1.

Појам и термин међународног јавног права

-термин-
-термин је потекао од Бентама и заменио старији термин ''право народа''
-јако упориште термина МЈП је у идеји да је народ (међународно) носилац суверенитета у држави
-поред овог термина користи се и термин ''међународно право'', разлика је само формална, јер ово указује на то да
грана права о којој се говори обухвата и извесне правне институте (нпр. држављанство и положај странаца) који се
изучавају по правилу у сродним правама, као што је међународно приватно право
-појам-
-систем правних правила која регулишу правни положај и односе субјеката међународног права као и положај и односе
других јединки од међународног интереса
-формални појам подразумева следеће елементе:
1. систем правних правила (не скуп, јер је систем уређени скуп)
2. регулише правни положај и односе субјеката међунар. пр. и других јединки од међунар. интереса
-материјални појам: објективна и аутономна норма међународне заједнице, а елементи материјалног појма МЈПа су:
1. право међународне заједнице са циљем стварања уређених правних односа у међунар. заједници
2. мјп је аутономна норма/императив – указује на посебну технику стварања мп-а (за разлику од унутрашњег права
које је хетерономне природе (стварају га овлашћени органи државе у форми једностраних правних аката),
аутономна природа мп-а резултира из чињенице да га стварају сами субјекти мп-а, односно консензуалне је
природе)
3. није лишено елемената наметања (воља међунар. заједнице је основ обавезности; сагласност воља је опште
правило, а само изузетно неко правило може бити наметнуто)
-наметање/субординација има два основна облика:
1. у процесу стварања и важења правних правила
2. у поступку примене тих правила
4. објективна норма/императив (мп је поредак изнад воље појединачних држава)
основ обавезности општег/универзалног права је воља целоукупне међунар. заједнице, а пристанак државе узет
појединачно је само инструментални облик конституисања воље међунар. зај.
-воља међунар. зај. је израз општег интереса кроз пристанак (преовлађујуће) већине – квантитативно (велика већина;
аритметичка формула направљена за конкретан случај – ½, 1/3 и сл,) и квалитативно (та већина мора бити
репрезентативна – да заступа све главне политичке и правне системе и цивилизације)
-формално-материјална дефиниција: мјп је систем правних правила у смислу објективних, аутономних императива
који имају за циљ да регулишу правни положај и односе субјеката мп-а и других јединки од међународног интереса

2. Правна природа класичног међународног права

-класично мп је твореивна европске цивилизације
-две значајне последице: мп су стварале европске државе и примена је дуго била ограничена на европски континент
-међунар. заједница је тако била одређена као ''заједница држава и народа који стоје на високом степену развоја''
-чланови су народи који су од првих времена примили хришћанство – на првом месту државе са германским и
латинским језицима и државе које су се развиле из колонија ових народа
-државе ван круга просвећених држава биле су објекти мп-а, где су се примењивали тзв. природни закони, тј
хришћански морал (нема правних правила – олакшана колонизација)
-од посебног интереса била је ''ничија земља'' и могућност стицања територије мирним путем – окупацијом
-да би ваневропска држ. постала субјекат класичног европског права, поред формалних атрибута (територија,
становништво и суверена власт) прихвати основна морална правила о односима између народа и поседује одређени
степен цивилиазције

3. Однос унутрашњег и међународног права на теоријском нивоу

-дуалистичка теорија-
-међународно и унутрашње право коегзистирају као два независна, објективна права
-не постоје стварне везе између њих, јер је међународно право између држава, а унутрашње изнад физичких и правних
лица на територији државе
-Трипел – оснивач дуалистичке теорије – каже да унутрашње пр. настаје законом а међународно споразумом (извор
унутрашњег је воља државе, а међународног је заједничка воља више држава)
-по правилу унутрашње и међунар. пр. не могу доћи у сукоб, јер ту могућност искључују: разлићити друштвени односи и
различити субјекти
-ако пак дође до инцидента, суд или други орган дужан је да примењује унутрашње право
-дуалистичка теорија тврди да мп не обавезује државу док се она не изјасни да прихвата конкретно правило
-главни ослонац је теорија о суверенитету државе
-хијерархија је искључена јер виде ова два права као два независна система
-монистичка теорија-
-унутрашње и међунар. право су делови једног, јединственог правног система, у коме се захтева постојање хијерархије
-примат (првенство) унутрашњег права: схваање разрађено нарочито у учењу о МП као спољашњем државном праву и
то је врста лажног монизма, јер монизам претпоставља постојање унутрашњег и међунар. права као независних
позитивних система; учење о спољашњем државном праву је негација МПа; ово схватање је превазиђено
-примат међународног права – израз нужности да се омогући постојање државе као независних равноправних јединки
и уређених међународнох односа; тешко је да мп стекне потпуни примат а да се не укине принцип суверенитета
државе
-због нерешивог сукоба суверенитета и апсолутног примата мп-а присталице воог схватања узимају појединца за
адресата међународног права; примењује се норма МПа кад је у супротности са нормом унутрашњег права
-компромисне теорије-
-критикују и монизам и дуализам јер оплазе од нечега што у стварности не постоји – заједничког поља (скуп односа и
трансакција) у коме оба поретка симултано важе
-сматра да не могу унутрашње и међунар. право икада доћи у конфликт; једини могући конфликт се тиче обавеза или
неспособности државе да се на унутрашњем плану понаша у складу са правилима мп-а
-функција међунар. пр. је да утврђује ствари које нису ваљане по мп-у и ако се држава понаша супртоно тим правилима
примењујући своје право, да се укаже на кршење међународне обавезе
-ове теорије уважавају практична искуства и ублажавају ригидност теоријских конструкција, али се у основним тачкама
поклапа са дуалистичком теоријом

4. Однос унутрашњег и међународног права у светлости праксе

-однос са становишта праксе међународних судова-
-мп не уређује примену правила на државној територији
-познаје само принцип на основу којег држава не може да правда неиспуњење међународне обавезе због свог
унутрашњег права, а принцип је посебно афирмисан у пракси међунар. судова (израз монистичке т., примат МП)
-примена мп у унутрашњем праву-
-примена мп регулисана је унутрашњим правилима државе
-та правила регулишу два питања:
1. општи однос унутрашњег и МП
1) МП је саставни део унутрашњег права (нема правила о приоритету у случају сукоба норми; ВБ)
2) приоритет МП-у (не у целини, већ међунар. уговорима; односи се на законе не на устав; ФР)
3) апсолутни примат унутрашњег права (мало устава предвиђа; нпр. Белорусија)
4) дуалистичка концепција (правни поредак се усклађује са прописима МП; Италија)
2. начини/технике повезивања унутрашњег и МП
1. трансформација
-уклашање и инкорпорација правила МП правном процедуром – законодавним актом
-правило МП се трансформише у унутрашње правно правило
2. адопција
-признаје се правна снага правилима МП, без промене адресата и садржине правила
-модалитети: традиционални (не прави разлику у правној снази унутрашњег и МП) и други који опредељује
однос унутрашњег права и уговора и обичаја, у случају несагласности
-осврт на унутрашње право држава-
-пракса је доминантно монистичка; елементи дуалистичке су приметни према појединим правилима, као нпр. међунар.
крив. пр.

5. Формални извори међународног права и хијерархија формалних извора

-формални извори МП су конкретне правне норме путем којих настају норме МЈПа
-они су инструментални облици изражавања воље МЗ у форми правних норми (јер им је основ обавезности воља МЗе)
-Статут МСП (Међународног суда правде) наводи изворе:
1. међународне конвенције
2. међународни обичај
3. општа правна начела призната од стране просвећених народа
4. судске одлуке и доктрине најпозванијих стручњака јавног права (помоћно средство)
-новија теорија додаје и једностране акте држава и међународних организација
-због непрецизног дефинисања формалних извора тешко се разликује објективно и субјективно право
-ако се подразумевају само норме објективног МП, онда су формални извори само свеопшти мултилатерални уговор и
универзални обичај (ако се ради о регионалном МП онда и регионални уговор/обичај)
-општа правна начела, судска пракса и доктрина, као и начело правичности, нису и не могу бити извори објективног
међународног права, већ су релевантни извори субјективног права (овлашћења, захтева)

6. Међународни уговори
-дефинише га Конвенција о уговорном праву: споразум закључен писано између држава, који је регулисан
међународним правом, садржан у једном или више међусобно повезаних инструмената, без обзира на његов назив
-Конвенција о праву уговора између држава и међународних организација или између међунар. орг. само на
дефиницију додаје међунар. орг.
-поделе-
1) према броју уговорних страна
-двострани (билатерални)
-вишестрани (мултилатерални) – а ови се деле на обичне (неколико држ.) и свеопште (већина чланица)
2) према могућности приступања (правнотехничке природе)
-отворени – свеопшти вишестрани су обично отворени
-затворени
3) према правној функцији
-уговори-погодбе – правила дизајнирана за конкретан случај; правни посао субјеката МПа; различити мотиви;
извори права за уговорне стране
-уговори-закони – опште/апсрактне норме примењиве на већи број случајева; идентични мотиви; извори МПа

7. Обичајна правна правила

-појам-
-дефиниција у Статуту Међународног суда правде: обичај је доказ опште праксе прихваћене као право
-од обичајног права треба разликовати просте обичаје који обухватају и правила међународне куртоазије (нпр. одређен
начин дочекивања делегата) за коју не постоји свест о обавезности
-основ обавезности-
-постоје два схватања:
1) обичај је прећутно изражена сагласност држава да одређено понашање прихвате као правно релевантно
2) наслања се на природноправни резон (и наилази се на њега у Статуту) обичај је доказ опште правне праксе
прихваћене као право; општа пракса и свест о обавезности су доказ постојања обичаја
-ако се држимо премисе да МП деривира из воље међународне заједнице; воља МЗ представља вољу претежне или
велике већине, није потребно доказивати да је појединачна држава прећутно прихватила одређено обичајно правило
-воља МЗ се формира прећутним пристанком репрезентативне већине; прећутни пристанак се не може поистоветити са
ћутањем
-елементи подразумеваног/прећутног пристанка:
1. да субјект има представу о релевантној правној чињеници (да зна за њу)
2. да не реагује протестом или противљењем на њен настанак (да се не буни)
3. да је одсуство реакције израз правне намере, а не заблуда или присила (да неће да се буни)
4. да има (не)посредан интерес на релевантну чињеницу (да му се исплати та чињеница)
-елементи обичајноправног правила-
-подразумева органско јединство два елемента: опште праксе (пракса у смислу corpusа) и свести о обавезности (у
смислу animusa)
1) квантитативни услови
-тичу се трајања и општости праксе
-дужина рока потребног за формирање праксе, постоје две теорије:
 -традиционална (настају дугим временским понављањем)
-инстант/моментални обичај (кратак временски период са ослонцем на резолуције донете у оквиру међунар.
орг., нарочио орг. УН)
-општост праксе – број држава у стању да својим понашањем конституише општу праксу се разликује у сваком
конкретном случају; два су елемента у појму опште праксе:
-пракса мора да произилази из аритмеетичке већине
-да се ради о репрезентативној већини
2) квалитативни услови
-тичу се конзистентности и понављања одређеног понашања
-Међународни суд правде је у пресуди за право азила указао на то да обичајно правило мора бити у сагласности са
константном и униформном праксом предизиманом од стране држава
-овај елемент је заправо тај анимус, субјективни елемент
-теорија тежи идеји да за доказивање обичајног правила није потребно улазити у испитивање субјективних мотива
држава које су формирале одговарајућу праксу, већ се ослања на то да су државе свесна разумна бића, те да спољно
понашање садрћи у себи анимус
-подела обичаја-
1) универзални (правила произишла из воље МЗ)
2) регионални (обичаји који важе у одређеном делу МЗ – регионима)
3) локални (оспорава се постојање, ради се о неколико држава које не чине регион)
-приговор / протест-
-држава која се не слаже са формирањем обичајнопрвног правила којим се мења постојеће правно правило ставља
формални протест, чије је дејство да ако се формулише одређено правило, не везује државу која је ставила протест

8. Општа правна начела призната од стране просвећених народа

-најконтроверзнији извор МЈПа
-схватања се сврставају у две групе:
1. широко одређење општих правних начела; тако овде улазе и начела из унутрашњег, међународног,
транснационалног и супернационалног права
2. уже схватање – начела прихваћена на унутрапњем правном терену, тј начела која посебном правнотехничком
операцијом Суд изводи и унутрашњих правних поредака у случају потребе
-пракса Међунар. суда правде сматра да су општа пр. начела она која се ослобађају из различитих система унутрашњег
права у односу на конкретан проблем
-поента овога јесте да се смањи могућност да се Суд огласи ненадлежним због непостојања правила која би се
односила на предмет спора, јер уводе дакле опђта правна начела у систем извора
-другим речима, ако нема правила која би Суд применио, а да се не би због тога огласио ненадлежним, може да се
користи начелима унутрашњег права држава, у конкретном случају
-ипак се захтева да се с крајњим опрезом поступа са овим начелима, а често се не зна да ли се упућује на обичајно
право, начела међународног или унутрашњег права
-данас су правне празнине углавном попуњене кодигикацијама, а и кад се појаве, могу се попунити без коришћења
ових општих начела (нпр аналогијом)
-доста ових начела је временом постало праивло МПа
-данас се користи термин ''о.п.н. призната у унутрашњем праву независних држава++
-правна природа-
1) природно правна школа – увођење ових начела је негација позиривизма
2) позитивисти – општа правна начела произилазе из воље држава, па нема суштинске разлике између њих, уговора и
обичаја
-владајућа концепција окренута је позитивистима; Суд користи компаративни управно-правни метод поможу којег
испитује норме унутрашњег права у конкретном случају
-дакле општа правна начела нису изворно правила МПа, већ то ствојство стичу правнотехничком операцијом суда
-правна снага: природно правна школа каже да имају најјачу правну снагу, а позитивисти да су супсидијарни главни
извор МПа

9. Судска пракса и теорија (учења најпозванијих правника)

-судска пракса-
-у смислу Статута: јуриспруденција међународних судова (суда правде и арбитражних судова)
-формални ауторитет произилази из чињенице да је МСП главни орган УН, а материјални: да је састављен од
најугледнијих међународних стручњака
-судска одлука је закон само за странке у спору и односи се само на предмет спора
-теорија-
-по Статуту МСП теорија је извор права, будући да се користи као средство за утврђивање правних правила садржаних у
главним формалним изворима МП
-улога: систематизује и тумачи правила позитивног МП и служи као водич у конструкцији нових правних правила
-основни недостатак: субјективизам – више школа међународног права са различитим мишљењима, и фамилијарност
писаца са националном правном традицијом и техником
-теорија може вршити јак утицај на развој позитивног МП, а утицај се испољава директно (признати ауторитети врше) и
индиректно (студије које за потребе кодигикације припрема правно одељење Секретатијата УН)

10. Начело правичности

-извор права – правда и правичност
-концепцију је заступао судија Хадсон у пресуди која се тицала одливања воде из реке Мезе (суд на основу статута МСП
има извесну слободу да посматра начело правичности као део позитивног права)
-ово мишљење се данас не може бранити – Статут везује примену правила за пристанак странака – само по себи,
начело правичности није део позитивног МП, већ га странке својим пристанком могу квалификовати као такво
-тумачење на три начина:
1. contra legem – примена субјективног схватања правде на случај; подразумева потпуну слободу судије
2. infra legem – правичност унутар позтивног права; нпр. одмеравање висине накнаде
3. praeter legem – правичност ван права која није супротна праву; у случају правних празнина судија примењује
аналогију и широко тумачи правно правило које се односи на сродан предмет
-за разлику од контра легем (у супротности с правом), инфра и претер легем није самостална чињеница одвојена од
позитивног права

11. Једнострани правни акти државе

-разноврсни акти које доносе надлежни органи државе са намером да произведу међународноправне последице
независно од одговора адресата
-услови:
1. донети од стране надлежног органа
2. да изражавају стварну вољу државе
3. да имају правно допуштен предмет
-основ обавезности је у намери државе која доноси акт, невезано за то да ли је упућен једној држави или целој МЗ
-МП не поставља услове у погледу форме ових аката
-у начелу могу бити опозвани, иако интереси правне сигурности налажу да се опозив веже за проток одређеног
времена
-класификација-
1) једнострани правни акти који немају независно правно значење у систему формалних извора права, већ га
испољавају кроз уговорни и обичајни поступак (акт ратификације нпр)
2) акти који поседују независан правни значај и испољавају се тако што стварају, мењају или укидају известан
међународноправни однос; разврставају се у подгрупе:
1. акти путем којих реализује опште генерално овлашћење садржано у норми МП
2. акти путем којих држава преузима међунар. обавезу; нема потребе да изјаве буду адресоване; делује независно
од прихватања друге стране
3. акти којима се држава усаглашава са одређеном ситуацијом; признање фактичких/правних ситуација (нпр.
признање државе, владе или устаничких покрета)

12. Акти међународних организација

-постоји много међународних организација, као и много њихових једностраних аката, те је њихова квалификација тешка
-много је термина (одлука, препорука, мишљење, директива..) а организације УН користе термин резолуција
-МО не могу доносити опшеобавезна правила понашања за своје чланице, већ су медијум на коме државе-чланице
стварају правила на бази сагласности
-постоје две групе:
1. они акти везани за унутрашње функционисање организације
-имају обавезну снагу по правилу, као и општи акти донети у циљу нормалног дункционисања, као што су нпр.
правилници о раду организације
2. они који се односе непосредно на државе чланице
-немају обавезујућу снагу, већ су најпре позив државама-чланицама да поступа у складу са препоруком
-обавезне резолуције:
-резолуције које су по својој природи одлуке – Генерала скупштина их доноси о важним питањима и оне имају
обавезну снагу; не могу бити мењане ни пресудама Међународног суда правде
-резолуције Савета безбедности у вези са очувањем међународног мира и безбедности
-специфичне природе су резолуције Генералне скупштине које садрже декларацију права или принципа МПа; немају
обавезујућу садржину али правила у њима обавезују државе (основ обавезности није резолуција као самостални акт,
већ императивни акт којим се тумаче принципи МПа)
-не може се рећи да су једнострани акти МО формални извор стриктно као уговор, обичај или општа правна начела
просвећених народа, јер (1) опште су природе и тичу се МО, која има ограничену способност самосталног наступања у
међунар.одн., па је њихова правно креирајућа способност ограничена а (2) да би постали обаавезни за државе-чланице,
оне морају да их прихвате у одговарајућој уставној процедури

13. Меко право (soft law)

-део новије теорија меком праву признаје својство формалног извора
-означава широку групу инструмената који су у сивој зони између права и неправа
-нема сагласности о томе који инструменти чине меко право, али се ту сврставају:
1. резолуције Генералне скупштине УН
2. добровољни кодекси (као Кодекс УН)
3. општеприхваћени међународни стандарди који су примену нашли у Конвенцији о праву мора
4. заједнички акти влада и политичке декларације (нпр. Завршни акт Хелсиншке конференције)
5. норме у фази настајања пре него што стекну својство обавезности
-меко право нема обавезну снагу, пре би требало да буде политичка или морална обавеза
-боље је одредити га као скуп вредности из којег се могу стварати правна правила

14. Кодификација обичајног права

-у вредносном смислу, кодификација је процес кретања од обичајног ка писаном праву као прецизнијем и јаснијем
извору права
-у техничком смислу је сакупљање и систематизовање правних правила у једну целину
-у доктрини МП се дискутује да ли је сакупљање и систематизовање или и попуњавање правних празнина доношењем
нових правила
-кодификације се могу поделити по различитим критеријумима, а најбитнији је по критеријуму обавезности
(необавезне су оне које врше теоретичари; обавезујуже врше државе)
-припрема кодификације се по правилу обавља у Комисији УН за МП, и централизована је

15. Појам субјективитета у међународном јавном праву

-норме МП не дефинишу појам међународног субјективитета а као ослонац се користе: елементи општег појма правног
субјективитета у унутрашњем праву и особена природа МЈПа
-оквирно одређење је дао Међународни суд правде: ентитет способан да прибави међународна права и обавезе
-конститутивни елементи (кумулативно)
1) субјекат је титулар права и обавеза утврђених нормама МПа
2) одговорност је нужна допуна права (нема права ако нема и одговорности, одговорни за кршење обавеза)
3) субјекат поседује способност да оствари признато право (да покрене поступак, па чак и употреби силу)
4) субјекат поседује правностварајућу моћ (МП правесами субјекти, зато му је потребна моћ да својом вољом
доприноси стварању права)

16. Положај индивидуе у међународном праву

-индивидуа – уже схватање је да означава појединца, физичко лице, а шире је да подразумева и појединце и људске
групе које наступају заједно (нпр. националне мањине); ваља схватити у ширем смислу
-правни положај-
-једна теорија: појединац је искључиви субјект МПа
-субјекат је јер је титулар извесних међунар. права, иако нема способност правног делања на међународном плану
-друга теорија: изједначава се са објектом МПа
-иако је субјекат адресат, не може бити субјекат јер не може да дела на међународном плану, тј да оствари права на
том плану
-трећа теорија: пасивни субјекат, субјекат у фази настајања
-појединац је непосредни адресат обавеза и одговарајућих права у конкретним нормама којима се утврђују
међународни ратни злочини
-што се тиче осталих људских права – ту су појединци само корисници права, а та правила МПа успостављају обавезе
између држава, а не обавезу држава према појединцима и људским групама
-појединац је одговоран за кршење обавезе коју му МП намеже
-појединцу недостаје способност да непосредно, својим радњама, покрене МП механизам заштите својих права и
интереса, потпуно је лишен правностварајуће способности

17. Појам државе у међународном праву

-држава је ентитет који кумулативно одређују три конститутивна елемента:
1. постојано становништво
-фактички: постојање групе појединаца која је начином живота везана за одређену територију
-нормативно: скуп лица од којих известан број поседује држављанство
2. утврђена територија
-у смислу дефинисаних и утврђених граница у складу са правилима МП
3. суверена власт
-одређује се и као влада иликонституисана влада
-сувереност подразумева да држава нема изнад себе никакву власт сем МП и да има стварну, фактичку власт на
територији

18. Настанак нових држава

-која је улога МП у настанку нових држава? Да ли је тај настанак фактичка ствар или у сфери МП
-по једнима, битно је да постанак државе мора бити ефективан, независно од тога да ли је настала у сладу са до тада
важећим правним поретком унутрашњег и МП
-по другима, подразумева се одговарајући однос правних и фактичких питања, ефективности и законитоости настанка
држава
-до настанка нове државе може доћи и нестанком старе принудним или добровољним путем
-одувек су постојали политичко-правни и правни принципи у МП који су покушавали да унесу ред у настанак нових
држава
-два принципа доминирају у пракси:
1. принцип националности (свака нација има право на сопствену државу)
2. принцип самоопредељења народа (право на самоопредељење је састављено из два права – на унутрашње и на
спољешње самоопредељење; на унутрашње је право државе да слободно изабере форму свог социјалног система;
ограничење – не може да овлашћује на било какву акцију која би имала за циљ да разори или угрози територијални
интегриет друге државе)
-настанак нових држава на простору бивше СФРЈ-
-четири федералне јединице донеле акт о проглашењу суверености и независности (Словенија, Хрватска, Македонија и
БиХ) 1990. године
-поштовање правила унутрашњег права је битно за оцену да ли ентитет који тражи да постане држава испуњава услове
за признање од МЗ (а ови акти су били донети супротно унутрашњем праву СФРЈ)

19. Нетериторијални ентитети са елементима субјективитета

-устаници и зараћене стране-
-примена конститутивне теорије признања (када се призна, настају)
-признање устаника који нису правно квалификовани да воде оружани сукоб, правда се њиховом фактичком
способношћу да уђу у оружани сукоб
-ако устанички покрет постане нова влада, формира се нова држава
-елементи субјективитета:
1. ratione materiae (не могу да се користе права из међунар. уг. који регулишу односе у доба мира)
2.ratione temporis (привременог карактера, ограничеи фактичком способношћу да опстану; кад више не могу да воде
непрекидне војне операције, елементи субјективитета нестау)
3. ratione loci (ограничено на територију државе против чије законите владе се боре)
-народноослободилачки покрет-
-покрети који се боре за ослобађање народа од колонијалне, стране или расистичке доминације
-специфичан статус имају и у основу и у обиму субјективитета
-основ-
-лежи у легалитету – одуда временско ограничење субјективитета није опредељен фактичком способношћу да опстану,
већ постоји до остварења циља
-обим субјективитета-
-они су непосредни адресати релевантних права оружаних сукоба, али имају и додатне елементе субјективитета због
признатог права на учешће у раду међународних организација и права представљања у односима са државама (статус
посматрача при надл орг. УН)
-мултинационалне компаније (МНК)-
-фактички аргументи-
-економска и финансијска моћ
-правни аргументи-
1) расте број правила МП која се тичу МНК
2) процесна способност МНК у међународним арбитражним поступцима (МНК има парничну способност пред
арбитражним трибуналом формираним од стране Светске банке)
-критика: правила МП која се тичу МНК су опште природе; процесна способност у арнитражним поступцима заснованим
при међународнимтелима не може се изједначити са парничном способношћу у општем МП
-МНК се не могу поставити на исту раван са државама, јер државе у основи имају контролу над МНК
-међувладине компаније (МВК) и међувладина удружења произвођача (МВУП)-
-МВК и МВУП се разликују од МНК; заједнички им је мешовити хибридни карактер; сједињују приватне и јавне
елементе
-МВК се оснивају на билатералној или мултилатералној основи у циљу остваривања извесних заједничких циљева влада
које у њима учествују, комбинацијом влада и приватних предузећа
-МВК се налазе између јавних, међународних организација и МНК
-знатно су ближе приватним него јавним еннтитетима, а јавноправни елементи су више формалне природе
-МВУП су организације које чине произвођачи примарних сировина, створене у циљу заштите економија неразвијених
држава произвођача
-најпознатијаа је OPEC (Организација држава извозница нафте)
-поред ОРЕС и друге МВУП поседују извесне елементе субјективитета
-оснивају их драве на мултилатералној основи; неке од њих поседују стабилну организациону структуру и овлашћење
да склапају уговоре са државама

20. Случајеви sui generis

-света столица (Ватикан)-
-Ватикан подразумева терторијални ентитет, а света столица римску католичку цркву
-Ватикан својим спољашњим карактеристикама може представљати микро-државу
-као потенцијалну државу дисквалификује га чињеница непостојања сталног становништва – сви имају двоструко
држављанство (односно држављанство Ватикана је функционалне природе)
-Тајван (Формоза)-
-острво Тајван је на основу уговора из Симоносекија између Кине и Јапана цедирано Јапану, док се Јапан није одрекао
свих права без назнака у чију корист
-Генерална скупштина је онда 1945. донела Резолуцију којом су тајванске власти искључене из Организације
-придружене и заједничке државе-
-придружена државе у чијем се статусу стичу елементи унутрашње независности са елементима међунар. односа и
одбране
-Малтешки витешки ред-
-онснован у 11. веку ради крсташких ратова
-као католички војни ред, наступао је као територијални суверен
-данас му је основни циљ пружање помоћи старијима, а признат му је статус сталног посматрача при УН и има
дипломатске односе са преко 100 држава и има своју војну јединицу
-хуманитарна НВО и учествује у хуманитарним активностима у оружаним сукобима

21. Признање државе

-појам и правна природа признања државе-
-признање првенствено припада свету политике, а не права
-конститутивна теорија:
-признање је елемент самог појма државе
-стандардни елементи државе (становништво, територија и власт) нису довољни да је конституишу, већ је
потребно и признање остаих постојећих држава
-овде је признање заправо елемент правне личности државе
-прави се разлика између фактичке егзистенције државе и егзистенције као субјекта МП
-два проблема: 1. појам државности и субјективитета су у позитивном МП неодвојиви
2. држава је субјект МП у односу на државе које су је признале, а није у односу на оне које је
нису признале
-декларативна теорија:
-признање државе је потврда или констатација настанка нове државе
-обележја признања: 1) не сме бити преурањено (кад се призна а није још постало држава)
2) има ретроактивно дејство и
3) не може бити опозвано
-признање има конститутивни карактер у смислу да ствара односе између признате државе и оне која је признала,
а постоји дужност признања у одсуству надлежног међународног органа
-пракса држава-
-пракса се не уклапа у оквире декларативне теорије, иако је релевантни инструменти прихватају
-државе које дају признање одбијају да га схвате као обавезу
-кад се признање даје са ослонцем на државни интерес, служи као средство за остварење државних циљева
-ретко државе ставе у страну своје интересе и дају признање по правилима МП
-врсте признања-
1) признање de iure и de facto
-de iure се одређује као дефинитивно признање у тоталитету
-de facto је привремено признање у извесним елементима субјективитета; опозивног је карактера и нема
ретроактивно дејство
-подела настаје из праксе инспирисане конститутивном теоријом – дефакто признање је када се нпр склапа битан
уговор, али се не признаје потпуно субјективитет државе; ту се државе руководе сопственим интересима; у пракси
је обично корак ка де јуре признању
2) условно и безусловно признање
-условно: признање државе уз претходно испуњење услова које поставља држ. која га признаје је у контрадикцији
са декларативном теоријом
-у биполарној структури условљавање нема много смисла, јер остали признају, али у униполарној структури нова
држава мора да бира да прихвати услове или да се нађе у изолацији
-услови који се брзо испуњавају обично и буду исуњени
-безусловно: је у хармонији са декларативном теоријом
3) изричито и прећутно признање
-изричито: признање дато у формалном облику (једностраним или вишестраним актом)
-прећутно: подразумева акте или пропуштања који се сматрају признањем
4) индивидуално и колективно
-признање је у великој мери задржало индивидуални карактер – на нивоу постојећа држава-нова држава
-колективно: признање на међународним конгресима, је у ствари скуп појединачних признања држава; у правом
смислу речи би било признање дато од стране организоване заједнице оличене у Организацији УН
-пријем нове државе у чланство УН је прећутно признање од Организације и повлачи серију фундаменталих права
и обавеза нове државе
-пријем у УН је истовремено и прећутно признање сваке државе-чланице која се изјаснила за њен пријем
-потреба ревизије установе признања држава-
-у пракси најчешће признање служи за реализацију политичких циљева
-треба преобличити уместо признања у поилтичку вољу да са новом државом успоставе дипломатске односе
-бло би прикладније увести неку врсту регистрације УНу, уз могућност приговора и спора

22. Признање влада

-пракса признања влада почела крајем 17. века, паралелно са признањем држава и устанка
-признаје се нова влада која је дошла на неправни/противправни начин
-држава која даје признање новој влади образлаже је спектром разлога (од ефективне контроле коју нова влада
поседује, до подршке становништва)
-непризнање има првенствено политичко значење, јер је уобичајено одржавање неформалних дипломатских контакта
са непризнатом владом
-било је и примера колективног непризнавања нових влада на основу одлука Организације УН
-правна конструкција: нејасан је правни основ јер је нова влада само институционални облик суверене власти као
елемента појма државе
-пракса признавања је обележена политичким интересима државе која га даје и мотивисао је по правилу идеолошком
блискошћу или прагматичним добицима
-поимање признања као политичког акта који постоји ван зоне права указује на две чињенице: промена владе је
унутрашња свар државе и признање се своди на политичку спремност да се са њом успостави сарадња
-влада има право да буде призната ако испуњава два услова:
1) способност да одржи унутрашњи поредак
2) спремност да испуњава преузете међународне обавезе

23. Обавеза држава да се уздрже од претње или употребе силе у међусобним односима
-примарни задатак је успостављање разлике између законите и незаконите примене силе
-Повеља УН утврђује да сви чланови треба да се уздрже од претње или употребе силе против територијалног
интегритета или политичке независности сваке државе
-Организација УН осигурава да државе које нису чланице поступају у складу са овим начелима ако је то потребно за
одржавање међународног мира и безбедности
-три изузетка од забране:
1. колективне мере које предузима Савет безбедности
2. индивидуална и колективна самоодбрана
3. мере против непријатељских држава (односи се на бивпе непријатеље у Другом светском рату)
-обухвата и забрану претње или силе ради кршења постојећих граница; забрану организовања и подсицања аката
грађанског рата или терористичких аката на територији друге државе, забрану присвајања територија друге државе
употребом силе или претњом
-забрана се односи на државе и међународне орг. које поседују фактичку и правну могућност употребе силе

24. Обавеза разрешења међународних спорова мирним средствима

-сви чланови имају обавезу да решавају спорове мирним средствима тако да међународни мир, безбедност и правда не
буду повређени
-траже решења пре свега преговором, анкетном комисијом, посредовањем или измирењем
-ова општа обавеза не успоставља хијерархију техничких начина мирног решавања
-у току спора, ако не могу да дођу до решења једним начином, обавезне су да траже решење у другим мирним
средствима
-ако не могу ни тада да нађу решење, треба да скрену пажњу Савету безбедности или Генералној скупштини, а Савет
безбедности спор износи пред МСП ако може због спора да се угрози одржање међунар. мира и безбедности, а СБ
може и донети препоруку о решењу спора

25. Право на самоодбрану

-у Повељи УН пише: ''Ништа у овој повељи не умањује урођено право на индивидуалну иликолективну самоодбрану у
случају оружаног напада против члана УН''
-два основна обележја: самоодбрана је квалификована као урођено право и то право припада свим државама
-услови-
1) спољни оружани напад
-право на самоодбрану се конституише у случају спољног оружаног напада
-оружани напад – сви акти агресије
-превентивна самоодбрана – предузимање превентивне оружане акције у случају наводних припрема друге
стране која разумно указује на скори напад
-ово право је дефанзивно право
2) самоодбрана мора бити пропорционална оружаном нападу
-пропорционалност се цени функционално – сила потребна да одбије оружани напад
3) привремено право
-фактички вид: право престаје у моменту кад држава одбије напад (продужена самоодбрана – уништење војних
потенцијала агресора)
-правни вид: престаје активирањем механизма колективне безбедности – преузимањем обавезе од стране Савета
безбедности да спречи оружани напад
4) обавештавање Савета безбедности
-општа обавеза савесног испуњавања обавеза преузетих повељом УН

26. Забрана интервенције у унутрашње и спољне послове

-забрана постоји од када постоји МП, али у смислу посебног правила увео је Вател
-разматрања о усвајању норме о неинтервенцији су била у раскораку са праксом, јер је тадашњи систем дозвољавао
неконтролисану употребу силе од стране држава
-правило неинтервенције као самостална забрна настаје увођењем правила о забрани претње и употребе силе у
позитивно право
-Повеља УН не регулише изричито неинтервенцију, допринос је:
1. кроз забрану оружане интервенције у оквиру забране претње или употребе силе против територијалног
интегритета или политичке независности државе
2. концепцијом неинтервенције као самосталне установе МЈП (Декларацијом начела МП о пријатељским односима
и сарадњи између држава)
-облици интервенције-
-до доношења Декларације, постојало је мишљење да се забрана интервенције односи искључиво на оружану
интервенцију
-Декларација забрањује посредну и непосредну интервенцију у унутрашње или спољне послове
-забрањен је сваки облик: диполматска, финансијско-економска, пропагандна
-заштитни објект-
-је политичка независност и територијални интегритет држава
-проширење на посебне заштитне обј: национални идентитет и право на самоопредељење

-оружана интервенција-
-допуштене: -ако дође до интерв. на захтев легалне владе при нпр. државном удару ии спољној агресији
-против недемократских држава
-дозвољен изузетак је настао у доба декоонизације
-економска интервенција-
-интервенција инструментима економске природе са циљем да лиши државу суверених права или их ограничи
противно вољи државе
-тешко разазнати недовољену екон. интервенцију од дозвољене, нарочито кад су у односима економски јака и
економски слаба држава
-забрањена је кад има за циљ да принунди државу да усвоји курс понашања супротан својој вољи и у корист државе
која интервенише
-политичка интервенција-
-сваки облик интервенције има неки политички циљ – свака интервенција је, у крајњој линији, политичка
-у ужем смислу – интервенција која се предузима политичким средствима
-врши се посредством држжавних органа овлашћених да представљају државу у међунар. односима (дипломатски
органи, шефови држава, влада, министри иностраних послова)
-изузетци су оне активности које су ограничене на питања која се тичу статуса дипломатских представника у једој
земљи
-данас се врши и посредно кроз невладине организације које су под контролом страних држава
-хуманитарна интервенција-
-нови облик оружане интервенције
-насилна акција у другој држави која укључује употребу оружане силе без пристанка њене владе, са или без одобрења
Савета безбедности УН, у сврху спречавања или заустављања тешких и масовних повреда људских права или
међународног хуманитарног права
-два облика интервенција: (1) на основу одлуке Савета безбедности УН и (2) без одговарајуће одлуке Савета
безбедности (обе су оружане)

27. Основни међународноправни принципи за одређивање надлежности и облици надлежности државе

-овлашћење државе да уређује односе на својој територији доношењем правних правила и да обезбеђује њихову
примену
-уређена је нормама и унутрашњег и МП
-у унутрашњем пр. надлежност је круг послова које врши одређени држ.орг. (законодавна,извршна...)
-МП утврђује границе које државе (и остали међунар.субј.) не могу прећи у вршењу надлежности, као и начине
решавања спорова поводом вршења надлежности међу субјектима
-основни међународноправни принципи за одређивање надлежности-
-везани су углавном за кривичну надлежност; у грађанској нема општеприхваћених
-приницпи за кривичну надлежност:
1) територијални принцип
-на основу места где је крив.дело почињено
-субјективна примена: ако је започело у једној држави, у њој се десило, без обзира где се завршило
-објективно тумачење: обрнута ситуација
-гледа се где је основни конститутивни елемент дела почињен (пракса)
2) принцип националности
-гледа се држављанство/националност починиоца
-корисно код нпр загађивања мора
3) заштитни принцип
-полази од националног интереса повређеног
-брани се разлогом о неадекватним казнама које национални правни поредци прописују за дела на њиховој
територији против безбедности, интегритета и независности страних држава
4) принцип универзалности
-надлежност државе у којој се оптужени налази у притвору
-за извесна крив. дела је надлежан суд било које земље, који изриче санкцију у име међунар. заједнице
-за пиратерију, трговину робљем и ратне злочине
5) пасивни принцип
-на основу држављанства/националности оштећеног
-јака опозиција ове теорије

28. Имунитет страних држава

-принцип којим се налаже свакој држави да поштује независност и достојанство сваке друге државе, да одбије било
какво вршење територијалне надлежности преко својих судова у односу на личност било ког сувереног, или
амбасадора или у односу на јавну имовину било које државе
-међународна пракса се разилази на концепцију о апсолутном и ограниченом имунитету
-концепција о апсолутном имунитету-
-заговара имунитет без обзира на црсту државне активности – да ли држава наступа као носилац јавних овлашћења
или у економском капацитету
-концепција о ограниченом/функционалном имунитету-
-прави разлику између две врсте државних аката: акти донети вршењем суверене власти и акти нејавне природе
(које држава доноси у економском капацитету)
-обухвата не само имунитет јурисдикције, већ и заплене или извршења над државном имовином која служи у јавне
сврхе
-ако се ради о имовини која се користи у комерцијалне сврхе, највећи број држава прихвата правило о имунитету од
извршења, мада се становишта суда разликују чак и унутар самих земаља
-у новијој пракси претеже концепција о ограниченом имунитету
-у СФРЈ се законодавство није потпуно определило за једну од концепција – ЗКП каже да се странцима који уживају
имунитет суди по праивлима МП; имовина страних држава не може бити предмет извршења без претходне
сагласности савезногоргана, сем ако се држава изричито сложи
-национални судови примењују два основна критеријума:
1. правна природа конкретне трансакције – на осн. овога нац. судови одричу имунитет страној држави ако се ради о
трансакцијама које могу предузимати и приватна лица
2. критеријум крајње сврхе или предмета акта – домаћи судови дају имунитет страној држави само за оне акте који
су директно повезани са јавним функцијама
-критеријуми нису довољно прецизни

29. Општи појам и врсте међународноправне одговорности државе

-права држава подразумевају и њихову одговорност
-кршење било какве обавезе подразумева надокнаду штете
-правила о одговорности имају заштитну функцију; њима кршење МП обавезе не стиче карактер негације МП већ извор
права и обавеза
-ово су секундарна правила, за разлику од онихкојима се конституишу права и обавезе
-врсте-
-идеја о одговорности настаје и развија се у оквирима одговорности за штету (грађанске одговорности)
-противправни акт за последицу има настанак правног односа
-кршење обавеа које су установљене у интересу међународне заједнице довело је до идеје о кривичној одг.
-кривична одговорност државе је доктринарна концепција – не може држава бити кривац у смислу кривичног права, јер
она подразумева субјективни елемент (умишљај/нехат)
-овде се мешају кривична репресија са мерама које предузимају Организација УН и остале међунар.орг. или оштећене
државе против државе која је починила противправни акт
-вансудско решавање спорова око накнаде штете неретко имплицира политички елемент, који може попримити и
пенални карактер
-пенални карактер мера које се могу предузети представљају квази кривичну одговорност државе
-у случају кршења међунар. обавезе од суштинског значаја (нпр. агресија, геноцид и сл.) спајају се индивидуална
кривична и грађанска одговорност државе

30. Услови за грађанску одговорност државе

-општи услови-
1) повреда међународне норме
-радња или пропуштање
-могуће је да држава одговара и за штету узроковану вршењем дозвољене радње
2) да се може приписати држави та радња или пропуштање
-држави се приписује понашање сваког државног органа који је део формалне структуре државе или органа
територијалне заједнице која је унутрашњим правом овлашћена да врши државну власт
3) штета или губитак као резултат противправног акта
4) одсуство основа који искључује одговорност
-околности које искључују противправност-
1) сагласност повређене државе
2) самоодбрана
3) дозвољене противмере
-по аналогији са самоодбраном, мере које предузима по правилима МП не конституишу међународну одговорност
-мере морају бити легалне
4) виша сила и неочекивани случај
неодољива сила или непредвидљиви спољни случај ван контроле државе
-природни догађаји или људске радње који делују независно од воље државног органа)
5) невоља
 -ако физичко лице, које дела у својству државног органа предузме акт, није имало других начина за спасавање свог
живота или лица поверених његовој пажњи
6) стање нужде
-нужда је стање опасности по виталне, суштинске интересе државе
-може се позвати на стање нужде ако:
-је акт био једини начин обезбеђења против озбиљне непосредне опасности
-ако актом није озбиљно оштећен суштински интерес државе према којој обавеза постоји
-не може се позвати ако:
-међунар. обавеза са којом акт државе није сагласан проистиче из перамторне норме општег МП;
-ако је међунар. обавеза са којом акт није сагласан установљена уговором који искључује могућност позивања на
стање нужде или
-ако је та држава допринела догађању стања нужде

31. Облици одговорности државе

-директна одговорност-
-одговорност за радње својих законодавних, судских и извршних органа
-приписују се не само акти лица која делују de iure у име државе, већ и лица која de facto делују у име државе
-услови да би се лица сматрала de facto агентима државе:
1. да су плаћени од државе
2. да су релевантне радње финансиране и провераване од државе
3. да су биле познате држави
-услови произилазе из праксе МСП, као врста индиција
-одговорност за законодавне органе настаје када законодавни орг. донесе закон несагласан са међунар. обавезама
(или не донесе онај који је требало да донесе)
-у неким случајевима само доношење прави одговорност, а у неким се захтева штета
-одговара за било који извршни орган, без обзира на његово место у хијерархији
-та одговорност брани се потребом јасноће и сигурности у међунар. односима, где је ирелевантна подела на више и
ниже; држ. одговара и за акте извршних органа предузете ван надлежности
-држава одговара и за рад судских органа, и поред принципа независности судства, у два случаја:
1. када судски орган онемогужи странцу, супротно међунар. обавезама, да оствари своја права у поступку или му
поступак неоправдано одлаже
2. када суд донесе одлуку на штету странца очигледним кршењем међунар. обавеза
-одговорност за акт приватних лица (викарна/намесничка)-
-за радње појединаца, група појединаца или правних лица који не делују у име државе, а причине штету другој држави
или њеним физичким или правним лицима
-везује се за 'саучесништво државе' – ако је држава знала да појединац намерава да почини злочин против друге
државе, а не спречи га или му пружи заштиту одбијањем екстадиције или пропуштајући да га казни
-тако држава прећутно одобрава тај акт
-позитивно МП допушта ову одговорност ако је држава пропустила да изврши своју међунар. обавезу спречавања
незаконитог акта или није предузела одговарајуће законске мере према починиоцу
-одговорност за штету коју проузрокују побуњеници и устанички покрет-
1) случај неуспеле побуне/устанка
-држава не одговара за акте јер је немогуће да врши своју надлежност над територијама над којима нема и не може
вршити потпуну контролу
-изузетак је ако се докаже да држ. органи нису предузели мере у својој моћи да спрече настанак штете

2) случај успеле побуне/устанка

-успех трансформише организацију устнаичког покрета у нову државу
-континуотет организације је основ приписивања новој држави радње устаничког покрета
-релевантна је промењена воља народа који од самог почетка подржава устанак а отказује послушност државном
апарату
-дакле приписују се акти новој држави иако у том тренутку није био вођа устаничког покрета на челу државе
-држава не одговара за радње терористичких група на својј територији, нити је у обавези да странце штити од истих
(изузетак у случају саучеснитва или ако не предузма мере за сузбијање тероризма)
32. Појам сукцесије и међународноправни континуитет
-сукцесија обухвата:
1. територијалну промену у смислу замене једне државе другом у одговорности за међунар. односе неког подручја
2. пренос дела права и обавеза са државе претходнице на државу сукцесора
-неопходно је да је сукцесија извршена у складу са правилим МП (Конвенција о сукцесији држава у односу на државну
имовину, дугове и архиве)
-сукцесија је легална промена територијалног суверенитета, која са собом повлачи супституцију дела права и обавеза
државе претходнице
-у случају нелегалних територијалних промена, ради се о простој замени суверенитета над одређеним делом државне
територије, о дефакто псеудосукцесији
-међународни континуитет-
-сукцесија подразумева пренос дела права и обавеза; међународни континуитет се тиче тих односа према
субјективитету државе претходнице – тј да ли је ранији субјекат престао или нсатавља да постоји као идентични
субјекат?
-међународни континуитет је израз суштинског поклапања права и обавеза у периоду непосредно пре и после
територијалне промене; подразумева непрекинуто деловање државе као независног субјекта
-дакле ако се А одцепи од Б, а Б наставља непрекинуто да дела у међунар. одн. постоји међунар. континуит.
-изузетак: ако терит.промена погађа територијални нуклеус државе
-однос према међунар. континуитету опредељен је разноврсним интересима, како државе која је погођена променама
тако и трећих, али њихови интереси се обично не поклапају
-случај СФРЈ-
-већина држава оспоравала континуитет СРЈ, с друге стране оспоравања су била политичке, декларативне природе, јер
су треће државе третирале СРЈ као држ. која наставља континуитет (одржавале дипломатске односе и третирале је као
страну уговорницу у односима које је закључила као СФРЈ)
-такође није било сигурно који је статус СРЈ у Организацији УН, до 2000. године кад се СРЈ одрекла захтева за
континуитетом и прихватила статус једне од пет сукцесора бивше СФРЈ

33. Правила о сукцесији држава

-државна имовина-
-обухвата имовину, права и интересе који су припадали држави претходници у тренутку сукцесије
-непокретна имовина која се налази на територији на коју се односи сукцесија прелази на држ.-сукцесора
-непокретна имовина ван те територије – прелази на држ.-сукцесоре само кад је настанак нове државе праћен
распадом старе државе-претходнице
-у случају цесије остаје држави-претходници
-покретна имовина претходнице подразумева само ону која је држ-претходници била неопходна за обављање
државних функција на територији на коју се сукцесија односи
-међународни уговори-
-врло неуједначена пракса, а и доктрина
-разликују се:
1) сукцесију која се односи на део територије
-кад постојећа држава стиче територију која није била држава (после WWI Краљевина Србија постаје Југославија)
-уговори држ.-претходнице уговори државе претходнице (Краљевина Србија) престају да буду на снази у погледу
територије на коју се односи сукцесија, а уговори сукцесора се примењују на ту територију
1) сукцесија која се односи на државе које су стекле независност
-правило о чистом стању – одсуство обавезе држ.-сукцесора да одржи на снази уговоре држ-претходнице (кад су у
питању мултилатерални); за двостране уговоре – остају на снази ако су се изричито договориле
2) уједињење и отцепљење држава
-две или више држава се уједини и образују нову – сви остају на снази, од свих држава
-кад се отцепе – 1. сваки уг. на снази за целу територију остаје на снази за сваку државу сукцесора
2. сваки уг. који је на снази у погледу дела територије који је постао држ-сукцесор остаје на снази
само за тај део, тј. ту државу сукцесора
-чланство у међународним организацијама-
-ГС је сматрала да СРЈ не може аутоматски наставити чланство претходнице СФРЈ у УН, и да СРЈ треба да поднесе молбу
за чланство
-крајем 2000. СРЈ је учинила две ствари: одрекла се захтева за мп континуитетом и поднела молбу за пријем у УН као
једна од 5 држава сукцесора
-државни дугови-
-свака финансијска обавеза државе-претходнице у погледу друге државе, МО, или сваког субјекта МП, настала у складу
са МП
-ван домашаја су дугови према приватним кредиторима
-држављанство становника-
-МП овлашћује држ-сукцесора да прошири своје држављанство и на становнике територије над којима је дошло до
супституције суверенитета
-може бити аутоматски (сем ако га изричито не одбију); регулише унутрашње право

34. Унутрашњи органи за одржавање међународних односа

-шеф државе-
-положај регулисан уставним правом и нормама МП (председнички-парламентарни систем)
-може бити инокосни и колегијални орган
-право заступања припада стварном, ефективном шефу државе (не припада шефу државе који је положај изгубио
неуставно – револуцијом, пучем..)
-он је врховни орган спољњег заступања и делује у међунар.одн. без посебног пуномоћја
-сви акти државе се везују за њега (проглашење ратног стања, закључење мира и сл.)
-по интернационалистичкој теорији, позиција шефа државе је заснована на МП
-положај шефа државе у иностранству-
-битна обележја:
1. лична неприкосновеност (апсолутна безбедност, обавеза стране државе да је обезбеде)
2. изузеће од јурисдикције органа страних држава (имунитет-кривичноправни апсолутни, а грађансокправни
претеже пракса да је апсолутан, али није уједначена)
3. неповредивост стана
4. слобода општења
5. почасти и повластице (има посебан третман у односу на остале државне званичнике)
-основ повластица је у томе што он представља суверенитет једне државе, у односу на други суверенитет
-влада и шеф владе-
-један од унутрашњих орг. за одржавање међунар.одн. је и влада
-формалне изјаве и акти обавезују државу у чије име су дате; шеф владе је овлашћен да изјављује вољу држ.
-шеф владе, кад је у иностранству, има иста права као шеф државе, са смањеним обимом почасти
-министар иностраних послова-
–члан владе задужен за вођење међунар.одн.; поред шефа државе и владе, он је једини кога МП сматра овлашћеним
да самостално изјављује вољу државе у међунар.одн.
-преко њега тече нормална комуникација између држава; стране владе се њему обраћају преко својих дипломатских
представника
-надлежности су многе, а неке од њих су: издавање нота, предлагање шефу државе дипломатских представника...
-има у иностранству исти положај као шеф државе и владе, са смањеним почастима
-остала министарства-
-министар сопољних послова има претпостављено генерално пуномоћје, остали могу добити уводно писмо или
пуномоћје од њега
-представничко тело-
-гломазна су и не учествују непосредно у вођењу међунар.одн.
-то је орган за одржавање међунар.одн., а разликује се доста од прве тројице
-у њему се формира државна воља која се према страним држављанима изражава кроз активности њих тројице

35. Спољашњи органи за одржавање међународних односа

-дипломатски представници-
-лице које је овлашћено да своју државу заступа у односу према другим државама
-основни акт је Конвенција о дипломатским односима, којој су додата два протокола (за обавезно решавање спорова и
са факултативним потписивањем који се тиче стицања држављанства)
-успостављање дипломатских односа-
-сагласност две или више држава, свака успостави сталну дипломатску мисију на територији друге
-састав дипломатске мисије-
1. шеф мисије (подела: амбасадори и нунције, посланици и министри, отправници послова)
2. дипломатско особље (саветници мисија, секретари и аташеи)
3. административно и техничко особље (адм. службеници, технички стручњаци, преводиоци и сл)
4. послужно особље (баштовани, кувари, возачи...)
-дипл.представници у једној земљи чине дипломатски кор (није правно лице ввећ скуп одвојених независних лица)
-на челу кора се налази доајен (највиша класа – амбасадор; на основу дана преузимања функције)
-посебни статус има дипломатски курир (чува, транспортује и испоручује дипл. пртљаг)
-функције дипломатских представника-
1. представљање државе која акредитује код државе која се акредитује
2. заштита у држави која се акредитује, интереса те државе и њених држављана
3. преоварање код владе која се акредитује
4. обавештавање свим дозвољеним средствима о условима и развоју догађаја и подношење извештаја влади
-просторије дипл.мисије су неповредиве
-архиви и документи дипл.мисије су неповредиви
-олакшице у раду мисије – општа обавеза за државе пријема да пруже сваку помоћ дипл.мисији. слободу кретања и
комуникације (изузетак за зоне у које је улаз забрањен из националне безбедности)
-престанак функције-
1. разлози који нису непосредно везани за дипл. представника већ за прекид дипл. односа
-једностраним актом државе између којих постое дип.одн.
-избијањем рата
-нестанком једне од држава
2. разлози везани непосредно за дип.представника
-опозивањем од стране државе именовања
-нотификацијом државе која акредитује држави пријема да су функције дипл.пред. престале
-нотиф. државе пријема држави која акредитује да одбија да призна дипл.пред. за члана мисије
-истеком рока
-смрћу

36. Личне привилегије и имунитети дипломатских представника

-неприкосновеност-
-не може бити подвргнут било каквом хапшењу или притвору, а држава код које се акредитује га третира са дужним
поштовањем и предузима све разумне мере да би спречила наношење увреда њему
-не може бити подвргнут мерама које представљају директну принуду (изузетак у сл. самоодбране)
-повреда неповредивости повлачи међународну одговорност државе независно од кривице
-дипломатски имунитет-
-поседују судски имунитет у држави пријема; изузеће од вршења јурисдикције судова држ.пријема
-закон држ.пирјема важи и за њега, али ако их прекрши, не може бити подвргнут судским органима те држ.
-кривичноправни имунитет: апсолутан (не одговара ни за најтежа крив. дела и не може се одрећи овог имунитета, већ
само држава то може учинити)
-грађанскоправни имунитет: релативан (не примењује се код стварне тужбе на приватне непокретности на територији те
државе; тужбе која се односи на наслеђе, где се дипл.предст. појављује као извршилац тестамента, наследник или
легатор; и тужбе која се односи на слободне професије коју врши дипл. агент у држави; може се прећутно одрећи
имунитета у грађ. и управном поступку)
-правило је да се држава која акредитује може лишити имунитета и то мора бити изричито
-остала лица која уживају овај имунитет:
-чланови породице дипл. агента (потпуно, ако нису држављани држ. пријема)
-чланови административног и техничког особља (и чланови њихових породица, имају пуни кривичноправни
имунитет и функционални грађанскоправни – за поступке извршене вршењем функције)
-чланови послужног осовља (само функционални имунитет)
-изузеће од пореза, такса и других фискалних давања-
-ослобођен је свих пореза и такси – личних, стварних, државних или комуналних
-ограничено је на непосредне порезе и плаћа порезе на приватну имовину на територији држ.пријема, као и приходе
које остварује независно од функције
-дакле, ослобођен је од такси и других дражбина на:
1. предмете намењених за службене потребе
2. предмета намењених за личну употребу дипл.агента и чланова његове породице, укључујући и предмете
намењене за његов смештај
-по правилу шеф мисије и дипл. агент не подлежу ограничењима у погледу вредности имовине коју увозе у наведене
сврхе; битно је да се ради о предметима који су за службене потребе мисије и да се они не продају на територији држ.
пријема
-лични пртљаг дипл.представника не подлеже прегледу, сем ако постоје озбиљни разлози за сумњу да садржи
предмете који нису ослобођени рестриктивних мера или чији је увоз и извоз забрањен

37. Правни основ имунитета и привилегија дипломатских представника

-теорија екстериторијалности-
-сматра се као да је ван територије државе у којој врши функцију, јер је он личност свог владара
-сматрало се да је владар персонификација државе, те када борави у страној држави само физички ван своје државе, не
и правно, по аналогији примењено на амбасаде
-због тога амбасадор не подлеже законима државе пријема
-данас углавном одбачена теорија
-теорија репрезентације-
-вуче корене из средњег века, сматрало се да је сваки акт против личног интегритета дипл.представника у ствари акт
против самог владара
-ова теорија је уграђена у релевантне одредбе Конвенције о дипл. односима
-функционална теорија-
-основ привилегија и имунитета се налази у разлозима практичне природе
-услов је за нормално и несметано обављање одговорних дипл. функција
-у позитивном праву се препознаје мешавина функционалне теорије и теорије репрезентације

38. Специјалне мисије (Конвенција о специјалним мисијама)

-обично се везују за веллике међународне конгресе и конференције
-пракса одржавања њих није довела до конституисања посебних правила која би регулисала материју специјалних
мисија
-специјална мисија је привремена мисија која представља државу, коју једна држава упучује у другу, уз сагласност
друге, у циљу преговарања о одређеним питањима или извршавања одређеног задатка
-елементи специјалане мисије:
1. шаље је држава која је субјекат међунар. права у другу државу која је такође субј. МП
2. спец. мисија није одговорна за одржавање регуларних дипл односа између држава
3. може бити послата у другу држ. само на основу унапред дате сагласности (формално или неформално)
4. привременог карактера
-правни положај специјалне мисије-
-релевантна правила се налазе у Конвенцији о спец. мисијама, која је ослоњена на Конв. о дипл.одн.
-садржи два специфична правила у одн. на Конвенцију о дипломатским односима:
- две или више држава могу појединачно и истовремено упутити специјалну мисију у другу државу, да би заједнички
разматрале неко питање од заједничког интереса
- држава пријема може одбити да прими специјалну мисију чији борј чланова није разуман с обзиром на околности и
услове у земљи пријема
- држ. именовања и држ. пријема се договарају о седишту мисије; ако се не договоре, правило је да буде седиште
министарства иностраних послова државе пријема
- у погледу имунитета и привилегија, постоји аналогија са дипл.представницима (поред оних изузетака за грађ.пр., има
још један: тужба за штете настале због судара)
- треће земље морају да поштују привилегије и имунитете чланова спец. мисије ако су унапред обавештене о њиховом
транзиту и нису се томе успротивиле
-престанак функције специјалне мисије-
1. споразум заинтересованих страна
2. извршење задатка спец. мисије
3. истек рока
4. саопштење држ. именовања да повлачи/опозива спец. мисију
5. саопштење држ. пријема да спец. мисију сматра окончаном
-разлог за доношење посебне конвенције је у томе што оне имају важно место у међунар. односима

39. Конзули (Конвенција о конзуларним односима)

-конзул је лице које је овлашћено да обавља конзуларне функције у својству представника једне државе на територији
друге државе
-елементи: 1. конзули су постављени од стране држ. одашиљања
2. прихваћени у том својству од стране држ. пријема
3. овлашћени су да врше конзуларне функције
-с обзиром на врсту деле се на:
1. каријерне конзуле (држ. службеници који посао обављају у складу са професионалним стандардима са
припадајућим правима и обавезама; подлежу управној дисиплини, примају плату и сл.)
2. почасне конзиле (лица која се по правилу регрутују из пословног света држ. пријема, не примају плату и не
подлежу управој дисциплини)
-шефови конзулата се деле с обзиром на класу на:
1. генералне конзуле
2. конзуле
3. вице конзуле
4. конзиларне агенте
-успостављање конзуларних односа-
-конзуларни односи доприносе унапређивању пријатељских односа између држава, али успостављање тих односа није
правна обавеза, врши се на бази споразума
-иако није правна обавеза, упорно и систематско одбијање једне државе да прихвати успостављање конз. односа са
осталим државама може се сматрати супротним обавези држава да подстичу међунар. сарадњу
-конзулат се може отворити на територији државе пријема само уз њену сагласност, која се тражи и за седиште конзула,
његов ранг и конзуларно подручје, као и накнадне промене тога
-стицање конзуларног статуса (услови)-
1) да га постави надлежни орган државе одашиљања
-од шефа државе на препоруку владе или од владе или министра спољних послова
-то лице се снабдева са званичним докуменом који се назива патентно писмо
2) признање државе пријама да то лице у својству конзула може да обавља своје функције
-даје се по правилу у форми егзекватуре – дефинитивно признање статуса конзола, а може дати и привремену
сагласност
-датум издавања егзекватуре служи за утврђивање ранга конзула, који се одређује унутар сваке класе
-привилегије и имунитети-
-основ је функционалне природе, раади омогућавања нормалног и несметаног обављања функција
-општа карактеристика, у поређењу са дипл. представницима је ограниченост имунитета и привилегија, што га ставља
између дипл. представника и обичног странца
-правни положај конзула се ојачава:
1. уношењем клаузуле најповлашћеније нације у конзуларне конвенције којом се имунитети, привилегије и
олакшице дају конзулима у обиму који није мањи од онога који се даје конзулима трећих држава
2. формирањем конзуларних одељења у дипл. представништву тако да дипл.представник обавља и конзуларне
послове
-деле се на оне које се односе на конзулат и оне које се односе на конзуларне представнике
1) оне које се односе на конзулат
-конзуларне просторије су зграда или део зграде која се користи за служб. потребе конзулата
-конзуларне просторије су неповредиве; то подразумева обавезе државе пријема да онемогући своје представнике
да уђу у конзуларне просторије без пристанка шшефа конзулата и да предузме све потребне мере да би спречила
насилан улазак у просторије конзулата, или њихово оштећење
 -поред неповредивости конз. просторија, битна је и неповредивост конзуларне архиве и докумената
-Конвенција гарантује слободу општења конзулата за све службене сврхе; постоје две врсте општења:
(1) савладом, дипл. мисијама и другим конзулатима државе именовања и (2) општење са органима државе пријема
2) оне које се односе на конзуларне представнике
-лична неповредивост (ограничена – могу бити у затвору/притвору али само због тешких крив.дела, на основу
одлуке надлежне судске власти)
-имунитет у судском и управном поступку (у одн. на приватне акте, подлежу надлежности органа држ. пријема, а
имунитет је потпун у односу на службене акте)
-ослобођени су од режима социјалног осигурања и фискалних дражбина, сем ако су држављани држ. пријема или су
конз. службеници ангажовани у професионалној активности која је одвојена од њихових конзуларних функција
-личнии пртљаг конз. функционера и чланова њихове породице је ослобођен царинског прегледа
-опште правило о личној неповредивости се не односи на почасне конзуле
-функције конзула-
-променљиве су у времену и у простору; дуго нису прецизно одређене функције, а о томе постоје два мишљења: једно
– да није могуће навести појединачно функције и друго да Конвенција треба да утврди основне функције и наведе
најважније примера ради
-Конвенција се определила за енумеративну дефиницију: функција конзула је да брани права и интересе држ.
одашиљања и пружа помоћ и потпору држављанима државе именовања, и да врши друге функције утврђене међунар.
споразумима или функције поверене од стране држ. одашиљања које су у складу са законима држ. пријема
-карактеристичне особине: 1. ширина и екстензивност
2. одређене су широким формулацијама (државе их прецизирају)
3. вршење функције подвргнуто регулативи унутрашњег права
4. везане су за комерцијалне, неполитичке активности држ. и њених држављана
-престанак функције конзула-
1. саопштењем државе именовања држави пријема да су престале функције конзула
2. поовлачењем егзекватуре
3. саопштењем државе пријема држави именовања да је престала да сматра односно лице чланом конзуларног особља
4. други начини (смрт, нестанак државе именовања, прекид конзуларних односа...)

40. Мулитлатерална дипломатија (Конвенција о представљању држава у њиховим односима са међународним

организацијама универзалног карактера)
-је представљање држава у њиховим односима са међународним организацијама и на конференцијама које се сазивају
од стране међунар, орг, (МО)
-право представљања се признаје државама чланицама конкретне МО, али могу и државе нечланице
-правна природа-
-основна разлика између билатералне и мултилатералне дипломатије произилази из разлика у правној природи
субјеката између којих се однос успоставља; овде се ради о односу између државе и МО
-држава врши активно право посланства, а МО пасивно
-МО су средиште у коме државе усклађују своје акције ради постизања циљева
-због различитости субјективитета, мултилатерална дипломатија је дизајнирана тако да њен оквир не представља
суверинитет државе већ функционална надлежност организације
-Конвенција о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера
разликује три облика мултилатералне дипломатије:
1. сталне мисије при МО
2. представнике држава на међунар. конференцијама сазваним од стране МО
3. посматрачке мисије држава нечланица
-сталне мисије при МО-
-успостављање тих мисија је право, не обавеза државе чланице
-држ-чланица успоставља сталну мисију при МО једностраним актом у форми нотификације надл.органу организације,
јер то право произилази из чланства у МО
-нотификација садржи релевантне чињенице које се тичу именовања чланова мисије, положаја, звања и ранга, те о
њиховим члановима домаћинства и другим лицима ангажованим у сталној мисији
-држ.-чланица акредитује представнике у МО слањем акредитивних писама надл. орг. МО, а тај надл.орг. је по правилу
генераллни секретар или директор МО
-акредитивно писмо даје шеф државе, председник владе, министар иностраних послова или други надлл.орг
-састав и организација сталне мисије одговара дипл. мисијама које једна држава акредитује код друге
-поред шефа мисије, ту су и дипломатско, административно, техничко и помоћно особље
-функције сталне мисије-
1. представљање државе именовања при МО
2. одржавање веза између државе именовања и МО
3. вођење преговора са МО
4. упознавање са делатношћу МО и подношење извештаја о томе влди
5. заштита интереса државе у односу на МО
6. рад на остваривању циљева и начела МО
-олакшице, привилегије и имунитети-
1) олакшице, привилегије и имунитети сталне мисије
2) олакшице, привилегије и имунитети чланова мисије
-правни основ је искључиво функционалне природе, ради независног обављања функција у вези са МО
-обасвеза надл.орг.МО да воде рачуна о поштовању привилегија и имунитета представника државе
-делегације при органима МО и на конференцијама-
-Конвенција на широк начин утврђује право држава да упуте делегацију у орган МО или на конференцију
-одашиљање делегација у орган МО је резервисано само за држ-чланицу
-делегација коју држава одашиље је по природипривремена, временски ограничена мисија, за разлику од сталне
мисије
-правни положај овакве мисије уређен је Конвенцијом о привилегијама и имунитетима УН, која предвиђа да
представници држ.-чланица при главним и помоћним органима УН уживају дипломатске привилегије и имунитете за
време трајања мисије
-ти имунитети и привилегије су:
1. имунитет од личног хапшења или задржавања или заплене личног пртљага и сваки судски имунитет
2. неприкосновеност свих писмена и докумената
3. право употребе шифре и примања докумената или преписке по куриру
4. ослобађање за њих и њихове брачне другове у погледу свих ограничења усељавања, формалности пријављивања
странаца
5. олакшице у погледу монетарних или девизних прописа
6. имунитете и олакшице у погледу личног пртљага
7. остали имунитети, олакшице и привилегије које имају дипл. агенти, сем тражења ослобађања од царине на
увезене предмете, сем оних који су део личног пртљага
-посматрачи при органима УН и на конференцијама-
-државе нечланице упућују посматраче у седиште УНа у Њујорку и у канцеларију у Женеви
-ово је институт само због праксе, Повеља УН не предвиђа сталне посматраче
-Конвенција о представљању држава у њиховим односима са МО уноси две новине: (1) утврђује право држава
нечланица да упућују делегације посматрача и (2) изједначује статус посматрача држава нечланица са делегацијама
држава чланица при органима МО
-тако су и посматрачи постали интегрални део овога

41. Државне границе

-држ. границе су вертикалне равни које деле територије две или више држава или територију државе од простора који
не подлежу територијалном суверенитету држава
-од међународних граница треба разликовати унутрашње, административно-територијане границе које су у строго
унутрашњој надлежности државе
-државну границу треба разликоваи и од граничне зоне; граница је линеарно обележје за разлику од пограничне зоне
која означава појас или област дуж граничне линије, хоризонтално постављен простор
-основна подела је на природне и вештачке – географска разлика
-правни основ државних и недржавних граница-
-опште правило је да се границе између држава не могу утврдити једностраним актима; правни основ лежи у споразуму
суседних држава, а може бити успостављена и на бази судске или арбитражне пресуде
-недржавне границе се одређују нормом МП, јер на просторима уоквиреним недржавних граница не постоји
организована власт
-границе отворених ора су негативно одређене и ослањају се на држ.границе на мору, а могу бити и позитивно
одређене ако деле објекте који нису под влашћу државе
-повлачење државних граница-
-поступак одређивања граница има две фазе:
1) делимитација
-правно-политичка операција, која није строго и потпуно везана за правна правила, а врше је политички
представници суседних држава
2) демаркација
-линије границе се на терену обележавају у овој фази, коју спроводе заједничке граничне комисије
-ово је технички поступак који спроводе стручњаци различитог профила
-постоји две групе правила:
1) она која се односе на повлачење граничних линија у односу на елементе рељефа
-правила за повлачење граница на планинама, рекама, језерима и унутрашњим морима
-код нпр. планинског венца има три опције: граница иде (1) подножјем планинског венца, (2) преко највиших врхова
или (3) дуж вододерина
-код река обично се повлачи граница између непловних (прати линију средине) и пловних (иде матицом) граничних
река; ово није општеприхваћено, па се прецизира уговором о границама
-када се ток реке мења, ако се мења споро, помера се и граница, а ако брзо, граница остаје на истом месту
2) она која се односе на повлачење границе у објектима који нису творевине људских руку

42. Начини стицања и губитка државне територије

-промена државне територије се у МП дефинише као стицање држ. територије
-треба разликовати начине стицања територије као правно-техничких правила и законитост стицања територије; у
сваком случају морају оба услова дда се стекну
-фундаментално је важно право народа на самоопредељење; у пракси УН је извршена ревизија територијалних стања
створених применом релевантних начина стицања држ.терт.
-цесија/размена-
-на основу споразума којим се једна држава одриче суверених права над делом своје територије и уступа их другој
држави
-модалитети трансакције уређују се уговором и варирају од околности
-противчинидба се извршава обично давањем накнаде у новцу или делова територије за добијене делове
-у новије време преовлађује размена делова територије између две државе
-ефективна мирна окупација-
-ефективна окупација подразумева запоседање територија у циљу заснивања суверене власти која у релевантном
моменту не припада никоме; ово је оригинарни начин стицања територије
-конститутивни елементи:
1. предмет је територија у статусу тера нулиус
2. фактичко запоседање као израз намере да се заснује суверена власт (анимус окупанди)
3. нотификација државе окупанта трећим државама (ако не ставе протест, окупација је перфектна)
-радње које воде конституисању ефективне окупације предузимају се у име и за рачун државе
-у позитивном праву се практикује уговорно одрицање од права на заснивање суверенитета над тера нулијус, нарочито
ако је она од значаја за међунар. заједницу (космос, отворено море или Антарктик) или да би се избегли могући сукоби
конкурентних захтева; врши се индиректно тако што се територија прогласи интернационализованом
-прираштај-
-увећање територије природним догађајима или људским радњама
-природни прираштај постоји кад се нпр гранична река одроњава на једној обали, а ти одрони се гомилају на другој;
последице настају аутоматски, без аката држава
-вештачки прираштај постоји кад се нпр. исушују морска пространства
-судске одлуке-
-по правилу није начин стицања територије, већ ауторитативна и коначна одлука о стицању на један од признатих
начина
-суд примењује, не ствара право, па судска одлука има декларативно, а не конститутивно дејство
-изузетно, може кад је суд овлашжен да спор око неке територије реши на бази правичности, ван права
-одлуке МО или других међународних тела-
-МО, укључујући и УН немају правно овлашћење да одлучују о територији суверених држава
-одлуке се тичу осамостаљивања зависних народа, а не стицања држ.терит.
-одлуке МО играју значајну улогу у признању ваљаности стицања држ.терит. као облик колективног признања
-сукцесија-
-и сукцесија, у смислу замене једног суверенитета другим на одређеној територији може бити начин стицања
држ.терит-
-ради се о начину стицања територије у сваком случају када се територија државе сукцесора увећава. или се територија
држ. претходнице увећава спајањем територије
-одрицање-
-појављује се као елемент код цесије и евентуално одржаја као начина стицања територије
-код губитка територије одрицање може постојати као самосталан начин
-стицање поморске територије-
-унутрашње морске воде и територијално море су део државне територије, у одређеном смислу се зато може говорити
о стицању држ. терит. у односу на морски простор
-необалне државе не могу стицати поморску територију
-стицање поморске територије могуће је само у односу на делове морског простора уз обалу државе
-по правилу је оригинарне природе, остварује се на деловима мора који су у статусу добара од општег интереса, мада
може у случају граничног спора доћи и до деривативног стицања

43. Међународне службености

-су специфична, уговорно дизајнирана ограничења територијалног суверенитета једне државе у корист друге државе
или држава
-основне карактеристике:
1. конституишу се међународним уговором (подразумевају изричиту сагласност сувереног права)
2. не подразумевају пренос суверенитета, већ само његово ограничење
-требало би да служе сарадњи држава на бази узајамности и поштовања интереса обе стране
-подела међународних службености-
1. економске службености (могу бити различите – стварање слободних царинских зона нпр.)
2. војне службености (некада установљаване мировним уговорима и састојале се у демилитаризацији извесних области;
данас су више уговори о оснивању војних база једне држ. на терит. друге)
-могу се делити и на основу критеријума природе службености:
1. службеност трпљења (нпр. право транзита преко држ.терит.)
2. службености нечињења (уговорна забрана вршења радњи на својој терит.; нпр. забрана изградње војних база дуж
утврђене границе)
3. службености чињења (уговорна обавеза државе да на својој терит. предузима радње у корист друге држ.; нпр.
снабдевање водом или струјом)
-престанак службености-
-престају аналогно престанку дејства међунар. уговора
-у случају терит. промена, сукцесија не утиче на права и обавезе држ. сукцесора које су стриктно везане за одређену
територију

44. Употреба међународних река у пловидбене сврхе

-Декретом француског Конвента су реке проглашене отвореним за пловидбу (до тада није било тако)
-принцип слободе пловидбе је формулисан и у Завршном акту Бечког конгреса, али се правила нису једнообразно
примењивала
-режим пловидбе на Дунаву-
-дуго се обављала у одсуству правне регулативе, на бази фактичког стања или двостраних уговорних аранжмана
Аустрије и Русије
-први вишестрани уговорни режим на Дунаву успостављен је Паришким уговором; стоји да је режим који се примењује
на Дунав примена релевантних начела Бечког конгреса
-утврђује забрану наметања огранилења, сем оних која су изричито предвиђена самим одредбама Уговора
-утврђена је забрана наплаћивања такси само за пловидбу и наплата дражбина за робу на броду
-спровођење уговора је у надл. Европске комисије (неприбежне држ.), Прибрежне комисије и комесара три вазалске
дунавске кнежевине (Србија, Влашка и Молдавија)
-надлежности комисије: (1) израда правила пловидбе и речне полиције; (2) отклањање препрека које се супротсављају
примени одредаба; (3) наређивање и извршавање потребних радова на целом току реке и (4) старање о одржавању
пловности Дунава
-по завршетку Првог светског рата, режим пловидбе регулисан је Версајским уговором и Дефинитивним статутом
Дунава
-Версајски уговор конституисао је либералан режим пловидбе; слобода пловидбе се односила и на све канале и
притоке
-важећи режим пловидбе-
-Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву (1948), на конференцији у Београду
-у односу на претходне, разлике су:
1. домашај слободне пловидбе (примењује се на пловни део Дунава; подунавске земље могу на бази уговора
установити слободну пловидбу на притокама Дунава)
2. начела: пловидба ће бити слободна и отворена држављанима, трговачким бродовима и роби
3. она је у духу слогана ''Дунав подунавским земљама''; проширује надлежност подунавских земаља у правима и у
обавезама; припадају им и царинска, санитарна и служба речне безбедности
4. напушта систем који је надлежност делио на две комисије и формира Дунавску комисију, састављену од по једног
представника из сваке подунавске земље; општа надл. је старање о извршењу одредаба
-Конвенција је предвидела и формирање речне администрацијје, која је формирана на доњем Дунаву
-на сектору Ђердапа створена је специјална речна Администрација Ђердапа

45. Извори права мора и полазна и базна линија

-извори права мора се налазе у међународним уговорима, обичајним правилима и унутрашњим прописима
-под окриљем УН одржане су три конференције о праву мора:
1. Конференција из 1958. у Женеви
-Конвенција о територијалном мору и спољњем поморском појасу
-Конвенција о отвореном мору
-Конвенција о рибарењу и очувању биолошких богатстава отвореног мора
-Конвенција и епиконтиненталном појасу
2. Друга Женевска конференција из 1960.
-нису постигнути видни резултати
3. Трећа конференција о праву мора
-усвојила 1982. Конвенцију о праву мора, а почела са радом 1973.
-полазна и базна линија-
-МП мора целину-море да дели на морске појасеве
-морски појасеви су правни институти настали деобом мора као физичке целине
-у правној деоби, основни параметар је основна или базна линија; од те линије се мери ширина територијалног мора и
спољни морски појас, епиконтинентални појас и искључива економска зона; служи и као критеријум за одређивање
унутрашњих морских вода
-полазна линија може бити нормална (линија ниске воде дуж обале) и права(ако се налазе острва или је разуђена
обала)
-нова Конвенција о праву мора (1982.) уводи појам архипелашких полазних линија, под чиме се подразумева равна
линија која спаја крајње тачке најистуренијих острва

46. Унутрашње морске воде

-унутрашње морске воде су делови мора који леже иза полазне или базне линије; чврсто су повезани са копном као
главним држ. подручјем
-у унутрашње морске воде спадају: ушћа река, морски простори лука, залии, затворена мора, делови мора између
острва и континенталног дела територије и море између линије ниске воде и највишег нивоа мора
-налазе се под пуним суверенитетом обалне државе
-за време боравка у унутрашњим морским водама, страни бродови и лица на њима су подчињени јурисдикцији обалне
државе (са изузетком ратних и јавних бродова)
-посебан значај имају луке; Конвенција и Статут о међународном режиму морских лука их дефинише као све луке у које
редовно упловљавају поморски продови и који се употребљавају за поморску трговину; поред трговаких лука, постоје и
ратне луке; свака држава суверено одлучује које су луке отворене за поморски саобраћај
-заливи су јасно истакнуте увале које задиру у копно, под условом да је површина те увале већа или једнака од
површине полукруга чији је пречник једнак дужини линије која затвара улаз у увалу, који мора бити мањи од 24
наутичке миље
-ушћа река: ако се директно улива у море, полазна линија је правац преко ушћа реке између осеке на обалама; ако се
рачва, по аналогији правила за заливе
-ако се низ острва – архипелаг налази уз копнену држ.терит., обална држава има право да у унутрашње морске воде
уврсти и морски простор између праве полазне линије која спаја најистакнутије тачке на острвима и копну
-затворена мора су морски простори који су са отвореним морем спојени мореузом, али тако да су све обале и мореузи
под сувереном влашћу једне државе

47. Архипелашко море

-Нова конвенција о праву мора одређује архипелашку државу као државу чија се територија састоји у целини од једног
или више арххипелага који су тако повезани да заједно чине географску, економску и политичку целину
-архипелашке државе имају право да прокламују архипелашко море, које је простор између острва и територијалног
мора
-спољну границу чине архипечашке полазне линије, тј линије које спајају крајње тачке најудаљенијих острва и
надводних гребена у архипелагу
-конвенција утврђује и пропорције, тако да однос између тако захваћене површине мора и површине острва треба да се
креће од 1:1 до 9:1
-архипелашке полазне линије се не смеју знатно удаљити од опште конфигурације архипелага, нити смеју одвајати
територијално море друге државе од отвореног мора
-дужина тих линија не може прелазити 100 наутичких миља, највише 125нм
-сувереност државе на мору трпи ограничења: (1) право пролаза сталних бродова (нешкодљиво пролажење; може
одредити пловне путеве, као и ваздушне, ради сигурног непрекинутог пролаза бродова) и (2) право суседних држава
(тиче се првенствено риболова)

48. Територијално море

-је појас који се у одређеној ширини протеже дуж обале, од полазне линије у правцу отвореног мора; протеже се и на
ваздушни простор изнад терит. мора
-поседовање територијалног мора је независно од воље обалне државе, стиче га на основи чињенице да њену копнену
територију додирује море
-Женевска конвенција о територијалном мору и спољном морском појасу је утврдила да спољни морски појас не може
прелазии 12нм од основне линије која служи за одређивање терит. мора
-терит.море је под сувереношћу државе; ограничена је правом нешкодљивог или неофанзивног пролаза страних
бродова
-вршење права нешкодљивог пролаза мое се привремено обуставити из разлога безбедности

49. Спољни морски појас

-је морски простор који се наслања на спољну ивицу територијалног мора, а у коме су обалној држави признате извесне
специјалне надлежности
-Женевска конвенција о територијалном мору и спољном морском појасу утврђује да обална држава врпи надзор да би
(1) на својој територији или у свом територијалном мору спречилла прекршаје својих закона и (2) кажњавала кршење
тих закона
-Конвенција из 1982. преузима ове одредбе
-МП признаје држави превентивну, контролну и репресивну надл. у циљу заштите царинских, дискалних и санитарних
интереса
-нема право да важење својих закона прошири на спољни појас, који је део отвореног мора
-не може се протезати на више од 12 нм од основне линије од које се мери ширина територијалног мора (у СФРЈ је
територијално море било 10нм, а спољни морски појас 2нм)

50. Епиконтинентални појас

-подразумева део морског дна и подземља у коме обална држава има ексклузивно право истраживања и
искоришћавања природних богатстава
-Женевска конвенција предвиђа да епиконтинентални појас обухвата:
1. морско дно и подморје подморских области које леже уз обалу, али се налазе ван територијалног мора од дубине
200м или преко те границе до дубина воде која лежи изнад њих дозвољава коришћење природних богатстава
2. морско дно и подморје одговарајућих подморских области које леже уз обале острва
-овде се признају суверена права у сврху истраживања и коришћења природних богатстава
-држава овде може да гради постројења и друге уређаје за испитивање и коришћење прир. богатстава
-Конвенција о праву мора (1982) редефинише овај институт, одређује га као морско дно и подземље поморских
простора који се протежу изван територијалног мора преко читавог природног продужетка копненог подручја до
спољне ивице континенталног руба или до удаљености од 200 наутичких миља
-ако се обале двеју држава додирују, Женевска конвенција предлаже два начина: (1) споразум или
(2) повлаччење линије средине или еквидистанце ако нема споразума

51. Искључива економска зона

-је појас одређене ширине који се простире од територијалног мора ка отвореном мору, у коме се обалној држави
признају искључива права у погледу искоришћавања биолошких и минералних богатстава мора
-Конвенција о праву мора (1982) је дефинише као подручје ван територијалног мора, уз њега, у ширини од највише 200
нм, од терит. мора
-обална држ. овде има:
1. суверена права у сврху истраживања и искоришћавања, очувања и управљања природним изворима
2. јурисдикцију у погледу (1) изградње и употребе вештачких острва, (2) научног истраживања и (3) заштите морске
средине
-овлашћена је да доноси законе и друге прописе ради остварења ових права и да предузима мере
-поседује и резидуална права – она која нису изричито предвиђена Конвенцијом
-ограничења:
1. права која произилазе из начела слободе мора (све имају слободу пловидбе, прелета и полагања поморских
каблова)
2. права трећих држава заснована на солидарности (она су ограничена на коришћење живих морских извора –
необалне државе имају право да лове вишак живих богатстава)

52. Међународна зона (заједничка баштина човечанства)

-обухвата дно мора и океана и његово подземље ван граница националне јурисдикције
-ограничена је на дно, не дира се у правни режим воденог и ваздушног стуба изнад
-циљ установљавања међународне зоне:
1. са позитивног становишта – делатности ту се спроводе ради добробити свих
2. са негативног становишта – брана даљем проширењу суверених права држава
-богатства узета из међународне зоне припадају целом човечанству
-титулар права је човечанство у целини, које представља Међународна власт
-Власт је самостална МО засновану на начелу суверене једнакости свих држава
-главни органи Власти: 1. скупштина (врховни орган од свих представника држава-чланица)
2. веће (извршни орган Скупштине, од представникак 36 држ.)
3. секретаријат (административни орган од Генералног секретара и особља)
4. предузеће (оперативни орган преко кога Власт обавља делатност у зони)
-Конвенција предвиђа да Власт организује, обавља и надзире делатности у зони, у име целог човечанства

53. Отворено море

-дефинише се на негативан начин: морски простор ван граница националних јурисдикција
-оно је заједничко добро свих народа
-режим отвореног мора формулисан у Конвенцији о отвореном мору (1958) и Конвенцији о праву мора(1982)
-Конвенција о отвореном мору начело слободе отвореног мора види у 4 слободе: пловидбе, риболова, постављања
поморских каблова и пелета
-Конвенција о праву мора додаје и слободу подизања вештачких острва и других уређаја и научног истраживања
-ниједна држава не може полагати законито право на било који део отвореног мора
-нема суверене власти ни непосредне међународне јурисдикције, па држава врши власт над бродовима који плове
морем по основу припадности
-држава одлучује ком броду ће дати своју заставу, коју брод не сме да мења сем ако дође до преноса власништва
-свака држава има обавезе: (1) да води регистар бродова, (2) да над сваким бродом своје заставе има јурисдикцију
према унутрашњем праву и (3) предузима мере потребне за безбедност на мору
-може се над неким бродовима установити директна међународна јединица, ако (1) се брод бави пиратеријом, (2)
трговином робља или (3) ако је брод и поред друге заставе бброд исте државне припадности као ратни брод; (4) кад је
брод без државне припадности и (5) јад се бави неовлашћеним емитовањем радио и телевизијских програма (то лице
се изводи пред суд државе заставе брода, државе у којој је уређај уписан, државе чије држављанство то лице поседује,
сваке друге држ. где се емисија прима или где су ометане дозвољене радио везе)

54. Мореузи
-природни морски пролази који служе за међународну пловидбу између два дела отвореног мора или отвореног мора
и територијалног мора стране државе
-мореузи за међунар. пловидбу нису предмет МП регулативе, мада и у њима важи режим нешкодљивог пролаза, који
подлеже могућности обстављања
-врсте мореуза:
1. мореузе у којима је правни режим утврђен међунар. конвенцијама које су одавно на снази
2. мореузе у којима је правни режим утвђен обичајним и уговорним правилима МП
-Конвенција о праву мора уноси новину – институт транзитног пролаза, за мореузе који повезују отворено море и
искључиву екон. зону; транзитни пролаз подразумева слободу пролаза бродова и слободу прелета ваздухоплова једино
ради непрекинутог транзита; овај режим се примењује и на архипелашке мореузе
-мореузи чији је режим утврђен међународним уговорима-
1) Босфор и Дарандели
-природна веза између Црног и Егејског мора, централно питање је пролаз ратних бродова
-1936. донета Конвенција о режиму мореуза која је на снази и данас, њоме је Турска добила већа права
-у доносу на трговачке бродове задржано правило о потпуној слободи пролаза и пловидбе, сем за оне са чијим
државама је Турска у рату
-пролазак и пловидба страних бродова је доста ограничена
-1946. на предлог СССРа, турска прихвата слободу пролаза свих трговачких бродова и у време рата и у време мира,
потпуна слобода пролаза свих ратних бродова црноморских држава, а ратним бродовима нецрноморских држава се
забрањује пролаз, сем ако имају дозволу
2) Гибралтарски мореуз
-између Пиринејског полуострва и северне Африке, везује средоземно море и Атлантски океан
-нема посебног закона који регулише режим пловидбе; Британско-француском декларацијом је утврђена забрана
подизања утврђења на делу обале Марока ради слободе пролаза
3) мореуз Ормуз
-спаја Персијски залив са Индијским океаном
-режим није утврђен међунар. уговором; примењује се општи режим нешкодљивог пролаза
4) Отрантски мореуз
-пролаз који раздваја Балканско полуострво од Апенинског, спаја Јадранско и Јонско море; обале припадају Грчкој,
Албанији и Италији
-улази у групу широких мореуза, постоји појас отвореног мора или искључиве економске зоне, те бродови и
ваздухоплови пролазе делом отвореног мора на осн. слободе пловидбе

55. Морски канали

-су творевина људских руку, вештачки пролази прокопани на територији једне или више држава који спајају два мора у
циљу краће пловидбе
-деле се на међународне морске и унутрашње морске
-режим морских канала није изграђен по неком јединственом обрасцу, већ од случаја до случаја; режим је реулисан
уговорима, а начелно може и једностраним актом; морају бити отворени за пролаз свих бродова
-Суецки канал-
-повезује Средоземно и Црвено море
-Цариградска конвенција утврђује да ће увек бити слободан и отворен за све
-ограничења права пролаза постоје код ратних бродова зараћених страна
-Панамски канал-
-између Тихог и Атлантског океана
-на основу уговора 1903. Панама је допустила САД-у салну употребу
-канал је неутрализован и отворен за пролаз свих бродова у пуној једнакости, али се није поштовало у пракси
-Панама и САД су онда склопили два уговора 1977. – Уговор о Панамском каналу и Уговор о трајној неутрализацији
канала; утврђено је да Панама стиче територијалну јурисдикцију
-1999. САД тражи контролу над земљом и водом, и војним базама
-Килски канал-
-Балтичко-Северно море; на територији Немачке, то га чини унутрашњим каналом, а то је престао да буде Версајским
мировним уговором када је проглашен отвореним за пролаз бродова свих застава, сем оних са којима је Немачка у рату
-Хитлеровом Декларацијом из 1936. су престале да важе те одредбе и канал је третиран као немачка војна база; по
завршетку рата је поново отворен за пловидбу, без нарочитог међунар. акта

56. Правни режим међународне ваздушне пловидбе

-позитивно право садржано је у Чикашким конвенцијама из 1944., које обухватају:
1. Конвенцију о међународном цивилном ваздухопловству
2. Споразум двеју слобода (Споразум о међународном ваздушном транзиту)
3. Споразум пет слобода (Споразум о међународном ваздушном транспорту)
4. Привремени споразум о међунар. цивилном ваздухопловству
-вршење права претпоставља закључење споразума између страна уговорница конвенције, који регулишу низ питања
која нису прецизно уређена Чикашком конвенцијом, а нарочито она комерцијалне природе (таксе и тарифе)
-у првом члану пише да државе уговорнице признају да свака држава има потпуни искључиви суверенитет над
ваздушним простором изнад своје територије (копна и воде) – неовлашћен улазак страних ваздухоплова је повреда
суверенитета
-ако војни ваздухоплов неовлашћено уђе, одбије да се покори наређењима, било каква реакција државе тешко да се
може оквалификовати као противправна (чак и обарање)
-када је у питању цивилни авион, држава се правда заблудом због обарања авиона
-ваздухоплови који нису намењени за редовни међунар. саобраћај (чартер летови) имају право прелетања територија и
слетања без да претходно прибаве одобрења
-за редовни ваздушни саобраћај потребна је специјална дозвола или друго одобрење
-држава уговорница може ограничити или забранити прелет извесних зона (мора једнако третирати и своје и стране
ваздухоплове), а у изузетним приликама се може то урадити на целој територији
-може утврдити обавезу да ваздухоплов слети на аеродром ради царинских и других контрола
-споразум две слободе-
-Споразум о међународном ваздушном транзиту садржи две слободе: (1) прелетања преко подручја друге државе без
слетања и (2) право слетања на терит. друге државе из техничких разлога
-споразум пет слобода-
-Споразум о међународном ваздушном транспорту, поред горе две слободе, садржи још три: (1) право да се укрцају
путници, пошта и терет из државе којој ваздухоплов припада, (2) право укрцавања путника, поште и терета упућених на
терит. државе којој ваздухоплов припада и (3) право искрцавања и укрцавања између ваздушних лука било које државе
из Конвенције
-положај ваздухоплова-
-имају припадност државе у којој су регистровани
-ваздухоплов је дужан да носи одговарајуће ознаке, знаке националности и регистрације
-мора бити снабдевен серијом докумената (уверење о регистрацији, о пловидбености, дозвола за рад сваког члана
посаде, путна књига...)

57. Поларне области

-све простране области око Северног и Јужног пола
-правни положај Артика и Антартика није ргулисан на јединствени начин; Гренланд заједно са припадајућим острвима
је под суверенитетом Данске, Норвешкој је признат потпуни суверенитет над Шпицбершким архипелагом, а остатак
Арктика је споран – на једној страни су државе које нису истакле територијалне захтеве, на другој страни су Канада и
Русија које јесу
-СССР је 1926. прокламовао суверенитет над свим територијама у арктичком океану, а Канада сматра да она има
суверенитет
-Уговор о Антартику је донет 1959. на Вашингтонској конференцији, где је утврђено да се Антартик користи искључиво у
мирољубиве сврхе; о Антарктику је донето још значајних конвенција – Конвенција о заштити живих морских извора
Антарктика и Протокол о заштити природне средине уз Уговор о Антарктику

58. Космичко пространство

-некада се сматрало да држава поседује власт у простору изнад њене територије до бесконачности
-1967. је формиран корпус правила космичког права, без дефинисања космичког простора
-Уговор из 1967. је основни извор космичког права, и репродукује принципе из Декларације о правним принципима
који регулишу активности држава у истраживању и искоришћавању космоса
-претеже мишљење да границу ваздушног и космичког простора треба тражити на висини од 100 и 110км
-правни режим космоса-
-Уговор из 1967. га квалификује као добро читавог човечанства, укључјући и небеска тела, која су слободна за
истраживање и искоришћавање
-искључена је могућност присвајања космоса проглашењем суверености или на основу окупације
-Месец је изузет из режима општег добра и квалификован као заједничка баштина
-мирољубиво истраживање и коришћење космоса је наглашено – не смеју се ставити у орбиту Земље било какви
објекти који носе нуклеарно оружје, и да неће успостављати војне базе на небеским телима
-у вршењу слободе научог истраживања морају се доставити резултати научних истраживања
-држава која лансира космички објекат мора га регистровати, и он је у надлежности те државе
-кад су у питању сатлеити, остварена је међународна сарадња кроз МО

59 Облици и називи међународних уговора

-облици-
-МП не предвиђа посебни облик склапања уговора; нагласак је на намери странака, без прописивања нарочите форме
-преовладава писмени облик, у члану 2 Конвенције о уговорном праву захтева се писмени облик
-називи-
-називи Повеља и Устав резервисани су за акте којима се оснивају МО, утврђује њихов домашај и надл.
-Конвенција је најраспрострањенији назив, за акте који регулишу екоомске односе, културна и социјална питања и за
мултилатералне споразуме
-Акт се употребљава за вишеструје споразуме на међународним конгресима и конференцијама (нпр. Завршни акт
Бечког конгреса)
-Компромис за споразуме којима се државе ибавезују да ће прибећи арбитражи за решавање спора
-Протокол је најчешће допунски акт
-језик уговора-
-раније се употребљавао латински, данас се иде у правцу равноправне употребе језика уговорница код билатералних
уговора, а енглеског и француског код мултилатералних
-у УН су службени језици енглески, француски, кинески и шпански

60. Уговорне стране

-уговорни капацитет-
-подразумева право на закључивање међународних уговора, а везује се за суверенитет и МП субјективитет
-уговорна способност је шира од суверенитета, јер уговоре склапају и МО и несуверене или полусуверене државе;
постоји и друго схватање да је субјективитет извор уговорне способности
-уговорне стране могу бити државе и МО, али и Света столица, то јест' папа
-држава-
-држава је изворни субјекат МП, те је њихова уговорна способност неспорна
-протекторати – такође имају уг.спос., сем колонијалних протектората (државе чију спољне послове води друга држава)
-федерација – јединствена држава, јединствен субј. МП;
-федералне јединице – неки устави дају могућност да под извесним условима склапају уговоре (СЦГ) а неке искључују ту
могућност (Аустрија); чак и кад могу да склапају уговоре, не можемо говорити стриктно о уговорној способности, јер
нема способности самосталног располагања својим правима; подвргнуто је бројним ограничењима, па то овлашћење
треба квалификовати као врсту пословне способности
-уговорна способност може бити ограничена и на основу посебног међунар. статуса државе, као што је случај са стално
неутралним државама
-уговори морају испуњавати два услова:
1. да су уг. стране правне личности МП
2. да те личности иступају у свом јавноправном својству, као носиоци врховних суверених права
-међународне организације-
-посоји широка сагласност да МО поседују уговорну способност, нарочито УН
-томе у прилог иду одредбе уставних аката о закључивању уговора и уговорна пракса МО
-позитивна пракса изводи закључак да је закључивање уг. инструментални облик активности МО
-спор постоји око правног основа уговорне способности, где постоји три гледишта:
1. основ је уставни акт или акт о оснивању (недостатак је што они не садрже опште овлашћење МО)
2. основ је у правилима обичајног права, а правила у уставним актима су декларативног карактера
3. уг. спос. се претпоставља, она је неопходна претпоставка и доказ субјективитета МО
-Света столица-
-произилази из својства правне личности које Света столица поседује
-он закључуује конкордате, специфичну врсту уг. који регулишу материју која улази у домен строго унутрашње надл.
државе

61. Процес закључивања међународних уговора

-се одвија у 4 фазе: преговори, адопција текста, аутентификација текста и изражавање пристанка на обавезивање
уговором
-перговори-
-измена и расправа предлога представника преговорача у циљу постизања споразума
-субјекти који воде преговоре-
1) држава
-у име државе говоре овлашћени представници, статус добијају пуноможјем
-лице се признаје за представника ако покаже пуномоћје или ако из праксе произилази да су државе имале намеру
да одређено лице сматрају представником (шеф државе и владе, шеф дипл. мисије, акредитовани представници на
међунар. конф. или код неке МО); сви сем шефа државе или владе су ограничени само на усвајање текста
2) међународна организација
-техника преговарања-
-усмено или писмено
-кад је усмено, води се записник, а стране воде белешке о преговорима
-ако је писменим путем, преко нота, писама и слично
-државе преговарачи не учествују непосредно у формулисању текстова, већ се то препушта стручним,
специјализованим телима, која скупљају и систематизују предлоге, па на основу њих обликују полазни, основни текст
-адопција/усвајање текста уговора-
-код усмених је сагласност воља дефинитивни циљ у процесу настанка уговора
-код писмених, постизање споразума треба преточити у одговарајући инструмент, што се посутже усвајањем и
аутентификацијом текста
-усвајање је формални акт којим се утврђује облик и садржина будућег уговора, а о самом току усвајања за сваку
ситуацију се праве посебна правила (нпр. на Генералној скупштини УН та правила пише Секретаријат)
-аутентификација текста уговора-
-поступак установљавања дефинитивног текста уговора
-техника је најчешће стављање потписа
-аутентификација се врши на начин прописан самим уговором или споразумом странака, а ако то не постоји, онда
потписом
-парафирање – стављање само иницијала, кад преговарачи нису овлашћени на потписивање
-потпис ad referendum – под условом накнадног одобрења од стране владе
-у МО се врши: резолуцијом надл. органа или актом аутентификације
62. Начини изражавања пристанка на обавезивање уговором
-потпис-
-у класичном начину, потпис претходи ратификацији као начину коначног обавезивања
-постоје три случаја када је потпис дефинитивни пристанак:
1. кад је тако прописано уговором
2. кад су се државе тако сагласиле
3. кад из пуномоћја произилази да је држава изабрала потписивање као начин коначног обавезивања
-ратификација-
-значи сагласност, потврђивање
-суштински мења проблем парламентаризма
-орган у чију надл- спада ратификација не испитује само да ли су представници поштовали овлашћења у пуномоћју, већ
суверено и слободдно доноси одлуку да ли ће се држава обавезати
-конвенција под ратификацијом подразимева међунар. акт којим се изражава пристанак на обавезивање
-уговор подлеже ратификацији у четири случаја:
1. кад је татко прописано уговором
2. кад су се државе тако споразумеле
3. кад је представни кпотписао уговор под резервом ратификације
4. када је намера државе о томе изражена у току преговора
-постоје три система ратификације:
1. ратификује шеф државе
2. ратификује шеф државе уз одобрење парламента
3. ратификује законодавно тело (Народна скупштина РС)
-прихватање или одобравање уговора-
-релативно нов начин изражавања пристанка, постоји два начина: изражавање пристанка без претходног потписивања
или након потписивања уговора
-приступање-
-традиционални метод, када држава није учествовала у преговорима
-држава може да изрази пристанак путем приступања у три случаја:
1. кад уговор то предвиђа
2. кад су се државе тако споразумеле
3. кад су се све стране уговорнице накнадно тако споразумеле
-некада се сматрало да се може приступити само уговору који је ступио на снагу, данас је независно
-може се извршити двостраним и једностраним актом
-размена инструмената-
-тенденција ка упрошћавању поступка је довела до овога; склапа се разменом нота, писама и сл.
-једна држава упути другој ноту, а ова прихвата текст и о томе нотом обавештава ту државу
-компликације настају када прихвата текст само делимично
-може ако:
1. инструменти предвиђају да ће њихова размена имати ово дејство
2. ако се државе тако договоре

63. Регистровање и депоновање уговора

-регистрација по Пакту Друштва народа-
-Пакт Друштва народа је први међунар. инструмент у коме је регистрација подигнута на ниво норме
-регистрација је овде услов за пуноважност уговора
-регистрација по Повељи УН-
-сваки говор који закључи члан УН, после ступања на снау, биће што је могуће пре регистрован и објављен од стране
Секретаријата
-ниједна страна уговора из споразума који није регистрован неће моћи ида се на тај споразум позове ни пред једним
органом УН
-регистрацији подлежу само они уговори закључени након ступања Повеље на снагу
-региструју се на два начина:
1. подношењем уговора на регистрацију од стране уговорнице или депозитара
 2. по службеној дужности од стране УН
-депоновање уговора – дужност депозитара-
-регистрација се обично поверава једном субјекту, који се назива депозитар
-он се одређује уговором, а ако се ради о МО, депозитар је обично административни орган организације
-у осталим случајевима је то надл. орган држ.домаћина конференције
-функција депозитара:
-има репрезентативни карактер (одређен од стране дрћава које су учествовале, у име свих потписница) и
оперативни карактер (има серију процедуалних задатака)
-функције су: чување текстова, припремање оверених копуја, припремање потписа, испитивање да ли су они дати у
доброј форми, обезбеђивање регистровања уговора...

64. Резерве уз вишестране уговоре

-резерва је једнострана изјава воље коју даје држава током потписивања уговора којим жели да изменин или искључи
правно дејство неких одредаба, у погледу њихове примене на ту државу
-конститутивни елементи: једнострана изјава држ. или МО; даје се пре или у моменту обавезивања уговором и објекат
резерве су поједине одредбе
-тражи се једногласност свих заинтересованих држава
-правило је да је стављање резерви допуштено увек сем у три случаја:
1. кад уговор изричито забрањује
2. кад је прећутно забрањена уговором
3. кад је неспојива са предметом и циљем уговора

65. Временска примена међународних уговора

-односно од ког и до ког тренутка тај уговор важо
-почетак важења-
-почиње да важи у моменту који је предвиђен самим уговором, а ако није предвиђен, важи од кад последња учесница у
преговорима изрази свој пристанак
-правило у коме почиње да важи по пристанку последње учеснице има одступања:
1. уговором се установљава период времена између пристанка и ступања на снагу
2. предвиђа се често да ступа на снагу када одређен број држава да пристанак
-привремена примена уговора:
-настала због остваривања хитне међунар. сарадње
-тада се уговор примењује док се очекује његово ступање на снагу, ако је тако одређено уговором или су се странке
тако споразумеле
-опште правило је да уговори не делују ретроактивно, али ретроактивно дејство може бити установљено изричито
(специјалном клаузулом) или прећутно (кад се заснива на природи уговора)
-постоје и општи изузеци од неретроактивности (нпр. обавеза државе да не уништи предмет уговора пре његовог
ступања на снагу)
-до ког тренутка важи-
-до момента установљења правних чињеница којима Конвенција признаје статус основа ништавости, престанку уговора,
повлачења уговора или његове суспензије
-временско важење није јасно и прецино дефинисано, јер Конвенција не прави разлику између билатералних и
мултилатералних уговора
-интемпорално право-
-почива на две премисе: ваљаност конкретног уговора се цени у светлу права које је на снази у време закључења тог
уговора и примена уговора треба да буде у складу са правилима МП
-повлачи разлику између стварања и трајања уговорних права, тј. између важења уговорних права и обавеза и важења
уговора као правног акта
-ово је изражено у правилу које регулише последице престанка уговора у случају престанка услед сукоба са
новонасталом нормом: то ослобађа странке од обавезе да настави са извршењем уговора и не штети никаквим
правима и обавезама које су настале извршавањем уговор апре његовог настанка

66. Територијална примена уговора

-са становишта територијалне примене, уговори се могу поделити у три групе:
1. уговори код којих се питање домашаја не поставља (нпр. уг. о решавању спора судским путем)
2. уговори који су ограниченог територијалног домашаја (нпр. уг. о пограничном промету)
3. уговори чију примену одликује територијална димензија
-проблем настаје ако се не може извући поуздан закључак из уговора о намери уговорница
-колонијална клаузула-
-одредба којом се регулише примена уговора у односу на несамоуправне територије, тако што се овом клаузулом
примена уговора може протегнути и на колонију, или се оне искључују из уговора
-спор је кад постоји одсуство колонијалне клаузуле, постоји три мишљења: прво да се примењује и на колонију, друго
да се не примењује на колонију а треће је да зависи од намере уговорница
-федерална клаузула-
-кад се дејство уговора ограничава, тј федеративна држава се ослобађа обавезе да гарантује примену уговора на целој
својој територији
-у простим, унитарним државама, питање примене не представља проблем
-у федеративним државама, могућа су три решења:
1. да се савезним органима повери искључива власт у везу преузимања и примене међунар. уг.
2. да се савезним органима повери преузимање међунар.уг. уз резерву да федералне јединице дају сагласност пре
ратификације
3. да се уз акт о ратификацији предвиди и додатни акт којим се уводи у живот уговор
-територијални домашај зависи од намере уговорница, то Конвенција каже
-могу постојати и изриита ограничења (путем територијалних клаузула) и прећутна ограничења (која произилазе из
регионалног карактера уговора, из природе уговора)
-примена сукцесивних уговора који се односе на исти предмет-
-уговорне одредбе ове врст могу се сврстати у две групе:
1. оне које регулишу однос уговора према ранијим уговорима који се тичу истог предмета (кад постоји подударност
уговорних страна и кад она не постоји)
2. оне које утврђују обавезе страна уговорница за будућност и обично се састоје у обавези да уговорница не улази у
уговорне односе који не би били сагласни са постојећим уговором
-основно питање је ваљаност несагласних одредби; Конвенција прихвата принцип првенства, под резервом одредаба
члана 103 Повеље, који установљава елементе хијерархије
-под овом резервом важе следећа правила:
1. кад уговор садржи одредбу по којој је подређен ранијем или каснијем уговору, одредбе тог уговора имаће
предност
2. кад су све стране уговорнице ранијег уговора стране и каснијег, а ранији није престао услед закључења новог,
ранији ће се примењивати само у мери у којој су му одредбе у складу са новим уговором
3. кад нису све стране исте у ранијем и каснијем, има два режима: оне које су стране у оба, примењују се као у
правилу 2., а оне које нису, међусобна права и обавезе се регулишу уговором у којем су обе стране уговорнице

67. Дејство уговора

-у односу на стране уговорнице и у односу на треће државе-
-уговор је закон само за странке које су га закључиле; не рађа ни права ни обавезе за треће државе
-постоје изузеци од релативног дејства уговора – уг. на штету и у корист трећих
-уговор на штету треће државе-
-да би за трећу држ. могле настати обавезе, потребна су два услова: (1) да је намера уговорних страна да односне
одредбе послуже као средство за успостављање обавеза за трећу државу и (2) да трећа држава изричито, писменим
путем, прихвати те обавезе
-ако су ови услови испуњени, долази до склапања додатног уговора између уговорних страна и треће државе
-уговор у корист треће државе-
-дозвољени, а треће државе имају право да прихвате или одбаце корист
-услови: (1) да постоји намера код уговорнихдржава да се та права дају трећој држави и (3) да се трећа држава сагласи
са тим
-сагласност треће државе се претпоставља, док не изрази противљење
-права треће држ. уговорнице могу поништити или изменити без пристанка треће државе
-клаузула најповлашћеније нације-
-специјалан начин стицања права за треће државе
-у изворном облику, клаузула представља уговорну одредбу на основу које се уговорне стране обавезују да ће једна
другој признати сва права које су дале, или ће дати трећим државама
-све повластице које једна страна одобри трећој држави, аутоматски се простиру и на уговорницу, без нарочитог
признања или усвајања
-ова клаузула је у вези са начелом једнакост држава
-има најширу примену на подручју трговине

68. Тумачење међународних уговора

-интелектуални поступак који се састоји у утврђивању смисла појединих одредби или уговора у целини, тако што се
разјашњавају нејасне и вишезначне тачке уговора
-разликују се три основна приступа:
1. субјективни (коју су намеру странке имале)
2. објективни (полази од претпоставке да текст изражава аутентичну намеру, задатак је наћи значење текста)
3. телеолошки (установљава се предмет и циљ уговора)
-субјекти тумачења-
1) доктринарно тумачење
-тумачење које дају теоретичари
-доктринарно тумачење се може појавити као помоћни извор у случају спора око тумачења пред МСП
2) тумачење на унутрашњем плану
-једнострано тумачење од стране надл. орг. држве
-може се појавити и у посебној форми – у акту чији је основни смисао тумачењ
3) тумачење на међународном плану
1. од стране судских органа
-од стране МСП и арбитражних судова
-ово је обавезно за странке које су се сагласиле да спор око тумачења изнесу пред суд
2. од стране међунар. органа који не врше судску функцију
-МО долазе у прилику да тумаче релевантне делове својих уставних аката
-проблем је ако нпр. неки делови Повеље буду различито протумачене од разних органа; да би се такве
ситуације избегле, Генерална скупштина УН је озвала све организације да евентуалне спорове око тумачења
поднесу МСП
3. од стране свих уговорница
-назива се и аутентичним тумачењем, јер су оне творци правила
-овде уговорнице практично закључују споразум о домашају уговора
-техника је различита: уношење одредби у уговор о домашају, доношење протокола који се прикључује уговору,
закључују посебни уговор којим се тумачи ранији...
4. од стране дела уговорница
-споразум ограниченог дела уговорница о домашају уговора, делује интер партес, између њих самих
-опасност је у могућности да један број моћнијих уговорница наметне своје тумачење осталима
-средства/методе тумачења-
1) језички
-утврђивање значење норме на основу појединих елемената језика као средства изражавања
-обухвата лексичко, синттичко и граматичко тумачење
-тумачи се у контексту уговора, па се тексту придодаје и сваки споразум који се односи на уговор и сваки инструмент
у вези са закључењем уговора
-ако се језичким тумачењем реши спор, нема разлога за друге методе тумачења
2) логички
-уговор се тумачи као органска, логичка целина, чији су делови у функционалној вези
-садржан и у језичком тумачењу, у правилу да се тумачи у контексту
3) систематски
-утврђује се смисао на основу везе са осталим правним правилима, у оквиру МП
-садржи претпоставку да су уговорнице пошле од МО
-мора да се води рачуна и о сваком релевантном правилу МП које се примењује у односима између уговорница
-питање је да ли су релевантна правила која важе у време закључења уговора или у време тумачења уговора;
приликом опредељења значајна је воља уговорница и карактер правила МП у основи уговора
4) историјски
5) телеолошки
-циљ се утврђује у преамбули уговора или прећутно
-ако је прећутно, циљ се установљава анализом уговора као целине
-по рестриктивном схватању, гледа се првобитни циљ уговора
-по екстензивном схватању, допушта се да се циљ мења у складу са мењањем социополитичког амбијента
-одредбе Конвенције имају неколико принципа, који представљају правила тумачења:
1. тумачи се у доброј вери, у складу са МП
2. језичко тумачење има првенство
3. разлика између изричито и прећутно предвиђених елемената уговора битна је само у телеолошком методу

69. Обавезна снага међународних уговора

-у унутрашњем правном поретку, обавеза испуњења слободно преузетих обавеза заснова се у закону, а у
међународном ппоретку на правилу Pacta sunt servanda (уговори треба да се поштују), односно уговор је закон за
уговорнице
-доктрина-
-по схватању Гроцијуса, ово је правило природног права; нема санкције, али се извршава из страха да се неправда не
врати неправдом
-по схватању присталица теорије међународне солидарности, свест о солидарности и правди је основ рпавила о
обавезности уговора; кршење уговора је опасност за међународну солидарност
-по схватању присталица нормативистичке школе, правило има апсолутну и објективну вредност и основ је целоукупног
правног поретка
-позитивно право-
-правило Pacta sunt servanda је норма позитивног општег МП, чија је функција да обезбеди поштовање и извршење
уговодних обавеза у доброј вери (бонафидес, који је један од елемената овог правила)
-ово праивло улази у категорију императивних норми, а обухвата два вредносна атрибута: правни и етички
-ово правило нема апсолутну вредност, већ је данас тежиште на структурално-функционалном значењу овог правила;
обавезност ступа на снагу само ако постоји уговор у смислу важећих формалних и материјалних услова за пуноважност
уговора
-начини обезбеђења извршења уговора-
-најчешће су самим уговором предвиђене санкције и мере за сопствено обезбеђење
-Повеља УН предвиђа могућност искључења из организације члана који нарушава начела Повеље
-ове врсте санкција имају елемент кажњавања и колективног притиска на државе
-примена санкција је поверена политичким органима – Савету безбедности или Генералној скупштини
-постоје и контролни механизми у циљу провере и извршавања међунар. уговора
-што се тиче обезбеђења извршења, некада се прибегабало окупацији неких територија, данас је најчешће гаранција
трећих држава или хипотеци на неким финансијским изворима

70. Основи релативне ништавости уговора

-прописи унутрашњег права о надлежности за закључивање уговора-
-држава не може као разлог поништења наводити чињеницу да је тај пристанак дат на начин којим је нарушена
одредба унутрашњег, сем у случају да је та повреда очигледна (јасна за сваку државу) и односи се на битно правило
унутрашњег права (норма која регулише надлежност за склапање међунар. уг. или норма од битног значаја)
-посебна ограничења овлашћења да се изрази пристанак државе-
-овлашћења представника да изрази пристанак су ограничена уставом и налозима владе или другог органа
-та посебна ограничења могу бити истакнута као основ ништавости ако су саопштена другим државама у преговору
-није од значаја уколико уговор подлеже ратификацији, прихватању и сл.
-заблуда-
-погрешна или нетачна представа у погледу релевантних чињеница
-врло је ретка, обично у погледу географске заблуде; ретка је јер су државе стручно опремљене а поступак је сложен
-на заблуду се може позивати ако се односи на чињеницу или ситуацију за коју је држава претпостављала да је
постојала у моменту кад је уговор закључен, а та чињеница је суштинска основа пристанка
-на правну заблуду се може позивати само ако је 'помешана' са заблудом о чињеницама
-превара-
-подвала, лаж, злонамерно представљање и стварање лажне представе држави на основу које ће она дати пристанак на
обавезивање
-разлика у односу на заблуду је у противправности
-елементи преваре: (1) зла намера; (2) понашање као материјализација те намере и (3) узрочна веза између преварног
понашања и заблуде
-мора бити превара која је одлучујуће утицала на државу да да пристанак
-подмићивање/корупција-
-због намере да се санкционишу прибегавања подмићивању
-односи се само на оне који праве одлуку и суштински утицај на представника државе

71. Основи апсолутне ништавости

1) принуда над представником државе
-принуда у ужем смислу: наношење физичког зла лицу/органу који представља државу, у циљу да он изјави одређену
вољу
-принуда у ширем смислу: стављање у изглед неког зла том лицу у случају неприхватања захтева преговарача; може
бити непосредна (усмерена на његову личност) или посредна (на њему блиска лица)
-да би била релевантна, мора бити озбиљна и противправна (тј. чињење које се ставља у изглед да буде противправно)
2) принуда над државом као колективом
-разлика у односу на принуду над представником је у томе што је код представника објекат принуде неко лично добро,
а над државом је државно добро
-екстензивно тумачење принуде значи да обухвата не само оружану, већ и политичку и економску принуду
-рестриктивно тумачење принуде тврди да се не могу раздвојити дозвољени и недозвољени облици економске и
политичке принуде
3) сукоб са перампторном нормом међународног права
-ништав је сваки уговор који је у момену закључења супротан са неком перампторном нормом општег МП
-перампторна норма је она која је прихваћена од целоукупне међунар. заједнице
-ове норме изражавају суштинске, фундаменталне интересе међунар. заједнице
-извори ових норми су обичаји и свеопшти мултилатерални уговори
-Конвенција не садржи листу конгетнних норми
-поступак поништења и последице-
1) обавештавање сауговорница
-у првој фази држава која се позива на недостатак пристанка да буде везана уговором обавештава сауговорнице
-обавештење или нотификација поред захтева треба и да наводи конкретне мере које треба предузети у односу на
уговор и разлоге који иду у прилог тим мерама
2) избор осталих сауговорница
-остале стране уговорнице могу да бирају у одређеном року да или прихвате захтев или приговоре захтеву
3) у случају приговора
-настаје спор који се решава путем преговора, анккеа, арбитражом, судским решавањем..
-ако у року од 12 месеци неможе да се постигне решење, постоје две могућности:
4.1) једностраним актом обраћање МСП
-ако се ради о спору око примене или тумачења чланова који регулишу сукоб уговора са нормом јус когенса
4.2) поступак измирења из прилога Конвенције
-ако се ради о спору око било ког другог члана који регучише ништавост
-прилог Конвенције предвиђа формирањекомисије од 5 квалификованих правника који испитују захтеве и
примедбе, сачињава извештај у року од 12 месеци, који обавезује стране уговорнице
-ако су стране уговорнице преузимале акте на основу ништавог уговора, свака страна може тражити реституцију
-уговорнице над којима је вршена превара, принуда и подмићивање могу ангажовати и одговорност уговорнице која је
то вршила
72. Суштинска промена околности
-суштинска промена настала с обзиром на околности које су постојале у мооменту закључења уговора и коју странке
нису предвиделе као разлог престанка уговора или повлачења из њега, не може бити основ за престанак уговора сем
ако постојање тих околности представља суштинску основу пристанка и ако је дејство те промене коренита промена
домашаја обавеза које преостају да се изврше
-не може се навести као основ престанка уговора ако се ради о уговору којим се установљава граница или ако је до
битне промене околности дошло тако што је странка која се на њу позива прекршила обавезу из уговора
-елементи: 1. фундаментални карактер
2. није била предвиђена од странака (и непредвидљива)
3. суштински основ пристанка
4. коренита измена обима обавеза (обима обавеза утврђених уговором + односи се на оне које још нису
извршене)
-накнадна немогућност извршења-
-која произилази из трајног нестанка или уништења предмета за извршење уговора
-за физичку немогућност извршења, услови су да наступи дефинитивни нестанак или уништење предмета уговора, да је
то резултат випе силле, да постоји узрочна веза и да је нестали/уништени предмет неопходан

73. Међународне организације – појам

-постоји огроман број МО и немогуће је дати свеобухватну дефиницију
-свеобухватне дефиниције се своде на дескриптивне дефиниције на основу којих су МО облици институционализације
међунар. односа
-конкретизација ове дефиниције се врђи на деобне јединице унутар опште поделе МО, према:
1. обиму активности
-опште (делују на широкм спектру међунар.одн.)
-специјализоване (дизајниране у циљу вршења активности у одређеној сфери међунар. односа, по правилу
неполитичких)
2. на основу врсте чланова
-владине/јавне (чланице су државе)
-невладине (чланице су групе појединаца, по правилу немају својство субјекта МП)
3. по правној природи одлука које доносе
-координирајуће (немају овлашћења да доносе обавезујуће одлуке за држ-чланице)
-наднационалне (одлуке су обавезне и непосредно примењиване; ове су изузетак)
4. по обиму чланова
-универзалне
-регионалне (нарочито у војне сврхе, нпр. НАТО)

74. Уједињене нације – настанак и оосновне карактеристике

-организација УН представља институционализацију идеје демократског поретка у међунар. заједници, као антитезе
фашистичком покрету (израсла из антифашистичке коалиције)
-ОУН је у основни мировна организација чији је основни задатак очување мира и безбедности у свету
-мир: развијање пријатељских односа; подстицање права човека и основних слобода за све; нпостоји норма о забрани
претње и употребе силе међу државама
-ОУН је правно утемељена на Повељи УН
-основна начела Повеље су: (1) суверена једнакост чланова; (2) савесно испуњавање преузетих обавеза; (3) решавање
међунар. споровима мирним начинима; (4) узрджавање од претње силом или употребе силе против територијалног
интегритета или политичке независности држава

75. Чланство у ОУН

-иако се квалификује као универзална организација, концепт чланства је изграђен на релативној универзалности, која
има два елемента:
1. оснивачи су државе које су узеле учешће на оснивачкој Конференцији УН или претходно потписале декларацију о
УН 1942. године
2. својство чланице се не стиче аутоматски, нити је обавезно
-чланови УН се могу поделити на:
1. државе осниваче (оне које су узеле чланство на оснивачкој Конференцији 1945., међу којима је и Југославија)
2. накнадно примљени чланови (државе које су након конституисања ОУН прошче утврђену процедуру пријема)
-чланство у УН повлачи права и обавезе; извор чланских права и обавеза су Повеља УН и акти које су Организација или
њени органи донели на основу Повеље, формирајући тзв. унутрашње/институционално право ОУН
-Повеља УН-
-је основни, примарни извор права и обавеза чланов УН
-извор чланских права и обавеза су одредбе Повеље које поседују контрактулени карактер, дизајниране са намером да
утврде права и обавезе чланица УН
-та права су: право да учествују на заседањима Генералне скупштине, учествују у расправи и доношењу одлука
гласањем; право да бирају и буду биране у органе УН; да учествују у избору судија МСП; да учествују у раду
конференција под окриљем УН
-обавезе су: очување међународног мира и безбедности; да ставе на располагање помоћи Савету безбедности; да се
удружују ради међусобног пружања помоћи при спровођењу мера које доноси СБ
-пријем у чланство-
-подразумева два елемента:
(1) испуњеност материјалних услова за чланство
-да је подносилац молбе држава, која је мирољубива, прихвата обавезе из Повеље, да је способна и вољна да
извршава те обавезе
(2) одговарајућа процедура
1. подношење молбе за пријем, која садржи декларацију спремности да прихвати обавезе
2. молбу испитује Савет безбедности (да ли су испуњени материјални услови)
3. доношење одлуке о пријему у Генералној скупштини (двотрећинском већином присутних)
-суспензија чланства-
-члану против кога је СБ предузео превентивну или принудну акцију, одлуком ГС, могу се привремено обуставити
вршења права и повластица – велика суспензија
-релевантни елементи: 1. основ суспензије је предиузимање превентивне или принудне акције
2. суспензију изриче ГС на препоруку СБ
3. предмет суспензије су чланска права и повластице,не обавезе
4. суспензија је привременог карактера
-Повеља признаје и суспензију права члана да учествује у раду ГС ако је у заостатку са уплатом финансијског доприноса
(настаје аутоматски ако је износ заосталих употреба исти или већи од износа доприносса који је био обавезан да плати
претходне две године)
-престанак чланства-
1) иступањем члана
-Повеља не садржи одредбу о иступању
-право повлачења из ОУН је признато у изузетним околностима
2) искључењем члана
-најстрожа мера коју доноси ГС на предлог СБ у однос уна члана који упорно нарушава начела из Повеље
-елементи: 1. искључење се изриче држави која упорно нарушава начела
2. искључење није правна обавеза ГС и СБ, ствар је политичке оцене
3. искључењем престаје веза између члана УН и ОУН, остају на снази обавезе из Повеље
-искључење се никад није десило, јер чланови СБ имају право вета

76. Генерална скупштина УН (ГС)

-састав и организација-
-ГС је централни репрезентативни орган ОУН у коме су заступљене све државе чланице
-она је најшире дипломатско тело чланова ОУН
-ради у заседањима, а постоје редовна годишња заседања и ванредна заседања
-редовна годишња заседања почињу сваке године првог уторка након првог септембра
-ванредна заседања сазива генерални секретар на захтев СБ или већине чланова УН
-заседањем руководи председник ГС, који се бира за свако заседање; не бира се из реда представника сталних чланица
СБ
-ГС је формирала сложену мрежу органа и тела који чине организациону структуру Скупштине
-елементи те структуре су:
- 6 главних комитета као сталних помоћних органа
- 2 стална комитета – Саветодавни комитето административним и будџетским питањима и Комитет за чланске
доприносе
- 2 комитета за процедуру која се формирају на почетку сваког заседања – Верификациони и Генерални комитет
-бројна помоћна теа
-надлежност и гласање-
-ГСу припадају широка овлашћења: овлашћење да расправља о свим питањима и предметима у оквиру Повеље или
која се односе на овлашћења и задатке сваког органа у Повељи; даје препоруке члановима УН и СБу о свим таквим
питањима и предметима
-генерална надл. ГС се испољава као:
1. самостална надлежност
-у погледу надзора и прегледа свих активности УН
-прима и разматра годишње извештаје СБ, помоћних органа; наступа као контролни орган
-разматра и одобрава буџет
2. разграната подељена надлежност
-са другим органима УН; посебно је значајна она коју дели са СБ – у изборним поступцима судије МСП, именује
генералног секретара на препоруку СБ, одлучује о пријему, суспензији и искључењу чланова на основу препоруке
СБ, деле надлежност у поступку ревизије Повеље
3. привидно подељена надл.
-постоји са Економско-социјалним и Старатељским саветом

77. Савет безбедности (СБ)

-природа и структура-
-СБ је оперативни орган са ограниченим бројем чланова
-СБ је у сталном заседању, па чланице СБа делегирају сталне представнике у седиште ОУН који су овлашћени да у име
своје државе доносе релевантне одлууке
-СБ одржава и повремене састанке на којима сваки од његових чланова може бити представљен чланом владе или
другим специјално постављеним представником
-Повеља предвиђа само један помоћни орган – Комитет војног штаба, у чијој је надлежности давање савета и
указивање помоћи СБу за сва питања која се тичу војних потреба
-у пракси су конституисана три стална комитета: Комитет експерата (испитује привремена правила процедуре); Комитет
за пријем нових чланова и Комитет за састанке Савета ван седишта Организације
-композиција/састав-
1) стални чланови
-Кина Француска Русија ВБ САД
2) нестални чланови
-бира их ГС УН из реда чланица, на период од две године, водећи рачуна о доприносу одржавања мира и правичној
географској расподели
-одлучивање у СБу-
1) гласањем
-правила дизајнирана у зависности од природе питања
-процедурална питања: потврдним гласањем 9 чланова
-суштинска питања: квалификованом већином (9+стални чланови)
2) консензусом
-одлучивање без формалног гласања; председник на основу неформалних консултација формулише предлог и
објављује га на отвореној седници у циљу усвајања
-надлежност-
-примарна надлежност-
-је очување међународног мира и безбедности; тако се разликује надл. у мирном решавању спорова и надлежност у
решавању спорова принудним путем
-у поступку мирног решавања: СБ доноси препоруке странкама, а кад је потребно, позива их да свој спор реше мирним
путем; ако СБ мисли да спор може угрозити мир и безбедност, може да препоручи услове решења према свом
нахођењу
-може доносити одлуке о превентивним и принудним мерама:
-превентивне мере су мере попут захтева за прекидом ватре, повлачењем трупа и сл.
-принудне мере у ширем смислу не подразумевају употребу оружане силе, бећ нпр. комплетни прекид економских
односа, железничких, ваздушних веза и сл.
-принудне мере у ужем смислу подразумевају ангажовање оружане силе
-секундарна надлежност-
-серија функција које нису у вези са очувањем мира и безбедности
-надзор над деловањем регионалних споразума, препоруке у вези са пријемом, суспензијом и искључењем чланова,
препоруке о избору генералног секретара, судија МСП...

78. Економско-социјални савет

-састав-
-један од изборних главних органа УНа
-на основу текста Повеље, био је састављен од 18 чланова бираних из ГС на темељу правичне гео-расподеле
-касније је број повећан на 27, па на 54 члана
-сваке 3 године се бира по 18, ради обезбеђења континуитета
-задаци и овлашћења-
-вршење и покретање поучавања и припремање извештаја о међунар, економским, социјалним, културним и сл.
питањима
-припремање нацрта конвенција у питањима из своје надлежности
-доношење препорука које се упућују државама, ГСу или специјализованим агенцијама
-сазивање регионалних и општих конференција
-старатељски савет-
-Повеља предвиђа стварање посебног, специјализованог органа за надзор над вршењем међунар. система
старатељства
-композиција и доношење одлука-
-састављен је на трипартитном принципу:
1. чланови ОУН који управљају територијом под старатељством
2. чланови СБ који не управљају територијом под старатељством
3. остали чланови УН које на рок од 3 године бира ГС због једнаког броја чланова који (не)управљају терит
-чланице су представљане политичким представницима, а не независним стручњацима
-одлуке се доносе већином гласова присутних гласача
-има два стална комитета
-задаци и овлашћења-
-скромна самостална овлашћења; своде се на састављање употника о политичком, социјалном и просветном напретку
становника сваке територије под старатељством, на основу којих сачињава годишњи извештај
-остале задатке врши под окриљем ГС: ратмара извршење које подноси административна власт, прима и испитује
петиције, врши привремене обиласке територија под старатељством и остале акције

79. Секретаријат УН и Генерални секретар

-Повеља квалификује Секретаријат као један од главних органа УН, подразумевајући под секретаријатом Генералног
секретара и особље које Организација може да захтева
-у суштини, то особље је само техничка потпора Генералном секретару; ово је услед строго хијерархијског система
Секретаријата и непоклапања надлежности Секретаријата и Генералног секретара
-Генерални секретар-
-именује га ГС на препоруку СБ
-мандат траје 5 година, иако Повеља то не одређује
-СБ након приватне дискусије о кандидату предлаже једног кандидата прихватљивог за све сталне чланове СБ а избор
врши ГС тајним гласањем простом већином
-функције Генералног секретара-
1) административне функције
1. сазивање специјалних заседања ГС
2. припрема састанака ГС, СБ, Екон-Соц.Сав и Старатељског Сав.
3. припрема буџета
 4. одговорност за финансијску администрацију
5. регистровање и објављивање међунар. уг.
6. правно представљање ОУН као целине
7. акредитовање дипл. представника држ-чланица
2) извршне дипломатско-политичке функције
-неадминистративне функције које му повере ГС, СБ, Екон-Соц. Савет и Старатељски савет
-овлашћен је да скрене пажњу СБу на свако питање које може да угрози очување мира и безбедности
-може покренути било какву активност у циљу стицања релевантних података о било ком спору или сукобу
-годишњи извештај о раду ОУН је административне природе, те Генерални секретар може да искористи то као повод да
изнесе своје предлоге и препоруке
-секретаријат-
-особље именује Генерални секретар према правилима која доноси ГС
-два основна критеријума приликом избора су личне субјективне квалификације кандидата и правилна географска
расподела
-битно обележје секретаријата је међународни карактер – не могу тражити ни примати упутства било које власти и
чланице УН су се обавезале да ће поштовати међунар. карактер функције Генералног секретара и особља и да неће на
њих утицати у вршењу њихових дужности
-састоји се из различитих уреда и департмана који се деле на мање организационе јединице
-надлежност секретаријата-
-административна и техничка помоћ органима УН (припрема нацрта, дистрибуција информација, превођење,
штампање...)
-документарна активност Секретаријата (статистички извештаји и збирке материјала за рад ОУН)
-информације и односи са јавношћу

80. Регионалне организације

-регионалне организације су оне чије су чланице просторно повезане или у непосредној близини
-нпр. Организацја америчких држава (ОАС) или Арапска лига
-позиција РО у систему Повеље УН-
-нацрт Повеље се опредељује за универзалистичку идеју, која је релевантна у двоструком смислу: (1) у погледу чланства
ОУН је формирана као универзална организација држава и (2) не подразумева аутоматски централизацију у погледу
надлежности Организације
-Повеља УН, дакле, не забрањује нити искључује постојање регионалних организација
-Повеља не садржи одредбе у погледу активности организација у чијој су надлежности политичка, економска.
социјална и слична питања, али не значи да су те организације ван домашаја Повеље
-природад и границе надлежности у светлости Повеље УН-
-у систему Повеље УН, регионалне организације у чијој су надлежности војна и безбедносна питања су помоћни органи
СБ
-природа надлежности регионалних органа разликује се од врсте поступка решавања спора: ако је мирним путем, та
надлежност је изворна, утемељена у Повељи која предвиђа да ће чланице УН које улазе у регионалне аранжмане
учинити сваки напор да постигну мирно решење; кад се поступак решава принудом, надлежност РО је помоћна и
делегирана од СБа, узима учешће кад је то прикладно, по дискреционој оцени СБа и по његовом одобрењу
-надлежност РО у предузимању оружаних мера изворне је природе једино у случају колективне самоодбране

81. Специјализоване агенције

-Повеља УН их одређује као организације, установљене међународним споразумом и са широком међународном
одговорношћу, на екон, соц, културном и сродним пољима, повезане са УН
-елементи: 1. јавне или међувладине МО
2. делују на екон, соц, културном и сл. пољима
3. настају на бази вишестраних уговора који, као уставни акти, одређују њихову делатност, циљеве и
унутрашњу структуру
4. делују у систему УН на основу споразума са ОУН
-С.А. су облици институционализације неполитичких међунар. односа држава
-први облици су административне уније/бирои – Међунар. унија за теелекомуникације, Светска поштанскаунија...
-данас С.А. су: МО рада (ILO), UNESCO, MMF, WHO,…
-природа и карактеристике-
-субјективитет се темељи на чињеинци да је створена са намером да извршава функције и ужива права, јер у великој
мери поседује својство међунар. личности
-од посебног значаја су уговорна способност и право посланства
-С.А. могу покренути саветодавни поступак пред МСП, а њихови функционери уживају дипломатски статус
-поседују својство правног лица и по унутрашњем праву држ-чланица – способност закључивања уговора, стицања и
располагања имовине и покретања судског поступка
-оснивачки акти – устави одређују превасходно чланство, унутрашњу структуру и функције агенције
-чланство-
-без изузетка су уноверзалне, а неке повлаче разлику између изворних и накнадно примљених чланица
-државе чланице УН статус члана стичу приступање, остале подносе молбу за пријем;
-није резервисано само за државе – могу да се придруже и неуставне терит. (без права одлучивања)
-унутрашња структура-
-је шематизована; обухвата:
1) пленарни орган
-врховни орган,
-надлежност: утврђивање опште политике и програма рада, одобравање буџета, доношење аката..
2) извршни орган и секретаријат
3) помоћна тела
-функције агенције-
-развиле су широку легислативну активност, снажно утичући на развој правних правила која за предмет имају односе у
њиховој надлежности
-опште легислативне активности: конвенције, регулаторни акти и препоруке
-позиција у систему УН-
-у надлежност УН спадају и екон, соц и сл. питања
-С.А. су део систем УН у коме ОУН има координирајућу и контролну улогу
-ОУН даје препоруке ради усаглашавање политике и делатности СА
-оперативна сарадња са С.А. је у делокругу Економско-социјалног савета (ЕСС)
-ЕСС усаглашава делатност С.А. у форми саветовања и препорука, те врши одговарајуће услуге
-контрола ОУН се испољава у финансијској сфери - ГС разматра и одобрава буџетске споразуме

82. Појам и правна природа међународних људских права

-у формалном смислу: нормативни подсистем МП, који се састоји из правних правила и стандарда, и који за предмет
има права, слободе и одговорности појединаца и људских колектива
-у материјалном смислу: аутономна норма или императив међунар. заједнице која квалитативно мења положај човека
у државама, успостављањем правних оквира легислативне и фактичке активности држава
-основна права и слободе имају специфично дејство: с једне стране делују у односу на државу, а с друге међусобно – у
односу са другим појединцима и колективном
-МП утврђивањем права и стадарда као обавезујућих, конституише минимални, несводљиви стандард који су државе
дужне уградити у своје национално законодавтво
-у нормативном смислу укида суштинске разллике у правном положају појединаца и група
-правна природа-
-по једном схватању, то су правила у ужем смислу, правила која стварају права и обавезе у смислу МЈПа; основ се види у
одрдбама Повеље и другим актима УН
-по другом схватању, та правила су особена комбинација елемената права, политике и вредности међународне
заједнице; регулативу људских права чине одређени правни стандарди, а не обавезе у ужем смислу
-део МЈП који се назива људским правима (ЉП) се састоји из правних правила и вредности које улазе у јавни поредак, а
нису још нашле правни израз

83. Универзална декларација о људским правима и пактови о људским правима

-Универзална декларација о правима човека-
-1948. ГС једногласно прихватила
-садржи основна права и слободе, која произилазе из слободе и једнакости људи
-права се деле на:
1) грађанска и политичка
-на живот, слободу и личну безбедност; забрана ропства, мучења, право на азил, на имовину, слободу мисли, савести
и вере, слободу мишљења...
2) економска, социјална и културна
-на рад, слободан избор запослења, правичне услове рада, заштиту од незапослености
-забрањује прављење разлике на основу политичког, правног или међунар. статуса земље којој неко лице припада..
-по једном мишљењу, Декларација је правно обавезујућа, јер: (1) се на њу позива серија аката, (2) устави и основни
закони о ЉП у великом броју земаља наводе Декларацију као темељни акт
-по другом мишљењу, нема правну, обавезујућу снагу (Келзен тврди да она нема ни уобичајени значај резолуција, јер
није упућена државама, већ народима и појединцима)
-постоји и схватање да је Декларација данас обичајно право, али је то схватање одбачено
-пакт о грађанским и политичким правима-
-право на живот, слободу и безбедност лиичности, кретања, мисли савести и вероисповести, забрана држања у ропству
и дужничког ропства...
-права – политичка права; слободе – забране које се намоћу свемоћи државе
-за разлику од Декларације, уводи нова права (забрана дужничког ропства права детета) а не наводи приватну својину
-деле се на права која се не могу суспендовати и она која, под одређеним околностима, могу
-пакт о економским, социјалним и културним правима-
-полази од права на рад, па на животни стандард, образовање, коришћење благодети културног и научног поретка итд.
-мере надзора и контроле-
-пакт о грађанским и политичким правима – предвиђа посебно експертско тело – Комитет за права човека; надлежан да
проучава извештаје, доставља сопствене и примедбе општег карактера; факултативна надлежност је везана за
Факултативни протокол – предвиђа право појединца да Комитету подноси саопштење да је жртва кршења неког од ЉП
-пакт о екон., соц. и културним правима – државе достављају извешаје Генералнонм секретару УН, а Комитет за екон,
соц и културна права само разматра извештаје

84. Забрана дискриминације

-двојако значење: забрана општег прохибитивног (забрањујућег) принципа који се односи на повлачење разлике у
уживању признатих права појединаца и група и збирни израз за серију појединачних забрана утврђених правилима
МЈПа а одређену категорију лица или права
-општа забрана дискриминације-
-уграђена у Преамбулу и основне циљеве Повеље УН, уобличена у једнака права појединаца и народа
-општи принцип једнаких права и равноправности преточен је у прохибитивну норму Конвенцијом о уклањању свих
облика расне дескриминације
-Конвенција дефинише дескриминацију као свако разликовање на основу расе, боје коже, предака, националног или
етничког порекла, које има за циљ поништење или повреду признавања, уживања или вршења ЉП равноправно
-подразумева директну (забрана учествовања у било каквом акту дескриминације) и индиректну (обавеза да не
подстиче дескриминацију) обавезу државе
-мере надзора и контроле-
-Конвенција предвиђа оснивање Одбора за расне дескриминације, који разматра извешраје које државе подносе
Генералном секретару УН о мерама које су донете у циљу остваривања одредаба Конвенције
-факултативна надл. Одбора: прима и разматра саопштења појединаца или група који се жале да су жртве повреде од
стране државе; ту жалбу/саопштење шаље Одбору по исцрпљењу локалних правних лекова
-забрана специфичних облика расне дескриминације-
-ради се о конкретизацији опште забране на забрану дискр. на одређеном пољу друштвених односа или појединих
категорија лица или група
-важна је Конвенција против дискриминације у образовању коју је усвојила Генерална конференција УНЕСЦО – спада у
забрану дискр. на одређеном пољу
-ГС УН је усвојила Конвенцију о политичким правима жена 1952., којом се иде на изједначавање мушкараца и жена на
политичком пољу, а потом је усвојена 1970. Конвенција о елиминацији свих облика дискриминација жена – ради се о
забрани дискр. појединих категорија лица
-Апартхејд-
-квалификовани облик расне дискриминације;
-квалификован као злочин против човечности, а нехумани поступци који проистичу из апартхејда су озбиљна претња
међународном миру и безбедности
-мере за уклањање и кажњавање: (1) оне које предузимају политички орг. УН на основу Повеље и (2) специф.
мере из области ЉП, засноване на извештавању надл.орг. – трочлане Комисије одређене од председника Комисије за
права човека

85. Забрана робства и трговина људима

-донета Конвенцијом о сузбијању ропства 1926. у оквиру Друштва народа, а 1953. стављена у оквир УН
-ропство је стање или положај појединца над којим се врше атрибути права својине
-Конвенција установљава обавезу држава да спрече и сузбију трговину робљем и потпуно укину ропство
-предвиђено је кривично кажњаваање за повреду забране, али и сваки покушај, припремање, наговарање и навођење

86. Избеглилце и апатриди

-избеглица: лице које се, услед прогањања или оправданог страха од прогањања због вере, расе, националности или сл.
нађе на територији стране државе
-избеглица може бити и лице са страним држављанством и апатрид
-статус избеглице не могу добити лица за која се оправдано сумња да су:
1. починила тежак злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности
2. починила тежак злочин према МП ван земље која их је прихватила
3. крива за поступке који су у супротности са циљевима и начелима УН
-Конвенција о статусу избеглица изграђена је на премиси баланса између заштите појединца од прогона и очувања
националне безбедности ддржаве на чијој терит. избеглице бораве
-по Конвненцији, избеглица је изједначена са домажим држављанима у погледу права појављивања пред судовима
-и избеглице и други странци имају иста права по питању слободе кретања и настањивања, образовања, стицања и
располагања имовином и сл.
-апатрид: лице без држављанства
-корпус правила о апатридима имају два циља: (1) да се олакша положај апатрида и омогући им уживање основних
права и слобода и (2) да сузбије апатридију кроз праксу асимилације и отклањање негативног сукоба закона

87. Право на азил

-заштита коју држава даје појединцу на његов захтев, било на својој територији или објектима који су под
јурисдикцијом њених органа
-азил се темељи на две премисе:
1. премиса суверенитета (држава суверено и независно одлучује да ли ће му пружити заштиту)
2. премиса хуманости и мирољубивости (давање азила је мирољубив и хуманитарни акт и не може се сматрати
непријатељским од било које друге државе)
-дипломатски азил се даје у просторијама дипл. представништва, на ратном броду, у војној бази и војном ваздухоплову
-право на тражење азила не може користити ни једно лице за које се сматра да је извршило злочин против мира, ратни
злочин или злочин против човечности

88. Радници мигранти

-до данас није изграђена општеприхваћена дефиниција радника-мигранта
-ГС УН је усвојила Међународну конвенцију о заштити права свих радника миграната и њихових чланова породица
-Конвенција одређује радника-мигранта као свако лице које је запослено или треба да буде запослено у држави чије
држављанство не поседује, обухвата и пограничне раднике, сезонске раднике и морнаре који раде на бродовима који
су регистровани у страној држави
-два елемента која опредељују правни положај радника-мигранта: (1) својство странца и (2) својство лица које
привремено борави у страној земљи у сврху обављања рада
-као странац, треба да ужива иста права која су призната и осталим странцима, али су често ускраћена
-Конвенција им гарантује основна људска права

89. Народ
-позитивно МП нема дефиницију народа
-појам народа као титулара на спољашње самоопредељење се разликује од појма народа као титулара права на здраву
животну средину
-зато су одређења народа описне природе, заснована на објективним и субјективним елементима
-у Завршном документу са Међунар. састанка под окриљем УНЕСЦОа, народј је:
1. група појединачних људских бића која имају нека или сва својства:
-заједничку историјску традицију
-расни/етнички идентитет
-културну хомогеност
-језичко јединство
-територијалну повезаност...
2. група мора имати одређен број појединаца
3. мора поседовати вољу / свест да буде идентификована као народ
4. мора имати институције или друга средства за изражавање заједничких карактеристика и воље за ИД
-право народа на егзистенцију-
-у биолошком смислу: право на живот појединаца који чине н арод
-право на друштвену егзистенцију: тиле се права на национални идентитет и самоопредељење
-право на самоопредељење-
-самоопредељење је политичко одвајање народа од њима страних националних целина и формирање независне
националне државе
-основне карактеристике:
1. право зависних народа да слободно одлучују о судбини стварања сопствене националне државе
2. концепција овог права је под снажним утицајем идеолошко-политичких интереса
3. акти нису конституисали ово право као правило општег МП
-Повеља УН је једини универзални акт који изричито наводи самоопредељење народа, али само у Циљевима и
начелима Повеље
-право на здраву животну средину-
-Афричка повеља о људским правима квалификује ово право као колективно право народа
-питање титулара зависи од појма права животне средине – ако се мисли на здраву животну средину као заједничку
баштину чпвечанства, титулар је човечанство
-данас је тешко говорити о овом праву, али постоје тенденције ка настанку

90. Појам, заштита и статус мањина

-основ постојања мањина, у фактичком смислу речи, јесу верске, расне, националне и језичке разлике унутар
становништва државе
-у правном смислу, да би мањина постојала, неопходно је да се група разликује од осталог, већинског дела
становништва државе и да задовољи више услова утврђених правилима унутрашњег и МП
-МП не познаје општеприхваћену дефиницију мањина, а однос државе према мањинама је опредељен прагматичним
политичким интересима
-најприхваћенија деф.: мањине су група, бројчано мања од осталог становништва, у недоминантном положају, чији
припадници (који су држављани те државе) имају етничке, верске или језичке особине другачије од остатка
становништва, и (макар прећутно) исказују осећај узајамне солидарности
-објективни конститутивни елементи:
1. држављанска веза
2. бројност
3. етничке, верске или језичке особености
-субјективни конститутивни елементи:
1. осећање солидарности
2. жеља за очувањем идентитета
-заштита мањина-
-режим мањинске заштите изграђен у Друштву народа, и имао је два основна циља: обезбеђење потпуне једнакости и
опремање мањина погодним средствима за очување своје посебности
-режим подлегао двоструким гаранцијама: државе су у обавези да мањински режим признају као фундаментално
право у свом унутрашњем праву и повреда мањинског режима је предме разматрања на Савету, на иницијативу било
ког члана овог ела
-статус мањина-
-могуће направити разлику статуса мањина по општем МП и у Повељи УН и статуса мањина по регионалном и
партикуларном праву
-на основу нормативног потенцијала постојећих правила, може се направити МП мањина, али постоји страх држава да
може угрозити територијални интегритет
-конститутивни елементи права мањина:
1) право на егзистенцију
-тј. на опстанак мањине
-физичка и биолошка егзистенција мањина је предмет Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида,
где су радње са циљем уништења неке групе геноцид
-подразумева и право на социјалну егзистенцију – право на признање и развијање идентитета
2) право на идентитет
-у негативном смислу: своди се на забрану дискриминације (општа и специфична забрана)
-у позитивном смислу: подразумева допунска права која имају за сврху да осигурају мањине; дакле позитивна
активност државе која превазилази недискриминацију мањина (позитивна дескриминација)
3) институционални вид
-у систему МП не постоје специфични механизми за заштиту права мањина
-извесна питања се могу наћи у делокругу неких међунар. тела и институција
-право мањине на опстанак може бити предмет поступка пред МСП
-Комитет за права човека и Одбор за расну дескриминацију – за права мањине на ИД у негативном смис.

91. Домородачки народи

-народи у независним државама који потичу од становника који су насељавали дато подручје у доба освајања или
колонизације, који су без обзира на законски статус, задржали неке или све своје социјалне, еономске, културне или
политичке институције
-овај појам се у некој мери поклапа са појмом етничких или националних мањина, али постоје јаки разлози да се ти
појмови не поистовећују – домородачки народи свој статус дугују непожељној пракси прогона и геноцида
-корпус мањинске заштите није довољан да у потпуности одговори захтевима домородачких народа
-објективна обележја:
1. етничке, културне, језичке и расне разлике у одн. на доминантно становништво
2. аутохтоне економске, социјалне и правне установе
-свест о потреби специфичне заштите домородачких народа поприма облике легислативном активношћу Међународне
организације рада, а ОУН је донела више резолуција и препорука које се тичу положаја ових народа, али општег
карактера, без непосредног правог дејства
-у оквиру УН основана су и специјализована теела, којима недостају ефективна овлашћења
-Нацрт Декларације УН о домородачком становништву, усвојен од Комисије за ЉП (једини акт у УН)
-Нацрт садржи серију права и слобода, али је неизвесно да ли су државе спремне да оживотворе потенцијал Нацрта, јер
већина тих држава ни не признаје мањинска права

92. Регионални сисеми заштите људских права

-паралелно са општим ЉП егзистирају и регионални системи, а њихови разлози за конституисање су:
1. негативни разлог: и даље је спорна и неефективна имплементација универзалних ЉП
2. позитивни разлог: основа за изградњу правила је сличност традиција, вредности и филозофских опредељења на
ућим просторима
-постоје три регионална система: европски, интерамерички и афрички
-разлика између општих и регионалних система ЉП је највише у природи мера међунар. надзора и контроле
-општи систем: надзире да ли држава спроводи преузете обавезе, европски и интерамерички проверава ефективније,
употпуњена је и исправком акта
-афрички регионални систем-
-почива на одредбама Афричке повеље о ЉП и правима народа
-једини систем који људска права у духу Повеље УН третира интегрално, као права појединаца и група
-наводи и права народа – на самоопредељење, право над националним богатством и природним ресурсима, на
развој...
-мере надзора и контроле су дизајниране као специфичне несудске мере, у надл.. Афричке комисије за ЉП и права
народа и Конференције шефова држава и влада ОАЈ
-Комисија од 11 чланова прима саопштења уговорнице да друга уговорница крши одредбе Повеље, а Комисиа
доставља извештај државама у спору и Конференцији
-амерички регионални систем-
-у материјалноправном смислу, извор је Америчка конвенција о ЉП; право на азил је специф. регионално право;
Конвенција не садржи економско-социјална права, па чак ни право на образовање, а то је исправљено додатним
протоколом
-у процесноправном смислу, извор је Конвенција и права Организације америчких држава
-Интерамеричка конвенција о ЉП предвиђа Комисију, надлежну за примање петиција појединаца или група или НВО, а
факултативна надл. је да прима и разматра саопштења у којима једна уговорница тврди да је друга уговорница
прекршила право из Конвенције
-Међуамерички суд за ЉП: суд од 7 судија, чије су пресуде коначне и обавезујуће
-европски систем-
-обухвата три система: систем Савета Европе, систем ОЕБС-а и систем ЕУ
-систем Савета Европе:
-Европска конвенција о ЉП и Протоколи уз њу
-надзор и контроле се развија у две фазе (прва од ступања на снагу Конвенције, до 11ог протокола, а друга од тада)
-прва фаза је имала три органа: Европска комисија за ЉП., Комитет министара Савета Европе и Европски суд за права
човека
-друга фаза: трансформисано у механизам судске контроле, оставља само Европски суд, који сад има обавезну
надлежност
-Европски суд за ЉП: од неколико судија које бира Парламентарна скупштина Савета Европе; мандат им је 6 година са
правом реизбора; поред судија ту је и Секретаријат; надлежност: орган за судску контролу примене Конвенције;за све
предмете тумачења и примене Конвенције и протокола; надл. суда-одбора: одлучивање о допуштености представке;
Малог и Великог већа – пдчике у меритиму
-систем ОЕБС-а-
-реч је превасходно о безбедносном систему, који се бави и ЉП; нема специф. корпуса права, већ се ради о
хуманитарној димензији ОЕБСа
-обавезе које су чланице преузеле су политичке, а не правне природе; нису правне обавезе и не могу бити примењене у
судском поступку, већ се ослањају на факичку моћ ОЕБСа
-активност ОЕБСа нису довеле до суштинског обогаћивања кропуса ЉП, али је значајан допринос у смислу примене
стандарда грађ. и полит. права
-систем Европске уније-
-о специф. систему се може говорити тек од доношења Повеље о фундаменталним правима, која је стекла обавезујућу
снагу 2009. године Лисабонским уговором
-представља потврду права утврђених Европском конвенцијом о заштити ЉП и фундаменталних слобода, обогаћена
прогресивним развојем (социјална права и права радника)
-домети су релативно ограничени

93. Појам и правне претпоставке за настанак међународног кривичног права

-у формалном смислу, МКП је систем забрањујућих норми општег МП, које за предмет имају кривичну одговорност за
инкриминисане радње и пропуштања
-МКпроцесно право је систем правила МПа које уређују међунар. поступке за гоњење и суђење лицима
-у материјалном смислу МКП је кривично право међунар. заједнице, а заштитни објекти су вредности и интереси
међунар. зај. као целине
-одсуство перампторности тиче се ограничене обавезности и домапаја; диспозитивно је
-правне претпоставке за настанак-
1) да се појединац непосредно подвргне међународноправној регулативи
2) конституисање нове врсте међунар. противправних аката, који траже и кривичну одг.
3) настанак корпуса забрањујућих норми општег МП као извора
-дуго су права, обавезе и одговорности улазили у строго унутрашњу надл. држава
-појединац постаје адресат мп правила (1) касно, прекретница је суђење осумњиченим вођама осовинских сила пред
војним трибуналима
-до 20. века МП је регулисало односе између држава, а крив. одг. се наметала као одг. за кршење правила МП која су од
суштинског значаја
-правила кп поседују апсолутно обавезну снагу и не подлежу диспозицији субјекта

94. Основна начела међународног кривичног права

-су фундаментални правни постулати на којима поива МКП; они су појединачна правила МКП који су део система и
стварају услове за систематско тумачење правила
1) принцип законитости
-nulla crimen, nulla poena sine lege
-sine lege scripta – искључује примену неписаног права; неприменљив у чистом облику у МКП
-sine lege previa – забрана ретроактивне примене (пракса Трибунала у Токиу и Нинбергу грађена је на мишљењу да
да свако штетно понашање треба да подлеже кажњавању, невезано за то да ли је у том тренутку било
инкриминисано)
-sine lege certa – норме морају бити прецизне и одређене
-sine lege stricta – забрана стварања права путем аналогије (ипак, прибегава се аналогији)
2) принцип индивидуалне субјективне кривичне одговорности
-индивидуална насупрот колективној – свако одг. само за своје поступке
-субјективна насупрот објективној – мора постојати субј. однос починиоца према делу
-изузетак од принципа индивидуалне одг. – заједнички злочиначки план и командитна одг.
3) принцип незастаревања
-разлози су правнополитичке природе
-није део општег МП, али нужно произилази из природе правила о међунар. злочинима

95. Основне карактеристике међународног кривичног права

1) системске карактеристике
-основни субјекти МП (државе и МО) не подлежу крив. одг.
-сувереност државе значи да она априори не признаје другу власт изнад своје – ни законодавну ни судску
-што се тиче структуре правила – фале им последице, она само предвиђају забрану
-али, квалификација међунар. злочина као забрањујућих је готово универзално прихваћена
-правила МКП су недовољно прецизна и непотпуна; треба да се кристалишу у крив. судовима, али до Сталног МКС су то
радили необјективни трибунали
-на Сталном МКС је тежак задатак да МКП приближи стандардима стриктне легалности
2) правно-техничке карактеристике
-доказивање постојања и прецизног значења обичајних и интермедијалнних правила је деликатна операција
-ослањање на националну судску праксу је довело до озбиљних мањкавости општег дела МКП

96. Злочин агресије

-агресија је инкриминисана Статутом Војног трибунала у Нинбергу: злочин против мира, тј. планирање, пприпремање,
започињање или вођење агресивног рата, којим се крше међунар. уговори, споразуми или гаранције, или учествовање
у неком заједничком плану или завери за извршење неког од горе наведених дела је злочин агресије
-у оквиру УН је донета серија аката ради прецизирања пома агресије: Резолуција ГС потврђује принципе МП признате
Статутом и пресудом Трибунала
-ГС УН је донела Резолуцију која садржи свеобухватну дефиницију агресије: употреба оружане силе једне државе
против суверенитета, територијалне целине или потлитичке независности друге државе
-примери агресивних аката: инвазија од стране оружаних снага, свака војна окупација употребом силе; бомбардовање;
блокада лука или обала оружаним снагама...
-ови акти праћени су субјективним елементом – вољом
-предвиђа се да ће појединац, који као лидер или организатор активно учествује или наређује планирање, покретање
или вођење агресије бити одговоран за злочин агресије
-Статут Сталног међународног кривичног суда-
-уврстава злочин агресије у најтеже злочине, и као такав потпада под његову јурисдикцију заједно са геноцидом,
ратним злочином и злочинима против човечности
-вршење јурисдикције суспендовано је до усвајања одредбе Статута која би дефинисала злочин агресије и одредила
случајеве под којима би Суд вршио јурисдикцију
97. Ратни злочини
-почињу се конституисати тек Статутом Војног трибунала у Нинбергу и Статутом Међународног војног трибунала за
Далеки Исток
-Статут ВТ у Нинбергу (ВТН) одређује ратне злочине као повреде закона и обичаја рата – убиство, злостављање или
вођење на принудни рат цивилног становништва окупиране територије, или заробљеника, талаца, пљачкање јавне и
приватне имовине, намерно разарање градова, села...
-концепт ратних злочина развијан је на три нивоа:
1) Женевским конвенцијама о заштити жртава оружаних сукоба
-прошириле круг заштићених лица
-уговорнице се обавезале да предвиде ефективне крив. санкције у свом унутрашњем праву за озбиљна кршења
правила Конвенције
2) кодификацијским захватима у Комисији за МП УНа
-концентрисано на израду кривичног кодекса
3) Статутима МКС и трибунала
-статути нису само оснивачки акти организација, већ и кривични кодекси
-ратни злочини су квалификовани облик кршења релевантних правила оружаних сукоба
-појам ратних злочина претпоставља кумулацију 4 услова:
1) кршење универзално прихваћених правила оружаних сукоба
2) мора бити озбиљно / тешко (да изражава суштинско оспоравање вредности која се штити правилом)
3) прекршена правила морају бити инкриминисана
4) кршење мора бити почињено у вези са оружаним сукобом
-ратни злочини обухватају четири групе злочина:
1) тешка кршења Женевских конвенција (круг заштићених лица је различит у све 4 конвенције)
2) друга озбиљна кршења закона и обичаја рата (26 забрањених радњи)
3) примењује се у немеђународним оружаним сукобима – озбиљне повреде члана 3 Женевске конвенције – односе
се на заштиту лица која не узимају активног учешћа у непријатељствима
4) остала озбиљна кршења закона и обичаја у оружаним сукобима немеђународног карактера

98. Злочини против човечности

-створио их Статут ВТН – убиство, истребљење, депортација и остала нечовечна дела против било ког цивилног
становништва, пре или током рата, или прогањање на политичкој, расној или верској основи, почињени у вези с
извршењем било ког злочина који је у надл. Трибунала, без обзира на то да ли се тиме крше унутрашњи закони земље
-обухвата две врсте злочина:
1) убиство, истребљење, поробљавање, депортовање и остала нечовечна дела
2) прогањање на политичкој, верској или расној основи
-елементи самосталне природе ЗПЧ се виде у одредби да се ради о злочинима ''пре или за време рата'', што их јасно
разликује од ратних злочина јер се они фокусирају на заштиту интереса државе, а ЗПЧ на заштиту појединаца и људских
група
-ЗПЧ у позитивном МП-
-чл.6 Статута ВТН је нормативно језгро ЗПЧ, и као такав је састојак свих инструмената који се односе на МКП
-опште карактеристике:
1. нехуманост која проузрокује велике патње или озбиљне повреде интегритета
2. део су распрострањеног или систематског напада
3. објекат злочина је цивилно становништво
4. почињено на дискриминативној основи – националној, политичкој, етничкој, расној..
-дискриминаторна намера се испољава у два облика: (1) као општа у односу на вицилно становништво и (2) као посебна
код дела прогањања на националној, политичкој, етничкој, расној и религијској основи
-материјални елементи бића злочина против човечности-
1. убиство 4. депортација 7. силовање, сексуално рпоство
2. поробљавање 5. озбиљно лишавање слободе 8. прогон на полит. расној, етничкој основи
3. истребљење 6. тортура 9. злочини апартхејда
-не укључује радње попут расне дискриминације
-субјективни елемент: треба разликовати субј.ел. у односу на саставне елементе злочина (умишљај и намера) и субј.ел.
злочина против човечности као таквих

99. Злочин геноцида

-дефинисан тек Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида 1948.
-геноцид се састоји у намерном делимичном или потпуном уништењу једне националне, етничке, расне или верске
групе као такве, невезано за то да ли је за време рата и.и мира
-радње су лимитативно одређене:
1. убиство чланова групе
2. тешка повреда физ. и менталног интегритета
3. намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до уништења
4. мере уперене на спречавање рађања
5. принудно премештање деце из једне у другу групу
-суђење осуђенима за геноцид:
1) у складу са територијалним принципом крив. надл. – предат надл. судовима држ. на чијој територији је почињено
дело
2) МКС је надлежан за оне чланице које признају његову надл.
-поред геноцида, кажњиве радње су и:
1. споразум за извршење геноцида
2. непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида
3. покушај геноцида
4. саучесништво у геноциду
-елементи злочина геноцида-
-набројане радње нису саме по себи геноцид, већ само физички израз геноцидне намере
-у одсуству непосредне везе са геноцидном намером, дела су кажњива у оквиру других злочина
-разликују се 4 елемента геноцидне намере:
1. степен намере (искључује нехат)
2. уништење (материјална врста геноцида – убиство, повреде интегритета и сл. и биолошка – рађање)
3. национална, етничка, расна или верска група (објекат уништења)
4. у целини или делимично (обим уништења: знатни део или уништење елите или вођа групе)

100. Појам, извори и принципи животне средине и њене заштите

-предмет ове гране није прецизно одређен, а у оптицају су две концепције животне средине:
1) екстензивна (жив.сред. је јединство спољашњег елемента и плодова човекове активности)
2) рестриктивна (спољашњи физички елемент)
-исправнија екстензицна
-заштита животне средине подразумева активности које се односе на непосредно или посредно уношење у околину
материја или енергије која резултира ефектима који угрожавају људско здравље, оштећују екосистем и умањују лепоту
крајолика
-ове активности су:
1. спречавање додатних, нових облика загађивања
2. смањење постојећег загађивања
3. очување рационалне употребе природе и ресурса
-извори и развој-
-формални извори су побројани у Статуту МСП
-специфични су у смислу значаја који поједини извори МП имају у формирању тог права и у специф. одликама
појединих извора
-две специфичне одлике: то су оквирни споразуми и снажно су ослоњени на налазе егзактних наука
-допринос обичајноправних правила се види у општим начелима
-принципи-
1. п. предострожности (да постоје ефикаснне мере за спречавање)
2. п. превенције штете (да активности јурисдикције не проузрокују штету)
3. п. процене потенцијалног утицаја на жив.ср. (активности за које се претпоставља да би значајно негативно утицале на
животну средину)
4. п. да загађивач сноси трошкове последица на заштиту жив.ср.

101. Примарна материјално правна правила о заштити животне средине

-правила се могу поделити у неколико група:
1) очување живе природе и културне баштине
-предмет бројних уговора, којима се регулише заштита већег броја врста флоре и фауне, као и културна баштина у
целини или делом
-Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне (око 160 сауговорница, тити преко
5000 животињских и 25000 биљних врста, поређаних по опасности у три групе)
-К. о очувању светске и културне баштине (у УНЕСЦОу донета, уводи нови појам – заједничка баштина човечанства;
прихваћено од 170 држава)
-К. о биолошкој разноврсности (преко 180 држава, оставља широк простор државама за примену; биол.
разноврсност значи разновр. живих организама из свих извора, свих екосистема)
-К. о очувању европске дивљачи и природних станишта (одредбе формулисане са ''кад год је могуће'')
2) очување атмосфере, озонског омотача и климе
-К. о прекограничном загађивању на великим удаљеностима (у основи је регионална, европска, проширена Канадом
и САДом; загађивање ваздуха: оно које потиче из подручја које потпада под јурисдикцију државе и има штетне
последице на подручју друге државе и због удаљености се не може разграничити прилив из појединачних или
групних извора загађивача)
-К. о заштити озонског омотача (редигована у духу начела превенције и предострожности; установљен и Комитет за
имплементацију, који извршава обавезе из Протокола; скромни ефекти у пракси)
-Оквирна к. о промени климе
3) очување морске и океанске средине
-загађивање морске средине: човеково (не)поседно уношење супсатнци или енергије у морску средину, која изазива
шкодљиве последице
-Конвенција не садржи конкретна правила која деле надл. на општу и регионалну
-загађивање из копнених извора: држ. саме доносе законе у циљу спречавања загађивања
-загађивање из активности на мору и подморју унутар националне јурисдикције: држ. саме доносе законе и прописе
-загађивање у међународној зони: прописе доноси Међународна власт, а посебна пажња је на заштити од штетних
последица делатности бушења, ископавања...
-загађивање потапањем, загађ. са родова, из ваздуха
4) правила која се тичу опасног отпада
-опасни отпади и радиоактивне супстанце су у 3 конвенције: К. о контроли прекограничног кретања опасних отпада
и њиховом одлагању; К. о претходно прибављеном пристанку и К. о отпорним органским загађивачима
-забрањена трговина опасним отпадима са неуговорницама, обавеза да приликом увоза/извоза токсичних
супстаанци претходно прибаве пристанак..

102. Секундарна правила права заштите животне средине

-опши принцип одговорности држ. за активности које врши на својој терит. за штету коју узрокује на туђој територији је
фундаментални принцип, али није конкретизован у облику специфичних правила
-појам штете-
-се у МП заштите жив.ср. сене поклапа са општим појмомштете; свако загађење жив.ср. се квалификује као штета;
врховни принцип – принцип одрживог развоја – допушта загађивање које не компромитује способност будућих
генерација у задовољавању њихових потреба
-постоје два облика штете:
1. штета узрокована физичким и правним лицима и имовини на коју се примењују општа правила
2. штета нанета животној средини или екосистему, која је предмет морално-политичке одг.
-одговорност-
-за загађивање жив.ср., као појам је непрецизан, те без одговарајућег префикса (грађанска, морална) изазива
неспоразуме
-морална одговорност се у пракси комбинује са позитивним и негативним мерама, које би државе подстакле да
обавезе поштују и примењују (позитивне: финансијска помоћ; негативне: казнене мере)
-неинституционалне мере су као меко право и обично за адресате имају неразвијене земље
-инстиуционалне мере, нарочито оне донете у Светској банци, тешко могу избећи утицај ванправних момената, чиме се
објективно фаворизују развијене земље
-грађанска одговорност државе је предвиђена по правилу за штете нанете физ. и пр. лицима и имовини
-основ одговорности за штету-
-оптимална је објективна одговорност, која је и предвиђена у другим уговорним инструментима као једини облик
одговорности
-принцип обј.одг. тражи извесна прилагођавања у МПЗЖС помоћу два фундаментална приницпа: принцип одрживог
развоја и принцип заједничке и различите одговорности
-правила о одг. за загађивање животне средине су недовољно развијена

103. Мирно решавање спорова

-класично МП је сврставало средства за решавање спорова у мирна и природна, не искључујући ни прибегавање рату
-савремено МП забрањује прибегавање рату као средству за решавање спорова
-мирна средства се деле на дипломатска и судска
-дипломатски: непосредни дипл.преговори, добре услуге, посредовање, мирење и анкетне комисије
-правни и политички спорови се разликују – спорови који се не могу решити применом правних правила су политички,
тј. неправни спорови
-Повеља УН предвиђа да се међунар. спорови између чланова имају решавати на такав начин да међународни мир и
безбедност, ни права не буду угрожени

104. Непосредни дипломатски преговори

-преговори на билатераној основи су најелементарнији начин мирног решавања спора
-воде се на принципу суверене једнакости и равноправности
-подразумевају поступак у коме државе изналазе решење разменом мишљења
-добре услуге су средство које има за циљ да странке у спору доведе за преговарачки сто
-велики број уговора садржи одредбу да ће се спорови решавати првенствено преговорима
-обавеза ступања у преговор не обухвата и обавезу налажжења споразума о решавању спора
-добре стране: еластичност; лоше стране; оптерећени субјективизмом
-могу се завршити решењем (компромис) или неуспехом (тражење решења се наставља или даљим преговорима или
другим средством мирног решавања)
-нова техника која служи да се предухитре спорови – техника повремених дипломатских консултација

105. Добре услуге и посредовање

-ако се понуда добрих услуга прихвати, настаје посредовање, тј. држава која је понудила добре услуге постаје
посредник
-добре услуге су средство миронг решавања које се састоји у интервенцијитреће стране која делује као курир између
странака, а посредовање је активна улога треће стране
-Амерички уговор о мирном решавању спорова добре услуге дефинише као покушај једне или више америчких влада,
које нису странке у спору, да доведе у контакт странке у спору, тако да им омогући да постигну адекватно решење
-елементи добрих услуга:
1. интервенција трећих држава
2. интервенција се састоји у довођењу странака за преговарачки сто или курирство
3. трећа страна не учесвује у решавању спора
-могу се предузети на захтев странака у спору или иницијативу треће стране
-престају довођењем странака у везу или кидањем сваке везе странака у спору
-Хашка конвенција о мирном решавању споразума дефинише посредовање елементима: (1) у гункцији посредника су
државе које нису странке у спору и (2) посредовање има искључиво карактер савета
-посредовање се од добрих услуга разликује активнијим учешћем треће стране
-посредовање може бити индивидуално и колективно, а посредник треба да нађе мирољубиво решење у три до шест
месеци
-данас државе често прихватају посредовањеУН

106. Анкетне комисије

-ако спор настане услед разлика у погледу на чињенице, а не дирају част и виталне интересе, странке могу прибећи
међународној анкетној комисији, ако пре тога нису успеле да нађу решење дипломатским путем
-комисије су састављене од 5 чланова, и задатак им је да утврђе чињенице око којих је спор н астао
-свака странка у спору бира по једног свог држављанина, једног држављанина треће државе, а споразумно бирају
петогчлана
-у пракси УН анкетне комисије се састављају по правилу од посредника трећих држава
-УН су институционализовалне анкетне комисије тако што су формирале мировну посматрачку мисију од 14 чланова
који прате и извештавају о ситуацијама на било ком подручју где постоје затегнутости

107. Измирење
-се састоји у томе да се једном телу (комисији) повери испитивање спора и предлагање решења које нема обавезну
снагу, већ је препорука
-основна разлика између мирења и арбитраже је у необавезности предлога измирења
-комисије се састоје од 5 чланова и састављају се као и анкетна комисија
-одзив на ово је био незадовољавајући, јер је само 6 држава приступило ревидираном Генералном акту, који предвиђа
да спорови који нису могли да буду решен дипломатски буду подвргнути измирењу
-у ту сврху су осниване сталне комисије за мирење
-ако је изнет спор већ подвргнут судском решавању, комисија мора одложити разматрање док се суд не изјасни о
сукобу надлежности
-ако се именовање чланова не обави у року од 60 дана од кад Генерални секретар прими захтев за формирање
комисије, онда он именује остале који недостају
-комисија саслуша странке, размотри захтеве и примедбе па подноси извештај, који није обавезујућ

108. Арбитража
-има за циљ решавање спорова између држава од стране изабраних судија, поштујући права
-конститутивни елементи:
1) арбитража је изабрани суд
2) спорови који се износе решавају се на бази међународног права
3) арбитражна пресуда је обавезна за стране у спору
-основна функција је решавање спорова. чиме се судски орган арбитража бави
-арбитражном суду могу бити додате акцесорне функције (нпр. необавезујуће препоруке)
-историјат-
-први међунар. уг. у коме се помиње арбитража је између сумерских градова Лагоша и Уме
-и у античкој Грчкој је била разрађена пракса арбитраже, а наставља се кроз средњи век
-у модерном значењу, творевина је 18. века; почетак је у конституисању Уговора о пријатељству, трговини и пловидби
између САД и ВБ
-закључено је 70 уговора о арбитражи од 1907-1914. (због успешне арбитраже у случају Алабама); у оквиру Друштва
народа битне су одредбе о арбитражи унете у Генерални акт о мирном решавању спорова
-УН нису битнодопринеле развоју арбитраже
-Стални арбитражни суд-
-са седиштем у Хагу, основан на Првој хашкој конференцији (1899); надлежан за све арбитражне случајеве, сем ако
странке саме оснују свој арбитражни суд
-судије САС се бирају тако што свака уговорница именује 4 личности упућене у питања МП; мандат траје шест година
-спор се пресуђује од арбитара које странке изаберу са листе
-Суд има два органа: Стални административни савет и Биро
-председник Савета је министар иностраних послова Холандије; Биро је административни орг. под контролом Савета и
врши функцију секретаријата
-1992. донета Факултативна правила за арбитраже у споровима између две државе
-1993. Факултативна правила за арбитражу где је само једна страна држава
-1996. Факултативна правила за арбитраже МО и држава, МО и приватних странака и све врсте спорова
-структура арбитражног суда-
-странке у спору поседују потпуну слободу избора арбитара традиционално
-државе се у поступку обраћају:
1. мешовитим комисијама од 1 или 2 национална члана и трећег или петог (арбитар) којег оне бирају
 2. или суду састављеном од 3 или 5 чланова који доносе одлуке већниским гласањем
-надлежност-
-факултативног карактера и заснива се на компромису
-арбитражни суд своју надлежност црпи из сагласности странака
-надлежност решавања спорова подразумева и доношење привремених мера
-поступак пред сталним арбитражним судом-
-неким уговорима странке резервишу рпаво да у сваком конкертном случају одреде правила поступка компромисом;
неки овлашћују арб.судове да донесу сопствена правила поступка
-поступак се начелно састоји из две фазе: писмене и усмене
-у писменој се суду и супротној страни подносе поднесци, противподнесци, и по потреби реплике
-усмена фаза се често изоставља
-право које суд примењује-
-оно које странке утврде у компромису, а то раде на два начина:
1. енумерацијом правих правила које суд треба да примени
2. упућивањем на одговарајуће изворе
-карактер одлуке арбитражног суда-
-одлука је по правној природи пресуда, без могућства жалбе и има обавезну снагу за странке у спору
-део теорије стоји на становишту да се под извесним условима може поништити пресуда

109. Међународни суд правде – избор судија и организација суда

-избор судија-
-субјективни услови: бирају се без обзира на држављанство, из реда личности високих моралних квалитета који
испуњавају у својим земљама услове за највиша судска звања или су признати стручњаци МП
-објективни услов: да се води рачуна да у Суду као целини буду заступљени најважнији облици цивилизације
-процес: 1. кандидовање (индиректно посредством националних група)
2. Генерални секретар саставља листу предложених и доставља ГСу и СБу
3. ГС и СБ независно бирају на основу процедуралинх правила
4. изабрани су они са апсолутном већином у ГС и СБ
-ако се после прве изборне седнице не попуне сва места, одржава се друга, трећа седница
-судије се бирају на 9 година са правом реизбора, а трећина судија (5 од 15) се бира на 3 године
-организација суда-
-МКС је збор независних судија са седиштем у Хагу; има 15 судија
-судије не могу вршити икакве политичке или управне функције, нити наступати као саветници, заступници или
адвокати, нити репавати иједан предмет у коме су раније учествовали као адвокати, саветници...
-обим привилегија и имунитета одговара онима признатим шефовима дипломатских мисија
-из реда судија бирају се председник и подпредседник на 3 године, са правом реизбора
-суд именује секретара који има судске, дипломатске и административне функције (изједначен је са помоћником
Генералног секретара УН)
-суд врши делатности у пуном саставу или у већинама; ако је у пуном саставу, кворум је 9
-постоје две врсте већа суда: за посебне врсте предмета/конкретан предмет или већа за скраћени поступак (од 5 судија)
-композиција није стална, мења се од спора до спора

110. Надлежност суда

-надлежност је једна и недељива, али се може рашчланити теоријски на ratione personae, ratione materiae и ratione
temporis
-сам одлучује о својој надлежности
-основ надлежности суда-
1) у поступку решавања спорова
-је воља странака као суверених јединки – уговорни основ надлежности
-кад испитује да ли је надлежан, испитује да ли заправо постоји пристанак странака
-давање пристанка; кад је спор већ избио па иду код МСП, кад је надл. суда утврђена уговорима или кад држава
једностраном декларацијом прхватиле факултативну клаузулу о надл. суда
-ограничења: -ratione personae – неке држ. које су прихватиле факултативну клаузулу изузимају се
-ratione materiae – највише изузима спорове који се тичу питања унутрашње надл.
 -ratione temporis – могућност опозива о прихватању обавезне надл. у сваком тренутку
-надл. може бити заснована и прећутно у току поступка
2) у саветодавном поступку
-не заснива се на споразуму, већ дајући исаветодавно миђљење делује као главни судски орган ОУН, не даје држави
већ органу/организацији која га тражи
-надлежност се заснива на Повељи, која предвиђа да ГС, СБ и остали могу тражити од МСП саветодавно мишљење
-облици надлежности-
1) надлежност ratione personae – у односу на кога
-три групе држава, потенцијалних странака:
1. чланице УН
2. нечланице УН које су странке Статута МСП
3. нечланице УН нити су странке Статута; могу се обраћајући Суду под условима које одређује СБ – да поднесе
декларацију којом се обавезују да прихватају и изврше одлуке Суда
-МО не могу пред Суд као странке
2) надлежност ratione materiae – шта ради
-круг послова МСП: пресуђује све спорове које странке изнесу пред њега и даје саветодавно мишљење о сваком
правном путању на тражење органа или установе
-ова надл. одређена је функционално; наилази се на то и да Суд тумачи правила унутрашњег права
3) надлежност ratione temporis – на које време се односи
-секундарна, изведена надл., везана за претходне две
-формално се изражава у чињеници да се у споразуму о надл. Суда обично појављује у облику резерве, тако што се
из надл. Суда искључују спорови из чињеница и ситуација насталих пре енго шти је споразум ступио на снагу
-даклле у суштини суд утврђује да ли је надлежан у временском аспекту, након што утврди материјални

111. Поступак пред судом – парнични и саветодавни

-поступак у парницама-
-започиње: 1) саопштењен споразума о установљавању надл. Суда
2) писменим захтевом или тужбом
-ако су странке постигле сагласност да спор подвргну надл. Суда, било која од њих подноси суду саопштење
-започиње тужбом ако су се унаппред обавезале да ће спорове решавати пред судом
-Секретар Суда обавештава све судије достављањем копије споразума или тужбе, и чланице УН и остале државе које су
овлашћене да се појаве пред судом
-парничне странке представљају заступници, уз помоћ саветника и адвоката
-службени језици су енглески и француски, а води се на језику о коме су се странке споразумеле
-претходни поступци-
1) претходни приговори
-тужена страна доставља у року за одговор на тужбу; може и странка која није тужена
-формулишу се у посебном документу, али могу бити и састојак поднеска
-суд може прихватити приговор и окончати спор, одбити приговор и наставити спор или утврдити да приговор нема
претходни карактер и решити питање у одлуци о предмету спора
2) привремене мере
-се издају на основу захтева за предузимање привр. мера када је тужитељ подносилац захтева, а може их и суд сам
донети, на своју иницијативу
-разлог је непосредна опасност по право или интерес који су предмет спора
-овај захтев може се поднети у било којој фази поступка
-расправа о привременим мерама конституише посебну фазу, која је приоритетна
-председник суда по хитном поступку сазива Суд, који доноси одлуку о привр. мерама у року од 3 недеље
3) интервенције
-Статут суда предвиђа две врсте:
1. она која се заснива на ''захтеву за дозволу да се умеша'' (држава која сматра да има интерес у спору, може да
интервенише, тј. да се умеша у спор; одлука о захтеву се доноси у форми пресуде, ако Суд допусти, држава ступа у
парницу)
2. она која се зансива на ''декларацији'' (заснива се на претпоставци да је сама чињеница да је трећа држава страна
уговорница спорног уговора довољан основ за интервенцију
-писмена фаза поступка-
-састоји се у подношењу писмених поднесака и противподнесака странака и обавештавања Суда
-одвија се симултано (обично у арбитражном поступку) или консекутивно (ако је поступак започео једностраним актом,
тужбом странке)
-ова фаза је поверљиве природе, оригинали сваког писмена се доставља Секретару Суда
-усмена фаза поступка-
-састоји се из саслушања сведока, вештака, заступника, саветника и адвокада
-приоритет имају захтев за изрицање привр. мера и поступак издавања саветодавних мишљења
-расправа је по правилу јавна, али се јавност може искључити по захтеву странака или одлуци Суда
-ред излагања се одрређује споразумом, ако га нема одлуком суда
-сведоке и вештаке испитују заступници, саветници и адвокати под контролом председника суда
-поступак пред већима-
-Статут предвиђа могућност установљивања једног или више већа од најмање тројице судија за решавање одређених
врста предмета
-у циљу брзог обављања послова, суд сваке године саставља веће од петорице судија који решава по кратком поступку
када то странке захтевају
-пресуда Већа има једнаку снагу као и пресуда Суда у пуном саставу
-поступак за давање саветодавног мишљења-
-организације или установе овлашћене да траже саветнодавно мишљење се Суду обраћају писменим поднеском у коме
прецизно постављају питање, уз све потребне документе
-по пријему захтева, Секретар Суда упућује копије захтева свим државама које имају право изласка пред Суд
-тим државама и организацијама је допуштено да стављају примедбе на изјаве других држ. и орг.
-разлика у односу на поступак пред судом је у томе да нема странака и да је мала слобода у односу на поступак

112. Окончање поступка пред Међународним судом правде

1) пресудом
-доноси се на тајном већању по окончању расправе, гласовима већине присутних судија
-у пресуди се износе одвојена (кад се судија не слаже са одлуком) и индивидуална мишљења
-пресуда има обавезну снагу, али делује само између странака и на предмет спора
-пресуда постаје обавезна кад се прочита на јавној седници Суда, и коначна
-пресуде се могу подвргнути ревизији на основу открића одлучујуће чињенице, која није била позната суду пре
доношења одлуке, ако то није кривица странке, захтевом за ревизију (рок 10 година)
-пресуде су обавезујућег карактера
2) повлачењем тужбе
-ако је поступак започет тужбом, тужилац у сваком тренутку може одустати од тужбеног захтева
3) поравнањем
-странке могу у сваком тренутку пре доношења пресуде склопити споразум о поравнању, о коме обавештавају суд,
формално писмено
-саветодавни поступак се окончава давањем саветодавног мишљења

113. Стални Међународни кривични суд

-основан Римским статутом 2002.; поседује субјективитет у међунар. и унутрашњем праву држава странака Статута
Суда; није део организационе структуре УН, већ независно судско тело; склапа споразум са ОУН
-састоји се из неколико органа: 1. представништво
2. Жалбени део, Претресни део и Пресдсудећи део
3. уред тужиоца
4. Секретаријат
-судски колегијум чини 18 судија, који се бирају са листе А (правници кривичари) и листе Б (међународни рпавници
специјализовани за М. хуманитарно П. и МЉП)
-надлежност-
-ratione materiae – стварна надл.: геноцид, ратни злочини, злочини против човечности и злочин агресије
-ratione personae: странка Статута по правилу признаје надл. МКС у одн. на своје држављане независно од места
извршења кд.; ако је странка покренула поступак или сматра да нема основа за крив. гоњење, Суд се не меша
-ratione temporis: злочини полињени након ступања на снагу Статута
-надлежност је по правилу супсидијарна и конституише се кад држ. није способна/вољна да сама покрене и води
поступак и када важност случаја тражи поступак пред МКС
-поступак-
-покрећу СБ УН, било која држ. странка Статута и тужилац по сл. дужности
-тужилац нема право да покрене поступак по сл. дужности, већ након што прикупи релевана обавештења, цени да ли
има основа за покретање истраге, коју покреће након што добије овлашћење од Предрасправног већа; Претресно веће
доноси одлуку након оцене доказа
-окривљнени има право да се жали против одлука о надлежности и осуђујуће пресуде; о жалби одлучује Жалбено веће,
које је прихвата и ослобађа туженог, одбија, или враћа на поновно суђење или преиначује казну
-Статут предвиђа и ревизију пресуде; захтев за ревизију поседују осуђени и тужилац, а правни основи су: нова
чињеница, сазнање да је неки доказ лажан, сазнање да је судија прекршио своју дужност; подноси се Жалбеном већу,
које ако је захтев оправдан, сазива Претресно веће које је донело пресуду, додељује предмет другом претреном већу
или сам доноси мериторну одлуку

114. Ad hoc међународни судски органи

-по правилу се конституишу у кривичноправној материји и овде се сврставају ад хок кривични трибунали, тј
хибридни/мешовити судови
-крајем 20. века основана су два ад хок крив. трибунала; МКТ за бившу Југославију и МКТ за Руанду, основани
резолуцијама СБа
-МКТ за Југославију је надлежан за кажњавање лица одговорних за тешка кршења М хуманитарног П (Женевских
конвенција, кршења закона и обичаја рата, геноцид и зл. против човечности) почињена на простору бивше СФРЈ
-трибунал чине претресна већа од 3 судија, који доносе пресуду у првом степену и Жалбеног већа од 5 судија
-за Руанду: геноцид, злочин против човечности и чл.3 Женевске конвенције
-трибунали су облици селективне правде коју није лако довести у склад са бићем кривичне правде, јер су помоћни
органи СБа и немају супсидијарну већ примарну надл.

115. Појам и учесници оружаног сукоба

-оружани сукоб може бити међународни и немеђународи, а као критеријум се узимају учесници или стране у сукобу
-међународни оружани сукоби су оружани сукоби између држава као организованих политичких јединки
-у пракси се овде сврставају и поједине врсте оружаних сукоба између државе и недржавних ентитета, који се деле на
две врсте: 1. између колонијалне силе и народноослободилачких покрета
2. између државе и нетериторијалних јединки (сматрају се немеђународним)
-учесници у оружаном сукобу-
-оружане снаге су све организоване оружане групе илли јединице које страна у сукобу организује, које испуњавају два
услова: (1) под командом која је одговорна страни у сукобу и (2) да су подвргнуте интерном систему дисциплине, која
обезбеђује поштовање МП о оружаним сукобима
-оружане снаге се састоје из бораца (припадник оружаних страна у сукобу који има право да непосредно учествује у
оружаним дејствима) и небораца (налази се у саставу оружаних снага али не учествује непосредно у сукобу –
административна, санитетска служба и сл.)
-категорије легалних бораца:
1. припадници регуларних оружаних снага
2. припадници милиције и добровољачких одреда
3. становништво неокупиране територије које се пред наиласком непријатеља дигне на оружје спонтано
4. припадници покрета отпора

116. Фундаментални принципи права оружаних сукоба

-постоји три фундаментална принципа:
1) принцип војне потребе
-опредељен је циљем оружаних сукоба, што је победа на бојном пољу;
-право оружаних сукоба се своди на скуп необавезујућих правила
2) принцип хуманости
-тежи да постави границе у насиљу, искључујући примену средстава и начина ратовања који наносе прекомерну
патњу
3) принцип витештва
-израстао из моралног кодекса витешких редова, који је тада налагао частан однос према другој страни
-право оружаних сукоба је нормативни израз комбиног дејства ова три принципа
-да би била делотворна, хзманизација права оруж.сук. не може ићи преко тачке која задире у само сврху и циљ
пружаног сукоба
-принцип хуманости је највишу тачку достигао у Женевском праву; разлика између Хашког и Женевског права оружаних
сукоба се тиче кванититативне разлике начела хуманости

117. Конвенционално оружје и оружје за масовно уништење

-конвенционално оружје-
-конвенционално оружје је оно које се уобичајено користи а није оружје за масовно уништење
-релативан облик ограничења употребе конвенционалног оружја изражава се у забрани наношења сувишних патњи
-једини дозвољени циљ ратовања је ослабљење војне моћи непријатеља
-данас се забрана односи на сва лица у оружаном сукобу
-норме које деривирају из овог правила су: прва Хашка декларација; оперативни део Петроградске декларације;
Протокол 2 уз Конвенцију о забрани или ограничавању употребе извесних врста класичног оужја која имају прекомерне
трауматске ефекте
-Протокол забрањује: постављање оружја на местима која нису војни циљеви, орућје од ког се може очекивати да
случајно узрокује губитке живота цивила, употребу запаљивог оружја и сл.
-оружје за масовно уништење-
1) хемијско оружје
-различите хемијске супстанце и њихове смеше, које се користе у ратне сврхе
-бојни отрови, изазивали пожара и сл.
-Женевски протокол забрањује употребу загушљивих, отровних и сл. гасова, течности материја
2) биолошко и бактериолошко оружје
-сви патогени микроби, вируси и сл., заражени предмети без обзира где су расипани, било да узрокују обољења
моментално или након извесног времена инкубације
-забрана установљена Женевским протоколом; донета и Конвенција о забрани усавршавања, производње и
стварања залиха бактериолопког и токсичног оружја и о њиховом уништавању
3) нуклеарно и термонуклеарно оружје
-експлозивне направе чија енергија резултира из фисије и фузије атома, ослобађа огромне количине енергије
удружене са моћном радијацијом
-два мишљења о легалности употребе – једни мисле да је илегално, а други да је легално јер МП не садржи одредбе
којима забрањује употребу
-мишљење суда се своди на две основне тачке: у МП не постоји универзално правило које забрањује или овлашћује
на претњу и употребу нуклеарног оружја; а у светлости позитивног права је нејасно да ли би претња/употреба
нукл.оружја била законита или незаконита у изузетним случајевима самоодбране
-постоје разни уговори и појединачни акти о нукл. оружју, али не могу бити општи

118. Забрањени методи ратовања

-правила о забрањеним методима ратовања се темеље на принципима хуманости и витештва
-установљавају неколико релевантних забрана:
1. забрана ратне перфидије
-неправилна употрба беле заставе примирја; знакова распознавања предвиђених Женевским конвенцијама,
употреба униформи УН, закључивање споразума о прекиду ватре са намером да се изненадно нападне
2. забрана изгладњивања цивилног становништва
3. забрана уништавања и заплене имовине која припада другој зараћеној страни (сем ратног плена)
4. неповредивост парламентара (војна и друга лица овлашћена од команданта да команданту друге стране пренесу
поруку или воде преговоре)
5. забрана ускраћивања милости
6. забрана наређивања да не сме бити преживелих или претње противнику у том смислу
7. забрана напада на свако лице онеспособљено за борбу

119 Окончање оружаног сукоба

-окончање непријатељства-
-привремена или трајна обустава ратних дејстава
1) капитулација
-предаја дела или целе оружане силе стране у сукобу
-условна капитулација постоји када поражена страна приступа предаји по испуњењу извесних услова
2) примирје
-споразум страна у сукобу о обустави ратних операција, на одређено или неодређено време
-може се делити на локално и опште примирје
3) обустава ватре
-нови начин обуставе непријатељства; деривира из наредбодавних овлашћења СБа – превентивне мере које СБ
може да предузима на основу своје улоге чувара мира и безбедности садрже и захтев за обуставом ватре, који у
пракси претходи склапању примирја
-окончање оружаног сукоба-
1) формално
-мировни уговор;
-основне клаузуле које он садржи су (1) територијалне клаузуле (којима се потврђује ранија или успоставља нова
територијална подела); (2) политичке клаузуле (за предмет имају полит. спорове из којих је сукоб настао) и (3)
економско-финансијске клаузуле (регулишу репарације-накнада за штету и реституције-обавеза повраћаја имовине
која је однета у сукобу)
2) неформално

120. Одговорност за повреду права оружаних сукоба

-повреда права оружаних сукоба повлачи двоструку одговорност: одговорност државе као зараћене стране и
индивидуалну одговорност
-одговорност државе као зараћене стране дизајнирана је у складу са општим правилима о одговорности државе;
специфичнаје у односу награђанску одг. која се утврђивала финансијским одредбама мировних уговора
-у новијој пракси јавља се зачетак накнаде штете – 1991. основана Комисија за коомпензације УН при СБ
-на самопомоћи је заснована и установа ратних репресалија, у пракси најефикаснија мера одвраћања ратујуће стране
од кршења права оружаних сукоба; ратне репресалије подразумевају акте, који су противни МПу, а које ратујућа страна
предузима као одговор на противправне акте друге стране како би се она навела да своје понашање усклади са
правилима оружаних сукоба, а које ратујућа страна предузима као одговор на противправне акте друге стране како би
се она навела да своје понашање усклади са правилима оружаних сукоба
-индивидуална кривична одговорност вуче корен из прошлости; примењивана је пред националним кривичним
судовима победничке стране према припадницима оружаних снага; цивилима побеђене стране представљала је
специфичан облик репресалија; носила је јака обележја победничке правде, јер припадници оружаних снага
победничке снаге нису били подвргавани крив. поступки
-идеја о кривичној одговорности лица која крше правила оружаних сукоба, независно од њихове припадности,
институционализована је први пут у Сталном МКС