Vec sam ranije citao da su Albanici dosli na Balkan kao placenici u Vizantijskoj vojsci,koji su

se borili na Siciliji...
Takodje sam cuo da ih je doveo na Balkan Georgios Maniakes....

To je u potpunosti tacno.....

Cak se i zna godina njihovog dolaska-1041

Takodje je to isto potvrdjeno od Evlije Celebije, Turskog putopisca...

Nesto o avanturama Maniakesa,Vizantijskog vojskovodje(Engleski)...

http://www.geocities.com/egfrothos/BattleHonours.html

Ovo je interesantno...
"April 989 AD- The Varangians aided Basil in his victory over Bardas Phocas' lieutenant ,
Delphinas at SCUTARI ,on the ASIAN SIDE OF BOSPHORUS."

Da li znate kako Albanici zovu Skadarsko jezero?...SCUTARI

Mozete procitati jos iznad....

"A large number of Iberians from Georgia where in Phocas' army (see 1000 ad)"

Grci su u tom periodu vodili ogromne kampanje u Gruziji i Jermeniji...

Procitajte ceo sadrzaj teksta....

Maniakes je vodio borbe sa svojim placenicima na Sicilije,da bi se posle pobune Petra

Odeljana iskrcao na danasnjoj obali Albanije i vodio vojnu kampanju.

Sam Maniakes se borio o Maloj Aziji i na granici sa Jermenijom...

Interesantno da Varangijani(placenici) se spominju kao 'Skiti sa Taurusa'

Neki misle da su u pitanju Rusi.
Ali Taurus planine se nalaze u Maloj Aziji,na obali crnog mora,i dalje se nastavljaju u
Jermeniju...
Taurida je obala Crnog Mora....

Zanimljiva rasprava se vodi na Balkan forumu...

http://pub18.ezboard.com/fbalkansfrm...tart=1&stop=20

Tu se mogu pronaci zanimljivi podaci o Maniakesu i arheaologiji Albanije...

Obratite paznju na postove od 'Tirane'...

Ovo je Srpski sajt,doduse ali ima puno zanimljivih elemenata...

http://www.geocities.com/CapitolHill...albanians.html
Tu se mogu pronaci podaci o kavkaskoj Albaniji,kao i o pisanom izvoru,koji spominje
dolazak Siptara na Balkan...
Michael Ataliatos "Historia,Corpus Scriptorum Historiae Byzantiae.Impensis
ed.Neberi,Bonnae."
O Ataliatosu,mozete procitati iz gornjeg linka...
Albansko-Kavkaski toponimi...skoro identicni....

http://www.geocities.com/CapitolHill..._toponyms.html

Obratite posebno paznju na Balkan forum,u kome se moze cuti o pojavi Kavkaskih
arheoloskih predmeta od 11 veka u Albaniji,kao i o tome kako je Staljin pitao Envera
Hodzu,da li su Albanci sa Kavkaza,jer tamo postoji istoimeni region,kao i to da Albaniski
jezik zvuci slicno Kavkaskim jezicima.

Kavkaska Albanija..
http://www.bakililar.az/ca/english/

Plemena Kavkaske Albanije su bili...Alwani,Gargari,Geli,Uti,Udi,Legi...

Mesta su imale nazive...Hereti,Khakheti,Sheki,Kish,Shusha,Derbent ..itd..

Kavkaske Albanice su proterali Turci Seldzuci,preci Azera.Sve se to dogodilo u 11 veku,u

doba Vizantijske kampanje u Jermeniji i Gruziji,u gore spomenuto doba...

A sad najbolji stos....

Kavkaski Albanici su imali svoje pismo.

Ziveli su na podruciju danasnjeg Azerbejdzana,Dagestana,juzne Cecenije,Istocne Gruzije i
Jermenije...

Tu vrstu pisma Azeri zovu 'Turske rune'.Iz njih se razvio takodje Jermenski i Gruzijski
alfabet.
Ja licno sam znao o njima od ranije(kad sam istrazivao Kavkasku Albaniju).

Mislio sam da Siptari upotrebljavaju samo latinicu,pa mi je bilo cudno kao nisu doneli sa
sobom Kavkasko pismo....sto je predstavljalo manu u mojoj teoriji.

Sve dok nisam otkrio da su Albanci ranije imali svoje pismo pre latinice(Elbasanski alfabet).
Slucajno sam ga nasao na lingvistickom sajtu...
Albanci retko spominju to svoje rano pismo(pitam li se zasto?)..

Iako na tom sajtu kazu,da je to pismo stvoreno verovatno oko 18 veka,zasto onda lici skoro
identicno sa Kavkaskim Albanskim pismom?

Uverite se sami...
Albanski alfabet sa Kavkaza...

http://karabakh-doc.gen.az/ru/azerpeople/ap010.eng.htm

POSEBNO obratite paznju na 'Agirshag runic letters',kao i na 'Turske rune' od Saka/Saga

plemena..
Da bi ih uporedili sa...

http://www.omniglot.com/writing/albanian.htm

Elbasanskim pismom....

NEKAD I SAD:K o s o v o Prilozi za etničku istoriju (1)

KAKO SU SE ALBANCI PROGLASILI ZA ILIRE
Piše: Radovan Tomašević
Nema naučnih dokaza da su Albanci ilirskog porekla. Dokazano je kako albanski jezik nema
ilirsko poreklo, nego spada u tračke jezike, odnosno ima dakomezijsko poreklo. Teorije o
ilirskom poreklu, spadaju u red onih tvrdnji albanskih naučnika, po kojima Boj na Kosovu,
na primer, nisu protiv Turaka vodili Srbi, nego Iliri, Arbanasi, Šiptari odnosno Albanci

Kosovo za naš narod nije obična zemlja, mogući životni prostor, teritorija koja se može
kupiti i prodati, oblast, krajina... Ono je nama centar sveta, legenda, izvor identiteta, uteha
u porazima i nada u opstanak. Bez njega nama nema ni prošlosti, ni budućnosti, pa ni
života. Ono je velika narodna, opšta, i kolevka i grobnica, "đe je svako od nas poginuo
mnogo prije no što se rodio", kako reče pesnik.

Mi ga ponovo možemo izgubiti, kao što smo ga i do sada gubili. Na bojnom polju, jer nismo
svemoćni, ni najjači. Pa čak i bez prolivanja krvi, pred svetskim sudom, po diktatu sile i
nepravde. Ali, mi ćemo opet želeti da ga povratimo i osvetimo. Bez takve želje ne bismo
mogli ni postojati kao narod. Bez Kosova u srcu doživeli bismo ono što je Sartr formulisao
kao smrt u duši. Čak već sada, svi oni naši ljudi, ravnodušni prema Kosovu i njegovoj
sudbini, objektivno ne mogu više smatrati da su Srbi.

Ne govori i ne misli tako samo neko ko je tamo rođen, koga za te krajeve vezuju uspomene
na izgubljeni raj detinjstva, kućnog ognjišta i majčine ljubavi, kome su tamo ostali prva
vera i grobovi roditelja i predaka... Ne, tako misli i oseća, i tako mora misliti i osećati svako
koga je srpska majka odgajila i srpskome jeziku naučila, ko je srpsku-knjigu čitao i srpsku
školu učio, pa ma gde da je rođen, makar i na dalmatinskom Kosovu, kraj tamošnje crkve
Lazarice, tako pusta ne ostala...

Takve misli i saznanja, i takva osećanja, izviru iz svega što je na srpskom jeziku ispevano i
napisano, iz svih knjiga i enciklopedija, iz svih frula i gusala, od vladike Rada i slepoga Filipa
Višnjića, pa hiljadu i više godina unazad, do svetih Ćirila i Metodija.

I ne samo na srpskom. Takve misli i saznanja izviru i iz mnogih stranica napisanih na

drugim evropskim jezicima, recimo, na nemačkom. Evo i primera.

Polje gde su se sreli Krst i Polumesec

Davne 1889. godine, 5. oktobra, sa kote 947 šumovitog Prepolca, sa granične srpsko-turske
linije, posmatrao je, durbinom, naše još porobljeno Kosovo slavni austrijski novinar i pisac
Feliks Kanic, autor kapitalnog dela o Srbiji i srpskom narodu "Das Konigreich Serbien und
das Serbenvolk". Evo šta je tom prilikom zabeležio i kakve su ga misli morile:

Moj durbin je u široko razvijenom reljefu najpre potražio u jasno uočljivom toku Laba
njegovu istorijski najzanimljiviju tačku - Kosovo polje, koje je bilo udaljeno 54 km i ležalo
350 metara niže. Mada je trebalo 18 časova da se ono pređe uzduž i 8 da se pređe popreko,
video sam samo magličastu svetlu, traku, na kojoj oštro oko Dimitrijevo (Kanicovog
pratioca, srpskog oficira Dimitrija Rakića - prim. T.T.), bar kako on tvrdi, u jednoj tamnoj
tački raspoznaje tulbe sultana Murata; tu je sultan pao, a srpski knez Lazar na Vidovdan
1389, bacivši poslednji pogled na svoju razbijenu vojsku, izgubio život i carstvo. Nešto
zapadnija blaga uzvišica treba da je planina Goleš, na kojoj je Lazarev neverni (?) zet Vuk
Branković, sa 12 000 oklopnika, napustio bojno polje u trenutku odluke.

1389 - 1889. Tačno pet stotina godina od onog kobnog dana za orijentalno hrišćanstvo. Šta
li bi bilo od Istoka da nije bilo tog nesrećnog 28. juna, koji je vlast nad njim izručio
Bajazitu? Sudbina naroda zavisi od odluka mača, i sve suprotne težnje danas i sutra teško
da će tu moći nešto da izmene! Pogled mi je kao začaran ostao na tom nesrećnom polju,
koje je delovalo ozbiljno kao i brda koja su ga okruživala, i koje je, mada pozlaćeno
suncem, budilo tako tužne uspomene!

Prema jugo-jugoistoku - pisao je dalje Kanic - slikom gospodari protegnuta Šar-planina, s

snegom pokrivenim LJubotenom, koji se vidi čak iz Soluna, a malo dalje na zapad-
jugozapad dižu se između Prizrena i Đakovice oštro profilisani krečnjački vrhovi, malo
zapadnije u toploj podnevnoj izmaglici nejasne konture crnogorskih graničnih brda sa
Čičavicom koja oivičava Kosovo polje i na čijim je padinama veliki ugarski vojskovođa Janoš
Hunjadi bio tako potučen da Srbi kad govore o nečijoj teškoj nesreći još i danas kažu:
"Stradao kao Janko na Kosovu!" - Sve do danas je široko bojno polje ostalo neobrađeno, jer
i Turci i hrišćani prezaju od toga da zaoru zemlju tako obilno zalivenu krvlju njihovih
predaka.

Nekoliko stranica dalje Nemac Kanic sasvim hladno razmatra naučno pitanje da li je
glavnina Lazarove vojske 1389, kao i Hunjadijeve 1448, došla na Kosovo preko vrletne
Kosanice, kako misle srpski pisci, ili od Kuršumlije, uz Banjsku reku, preko Prepolca, što
njemu izgleda logičnije.

One su obe - zaključuje Kanic - kao i grofa Pikolominija 1688, kao Zekendorfova 1737. i
pukovnika Lešjanina 1877, išle od Kruševca uz Rasinu, kroz Jankovu klisuru, preko Blaca,
Barbatovca i Kuršumlije, pa uz Banjsku reku preko Prepolca u dolinu Laba, gde su Krst i
Polumesec hteli da se bore za prevlast na Balkanu.

Tako je Nemac Kanic u svojoj (pro)srpskoj duši tugovao za Kosovom, uz kristalno jasno
saznanje da se tu, na pravcu severozapad - jugoistok, već pet, odnosno, sada šest vekova,
vodi ogorčena borba Krsta i Polumeseca oko prevlasti na Balkanu, i uz bolno uverenje da se
sudbine naroda određuju mačem i da su sve suprotne težnje bez ikakvih izgleda, kako
nekada, tako i danas i sutra.
Evropski koridor ili "zelena transverzala"

Taj mali Kanicov istorijski pogled na Kosovo, durbinom, dovoljan je, čini se, kao uvod u ove
priloge etničkoj istoriji naših krajeva i zemalja, s namerom da ukaže na neraskidivu
povezanost istorijskih pitanja i pitanja savremenosti. Da ukaže na milenijumsku
dugotrajnost određenih istorijskih procesa koji se odvijaju kroz vreme u ciklusima ili u
talasima.

--------------------------------------------------------------------------------

Opredeljivanje za "jačicu", tj. jaču stranu u sukobu, deo je tradicije i kolektivne psihologije
Albanaca. Istina i pravda , gotovo po pravilu, na strani su jačeg. Čak i kad se prekrši čuvena
šiptarska "besa", to može biti opravdano ako je učinjeno od jače strane. Uloga mirovnih
veća, bilo da sude po šerijatu, ili zakonu Leke Dukađinija, najčešće je bila da nađu vešto
opravdanje i presude povoljno za "jačicu". Za "jačicu",Arbanasi su se opredelili i u Kosovskoj
bici. Došli su pred Muratov šator, nazvavši mu: "Mir dita!" (Dobar dan!). Sultan je mislio da
mu se predstavljaju, te im ostade ime Mirditi.

--------------------------------------------------------------------------------

Ako je u Muratovo i Lazarovo vreme turski imperijalni san bio okrenut prema severozapadu
Evrope, u ove naše dane se na tom istom pravcu, samo iz suprotnog smera, ostvaruje
nemački imperijalni san o jugoistoku Evrope kao području nemačke dominacije. I kao što se
Bajazit posle srpskog poraza na Kosovu zadovoljio, za prvo vreme, stvaranjem koridora
preko Kosova i Raške radi osvajanja Bosne, isto tako i danas mastrihtska Evropa nema
vremena da pozavršava svoje krvave poslove u Bosni, nego žuri da otvori koridor preko
Raške i Kosova ka daljem jugoistoku do Istanbula i Anadolije. To što taj koridor mnogi
nazivaju "zelenom (muslimanskom) transverzalom" nije baš bez veze, jer se njegovim
trasiranjem i stvaranjem zaista budi i oživljava i osmansko nasleđe na Balkanu, te se
otvaraju novi putevi za prodor islamizma u Evropu. A to su sve faktori koji snažno deluju na
etničke procese, određujući im negativan karakter, izazivanjem etničkih sukoba, pa etničku
istoriju područja čine na duži rok komplikovanom i dramatičnom, ispunjujući je patnjama,
krvoprolićima i ljudskim tragedijama.

Gresi jugoslovenskih etnologa

S tim u vezi možemo slobodno reći da je moderna srpska etnologija, nekada toliko cenjena i
hvaljena, u ovom veku gotovo potpuno promašila svoj cilj, baveći se tako reći isključivo
etničkim i etnogenetskim procesima i faktorima koji pozitivno deluju na zbližavanje,
kulturno izjednačavanje i političko ujedinjavanje naroda i narodnosnih grupa. Kao da su
svesno ili nesvesno želeli da time propagandno deluju i daju svoj doprinos stvaranju jednog
miroljubivog i pitomog, ali otpornog, duhovnog, kulturnog, etničkog i političkog
jugoslovenstva. Dok im je stvarnost bila sasvim drukčija.

U stvarnosti, na delu je bilo produbljivanje sta-rih etničkih sukoba i antagonizama i

stvaranje novih. Umesto ujedinjavanja, na delu je bilo pregrupisavanje i stvaranje novih
odnosa snaga. Tako je u toku samog svog nastajanja, etničko jugoslovenstvo gubilo polet,
razgrađivalo se i propadalo. Štaviše, etnički procesi bili su vrlo nepovoljni i unutar samog
srpskog naroda, ostarelog, oronulog, umornog i duhovno malaksalog, istrošenog u
neprestanim ratovima i bunama, te je sve odisalo skorim zavadama i podelama, i raspadom
jedva sastavljene celine.
Da su se srpski etnolozi više pozabavili tim aspektima svoje nauke, bolje bi pomogli svome
narodu. Da su se bavili prirodom i zakonitostima etničkih sukoba, od kojih vrvi sva ljudska i
praistorija i istorija, omogućili bi im da lakše shvate događaje i da se bolje snađu i zaštite u
strašnim nepogodama koje će uslediti. Ovako, svojim lepim pričama o bratstvu, o korenima,
o zajedničkim mitovima i legendama, samo su ih zbunili i razoružali, pretvarajući ih u krotko
stado koje se lako i bez otpora izvodi na klanicu. A kosovsko pitanje svakako ne bi dospelo
do ove faze u kojoj se danas nalazi.

Kao geografski pojam, Kosovo ima uže i šire značenje. U užem smislu, pod Kosovom se
podrazumeva samo kosovska kotlina, duga osamdesetak kilometara, od Kačaničke klisure
na jugu, do ušća Sitnice u Ibar na severu, i dvadesetak do trideset kilometara u širinu, kako
gde. U stvari, to je ravno Kosovo polje sa pobrđem i obodom planina koje ga okružuju. U
širem smislu, od davnih vremena, Kosovu pripadaju i određene su-sedne oblasti, kao dolina
Laba i njegovih pritoka na severu, koja se naziva Malo Kosovo, zatim Gornji Ibar i Stari
Kolašin, sa Zvečanom i Kosov-skom Mitrovicom. Sa zapadne strane tu je prostrana Drenica
sa Prekorupljem i svojim malim planinama Čičavicom, Golešom i Crnoljevom. Zatim
šarplaninska župa Sirinić, u gornjem toku Lepenca, sa visokim LJubotenom, Žar planinom i
Nerodimkom. Sa istočne strane, Kosovu prirodno pripadaju Gornja Morava i Izmornik, sa
Kosovskom Vitinom i Gnjilanem, kao i novobrdska Kriva Reka, sa Kosov-skom Kamenicom.
Takvo uvećano Kosovo postaje jedna značajna i zamašna teritorija, koja kao zasebna
geografska, etnografska i istorijska celina zauzima znatan deo Stare Srbije. Samo u tom
obliku i obimu, ono se može smatrati dostojnim svoga imena i može zadržati svoje
vaskadašnje značenje - kolevke, matice, postojbine.

Brisanje imena Metohija

Sedamdesetih godina, kada je u Brozovoj Jugoslaviji ustoličena SAP Kosovo, autonomna

pokrajina sa svim atributima države u državi, i to albanske nacionalne države sa
proklamovanim pravom na samoopredeljenje i otcepljenje, pojam Kosova je raširen sve do
albanske granice, da bi obuhvatio i Prizren sa Prizrenskom Podgorom i šarplaninskim
župama Sredskom, Opoljem i Gorom, zatim Podrimu i Has, ravnu Metohiju, sa Metohijskom
Podgorom, kao i Rugovo i srpski deo Prokletija.

--------------------------------------------------------------------------------

Teza o ilirskom poreklu Albanaca, služila je isticanju prirodnog prava za proširenje albanske
države na sve teritorije koje su nekad zauzimali Iliri. Ona je izgrađena na jednoj lingvističkoj
špekulaciji. Ptolomej, na teritoriji današnje Kroje, u svoju čuvenu kartu ubeležio je grad
Albanopolis, u čijoj okolini živi pleme Albani. A hiljadu godina kasnije, na toj teritoriji
pojavljuje se oblast Arbana, i narod Arbanasi, tj. Albanci. Uzelo se zdravo za gotovo da
Ptolomej nije razlikovao "r" od "l". Nauka je mogla da prihvati teoriju o kontinuitetu imena,
ali niej bilo dokaza o kontinuitetu naroda. Bez obzira na sve, alabnaski teoretičari držali su
se svoje lingvističke teorije. Čak ni nesporno utvrđena činjenica, kako šiptarski jezik nema
ilirsko poreklo, nego tračko, odnosno dakomezijsko, jednostavno je - ignorisana. Zato što
dokazuje da Albanci nisu starosedeoci, nego potiču sa istočnih delova Balkana.

--------------------------------------------------------------------------------

Ovom proširivanju pojma Kosova, uz brisanje Metohije iz zvaničnog naziva pokrajine,

odlučno su se kasnije suprotstavili državni organi Republike Srbije, smatrajući da je reč o
zlonamernoj manipulaciji s namerom da se pokrajini pripiše albanski karakter, između
ostalog i uklanjanjem imena Metohije i njene jasne srpsko-hrišćanske simbolike. Međutim,
istorija zna i za još širu upotrebu kosovskog imena, i to, čini se, ne na štetu srpskog
karaktera oblasti, nego naprotiv. Turska carevina je, naime, 1877. godine, Staru Srbiju sa
svim njenim geografskim, etnografskim i istorijskim posebnostima izdvojila u posebnu
vojno-administrativnu provinciju, pod nazivom Kosovski vilajet. Vilajet je imao šest sanyaka
(okruga) - Pljevaljski, Novopazarski (sjenički), Pećki, Prištinski, Prizrenski i Skopski. Glavni
grad vilajeta bila je najpre Priština, potom Skoplje i na kraju Prizren. Vilajet je jedno vreme
izdavao i svoje zvanično informativno glasilo, list "Prizren", koji je štampan dvojezično, na
turskom i na srpskom jeziku, čime je i javno bio označen etnički karakter ove prostrane
turske provincije.

Samo, sve je to bila obična providna maska za pokazivanje demokratskoj Evropi, iza koje je
srpski narod u tom "svom" nacio-nalnom vilajetu bio izložen surovom zulumu i progonima,
prepušten albanskoj samovolji, odnosno arnautskoj anarhiji, kako se tada govorilo.

Gračanica, šiptarska crkva!

Slična maska za pokazivanje Evropi, sa šifrovanim porukama i projektima za bližu i dalju

budućnost, bio je i Brozov Ustav iz 1974. godine, protiv čijih su zamki i smicalica docnije
ustali državni organi Srbije. Ali, ako je iza te maske i provirivala ona više-vekovna borba
Krsta i Polumeseca, o kojoj je i sto godina ranije govorio Feliks Kanic, a koju su sada
naslućivali srpski političari, ta manipu-lacija s imenom pokrajine bila je nešto sasvim sitno i
bezazleno u poređenju sa silnom velikoalbanskom propagandom koja je tada vođena preko
štampe i medija, kroz književnost, umetnost, film, školstvo, preko Univerziteta, Aka-demije
nauka, kroz kvazinaučnu literaturu, koja je prosto bujala, a kojom je brisan svaki trag
srpskog postojanja na Kosovu vekovima unazad. Sve je bilo podvrgnuto albanizaciji -
arheološki lokaliteti, kulturni i istorijski spomenici, crkve i manastiri, istorijski događaji i
istorijske ličnosti... I Gračanica je navodno nekad bila albanska crkva, dok je nisu preoteli
Srbi kad su "okupirali" Kosovo. Isto tako, na Vidovdan 1389. godine na Kosovu polju protiv
Turaka su se borili Albanci, pa i sam Mološ Obilić bio je navodni Albanac Mileš iz dreničkog
sela Kopilića.

Tamo gde su Turcima rekli "dobar dan"

O učešću Arbanasa u Kosovskom boju, međutim, sasvim drukčiju priču zabeležio je

Branislav Nušić dok je bio srpski konzul u Prištini, a koji je, iako šaljivyija, dobro shvatao
svu ozbiljnost albansko-srpskog antagonizma i sukoba na Kosovu. Tu priču, u stvari,
legendu o tome kako je arbanaško pleme Mirditi dobilo ime, pričali su mu sami Šiptari.

Dok su se dve vojske, Muratova i Lazarova, spremale za odsudni boj, kaže legenda,
Arbanasi su se kolebali, ne znajući kojoj strani da se priklone. Napokon, opredelili su se za
Turke, pa su došli pred sultanov čador, poklonili se Muratu i rekli mu srdačno: "Mir dita!"
Što će reći, "dobar dan". Sultan ih nije razumeo, mislio je da su mu se predstavili i rekli
kako se zovu, te im tako i ostade ime Mirditi.

Sve to, naravno, nema nikakve veze sa istorijom, ali ima veze sa albanskom psihologijom,
narodnom kulturom i tradicijom, po kojoj se oni uvek opredeljuju za "jačicu", to jest za jaču
stranu. To je kod njih zakon, i u velikim i u malim stvarima i kad se presuđuje za prolivenu
krv, i u običnim, svakodnevnim sporovima oko međa i para. Istina je i pravda uvek ono što
govori, što želi, što traži, ili što radi jača strana. Čak i kada se prekrši čuvena besa
arnautska, i to može biti u redu, ako je učinila "jačica". Uloga mirovnih veća i veća staraca,
bilo da sude na osnovu šerijata, ili po zakonu Leke Dukađinca, sastoji se samo u tome da
nađu zgodno opravdanje zašto su baš tako presudili. O tome lepo piše jedan od malobrojnih
među Srbima dobrih poznavalaca albanske narodne kulture i običajnog prava, dr Milutin R.
Đuričić, advokat iz Peći.

Ilirska civilizacija pre "vavarskih" Grka

Mirditi inače žive u planinama Severne Albanije, južno od Skadra, katolici su po veri, a bave
se pretežno stočarstvom. Poslednji njihov plemenski vojvoda, Prenk Bib Doda, živeo je
početkom ovog veka na visokoj nozi u Carigradu, primajući apanažu, kao dvostruki špijun, i
od Srbije, i od Austrije. Jedan drugi izdanak tog plemena, prištinski naučnik Zef Mirdita,
jedan je od vatrenih zagovornika ilirske teorije o poreklu Albanaca.

To albansko ilirstvo već je postalo jedan od temelja nove albanske nacionalne ideologije,
neke čudne mešavine muslimanskog bektaštva i Ničeove filozofije. (Bektaštvo je nekada bilo
ideologija janičara, a posle uništenja janičara obnovilo se u Albaniji i centar bektaškog
tajnog derviškog reda nalazi se danas u Južnoj Albaniji, u varošici Frašeri.) Nastanak te
nove ideologije započet je u vreme Rilindje (Preporoda), u prošlom veku, pod geslom
"Religija Albanaca je albanstvo", a dovršen u kabinetima Envera Hoye, pod plaštom
marksizma-lenjinizma-staljinizma. U njoj albanstvo dobija božanske atribute, a albanska
država postaje "katedrala za večne molitve tom božanstvu". NJen najveći praznik je "Dan
nacionalne zastave", 28. novembar, kada se misli posvećuju "božanskoj Albaniji, klasičnoj
zemlji heroja". U Enverovo vreme religiozna retorika je bila ublažena, pa su misli
posvećivane "majci Albaniji". Pozdravne reči zastavi političara Ilije Dilo Šeperija, na proslavi
1920. godine, glasile su, između ostalog:

--------------------------------------------------------------------------------

Teorija o ilirskom poreklu Šiptara, postala je jedan od temelja albanske nacionalne

ideologije, čudne mešavine muslimanskog bektaštva i Ničeove filosofije (bektaštvo je bila
ideologija janičara, obnovljena u Albaniji, centar tajnog bektaškog derviškog reda je u
Frašeri, u južnoj Albaniji). Nastanak te nove nacionalne albanske ideologije počeo je u
vreme Preporoda ("Rilindja"), u prošlom veku, pod geslom: "Religija Albanaca je
albanstvo!". Albanstvo u toj ideologiji - bog, a albanska država "katedrala za večne molitve
tom božanstvu". Dovršavanje te ideologije, pod plaštom marksizma - lenjinizma izvršeno je
u kabinetima Envera Hoye, gde je religiozna retorika ublažena pa su misli upućivane "majci
Albaniji", dok je najveći praznik bio "Dan nacionalne zastave", 28. novembar, kad su
prizivana "sveta pravila Ilira" i albanske nacije "koja čuva tradicije i karakter Ilira.

--------------------------------------------------------------------------------

Zalepršala je Skenderbegova zastava slavna, a božanstvo slobode naroda učinilo je da

spasenje Albanije postane zakon! Sveto pravo da je priroda poklonjena narodima sveta,
dodeljeno je i našoj naciji koja čuva tradiciju i karakter Ilira...

Pri tome Albanci zamišljaju Ilire, svoje navodne pretke, kao nosioce kulture i slave antičkog
sveta, dok su Grci pored njih bili bezmalo varvari.

Mi se zadržavamo na albanskom ilirstvu, odnosno na pitanju etničkog porekla Albanaca, jer

bez toga nije moguć nikakav pristup etničkoj istoriji Kosova, pošto se već u samoj toj ilirskoj
teoriji o albanskoj etnogenezi postavlja pitanje - ko je stariji na Kosovu, SRbi ili Iliri,
odnosno, Srbi ili Albanci kao direktni potomci Ilira. A kada e odgovori na to pitanje,
naravno, u korist Ilira-Albanaca, onda sledi no-vo, još strašnije: da li Albanci danas mogu
pola-gati pravo da "vrate" na teritorije sa kojih su njihovi preci Iliri potisnuti pre hiljadu i po,
ili čak pre dve hiljade godina?

I onda odmah postaje jasno gde se nalaze izvori dugotrajnih etničkih su-koba u Staroj Srbiji
i kakvi se crni oblaci ludila i fanatizma nadvijaju nad našim Kosovom.

Albani i Arbani: zašto Ptolomej ne razlikuje "r'' od "l''

Ko ne veruje, citiraćemo mu našeg poznanika Zefa Mirditu koji u zaključku svoje studije
"Iliri i etnogeneza Albanaca" ne može nikako da preskoči to za albansku stvar suštinsko
pitanje - da li je postojbina sadašnjih Albanaca u brdima Severne Albanije područje njihove
ekspanzije (teritorija koju su osvojili i na nju se preselili), ili područje njihove restrikcije
(gde su se povukli pred agresijom drugih, sabili se i pritajili do prve prilike)...

Evo kako to pitanje rešava autor čiji su preci dolazili na Kosovo da pozdrave Turke:

"Na kraju, kao zaključak, s punim se pravom može prihvatiti postavka da su Albanci
potomci Ilira, kao survivali Pelazga, i da je vrlo opravdano shvatanje da postojbina
sadašnjih Albanaca nije područje njihove ekspanzije nego restrikcije. Ilirska su se plemena,
potisnuta sa severa i juga, koncentrisala u brdskim predelima koja su već naseljavala, i tako
su tokom vekova formirali jednu kompaktnu većinu koja se suprotstavljala, ne bez vidnih
posledica za vreme invazija, manjini.

A svoje uverenje da Albanci jesu potomci Ilira, naš autor, kao uostalom i drugi koji
zastupaju tu tezu, zasniva na smešno tankom i nepouzdanom materijalu.

Evo o kakvoj je naučnoj kombinaciji reč.

Poznati antički naučnik, astronom i geograf Klaudije Ptolomej, na svojoj čuvenoj geografskoj
karti beleži na teritoriji današnje Albanije, otprilike tamo gde je danas grad Kroja, ilirski
grad Albanopolis, a u okolini ilirsko pleme Albane. Pošto se gotovo hiljadu godina kasnije,
baš na tome mestu, pojavljuje oblast Arbana i narod Arbanasi, to jest Albanci, već su
naučnici 18. veka uzeli zdravo za gotovo ne samo da je veza antičkog grada i
srednjovekovne oblasti nesumnjiva nego da je reč i o istom narodu.

Docnije su mnogi naučnici osporili takvo apriorno shvatanje, napominjući da se o

kontinuitetu imena može svakako govoriti, ali nikako i o kon-tinuitetu naroda bez drugih
uverljivih dokaza. Međutim, albanska se nauka dohvatila te teorije i drži je se kao pijan
plota.

Našeg Zefa Mirditu je jedino mučilo kako su se Albani pretvorili u Arbane, pa je pomišljao da
optuži Ptolomeja da je promenio "r" u "l". Ali, nije se usudio, pa se zadovoljio i ovakvim
šućmurastim rešenjem:

Vlada mišljenje da je ova promena nastala od Grka, prema jednoj nejasnoj asocijaciji sa
ostalim geografskim imenima. Me-đutim, čini se ipak da je moguća metateza ilirskog "alb"
sa "arb".

Došljaci s istočnih balkanskih prostora

Pošto je ilirska teorija o porekli Albanaca, u suštini, stvorena na osnovu jedne jedine
lingvističke činjenice, i to ne baš korektno izvedene, pitanjem albanske etnogeneze počeli su
da se bave i mnogi lingvisti, pa su neki od njih utvrdili da nema kontinuiteta niti genetske
veze između ilirskog i albanskog jezika, dok su neki drugi uspeli čak da otkriju poreklo
albanskog, ali ne iz ilirskog nego iz tračkog, odnosno dako-mezijskog jezika.

Samo, sve je to bilo uzalud. Albanci nisu želeli da čuju istinu o svom poreklu, jer bi to
značilo da nisu starosedeoci u svojoj zemlji nego došljaci sa istočnih balkanskih prostora, te
da treba da se odreknu svojih nacionalnih ideja i težnji kojima su opsednuti. Razočarani
Enver Hoya naredio je svojim naučnicima da dokaze o albanskom ilirstvu potraže u
arheološkim činjenicama, te su iskopavanja izvršena širom Albanije, s ciljem da s opovrgnu i
obezbede rezultati moderne lingvističke nauke.

Osvrnuvši se na istoriju jednog ranijeg viševekovnog balkanskog ilirstva, hrvatskog, koje je

slavno okončano buđenjem hrvatskog jugoslovenstva i definitivno pripalo prošlosti, profesor
Dimtrije Bogdanović u svojoj "Knjizi o Kosovu" posvetio je dužnu pažnju i novom,
albanskom ilirstvu.

--------------------------------------------------------------------------------

Književnost i umetnost , kvazi-istorija, nauka, štampa, prosveta, Akademija nauka,

Univerzitet...sve je bilo upregnuto u velikoalbansku propagandu. Cilj je bio, vekovima
unazad, brisati svaki trag srpskog prisustva na Kosovu. Čak je i Gračnanica bila proglašena
šiptarskom crkvom, koju su Srbi "preoteli",a "prešminkana'je i Kosovska bitka. Na Kosovu
polju boj sa Turcima vodili su - Šiptari. A Miloš Obilić nije nikakav srpski junak - on je
Albanac, zvao se Milaš, i poticao iz dreničkog sela Kopilića.

--------------------------------------------------------------------------------

"Ilirstvo" je na Balkanu, dakle, argument istorijske fikcije i dugog trajanja - od barokne

istoriografije do nacionalnog romantizma... - pisao je profesor Bogdanović. - Albanski
"ilirizam", makar na prvi pogled sa više etnogenetskih razloga, dolazi sasvim kasno, pa čak i
anahrono u ovo naše stoleće. NJegovim održavanjem i negovanjem, danas, pošto je
albanska nacija već obrazovana, sa suverenom državnošću priznatom već sedam decenija,
hoće da se ostvari revitalizacija jednog nacionalnoromantičarskog, nacionalističkog
albanskog programa, koji teži ne samo okupljanju svih Albanaca u Velikoj ili "Etničkoj"
Albaniji nego i novom položaju albanskog naroda na Balkanu, s "pravima" starobalkanskih
predaka. Saznanja istorije, lingvistike i arheologije u stvarnoj, rekonstruisanoj slici etničke
situacije Balkana, u epohi kada se još moglo govoriti o Ilirima i drugim starosedeocima, ne
daju za pravo takvim argumentima. Dinamička etnografija antičkog Balkana ne zna za
čvrste i vekovečne posede - sve je u pokretu, pomeranju i previranju. Stoga je ilirska teza,
politizovana u nacionalnoromantičarskom duhu, danas sasvim apsurdna. Ako bi se krenulo
za tom argumentacijom (pod pretpostavkom da se ona shvata ozbiljno, a ne samo kao
propagandni simbol), morao bi se časovnik evropske istorije vratiti bar za petnaest vekova
unazad, u vreme seobe naroda. Raspored evropskih naroda, bez obzira na mnoge promene
tokom srednjeg i novog veka počiva već toliko stoleća na rezultatima toga velikog
pomeranja, premeštanja i nameštanja etničkih masa na celom prostoru od Urala do
Atlantika. Doseljenje Slovena na Balkan je samo pojedinost tog opšteg zbivanja. Pozivanjem
na prava starosedelaca iz epohe pre seobe naroda došlo bi se do apsurdnog "vraćanja"
slovenskih i germanskih naroda na prostor severne i istočne Evrope. Pre seobe naroda nema
ni Francuza i Francuske, ni Nemaca i Nemačke ni Engleza i Engleske, nema ni Poljske, ni
Austrije, ni Rusije. To je, jednostavno, jedan drugi, davno prošli, zauvek iščezli svet, a
promene koje su se u Evropi dogodile seobom naroda u razdoblju od III do VII veka u
svakom su pogledu nepovratne i konačne.

Bio je to prvi pokušaj jednog našeg akademika, suptilnog, pedantnog, pažljivog i u svemu
odmerenog i dobronamernog intelektualca da se ozbiljnim i pouzdanim naučnim i istorijskim
argumentima suprotstavi zaglušujućoj velikoalbanskoj propagandi. Ali, kad je njegova
"Knjiga o Kosovu" ugledala svetlost dana 1986. godine, do neba se podigla buka i graja i
medijska prašina, ne samo u Prištini i Tirani, nego čak pojanviše u Beogradu, i u toj vici i
graji prednjačili su pojedini srpski novinari, isti oni koji će potom od 1989. do 1994. godine
bučno, rekli bismo bukački, srbovati i uspeti da svojim diletantizmom i šarlatanstvom
ukaljaju sve naše nacionalne svetinje i nesreće, i tako snažno doprineti da iz rata koji smo
izgubili izađemo još i posramljeni i uprljani. Tih istoričar i smireni teolog, profesor
Bogdanović nije mogao da dođe k sebi od čuda, te je usred te buke i galame neprimetno
otišao sa ovog nedostojnog sveta, ostavljajući nas našoj sudbini.