Professional Documents
Culture Documents
Bugarski Zločiini Nad Srbima U 1915
Bugarski Zločiini Nad Srbima U 1915
За главну кланицу српскога народа изабрали су Бугари Сурдулицу због тога што им
је била територијално згодна између врањских и косовских предела и Софије, с
којом су се Бугари изговарали. Туда су Бугари спроводили српске интернирце за
Софију; ту су и убијали оне за којим им је, ма по чему, око запало.
Убијстава је било толико, да је и оном воду стараца, што их је вршио, брзо додијала
ова свакодневна крвава служба. Неки од оних што су становали код А. П. почели се
отворено жалити његовој жени Санди: да већ после убијства не могу хлеб слатко
јести, и да им те жртве излазе пред очи и вапај им њихов стално зуји у ушима. У
овом смислу, жалили су се ти старци и другим својим „познаницима” у Сурдулици. А
некакав војник Ајдутов казивао је све што се кад догодило у погледу мучења и
убијања невиних ових жртава. Други војник, Лапча, такође је казивао све што је
видео и што су Бугари чинили од ових Срба. Он је све свакога дана казивао Илији
Станојковићу, а овај је препричавао својим поверљивим пријатељима, те се у
Сурдулици све одмах знало. А ни члан одбора, Кирчов, није крио осуду наших људи
које су побили. Старци су такође причали, да је Јуруков сам својом руком многе
Србе побио. Лапча је отворено говорио о расположењу својих другова: ако их не
смене, да ће побећи у гору. С овим војницима био је и некакав Маринко из села
Клисуре. Овај је, просто, туговао после свакога убијања Срба. И он је све причао.
Између осталога казивао је, да је за његова времена у Сурдулици, за прва три
месеца окупације, само у околини, убивено око 2000 Срба разнога пола и узраста (И
Сурдуличани држе, да је само у околини места побивено на 2000 душа.)
Прва већа група, која је била стражарно доведена и побивена у околини Сурдулице
била су 43 младића; толико су их избројали сељаци из околних села, који су били
доведени пред житорађску механу, за кулук. Ова 43 младића у Сурдулици зову „40
мученика".То је било 14. октобра 1915. г. Ове младиће допратили су Бугари из
Владичиног Хана и нису их ни уводили у град. Они су били осуђени на смрт негде
ван Сурдулице. И ако их је већина била обучена у сељачко одело, они су
показивали једнообразност по доби старости и по белим торбицама преко рамена.
Свакако да су били из последње одбране,која није ни стигла била у свој строј, и да
су били „ратни заробљеници”. Торбице беле могли су добити где год где је био при
одступању обивен какав српски државни магацин.
Ове младиће одвели су Бугари у место Калифер над Сурдулицом и тамо их, још у
првом мраку, побили из пушака.
Срби Сурдуличани већ сутра дан су увидели, да су ови младићи побивени још те
вечери, и по плотунима који се чули синоћ баш од Калифера и по алузијама које су
правили бугарски војници по граду, довикујући један другоме: А бе баја Н., јеси ли
се синоћ накупио јагњећих кожа, или: има ли бе још јагњећих кожа на продају.
После неколико дана, бугарски војници су и отворено говорили да су ове младиће
побили оне вечери, и да су били из грађанских редова, који су се борили противу
бугарске војске. (Провидна бугарска алузија на младиће из провизорне одбране
Врања 3. октобра 1915. Међутим, за 16 њих из те одбране није се, доцније, ништа
знало у Врању. Родитељи им држали су да су они одступили са српском војском и да
се налазе на Солунском фронту. Тек по ослобођењу Србије увидело се, да су и тих
16 младића убили, негде, или Бугари или њихови савезници Арнаути.)
Октобра 22. оне године интерниране су из села Топлога Дола у Сурдулицу Аница
жена Цветка Јанковића, тежака, стара 36, и Звезда, жена Ивана Јанковића теж.
стара 50 година. У Сурдулици су их држали у командантству целог тог дана и увече
их извели на ливаду Крсте Марковића, сеоског кмета, заклали, и оставили
несарањене. Сутра дан нашли су их мештани и саранили.
(...) И ако су, за познавање Бугара и њихових зверстава врло поучне мере
свирепости, које су Бугари спровели и над Сурдуличанима, према простору овога
Поменика не можемо их овде изнети. Али не можемо, а да не споменемо како су
Бугари за један сат, „побугарили" све наше Сурдуличане. Поред онога страшнога
терора у граду, и посред онолике проливене српске крви у околини града, Бугари
су, на Св. Саву 1917. г, сазвали грађане у школску зграду и изнудили им потписе да
су Бугари. Као свуда, и увек, и овде су то вршили манифестацијом и на начин
оријенталске театралности. На читав месец пред Св. Саву оне године, почели су да
пуштају глас по месту како ће се на Св. Саву догодити у Сурдулици нешто врло
важно, што може бити и врло страшно за град; може доћи до тога, да Сурдулице и
нестане. Сведоци оноликог покоља Срба у њиховој околини, многи су Сурдуличани
држали, да су они дошли на ред, да их воде на кланицу. Уочи Св. Саве дошао је у
град начелник Округа Врањског, Захариев, дошли су и сви официри из околних
села. Још ујутру на Св. Саву, постројили су Бугари пред школом сву посаду што су
имали у месту; довели су све жандарме и четнике пред школу. По улицама
крстариле су коњичке и пешачке патроле, а пред школом су трубили од времена на
време. У одређено време, дошли су мештани у школу. Изузетно, Бугари су их лепо
дочекали и сви су били необично расположени и љубазни, а у Срба се ледила крв.
Кад се Бугарима учинило да је доста света дошло, почео је свој говор окружни
начелник. Као сви Бугари, и овај је говорио о томе како су Сурдуличани од старине
Бугари, како их је Србија 40 година држала у ропству; како су сада ослобођени;
опомињао их је да се не угледају на бунтовнике (Врањанце), обећавао златна брда
и претио им ако пођу другим путем... „Зло се трпи од страха горега," па су писмени
Сурдуличани потписали поздрав Цару Фердинанду и постали: „Бугари”! Тако су
Бугари „побугарили" наше Сурдуличане.