskušenja otac
Teodosije je gotovo pao u očajanje. Otišao je prepodobnome Amvrosiju
Optinskome i plačući rekao:

-Oce, pomozi – izgiboh! Svinja sam ja, a ne monah: koliko godina nosim
mantiju, a u meni nema ništa monaškog. Jedino što je za mene je–
svinja!

Nasmešio se starac Amvrosije svojim krotkim osmehom, stavio je ruku

na rame naklonjenom pred njim igumanu i rekao:

-Tako i misli, misli tako o sebi, oče igumane, do same svoje smrti. Ali
doćiće i to vreme, kada će se o meni i o tebi, svinjama, još i pisati!

Ove reči su se pokazale proročkim: o ţivotu i duhovnim podvizima

prepodobnog Amvrosija i igumana Teodosija na usavršavanje sledećih
naraštaja bile su napisane knjige. Tako proslavlja Gospod pravednike,
koji su zaista smatrali sebe velikim grešnicima.

Sveti nisu videli svoje zasluge

Jednom su poslušnici ave Arsenija Velikog došli do njegove kelije i čuli

kako se on moli:

-Boţe, ne ostavi me! Ja nisam učinio ništa dobro pred Tobom, ali daruj
mi, po blagodati Tvojoj, da postavim dobar početak.

Tako jedan od najpoznatijih svetitelja pravoslavne Crkve nije video svoju

veličinu a, tim više, molio se o tome, da mu Gospod pomogne da počne
spasavati svoju dušu. Takav odnos prema sopstvenom duhovnom ţivotu
bio je svojstven mnogim pravednicima.

Prepodobni Makarije Veliki je jednom sedeo u svojoj keliji, i iznenada je

pred njim stao angel, poslan od Boga.

-Makarije!- obratio se on prepodobnome, - ne boj se napada nevidljivih

vragova, jer naš blagi Vladika neće odstupiti od tebe i neće prestati da te
podrţava. Snaţi se, utvrĎuj se, hrabro pobeĎuj protivnike, ali delima
svojim nemoj se preuznositi, da te ne bi ostavila Boţanstvena pomoć i da
ne bi pao padom čudnim.
Ava Makarije, čuvši reči angela, zaplakao je i rekao:

-Čime da se ja preuzvišavam, kada se duša moja kao razvratna bludnica,

hrani smradom nečistih pomisli, koje donose zli duhovi.

Ove reči je izgovorio čovek, koji je zadobio bestrašće, činio mnoge

duhovne podvige i udostojio se da dostigne viši stepen svetosti. Ipak,
niko od ljudi ne moţe neprestano da se seća svojih nemoći, ako ga ne
uznemirava neko iskušenje, od kojega on iznemogne. Tako kako veliki
sveti, pobedivši sve svoje strasti, više nisu mogli biti iskušani ničim
materijalnim, Gospod je dopuštao demonima da uznemiruju Negove
izabranike pomislima, dajući tako pravednicima da preko smirenja
dostignu još veće savršenstvo. Sveti su postepeno dostizali takvu
ubeĎenost u svoju ništavnost, da ovu niko i nikada nije mogao da
pokoleba.

MlaĎi savremenik prepodobnog Makarija ava Sisoje Veliki, kada se

pribliţio smrti, legao je na odar, i iznad njega su se skupili njegovi
drugovi-pustinjaci. Iznenada su starci primetili da je njegovo lice zasijalo
kao sunce.

-Evo, došao je ava Antonije Veliki, - rekao je umirući, a nešto posle

dodao:

-Evo, došao lik proroka.

Posle nekoga vremena lice prepodobnoga Sisoja je još više zablistalo

nebeskom svetlošću i on je rekao:

-Evo, vidim lik apostola.

Sijanje, koje je dolazilo od svetoga, postepeno se pojačavalo, i on je

počeo razgovarati sa nevidljivim posetiocima.

Starci su ga pitali:

-S kim ti, oče , razgovaraš?

Došli su angeli da me uzmu, a ja ih molim da me još neko vreme ostave
radi pokajanja.

-Ti, oče, - rekoše monasi, - nemaš potrebe za pokajanjem.

-Ne, ja sam uveren, da još nisam ni počeo sa pokajanjem, - odgovorio je

ava Sisoje, i svetlost njegovog lica je dostigla takvu silu, da su svi koji su
se našli u blizini bili zahvaćeni trepetom.

Gledajte, eno Gospod, rekao je: «Donesite mi izabrani sasud pustinje,» -

rekao je prepodobni i predao duh svoj u ruke Boţije. I istoga časa se cela
njegova kelija ispunila neobjašnjivim miomirisom.

Ava Dorotej je pisao, da se viši stepen smirenja sastoji u tome, da se svi

svoji duhovni podvizi pripisuju Bogu. Kao grane drveta koje se
«naklanjaju prema zemlji pod teţinom plodova, tako i pravednici, čim se
više pribliţavaju Bogu, tim se više smiravaju i vide sebe grešnijim».

Uzimajući primer od svetih, mi treba uvek da se sećamo toga, da sami

po sebi ništa ne značimo, a svoje uspehe na putu spasenja da
objašnjavamo da je to pomoć Boţija. Treba imati čvrstu uverenost, da
bez stalnog pokroviteljstva Gospoda mi ne moţemo uraditi ništa dobro i
korisno za svoju dušu.

Zaboraviti dostojanstvo

Prepodobni Arsenije Veliki je pre svoga udaljavanja u egipatsku pustinju

mnoge godine proveo pri dvoru vizantijskog imperatora Teodosija
Velikog. Bio je blistavi dvorjanin i jednim od najobrazovanijih ljudi toga
vremena. Pod njegovim rukovodstvom su se vaspitavali budući
imperatori Arkadije i Gonorije. Postavši monah, Arsenije je dostigao
duhovno savršenstvo. Ovladavši svetskim znanjima i ogromnim
asketskim iskustvom, prepodobni je mogao da napiše dragocene knjige
po mnogim duhovnim pitanjima. Iako su ga molili, on se ni jednom nije
izjasnio ni po jednom bogoslovskom problemu, čak je i pisma retko pisao
i veoma nerado. Spoznavši svoju ništavnost, sveti nije smatrao da je
moguće da nešto piše ili da objavljuje javno radi poučavanja. Otvarao je
usta radi poučavanja samo nekim svojim učenicima.
Podviţnik XX veka karagandinski starac shiarhimandrit Sevastijan po
snazi svojega sluţenja trebao bi poučavati narod sa amvona. Ipak je on
za vreme propovedi najčešće čitao iz knjiga poznatih propovednika, ništa
od sebe ne dodajući. Starac je objasnio ovo time, da on predstavlja malo
pismenog čoveka, koji nema ni dar rečitosti, ni odgovarajući glas za to.
MeĎutim, meĎu njegovom mnogobrojnom duhovnom decom bilo je
mnogo veoma obrazovanih ljudi, meĎu kojima i profesor Moskovske
duhovne akademije, episkop Pitirim. Kako ovde ne navesti reči
prepodobnoga Jovana Lestvičnika da se prvoshodnim stepenom smirenja
javlja savršeno neverovanje svojim dobrim delima i neprestana ţelja za
učenjem.

Svako od nas ima u ovoj ili onoj meri neke izuzetne kvalitete. Ipak bi ih
trebali obavezno zaboraviti, da nam ne bi smetali da sagledamo svoju
ništavnost. Treba se sećati, da naše pozitivne osobine, uroĎene ili
stečene, predstavljaju darove Boţije. Njihovo postojanje u nama zavisi
samo od volje Boţije. Radi toga treba svojim mislenim pogledom što je
moguće češće obuhvatiti sve svoje slabosti, nedostatke i strasti. Takvo
sozercanje će nam pomoći da predamo zaboravu vrline i da realno
ocenimo svoje mogućnosti. Prepodobnog Amvrosija Optinskog su još za
ţivota poštovali njegovi savremenici za velikog svetoga, ali on sam se
prema takvom mišljenju odnosio sa velikom ironijom. Jednom je
prepodobni Amvrosije Optinski bio okruţen ogromnom grupom
poklonika, i neko je glasno, u ushićenju rekao o njegovoj pravednosti i o
tome, da se pred njom svi klanjaju. Na to je starac s osmehom ispričao
sledeći slučaj:

-Jednom je pokojni car Nikolaj Pavlovič išao po ulici Peterburga. Susrevši

vojnog pisara, pitao ga je: «Odakle ti?» «Iz depoa, vaše imperatorsko
veličanstvo», raportirao je pisar. «Reč «depo» - je strana reč, - zapazio
je car, -ona se ne menja (po padeţima)». Pisar je na to rekao: «Pred
vašim veličanstvom – sve se menja».

Odnos prepodobnog Amvrosija prema sopstvenoj svetosti zasnivao se na

dubokom poznavanju čovekove prirode, koja se nalazi u palom stanju.
Kada mi ţivo osećamo svu pogubnost svoga karakternog pada, kod nas
se javlja stremljenje ka duhovnom preporodu. Počinjemo da se snaţno
trudimo za spasenje duše, ali vrlo brzo se uveravamo u svoju nemoć.
Uspesi na putu spasenja kod nas se javljaju samo onda, kada mi,
odbacivši nadanje u sebe, svu nadu polaţemo na pomoć Boţiju.

Jednom je optinski starac Nektarije, pokazujući rukom na prirodu koja ih

je okruţavala, rekao arhimandritu, a budućem mitropolitu, Venjaminu
(Fedčenkovu):

-Pogledajte, kakva krasota – sunce, nebo, drveće, cvetovi...A, eto, pre

ničega nije bilo! Ni-če-ga! I Bog je iz ničega stvorio takvu krasotu. Tako i
čovek: Kada on iskreno doĎe do ovog saznanja, da je on – ništa, tada
Bog počinje da od njega stvara veliko.

Shiigumana Antonija Optinskog su trideset godina bolele noge. Noge su

mu do kolena bile pokrivene strašnim ranama, iz kojih je curila krv.
Desilo se, da je prepodobnog posetio poznati pravoslavni mislilac I. V.
Kirijevski. Videvši starceva stradanja, on je rekao:

-Eto, oce, ostvaruju se reči Pisma, da mnoge nevolje imaju pravednici:

kakav teţak krst je poloţio na vas Gospod!

Tako i jeste, - primetio je prepodobni Antonije, da će pravedni imati

nevolje, ali kod mene su ove rane, kako sveti prorok David govori,
mnoge rane grešnome.

Ako se mi nadajući se na milosrĎe Boţije, budemo neprestano sećali

svoje ništavnosti i grehovnosti, tada se naša duša smirava, a srce se
nalazi u skrušenosti. Tada Gospod, videći naše smirenje, ukroćava u
nama gordost i daje nam blagodat da se drţimo skromno, prezirući
zemne strasti i da se s podsmehom odnosimo prema slavi vidljivog sveta.

Glava III

3. deo Unutrašnje samouniţavanje

Osećaj smirenja se nalazi u čovekovom srcu, ali se raĎa od
smirenomudrenog stanja uma. Ako ţelimo da budemo smireni hrišćani,
tada je, uporedo sa spoznajom svoje nemoći, neophodno da imamo i
pravilno gledanje na ljude i naš odnos prema njima. Smirenomudrost
pred bliţnjima u oblasti mislenog, postepeno će nas dovesti do smirenja
pred njima i u praksi. Radi toga, da bismo saznali, na koji način moţemo
zadobiti smirenje pred ljudima, bolje od svega je da se obratimo opitu
svetih.

Tako su, prepodobnom Grigoriju Sinaitu, koji je bio iz bogate i čuvene

porodice, u manastiru dali poslušanje u kuhinji. Više od tri godine se on
trudio za dobro bratije i celo vreme je mislio, da sluţi ne ljudima, nego
anĎelima. Kuhinju je sveti smatrao Boţijim svetilištem i oltarom.

Smirenje prepodobnoga Grigorija pred ljudima zasnivalo se ne njegovoj

ljubavi prema njima. Čovek, koji je ispunjen ljubavlju, iskreno smatra
sebe gorim od svih ljudi. Imajući takvo mišljenje o sebi, smirenomudri
hrišćanin je uvek spreman da čini usluge svojim bliţnjima, čak iako se te
usluge odnose na neki malo cenjeni oblik dela sluţenja.

Ljubav prema ljudima, protkana smirenomudrenošću, odnosi se na sve

ljude bez razlike na njihova ubeĎenja, nacionalnost, način ţivota i poloţaj
u društvu. Smireni hrišćanin voli čak i javne grešnike, smatrajući, da
uzrok njihovih bezakonja nema koren u njima samima, nego u
demonima, koji su obmanuli slabe duše.

Starac Mojsije, koji je ostavio usamljivanje u Rosljavskim šumama,

naselio se u Optini pustinji, gde je ubrzo postao namesnik. Mnogo godina
kasnije u otvorenom razgovoru su ga pitali, kako se on osećao, našavši
se, umesto sred šumske tišine, u vrtlogu domaćih poslova i usred ljudi
različitih zvanja. Nasmešivši se, starac je odgovorio, da se više od svega
trudio da na sve gleda blagim i čistim očima, a prema svetskim osobama,
koje su ga posećivale, odnosio se kao prema svetima, pravednima i
prepodobnima, misleno uniţavajući sebe pred njima.

Podraţavajući prepodobnom Mojseju, i mi smo duţni da vidimo svakog

čoveka kao prekrasno stvorenje Boţije, ukrašeno Njegovim likom i
predodreĎeno za bogoupodobljenje. Nama je neophodno, po primeru
prepodobnog Mojseja, da smatramo da su svi ljudi ljubljena deca Boţija i
pri kontaktu s njima da unutrašnje uniţavamo sami sebe, sećajući se
sopstvenih grehova, slabosti i strasti. Pri tome treba da se trudimo da
svakom čoveku dajemo priznanje kao višem od sebe i po talentima, i po
dobrodeteljima. Ako budemo tako postupali sa svom usrdnošću, tada
nećemo videti u našim bliţnjima nikakve nedostatke, koji ponekad zaista
i pomračuju u njima lik Boţiji.

Stradajući od teške bolesti, kratko pre smrti, arhimandrit Mojsej je u

besedi s jednim od duhovnih drugova rekao:

-Drugi moţda samo misle, da su oni gori od svih, a ja sam za pedeset i

sedam godina monaštva iskustvom i stvarno spoznao da sam ja gori od
svih.

Sličnog mišljenja o sebi su bili i svi sveti. Tako je, jeroshimonah

Nektarije, poslednji saborno izabrani Optinski starac, budući da je bio
duhonosni nastavnik mnogobrojne pastve, sa smirenjem uvek ovako
govorio o sebi:

-Ja sam početnik, ja se učim, izgubio sam svaki smisao...Ja sam najstariji
u obitelji po godinama, više od pedeset godina sam proţiveo ovde, a
najmanji sam po dobrodetelji. Ja – mrav, puzim po zemlji i vidim sve
rupe i jame, a bratija je veoma visoko, do oblaka se podiţe.

Pravednici se nisu zanimali ispitivanjem, da li je ovaj ili onaj čovek

dostojan uvaţavanja. Oni nisu obraćali paţnju na mnoštvo njegovih
očiglednih nedostataka. Njihove misli su bile prikovane samo za to, da ne
bi zbog nekog razloga zaboravili na to, da je svaki čovek lik Boţiji i da
sva naša dela u odnosima prema bliţnjima Hristos prima tako, kao da se
ona odnose na Njega Samoga.

Mi treba da se sećamo, da se naša ţelja da ne primećujemo tuĎe

grehove i slabosti javlja samo kao blaga namera, ali to je još uvek daleko
od istinskog smirenja. Kada hrišćanin dostigne savršenstvo u ovoj
dobrodetelji, on uopšte ne moţe videti nedostatke u drugim ljudima,
zbog toga jer on vidi samo svoje sopstvene grehe. Upravo takvoga
čoveka, ispunjenog istinskom smirenomudrošću, sreo je na svome
ţivotnom putu prepodobni Antonije Veliki.

Jednom je on, moleći se u svojoj keliji čuo glas Sviše:

-Antonije! Ti još nisi prišao u meru obućara, koji ţivi u Aleksandriji.

Ţeleći da vidi čoveka, koji je dostigao duhovno savršenstvo, prepodobni

je ustao rano ujutro, uzeo ţezlo i poţurio u Aleksandriju. Kada je u gradu
sa mnogo ljudi našao ukazanog mu obućara, ovaj se krajnje začudio,
kada je video kod sebe u gostima čuvenog podviţnika. Još više se
zanatlija začudio rečima velikog starca, koji ga je zamolio da mu ispriča o
svojim duhovnim podvizima. Obućar je rekao:

-Ne znam za sebe, da sam ja učinio nekada ili nešto dobro. Radi toga
ustajući rano sa postelje, pre nego što krenem na posao, govorim sam
sebi: «Svi stanovnici ovoga grada, od velikoga do maloga, ući će u
Carstvo Boţije za svoje dobrodetelji, a ja ću jedan otići u večnu muku
radi mojih grehova». Ove iste reči ponavljam u svome srcu pre nego što
legnem da spavam.

Čuvši priznanje obućara, prepodobni Antonije je rekao:

- Zaista, sine moj, ti si kao iskusni zlatar, sedeći mirno u svojoj kući,
zadobio Carstvo Boţije. A ja, iako ceo ţivot i provodim u pustinji, nisam
zadobio duhovnoga razuma, nisam dostigao meru saznanja, koju si ti
izrazio svojim rečima.

Čovek, kojem je strano hrišćansko smirenje, moţe pomisliti, da

neprestano samouniţavanje dovodi dušu do uninija ili čak do očajanja, ali
to, naravno, nije tako. Gospod daje svojim slugama da okuse plodove
svojih duhovnih napora već u zemaljskom ţivotu.

Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov) se sećao, da je u mladosti, dok je bio

poslušnik, jednom raznosio hranu u manastirskoj trpezariji, i postavivši
jelo na sto, za kojim su sedeli drugi poslušnici, u mislima je rekao:
«Uzmite od mene, sluge Boţije, ovo ubogo sluţenje». Iznenada je
njegovo srce ispunila takva radost, da se on čak zateturao. Blagodatno
stanje duše mladi podviţnik je osećao posle još oko mesec dana. Drugi
put je budući episkop ušao u prosfornicu (mesto gde se prave i peku
prosfore, prim. prev.) i sa unutrašnjim samuniţavanjem se nisko poklonio
bratiji koja je tamo radila. Iznenada je blagodat sa takvom silom osenila
njegovu dušu, da je on telesno iznemogao i morao je odmah da ode i da
legne na postelju.

Hrišćanin, koji stremi da dostigne savršenstvo u smirenomudrosti, treba

da gleda ne sve ljude kao na pravednike, a sebe da smatra nedostojnim
da se čak i naziva čovekom. Kada je prepodobni Arsenije Veliki, ostavivši
visoki poloţaj pri imperatorskom dvoru, došao u egipatski Skit i izjavio
prezviterima svoju nameru da primi monaštvo, njega su odveli
prepodobnome Jovanu Kolovu. Starac, ispunjen Duhom Svetim, je rešio
da stavi Arsenija na ispit. Kada su monasi seli za trpezu, on ga nije
pozvao za sto, nego ga je ostavio da stoji. Arsenije, uprevši pogled u
zemlju, stajao je i mislio, da stoji u prisustvu Boga pred Njegovim
anĎelima. Kada je počeo da jede, prepodobni Jovan je uzeo komadić
dvopeka i bacio ga bivšem imperatorskom visokom činovniku.

Arsenije, videvši ispred sebe suhi hleb, pomislio je: «Starac, sličan angelu
Boţijem, je video da sam ja sličan psu, čak da sam gori od psa, i zato mi
je dao hleb tako, kako se daje psu. Poješću i ja hleb onako, kako ga jedu
psi». Posle ovakvih misli Arsenije je četvoronoške došao do hleba, uzeo
ga zubima, odneo u ćošak i tamo pojeo. Prepodobni Jovan, posmatrajući
ponašanje Arsenija, je rekao prezviterima:

-On će biti iskusan monah!

Kada je prošlo neko vreme, prepodobni Jovan Kolov je dao Arseniju

keliju blizu svoje kelije i počeo je da deli s njim svoje bogato duhovno
iskustvo.

Dubina smirenomudrosti otkriva se onome hriščaninu, koji smatra sebe

niţim ne samo od svih ljudi, nego gorim od beslovesnih ţivotinja, i čak
od demona. Jeroshimonah Sergej, autor izuzetne knjige «Pisma
Svetogorca», jednom je razgovarao o smirenju s svetogorskim
zatvornikom ocem Timotejem.
- Da bi dostigli savršenstvo u svoj visini jevanĎeljskog smirenja, - rekao
je zatvornik, - čovek treba da priuči sebe da misli i da veruje, da je on
gori ne samo od ţivotinja, nego i od demona.

- Pomiluj, to je već previše, - uznegodovao je jeroshimonah Sergije, - to

se ne uklapa u shvatanje o visokom dostojanstvu naše duše. To da sam
ja gori od ţivotinja, to je razumljivo, ali gori od demona?! Reći tako o
čoveku, iskupljenom krvlju Bogočoveka, ne samo da nije lepo, nego je
čak grešno.

- Po vašoj učenoj gordosti, moţe biti i tako, - s osmehom je rekao otac

Timotej, - ali sa strane naše monaške neukosti to je – neosporna istina,
potvrĎena JevanĎeljem. Svaki, koji čini greh, jeste sluga grehu a zajedno
s tim i Ďavolu, koji se naziva načelnikom zla. A ko je od nas tuĎ grehu,
ko nije rob bezakonja? A rob, moţe li biti viši od svoga vladike? Mi smo
gori od demona i po tome, što za njega nije prolivena dragocena krv
Bogočoveka i nije za njega prinesena ţrtva iskupljenja. A mi smo
otkupljeni krvlju Vladike, i s Njegove strane su upotrebljena sva sredstva
za naše spasenje. Tako, jesmo li mi bolji od demona, ako sve to
zanemarujemo? Razumljivo, duplo smo gori od njega.

Samoukoravanje pri iskušenjima

Prepodobni Amvrosije Optinski je pričao, da je jednom impertor Nikolaj I

došao u zatvor i počeo da pita zatvorenike, za kakve prestupe je ko od
njih osuĎen. Svi zatvorenici su se trudili da ubede cara u svoju nevinost i
govorili o nepravednom zatočenju u zatvor. Onda je imperator prišao
jednome od njih i upitao ga:

-A ti, zbog čega si ovde?

-Radi velikih grehova mojih! Za mene je i zatvor malo, - odgovorio je sa
skrušenjem srca zatvorenik.
Imperator Nikolaj I se zadivio rečima zatvorenika, i okrenuvši se
činovnicima, rekao:
-Odmah ga pustite na slobodu.

Naš smirenomudreni odnos prema ljudima počinje da se podvrgava

ispitima, kada mi trpimo od njih nevolje i iskušenja. Moţemo sa
uverenošću smatrati sebe gorim od svih u mirnom stanju duha, ali pri
nevoljama to nam polazi za rukom mnogo teţe. Ovde se javlja glas
samoopravdanja, i mi jurimo da naĎemo krivca za naše nesreće. Zbog
toga da nas naše smirenomudrije ne ostavi u iskušenjima, neophodno je
da se postojano zanimamo samoukoravanjem.

Šta je to samoukoravanje?

Samoukoravanje – to je unutrašnje okrivljavanje samog sebe u

grehovnosti i nevaljalosti. Zanimajući se samoukoravanjem, mi trebamo
da vidimo razloge svojih grehovnih padova, iskušenja i beda u sebi
samom, a ne u drugim ljudima ili vanjskim okolnostima. Samoukoravanje
predstavlja nasilje nad našim iskrivljenim bićem, tako jer je nama, koji se
nalazimo na zemlji u palom stanju, svojstveno da smatramo sebe u
svemu ispravnim i da dokazujemo svoju ispravnost uz pomoć svakakvih
lukavstava. U isto vreme samoukorevanje nam sluţi kao sredstvo za
ispravljanja naše pale prirode. Kako da se naučimo da se pravilno
samukoravamo? Hajde da se okrenemo iskustvu poznatih podviţnika
blagočešća.

Jeroshimonah Antonije, ţitelj Kijevo-Pečerske Lavre, u mladosti je bio

poslušnik u Optinskom skitu i duhovni sin starca Lava. Sačuvala su se
njegova sećanja o tome, kako ga je prepodobni Lav učio samukorevanju
i borbi sa samoopravdanjem.

PosvaĎa se mladi poslušnik s nekim i ubedi sam sebe u svoju potpunu

ispravnost. Ipak ga savest grize, i on ode kod starca da mu ispriča šta se
desilo. Starac bi ga paţljivo saslušao, čak ponekad i podsticao. Poslušnik
bi se osmelio i već bez ikakvog ustezanja, slobodno bi počeo da pravda
sebe. Tada bi ga starac prekinuo i rekao:

-E, dobro, znači, ti si u pravu, a onaj je kriv. Znači ti i ja smo kvit: ti si

sada pravedan, i ti nemaš šta da traţiš kod mene. Idi, onda, s Bogom –
ti si spasen. A mene ostavi, jer moj posao je da ulaţem trud i vreme za
grešnike. Idi, onda, sa svojom pravednošću, a nama, grešnim, ne
smetaj.
Da bi popravio stvar i da povrati sebi blagonaklonost starca, mladi čovek
počinje još više da sebe opravdava i da dokazuje, da ga starac nije tako
shvatio. Ali kao odgovor čuo bi reči starca:

-Znači ti si još ispravniji. Idi, onda, idi – eno iza vrata grešnici čekaju, a ti
im smetaš.

Poslušnik izlazi od prepodobnog, osećajući se kao svezan po rukama i

nogama. Otišao je u svoju keliju, da bi se smirio, ali tamo, obrnuto, tuga
mu razdire srce sa još većom silom.
On se vratio starcu i trudi se da mu objasni o nezasluţenosti svojih
stradanja. Otac Lav je saglasan sa tim, da on nevino strada, i opet ga
provodi van iz kelije. Posete sa sličnim rezultatom se produţavaju sve do
tada, dok poslušnik ne spozna svoju krivicu i ne počne da ukorava
samoga sebe. Tada se i starac Lav ,od nesalomivog sudije, pretvara u
samu neţnu, čedoljubivu majku.

Namesnik Optinske pustinje arhimandrit Mojsej, za razliku od svoga

sapodviţnika starca Lava, imao je drugi karakter i koristio se drugim
metodima. Cilj kod starca Mojsija je bio isti, kao i kod prepodobnog Lava:
obavezno naučiti svakoga monaha samoukorevanju. Jednom je,obilazeći
manastir, on prišao bratiji, koji su prali krastavce, skupljene za zimnicu.
Obraćajući se starijem od njih, otac Mojsej je rekao:
-Krastavci su , izgleda, sitni?
-Ne, oce, krastavci su odlični, na vreme obrani, - rekao je monah.

Posle nekoga vremena, kada se sreo s njim, arhimandrit je opet ponovio,

da su krastavci, čini mu se, bili sitni. Tokom dve nedelje arhimandrit je
nekoliko puta krotko govorio monahu svoje mišljenje o krastavcima, tako
da je ovaj počeo za to da se ljuti i, na kraju, je rešio da to razjasni sa
starcem. Došao je kod njega i rekao:
-Oce, vi ste mi povodom krastavaca nekoliko puta govorili, da su oni
sitni, i ja sam vam protivrečio, oporostite Boga radi.
-Samo to sam ja, brate, i čekao, - rekao je arhimandrit Mojsije monahu,
koji je, na kraju, ukorio samoga sebe. Posle toga je starac, ne govoreći
više o krastavcima, umirio baštovana i ispratio ga s mirom.
Rodion Nikitič Ponomarev, u monaštvu jeroshimonah Ilarion, je stupio u
redove poslušnika Optinske pustinje u vreme namesništva arhimandita
Mojsija. On je na praksi usvojio nauku duhovnog ţivota velikih optinskih
staraca i na kraju je sam postao namesnik skita i duhovnik manastira.

Prepodobni starac Ilarion je učio mlaĎe da ukazuju poštovanje starijima,

da izbegavaju protivrečenje i da ni u kojem slučaju ne budu drski. On je
savetovao da se ne protivreči starijima čak ni tada, kada oni, kako im se
čini, nepravedno prave prigovore. U tom slučaju umesto objašnjavanja,
korisnije je samo reći: «Oprostite Boga radi». Sa takvim ponašanjem mi
nećemo ništa izgubiti u mišljenju drugih, već naprotiv, dobićemo. Za
spasenje duše je korisno smatrati sebe u svemu krivim i poslednjim od
svih, i ne pribegavati ka samoopravdavanju, koje proizilazi od gordosti.
Gordima se Bog protivi, smirenima daje blagodat. Trebamo shvatiti, da
čak ako smo mi i u pravu ili ako nismo tako krivi, kako misli načelnik,
ipak pred Bogom, kao i svi ljudi, smo krivi zbog mnogih grehova. Gospod
opravdava samo one, koji u svome srcu imaju saznanje da su veliki
grešnici.

U Borisoglebskom manastiru, koji se nalazi u blizini Rostova, podvizavao

se prepodobni Irinarh. Neki neradni monasi, izobličeni podviţničkim
ţivotom svetoga, oklevetali su starca kod namesnika igumana
Germogena i uspeli da ga time udalje iz manastira.

Prepodobni Irinarh se uputio u Rostov i naselio se tamo u manastiru

svetoga Lazara, gde je produţio svoj podviţnički trud. MeĎutim, iguman
Germogen i bratija, uvidevši svoj nepravedni postupak, rešili su da mole
starca Irinarha da se vrati nazad u Borisoglebski manastir. Monah kojega
su poslali je predao molbu prepodobnome, o ovaj se vratio na ranije
mesto gde je ţiveo. Preuzevši na sebe svu krivicu zbog progona iz
manastira, prepodobni Irinarh je smireno govorio:

-Gospode, bratija – pravedna, i oni pravedni trud Tebi prinose, a ja,

smradni, lišen sam dobrodetelji.

Jeroshimonah Josif Optinski je bio za svoje savremenike ţivi primer

samoukorevanja. Jedan od njegovih učenika, koji je dugo vremena
posmatrao starca, pisao je:
«Nepravda, uzaludno razdraţuje običnog čoveka, ali kada on, kroz
paţnju svoje savesti, nauči da nalazi krivicu u sebi, tada on prije svega
sudi i osuĎuje sam sebe i stoga sud bliţnjega prihvata, kao zasluţenu mu
od Boga kaznu za grehove i ne samo da se ne razdraţuje, nego i
blagodari bliţnjemu. Pri strogoj paţnji prema svojoj savesti i uz pomoć
prosvetljujuće blagodati kod čoveka umesto samouverenosti, malo-
pomalo nastaje samoukoravanje i pravilan pogled na sebe, ili
samopoznanje, i tada sva ranija gruba posrnuća terete njegovu dušu, a
ubuduće se sve primećuje do samih najsitnijih detalja i uznemiruje
osetljivu savest, i kao rezultat se dobija već postojanao, iskreno
ukoravanje sebe za sve što nam se dešava protivno zakonu Boţijem».

Treba da se ukoravamo u svim ţivotnim situacijama: u vreme odmora i u

vreme ispita, pri zasluţenim kaznama i u periodu kada stradamo bez
krivice. Naravno da je teško da se zanimamo samoukoravanjem, da
trpimo svakakve nepravde, ali ništa lakše nije ukoravati samog sebe,
onda kada hvale naše stvarne ili navodne dobrodetelji. Jednako,
pobedivši gordost, moţemo ukoravati sebe čak i tada, kada nas uznose
do neba.

Jedanput je jedan jeromonah posetio shimonaha Pajsija, koji se

podvizavao na jednom od vrhova Svete Gore, i u raygovoru s njim,
izmeĎu ostalog, rekao:
-Starče, u svetu ste vi veoma slavni, i ljudi imaju o vama dobro mišljenje
Starac je zavrteo glavom i pitao jeromonaha:
-Sada, kada si se spuštao dole, jesi li ti prošao kraj kanti za smeće?
-Prošao sam, starče.
-Pa eto, tamo leţe neke limene konzerve od lignji, i kada ih obasjava
sunce, one jako blistaju, tako da ih ja mogu videti čak odavde. Nešto
slično se dešava i sa onim ljudima, koji govore o meni. Oni vide odsjaj
sunca na limenki konzerve – a ja sam upravo ta limenka – a oni misle da
je to – zlato. A priĎu bliţe, i vide, da su to – strare limene konzerve.

Samoukoravanje nas vodi ka smirenomudrosti i useljava u naše duše mir

pri svim ţivotnim teškoćama. Duhovna korist od samoukorevanja je
očigledna. Za zadobijanje ove dobrodetelji trebali bi neprestano naglas ili
u mislima, u zavisnosti od situacije, da osuĎujemo sebe u svim za to
podobnim slučajevima. U početaku takvog duhovnog delanja to se
obavlja gotovo mehanički, bez odgovarajućeg raspoloţenja srca. Ali
vremenom, ako mi usrdno produţimo da se veţbamo da osuĎujemo sami
sebe, srce će se sjediniti sa umom i roditi istinsko samoukoravanje, koje
će postati nerazdvojna osobina našeg karaktera.

Trudeći se na zadobijanju samoukorevanja, mi treba da stremimo ka

idealu ove dobrodetelji. U čemu se ona sastoji? Po rečima prepodobnog
Petra Damaskina, «istinski smirenomudri nikada ne prestaje da ukorava
sebe samoga, kada bi i ceo svet napadao na njega i vreĎao ga». Smireni
hrišćanin voli kada ga uniţavaju ljudi, jer to harmonično upotpunjava
njegov podvig samoukorevanja.

***

Kao zaključak navešćemo sledeće delove iz sadrţaja treće glave:

Da bismo zadobili smirenomudreni odnos prema ljudima, potrebno je

zanimati se unutarnjim samouniţavanjem pred njima. Za to nam je
potrebno:
*smatrati sebe grešnijim od drugih, nedostojnima i duhovno slabima;
*u svim slučajevima ţivota stavljati sebe niţe od svojih bliţnjih i ne traţiti
nikakvog prvenstva od njih;
*poznavati sopstvene grehove i slabosti i ne obraćati paţnju na
nedostatke drugih ljudi;
*u svakom čoveku videti prekrasno tvorenje Boţije.

U svim iskušenjima, vezanim za druge ljude, potrebno je da pribegavamo

samoukorevanju, koje u vreme ţivotnih ispita ukrepljuje u nama
smirenomudrije.

Pri samoukorevanju mi treba da:

*predamo sebe volji Boţijoj;

*uzroke nevolja koje su nas snašle traţimo u sebi, a ne u delima drugih

ljudi;
*spoznamo da se ţivotna ispitivanja javljaju istovremeno i kao kazna za
naše grehe, i kao sredstvo za ispravljenje naših nedostataka;

*priznajemo da smo dostojni ne samo iskušenja koja su nas zadesila,

nego po našim gresima još većih nevolja.

Deo 4. Spoljasnje samounižavanje

Posle toga kada zadobijemo smirenomudri način mišljenja i naučimo se

smirenom ponašanju, treba da proĎemo kroz najodgovorniju fazu na
putu sticanja dobrodetelji smirenja: kroz vanjsko uniţavanje pred
ljudima. Upravo u ovoj etapi se ispituje i učvršćuje naša
smirenomudrenost.

Poznati bogoslov protojerej Valentin Svencickij u besedi sa Sergejem

Fudeljem je rekao jednom:

-Eto, mi učimo o ljubavi i smirenju, a desi se da nam u autobusu stanu

na nogu, i mi istoga časa toga čoveka ne moţemo podneti.

Moţe se sve vreme misliti o svojoj ništavnosti pred Bogom, imati smireni
izgled i znati krotko besediti s ljudima, a da se pri tome bude veoma
daleko od istinskog smirenja, koje se kali samo pod udarima vanjskih
iskušenja. Znajući to, mnogi podviţnici su sami stremili tome, da bi se
prekalili u vatri vreĎanja, klevete i ugnjetavanja. Tako je, moskovski
mitropolit Filip koji je pripadao čuvenom plemićkom rodu Koljičevih, u
tridesetogodišnjem uzrastu ostavio sluţbu pri carskom dvoru i tajno
otišao u Solovecki manastir. Ovde je budući svetitelj, koji je sakrio svoje
poreklo i zvanje, sa usrĎem u prostoti srca ispunjavao sve što su mu
govorili da radi. Cepao je drva, kopao u bašti zemlju, prenosio kamenje i
čak iznosio pomije. Mnogo puta su ga neki od monaha vreĎali i tukli , ali
inok Filip se nikada nije gnevio i s radošću je podnosio sva ugnjetavanja.
Kada mu je iguman dao poslušanje u kuhinji, on je smireno radio za
bratiju, loţeći vatru i cepajući drva.

«Onaj koji je iskreno smirenomudar, - piše prepodobni Isak Sirin, - taj,

budući uvreĎen, ne smućuje se i ne govori ništa u svoju zaštitu, nego
prima klevete, kao istinu, i ne trudi se da uverava ljude, da je on
oklevetan, nego moli za oproštaj. Ti misliš o sebi, da imaš u sebi
smirenja. Ali drugi su sami sebe okrivljivali, a ti, od strane drugih
okrivljen, ne moţeš to da podneseš i smatraš sebe smirenomudrim. Ako
hoćeš da znaš, da li si ti smirenomudar, tada ispitaj sebe u rečenom: ne
naĎeš li se zbunjenim kada te vreĎaju?»

Neki pravednici su se radi neprestanog usavršavanja u dobrodetelji

smirenja trudili da uvek imaju pored sebe čoveka, koji bi ih podvrgavao
uniţenjima.

Starici Pelagiji Ivanovnoj, naslednici prepodobnog Serafima po

duhovnom rukovoĎenju divjejevskih inokinja, dali su veoma surovu
poslušnicu – Matronu. Pelagija Ivanovna, koja je uzela na sebe podvih
jurodstva, prvih godina svoga ţivota u Divejevu ponašala se veoma
nemirno: bezumno, trčala po manastiru i bacala kamenje u prozore. Za
sve to je Matrona tukla tako jako, da na kraju krajeva sestre Divejevskog
manastira nisu izdrţale i molile su igumaniju da udalji Matronu od pratnje
blaţene. Pelagiji Ivanovnoj su dali dobru i krotku devojku Varvaru. Ipak
ova promena se nije svidela blaţenoj: jer su je lišili vanjskog uniţavanja!
Pelagija Ivanovna se trudila na sve načine da se izbavi od krotke
Varvare, i na kraju krajeva je u tome uspela.

Naravno, ljudima, koji ne mogu da izdrţe ni male uvrede, gotovo da je

nemoguće da shvate, otkuda su pravednici, slični Pelagiji divjejevskoj,
crpeli snagu za svoje podvige. Zavesu nad ovom tajnom raskriva jedan
smireni starac, koji je jednom bio podvrgnut kazni i beščašću. U vreme
podnošenja sramote «iznenada, ja sam osetio, - seća se starac, - toplotu
u celom mome telu i pri njoj nekakvu neobjašnjivu rečima umrtvljenost,
posle čega je iznenada isplivala iz srca ţelja da me pred svim narodom
posrame i da dobijem udare od krvnika na trgu za moje grehove. Pri
tome sam se zarumeneo u licu; neiskazana radost i sladost su me
zahvatili celog; od kojih sam prebivao tokom dve nedelje u zanosu, kao
van sebe. Tada sam shvatio s jasnošću i s tačnošću, da se sveto smirenje
u mučenicima, u sjedinjenju sa Boţanstvenom ljubavlju, nije moglo
nasititi nikakvim mučenjima. Mučenici su primali ljuta mučenja, kao
darove, kao prohladno piće, koje gasi u njima neodoljivu ţeĎ smirenja.
Smirenje je neizreciva blagodat Boţija, neiskazano dostiţna samo
duhovnim osećanjem duše».

ŢeĎ za vanjskim uvredama kod pravednika je bila tako velika, da su je

oni stavljali ispred svih radosti i uteha sveta.

Jednom je episkop Pereslavski Silvester ispričao knezu Potemkinu o

visokom duhovnom ţivotu starca jeromonaha Kleope. Negova svetlost
knez, poţelevši da ga vidi, istog časa je poslao za podviţnikom ličnu
kočiju. Posle nekog vremena izmeĎu monaha i vlastelina je počela
beseda. Kleopa se veoma dopao Potemkinu. Njegova svetlost je hteo da
ga predstavi gospoĎi carici, ali starac je smatrao da je za njega bolje da
se udalji u svoju Vavedenjsku pustinju. Na putu ga je napao vojnik i silno
istukao. Oficir, poznanik Kleopin, videvši ga hteo je da kazni vojnika, ali
starac ga je molio:

- Ne dirajte vojnika – Bog je naredio! Kleopa, ne proslavljaj se! Putovao

u kočijama! Bio u dvorcu!

Opitni nastavnik, starac Kleopa paţljivo je pratio duhovno stanje ţitelja

svoga manastira i trudio se svim mogućim silama da reši njihove
unutarnje probleme. Jedan put je neki poslušnik izjavio da se udostojio
čudnog viĎenja. Otac Kleopa je rekao monasima da ga izvreĎaju.
Poslušnik, koji nije mogao da podnese vreĎanja, smutio se, došao starcu
Kleopi i rekao:

- Ja ne mogu da ţivim, mene vreĎaju!

- Kako ti moţeš da kaţeš da si se udostojio viĎenja, a ne moţeš da trpiš?

– pitao je starac. – Ti si brate, verovatno, u prelesti. Pod glavu kamen
staviti, postiti, na goloj zemlji spavati – to je ništa. «Naučite se od mene,
jer sam ja krotak i smiren srcem» - rekao je Gospod, a čudesa i javljanja
– to nije obavezno.

Na sličan način je i Lav Optinski urazumljivao svoje učenike, koji bi

ponekad upali u ushićeno fantaziranje.
Bio je u Optini jedan brat, koji je često dosaĎivao ocu Lavu s molbom da
mu dozvoli da nosi verige. Starac, koji je lično skinuo verige sa veoma
mnogih svojih duhovnih čeda, dugo vremena je objašnjavao bratu, da
nije u verigama spasenje. Na kraju, ţeleći da ga ispita, otac Lav je
pozvao manastirskog kovača i rekao mu ovako: «»Kada doĎe kod tebe
jedan brat i kada te bude molio da mu napraviš verige, daj mu dobar
šamar».

Posle nekog vremena brat je opet dosaĎivao ocu Lavu, koji mu je rekao:

-Pa, idi, idi kod kovača, zamoli ga da ti napravi verige.

Brat je sa radošću otrčao u kovačnicu i obratio se kovaču:

-Baćuška je blagoslovio da napraviš za mene verige.

-Kave verige za tebe? – prigovorio je zauzet poslom kovač i snaţnom

rukom dao šamar fantazeru. Ne očekujući da će se stvar tako odvijati,
brat nije pretrpeo uvredu i istom merom je uzvratio kovaču, posle čega
su se oba uputila na sud starcu. Kovaču je, naravno istog časa bilo
oprošteno. A bratu, koji je ţeleo da nosi verige, starac je rekao:

-Kuda se ti guraš da nosiš verige, kada ni jedan šamar nisi mogao da

otrpiš?

Starci koji su smiravali svoje poslušnike vanjskim uniţenjima, trudili su se

da im pokaţu svu iskvarenost pale čovekove prirode. Oni su u praksi
otkrivali njihovom pogledu slabost volje, nedalekovidnost razuma i
ostrašćenost srca. Starci su postavili pred sebe zadatak da ubede svoja
čeda da se ne prihvataju pre vremena duhovnih podviga, koji prevazilaze
njihove sile, nego da savesno ispunjavaju proste jevanjĎeljske zapovesti.
Oni su znali, da prividni uspesi u visokim duhovnim delovanjima mogu
baciti neutvrĎene duše učenika u gordost, kao i da će ih kretanje putem
Hristovih zapovesti obavezno privesti smirenju. Blaţeni su oni, koji
usvajaju nauk staraca! Iako je uvek bilo i ljudi, na osnovu kojih je nastala
poslovica: «Nije kod konja – hrana».

U skitu Optine pustinje dvadeset pet godina se podvizavao poslušnik

Stefan. Bio je poreklom od bogatog roda kurskih trgovaca. U svetu je on
imao znatan kapital i veliku dvospratnu kuću. Stupivši u manastir još kao
mlad čovek, Stefan je za mnoge godine poslušništva bio od bratije
uvaţen i bio je čak blizak starcu Amvrosiju. Ljubitelj duhovnih knjiga, on
se posebno interesovao za dela svetitelja Jovana Zlatoustog. Sastavivši iz
dela svetoga zbornik izreka, Stefan ga je izdao za svoja sredstva bez
blagoslova manastirskog namesništva. To je, naravno, od strane
poslušnika bilo narušavanje manastirskih pravila, jer se vaspitavanje
bratije u obitelji zasnivalo na odsecanju sopstvene volje i na potpunom
poslušanju starcima. Tako ni svojevoljni postupak Stefana nije ostao
neprimećen. Namesnik manastira arhimandrit Isakije je pozvao sebi
poslušnika i pokazavši mu na novoizdanu knjigu, pitao ga:

-Čije je ovo?
-Moje.
-A ti gde ţiviš?
-U skitu.
-Znam, u skitu. A ko je blagoslovio ovo štampanje?
-Sam sam odštampao, odgovorio je Stefan.
-E, ako si «sam», da tvoja knjiga ovde i ne priĎe. Je si li razumeo? Idi! –
strogo je rekao otac Isakije.

Stefan se tako razgnevio na nastojatelja za prigovor, da čak nije rekao o

svojoj uvreĎenosti ni duhovniku. Kad je došlo vreme postriga poslušnika
u monahe, manastirsko namesništvo je rešilo zbog samovolje da uspori
oblačenje Stefana u mantiju. Čak ga ni to nije urazumilo. On se još više
naljutio i napustio manastir, ne mareći za svoj dvadesetpetogodišnji
podvig. Uselio se Stefan u svoju veliku kuću u rodnom kraju, u kojoj je
posle pet godina odlaska iz Optine i umro.

Ovaj primer namerno ilustruje onu istinu, da delovanje uvreda na nas ne

zavisi od načina vreĎanja ili stepena zlobe onih koji nas vreĎaju, nego od
našeg duhovnog raspoloţenja. Obratite paţnju: arhimandrit Isakije nije
uopšte uvredio Stefana, nego mu je napravio strogi prigovor radi
njegovog dobra. Ipak reakcija od strane poslednjega uopšte nije bila
poslušnička.

Ako mi za vreme vanjskih uniţavanja gubimo trpljenje, tako

projavljujemo svoju duhovnu nemoć. Tog trenutka iz našega srca se
podiţe skrivena u njegovim dubinama gordost. Ako mi iskreno smatramo
sebe najgrešnijim i lošim slugama Boţijim, tada nas ugnjetavnja i
vreĎanja ne mogu oneraspoloţiti. Naprotiv, oni nam donose radost, jer
blagodareći njima dolazi do očišćenja grehova i ispravljenja naših
nedostataka.

«Ko mrzi beščašće, taj mrzi smirenje»

Ava Dorotej je pisao: «Veruj, da su beščašća i ukorevanja lekovi, koji

leče gordost tvoje duše, i moli se za one koji te ukoravaju, kao za istinite
lekare duše tvoje, jer si se uverio da ko mrzi beščašće, mrzi i smirenje, i
ko izbegava one koji ga ogorčavaju, taj beţi od krotosti».

Dragoceno učenje. Ako mi budemo osluškivali ove reči, tada ćemo sve
naše neprijatelje, one koji nas vreĎaju i izobličavaju početi da prihvatamo
kao najbolje prijatelje. Nevolja je u tome, što mi često podnoseći uvrede
s trpljenjem, ipak u dubini srca osećemo neprijatnost prema onima koji
nas vreĎaju. Stoga su sveti starci, koji su odlično poznavali psihologiju
paloga čovekovog bića, uvek paţljivo i mudro uniţavali svoja duhovna
čeda.

Jednom je prepodobni Sevastijan Karagandinski, govoreći o naravima

ljudi, rekao: «Eto, ove ljude ne treba dirati, oni, po gordosti, ne mogu
podnetu ni primedbe, ni ukore. A, druge, po njihovom smirenju, moţe.»

Ponekad je starac pred svima ukorevao nekoga od svojih smirenih

učenika, da bi urazumio one, kojima se nije smelo direktno kazati o
propustima i nedostacima. Takve i sam nije izobličavao, i drugima nije
dozvoljavao, nego je čekao, trpio i molio se, dok se čovek ne bi sam
obratio s pokajanjem Bogu i duhovnom ocu.

Bilo je slučajeva kada je prepodobni Sevastijan terao starije da mole za

oproštaj od mlaĎih, uvreĎene je smiravao, a nanosioce uvreda štitio.
Njegovi iskusni učenici su se radovali ovim ispitima smirenja, shvatajući,
da se u svemu što čini starac skriva duhovna mudrost.

«Ko moţe s radošću da podnese uvredu, - pisao je prepodobni Isak Sirin,

- čak imajući u rukama sredstvo da je uzvrati, takav je primio utehu od
Boga po veri u Njega. I ko sa smirenjem trpi podignute na njega
optuţbe, taj je dostigao savršenstvo, i njemu se dive sveti angeli. Jer
nema ni jedne druge dobrodetelji toliko visoke i teške».

Znajući za to, starci su kroz uniţavanja vodili silne duhom svoje učenike
ka savršenstvu, čuvajući pri tome one koji su slabiji.

Rukovodeći ţivotom svojih duhovnih čeda, belgorodski starac

shiarhimandrit Grigorije je voleo da im postavlja ispite iz smirenja. Izgrdi,
dešavalo se, pred svima za one grehe, za koje čovek nije kriv, i gleda
njegovu reakciju – da li će se uvrediti ili ne? Starac je poučavao:
«Smirenje – to je osnova svih dobrodetelji. Klas, kada je prazan, vije se
na sve strane, a kada je pun zrna, naklanja se, i vetrovi mu više nisu
strašni. Tako i čovek: prazan se vije tamo – amo, a smireni se i pored
svih iskušenja ne moţe povrediti».Mnogi od onih koji su prošli školu
shiarhimandrita Grigorija, na kraju su postali igumani, arhimandriti,
episkopi.

Ako mi stremimo da zadobijemo smirenje, treba stalno da molimo Boga

za pomoć. Stalno pri tome treba pamtiti pouke ave Doroteja: «Svaki koji
se moli Bogu:»Gospode, daj mi smirenje,» - treba da zna, da on moli
Boga, da On pošalje njemu nekoga da bi ga uvredio. I tako, ako neko
njega vreĎa, tada i on sam treba sebi da dosaĎuje i da uniţava sebe
misleno, da bi u to vreme, dok drugi njega smirava izvana, on sam
smirivao sebe iznutra». Primer takvoga uniţavanja sa unutarnjim
samoukorevanjem moţe se naći u opisu ţivota prepodobnog Makarija
Optinskog.

Namesnik Optine pustinje arhimandrit Mojsej je jednom zamolio starca

jeroshimonaha Makarija da primi pod svoje duhovno rukovodstvo
novopostriţene monahe. Otac Makarije je molbu namesnika primio kao
nareĎenje i odgovorio na nju poklonom. Posle toga je on prišao svome
starcu jeroshimonahu Lavu, kao i uvek okruţenom mnoštvom svojih
duhovnih čeda, i kratko mu ispričao o svojoj besedi sa namesnikom.

-I znači , ti si se saglasio? – naročito strogo ga je upitao otac Lav.

-Da, gotovo da sam se saglasio, ili, bolje rečeno, nisam smeo da ne
prihvatim, - odgovorio je otac Makarije.
-Da, to je svojstveno tvojoj gordosti, - rekao je jeroshimonah Lav, a
zatim, uzevši na sebe grozan izgled, počeo je glasno pred svima da
ukoreva svoga znamenitog duhovnog sina.

Otac Makarije je stajao sa spuštenom glavom, smireno se klanjao i

povremeno ponavljao:
-Kriv sam, oprostite radi Boga, baćuška!
Svi prisutni su sa strahopoštovanjem zadivljeno neko vreme ovo
posmatrali, kako jedan veliki starac uniţava drugoga, ništa manje
velikoga, starca. Kada je otac Lav zaćutao, starac Makarije, poklonivši se
njemu do nogu, krotko je izustio:
-Oprostite, baćuška, blagoslovite da ne prihvatim?
-Kako da ne prihvatiš? Sam izmolio, a da ne prihvatiš? Ne, sada već ne
treba otkazati, posao je završen, - rekao je otac Lav, koji i nije imao
nameru da lišava mlade monahe opitnog nastavnika, nego je samo
iskoristio priliku, da bi pokazao svojim duhovnim čedima primer istinskog
smirenja.

Kako primati uniţavanja od mlaĎih i potčinjenih?

Vaspostavljajući smirenje u drugima, sveti, radi sopstvenog usavršavanja

nisu propuštali prilike da i sami prime uniţavanja od svojih poslušnika i
učenika.

Jednom je u Zosimovoj pustinji jeroshimonah Aleksej, duhovnik poznat u

celoj Rusiji, razgovarao sa pridošlim studentom Duhovne Akademije.
Kelejnik starca, otac Makarije, očistivši samovar (ruski čajnik, prim.
prev.), nalio ga je, razgoreo i rekao:

-Ja idem po vodu u kapelicu, a vi baćuška, gledajte, da ne bi samovar

pokipeo.
Starac Aleksej je za vreme razgovora sa studentom zaboravio na
samovar, i ovaj se od silnog kipljenja sav zalio vodom. Otac Makarije,
kada se vratio iz kapelice, sa ukorom je rekao:
-Baćuška, i to niste mogli da uradite! Sada je sav moj trud bio uzaludan,
a ja sam pola dana čistio samovar!
Čuvši ukor kelejnika, starac Aleksej mu je pao pred noge i počeo da traţi
oproštaj:
-Oprostite mi, oče Makarije, nisam dobro uradio.
Ne gledajući na pokajanje čuvenog starca, otac Makarije je još dugo
gunĎao.

Ukazujući znake paţnje i uvaţavanja ljudima, u mnogome ravnim nama

ili koji zauzimaju poloţaj u društvu viši od našeg, mi pre ispunjavamo naš
dug, nego što projavljujemo smirenje. Istinito smirenomudrije se iskazuje
tada, kada mi, po rečima svetoga Jovana Zlatoustoga, «ustupamo
onome, koji je vidljivo niţi od nas, i ukazujemo poštovanje onima, koje
smatraju gorim od nas. Uopšte, ako mi budemo rasuĎivali, tada nećemo
nikoga ni smatrati niţim od sebe, nego ćemo svim ljudima davati
prvenstvo u odnosu na sebe. Jer se u tome i sastoji smirenomudrost, da
onaj, koji imajući čime da se preuznosi, uniţava se, smirava se i ponaša
se skromno. Tada se on i uznosi na istinsku visinu po obećanju Gospoda,
koji govori: «Onaj koji se smirava uzvisiće se».

Jednom je bilo odreĎeno starcu igumanu Agapitu da bude na čelu

sabornog sluţenja u hramu Svete Trojice Kijevo-Pečerske Lavre.
On je došao u hram zajedno sa svojim sasluţiteljima u odreĎeno vreme.
Istina, jedan od sveštenosluţitelja iz nekog razloga nije došao. To je bio
jeromonah, koji se posle postriga u monaštvo jedno vreme nalazio pod
duhovnim rukovodstvom oca Agapita. Sada je on zauzimao jednu od
duţnosti u manastirskoj administraciji. Ne dočekavši jeromonaha, sluţbu
su počeli bez njega. Posle nekog vremena jeromonah se ipak pojavio u
hramu i veoma ga je uvredilo to, što ga nisu čekali. Pri tom je on
igumanu Agapitu izrekao prilično grub prigovor. Videći gnev jeromonaha
i nimalo ne protivrečivši, starac mu se poklonio do nogu i smireno traţio
od njega oproštaj.

Starac Agapit je mogao lako da podnese drsko ponašanje jeromonaha

radi toga, što ga je on, bez obzira na svoj čin, zasluge i uzrast, u stvari
smatrao u svemu boljim od sebe. Ako mi ne samo u mislima, već svim
svojim bićem poverujemo u prvenstvo drugih ljudi pred nama, tada se
nikada nećemo uvrediti ni na kakve uvrede s njihove strane. Mi ćemo
videti u bliskima pre svega obraz i lik Boţiji, i nećemo porediti naš i
njihov poloţaj u društvu.
U XIX veku na Atonu se podvizavao jeromonah Anikita, u svetu knez
Širinski-Šihmatov. Ostavivši u Rusiji slavu svoga drevnog roda i visoki
poloţaj u društvu, on je spasavao svoju dušu u zemaljskom udelu
Presvete Bogorodice. Jednom je putujući morem na pokloničkom
putovanju , starac Anikita rešio da prenoći u manastiru na ostrvu
Patmos. Odlazeći sa broda, on je zamolio svoga poslušnika Nikitu, koji je
ostao na brodu, da mu ranije ujutro donese mast. Noć je protekla mirno.
Ujutro,ipak, Nikita nije došao. Pribliţilo se podne, i bivši knez je počeo da
razmišlja o odsustvu poslušnika. Posle dugog vremena, Nikita se na kraju
pojavio. Uzimajući od njega mast, starac Anikita je primetio:

-Kako se ti ne bojiš Boga, brate: pogledaj ja sam ti rekao da mi doneseš

mast u zoru, a kada si se ti pojavio?
-Tebi se ne moţe ugoditi! – zapaljivo je viknuo poslušnik, ali nije uspeo
ni da kaţe još nešto, kada je otac Anikita pao njemu do nogu i rekao:
-Oprosti mi, radi Boga. Ja sam te, brate, uvredio!

Smirenje starca je porazilo Nikitu, i on se isto tako poklonio njemu do

nogu. Drugi poslušnik, koji je prisustvovao ovoj sceni, budući shimnik
Gerontije, sećao se, da ga je sve to dovelo u takvo umiljenje, da se i on
spustio do nogu Anikiti i zalivajući se suzama, nije mogao da shvati zašto
plače, kao dete, i zašto leţi kod nogu starčevih.

Hrišćanin, koji smiri svoje srce, prestaje da ceni svoj poloţaj meĎu
drugim ljudima i ne obraća paţnju na njihovu grubost, napade, uvrede i
klevetu. Takav čovek vidi jedino samoga sebe i poraţavajući se svojom
ništavnošću, zanima se samo svojim ispravljanjem.

Dobrovoljno uniţavanje pred ljudima

Na putu sticanja smirenja mi ni u kom slučaju ne smemo da se

zaustavljamo, jer svako stajanje znači da ponovo idemo nazad. Uspevati
u podvigu smirenja moţe se samo neprestanim kretanjem napred. Ipak,
ako nas ne vreĎaju, ne ugnjetavaju i niko nas ne kleveta, tada teoretsko
uniţavanje samoga sebe mnogo plodova neće doneti. Šta činiti, ako u
našem ţivotu nedostaje vanjskih povoda za smirenje?
Naravno, u takvom slučaju ne bi trebali sami da provociramo bliţnje na
loše ponašanje prema nama. S naše strane to bi bilo podsticanje njih na
sagrešenje. Bolje od svega, u odsustvu vanjskih uniţenja, je da se
ponašamo tako, kao da ona postoje.
Shiiguman Antonije, u mladosti je izabrao sebi za duhovnika svoga
starijeg brata arhimandrita Mojseja, i ceo ţivot se odnosio prema njemu
sa velikim strahopoštovanjem. Kada je i sam postao uvaţeni starac,
produţio je da se smirava pred ocem Mojsejem, kao poslednji poslušnik.
Ţiveći u Optinskoj pustinji u mirovini, prepodobni Antonije nikada nije
ulazio bez poziva u namesnikove kelije, koje je zauzimao njegov stariji
brat. Obično bi stajao u prijemnoj sobi sve dok ga arhimandrit Mojsej ne
bi sam primetio i pozvao ga. Ulazeći u namesnikove odaje, prepodobni,
premeštajući se na bolesnim nogama, nikada nije sedao, nego je čekao
da mu to kaţu. Ako su bili posetioci,u prisustvu arhimandrita Mojseja, on
se čuvao u dubokom ćutanju i samo nekad sa pola glasa bi pozdravio
nekoga ili bi s poštovanjem odgovarao na pitanja koja su mu
postavljena. Sve reči duhovnika je prihvatao bespogovorno, kao Volju
Boţiju. Kod bratije Optine pustinje ponašanje shiigumana Antonija je
izazivalo čuĎenje, ali istovremeno je ono sluţilo i kao poučan primer za
mlade monahe. Prepodobni starac Mojsej se sa svoje strane odnosio
prema bratu s iskrenim uvaţavanjem i često se savetovao s njim po
duhovnim pitanjima. «On je pravi monah, a ja nisam monah», govorio je
o svom bratu arhimandrit Mojsej, i na svoj način se smiravao pred njim.
Ipak, poznavajući srdačnu ţelju brata i ne praveći mu prepreke da se
usavršava u smirenju, on nije smetao ocu Antoniju da se uniţava pred
njim i često mu se obraćao kao prema poslušniku.

Posle smrti velikog starca Mojseja za namesnika je bio postavljen otac

Isakije, koji je u to vreme bio mlaĎi jeromonah Optine pustinje.
Prepodobnom Antoniju je takva promena u ţivotu manastira dala novi
povod za samouniţavanje. Ne gledajući na razliku u uzrastu i na svoj
poseban poloţaj u obitelji, počeo je da se smirava pred mladim
namesnikom, kao prosti poslušnik, i da mu pokazuje isto poštovanje koje
je ranije pokazivao prema arhimandritu Mojseju. Otac Isakije, koji se
odnosio prema prepodobnome Antoniju kao prema velikom duhonosnom
čoveku, mnogo puta ga je pokušavao nagovoriti da promeni svoje
ponašanje, ali bez rezultata. Ponekad se zbog osećaja poštovanja otac
Isakije klanjao prepodobnom do zemlje, i tada bi starac, ne smotreći na
tečenje krvi iz rana na nogama, isto pravio zemni poklon. Da bi izbavio
starca od fizičkog stradanja, namesnik mu je onda prestao ukazivati
poštovanje na takav način.

Jednom je otac Isakije pred početak praznične trpeze rekao da postave

stolicu za shiigumana Antonija pored njegovog, namesničkog mesta.
Primetivši to, prepodobni je, iako je bio umoran od produţene sluţbe,
zamolio oca Isakija da mu dozvoli da za vreme trpeze pročita sa katedre
pouke iz knjige, kao što je bilo uobičajeno u obitelji. Na takav način se
on uklonio od časti da sedi pored namesnika, iako je za svo vreme trpeze
morao da stoji na svojim bolesnim nogama.

«Ne bismo trebali da mislimo, - pisao je svetitelj Jovan Zlatousti, - da

stojimo ispod svoga dostojanstva, onda kada se sami smiravamo. Jer
tada uistinu mi bivamo više: tada smo posebno i dostojni poštovanja».
Ljudi koji su potpali pod svetske strasti, vole da se samopotvrĎuju jedni
pred drugima. Mi, pak, hrišćani, treba da se zanimamo uniţavanjem pred
bliţnjima. Upravo u tome se sastoji istinsko samoutvrĎivanje pred
Bogom. Bilo kakvo utrkivanje s drugim ljudima, neminovno nas vodi u
gubitak duhovnoga mira i u nicanje slavoljublja u našem srcu – u slučaju
uspeha, ili uninija – pri porazu. Sve, što nas čini većim od drugih ljudi,
nikako nam ne sluţi u duhovnim uspesima. Sveti su se trudili da svode
na minimum čak i one prednosti, koje su im pripadale po pravu.

Kada bi svetitelj Nektarije sluţio sa drugim episkopom, on nikada nije

zauzimao kod prestola prvo mesto, čak i ako mu je ono pripadalo po
pravu starešinstva. Svetitelj Nektarije bi se u ovakvim slučajevima
oblačio samo u mali omofor, a umesto mitre odevao bi prosti monaški
klobuk (kapu).

Iz ljubavi prema ljudima sveti su ponekad činili čuda, iako su pri tom oni
znali, da će ih bliţnji proslavljati. Ipak u srcima pravednika ţelja da
pomognu onima koji stradaju je pobeĎivala ţelju za nepojavljivanjem!
Istina, svaki put posle čudotvorstva sveti su morali da se uniţavaju, da bi
izbegli slavoljublje.
Tako je jednom posle Boţanstvene liturgije starac Jakov Jevbejski
govorio s narodnom u trpezariji. Kada je završio i krenuo da poĎe,
neočekivano je pred njim pala devojka i počela da se udara i da viče u
besomučnom napadu. Starac je blagoslovio opsednutu, pomolio se, i ona
se umirila. Svi prisutni pri ovakvom čudu su se zadivili sili njegove
molitve. Uveče, posle povečerja, starac Jakov je rešio da rastera misli o
svojoj svetosti kod očevidaca jutarnjeg dogaĎaja. On im se poţalio na to
, da mu niko od njih nije prišao da pomogne u teškom trenutku,
ostavljajući ga samog da se bori sa besomučnom. Pravednik je uniţavao
sebe pred njima, predstavljajući se nemoćnim čovekom!

Sveti su stremili da sakriju svoje duhovne podvige. Kad im to nije polazilo

za rukom, oni su činili postupke, kojima bi mogli, kakao se njima činilo,
da umanje poštovanje prema sebi od strane njihovih poštovalaca.

Za prozorljivost, čudesa i podviţništvo prepodobni Sevastijan

Karagandinski uţivao je neobično poštovanje svojih mnogobrojnih
duhovnih čeda. U njegovoj parohijskoj
zajednici, prvoga dana Velikoga posta hranu obično nisu nikome davali.
Samo uveče, posle velikog kanona, dozvoljeno je bilo uzeti komadić
prosfore. Iznenada je baćuška u dvanaest sati danju rekao da skuvaju
krompir, a u tri sata, kada se ohladio, pojeo je polovinu krompira.
Smiravajući sam sebe, on je rekao:

-Eto, oci moji koji sasluţuju - poste, a ja – ne. Ja sam bolestan, ja sam
narušio post.

Smirenje urazumljuje grešnike

Smirenomudri vlada takvom riznicom, koja duhovno obogaćuje ne samo

svog vlasnika, nego i ljude koji ga okruţuju. Dešava se to zbog toga, jer
se smirenje moţe predavati od jedne čovekove duše drugoj.

U Glinskoj pustinji su se jednom uveče srela dva inoka. Za vreme besede

razgovor je postepeno prešao na glinskog zatvornika jeroshimonaha
Makarija, i jedan od inoka je rekao:
-Zašto se on zatvorio? U zatvoru je dobro spasavati se, ne vide se
sablazni. Eto, ako bi on ţiveo ovako, kao mi, koji vidimo sablazni i kao da
ih i ne vidi, tada bi to bio veliki podvig!

Posle besede ovaj inok se uputio u svoju keliju. Njegov put je prolazio
pored kelije oca Makarija. Kada je on bio ispred nje, iznenada su se vrata
otvorila i pred njega je stao zatvornik, koji je krotko rekao:

-Oprosti mi, brate, oprosti grešnome i nemoćnome, koji ne moţe da se

podvizava tako, kako se vi podvizavate i koji sam se od sablazni sveta
osamio u keliji. Oprosti mi, radi Boga.

Sudija tuĎih dela, poraţen smirenjem i prozorljivošću starca, pao mu je

do nogu i sa skrušenjem molio od njega oproštaj.

Ako mi ţelimo da nekoga privučemo hrišćanstvu ili da ga odvratimo od

grehovnog ţivota, tada će nam u tome pomoći više smirenje, nego umne
reči i dokazi. Naravno, to je isto neophodno, ali treba početi upravo od
smirenja. Uzrok svakog greha – gordost. Zato je svaki grešnik koji se ne
kaje opsednut u ovoj ili onoj meri ovom strašću. Upravo mu ona smeta
da prinese pokajanje pred Bogom. Na gordeljivca neće ostaviti utisak ni
naše znanje, ni um: on smatra da ih ima u većoj meri nego drugi ljudi.
Na njega moţe uticati samo smirenje, koje je kod njega u potpunosti
odsutno.

Jednom je u Sarov iz radoznalosti doputovao neki general-major. Odeven

u prekrasni mundir, on se dičio svojim ordenjem. Razgledavši
manastirske graĎevine, general je hteo već da se pozdravi sa
manastirom, ali je sreo ţitelja Alekseja Prokudina i porazgovarao je s
njim. Sabesednik je predloţio generalu da, pre nego što ode iz Sarova,
ode kod velikog starca Serafima. General nije hteo, ali je popustio pred
upornim nagovorima Prohudina.

Samo što su gosti ušli u keliju, starac Serafim im je krenuo u susret, i

poklonio se generalu do nogu. Takvo smirenje čuvenog podviţnika je
porazilo generala. Prokudin, koji je primetio da on ne bi trebalo da
ostane u keliji, izašao je , a general je ostao sam sa prepodobnim. Posle
nekoliko minuta iz kelije se začuo plač. General je ridao. Kao malo dete.
Posle pola sata vrata su se otvorila, i prepodobni Serafim je ispod ruke
vodio generala, koji je nastavio da plače, pokrivši lice rukama. Ordenje je
zaboravio u keliji prepodobnoga. Manastirsko predanje govori da je
njegovo ordenje samo od sebe palo za vreme besede sa starcem.
Prepodobni Serafim, donevši stvari vojnog načelnika iz kelije, stavio mu
je ordenje na uniformu. Na kraju je general pričao da je on prošao celu
Evropu, poznaje mnogo ljudi raznoga roda, ali prvi put da je video takvo
smirenje, s kakvim ga je sreo Sarovski starac. Porazila je generala i
prozorljivost, kojom je prepodobni razotkrio pred njim sav njegov ţivot,
uključujući i najtajnija dela. IzmeĎu ostalog, kada mu je palo ordenje s
grudi, prepodobni Serafim je rekao:

-To je zbog toga što si ih ti dobio nezasluţeno.

Dragi čitaoče, obrati paţnju, čak je i veliki starac prepodobni Serafim

Sarovski počeo da pomaţe čoveku u delu njegovog spasenja od
smirenoga poklona pred njim. Sveti je znao, da na generala neće ostaviti
utisak ni čudesa, ni prozorljivost, ako pre toga ne ukroti njegovu gordost.
Samo posle toga kada je prepodobni smirenjem pobedio gordost
generala, on je delovao na njegovu dušu svojom blagodatnom silom. Ako
je tako postupio veliki svetac, tada tim više jednako treba da činimo i mi,
koji nemamao natprirodne darove. Više nego mnogo takvih situacija
susrećemo u našem ţivotu, u kojima se moţemo koristiti smirenjem za
obraćanje ljudi koji nas okruţuju Hristu.

Kod jeroshimonaha Serafima Virickog su bile dve duhovne kćerke: starica

Pulherija i Aleksandra. Njih je vezivalo jako druţenje, i one su ţivele u
istoj kući. Jednom je jedna od njih otišla u prodavnicu i stala u red za
namirnice. Stanovnici Virica, znajući za slabo zdravlje starice, zamolili su
prodavačicu da je posluţi preko reda. Starica je dala novac za trista
grama sitnog šećera, koji su odmah izmerili i dali joj ga. Za to vreme
pijani čovek, koji je stajao napred, vidno naljutivši se na to jer je morao
da čeka, došao je do starice i pljunuo joj u lice. Svi koji su stajali u redu
su se uznemirili i počeli da viču na huligana, a starica je obrisala
pljuvačku i rekla:
-Blagodarim ti, zlato. Ti si jedini od svih pravilno prosudio o meni, ja se
na tebe ne ljutim, i vi nemojte da vičete na njega.

Pijanog su zaprepastile ove reči i postiĎeno je otišao iz prodavnice.

Starica je, došavši kući ispričala o ovome svojoj drugarici i na kraju priče
rekla:

-Čovek gine, treba ga spasavati!

Pulherija i Aleksandra, naloţile su na sebe post, i počele su da se mole za

pijanicu. A one same – tako slabe, da nije jasno, kako se na nogama
mogu drţati. Posle nekoliko dana ţena pijanice je saznala za njegov
mrski postupak i zapretila mu:

-Sve dok se ne izviniš pred staricom, neću da te vidim, ne treba da

dolaziš kući!

Čovek je galamio, ali videći čvrstinu ţene, otišao je staricama. Ove su ga

dočekale prijatno, razgovarale s njim, i, pozvale ga da opet doĎe, počele
su još usrdnije da se mole za njega. U svojim molitvama one su molile i
pokojnog starca Serafima Virickog da spasi pijanicu. Čudotvorna pomoć
sviše je došla veoma brzo. Čovek je prestao da se opija, počeo je da
pomaţe staricama u domaćinstvu i da ide u crkvu.

Ovaj slučaj još jednom potvrĎuje istinu, da prihvatajući se ispravljenja

javnog grešnika, nama valja da najpre pred njim pokaţemo smirenje i
tek onda da delujemo na njega rečima, ljubavlju i molitvom, koji će mu
pomoći da stane na put spasenja. Ovu duhovnu zakonitost mi treba da
imamo u vidu uvek, kada se desi da se obraćamo maloverujućim
hrišćanima ili ljudima, koji se nalaze van Crkve Hristove.

***

Pre nego što preĎemo na sledeće poglavlje, napravimo rezime iz gore

napisanog.

*Kada nas vreĎaju i ugnjetavaju, naše smirenje se ispituje u praksi.

*Veoma je vaţno da naučimo da podnosimo vanjska uniţavanja. Upravo
ona i učvršćuju u nama smirenomudrenost.
*Mnogi pravednici radi usavršavanja u smirenju, nastojali su da imaju
oko sebe čoveka, koji bi ih neprestano podvrgavao vreĎanjima. Nemamo
svi mi snagu da sledimo primer svetih u ovome, ali bar se nećemo
sklanjati od onih uniţavanja, koja nam se dešavaju ne po našoj volji.
*Mi treba da volimo sve, koji nas vreĎaju i ugnjetavaju. Oni predstavljaju
duhovne lekare, jer leče naše duše od veoma opasne bolesti – gordosti.
*Posebnoje spasiteljno trpeti uniţavanja od ljudi, koji su mlaĎi od nas,
koji su naši potčinjeni ili zauzimaju poloţaj u društvu koji je niţi u odnosu
na naš socijalni status. Takva uniţavanja imaju veoma smiravajuće
dejstvo na dušu.
*Kada se mi dugo vremena ne podvrgavamo ugnjetavanju i uvredama,
korisno je zanimati se uniţavanjem pred ljudima. Samo u tome treba
imati meru, jer moţemo dobiti smireni izgled i ponašanje, a izgubiti
smirenomudreno stanje duše.
*Jedno od duhovnih pokretača, koji nas pobuĎuju na zadobijanje
smirenja, treba da bude razumevanje toga da ova dobrodetelj ne
spasava samo lično nas, nego predstavlja blago i prijatno dejstvo i na
naše bliţnje.

5. deo Najkraći put za zadobijanje smirenja

Poslušanje kao škola smirenja

Poznati duhovni nastavnici su za jedno od najboljih sredstava dostizanja

smirenja smatrali prebivanje čoveka pod rukovodstvom starca.

Jedan učenik optinskog starca Leonida (u shimi Lava), primetivši u njemu

posebno otvoreno duhovno raspoloţenje, jednom ga je upitao:

-Baćuška! Kako ste vi zadobili takve duhovne darove, koje mi u vama

vidimo?

-Ţivi prostije,- odgovorio je starac,- Bog neće ni tebe ostaviti. Leonid je

uvek bio poslednjim u obitelji i nikada nikakvo poslušanje namesniku nije
odbio. Na kraju velikih praznika drugi bi, ponekad, ţurili u crkvu, a
Leonida su slali u salaš za senom za konje pridošlih gostiju, a posle ga
umornog bez jela slali na kliros da peva, i on se bez ropota pokoravao.
Trudi se i ti tako da ţiviš, i tebi će Gospod javiti Svoju milost.

Odrekavši se u poslušništvu svoje grehovne volje, čovek predaje sebe u

ruke opitnog nastavnika, sposobnog da ga privede u Carstvo Nebesko.
Istinski poslušnik je duţan da se u svemu povinuje svome starcu i da
odbaci sve svoje ţelje, koje su protiv volje duhovnika. U duhovnom
ţivotu nema sitnica, stoga je poslušniku potrebno da ispuni sve tačno,
bez isključenja, odluke nastavnika, ma kako da mu se one činile malo
vaţnim. Poslušnik ne treba da veruje svome razumu, koji se nalazi u
vlasti strasti, nego
je obavezan da se u svemu rukovodi savetima svoga Bogom
prosvećenoga starca.

Namesnik optinske pustinje arhimandrit Mojsej je postojano traţio od

inoka, da oni za svako delo traţe blagoslov starijih i da ništa ne
preduzimaju po svojoj volji. Kakvo god da je uspešno i korisno delo za
obitelj, koje se učini bez blagoslova, otac Mojsej nikada nije odobravao.
Govorio je da samovolja dovodi do slavoljublja i da na kraju nanosi štetu
duši. Ako se delo obavlja po blagoslovu, tada čoveka Gospod pokriva od
svega lošeg radi poslušanja, i on dobija duhovnu korist za svoju dušu.

Obilazeći manastir,jednom je arhimandrit Mojsej pozvao sebi ekonoma i

upitao ga:
-Tamo je bila hrpa smeća, a sada je ne vidim, kuda je nestala?
-Ta, ja sam rekao da ga počiste,- odgovorio je ekonom.
-Zašto ti nisi mene za to pitao, imao sam drugu nameru s tim smećem.
Ti u svemu provodiš svoju volju, radiš bez blagoslova. Treba o svemu
pitati.

Naravno, otac Mojsej je imao poverenja u ekonoma i cenio je njegovo

iskustvo, ali, videći u svome sabratu izdanke gordosti, on ga je kroz
poslušanje poučavao smirenju. Čovek je sazdan Bogom sa slobodnom
voljom. Ipak, to nije značilo, da je on imao neograničenu slobodu u
svojim ţeljama, odlukama i postupcima. Čovekova volja je još do prvog
grehovnoga pada bila odreĎena granicama zakona Boţijega. Adam i Eva,
ispunjavajući zapovesti Boţije, okusili su punoću blaţenstva, jer su se
njihov ţivot i sloboda nalazili u okvirima tih zapovesti. Van granica
Boţanskih pravila za čoveka blaţenstva nisu postojala. Narušivši volju
Boţiju, čovek je izgubio svoju duhovnu slobodu i potpao pod vlast greha i
Ďavola.

U poslušništvu dolazi do oslobaĎanja duha hrišćanina od vlasti pale

čovekove prirode. Poslušnik se odriče od svoje nestvarne zemne slobode,
i starac ograničava njegov ţivot strogim i tačnim jevanĎeljskim
zapovedima. Time se poslušniku daje, koliko je to moguće u zemaljskom
svetu, da ostvari u sebi prvosazdanu slobodu čovekovu. Znajući za to,
čak su se i veliki sveti trudili da ne izlaze iz meĎusobnog poslušanja jedni
drugima.

Tako je, ava Pajsije pričao, kako su ava Or i ava Afre ţiveli u velikoj
saglasnosti do same smrti. Ava Afre je imao veliko poslušanje, a ava Or –
veliko smirenje. Jednom im je neko doneo neveliku ribu. Ava Afre,
spremajući jelo, samo što je zabo noţ, a iznenada ga je pozvao sebi ava
Or. Afre je poţurio na poziv starca i ostavio noţ u ribi, čak ne učinivši rez
do kraja. Ava Pajsije, koji ih je posmatrao, zadivio se njegovom
poslušanju i posebno tome, što on nije čak ni zamolio starca da malo
pričeka.
-Ava Afre! Kako si ti zadobio takvo poslušanje? – pitao je ava Pajsije.
-To nije moje, nego starčevo, - odgovorio je Afre, odrekavši se sopstvene
dobrodetelji u korist ave Ora. Onda je on predloţio avi Pajsiju da pogleda
na smirenje njegovog starca. Radi toga je ava Afre skuvao ribu i
namerno pokvario deo variva i dao ga avi Oru. Starac je pojeo pokvareno
jelo, ne rekavši ni reči. Ava Afre ga je upitao:
-Je li dobro spremljeno?
-Veoma dobro! – odgovorio je starac. Onda mu je ava Afre dao varivo od
veoma dobro prigotovljene ribe i upitao:
-Zar nisam pokvario prvi deo jela?
-Da, saglasio se ava Or, - malo si ga pokvario.

«Posle toga kada sam otišao od njih trudio sam se da ispunjavam

ubuduće to, što sam video kod njih», sećao se posle ava Pajsije.
Kada hrišćanin odbacuje slobodu svoje volje i veru u svoj razum, on se u
suštini odriče od svega grehovnog, strasnog i egoističnog, što je
zaloţeno u njemu praroditeljskim grehopadom i njegovim sopstvenim
narušavanjem zakona Boţijega. Za ţivot u potpunom poslušanju starcu,
učeniku je potreban čvrst karakter koji se pri tome treba neprestano
učvršćavati Boţanskom blagodaću.

Takoje prepodobni Jovan Kolov,otišavši u egipatsku pustinju, ţiveo u

poslušanju kod starca. Jednom je ava zabo u zemlju suvo drvo i rekao:

-Svaki dan polivaj ovo drvo dok ono ne donese plod.

Voda je bila veoma daleka od njihovog prebivališta, stoga je Jovan išao
po nju večerom, a vraćao se ujutro. Posle tri godine neprestanog truda
suvo drvo je donelo plod. Starac, ubravši plod, doneo ga je na sabor
bratije i rekao:

-Okusite plod poslušanja!

Da, putem poslušanja mi moţemo brzo i bez suvišnog truda zadobiti

smirenje. I pored naše ţelje i čak postojanja u nama neophodnih
kvaliteta, to nije dovoljno za istinsko poslušništvo. Zato je prije svega
potreban iskusni starac, koji bi vladao Boţanstvenim darom duhovnog
poučavanja. Ovaj dar se nikako ne daje svim podviţnicima. Tim povodom
je svetitelj Ignjatije pisao: «Neophodan uslov pokoravanja (poslušnika) –
jeste da duhonosni nastavnik, koji bi voljom Duha umrtvio palu volju
potčinjenoga mu u Gospodu, u ovoj paloj volji umrtvljava i sve strasti.
Pala i izopačena volja čovekova nalazi u sebi stremljenje ka svim
strastima. Očigledno, da umrtvljavanje pale volje, koje se odvija
veličanstveno i pobedonosno voljom Duha Boţijega, ne moţe biti
ostvareno palom voljom nastavnika, kada je i sam nastavnik još
porobljen strastima». Mnoge moţemo nazvati dobrim duhovnicima, ali
staraca- nastavnika je u svim vremenima uvek bilo veoma malo.

UČENJE POSLUŠNIKA SMIRENJU

Vekovima su istinske škole smirenja bili manastiri. Primajući novoga

poslušnika u obitelj, starci su pre svega postavljali pred sebe zadatak da
najprije unište u njegovom srcu gordost i da mu usade smirenje. U
dobrim manastirima u ovom smislu nisu pravili izuzetke ni prema kome.
Bilo kakav visoki poloţaj da je imao čovek u društvu, posle davanja
zaveta poslušanja, u manastiru bi ga podvrgavali tradicionalnim
metodama unutarnjeg i vanjskog uniţavanja.

Namesnik skromne Smolenske Zosimove pustinje iguman German,

primajući u svoju obitelj protoprezvitera Uspenskog sabora Moskovskog
Kremlja – oca Fjodora veoma se plašio da ovaj ima strast
samouverenosti. Stoga su u obitelji odmah počeli da smiravaju oca
Fjodora, koji je u monaštvu dobio novo ime Aleksej. Prvo njegovo
poslušanje je bilo pevanje na klirosu i obavljanje bogosuţenja.Prema
njemu su se obraćali surovo, davali mu poslednje mesto i odeţdu mu
davali najlošiju.

I iako su uskoro oca Alekseja postavili za duhovnika, morao je da pretrpi

i na klirosu. Dirigent hora je tada bio jeromonah Natanail, bivši operski
umetnik, koji je završio konzervatorij i sinodalnu akademiju, dobar
muzičar, ali nervozan i nemiran čovek. Jednom je prekinuo oca Alekseja i
grubim tonom mu počeo prigovarati: «Ovo nije Uspenski sabor, nemojte
zaboraviti, ovde se ne dreči». «Imao sam dobar glas, - pričao je posle
otac Aleksej o tom slučaju, - i ja sam hteo to da pokaţem, ali u tom
slučaju ja sam bio duţan da slušam svoga duhovnog sina, koji je u ovom
slučaju bio moj nastavnik». Otac Aleksej je počeo smireno, od sve duše
da traţi oproštaj od oca Natanaila. I ovaj je posle dugo godina spominjao
ovaj slučaj s umiljenjem. Na kraju je jeroshimonah Aleksej postao poznat
kao duhovnik, ispunjen boţanskom blagodaću.

Svi ruski starci su dobijali smirenje preko poslušanja. Oni su tačno

ispunjavali zavet drevnoga svetitelja: «Ko prvo nije ţiveo u poslušanju,
taj ne moţe zadobiti smirenje, jer svaki, koji se sam od sebe naučio
umetnosti, hvali se time».

U skit Optine pustinje je 1873. godine stupio Nikolaj Tihonov, budući

starac jeroshimonah Nektarije. Veliki optinski starci Amvrosije i Anatolije,
provideći u mladiću svoga naslednika, poveli su ga ka duhovnoj zrelosti
istinski monaškim putem. Učeći Nikolaja smirenju, oni su često skrivali
svoju ljubav prema njemu polujurodstvujući i šaleći se.
Dešavalo se, doĎe mladić k starcu Amvrosiju, a ovaj mu kaţe:
-Zašto ti ideš besposlen? Bolje da sediš u svojoj keliji i da se moliš!
Zabolelo bi to Nikolaja, i on bi otišao svome duhovnome ocu baćuški
Anatoliju. A ovaj kaţe:
-Zašto ti šetaš besposlen? Došao si da praznosloviš?

Otišao bi Nikolaj u svoju keliju, pao bi pred obraz Spasitelja i svu noć
plakao:
-Gospode! Kakav sam ja veliki grešnik da me ni starci ne primaju.

Posle mnogo godina Nikolaj je postao čuveni starac Nektarije, naslednik

slave prepodobnih otaca Optine pustinje. U svojoj duhovnoj delatnosti on
se neprestano rukovodio ovim opitom koji je dobio, dok je bio poslušnik
kod svojih velikih staraca.

Tako je Nadeţda Aleksandrovna Pavlovič, ne jednom dobijala od starca

Nektarija, svoga duhovnog oca, ispite poslušanja, trpljenja i smirenja.
DoĎe ona, naprimer, k starcu ujutro. On kaţe: «Pričekaj». Čeka sat, sat i
po. IzaĎe starac i kaţe joj: «Idi, Nadenjka, zovi mi Lava». Ona otrči
drugome duhovnom čedu oca Nektarija: «Lave, zove te baćuška!» Ovaj
je polaskan što ga je sam starac pozvao preko nekoga. DoĎu, čekaju u
prijemnoj keliji, sat, dva, tri… Na kraju se pojavi starac, veseo i svetao, i
kaţe: «E, mili moji, dan prišao večeri, idite kući». Nadeţda
Aleksandrovna nije uspela da izdrţi i viknula je: «Hoćete li vi, baćuška,
još dugo da mi gulite koţu!» A on kaţe: «Kakva si ti , Nadenjka, čudna,
eto meni šalju narandţe, i ja bih ih po tvome trebao jesti sa korom?»

Učeći svoju duhovnu decu trpljenju i smirenju, starac Nektarije im je

navodio primer ponašanja velike kneginje Jelisavete Fjodorovne. Ona je
doputovala u Optinu u maju 1914. godine, i posetivši oca Nektarija, dugo
vremena je s njim razgovarala. Po rečima starca, Jelisaveta Fjodorovna
je dugo stajala, dok joj on nije predloţio da sedne.

Rukovodeći poslušnicima, starci su se ponekad prema njima odnosili

surovo i čak pomalo ţestoko. Ali iza toga se uvek skrivala ţelja da
učvrste, prekale nejake duše. U takvom palom stanju se nalazi čovek na
zemlji, da za duhovno vaspitanje treba ne samo dobrota, nego i strogost.
Uostalom, uzajamni odnosi izmeĎu starca i poslušnika u Crkvi uvek su se
izgraĎivali na osnovu uzajamne ljubavi, saglasnosti i razumevanja.

Kada je starac Jakov Evbejski hteo da kazni nekoga od svojih učenika, on

nije nalagao na njega epitimiju u vidu čitanja kanona, molitvava po
brojanicama ili poklona. Obično bi mu govorio samo neophodna
poučavanja. Jednom brat nije ispunio poslušanje, i otac Jakov mu je
krotko rekao:

-Ako ti ne slušaš starca, ja ću slušati tebe, kao poslušnik.

Posle toga je on drţao brata dva dana na rastojanju. Pri susretu ga je
poslušnik upitao:
-Blagoslovite, oce, kako ste? Ovaj je odgovorio:
-Zdrav sam, oče moj, podvizavam se, - i više ni reči.

Kada je prošlo tri dana, starac mu je rekao:

-Oče moj, oprosti mi, što sam te ova tri dana drţao na odstojanju. Ali ja
sam – iguman, i zato sam odgovoran , i moja je duţnost da vas
urazumljavam. Traţim oproštaj.

***

Ne mogu svi ići u manastir i biti poslušnici, da bi prebivajući u potpunom

poslušanju kod starca, zadobili smirenje. Šta da rade hrišćani koji ţive u
svetu?

Nije li njima zatvoren najkraći put ka smirenju?

Naravno, mirjani ne treba da se varaju: u svetu nije moguće potpuno

izgraditi atmosferu uzajamnih odnosa izmeĎu starca i učenika. Ipak
hrišćanima, koji ţele da zadobiju smirenje, ništa ne smeta da ţive po
pravilima, veoma bliskim istinskom poslušanju. Za to je neophodno u
potpunosti ispunjavati jevanĎeljske zapovesti, u svim ţivotnim
okolnostima delovati saglasno Volji Boţijoj, ispunjavati savete svoga
duhovnog nastavnika i odnositi se prema svojim porodičnim, sluţbenim,
društvenim obavezama kao prema poslušanjima, koja su nam dana
sviše.
6. Deo Bakarne trube. Ispiti slave

U glavi o poznanju sopstvene nemoći spominjali smo da nas gordost

sprečava da spoznamo svoju ništavnost. Potrebno je zapaziti, da ova
strast šteti ne samo onome koji je stupio na put zadobijanja smirenja,
nego i hrišćaninu, na onom putu na kojem je već dostigao odreĎene
uspehe.

Nikada se ne bismo trebali duhovno raslabljivati, jer u zemaljskom ţivotu

nas vreba niz iskušenja, koja isteruju smirenje iz naših srca. Posebno
treba da se bojimo gordosti, koju Ďavo stremi da usadi u našu dušu svim
sredstvima. Prepodobni Jefrem Sirin piše, da je nečisti duh vešt i da za
svakog hrišćanina postavlja posebnu zamku. Mudroga Ďavo nastoji da
prelesti mudrošću, bogatoga – bogatstvom, lepoga – lepotom,
krasnorečivoga – krasnorečivošću, umetnika – umetnošću, podviţnika –
podviţništvom, nesticateljnoga – nesticanjem. Sve, što mi imamo, sluţi
iskušatelju kao početni materijal za pobuĎivanje u nama gordosti.

Jedan od oblika gordosti predstavlja slavoljublje. Pala čovečija priroda je

veoma naklonjena traţenju slave, stoga je borba sa slavoljubljem teška i
zahteva mnogo vremena. Posebno su častoljubivi mladi ljudi i neiskusni
podviţnici. Znajući to, duhovnici su se uvek trudili da ograde svoje
učenike od čovečije slave i neumorno su im objašnjavali o svoj njenoj
pogubnosti.

Optinski starci su obično ranije počinjali da pripremaju sebi zamenu i radi

toga su po svojstvenoj njima prozorljivosti izmeĎu mnogobrojne
manastirske bratije birali monahe, sposobne za starčestvo u budućnem
vremenu. Starac Makarije je pokazivao posebnu naklonost prema
mladom poslušniku Alekseju Zercalovom, koji je, dobivši u monaštvu ime
Anatolij, na kraju postao namesnik skita i duhovnik bratije Optine
pustinje. Prepodobni Makarije ga je često nazivao Aljošenkom. MeĎutim,
svoje pokroviteljstvo poslušniku starac je sjedinjavao sa strogošću.

Leta 1856. godine Optinu pustinju je posetio poznati duhovni pisac

arhimandrit Ignjatije Brjančaninov. Dali su mu keliju u manastirskoj
zgradi u kojoj je ţiveo i poslušnik Aleksej Zercalov. Upoznavši se s
Aleksejem, arhimadrit Ignjatije ga je jednom pozvao sebi u goste. Uz čaj
on je veoma hvalio kvalitete mladoga čoveka i čak ga je poredio s
Josifom Prekrasnim. Reči čuvenog gosta su ostavile na Alekseja tako
snaţan utisak, da se on istoga časa posle čajanke uputio u skit k starcu
Makariju, da bi s njim podelio svoju radost.

Prepodobni Makarije Optinski

Na pola puta Aleksej je sreo oca Makarija, kao i uvek okruţenog

mnoštvom poklonika. Uvidevši poslušnika kako sija, starac mu se neţno
obratio:

-Aljošenka, Aljošenka! Kuda ideš?

-Vama, oce, - radosno je odgovorio poslušnik. –Ja idem od peterburškog

arhimandrita. Šta mi je on rekao, oče! Da sam baš kao Josif Prekrasni,
da se raduje što me vidi i da se veoma utešio sa mnom…

Nije Aleksej ni uspeo da završi svoju priču, kada je otac Makarije

odskočio od njega, udario nogom i grozno povikao:

-Šta? Ti da si takav!.. I kakav da si ti!.. Takav si… I kako samo smeš tako
da misliš! Je li?
Kako smeš?

Starac je zamahnuo svojim štapom na preneraţenog poslušnika, a

poklonici koji su ih okruţivali su sa strahom odskočili u stranu.
Zamahnuvši štapom, otac Makarije se zatim obratio posmatračima koji su
stajali podalje:
-Pogledajte samo, kako je veliki!..U! Kako veliki! Takav!..Ajmo, ajmo,
hajde da izmerimo.

Starac je počeo sa svih strana da meri svojim ţezlom lepog i visokog

poslušnika, a poklonici, shvativši vaspitni karakter onoga što se dešava,
teško su se suzdrţavali da se ne nasmeju.

Kad je završio sa premeravanjem, starac je prišao blizu Alekseja i tiho

mu očinski rekao:

-E, jesi li ti glup? Znaš da je on, arhimandrit, – velmoţa peterburški. On

se i danju i noću susreće sa značajnim, i to samo sa koliko značajnim
ljudima! Tamo je pohvala neophodna. On je navikao da hvali. A ti si već i
zaista pomislio, da si ti veliki čovek. Ti si – velik čovek po visini, i to je
sve. Pljuni. I zaboravi sve to. kreni. Bog neka te blagoslovi! Idi, reci ocu
Amvrosiju, kako sam te izgrdio.

«I ja sam se odvukao skromno u skit k ocu Amvrosiju da olakšam sebi

dušu poţalivši se na moj poraz radi uznošenja, - sećao se posle mnogo
godina jeroshimonah Anatolije Optinski.

UsaĎujući svojim učenicima oprezan stav prema pohvalama,

jeroshimonah Makarije se veoma brinuo o tome, da ne daje ljudima
povoda za njegovo proslavljanje. A za to je imao osnovu: jer on je
posedovao razne duhovne darove, medju kojima i blagodatnu
sposobnost isceljivanja bolesti. Kada su starcu dovodili bolesne i
posednute, on ih je obično slao u Crkvu da im se odsluţi moleban nekom
od ugodnika Boţijih. Na takav način, otac Makarije je stajao kao po strani
od čudesnih isceljenja.Oni koji su ga molili za molitvenu pomoć, dobijali
su je, ozdravljivali su i odlazili od njega s velikom blagodarnošću.

Naravno, prepodobnom Makariju je bilo prilično teško da skriva dar

isceljivanja bolesti, jer ga je ljubav prema bliţnjima prinuĎavala da s
vremena na vrema čini čudesa. Druge darove, prisutne u njegovom
unutrašnjem ţivotu, starac je strogo čuvao od ljudske slave. Istina,
ponekad je njegovim učenicima i uspevalo da ih spoznaju.
Arhimandrit Leonid (Kavelin), poznati crkveni istoričar i arheolog, 1852-
1858 godine pod rukovodstvom starca Makarija je zajedno sa drugim
stanovnicima Optine pustinje uzeo učešće u prevodu i izdavanju niza
svetootačkih dela. On se sećao, da im je starac Makarije prilikom
njihovog literarnog rada davao mnoge dragocene savete i objašnjavao
im je najtajanstvenija pisana mesta velikih asketa iz drevnih vremena.
Činio je to prepodobni zbog neophodnosti, jer je veoma ţeleo, da izdanja
svetootačkih knjiga donose korist čitaocima. Obično je starac svoja
duhovna saznanja skrivao na svaki način i na pitanja o skrivenim
mestima svetootačkih dela po pravilu bi odgovarao:

-Ne znam za to; to nije moja mera. Moţe biti, da si je ti dostigao, ja

samo znam: daruj mi, Gospode, da vidim svoja sagrešenja!

Pravednici su se uvek gnušali pohvale od ljudi i traţili su slavu samo od

Boga. Prepodobni ava Dorotej je pisao: «Kao što obučeni u svilenu
odeću, ako nabace na njega nečisto odelo, beţi da ne bi isprljao svoju
dragocenu odeću, tako i sveti koji su obučeni u dobrodetelj, beţe od
ljudske slave, da se ne bi njome oskrnavili. A oni koji traţe slavu slični su
nagome, koji ţeli da naĎe bilo kakvu odeću ili nešto drugo, da bi pokrio
svoj stid: tako i neobučeni u dobrodetelj traţi slavu ljudsku».

Smireno stanje duha dostiţe se mnogim naporima, gubi se ponekad zbog

samo jedne gorde pomisli. Sveti su znali, da ih neće zaštititi nikakve
zasluge pred Bogom, ako se oni ne budu uklanjali od ljudske slave. Tako
da su se slavoljublja bojali čak i ljudi koji su dostigli duhovno
savršenstvo.

Prepodobnom Josifu, koji se podvizavao na Sinaju, jednom je došao radi

saveta jedan od bratije. On je zakucao na vrata kelije i, ne čuvši
odgovor, zavirio je kroz prozor. Njegov pogled se zaustavio na starcu koji
je stajao na sredini kelije i bio obavijen plamenom od glave do nogu. Od
straha je brat pao i leţao tako skamenjen oko dva sata. Došavši sebi, seo
je uz vrata kelije. Posle nekog vremena, skupivši hrabrost, brat je
ponovo zakucao. Ovoga puta ga je prepodobni Josif, čuvši kucanje,
pustio i upitao:

-Kada si ti, sine moj, došao?

-Četiri sata ili više je prošlo otkako sam došao, ali nisam kucao do sada,
da ti ne bi smetao, - rekao je gost.

Sveti je shvatio, da ga je brat video okruţenog blagodatnim plamenom,

ali gostu nije ništa rekao o tome da se dosetio. Kada je dao bratu
dušekorisne pouke, otpustio ga je u miru. Posle toga je prepodobni Josif,
bojeći se ljudske slave napustio svoju keliju, u kojoj je proţiveo oko
trideset godina. Posle nekoliko dana, njegov učenik Gelasije je došao
starcu i, našavši pustu keliju, počeo je da traţi podviţnika po celoj
okolini, ali potraga je bila uzaludna.

Naravno, da mnogi čitatelji ove knjige nemaju takvu duhovnu odvaţnost,

da bi postupili tako odlučno, kao prepodobni Josif. S druge strane,
nemaju svi za to ni mogućnosti: suviše mnogo na nama je obaveza pred
bliţnjima i društvom. Da bi bili osloboĎeni od ovih obaveza, podviţnici su
odlazili u pustinju. Šta da rade hrišćani, koji ţive usred sveta? Kako da se
bore sa strašću prema ljudskoj slavi?

Pre svega moramo da otrgnemo svoje misli od zemlje i da ustremimo

svoj duhovni pogled ka nebu. Ako mi uvek budemo imali pred svojim
očima Boga i Njegovo Nebesko Carstvo, tada će prestati da nas
prelešćuje svetska slava.

Za izgnanje slavoljublja iz duše je takodje korisno razmišljanje o

sujetnosti i nekorisnosti zemaljske slave. Čak i ako budemo okruţeni tako
velikom slavom, o kojoj čovek moţe samo da mašta, na kraju kad
poravnamo račune ona nam neće doneti ništa dobro. Samo štetu donosi,
jer predstavlja prepreku za zadobijanje večnog ţivota. I tako da li je
vredno stremiti slavi i zalagati se da bismo je dostigli bilo kakvim
trudom? Čak je i na zemlji od slave malo koristi. Često ona nestaje isto
tako brzo, kako i dolazi,ostavljajući iza sebe samo ţalost. Ljudi, koji nas
danas hvale, sutra mogu za nas govoriti ruţne reči, mogu nam zavideti i
štetiti nam. Kakav je smisao traţiti slavu od ljudi koji ne znaju našu
skrivenu duhovnu suštinu i kada sud njihov neće nimalo uticati na naš
večni ţivot? Mnogo je bolje, ispunjavajući zapovesti Boţije, stremiti slavi
Boţijoj, Koji će na Strašnom sudu pred svim ljudima i mnoštvom angela
da iskaţe o nama svoje konačno i jedinstveno istinsko mišljenje.
Shiiguman Antonije Optinski, budući namesnik Malojaroslaveckog
Nikolajevskog manastira, je na dobro svih izgradio ovaj manastir.
Episkop Kaluški Nikolaj je hteo da sačini predlog Svetom Sinodu za
unapredjenje oca Antonija u čin arhimandrita radi samoodricanja i
zalaganja. Sazanavši za to, starac je ubedio episkopa da ne šalje predlog
u Peterburg. O razlogu svoga otkazivanja rekao je:

-Eto ako bi arhimandritstvo štitilo od trulenja, ili smrti, ili Suda, tada bi
vredelo da se poţeli!

Slava od koje je nemoguće sakriti se

NagraĎujući podviţnike crkvenim odlikovanjima, načelnici nisu uvek bili u

saglasnosti u svom delovanju sa ţeljama samih nagraĎivanih. Tako je,
prepodobni Sevastijan Karagandinski primivši čin arhimandrita prihvatio
to s dubokim smirenjem. Ipak je jednom prilikom posle sluţbe uzeo u
ruke mitru, znak novoga visokoga čina, i rekao svojim duhovnim čedima:

-Evo – mitra. Mislite da će ona spasiti? Spasiće samo dobra dela po veri.

Sveti nisu ţeleli da primaju slavu od ljudi, ali Bog, videći, da su oni već
dostigli savršenstvo u smirenju, ponekad je Sam proslavljao pravednike,
da bi njihova dela posluţila za primer drugima radi podraţavanja. «Ko
trči za čašću, od toga ona beţi napred, - pisao je prepodobni Isak Sirin, -
a ko beţi od časti, toga ona stiţe odzada i čini pred svim ljudima svečanu
objavu njegovog smirenja. Ako sam sebe čuvaš od toga da te ne
proslavljaju, tada će o tebi svečano da objavi Bog.»

Za vreme namesnika arhimandrita Mojseja Optina pustinja je bila u

potpunosti izgraĎena i postala poznata u celom pravoslavnom svetu. U
blizini manastira u gustoj šumi je izgraĎen skit, u kojem su zadobili
duhovnu zrelost mnogi veliki starci. Jednom na putovanju u Peterburg
obitelj je posetio jedan od ruskih episkopa. Razgledavši manastir, on se
uputio u skit. Ovde, diveći se mestu na kojem je bio izgraĎen i samoj
gradnji, arhijerej je upitao oca Mojseja:

-Ko je sve to izgradio?

Starac, uklanjajući se od direktnog odgovora, rekao je, da se sve što
episkop vidi na ovom mestu gradilo postepeno. Ipak je arhijerej nastavio
uporno:

-Ja vidim i sam, da je skit izgraĎen na ovom mestu, ali ţelim da znam, ko
je tačno izgradio skit?

-Namesnik s bratijom, - odgovorio je otac Mojsej.

-Kaţu, da ste to vi sve izgradili, -pojasnio je episkop.

-Pa, i ja sam bio tu negde, - opet se uklonio od pohvale starac.

Trebalo bi da se učimo od prepodobnog Mojseja Optinskog i od drugih

svetih bestrasnom odnosu prema ljudskoj slavi. Mi nećemo poneti sa
sobom u zagrobni svet čuvenost, nagrade, počasna zvanja i visoke
poloţaje. Oni predstavljaju svojinu zemaljskog ţivota i daju nam se
Bogom preko ljudi radi zajedničke koristi. Ako se u nama raĎa gordost,
ove vrline slave često oduzima od nas Gospod. U poreĎenju sa njima
naši duhovni darovi i dobrodetelji, naravno da imaju mnogo veću
vrednost, jer oni prelaze sa nama u večni ţivot. Ipak se i oni u celosti
nalaze u vlasti Boga i daju nam se po meri uzrastanja u nama smirenja,
stoga nema nikakvog osnova da se gordimo pri nalaţenju u sebi bilo
čega dobroga.

Jednom je Optinski starac Lav u svojoj keliji razgovarao s atonskim

monahom Partenijem. Za vreme razgovora tri ţene su uveli u keliju
umobolnu i sa suzama su molili oca Lava da se pomoli za bolesnicu.
Starac je stavio na sebe epitrahilj, poloţio je njegov niţi kraj i svoju ruku
na glavu bolesne, zatim je pročitao molitvu i triput blagoslovio bolesnu.
Posle toga je zapovedio da je odvedu u manastirski konak.

Sledećeg dana je monah Partenije ponovo posetio oca Lava, koji je s

njim nastavio duhovni razgovor. Kao i ranije, njihov razgovor su
prekinule tri ţene. One su došle da zablagodare starcu za iscelenje
umobolne, koja je ovog puta stajala pored njih savršeno zdrava. Monah
Partenije se divio čudu, ali, znajući za pogubnost ljudske pohvale po
dušu, rekao je:
-Oče sveti, kako se vi usuĎujete da činite takve stvari? Vi ljudskom
slavom moţete da izgubite sve svoje trudove i podvige.

-Oče atonski! – odgovorio je starac Lav. Ja ovo nisam učinio svojom

vlašću, nego se to desilo po veri onih koji su došli, i delovala je blagodat
Svetoga Duha, koja mi je data pri rukopoloţenju; a sam ja sam čovek
grešan.

Čovečija slava uništava smirenje u našoj duši. Radi toga mi trebamo da

primenjujemo sve mere u ograĎivanju sebe od strasti slavoljublja. Zato,
ako saberemo mišljenja svetih otaca, moţemo posavetovati:

1) ni u kom slučaju ne radovati se, kada čujemo pohvalu na svoju

adresu;
2) sakrivati svoja dobra dela i nikome o njima ne govoriti;
3) vaspitavati u sebi «mrskost prema pohvali ljudskoj»:
4) svoje talente ne zakopavati, ali i ne pokazivati na videlo svima bez
krajnje nuţde;
5) ako nam iznenada doĎe na pamet neko naše dobro delo, neophodno
ga je pripisati sili boţanstvene blagodati, zablagodariti Gospodu i istog
časa ga zaboraviti;
6) ne traţiti druţenja s bogatima, uticajnim i poznatim ljudima, čiji blesak
slave moţe da prelesti naše palo srce.

Vlast i smirenje

Godine 1804. u Belobereškoj pustinji su trebalo da budu izbori

namesnika. U to vreme se tamo podvizavao budući veliki optinski starac
jeromonah Leonid. Kada su se ţitelji manastira okupili radi izbora novoga
namesnika, jeromonah Leonid je pomislio: «Izabraće već nekoga i bez
mene, a čuo sam, da je sav kvas nestao u obitelji,» - i otišao je da
sprema napitak. MeĎutim, monasi su posle dugog rasuĎivanja, odlučili,
da sem oca Leonida, za namesnika nemaju koga da izaberu. Oni su svi
zajedno otišli u mesto pripremanja kvasa, uzeli mu iz ruku crpku, skinuli
kecelju s njega, odenuli mu priličnu odeţdu i povezli ga u Orel, u kojem
je episkop brzo postavio jeromonaha Leonida na duţnost namesnika.
Ovaj slučaj je veoma karakterističan. Svi pravednici su se odnosili s
potpunom ravnodušnošću prema visokim duţnostima i za njih vezanu
vlast nad ljudima. Oni nikada nisu stremili ka značajnim mestima i nisu
činili nikakva nastojanja da ih zauzmu. Odnos hrišćanskih podviţnika
prema vlastoljublju još je u drevnim vremenima u kategoričnom obliku
izrazio prepodobni Isaija Pustinjak. On je pisao: «Pazi dobro na sebe,
kao na veliku smrt, kao na pogibao duše svoje i večnu muku, tako treba
da prezireš i potpuno da nenavidiš vlastoljublje».Takav pogled na
stremljenje k vlasti u vezi je s tim, da malo ko moţe da bude načelnik i
da u isto vreme ne povredi svoju smirenomudrenost. Stoga su
pravednici, čak prinuĎivani od strane ljudi i okolnosti, nerado davali
saglasnost za prihvatanje nekih od duţnosti. Tako je, arhiepiskop
Kazanski Arsenije, posle smrti namesnika Sedmojezerske pustinje oca
Visariona hteo da na njegovo mesto postavi čuvenog po svom visokom
duhovnom ţivotu jeroshimonaha Gavrila. Ipak je starcu pošlo za rukom
da nagovori episkopa da ga ne postavlja za namesnika. Posle toga je
vladika Arsenije u Sedmojezerskoj pustinji za kratko vreme iz raznih
razloga bio prisiljen da smeni trojicu namesnika. Ne nalazeći boljeg
kandidata za ovu duţnost, nego što je otac Gavrilo, on ga je pozvao sebi
u Kazanj i pri susretu odmah rekao:

-E, sada je na tebe red: da budeš namesnik.

Čuvši ove reči, starac se zabrinuo. Stajao je na kolenima i počeo da se

odriče ukazane mu visoke časti i da ubeĎuje arhijereja da ga izbavi od
ropstva vlasti. Arhiepiskop se u odgovor i sam brinuo i dovoljno snaţnim
izrazima ukorevao oca Gavrila za to, da on samo sam sebe spasava, a
druge – neće. Na kraju vladika nije izdrţao nego je udario rukom po
stolu, viknuvši:

-Ja ti nareĎujem…

Strašno je bilo starcu, a ţao i vladike, ništa nije mogao uraditi – saglasio
se.

-Blagoslovite i oprostite...Ali molim vas da mi pomognete da upravljam

bratijom, - prozborio je.
-Bog neka te blagoslovi, - rekao je arhiepiskop i, potpuno se smirivši,
dodao je: - Hajde da se pomolimo.

I oni su obojica stali na molitvu, proseći Boga za pomoć i blagoslov za

delo namesništva.

Obratite paţnju na to, da je starac Gavrilo prihvatio nastojateljstvo pod

silnim pritiskom arhijereja. To je zaista samo za duboko smirene hrišćane
koji videći svoje nemoći i priznavajući bliţnje u svemu višim od sebe,
iskreno ne mogu da predstave kako će upravljati drugim ljudima. Stoga
ako su pravednicima predlagali visoke duţnosti u ne takoj ţestokoj formi,
kao starcu Gavrilu, tada su ih oni odbijali pod različitim izgovorima.

Prepodobnom Arseniju Kapadokijskom su više puta predlagali da postane

episkop, ali on se odricao govoreći, da ima razdraţljivu narav. Njegovi
bliski, koji su znali za njegovu krotost, nisu mogli da veruju u takav
odgovor, i on je objašnjavao:

-Ja ne mogu da budem episkop, jer se bojim gordosti. Što su više

planine, tamo se više skuplja grad i nevreme.

Jerusalimski patrijarh je molio brata prepodobnog Arsenija Vlasija da

nagovori starca da primi čin episkopa, ali ni to nije pomoglo da prihvati.
Prepodobni je umesto veličanstvenog sakosa (Sakos – deo odeţde
pravoslavnih arhijereja), radije nosio na svojim ramenima ogrtač od
vreće.

Zadivljujuće! Veliki grčki svetac Arsenije Kapadokijski mnogo puta se nije

saglašavao da zauzme episkopsku katedru iz bojazni da se ne pogordi, a
grešni ljudi, ispunjeni strastima, ničega se ne plaše, čekaju ne mogu
dočekati neku duţnost. Sveti su beţali od vlasti, a vlast je meĎutim trčala
za njima. Crkovna istorija zna za slučaj, kada su ne samo načelnici na
visokom poloţaju, nego i prosti narod pokušavao da gotovo na silu uruči
ţezlo upravljanja u ruke smirenih pravednika.

Prepodobni Jefrem Sirin, poznati crkveni pisac, ostavivši iza sebe

ogroman broj dela, bio je ispunjen smirenja i na sve načine je izbegavao
ljudsku slavu. Mnogo godina se podvizavao u pustinji, ali po volji Boţijoj
naselio se u grad Odesu, u kojem je svojim propovedima priveo
pokajanju veliki broj ljudi. Hrišćani su ţeleli da ga vide kao svoga
episkopa. Sazanavši za to, prepodobni Jefrem, vukući za sobom odeţdu,
počeo je da beţi po trgu, hvatajući od prodavaca hranu i jeo je pred
očima začuĎenih graĎana, koji su zaključili da je sišao s uma. Posle toga
se sveti, iako su ga ostvili na miru, za svaki slučaj sakrio iz grada i vratio
se nazad tek tada, kada su na episkopsku katedru postavili drugoga
čoveka.

Odbijajući visoku duţnost, sveti su se u isto vreme sa velikim

uvaţavanjem odnosili prema samom shvatanju vlasti. U crkvenim i
drţavnim sistemima upravljanja, zasnovanim na metodama potčinjavanja
jednih ljudi drugima i svih zajedno opštim zakonima, oci Crkve su gledali
na Bogom ustanovljeni poredak. Pri tome su oni smatrali, da ovaj princip
na zemlji jeste podoban jerarhijskom ureĎenju Nebeskog Carstva. Stoga
su oni, uklanjajući se od vlasti kao od neudobnoga za spasenje bremena,
pravednici, ipak zauzimali značajne poloţaje u Crkvi i drţavi, uzimajući u
obzir društvene interese.

U svojim delatnostima na visokim duţnostima sveti su se uvek rukovodili

rečima Gospoda: «Ko hoće od vas da bude prvi, neka vam bude sluga;
jer Sin Čovečiji nije radi toga došao da bi njemu sluţili, nego da bi
posluţio i dao dušu Svoju za iskupljenje mnogih» (Mat. 20,27-28).
Zazimajući neko značajano mesto, smireni podviţnici su smatrali sebe
oruĎem volje Boţije. Njihov odnos prema potčinjenima je bio ispunjen
ljubavlju i milosrĎem. Posluţivši u dovoljnoj meri dobrobiti društva, oni
su često ostavljali svoje duţnosti i zauzimali neko skromno mesto sred
prostih ljudi, posebno ako je njihovoj smirenomudrosti pretila opasnost.

Na Svetoj Gori su se u različita vremena kao neznani podvizavali neki od

podviţnika, koji su pre odlaska na Svetu Goru zauzimali visoke duţnosti.
MeĎu njima su bili čak i patrijarsi.

Tako je svetitelj Nifont, patrijarh konstantinopoljski, tajno došao da se

naseli u svetogorskom manastiru svetoga Dionisija. Ovde su mu odredili
da brine o radnoj stoci i da bude gonič mula. Posle nekog vremena, kada
je svetitelj Nifont u šumi pripremao drva za manastir, igumanu se u
viĎenju javio sveti Jovan Krstitelj i rekao:

-Okupi bratiju i izaĎite u susret patrijarhu Nifontu. Onda je on okupio

bratiju i ispričao im o javljanju Preteče Gospodnjeg. Kada se svetitelj
vraćao s poslušanja i prilazio crkvi, svi monasi su mu napravili
veličanstven doček po patrijaršijskom činu. Dirnut do dubine srca
neočekivanim slavljem, svetitelj je pred svima pao na zemlju i zaplakao.

-Završilo se iskušenje tvoga trpljenja, svetilniče vaseljene, - rekao mu je

iguman, - dovoljno je tvoje smirenje za smirenje sopstvene naše nemoći.

Ostavivši vlast i prihvativši poslušanje prostog goniča stoke, svetitelj

Nifont je dostigao savršenstvo smirenja, zadobio je još veću
blagonaklonost Boţiju i dao svim hrišćanima primer duhovnog
podviţništva. On je idealno ispunio zapovest Gospodnju o smirenju i
sluţenju ljudima.

Vlast za njega nije imala nikakve vrednosti, jer je on vladao istinskom

riznicom – smirenomudrenošću.

Ipak, odricanje od visokih poloţaja ne prolazi uvek bez iskušenja.

Spustivši se s vrha vlasti, čovek hoće - neće upada u uninije. Patrijarh
Konstantinopoljski Kiril V je ţiveo kao prost monah u svetogorskom skitu
svete Ane. Jednom se, nasuvši torbu pšenice, zajedno sa drugom
skitskom bratijom uspinjao po kamenoj stazi u planinu. Nemajući
dovoljno snage, starac je zaostao od bratije, seo na kamen i gorko
zaplakao: «Šta ću ja od Boga imati za ovaj trud tela moga? – pomislio je
on. – Takav trud, a nikakve koristi - Ovaj podvig – je bez venca!» Samo
što je on izrekao ove reči u svojoj duši, nasuprot njega se s šumom
pokrenulo ţbunje i ispred njega je stao mladić nezemaljske lepote.

-Ne padaj u uninije, starče! Svaki tvoj korak izbrojen je Bogom, i ništa
nije zaboravljeno kod Njega! – rekao je mladić i iščezao brzinom munje.

Zablagodarivši Gospodu i Presvetoj Bogorodici za utehu, podviţnik je

podigao na svoja patrijaršijska ramena tešku torbu i s radošću produţio
svoj put.
Gospod nikada ne ostavlja bez pomoći Svoje smirene sluge, koji vrše
podvige blagočešća radi vernog ispunjavanja Njegovih zapovesti.

Laţno smirenje

U poglavlju «Smirenje i ponašanje čoveka» usmerili smo paţnju na to da

nam pravila spoljašnjeg smirenog ponašanja pomaţu da stvorimo
odgovarajuće raspoloţanje duše. Ipak ova pravila sluţe samo kao
pomoćno sredstvo za zadobijanje smirenja. Bez unutrašnje
smirenomudrosti smireno ponašanje nema nikakvog značaja za naš
duhovni razvoj. Naprotiv, samo spoljašnje smirenje, ako postane samo
po sebi cilj, moţe veoma mnogo naštetiti duši. Najopasniji vid gordosti je
gordost sopstvenog smirenja. Da, da, dešava se i ovako: s velikim
trudom dostignuvši svu dubinu svoje grehovnosti i nemoći, čovek počinje
iznenada ovim saznanjem veoma da se gordi. I u takvom slučaju od
njegove smirenomudrosti ostaje samo spoljašnje smireno ponašanje. Tim
povodom prepodobni Amvrosije Optinski je ispričao poučan slučaj. U
obitelji se pročulo o svetosti jednoga monaha. I svi su se uverili u
njegovu pravednost, da su čak i njemu samome o tome govorili. Monah
je slušajući pohvale, stalno nazivao sebe grešnim i smireno se svima
klanjao.
U razgovoru s nekim on je po navici jednom rekao:

-Ja – grešni.

-Znam, da si ti grešan,- saglasio se s njim njegov sagovornik.

-Kako? Zar si ti o meni nešto čuo? – iznenada se zabrinuo od

neočekivanih reči navodni pravednik.

Čak iako čovek o sebi govori reči uniţenja, to ne znači, da je on dostigao

smirenje i na samom delu. Ponekad čovek u dubini duše ima o sebi
savršeno drugačije mišljenje, nego što izgovaraju njegova usta. Pa i
govori tek tako o sebi u negativnom tonu, samo radi toga da bi ga opet
pohvalili za smirenje.

«Smirenje ne vidi sebe smirenim,- piše svetitelj Ignjatije Brjančaninov. –

Suprotno tome, ono vidi u sebi mnoštvo gordosti. Ono se brine o tome
da pronaĎe sve njene izdanke; pronalazeći ih, uviĎajući ih, smatra da ih
još mnogo mora traţiti. Laţno smirenje vidi sebe smirenim: smešno i
ţalosno teši se ovom obmanjujućom, dušepogubnom predstavom».

Kada laţna smirenomudrenost postane neotuĎiva odlika misli čoveka,

tada je za njegovo duhovno otreţnjenje neophodna pomoć sa strane.

Jednom je poznatom egipatskom podviţniku avi Serapionu došao u goste

neki brat. Starac mu je predloţio da kaţe molitvu, ali brat nije prihvatio,
smatrajući sebe nedostojnim da se moli zajedno sa starcem. Po običaju
prihvaćenom meĎu monasima u davnini, ava Serapion je hteo da mu
umije noge, ali on nije to dopustio, nazivajući sebe velikim grešnikom.
Ava mu je predloţio da podeli s njim trpezu. Na to se brat, na kraju,
posle nagovaranja, sloţio. Kada su pojeli jelo, starac mu je sa ljubavlju
rekao:

-Sine moj!Ako hoćeš za sebe koristi, tada sedi u svojoj keliji, budi paţljiv
prema sebi i prema svome rukodelju, jer hodanje s mesta na mesto ti ne
donosi nikakve koristi, koju donosi tihovanje.

Brat, saslušavši pouke, ogorčio se i tako se promenio u licu, da to nije

ostalo skriveno starcu. Ţeleći mu spasenje, ava Serapion je prozborio:

-Do sada si ti sebe nazivao grešnikom i govorio o sebi, da si ti

nedostojan i ţivota, a samo što sam ja sa ljubavlju rekao ono što bi bilo
korisno za tebe, je kod tebe izazvalo gnev! Ako hoćeš da zadobiješ
istinsko smirenje, tada se uči da velikodušno podnosiš uvrede od drugih,
a pustim smirenoslovljem ne bavi se.

Posle ovih reči je brat spoznao pogrešnost svoga ponašanja, molio od

starca oproštaj i vratio se u svoju keliju zadobivši veliku korist od date
mu pouke.

Zapazite, u navedenom slučaju brat nije mogao mirno da podnese

poučavanje starca. To je veoma bitno. Upravo izobličavanja, poučavanja,
ukazivanja na slabosti i nedostatke ne mogu da podnesu oni ljudi koji
imaju laţno smirenje. Često kao odgovor na prigovor oni ne samo da se
ljute i da se menjaju u licu, nego počinju da spore, da se opravdavaju i
da dokazuju svoju ispravnost. O sličnom slučaju je jednom pričao
prepodobni Amvrosije Optinski.

Ţiveo je u manstiru monah, koji je voleo da govori o sebi: «Ah, ja

grozni!» Jednom mu je iguman prišao u trpezariji i upitao ga:

-Zašto ti ovde sediš sa svetim ocima?

-A zato, što sam i ja isto sveti otac, - iznenada je izletelo «smirenome»

monahu.

Istinski smireni ljudi nikada ne stavljaju na videlo svoje dobrodetelji i

uopšte nastoje da čak i ne govore o sebi. Smirenoslovlje – naklonost
prema samuniţavanju na rečima – njima ni u kom slučaju nije
svojstveno. Iz njihovih usta ne moţe se čuti: «Ja – grešni, okajani,
nedostojni, gnusni» i tome sl. Ipak se neduhovnim ljudima sviĎa upravo
spoljašnje projavljivanje smirenja.

U jedan veliki grad po manastirskim poslovima je doputovao starac, koji

je bio veoma uspešan u duhovnom ţivotu, i njegov mladi učenik. Neki
mirjani, naslušavši se o blagočestivom starcu, poţeleli su da ga vide.
Ipak poznanstvo sa strogim monahom nije na njih ostavilo nikakav
poseban utisak. Zato im se veoma svideo njegov učenik. Posećujući
bogate i imućne kuće, on je bio iznenaĎen ovosvetskim veličinama i nije
prestajao vlasnike da pozdravlja dubokim poklonima. «Kako je on
smiren!» - govorili su jedan drugome mirjani, koji su osećali zadovoljsto
gledajući njegovo prostodušno ushićenje. Svetitelj Ignjatije piše:«Svet
voli svoje; njime se hvale oni, u kojima on osluškuje svoj duh.
Odobravanje smirenoslovlja od strane sveta već mu predstavlja osudu.
Gospod je zapovedio da se vrše sve dobrodetelji u tajnosti, a
smirenoslovlje je smirenje koje se spoljašnje pokazuje ljudima. Ono je –
pretvaranje, obmana, u prvom redu sebe, a onda i drugih, jer sakrivanje
svojih dobrodetelji sačinjava jednu od osobina smirenja, a
smirenoslovljem i smirenim izgledom ono se proneverava i uništava.»

Moţe se postaviti pitanje: kako se onda odnositi prema krajnje niskim

ocenama, koje su sebi pripisivali javno ili u svojim delima neki sveti oci?
Kao prvo, ovi pravednici, ne znanjući za lukavstvo, iskreno su smatrali
sebe najgrešnijim ljudima, i njihova usta su govorila od suviška srca. Kao
drugo, mnoge podviţnike blagočestivosti su još za vreme zemaljskog
ţivota poštovali kao svete, i stoga su oni nastojali da svojim negativnim
ocenjivanjem sebe ugase vatru svojih poštovalaca.

U XIX veku na Valaamu se velikim uvaţavanjem od strane mirjana

poštovao shimonah Jovan. Oni su mu često prilazili u crkvi i molili ga da
ih poučava. Na ove molbe on bi obično odgovarao:

-Šta korisno hoćete da čujete od mene – beskorisnog? Od mene nema

nikakve vajde, nikuda nisam dospeo. Ja sam vas sve obmanuo; obukao
sam se u monašku odeću, kao da nešto značim; a ništa ne značim, sve
pustota, hoću samo da postavim početak, ali sve ne mogu, nikako da se
izborim sa svojom lenjošću.

Jednom je iguman Jonatan, ispitujući oca Jovana, ţestoko ga prekoreo

za neki nevaţan slučaj i odredio mu veliki broj poklona do zemlje kao
kaznu. Kao odgovor na to starac je još silnije sebe uniţavao, kleknuo je
na kolena i zamolio:

-Malo je to za mene, odredite više!

-E, šta da se radi s tobom?, - nasmejao se iguman. – Ništa te ne moţe

savladati: ti smirenjem sve pobeĎuješ!

Iguman je primenio ispitno sredstvo za proveru smirenja – spoljašnje

uniţavanje. Kod pravednoga shimonaha Jovana smirenje se pokazalo
istinskim. Svojim smirenoslovljem on se borio protiv slave meĎu
mirjanima. Ipak, to što je dozvoljeno izuzetnim podviţnicima nije uvek
korisno i za nas, proste hrišćane. Mi treba da zapamtimo svetootački
savet: hvale te ili te kude – ćuti, jer odgovarati i na jedno i na drugo nije
svojstveno smirenju, i jer se time projavljuje gordost.

***
I tako, izdvojimo ukratko iz gorenapisanog:

1. Idući putem zadobijanja smirenja, mi treba paţljivo da pazimo na

sebe: da ne bismo zbog uspeha pali u gordost;
2. MeĎu pravoslavnim ljudima pojavio se neki stereotip ponašanja,
jednan od znakova ovoga predstavlja upotrebljavanje na svoju adresu
reči tipa «grešni», «nedostojni», «nemoćni» i tome sl. Ove reči kada
odraţavaju naše iskreno mišljenje o sebi, nisu štetne, ali nevolja je u
tome, da one najčešće ostaju samo na rečima, iza kojih nema nikakve
unutrašnje suštine.Slično smirenoslovlje trebamo da izbacimo iz svoga
rečnika.

3. Kriterijum smirenja predstavlja naš odnos prema spoljašnjim

uniţavanjima. Stoga, proveravajući, da ne stradamo od laţnog smirenja,
korisno je paziti na sebe u vreme kada nam prave prigovore, kada nas
vreĎaju ili ugnjetavaju. Ako mirno stanje ne napušta našu dušu, tada je
sve u redu. Ako nas zahvata zabrinutost i mi počinjemo da se
smućujemo, da se prepiremo i da se borimo za svoja «prava», tad treba
sebi da priznamo da smo mi još daleko od istinskog smirenja.

4. Da bismo izbegli laţno smirenje, treba neprestano da pamtimo

svetootačko pravilo: smireni nikada ne vidi svoje smirenje.

ZAKLJUČNI DEO O SMIRENJU

Prinudni ispiti smirenja

Smirenje, kao i svaku drugu dobrodetelj, hrišćani zadobijaju blagodareći

velikom trudu. Ali ono je uz to i dar Boţiji. Napori čoveka, iako imaju
odreĎenu vaţnost , ne predstavljaju glavni način za dostizanje smirenja.
To, naravno ne znači, da mi treba da sedimo skrštenih ruku. Naš zadatak
je u tome, da se neprestano trudimo na sopstvenom duhovnom
usavršavanju. Bog ipak zna šta je potrebno za spasenje svakoga čoveka,
i odlučuje, hoće li nam dati svoje darove ili će pričekati s njima.

Tim više smirenje je toliko vaţno za naše spasenje, da ako se mi ne

trudimo da ga zadobijemo, Gospod Sam počinje da nas uči ovoj
dobrodetelji. I takvo učenje najčešće biva putem nevolja, koje On
popušta na nas. Ako mi nećemo da se dobrovoljno smirimo, tada smo
prisiljeni da se smirimo prisilno. Bolesnik, koji ne ţeli da se leči lekovima i
koji zapusti svoju bolest, na kraju mora pretrpeti hirurški zahvat.
Prepodobni Amvrosije Optinski je jednom ispričao sledeće: «Čovek je kao
buba. Kad je topao dan i sunce sija, on leti, gordi se i zuji: «Sve šume su
moje, sve livade su moje!» A samo što se sunce skrije, umire od zime a
vetar briše – zaboravi svoju hrabrost, pripije se uz listić i samo pišti: «Ne
otresi me!»

Sveti su zapazili da u osnovi svakog grehovnog pada leţi gordost. U

zemaljskom ţivotu svi mi grešimo – jedni više, drugi manje, ali niko ne
ţivi bez greha. I ako paţljivo ispitujemo neki svoj greh i pokajemo se za
njega, samim tim moţemo ukloniti kaznu koja nam predstoji radi
ispravljanja. Ako produţimo da se gordimo i ne kajemo se, tada nas
počinju ispravljati ţivotne situacije koje ne zavise od naše volje. Kao
potvrdu ove duhovne zakonitosti moţemo navesti priču prepodobnog
Amvrosija Optinskog.

Jednom je neki čovek spremio kod sebe večeru i poslao svoje sluge da
pozovu goste. Jednome od njih je bio poslan sluga koji nije bio uredno
obučen. Pozvani ga je upitao:

-Zar nije tvoj gospodin imao nekog boljeg osim tebe da mi pošalje?
-Dobre su dobrima poslali, a mene su poslali vašoj milosti, - prostodušno
je odgovorio sluga.

Sveti su znali o smirujućem delovanju nevolja na dušu čoveka i uvek su

ih prihvatali kao još bolju mogućnost za usavršavanje u dobrodetelji
smirenja.

Kada su svetome Jakovu Ebejskom u bolnici izvršili operaciju, posetio ga

je jedan poznanik. U razgovoru ovoga je interesovalo, zašto je starcu, ne
gledajući na njegovu veru i podviţnički ţivot, Bog dopustio da pretrpi
takva stradanja. «Popustio Bog, da bih se smirio», odgovorio je starac.

Smireni pravednik, «obazirući se na protekli ţivot, - piše svetitelj

Ignjatije, - vidi, da je on – neprekidan lanac sagrešenja, padova, dela
koja prognjevljuju Boga, i od iskrenog srca priznaje sebe velikim
grešnikom, dostojnim privremenih i večnih kazni».
Belgorodski starac shiarhimandrit Grigorije, koji je proveo više od 11
godina u koncentracionim logorima na Koljmi, smireno je govorio:

-Oni, koji su bili pravednici udostojili su se mučeničkog venca, a mi smo

stradali za svoje grehove.

Nevolje treba da smatramo duhovno korisnima. Stoga treba da se često

sećamo učenja prepodobnog Isaka Sirina. On je pisao da, samo što se u
čoveku pojavi neka samouverenost, istog trenutka Bog popušta da se
protiv njega povećaju iskušenja. I pojačavaju se ona sve dok čovek ne
spozna svoju nemoć i dok se ne smiri. A uniţavani bivamo baš u tome, u
čemu se gordimo. Ako traţiš dobrodetelji, tada predaj sebe svakoj
nevolji, jer nevolje raĎaju smirenje. Ko se kloni nevolja, taj se odvaja i
od dobrodetelji. Ko bez nevolja ima neku dobrodetelj, tome su otvorena
vrata gordosti.

Naš svakodnevni ţivot je prepun iskušenja i nevolja. Mudri hrišćani ih

prihvataju kao dobre ispite smirenja.

Znaci smirenja i put njegovog zadobijanja

Sveti oci su nam u svojim spisima ostavili obilna izlaganja svoga

duhovnog opita, koja se odnose na zadobijanje smirenja. Kao zaključak
korisno je da navedemo kratke, ali veoma sveobuhvatne svetootačke
zaključke o ovoj dobrodetelji.

Tako su prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin i svetitelj Tihon Zadonski,

karakterišući osnovne priznake smirenja, zapazili, da smirenomudreni
hrišćanin:

1) ne samo svoja dela, nego i pomisli otkriva, ništa ne skrivajući svome

starcu – rukovodiocu;
2) umrtvljujući svoju volju i ni u čemu se ne uzdajući u svoje mišljenje,
sve poverava rasuĎivanju svoga duhovnoga rukovodioca i rado ispunjava
njegova poučavanja;
3) u svemu ispunjava pokornost, krotost, trpeljivost;
4) nikoga ne vreĎa i sam bez ropota, rado podnosi uvrede, klevete i
ugnjetavanja od od strane ljudi;
5) nikoga, čak ni najgrešnijeg čoveka, ne prezire i ne osuĎuje, nego uvek
pamti sopstvene grehove i neprestano ih oplakuje pred Bogom;
6) smatra sebe ne samo na rečima, nego i u iskrenom raspoloţenju srca
gorim od svih ljudi;
7) ne čini ništa, što nije saglasno sa opštim pravilima ponašanja,
doličnosti i zajedništva meĎu ljudima; biva paţljiv prema rečima i
zahtevima ne samo viših, nego i prema ravnima i niţima od sebe;
8) zadovoljan je svojim poloţajem, ma kako da je on nizak;
9) prezire pohvalu, uklanja se od slave i vlasti, i, ako ih je nemoguće
izbeći, ţali zbog toga;
10) s potčinjenima se ophodi kao sa svojom braćom, ne traţi od njih
poštovanja, nego se neprestano brine o njima; ako po neophodnosti i
kaţnjava neke koji su mu pod vlašću, tada u svom srcu ne smatra sebe
nimalo boljim od njih;
11) ne govori bez potrebe, a kada govori čini to ne glasno, nego mirno i
krotko;
12) nije lakomislen i nije naklonjen smehu;
13) ne pridaje nikakav značaj svojim dobrim delima i trudi se da ih što
brţe zaboravi.

Sveti Grigorije Sinait razlikuje sedam oblika smirenja: ćutanje, smirenje u

mislima, smirenje u rečima, smirenje u odeći, samouniţavanje,
skrušenost, smatranje sebe poslednjim. Svi ovi oblici smirenja vezani su
meĎusobno i uzajamno raĎaju jedan drugoga.

Sveti piše, da postoje dva stepena smirenja: niţi i viši. Na niţem se nalazi
onaj čovek koji je spoznao da je on gori od svih ljudi, čak i od zlih
duhova. Drugi stepen je dostigao onaj koji sva svoja dobra dela pripisuje
Bogu i jedino na Njega polaţe svoju nadu.

Smirenje se po mišljenju svetih otaca, zadobija sledećim načinima:

*poznavanjem svoje nemoći;

*neprestanim pokajničkim sećanjem na ranije grehove;
*razmišljanjem o velikim podvizima i dobrodeteljima svetih, u poreĎenju
sa kojima naš ţivot i dela ništa ne znače;
*sagledavanjem veličine Boţije i naše ništavnosti; razmišljanjem o
potpunoj našoj zavisnosti od Boga, bez Kojega mi ne moţemo ništa
dobro uraditi;
*razmišljenjem o smirenju Gospoda Isusa Hrista, koji je radi nas
pretrpeo stradanja i krsnu smrt;
*neprestanim prisećanjem o pogubnosti gordosti, koja se javlja uzrokom
svih grehova i koju Bog više od svega ne trpi u ljudima;
*stremljenje u potpunosti ka ispunjavanju svih zapovesti Boţijih;
*usrdnoj molitvi Bogu za darovanje velike dobrodetelji smirenja.

Smirenje u savremenom svetu

U uvodu smo govorili o svetoj Tamari, koja je vladala karakterom grozne

carice i smirenjem krotke hrišćanke. Tada nas je interesovalo pitanje:
kako su se uklapale u njoj te, na prvi pogled protivurečne osobine?
Pročitavši knjigu do kraja, čitatelj, verovatno, da je shvatio, da se
istinsko smirenje ne moţe nalaziti u duši čoveka koji nema takva
duhovna svojstva, kao što su odlučnost, hrabrost i čvrstina. Samo
ovladavši ovim osobinama, moguće je pobediti demone, koji ne podnose
smirenje i bez milosti se bore sa onima koji streme da ga zadobiju.
Očvrsnuvši u duhovnim borbama, hrišćani, slično carici Tamari, mogu
postati hrabri zaštitnici Otadţbine i Crkve od napada ne samo vidljivih,
nego i nevidljivih neprijatelja.

Protivnici Hrista streme da u saznanju pravoslavnih ljudi zamene istinsko

shvatanje hrišćanskog smirenja idejom izvrnutoga «neprotivljenja zlu
nasiljem».

Stremljenje ka takvom podmetanju naročito je primetno kada kao

odgovor na hrabre i čvrste postupke Crkve i hrišćana odjekne bura
nezadovoljstava i uznemirenosti u tzv. «sredstvima masovnih
informacija». Specijalisti, koji formiraju «društveno mišljenje», iznenada
počinju otvoreno učiti pravoslavne jerarhe i mirjane smirenju, izvrćući
shvatanje ove dobrodetelji u korist svojih gazda.

Hrišćanin se moţe spasiti, samo zadobivši smirenje. Podviţnici svih

vremena su radi njegovog zadobijanja vodili tešku borbu s duhovima
zlobe i sa svojom palom prirodom. U savremenom svetu ova borba nosi
još ţešći karakter. Kult novca, vlasti, naslaĎivanja poraţava savremeno
društvo. Gordost je pronikla u sve sfere čovekove delatnosti i postala je
za većinu ljudi središte ličnog ţivota. U takvim uslovima od nas se traţi
ogromna snaga volje, da bi zadobili dobrodetelj smirenja. Ponekad
izgleda, da se ona u savremenom svetu ne moţe dostići. Ali to nije istina.
«Nemoguće ljudima, moguće je Bogu» (Lk.18.27).

Kao u drevnim, tako i u sadašnjim vremenima Bog milostivo gleda na

one koji traţe spasenje. I sada On daje Svojim vernim slugama
blagodatne darove, meĎu kojima i smirenje. Dešava se zadivljujuće:
iskvarenost savremenog sveta sluţi istinskim hrišćanima kao povod za još
veće smirenje. Videvši sve prepreke za duhovni ţivot u društvu koje nas
okruţava, treba da shvatimo, da se spasti sada, kao nikada u istoriji
čovečanstva, moţe samo blagodareći posebnoj pomoći Boţijoj. Takvo
shvatanje stvarnosti bezuslovno će nas privesti do potpune spoznaje
svoje ništavnosti i nemoći, ka potpunom uzdanju u Boga. Ako se to
dogodi, mi dobijamo od Gospoda dar smirenja u ništa manjem stepenu,
nego što su ga dobijali drevni hrišćani.