ЗБОРНИК О СРБИМА

У ХРВАТСКОЈ
ACADEMIE SERBE DES SCIENCES ET DES ARTS

COMITE POUR L’HISTOIRE DES SERBES EN CROATIE

RECUEIL DES TRAVAUX

SUR LES SERBES
EN CROATIE
11

DIRECTEUR VASILIJE DJ. KRESTIĆ

BELGRADE 2017
 ISSN 0353-5967

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ

ОДБОР ЗА ИСТОРИЈУ СРБА У ХРВАТСКОЈ

ЗБОРНИК О СРБИМА
У ХРВАТСКОЈ
11

УРЕДНИК ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

БЕОГРАД 2017
РЕДАКЦИОНИ ОДБОР
ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ
ДИНКО ДАВИДОВ
ВОЈИН ДАБИЋ
СОФИЈА БОЖИЋ

СЕКРЕТАР
МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

Примљено на X скупу Одељења историјских наука од 28. децембра 2016. на

основу реферата академика Василија Ђ. Крестића, Михаила Војводића, Мирјане
Живојиновић, Динка Давидова, Димитрија Стефановића, Наде Милошевић
Ђорђевић, дописног члана Љубодрага Димића, проф. др Душана Иванића, Мире
Радојевић, др Мелите Милин, Софије Божић и Душана Батаковића.

АМБЛЕМ: ГРБОВИ СА ИКОНОСТАСА ЦРКВЕ СВ. НАСЛОВНА СТРАНА: ЈАНКО МАГЛОВСКИ

ТОМЕ У ДИШНИКУ, РАД ЈОАКИМА ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК: МИРА ЗЕБИЋ
МАРКОВИЋА ИЗ 1750. ГОДИНЕ
ЛЕКТОР: ЈЕЛКА ЈОВАНОВИЋ
ИЗДАЈЕ:
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ КОРЕКТОР: ЂУРЂЕВИЋ НЕВЕНА

ТИРАЖ: 400 ПРИМЕРАКА ШТАМПА: ПЛАНЕТА ПРИНТ

САДРЖАЈ – ТАBLE DES MATIERES

Василије Ђ. Крестић Великохрватске претензије на Војводину............................................................ 7

Vasilije Đ. Krestić Greater Croatian Pretensions to Vojvodina............................................................ 28

Мирјана Поповић Село Мокро поље према попису из 1831. године – пример
демографских прилика код српског православног становништва
у Северној Далмацији............................................................................................. 29
Мirjana Popović Village of mokro polje according to the census of 1831 – an example
of demographic circumstances at Serbian orthodox population in
northern Dalmatia..................................................................................................... 42

Војин Калинић Српска девојачка школа у Задру........................................................................... 43

Vojin Kalinić Serbian girls’ school in Zadar................................................................................... 54

Љубинка Тошева Сава Вуковић, депутат Ријеке на Темишварском сабору

Карповиц и сабору угарских сталежа..................................................................................... 55
Ljubinka Toševa Sava Vuković, Deputy of Rijeka at the National Church Congress
Karpowicz at Timişoara and the Hungarian Diet (1790–1791)............................................... 62

Софија Божић Гавро Манојловић(1856–1939): историчар, академик, политичар............... 63

Sofija Božić Gavro Manojlović (1856–1939): historian, academician, politician................... 86

Мира Радојевић Из преписке Саве Косановића.............................................................................. 87

Mira Radojević From correspondence of Sava Kosanović............................................................. 100

Мирослав Јовановић Лука Марић у одбрани ћирилице и Српског културног

друштва Просвјета у Хрватској.......................................................................... 101
Miroslav Jovanović Luka Maric in defense of cyrillic and Serbian cultural society prosvjeta
in Croatia................................................................................................................... 110

Владислав Б. Прва постхладноратовска „хуманитарна интервенција“

Сотировић – Вуковар 1991. г. .................................................................................................. 111
Vladislav B. Sotirović The first post-cold war „humanitarian intervention” − Vukovar 1991............. 128

Vladislav B. Sotirović Breaking cliche on the killing of Yugoslavia: a role of Croatia........................... 129
Владислав Б. Против клишеа о убијању Југославије:
Сотировић улога Хрватске......................................................................................................... 150

Ђорђе Перић Песме српских песника у мелографским записима познатих

и мање познатих хрватских мелографа ........................................................... 151
Đorđe Perić Poems of Serbian poets in melographic notations of known and
less known croatian melographers ........................................................................ 184

Славица Гароња Милош Шкарић „Живот и обичаји српског народа

Радованац у Лици и Крбави”................................................................................................... 185
Slavica Garonja Miloš Škarić Life and customs of Serbian people
Radovanac in Lika and Krbava................................................................................................... 246

Станиша Војиновић Часопис српске омладине у Загребу „Омладина“ 1894–1895...................... 247

Staniša Vojinović Magazine of Serbian youth in Zagreb “omladina” (1894–1895)........................ 268

РЕГИСТАР ЛИЧНИХ ИМЕНА......................................................................................................................... 273

РЕГИСТАР ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА............................................................................................................ 286

 14mm
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ НА ВОЈВОДИНУ

20mm
ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ
65mm

Током више од једног столећа из Хрватске су, све до наших дана,

ширени гласови о тежњи Срба за стварањем Велике Србије и о
великосрпским хегемонистичким намерама. То је био стални припев
свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и пред
светском јавношћу.1 Њима се Срби и Србија желе приказати као агресори
великих територијалних апетита, али се и желе прикрити сопствена
агресија и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне
и историјске територије.
55mm Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али 20mm
у историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је
наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више демонизовала и са-
танизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је
имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више
заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што
је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски
интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и
онемогуће.
Следећи традицију и тактику аустроугарске политике, у којој су Хрвати
учествовали, а неретко у њој и предњачили, у свим историјским раздо-
бљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску
политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући
по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију
хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали
о Великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и до-
следно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена
сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.
Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума.
Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је

1 О томе види књигу Izvori velikosrpske agresije, коју су написали: Мирослав Брант, Боже
Човић, Славен Летица, Радован Павић, Златко Томац, Мирко Валентић и Станко Жу-
љић, која је објављена у Загребу 1991. У исту категорију спадају и књиге: Le nettoyage
ethnique, Documents historiaues sur une idéologie serbe, Libraire Arthèma Fayard, 1993, чији
су аутори Мирко Грмек, Маре Ђидара и Невен Шимац и Kontrapunkt slobode, Zagreb,
7 1997, чији су писци Стјепан Мургић, Томислав Богданић и Стипан Будимир.
 tekst box 125 mm x 225 mm

14mm
испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

као што су: „алпински или планински Хрвати” (Словенци), „православни

Хрвати” (Срби), „непријепорни Хрвати” или „цвијет хрватског народа“
(муслимани), затим „Турска Хрватска”, „Црвена Хрватска” „Бијела
Хрватска” и „Карантанска Хрватска”, који се односе на делове Босне, на
Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и
током више стотина година усађивани у свест хрватског човека с циљем
да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата.
20mm Овим текстом желим да покажем и докажем кад, како, на којим основа-
ма и с којим циљевима су Хрвати од револуције 1848/49. до наших дана
покушавали да се домогну појединих делова или читаве територије Вој-
водине. Немам намеру да са свих могућих аспеката размотрим проблем
великохрватских претензија на Војводину. Вaжна питања, као што су 55mm
реакције Срба на великохрватске захтеве и држање Немаца, Мађара и
Буњеваца према тим захтевима остаће по страни и биће само дотакнута.
Драгоцени подаци о тој теми расути су на разне стране, па је тешко
стећи увид у целину овог значајног националног и политичког питања.
Имајући то на уму овим радом ћу у виду једног прегледа, хронолошким
редоследом образложити све значајније хрватске територијалне захтеве
према Војводини и тако бар донекле попунити једну празнину у нашој
науци.
Већ у време револуције 1848. године, кад су Срби из Угарске иступили
са захтевом за оснивање своје посебне области, која би у оквирима
аустријске царевине уживала широку унутрашњу аутономију, поставило
се питање шта ће бити са Сремом и коме ће он припасти: да ли Хрватској
или Војводини. То питање решено је одлукама Мајске скупштине2 и
Хрватског сабора из 1848. године.3 Срем је тада ушао у састав Војводине,
која је била дужна да с Хрватском ступи у равноправну државноправну
везу. Том компромисном решењу, које је претпостављало савез
Троједнице и Војводине, био је склон и бан Јелачић зато што је желео
да се нађе на челу уједињених јужнословенских круновина: Хрватске,
Далмације, Војводине и Војне крајине.

2 Одређујући територију проглашене Војводовине у тачки 3 је речено да њу чине „Срем

с Границом, Барања, Бачка с Бечејским Диштриктом и Шајкашким баталионом и Ба-
нат с Границом и Диштриктом Кикиндским“. У тачки 4 одређено је да „Политички
савез Војводовине Српске с Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације
на темељу слободе и савршене једнакости признаје, с тим да се условија овога савеза
на истом темељу израде и у живот приведу” (Р. Перовић, Грађа за историју српског
покрета у Војводини 1818–1849, Београд 1952, 257, 258).
3 У законском чланку VII Сабора Хрватске, који носи наслов О савезу војводине србске
са троједном краљевином између осталог је речено да „[...] сабор овај троједне краљеви-
не, по смислу 4. точке записника србског народнога сабора од 1/13. и 3/15. Свибња т. г.,
савез троједне краљевине са војводином Србском, из Сриема с границом, Барање, Бачке
с бечејским диштриктом и шајкашким баталиуном, и Баната с границом и диштриктом
кикиндским састојећом, на темељу слободе и савршене једнакости основани, прима, и
све жеље народа србског за своје собствене признаје, чега ради ће их и код приестола
њих. Величанства и на сваком мјесту подупирати и у живот увести трудити се. Надаље
ће се одредити одбор, који ће по примјеру србског у 5. точки поменутог записника од
србског народног сабора изасланог одбора, устав међусобних одношењах војводови-
не прама троједне краљевине израдити, и сабору овом за одобрење подниети.” (Dr.
Bogoslav Šulek, Naše pravice, Zagreb 1868, 253, 254). 8
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
Питање Срема тиме је привремено било решено на обострано задовољ-
ВОЈВОДИНУ ство Срба и Хрвата. Међутим, кад је револуција била угушена и кад се
другом половином 1849. године приступило решавању територијалног
питања, Срем је постао камен спотицања између двеју нација. Срби су
тражили да он буде саставни део Војводине, при чему су истицали над
њим пре свега своје национално-етничко, али и историјско право. Хр-
вати нису били вољни да га препусте Србима, при чему су се позива-
ли на државно и историјско право сматрајући да је Срем саставни део
Троједне краљевине. Због таквог стања требало је довести у склад две
супротне правне основе, а при томе не повредити ни једну, ни другу
страну. Да би се нашло споразумно и по обе стране прихватљиво реше-
ње, у Бечу су безуспешно расправљали изабрани представници Срба и
Хрвата. Питање је тешко било решити зато што се хрватска делегација
није придржавала одлука Мајске скупштине из 1848, које је прихватио
и ондашњи Сабор Хрватске, него је тражила да Војводина не буде рав-
ноправни државноправни чинилац већ да се сједини с Хрватском, у њу
се утопи и с њом постане „једно неразделиво тело” с баном на челу,
који би у исто време био и српски војвода. Такве захтеве Хрвата Срби
никако нису хтели да прихвате, а њима је својим ауторитетом помогао и
министар председник Аустрије, кнез Феликс Шварценберг, који је, пола-
зећи од чињенице да је становништво Срема огромном већином српско,
посебно нагласио да предео који у свом саставу не би имао Срем, не би
се могао назвати Српском војводином. Због питања припадности Срема
односи између Срба и Хрвата били су дубоко поремећени. Ставове Срба
о државноправном положају Војводине, о томе коме треба да припадне
Срем и да ли хрватски бан у исто време може да буде и српски војвода
заступао је тада лист Позорник. Он је у свему образлагао гледишта па-
тријарха Јосифа Рајачића и најужег круга вовођанског политичког руко-
водства. Између Позорника и хрватских листова, као што су Славјански
југ и Сидславише цајтунг (Südslavische Zeitung), па и Гајеве Народне но-
вине избио је прави новинарски рат. Разматрајући хрватске захтеве са
српског националног и верско-православног становишта, Позорник их
је енергично одбацио оценивши их као веома опасне.
Износећи становиште патријарха Рајачића и његовог Правитељства,
Позорник је пребацивао Хрватима, који су тражили да се Војводина с
Троједницом сасвим у једно тело споји, да су недоследни зато што су се
у исто време залагали за успостављање потпуно самосталне Хрватске
када су радили против стварања самосталне Војводине. Образложење
Сидславише цајтунга да Срби од самосталне Војводине због бројне пре-
моћи Мађара, Румуна и Немаца неће имати никакве користи и да због
тога треба да пристану на спајање са Хрватском, Позорник није прихва-
тио. Позивао се на одлуке Мајске скупштине, по чијим одредбама су
сви народи Војводине проглашени за равноправне и тврдио je да су се
Срби већ тада изјаснили против било чије супремације. Српски лист
није крио да се патријарх опире утапању Војводине у Троједницу између
осталог баш због тога што зазире од хрватске премоћи над Србима. Као
политички и верски поглавар Срба он није имао поверења у хрватског
бана, па никако није пристајао на спајање банског и војводског достојан-
9
ства, као што није хтео да разговара ни о томе да се војвођанска управа ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

пренесе на Банско веће у Загребу. Осим из националних, Рајачић је био

против утапања Војводине у Хрватску и из верских разлога. Позорник
је о томе написао да су напади против Срба као шизматика, који су се
догађали у Хрватској, као и напади против православних свештеника и
српских учитеља довољни докази да спајањем Војводине са Хрватском
не би „никакву срећу нашем народу учинили, јер би то спојено једно
тело имало две душе, а гдикојем је слабачком телу и једна замашна душа
доста“. Поред других, и из верских разлога патријарх Рајачић и његово
Правитељство били су против обједињавања банског и војводског до-
стојанства. Они су сматрали да војвода обавезно мора да буде Србин
православне вере између осталог и због тога што би хрватски бан, у слу-
чају да постане и српски војвода, увек више пажње поклањао Хрватској
и њеним интересима него Војводини.4
На завршетку полемике о самосталности или спајању Војводине с Тро-
једницом, и о припадности Срема, која је показала да у ставовима хр-
ватског и српског политичког руководства има много више разлика него
сличности, Позорник, који је признавао да о сваком догађају пише „све
онако, како иде у рачун Правитељству“, да брани све што учини Прави-
тељство, да разлаже његову јавну вољу, тј. да је његов званичан орган,
поручио је Хрватима: „Останимо браћа, као што и јесмо, али сваки у
својој кућици, у својој, макар и малој оградици, тек нека се зна међа,
нека се зна који је наш, а који је ваш плот и проштац.“ Залажући се за
добросуседске, пријатељске и братске односе и држећи се при томе по-
словице „Слогом мале ствари расту, неслогом се велике руше“, Позорник
је овим речима завршио расправу са хрватским листовима: „Тешко је
сада за годину дана оно одрешити, што су векови завезали, тешко је тај
завежљај тако фришко одрешити, који је столећима смрзнуо и очели-
чио се. Томе дакле треба времена, још много и премного година.”5 Кад
је убрзо после ове поруке Позорника цар Фрања Јосиф обзнанио патент
од 18. новембра 1849, којим је прогласио Војводство Србију и Тамишки
Банат и у његов састав уклопио Срем, привремено су обустављене све
дотадашње хрватско-српске расправе око припадности те области.
У тренуцима када се ближио крај режиму Баховог апсолутизма, кад је
било очигледно да ће се догодити политичке промене у Аустрији, пита-
ње Срема и његове припадности покренуо је ђаковачки бискуп Јосип Ју-
рај Штросмајер. Водећи рачуна о сваком кутку земље на који је Хрватска
претендовала на темељу историјског права, бискуп се двема промемори-
јама обратио аустријском министру–председнику грофу Јохану Рехбергу
са жељом да благовремено издејствује најповољнија државноправна и
политичка решења за Хрватску у предстојећим променама које су оче-
киване у Аустрији. Прву промеморију упутио је Рехбергу 10. новембра
а другу 21. децембра 1860. године. Како је припадност Срема била у
неодвојивој вези с будућим положајем Војводства Србије, бискуп је о
том питању изнео своје становиште грофу Рехбергу у обема промемо-
4 Василије Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској (1791–1914), Београд 2003,
100, 101.
5 Позорник Војводине Србије, 1849, 65. 10
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
ријама. Међутим, уочљиве су јасне и немале разлике између онога шта
ВОЈВОДИНУ је написао о Србима у Војводини у првој а шта у другој промеморији. У
оној од 10. новембра о националном развитку Срба у Војводини и њи-
ховој засебној територији имао је благонаклоније и умереније држање
него у промеморији од 21. децембра. У обема промеморијама истицао
је историјско право Хрватске над Сремом. Међутим, у новембру се за-
лагао за укидање Војводине. Тада је стајао на становишту српских при-
вилегија и ондашњих захтева Срба да о питању Војводине и обезбеђењу
свог националног бића расправљају и донесу одлуке на својој посебној
скупштини. Попут Срба и он је тада био одлучно против тога да се Вој-
водина припоји Угарској.6 Позивајући се на историјско право Хрватске
на Срем, који је у време Бахова апсолутизма (1849–1860) био у саставу
Војводства, и имајући у виду сличне одлуке Сабора Хрватске и Мајске
скупштине из 1848. о државноправном односу Троједнице и Војводине,
бискуп се залагао за припајање Војводине Троједној краљевини, што
би, по његовој оцени, задовољило и Хрвате и Србе. У сваком случају,
Штросмајер је, обраћајући се грофу Рехбергу 10. новембра 1860, водио
рачуна о томе да Хрвати, „при новом стању ствари“ не претрпе „губитак
једног дела своје територије”, тј. да поново не остану без Срема. Чак и
у том случају ако се Србима не дозволи да се на посебној својој скуп-
штини изјасне било за прикључење Војводине Угарској, било Хрватској,
истицао је бискуп, морало би се „јасно казати да се Срем мора вратити
под банску јурисдикцију, пошто је од ње био одвојен само под претпо-
ставком чије је испуњење правно неприхватљиво”. Тако и у том смислу
писао је Штросмајер о Војводини пре но што је постало очигледно да
ће Беч под притиском мађарских захтева укинути Војводину.7
Када је у децембру 1860. свима боље упућеним политичарима било
јасно да ће Војводство бити укинуто и да је само питање дана када ће
о њеној судбини бити донета коначна одлука, бискуп је у својој другој
промеморији од 21. децембра у неким битним питањима изменио
ранија становишта. Српске привилегије и право Срба на посебну
територију, о чему је раније писао мање-више повољно, не само да
више није помињао него је изричито нагласио да је мисао о постојању
Војводине као самосталне територијелне и аутономне јединице
незрела и неизводљива. Доследно томе, сматрао је да Војводину треба
укинути а њену територију припојити тесном везом или Хрватској или
Угарској. Разумљиво, био је против тога да се она спаја с Угарском, и
то превасходно због Срема и изузетног војно-стратегијског положаја
и значаја Петроварадинске регименте и Петроварадинске тврђаве. О
томе је написао да Хрвати не могу дозволити да им се одузме Срем с
Петроварадинском региментом и с Петроварадинском тврђавом између
осталог и зато што она временом може да буде предата у непријатељске
руке. „То је животно питање за Хрватску, да Петроварадинска тврђава,
6 У том смислу изјаснио се Штросмајер и у једној од седница Проширеног царевин-
ског већа. (Cepelić M., Pavić M., J. J. Strossmayer, biskup bosansko-djakovački i sriemski, god.
1850–1900, Zagreb, 1900–1904, 438, 439).
7 Види о томе: Vasilije Krestić, Koncepcije Josipa Jurja Štrosmajera o istočnom pitanju.
Biskupova prepiska sa austrijskim ministrom-predsednikom Rehbergom, Istraživanja, knj. V,
11 Novi Sad 1976,
која с једне стране влада Бачком и Банатом, али с друге чини кључну ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

тачку за Славонију и Хрватску, остане у хрватским рукама“, нагласио је

бискуп. Имајући у виду Источно питање и улогу коју је Војна граница
у њему требало да одигра, Штросмајер је упозорио грофа Рехберга
да би изузимањем Срема из Хрватске и одвајањем Петроварадинске
регименте од осталог дела Границе Хрватска знатно ослабила а био би
нарушен иначе ванредан стратегијски положај читаве Војне границе. Да
се то не би догодило, да би Војна граница и Хрватска могле да одговоре
свом позиву у источном питању, било би, по Штросмајеровом схватању,
најбоље читаву територију Војводине ставити у уску државноправну
везу са Хрватском и тиме се лишити свих брига о њеном стратегијском
положају.8
Коначну одлуку о судбини Војводине после слома Баховог апсолутизма
донео је владар својим декретом од 27. децембра 1860. Тим царским
актом Војводина је била укинута. Највећи део њене територије припојен
је Угарској, осим Срема, који је постао саставни део Хрватске. Цепајући
територију Војводине додељивањем једног њеног дела Угарској а другог
Хрватској односи између Хрвата и Срба из основа су били поремећени.
Питањем припадноси Срема Беч је успео да између њих убаци јабуку
раздора, па су они, не налазећи правог кривца, почели узајамно да се
оптужују и све више да се свађају и мрзе. Међусобни односи још више су
се погоршали после Благовештенског сабора и Сабора Хрватске из 1861.
године. Срби су тада тражили да у састав нове територије Војводине,
коју су намеравали да оснују, уђе и Срем. Они су предлагали да њихова
Војводина буде аутономна област и да чини саставни део Угарске и
Хрватске, да Бачка и Банат у највишој инстанци буду подређени Угарској,
а Срем Хрватској.9 Међутим, само мали део хрватских политичара био је
готов да удовољи захтеву Срба. Већина је то одбијала, па су због спора
око Срема вођење нове ватрене новинске и друге полемике, било је
узајамних пребацивања и оптуживања.10
Колико је питање припадности Срема утицало на односе Срба и Хрвата
најбоље показују речи великог жупана Сремске жупаније Светозара Ку-
шевића упућене фебруара 1863. великом жупану Загребачке жупаније,
8 Исто, 417, 418. Кад имамо у виду овакав Штросмајеров став о Срему и Војводини, не
могу се прихватити оцене изречене у хрватској историографији да укидање Војводине
и припајање Сремске жупаније Троједници није уследило на захтев Хрватске (J. Šidak,
M. Gross, I. Karaman, D. Šepić, Povijest hrvatskog naroda g. 1860–1914, Zagreb 1968, 19).
9 О томе види: Јован Ђорђевић, Радња Благовештенског сабора народа србског у Срем-
ским Карловцима 1861, Нови Сад 1861, 132–138.
10 Посебне расправе о Срему и његовој припадности вођене су између новосадског
Србског дневника и загребачког Позора. У том хрватском листу, који је заступао ин-
тересе Штросмајерове Народне странке, огласио се и историчар Фрањо Рачки. У не-
колико наставака, под насловом „Срием и Хрвати” (Позор, 1861, бр.133–136, 137), он
је припадност Срема Хрватској образлагао са становишта историјског и државног
права. О свему томе види и брошуру: „Die serbische Wojwodschaftsfraage vom kroatisch-
slavonischen Standpunkte betrachten vom X. Y. Z.”, Wien 1863.
Кад су због припадности Срема започеле расправе између Хрвата и Срба, новосадски
лист Србобран доследно је радио на изглађивању несугласица. Сматрао је да међусобне
расправе о томе шта је српско а шта хрватско треба оставити по страни, а сву пажњу
посветити подизању општег културног нивоа народа и акцији ослобођења јужносло-
венских области које су се налазиле под влашћу Турака. 12
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
познатом историчару, Ивану Кукуљевићу Сакцинском. Између осталог,
ВОЈВОДИНУ Кушевић је тада написао: „[...] Што се пако Сриема тиче, ту ви [Хрвати
– В. К.] наводите хисторична дата, но увиерен буди да такових имаду и
Серби довољно, да је у Сриему била деспотовина сербска, да су овдие
сербког народа и народње и церковне светиње, које никаква сила овог
свиета не може учинити да их нејма, нити ће итко икада доказати, да је
у Сриему живећи народ порекла хорватског и да је језик ког овај говори
хорватски, и да ће се по тому и само на тому темељу са запостављањем
сербског живља и имена овде основати держава хорватска, – брате то
хтиети значило би раздражење до скрајности тиерати, пак на послиед-
ку сам себе упропастити, – но ја с мога вида держим да то ни потреб-
но није, јер ако се тамо код вас доиста держи, да су Хорвати и Серби
два брата близанца, и ако је као што Вебер [Адолфо Ткалчевић – В.
К.] 11 каже један језик истоветни којим обоица говоре, онда је питање
зашто хоће један над другима да превалира, није ли и за једног и дру-
гог користно, штогод који у свом кругу добра и народњу циел учини,
неће ли се развитком Сербства окриепити Херватство, неби ли мудро
и пробитачно било Сербство своје користи ради свом могућом силом
подкрепљивати, пак ако је потриебно тој намиери коју и жертву подни-
ети? Или је можда пробитачније да учињено међусобно завјештање од
1848. у мержњу се преобрати, да Сербству се развитак предупреди, да
у Хорватској сербски се живаљ сасвим удуши, да тако звана Троједна
краљевина у данашњем стању остане позивајући се непрестано на своја
хисторична и виртуална права? Јесу ли хисторична права свију народа
вишје вриедна него сербска, јесу ли Сабори хорватски од 1848. и 1861.
више уставни него Сабори сербски од 1848. и 1861? Је ли Хорвати дер-
же, да је право да се обећања и дипломе сербског народа пак и крваве
заслуге не признаду? Ово су све питања која је по мом мњењу требало
добро прегрунтати прије него се је онако безобзирно на Срием ударило,
јер могло би се догодити да се и неотице са собственим оруђем смерто-
носна рана Хорватима нанесе, од оних који нигда драговољно допустити
неће ни да се Хорватштина ни Серпство развија и напредује?[…]” 12
Ватрене новинске полемике, узајамна пребацивања и оптуживања због
Срема и његове припадности трајали су више година, али су протеком
времена расправе утихнуле због обостраних потреба за сложним ра-
дом и заједничким националнополитичким иступима. Питање припад-
ности Срема, осим у ређим, изузетним приликама,13 није потезано све
до распада Аустроугарске 1918, јер до тада није било територијалних
промена које би се тицале Хрватске. Међутим, занимљиво је и заслу-
жује да буде поменуто да је Стјепан Радић већ 1900. године изјавио
да је Војводина „посебна историјска земља”, а да се Хрватска простире
11 Каноник који се бавио изучавањем језика. Заступао је становиште чистоће хрватског
језика према традиционалној, класичној граматици.
12 Василије Ђ. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848–1914), књ. 1,
Београд 1995, 110–114.
13 Тако, вероватно на подстицај Бењамина Калаја, који је желео да завади Хрвате и
Србе, концем зиме 1871. вођене су расправе у хрватској и српској штампи о томе да
ли су Срем и одређени делови Војне границе српске или хрватске земље. О томе види:
13 Народ 1871, 21; Zatočnik 1871, 59; Панчевац 1871, 21.
до Земуна.14 Такав став Радић је заступао и када је створена заједнич- ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

ка држава. Још отворенији у заступању мишљења да је Срем хрватски

био је Јосип Предавец, припадник Радићеве странке. Он је изјавио да у
Срему живи 46% Срба, 28% Немаца и Мађара и 26% Хрвата, али да је
то „стара и непријепорна дједовина Хрвата, и дио хрватске домовине”, у
којој су „Срби баш као и други досељеници”. 15 Пишући о искључивом
хрватском праву на разне покрајине Радић је 1905. у Хрватској мисли
нагласио да „Срием има остати хрватски или постати угарски“, али да
никако не може да буде српски.16
Кад је 1918. створена заједничка држава, вођене су многе изнурујуће
хрватско-српске државноправне расправе и било је сучељавања у којима
је хрватска страна упорно истицала своје државно и историјско право
на Срем. Хрвати су непрестано уцењивали Србе захтевом да њихово
oдрицање од Срема и његово укључивање у Војводину буде условљено
њеном аутономијом. С тим у вези и због тог питања Хрвати су били
против унитаризма и централизма па су захтевали да се уважавају исто-
ријске, националне и друге посебности у федеративно уређеној држави у
којој би постојале и аутономне области.17 У складу с таквим ставовима,
Војводина, али без Срема, према нацртима Народног и Југословенског
клуба, који су у Привременом народном представништву окупили више
хрватских и словеначких странака требало је да буде једна од шест фе-
дералних јединица.18
Радићева србофобичност, испољена у време када су сазрели услови за
стварање Хрватско-српске коалиције, била је само наговештај касније
политике тог хрватског првака и његових следбеника која се тицала хр-
ватских територијалних претензија и намера да на рачун српских етнич-
ких простора створе колико је могуће већу Хрватску. Само тако може се
схватити Радићева писана понуда, када се налазио у бекству, ван земље,
дата једном Енглезу 1923. године, у којој је изнео „захтеве Хрвата према
Србима“. Том понудом Радић је тражио „потпуну независност Хрватске
(Хрватске, Славоније и Далмације) у конфедерацији са Србијом, на бази
Антанте путем уговора који би дао Словеначкој, Босни и Херцеговини,
Бачкој, Банату, Црној Гори и Македонији слободан избор, да плебисци-
том одлуче желе ли остати везани за милитаристичку и централистичку
Србију или ући у федерацију са мирољубивом и неутралном Хрватско-
м“.19 У приближно исто време кад је Радић доставио писану понуду ано-
нимном Енглезу, опет ради Енглеза (Бакстона и Еванса)20, из Лондона

14 Ђ. Станковић, Никола Пашић и Хрвати, Београд 1995, 17.

15 Исто, 65.
16 Hrvatska misao, 4/IV 1905, стр. 181,182.
17 Мира Радојевић, Српско-хрватски спор око Војводине 1918–1941, Историја 20. века,
бр. 2, Београд 1996, 40–42.
18 Исто, 43; С. Јовановић, Устав Народног клуба, Сабрана дела Слободана Јовановића,
књ. 11, Београд 1991, 393–398.
19 Ђ. Станковић, Пашић и Хрвати (1918–1923), Београд 1995, 310.
20 Бакстон и Еванс су посетили Хрватску при повратку из Софије. 14
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
се 23. септембра 1923. обратио Председништву Хрватске републиканске
ВОЈВОДИНУ сељачке странке од које је тражио да изради Земљовид Хрватска и Хр-
вати. Тај Земљовид, по налогу Радића, морао би да буде израђен „тако,
да буде означена посебном границом Хрватска (Хрватска, Славонија,
Далмација) с Међумурјем, Прекомурјем, с Крком и Каством. Друго, исто
тако посебном границом све земље А[устро] У[гарске] а у њима и гра-
ница Босне и Херц[еговине], те граница Б. Б. Б. (Бачка, Банат, Барања);
напокон граница Црне Горе и Македоније”. Дајући упутства како треба
да изгледа Земљовид, Радић је написао: „На подручју од Суботице до
Јадрана треба све котаре с више од 50% Хрвата (у Босни се муслимански
и катол[ички] Хрв[ати] рачунају наравски заједно) модрим потезима, а
православни црвеним и то овако: најгушћи су потези, гдје има Хрвата
преко 90%; онда преко 75%; хоће ли рисач, може и даље. Тумач на карти
нека буде францески или још боље енглески.“ 21
Никакве сумње нема да је Радић обраћањем Енглезима и израдом Зе-
мљовида желео да интернационализује хрватско питање. Писаним под-
неском којим је то учинио хтео је да оцрни Србију, да је представи као
милитаристичку и централистичку, као земљу у којој нема демократских
права и слобода, с којом демократска, слободољубива и мирољубива Хр-
ватска не може да се споразуме и с њом живи у једној државној заједни-
ци. Представивши Србију као неподесну и неспособну да око себе држи
на окупу све наведене покрајине, понудио је Хрватску као средишњу
тачку око које се на федеративном принципу могу сабрати Словенија,
Босна и Херцеговина, Бачка, Банат, Црна Гора и Македонија. Био је то
јасан покушај да се сруши Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а да
се зачне стварање давно сањане велике Хрватске „не од Драве до мора,
него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније”, о којој је у
своје време маштао и о њој писао један од твораца Странке права и ве-
ликохрватски идеолог Еуген Кватерник.22 Да је овај закључак заснован
на поуздано утемељеним доказима, потврђује и сведочење британског
посланика у Београду који је уочио да се у свести „пан Хрвата” налази
визија једне „моћне покрајине” са центром у Загребу, која би се састојала
из Хрватске, Славоније, Далмације, доброг дела Босне и Херцеговине,
Барање и дела Бачке.23
У великохрватским настојањима Радић се није либио тога да фалси-
фикује чињенице. Већ поменути Земљовид Хрватска и Хрвати, начи-
ном на који је имао да буде „нарисан”, требало је да убеди странце да
у обухваћеним областима претежним бројем живе Хрвати. Служећи
се неистинама, он је 22. јула 1922. године дао изјаву лондонском листу
Daily News тврдећи да су у областима Бачке, Барање и Баната, за које је
рекао да их „неразумно и нелогично називају Војводином”, „Срби према
21 Оригинал овог писма налазио се у поседу покојног др Александра Влашкалина.
Његовом љубазношћу ја поседујем копију.
22 Писмо Еугена Кватерника Миховилу Павлиновићу од 22. јуна 1869. види код:
Palavršić Ante, Zelić Benedikta, Korespondecija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 121, 122.
23 Živko Avramovski, Britanci о Kraljevini Jugoslaviji: godišnji izveštaji Britanskog poslanstva
u Beogradu 1921–1938, knj. prva (1921–1930), Beograd–Zagreb 1986, 44; Софија Божић,
15 Срби у Хрватској 1918–1929, Београд 2008, 45.
Хрватима у посве незнатној мањини“ (!), да се тим областима не сме ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

управљати као чисто српским земљама, „већ се у њима мора спровести

плебисцит под надзором Лиге народа, с једним питањем: „Србија – Бео-
град или Хрватска – Загреб.” 24
И приликом прављења скица за нови програм странке из 1925. године
Радић је испољио претензије према Бачкој. Био је спреман да пристане
на извесне измене границе у источном Срему под условом да Хрватска
добије „одштету” у Бачкој. При томе била би извршена и коректура
босанске границе тако што би Хрватској била припојена Босанска
Посавина. По том плану, Бока би била издвојена из састава Хрватске,
али би јој, за узврат, били придодати делови Херцеговине.25
Својатање Срема и других делова Војводине било је пропраћено и
конкретним политичким акцијама Хрватске републиканске сељачке
странке, која је „настојала да прошири мрежу својих организација и
задобије присталице” међу тамошњим становницима. Током лета 1922.
године Радић је изјавио да ће на будућим скупштинским изборима
ХРСС (Хрватске републиканске сељачке странке) у Војводини добити
највећи број посланика, зато што Хрвати у њој имају већину и „осећају
једно са Загребом, као срцем хрватства”. И Влатко Мачек се 1924. године
надао да ће за ХРСС поред Хрвата гласати и Мађари, Немци, Румуни,
Словаци и Русини, па чак и Срби републиканци.26
Историчар М. Радојевић закључила је да је Радић у својим често про-
тивречним изјавама о Војводини био „углавном доследан, одржавајући
сталну хрватску заинтересованост за њен положај, неодступање од тврд-
ње да је Срем део Хрватске и захтев да преостала територија покрајине
плебисцитом одлучи о својој судбини. Идеја о плебисциту у Војводини
више је пута истицана, али је уз њу, као могуће и за Хрвате врло при-
хватљиво решење, постављен и захтев да северна покрајина буде једна
од неколико равноправних државних јединица.”27
Наследник С. Радића, Влатко Мачек, доследно је наставио да води
великохрватску политику свог претходника. Још за живота С. Радића
он је у једном говору из 1923. године истакао да се „идеја хрватска
проширила [...] од Муре до Црне Горе, од Јадранског мора до Земуна”,
да се Хрватској Далмацији, „која је кроз вијекове желела да се сложи са
својом сестром банском Хрватском” придружила и Босна.28
У аудијенцији код краља Александра, обављеној 4. и 5. јануара 1929,
уочи проглашења диктатуре, Мачек је у дискусији с краљем о преуре-
24 Б. Петрановић – М. Зечевић, Југославија 1918–1984, Збирка докумената, Београд 1985,
222; Zvonimir Kulundžić, Stjepan Radić i njegov republikanski ustav, Zagreb 1988, 177.
25 „Zabilješka Marije Radić”, Zagreb, 23. III 1925. Dr Bogdan Krizman, Korespondencija
Stjepana Radića 1919–1929, 2, Zagreb 1973, 604–605.
26 М. Радојевић, п. д., 44.
27 Исто, 45.
28 Dr Božidar Murgić, Dr Vladko Maček – vođa Hrvata, Zagreb s. d., 34. Имајући у виду
овакве захтеве Мачека, С. Божић је с разлогом истакла да се тако одређене границе Ве-
лике Хрватске нису ни по чему разликовале од граница означених на првом хрватском
католичком конгресу одржаном у Загребу 1900. године (С. Божић, п. д., 49). 16
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
ђењу државе као „хрватски простор који је требало да чини хрватску
ВОЈВОДИНУ јединицу у оквиру будуће прекомпоноване Југославије, означио […] те-
риторију од Земуна до Котора”.29 У својим мемоарима Иван Мештровић
забележио је да му је с тим у вези краљ Александар испричао да је Мачек
за хрватску јединицу тражио „цијелу Троједницу с Боком Которском, те
Сријем с Земуном“, па је нагласио да му то ни у сну не би прихватио.30
Нешто слично Мачек је наговестио већ на састанку првака СДС у Загре-
бу 21. децембра 1928, када је, предлажући успостављање од пет до седам
покрајина у држави, сугерисао поделу Војводине и Босне и Херцеговине
између Србије и Хрватске […]”31
Попут Радића, и Мачек се залагао за неку врсту плебисцита све с на-
мером да се Југославија подели на два дела, до Дрине и преко Дрине.
У фебруару 1932, у писму Ситону Вотсону залагао се за ново државно
уређење, за то да Србија Хрватској и Црној Гори призна „њихов насиљем
и преваром отети државно-правни суверенитет” а становницима Вој-
водине, као и Босне и Херцеговине омогући да се плебисцитом одлучи
о формирању својих самосталних јединица или прикључењу – у цели-
ни или делимично – Србији, Хрватској или Црној Гори.32 Загребачком
резолуцијом, познатом као Загребачке пунктације, коју су 7. новембра
1932. потписале Хрватска сељачка и Самостална демократска странка,
оштро је осуђена „србијанска хегемонија“, која се „наметнула Хрватској
и свим нашим земљама уопће с ове стране Дрине, Саве и Дунава”. Че-
твртом тачком Резолуције захтевано је да се из поменутих делова земље
„уклони свака власт” и уплив „србијанске хегемоније”, чиме је Срби-
ја имала да буде одвојена од тзв. пречанских крајева, тј. од територија
које су биле настањене Србима у Босни и Херцеговини, Војводини и
Хрватској.33 И Анте Трумбић био је сагласан с Мачеком да је Србија „ко-
лективно одговорна” за хегемонију, па је још пре доношења Загребачке
резолуције тражио да сви Срби из Србије напусте „пречанске” крајеве.
Сматрао је да је то први и незаобилазни услов за почетак српско-хр-
ватских преговора о преуређењу државе. И касније Трумбић је често
говорио о „санитарној линији” на рекама Дрина, Сава и Дунав и укла-
њању Србијанаца из „пречанских крајева”.34 Кад се 1934. године Мачек
налазио у затвору, прваци Хрватске сељачке странке Јурај Крњевић и
Аугуст Кошутић саветовали су га да у случају ослобођења и аудијенције
код краља као хрватску територију наведе Хрватску, Славонију и Далма-
цију а од територије Војводине да затражи простор омеђен Суботицом,
Сомбором, Бачком Паланком и Илоком.35 По речима Ситона Вотсона,
29 S. Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1953, 85.
30 I. Meštrović, Uspomene na političke ljude i događaje, Buenos Aires 1961, 188.
31 С. Божић, п. д., 48, 49.
32 Петрановић–Зечевић, п. д., 318–321; R. W. Seton Watson i Jugosloveni, Korespondencija
1906–1941, knj. II, Zagreb–London 1976, 218–220; M. Radojević, p. d. 49.
33 М. Радојевић, п. д., 50.
34 Исто; Lj. Boban, Prilozi za biografiju Ante Trumbića u vrijeme šestojanuarskog režima
(1929–35), Historijski zbornik, br. 1–4, 1968–69, 41.
35 Lj. Boban, Maček i politika HSS 1928–1941, knj. I, Zagreb 1974, 128; M. Радојевић, п. д.,
17 51.
за разлику од екстремних Хрвата, Мачек није тражио да се Војводина ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

уједини с Хрватском, већ се задовољавао тиме да она добије аутономију.

„Био је спреман да прихвати одлуку њеног становништва, донету било
којим начином ,слободног гласовања’, чак и ако се изјасни за прикључе-
ње Србији” али никако није хтео да се одрекне Срема у корист Срба.36
Подробније податке о опсегу „хрватских земаља” налазимо у једном
недатираном нацрту устава Хрватске сељачке странке у којем je држа-
ва подељена на Краљевину Србију, Краљевину Хрватску и Краљевину
Славонију. По том нацрту, Хрватску краљевину чинили су Троједна кра-
љевина Далмација, Хрватска и Славонија, већи део Босне и Херцеговине
и делови Дравске и Дунавске бановине, тј. делови Барање и Бачке са
срезовима Дарда, Суботица, Бачка Топола, Сомбор, Апатин, Оџаци и
Бачка Паланка, „у којима живе Буњевачко-Шокачки Хрвати”.37
С намером да се домогне Војводине, или неких њених делова, Хрват-
ска сељачка странка је на њеној територији непрестано имала широко
развијене политичке активности. У једном разговору, који је водио с
изаслаником Анте Павелића, Мачек је изјавио да ће Србија, ако Бео-
град не усвоји хрватске захтеве, бити „опкољена” па је као пример навео
потпуно „освајање” Војводине. Мачек је изјавио да сада радимо на томе
„да и остале крајеве идејно и политички путем Слоге освојимо”. У про-
гласу упућеном „Браћи сељацима у Војводини без разлике народности и
вере, који је објављен 15. маја 1936, наглашено је да је Србија наметнула
хегемонију „Хрватима, пречанским Србима и свима осталим народима
Југославије”.38 Никакве сумње нема да се таквим оценама отворено ишло
на подвајање Срба из Војводине са Србима из Србије с намером да се
Војводина као посебна аутономна јединица што више одвоји од Србије,
а ослони на Хрватску. То потврђују и ставови Јосипа Смодлаке који је
написао да би „Аутономна Војводина са својим напредним и просвије-
ћеним српским елементом била драгоцена копча између наших западних
и источних крајева, и могла би да игра веома корисну улогу у демократ-
ски преуређеној Југославији.”39 Хрватски политичари тврдили су да је
Војводина „по менталитету свога славенског пучанства различита од
Србијанаца” и да је „и историјски и по традицији увек била, пречански’
крај са којим се више саживјела него са Србијом”. Осим тога, у посезању
за Војводином рачунали су на подршку Немаца и Мађара и на прохр-
ватски опредељене Буњевце и Шокце у Бачкој.40 Проф. М. Радојевић
веома добро је оценила да би одвајањем „северне покрајине од Србије
однос снага између Срба и Хрвата био коренито измењен, а Војводина
у федерално преуређеној држави [за коју су се залагали Хрвати – В.
K.] само привидно равноправна другим јединицама. Превагом својих
римокатоличких становника брзо би, очевидно је, потпала под утицај
Загреба, остварујући идеју окупљања бивших аустро-угарских покраји-

36 М. Радојевић, п. д. 52, 53.

37 Исто.
38 Исто, 54.
39 Исто.
40 Исто, 56. 18
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
на око Хрватске”. У многим питањима разједињене, српске политичке
ВОЈВОДИНУ странке биле су јединствене у одбијању хрватских захтева да Војводина
унутар Југославије буде посебна јединица.41
По једној Mачековој изјави из 1936. године свака покрајина: „Војводина,
Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, па и Далмација, могле би
да се определе како оне хоће, односно, како одлуче посланици дотичних
покрајина, који би били изабрани на изборима за конституанту. Другим
речима: ако Војводина хоће са Србијом – добро, ако хоће посебан по-
ложај у Србији, добро је и то. А ако хоће изван ње, добро је, ако хоће са
Хрватском заједно или посебно опет добро […]”42 Имајући у виду такве
ставове Мачека о преуређењу Југославије, његов следбеник из Војводине
Дуда Бошковић сматрао је да Хрвати „сада више не желе” себи да при-
поје целу Војводину, већ само Срем до Земуна.43
О Мачековим територијалним захтевима оставио је забелешку Јован
Јовановић Пижон, шеф Земљорадничке странке, којем се поверио кнез
Павле Карађорђевић. У једном сусрету између кнеза и Мачека, који
се догогио пре споразума Цветковић–Мачек, на питање кнеза „Шта
је за Вас Хрватска?”, Мачек је одговорио: „То су Приморска и Савска
бановина”. При другом сусрету Мачек је тражио Дубровник, а потом
Врбаску бановину, с 90 посто српског становништва. У трећем разго-
вору апетити су му порасли, па је захтевао Срем до Илока, Брчко с
околином, Бијељину, Травник, Фојницу и Херцеговину.44 Заступајући
Мачекове великохрватске апетите према Војводини у време преговора
о споразуму Цветковић–Мачек, Већеслав Вилдер је децидирано изнео
гледиште шефа Хрватске сељачке странке нагласивши да „или Војводина
са преостатком Срема чини посебну јединицу, или се Војводина дијели
између Хрватске и Србије, линијом Суботица – Илок”.45 Мађарски по-
литички првак, новосадски адвокат, Иван Нађ добро је уочио да Мачек
жели да подели Војводину и Суботицу с околином припоји Хрватској
бановини.46 Будно пратећи настојања Хрвата у њиховом настојању да се
домогну што већих делова Војводине, Акциони одбор Срба у Суботици
већ је 19. априла 1939. упозорио министра просвете С. Ћирића „да се у
хрватским круговима проносе гласови како ће цела Бачка и Барања (ли-
нијом Бачка Паланка – Кула – Бачка Топола – Суботица) приликом сре-
ђивања државноправних односа између Срба и Хрвата припасти Хрв­
41 Исто, 59.
42 Овакве ставове о плебисциту Мачек је заступао већ 1932. У фебруару те године он
их је образложио Роберту Виљему Ситону-Вотсону када му је написао да би у новој
југословенској држави, која би била уређена на основама федерализма или конфедера-
лизма, Србија, Хрватска, Црна Гора и Словенија стекле суверенитет, а становништву
Босне и Херцеговине и Војводине било би омогућено да се плебисцитом изјасни жели
ли у целини или делимично да се прикључи Србији, Хрватској или Црној Гори (Ranko
Končar, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929–1941, Novi Sad 1995, 73, 74).
43 Петрановић – Зечевић, п. д. 303.
44 Белешке Јована Јовановића Пижона, Архив Југославије, Збирка Ј. Јовановића,
белешка од 26. III 1939.
45 R. Končar, п. д., 325.
19 46 Исто, 338.
атској”.47 Из изјаве председника среске организације Хрватске сељачке ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

странке у Славонском Броду, адвоката Филипа Марковића, коју је дао

14. маја 1939. на великом политичком скупу, поближе сазнајемо и начин
на који су Хрвати намеравали да се домогну Срема. Он је тада рекао да
Хрвати хоће само оно што је хрватско, а Србима нека припадне оно што
је српско. Потом је рекао: „За Босну смо хтјели да је цијепамо, да не буде
Спахо више камен смутње. За Сријем смо одлучили плебисцитом, јер
знамо да би тамо изгубили Срби, јер се Швабе и Мађари који тамо живе
боје да их даље не упропашћују. Војводина би такођер гласовала за За-
греб, јер је то житница која данас нема круха. Хрватски народ има сада
ријеч, а на њима је – на Београду – да кажу хоће ли или неће споразум.
Ако га неће, ми ћемо га сами тражити било код Мусолинија, Хитлера
или Рузвелта. Хоћемо самосталну Хрватску.”48
Споразумом Цветковић–Мачек, склопљеним августа 1939, новоствореној
Бановини Хрватској припојени су делови западне Босне, који су
припадали Врбаској бановини, али су јој додељени и делови западног
Срема са Шидом и Илоком. Захватањем тих територија јасно су
испољене великохрватске намере како према територији Војводине
тако и Босне и Херцеговине.49 Међутим, Хрвати се нису зауставили на
оном што су добили споразумом Цветковић–Мачек. Само неколико
дана по обзнањивању споразума Хрватски национални покрет, иза
којег је, по свему судећи, стајало вођство ХСС-а, посебном окружницом
обавестило је своје присталице о томе у ком правцу ће се даље кретати
хрватска политика. У тој окружници отворено је речено да је главни
циљ Хрватске да сруши Југославију. Наглашено је да се приликом
распада државе Хрватска неће задовољити добијеном Бановином, већ
ће тежити „повјесним и етничким границама”. Окружницом су позвани
Хрвати покличем који је гласио: „Напријед сви за Слободну и Независну
Хрватску.”50
Сутрадан по објављивању окружнице, 29. августа, Мачек је изјавио пред
Хрватским народним заступством да је његов споразум с Цветковићем
„за сада један дјеломичан споразум” у којем је доста спорних, нарочито
територијалних питања остављено за касније. Тим споразумом, нагласио
је Мачек, „није питање хрватског територија ријешено дефинитивно, јер
смо ставили у Споразум нарочиту клаузулу да ће се дефинитивни опсег
Бановине Хрватске установити кад се буде преуређивала читава држав-
на заједница. А то је посве наравно. Јер посве другачије ће изгледати
дотични териториј Бановине Хрватске, буде ли у ново преуређеној др-
жавној заједници рецимо и аутономна Војводина или не буде, друкчије
буде ли и аутономна Босна или не буде, итд...”51 После јасно означеног
политичког смера изнетог у окружници и Мачекових изјава „у хрватској
политичкој јавности су се учестало и све отвореније почеле истицати
47 Исто, 347.
48 Исто, 348.
49 Види карту Бановине Хрватске од Златка Шпољара.
50 Б. Петановић – М. Зечевић, п. д., 360.
51 R. Končar, п. д., 328. 20
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
претензије на Срем (до Земуна) и половину Бачке”.52 Хрватски дневник,
ВОЈВОДИНУ који је износио ставове хрватског руководства, писао је да ће Хрватска
„бити онако велика, како је велику хоће народ” и да „нитко неће бити
присиљен да улази у Хрватску, али се такође никоме не смије бранити да
Босну, Бачку и Барању, гдје ће тамошњи народ требати питати и послу-
шати његово мишљење о томе камо жели ићи […]”53 Сријемски Хрват је
сматрао да би било најбоље да се и народ Војводине изјасни који њени
крајеви ће припасти Загребу а који Београду. Слично становиште Сри-
јемском Хрвату о припадност Војводине имале су и Суботичке новине
попа Блашка Рајића. Оне су тврдиле да су Бачка, Барања и Банат зајед-
ничка тековина Срба и Хрвата и да се стога морају праведно поделити.
С тим у вези написале су: „Тражимо да буде подјела једнака па нека ми
добијемо цијелу Бачку, јер ако би Суботица сама остала, онда би се Су-
ботица оништила, јер не би имала простора за живот; народи у даљој
Бачкој у великој већини имају славенска имена, а католици су, дакле,
нама припадају, када се поврате славенству, а не Србима.” 54
Територијални захтеви Хрвата према Војводини образлагани су, кад је
у питању Срем, хрватским државним и историјским правом, а кад је
реч о осталим њеним пределима, потезано је питање њеног економ-
ског исцрпљивања у корист Србије, право војвођанског становништва
да самостално одлучује о свом државноправном положају, њен етнич-
ки састав, који је, како смо већ видели у случају С. Радића, без сваког
стида, кривотворен. При националном пребројавању Хрвати су, како
је већ речено, увек рачунали на подршку Немаца и Мађара. Историј-
ско право Србије на Војводину доследно је порицано, али је истицано
да је та област била саставни део Хрватског краљевства. Срби, који су
будно пратили великохрватска настојања, упозоравали су јавност да се
иза свега крију економски интереси, да Хрвати посежу за Војводином
зато што је Бановина Хрватска готово у целини пасивна, „па је за њу
животно питање да добије богату Бачку и Барању, те да на ове крајеве
разреже бановинске прирезе[...]”.55 Загребачки лист 7 дана отворено је
написао 23. априла 1940. да је „без житородних крајева Баната, источне
Хрватске и рударских крајева Босне, отежано решење питања такозва-
них пасивних крајева”.56
У залагању за аутономију Војводине, или за њену поделу између Србије
и Хрватске, руководство Хрватске сељачке странке посебну активност
развило је међу бачко-барањским Буњевцима и Шокцима. Та етничка
скупина, која није била национално издиференцирана, али су је Хрвати
својатали, подвојила се, па се група окупљена око сомборског адвоката
др Грге Вуковића изјашњавала за аутономију покрајине уз осигурање
равноправности Срба и Хрвата. Друга група, чији предводници су били
суботички сенатор Јосип Вуковић Ђида, др Миховил Катанец и поп Бла-
шко Рајић, захтевала је да се Барања и део Бачке са Суботицом припоје
52 Ч. Попов – Ј. Попов, Аутономија Војводине – српско питање, друго допуњено изда-
ње, Сремски Карловци 2000, 52.
53 R. Končar, п. д., 339.
54 Исто, 351.
55 Исто, 349.
21 56 М. Радојевић, п. д., 65.
Бановини Хрватској. И за једну и за другу групу било је меродавно ми- ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

шљење В. Мачека.57 Истине ради треба рећи да је постојала и групација

просрпски и пројугословенски опредељених Буњеваца спремних да се
ослоне на Београд. Држећи да су Буњевци и Шокци „чисти Хрвати”, да
су „исјечак из хрватског народног стабла”, како је писао Хрватски днев-
ник, руководство Хрватске сељачке странке је у марту 1940. у Суботици
припремало велики народни збор Хрвата Бачке и Барање с намером да
се после говора Јурја Крњевића, донесе одлука о припајању поменутих
области Бановини Хрватској. С циљем да се осујети план Хрвата, српске
власти су намеравале да организују контрамитинг. Међутим, у послед-
њем тренутку Влада је отказала одржавање зборова због страха да не
дође до проливања крви.58
Отказивање збора Хрвата Бачке и Барање наишло је на њихово велико
негодовање. У знак солидарности с политиком Загреба која се тицала
Војводине, средином априла 1940. делегација Хрвата из Бачке и Бара-
ње, коју је предводио Ј. Вуковић Ђидо, посетила је Загреб у којем су је
примили бан Иван Шубашић, надбискуп Алојзије Степинац и Мачек.
Вођа Хрвата обећао је Хрватима Бачке и Барање да се о њима „неће
одлучивати без њихова питања и да хрватски народ у Бановини Хрват-
ској води о њима рачуна”.
Реагујући на посету буњевачко-шокачке делегације Загребу, Буњевачке
новине написале су да су и Загреб и Београд подједнако „наши” и да
су Срби и Хрвати браћа. С тим у вези наглашено је да Буњевци не
треба да се стиде „свог честитог имена”, као што треба да знају „да сви
наши природни, привредни, економски, саобраћајни, индустријски,
национални и речни путеви воде преко Новог Сада ка Београду”. Само у
заједници са Србима они на северу Војводине чине националну већину.
Новине су подсетиле делагацију на то ко је ослободио Суботицу, па су
написале да без „ослободилачке и херојске српске војске” њени чланови
не би „без пасоша” путовали на „Буњевачки дан у Загреб”.59
С циљем да се домогне Срема и Бачке Хрватска сељачка странка је у тим
областима током 1939. и 1940. године била веома активна. Мачек је с
истакнутим представницима Хрвата из, како се тада говорило, источних
крајева Бановине Хрватске често држао састанке и конферисао. Новем-
бра 1939. у Руми је била основана Хрватска сељачка странка за источ-
ни Срем. У Илоку и Шиду образоване су Хрватска сељачка и Хрватска
грађанска заштита. Ту су образовани и огранци Сељачке и Господарске
слоге, а функционисала је и организација „Земља”, која се бавила досе-
љавањем Хрвата из пасивних предела у Славонију и Срем. Децембра
1940. у Вуковару је почео да излази Сријемски Хрват, гласило Хрватске
сељачке странке.60 У сваком случају хрватска пропаганда била је снажна
и безобзирна, с јасним циљем да се, не бирајући средства, по сваку цену,

57 Исто.
58 Исто, 66.
59 Исто.
60 Исто, 66, 67. 22
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
често се служећи и лажним подацима, домогну Срема и Бачке. Српске
ВОЈВОДИНУ политичке странке су безмало биле јединствене у пружању отпора ве-
ликохрватским настојањима. Оне су добро прозреле хрватске намере и
бранећи Војводину упустиле су се у битку која им је наметнута.61
Како великохрватске претензије које су се тицале Војводине нису
реализоване до рата 1941, Хрвати су уз помоћ Хитлера и Мусолинија,
како је маја 1939. наговестио функционер Хрватске сељачке странке,
адвокат Филип Марковић, делимично остварили своје планове.
Павелићевој НДХ припао је читав Срем. Ту територијалну тековину
нису хтели да испусте из руку ни хрватски комунисти. Од краја 1942.
они су у оквиру Народноослободилачког покрета на све могуће начине
покушавали да задрже Срем под својом влашћу. При томе су наилазили
на успешан отпор српских комуниста из Војводине. Исто тако, хрватски
комунисти улагали су велике напоре приликом расправа о припадности
Барање и разграничења Срема да што већи делови тих територија
припадну Хрватској.62
Вишедеценијска настојања Хрвата да се домогну Срема, Бачке,
Барање, па и Баната притајила су се свршетком Другог светског рата.
За великохрватске тежње у то време једноставно није било погодних
политичких услова. Међутим, не треба имати илузија о томе да су
ранија настојања нестала, да прикривено не живе у душама оних који
су задојени великохрватским идејама оца домовине Анте Старчевића,
његовог саборца Еугена Кватерника и њихових најбољих следбеника
и тумача Ивe Пилара и фра Доминика Мандића. Њихова политика
заснована на хрватском државном и повјесном праву у најновије
време, појавом Фрање Туђмана, оживела је и у теорији и у пракси.
Његовим ступањем на политичку сцену ту и тамо избијали су у
јавност великохрватски захтеви, и то како они који су се тицали делова
Војводине, тако и они који су се односили на хрватске претензије према
Босни и Боки Которској.63
Кад је ХДЗ с Туђманом на челу кренуо у акцију ради освајања власти у
Хрватској, у свој програмски промотиван наступ уградио је све геостра-
тешке, економске и националнополитичке погледе о Босни и Херцего-
вини које су за собом оставили Иво Пилар и фра Доминик Мандић. У
том промотивном програму о неодвојивости Босне и Херцеговине од
Хрватске речено је да се ХДЗ залаже „за господарско, прометно, духов-
но и цивилизацијско здружење Социјалистичке Републике Хрватске и
Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине које творе природну,
недељиву, геополитичку цјелину и које су повијесном судбином упућене
на заједништво […]” .64
61 О томе види више код М. Радојевић, п. д., 67–72.
62 Како су сва ова питања подробно обрађена у књизи Чедомира и Јелене Попов, коју
смо већ цитирали, (види стране: 61–93), на њима се нећемо задржавати.
63 Поводом Туђманових претензија на Боку Которску, за коју је рекао да се тамо још
увек вију „туђински барјаци“, види текст Василија Крестића, „Чија је Бока Которска.
Повијесничару др Фрањи Туђману – историјско подсећање”, Политика, 27. марта 1992.
23 64 Dušan Vilić, Boško Todorović, Razbijanje Jugoslavije 1990–1992, Beograd 1995, 416.
Писац књиге Politička sudbina Hrvatske. Geopolitičke i geostrateške ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

karakteristike Hrvatske (Загреб 1995) Петар Вучић, без устезања, јавно и

отворено написао је да је НДХ после капитулације Италије септембра
1943. и поништавања Римских уговора65 територијално била сасвим уо-
бличена, да је Хрватска по величини, облику и смештају, по свим гео-
политичким и геостратешким ознакама остварила свој геополитички и
геостратешки идеал. Проблем је био само у томе што је у тој идеалној
Хрватској било „превише нехрватског становништва”.66 У вези с том
констатацијом Петар Вучић je о хрватској усташкој држави, уобличеној
септембра 1943, нагласио: „Иако је умногоме остала само неостварени
идеал, она је свеједно остала трајним свједоком високог државотворног
хтијења и морала усташког револуционарног покрета, који је таквим
државотворним нацртом (иако непотпуно оствареним) постао истински
баштиник хрватског повијесног државотворног идеала и мисли.”67 У тај
начин размишљања савршено се уклапа позната изјава Фрање Туђмана
да је Независна Држава Хрватска стварно била израз „повијесне и ти-
сућљетне тежње хрватског народа за самосталном државом”.
Те тежње и ти токови, кад је реч о Туђману, исказани су и у његовим
јавним иступима. Тако, на пример, у уводном излагању које је одржао на
Првом опћем Сабору ХДЗ у Загребу 24. и 25. фебруара 1990, о претен-
зијама Хрвата на Босну и Херцеговину је рекао: „Тај наш захтјев био је
израз и наставак само гледишта таквих хрватских политичара прошлога
и овога стољећа, какви су били ’отац домовине’ др Анте Старчевић па
Миховил Павлиновић, др Анте Трумбић и Стјепан Радић. Они су редом
говорили о Босни и Херцеговини са стајалишта њиховог геополитичког
јединства и с Хрватском и са Западом, не двојећи о томе што би њихов
народ референдумом одлучио гдје му је мјесто.” Судећи по овоме, Туђ-
ман се показао као истински следбеник геополитичара Пилара, исто-
ричара Мандића и поглавника Павелића.68 То потврђује и изјава коју је
дао на састанку с представницима хрватског војног врха одржаном 23.
августа 1995. у Председничким дворима на Пантовчаку. Тада је јасно, без
двоумљења ставио до знања да демографско питање у Хрватској, Босни
и Херцеговини и Истри треба решавати помоћу војске, јер, нагласио
је, само тако се у тим крајевима може учврстити хрватство. Упозорио
је присутне да су баш ради решавања демографског питања створили
хрватску Републику Херцег-Босну и ХВО.69
Да је велика Хрватска, са читавом Босном и Херцеговином до Дрине,
државноправни идеал и мисао водиља Хрвата, доказ је и то што се не
тако давно с предикаонице Цркве Рањеног Исуса, усред Загреба, огла-
65 Римски уговори закључени су 27. јануара 1924. између Краљевине СХС и Италије.
Њима је Италији био признат суверенитет над Ријеком.
66 P. Vučić, п. д., 221.
67 Исто.
68 Za Hrvatsku, Zagreb 1992, 234, 235. Књигу је издало Министарство одбране Републике
Хрватске.
69 Ivica Đikić, Stenogrami o etničkom čišćenju: Feral objavljuje sadržaj tajnog sastanka
Tuđmanova štaba nakon „oluje”, Feral Tribune, 5. srpnja 2003. 24
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
сио и један свештеник који је у својој проповеди тражио да Хрватска
ВОЈВОДИНУ буде „љепша, боља, већа и сретнија”, да тој Хрватској средиште буде
Бања Лука, како је то желео поглавник Анте Павелић. Проповедник,
доминиканац Вјекослав Ласић изразио је наду да ће се поглавникова
жеља остварити утолико пре што је „овај садашњи облик Хрватске мало
чудан”.70
Фрањо Туђман, Петар Вучић и доминиканац Ласић нису усамљеници
и занесењаци. Они у наше време говоре и пишу оно што се и како се у
Хрватској о територијалним проблемима размишљало у даљој и ближој
прошлости и како се међу приврженицима политике која се заснива на
хрватском државном и повијесном праву размишља и данас о будућно-
сти државе. Њима се придружио и извесни Радомир Милашић. У књизи
Stvaranje Hrvatskе. Analiza nacionalne strategije (Загреб 1995) тај аутор је
написао: „Како је судбина Босне и Херцеговине, односно судбина Хр-
вата у тој држави неодвојива од Хрватске, тј. Хрватска и Хрвати морају
направити све да се она од Хрватске што мање одвоји (јер Хрвати су
тамо суверен народ, а то своје право могу одбранити само уз помоћ Ре-
публике Хрватске), то ће Хрватска морати стално имати и око и ухо на
том за њу тако виталном простору. Простори које су Хрвати у Босни и
Херцеговини организовали и обранили и физички су основа хрватског
суверенитета у тој држави, као и доказ да се без Хрвата Босна не може
стварати.”71
Илустрације ради навео сам само неке најновије примере великохрватских
територијалних претензија према Босни и Херцеговини постављених
на темељу хрватског државног и историјског права. Упорним захтевима
да Босна и Херцеговина буду саставни делови Хрватске, „како она не
би животарила већ живјела”, Хрвати су, по оцени Стјепана Радића,
„научили тако мислити да слободне и уједињене Хрватске нема без
Босне и Херцеговине”.72 Ако су Хрвати тако мислили док су се налазили
у оквирима Аустроугарске и Југославије, а овом исказу Радића треба
веровати, наведени примери сведоче да старе великохрватске идеје
нису нестале, да опстојавају, али да због моменталних неповољних
политичких околности нису нападне као што су знале да буду. Оне су
се притајиле а могу да оживе оног часа кад им политичке прилике то
буду омогућиле.
Дигресију о најновијим хрватским претензијама на Босну и Херцегови-
ну учинио сам зато да бих показао како у том погледу код Хрвата, који
политику воде на темељу хрватског државног и историјског права, нема
прекида континуитета а има пуно доследности и задивљујуће упорно-
сти. Тај континуитет, та доследност и упорност постоје и кад је реч о
територијалним претензијама према Војводини. Истина, данас се у том
погледу не оглашавају политичари значаја и угледа једног С. Радића или
70 Damir Pilić, Kako je otac Vjekoslav Lasić u crkvi Ranjenog Isusa u Zagrebu obogotvorio
ustaškoga Antu Pavelića, „Feral Tribune”, 6. siječnja 1997, у рубрици „Glede i unatoč”.
71 Види стр. 12 поменуте књиге.
72 Stjepan Radić, Politički spisi, Zagreb 1971, 289. О великохрватским тежњама према Бо-
сни и Херцеговини види: В. Крестић, „Великохрватске идеје” у Велика Србија. Истине,
25 заблуде, злоупотребе, Београд 2003, 243–260.
В. Мачека, али се јављају следбеници њихове политичке мисли, они који ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

би желели да остваре оно што није пошло за руком њиховим великим

претходницима. Тако, на пример, о припадности Срема, Бачке и Бана-
та огласио се дипломирани правник Вјекослав Матијевић, председник
Хрватског ослободилачког покрета, који је 1929. основао Анте Павелић,
пошто је пре тога била укинута Хрватска странка права. У једном ин-
тервјуу датом 1993. Матијевић је изјавио да Хрвати морају „бити чврсти
и непопустљиви у питању наших граница и заједничким снагама зау-
ставити пријелаз Срба преко Дрине. Јасно ту укључујемо Сријем, Банат,
Бачку, Санџак и Боку”. С намером да подвуче то да је Срем хрватски,
рекао је „да и данас Земун припада Ђаковачкој бискупији”. Попут Туђ-
мана, и Матијевић је у својству председника Хрватског ослободилачког
покрета који је представљен као „аутентични сљедбеник хрватског др-
жавотворног покрета од Дра Анте Старчевића према Др. Анти Павели-
ћу до данас”, посебну пажњу посветио питању припадности Боке. Он је
тврдио да Бока не припада Црногорцима и да су је они приграбили, а
да отето треба да врате онима чије је она власништво.73
На сасвим другачији начин од Матијевића исказао је хрватске претензи-
је на Срем, Бачку и Барању Анте Секулић. Учинио је то у својим трима
књигама о Хрватском мјестопису.74 Најпре је оптужио Србе да су се
служили разним средствима (да су вршили честа преустројства ства-
рањем нових срезова, области и бановина, да су се позивали час на ет-
ничко, час на историјско, па и „господарско” начело, и да су поменуте
пределе попуњавали колонизованим Србима) с намером да Срем, Бачку
и Барању потчине својој власти, упркос томе што те области, по „по-
дацима из исправа краљева, црквених поглавара, свјетовних великодо-
стојника и других угледника, од 10. стољећа наовамо, те називи мјеста,
салаша, пашњака, бара, брежуљака, утврда непријепорно доказују” да
су Хрвати ту „старосједилачко житељство”, те да, сходно томе, оне не
припадају Србима, већ Хрватима.75
На посебан начин о Војводини се огласила и новоизабрана председница
Хрватске Колинда Грабар Китаровић. Убрзо после избора на место
председнице Хрватске она је изјавила да ће се борити да права мањина
у Хрватској буду „још већа, али да ништа мање неће тражити за
Хрвате у Србији, Војводини и другим суседним земљама.” Том изјавом
председница Хрватске је одмах по изборној победи свима јасно ставила
на знање да ће следити великохрватску политику засновану на хрватском
државном и повијесном праву, да неће изневерити тежње својих предака
које се тичу претензија на Војводину. Због тих и таквих тежњи она је
намерно издвојила Војводину и означила је као засебну територију, као
да није саставни део Србије. Тиме је показала да је доследан наследник
и заступник политике Стјепана Радића, Влатка Мачека и њихових
73 „Hrvatski vjesnik”, Vinkovci, Zadar, 15. V 1993, dvobroj 21–22, str. 14, 15.
74 О томе види: „Hrvatski bački mjestopis”, Zagreb 1994; „Hrvatski baranjski mjestopis”,
Zagreb 1996; и „Hrvatski srijemski mjestopis”, Zagreb 1997.
75 Види приказ Секулићеве књиге Hrvatski srijemski mjestopis, који је написао Балдо
Добрашин у „Večernjem listu” (Zagreb, 8. VI 1997) под насловом Ravnim Srijemom do
Zemuna. 26
ВЕЛИКОХРВАТСКЕ
ПРЕТЕНЗИЈЕ НА
сабораца који су желели Србију да омеђе рекама Дрином, Савом и
ВОЈВОДИНУ Дунавом, да према Србији, у односу на Војводину и Босну, поставе
„санитарни кордон”. Због тога што се Хрвати не одричу намере да
се дочепају, ако не целе, бар неких делова Војводине, инсистирају на
катастарским границама, а не признају Дунав као природну државну
границу између Србије и Хрватске. У сваком случају ако не могу више,
у овом тренутку намеравају да бар с неколико километара закораче на
територију Војводине. Рачунају да то може да буде одскочна даска за
њихово ширење на ту толико жељену територију. Надајмо се да ће они,
који са српске стране о том питању буду водили преговоре са Хрватима,
знати да им се супротставе.
Имајући у виду све што је речено, више је него јасно да су Хрвати од
револуције 1848/49. до наших дана тражили начине да прошире своју
државну територију на подручја која су припадала и која данас при-
падају Војводини. Позивајући се на историјско право, или национално
начело, при чему нису презали ни од грубих фалсификата, територије
Војводине хтели су да се домогну због тога што су то плодне области од
којих би Хрватска имала велике економске добити. Атаковањем на пре-
деле Војводине Хрвати су подривали Србију трудећи се да унесу раздор
између становника Војводине и Србије. Тиме су свесно дестабилизовали
заједничку државу зато што у тој држави нису намеравали да остану.
Циљ им је био да разарањем заједничке државе, како оне после Првог,
тако и оне после Другог светског рата, стекну самосталну и што већу
Хрватску. С таквим намерама хрватски политичари су увек стајали иза
свих аутономашких покрета у Војводини, и то не зато што им је стало до
аутономије Војводине, већ због тога што је таквим покретима разбијано
јединство Срба и што је слабљена отпорна снага Србије.76 Упркос томе
што су Хрвати према Војводини, али и не само према њој испољавали
великохрватске претензије, стално су оптуживали Србе за великосрп-
ске претензије. Српска политика није успевала на одговарајући начин
да парира Хрватима, па је до данас код мање упућених остало уверење
да су Срби имали великосрпских планова и апетита, а да су Хрвати у
том погледу били безазлени и да им је непрестано претила опасност
од Срба. Овим радом показао сам и доказао да то није било тако и да
су они који су нападали друге тим нападима покушавали да прикрију
сопствене апетите за туђим земљама.

76 О овоме види више у цитираној књизи Чедомира и Јелене Попов, Аутономија Вој-
27 водине – Српско питање.
GREATER CROATIAN PRETENSIONS TO VOJVODINA VASILIJE Đ. KRESTIĆ

Based on the so-far unpublished archival records, published sources, the

press and literature, the author shows that since the 1848/49 revolution to
date the Croats have sought ways to expand their state territory to the areas
which belonged and which still belong to Vojvodina. Invoking the historical
right or the national principle, while at the same time resorting even to gross
forgeries, they aimed to appropriate Vojvodina’s territory, this being fertile
soil that Croatia would have great economic benefit from. By laying claims
to Vojvodina, the Croats were undermining Serbia, striving to bring discord
among inhabitants of Vojvodina and Serbia. They were thus consciously
destabilising the joint state as they did not intend to stay in it. By ruining
the joint state, both the one after World War I and the one after World War
II, they aimed to gain an independent and as bigger as possible Croatia. It is
with such intentions that Croatian politicians have always endorsed all auton-
omous movements in Vojvodina, not because they cared about the autonomy
of Vojvodina, but because such movements were breaking the unity of the
Serbs and weakening Serbia’s resistance. Despite showing greater Croatian
pretensions to Vojvodina, as well as to Bosnia and Herzegovina, the Croats
have been constantly accusing the Serbs of hegemony and greater Serbian
pretensions. Serbian politics has not managed to appropriately respond to
the Croats’ claims, which is why, until the present time, those less informed
have the impression that the Serbs have had greater Serbian plans and ap-
petites, and that the Croats have been ingenuous and under constant threat
from the Serbs. This paper demonstrates and proves that the actual facts are
different and that those attacking others have been trying to conceal their
own appetites for other nations’ lands.

28
 СЕЛО МОКРО ПОЉЕ ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ 1831.
ГОДИНЕ – ПРИМЕР ДЕМОГРАФСКИХ ПРИЛИКА
КОД СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ СТАНОВНИШТВА
У СЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ

МИРЈАНА ПОПОВИЋ

Демографија као наука која проучава величину, структуру, поделу и

кретање становништва последњих деценија задобија све већи значај у
историјским истраживањима. У историјској науци полазну основу чине
подаци о становништву појединих области и насеља прикипљени по
налогу црквених или државних власти. Најчешће су то парохијални
(матрикуларни) регистри о рођеним, умрлим и венчаним, годишњи из-
вештаји из матрикуларних регистара, или пописи парохијана, које су
свештеници достављали црквеним старешинама. Њиховом анализом
могуће је осветлити демографске прилике код одређеног дела станов-
ништва у једном историјском времену.
За демографска истраживања, која се тичу православног народа у Дал-
мацији од почетка 19. века, од великог значаја су регистри парохијана,
такозвани анаграфи или домовни протоколи. Они су садржавали подат-
ке о свим члановима домаћинстава, годинама старости, брачном стању,
сродству с домаћином, а некад и датуме рођења и венчања. Настали
су на основу Римског обредника из 1614. године, којим је папа Павле V
прописао обрасце за вођење парохијалних књига (књига рођених, вен-
чаних и умрлих), па тако и домовних протокола (Libri status animarum).
Уведени из потребе да се води брига о редовном исповедању пастве, ре-
гистри парохијана временом су властима појединих држава послужили
као корисно средство у доношењу политичких одлука.1
Начин вођења администрације, који је користила Римокатоличка цр-
ква, пренет је на Српску православну цркву у Хабзбуршкој монархији
у првим деценијама 18. века. Обрасце за вођење парохијалних књига
из поменутог Римског обредника искористио је карловачко-београдски
митрополит Вићентије Јовановић да би 1732. године објавио Правила
за свештенике и ђаконе. Тим правилима направио је значајан напредак
у уређењу администрације у православној цркви. Хабзбуршке власти
убрзо су увиделе значај података о становништву које су сакупљали све-
штеници, те се од времена царице Марије Терезије и Јосифа II инсисти-
рало на детаљним регистрима парохијана. Коришћење тако добијених
података о броју становника и њиховој старосној и полној структури
1 F. Gemini, Due parrocchie romane nel Settecento: aspetti di storia demografica e sociale,
29 Roma 1992, 19–22.
омогућило је државним властима креирање ефикасније пореске и војне МИРЈАНА ПОПОВИЋ

политике.2
С уређењем питања редовног вођења парохијалних књига се у право-
славној цркви у Далмацији почело након оснивања Далматинске епар-
хије и службе Бенедикта Краљевића, првог далматинског епископа
(1810–1828).3 Након припајања Далмације Хабзбуршкој монархији 1815.
године на тамошњу православну цркву пренета су правила установљена
у Карловачкој митрополији. Међутим, благовремено и правилно уписи-
вање података о парохијанима представљало је велики проблем и на-
редних деценија. Један од главних разлога за то је тај што је тај посао
падао на плећа недовољно писменог и обученог свештенства, које га је
сматрало додатним наметом и стога га је нерадо обављало. Епископи су
често морали да упозоравају парохе на потребу редовног вођења цркве-
не администрације, на слање извештаја епископу и локалним управама,
те да небројено пута детаљно објашњавају како треба да уписују по-
датке, шаљући им примере формулара. Стање се делимично поправило
за време епископа Јосифа Рајачића (1829–1834), који је уложио велики
напор да уреди то питање, и то не само из црквених разлога него и зато
што су тако захтевале хабзбуршке власти. Зато је од тог периода могуће
детаљније пратити демографске, али и верске, културне и економске
прилике на том простору.
Детаљан регистар домаћинстава и становништва у Далматинској епар-
хији направљен је по налогу епископа Јосифа Рајачића између 1830. и
1832. године. У овом раду употребљени су подаци из једног таквог по-
писа, који је за парохију Мокро поље 1831. године саставио парохијал-
ни свештеник Андрија Бједов. Оригинални попис налази се у архиву у
Задру (Državni arhiv u Zadru, Pravoslavna eparhija Zadar, 1808–1921), а
за потребе рада коришћен је снимак који се налази у Архиву Српске
академије наука и уметности у Београду.4
Анаграф те парохије, која спада у ред већих у Далмацији, одабран је због
јасних и прецизних података о сродству, годинама живота, датумима
рођења и венчања становника. На основу наведеног документа напра-
вљен је демографски профил српског православног становништва на
подручју Северне Далмације, који обухвата његову бројност, структуру
породице, старосну и полну структуру становништва, као и осврт на
одређене друштвене, културне и верске прилике. Пошто до сада није
било детаљних проучавања демографских прилика у српским селима
у Далмацији, добијени резултати могу да послуже као основа за друга
повезана истраживања. Такође, рад даје доринос изучавању прошлости
Срба на просторима Далмације.

2 В. Дабић, Морталитет и старосна структура српског становништва у Хабзбуршкој

монархији у 18. веку (Вуковар, Итебеј, Дероње), Српске студије, књ. 5 (2014), 13–33.
3 За време управе епископа Бенедикта Краљевића настали су први регистри парохијана
више православних парохија у северној Далмацији. Архив САНУ у Сремским
Карловцима, микрофилмови из Задарског архива (у даљем тексту АСАНУ СК –
микрофилмови), кутија 2, ролне 3 и 4.
4 АСАНУ СК – микрофилмови. 30
СЕЛО МОКРО ПОЉЕ
ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ
Мокро поље је село на северу Далмације, у области Буковица, насељено
1831. ГОДИНЕ српским православним становништвом.5 Већина становника потиче из
западне Босне, из Бјелајског поља, одакле су дoшли за време Морејског
рата. Ти крајеви су за време рата потпуно опустели, те је тадашњи мле-
тачки провидур Данијел Долфин, вођен државним интересима, наредио
да они у што скоријем року буду насељени „елементом који ће бити вје-
ран дужду и довољно ратоборан да се опре сваком покушају насиља”. Са
српским кнезовима из Бјелајског поља је 21. марта 1692. године склопио
писани уговор по којем су се они обавезали да с народом пређу под
млетачко поданство, а провидур Долфин им је уступио земље у селима
Плавно, Зрмања, Пађене и Мокро поље. Сматра се да је том приликом у
Северну Далмацију стигло око 5.000 људи, од чега око 1.300 способних
за оружје, са стоком и покретном имовином. Досељеницима је 7. јула
1692. године додељено право на поседе у наведеним местима, па тако и
у Мокром пољу.6
У Мокром пољу постоји парохијална црква посвећена Светом апосто-
лу Луки, којег као крсну славу поштује више мокропољских породица.
Сматра се да црква потиче из периода 1524–1527. године.7 Сачувани су
инвентар и опис цркве и парохијалног дома из првих деценија 19. века. 8

ЦРКВА СВЕТОГ АПОСТОЛА ЛУКЕ У МОКРОМ ПОЉУ

5 Према попису из 1991. године, у селу су живела 803 становника (801 Србин), а 2011.
године 227, што је последица протеривања Срба 1995. године.
6 Б. Десница, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Београд 1991, 5–10. (први пут
објављено у: Država, Split 1925, knjiga 2, 104, 3–4).
7 М. Јачов, Правни саветници при млетачкој влади о православнима у Далмацији и
Боки Которској, Споменик САНУ, СХХХII, 1 (1981), 62–90.
31 8 АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 3, 56–58.
У то време у селу је службовао парох Андрија Бједов. Рођен је 5. јануара МИРЈАНА ПОПОВИЋ

1777. године. За ђакона и за презвитера га је 1803. године у Плашком

рукоположио горњокарловачки епископ Петар Јовановић Видак. Био је
прво капелан у Мокром пољу, а 1. јануара 1811. Бенедикт Краљевић га је
поставио за пароха истог села.9 Са супругом Ксенијом имао је две ћерке.

МОКРО ПОЉЕ НА АУСТРИЈСКОЈ ВОЈНОЈ КАРТИ (1869–1887)10

Попис, на основу којег је направљена ова демографска студија, настао је

пред крај 1831. године, за време епископа Јосифа Рајачића.11 Епископ Ра-
јачић, намеравајући да у лето 1831. године изврши прву канонску посету
своје епархије, тражио је од свештенства да према приложеним форму-
ларима и упутствима сачини детаљне спискове православних становни-
ка у својим парохијама. Поред тога, захтевао је податке о свештеницима,
описе цркава и њихове инвентаре, податке о приходима и расходима
парохија и манастира. Такође, тражио је информације о паровима који
живе невенчани и о одсељеном становништву.12

9 Пошто је епископија у Далмацији установљена тек 1808, а епископ је постављен 1810.

године, православни свештеници из тих крајева одлазили су да приме свештенички
чин код других епископа, најчешће горњокарловачких, пакрачких, карловачких,
херцеговачких, или цетињских. АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 17, слајд
822; исто, кутија 3, ролна 22, слајд 472.
10 Преузето са сајта: www.mapire.eu, The Third Military Survey (1869–1887).
11 АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 18, слајд 1025–1003 (документи на
ролни бр. 17 и 18 приказани су од последњег ка првом).
12 АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 17, слајд 154–152. 32
СЕЛО МОКРО ПОЉЕ
ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ
Попис из 1831. године урађен је према обрасцу који је епископ Рајачић
1831. ГОДИНЕ послао свештенству, а који се подудара с оним из Libri status animarum.
У прву колону уписан је редни број за сваку породицу, а у другу редни
бројеви њених чланова, и то почевши увек од броја један. Као домаћин
обично је наведен најстарији мушкарац у кући. У наредне три колоне
требало је уписати брачно стање парохијана (брачни, небрачни, удовци
или удовице), затим, у посебним рубрикама, године старости, датум ро-
ђења (крштења), датуми венчања и број брачних парова у једном до-
маћинству. У крајњој рубрици, резервисаној за забелешке, свештеник је
означио оне који су ступили у други брак, близанце, или брачне парове
без потомства.
За разлику од већине других пописа насталих у том периоду, парох Бје-
дов је у том попису за сваког члана домаћинства написао и сродство
с домаћином, што доприноси бољем сагледавању структуре породице.
Такође, предност тог пописа је што свештеник није пописивао прво све
мушкарце у једном домаћинству, а онда све жене, како је то већина ура-
дила према упутству епископа Рајачића, него је уписивао прво супруга,
затим супругу, па њихову децу (прво мушку, па женску), а онда је пре-
лазио на следећи брачни пар у истом домаћинству, и тако редом.13
С обзиром на то да је за овај рад коришћена микрофилмована грађа,
а нису употребљавани оригинали, за последњих 29 пописаних лица
позната су само имена и презимена, сродство и брачно стање, али
нису познати година старости и други подаци.14 То је разлог због којег
није могуће дати потпуну слику о становницима овог села, мада то
вероватно не би значајније утицало на добијене статистичке податке.
Попис је делимично допуњен подацима из другог пописа, али су остала
непозната годишта за 11 парохијана, као и датуми њихових венчања.
Пошто су у допуни углавном датуми рођења за млађе особе, њиховим
убрајањем би се статистички смањила просечна старост, тако да нису
обухваћени рачунањем.15
Село Мокро поље је пред крај 1831. године имало 102 домаћинства и
811 становника. Свака породица је у просеку имала 7,95 чланова. То је
било знатно више од средње вредности за читаву провинцију Далмацију,
која је 1830. износила 6,06 особа по домаћинству. Важно је напомену-
ти да су постојале приметне разлике у величини породичних заједница
у зависности од области – док су у Северној Далмацији домаћинства
имала по 6,8 чланова, у јужним деловима (Дубровник и Бока Которска)
тај просек био је много мањи и износио је 5,21 члана по домаћинству.
У градским срединама су домаћинства такође била мања од просечних
(на пример, у Шибенику 5,88, а у Задру 4,6).16

13 Андрија Бједов је нешто раније направио анаграф, који није садржавао све потребне
податке. Касније је урадио нови. АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 3, 36–54.
14 На снимку су другим документом заклоњени ови подаци.
15 АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 3, слајд 36.
33 16 Исто, кутија 2, ролна 17, слајд 597–575.
 МИРЈАНА ПОПОВИЋ

БРОЈ ПОРОДИЦА СЕЛА МОКРО ПОЉЕ ПРЕМА БРОЈУ ЧЛАНОВА, А НА ОСНОВУ ПОПИСА ИЗ 1831. ГОДИНЕ

Најмања домаћинства у Мокром пољу имала су само два члана. Таквих

је 8, а за два брачна пара свештеник је у напомени навео да су „безчед-
ни”. Најбројније је домаћинство Луке Тривића, које је бројало 30 особа
(5 брачних парова, 16 деце до 15 година старости, једна девојка од 20
година, један неожењен момак и један удовац). Остале бројније поро-
дице имале су по 22 или 21 члана.
У највише домаћинстава живео је по један брачни пар, али је било више
од тридесет оних с два брачна пара или с више брачних парова, било да
су у питању родитељи и ожењени синови, било да се ради о браћи. Код
20 породица су као домаћини уписани удовци, удовице или најстарији
син. Улогу домаћина понео је један младић од шеснаест година, који
је живео с млађом браћом и сестрама и мајком удовицом. Као глава
породице именована је и Јелена Болта, која је живела сама са ћеркама.
БРОЈ БРАЧНИХ ПАРОВА ПО ПОРОДИЦИ У ПАРОХИЈИ МОКРО ПОЉЕ, ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ 1831. ГОДИНЕ

Ниједан Један Два Три Четири Пет

Број брачних
20 50 18 9 4 1
парова у породици

Мушкарци су чинили нешто више од половине становништва – 414 му-

шкараца, или 51,05%, и 397 жена, односно 48,95%, што се такође укла-
пало у просек за читаво то подручје. На 1.000 мушкараца долазило је
959 жена. Према извештајима за 1830. годину, просечна вредност за по-
дручје целе Далматинске епархије била је приближна – на 1.000 мушка-
раца било је 957 жена.17 Приближно исти однос броја мушкараца и жена
карактеристичан је за целу провинцију Далмацију између 1830. и 1846.
године.18 Ако је веровати извештају свештеника, неколико година раније
17 Исто, кутија 2, ролна 17, слајд 597–575.
18 Joseph Hain, Handbuch der Statistik des österreichischen Kaiserstaates, Wien 1852, 286–287. 34
СЕЛО МОКРО ПОЉЕ
ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ
стање је било нешто другачије. У извештају за 1826. годину свештеник
1831. ГОДИНЕ је написао да парохија броји 100 домова с укупно 992 становника, од
чега је мушкараца 486, или 49%, а жена 506, или 51%.19

ПОЛНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА МОКРОГ ПОЉА ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ 1831. ГОДИНЕ

На основу коришћења података о родитељима и њиховој деци покуша-

ло се да се израчуна просечан број деце у ужој породици. У обзир су
узети нешто млађи парови, те удовци или удовице који су имали децу
млађу од 24 године (с неким изузецима). Таквим рачунањем добијен је
резултат да је породица имала просечно троје деце (3,16). Обично се
претпоставља да су у то време брачни парови имали више деце. Међу-
тим, треба имати на уму да је тада смртност новорођенчади и деце у
раном узрасту била велика, а у попис су унета само имена преживеле
деце. Посебно велика смртност новорођенчади забележена је у Далма-
цији током 1830. и 1831. године, док је наредних година она била не­
упоредиво мања.20 Такође, из пописа не можемо да сазнамо да ли је неко
дете напустило дом, а од млађих породица могло се очекивати још деце.
У селу је постојао и један пар близанаца – петогодишње Марта и Марија
Тривић.
Удоваца је било 53 (6,53%), од чега 23 мушкарца и 30 жена. Ове вредно-
сти су такође одговарале општим приликама у епархији, као и у целој
тој провинцији.21 Удовци су у просеку имали 61 годину, а удовице 56.
Већином су то биле особе старије од 50 година, али је било и млађих –
најмлађи удовац имао је 27, а удовица 28 година.
Просечна старост становника Мокрог поља била је 26,39 година, чиме су
се уклапали у просек тог краја. Просечна старост мушкараца је нешто
већа него жена – 27,4, према 25,34 године. 22
19 Исто, кутија 2, ролна 14, слајд 490. У извештају из претходне године било је 90
домова, са 704 становника (346 мушкараца и 358 жена), чак десет домова мање него
наредне године. Исто, кутија 2, ролна 14, слајд 926.
20 Године 1830. у Далмацији је проценат мртворођене деце у односу на живорођену био
чак 2,55%, 1831. године 1,8%, а 1832. године 0,16%. J. Hain, Handbuch der Statistik, 382.
21 Према релативним вредностима за период између 1830. и 1847. године за Далмацију,
удоваца је било 6,96% од укупног броја становника, од чега су чак три четвртине биле
удовице. J. Hain, нав. дело, 304.
22 Старосна структура добијена је на основу података за 782 становника Мокрог поља
35 којима су из пописа познате године старости.
 МИРЈАНА ПОПОВИЋ

СТАРОСНА И ПОЛНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА МОКРОГ ПОЉА ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ 1831. ГОДИНЕ

Из графикона се види да је више од половине становника било млађе од

24 године, односно 58,31%. У тим старосним границама број мушких и
женских становника је готово изједначен – 227 мушкараца и 229 жена.
У доби до 14 година је 281 особа (143 дечака и 138 девојчица) и они чине
35,93% становништва.
У доби од 25 до 44 године је 18,67% становника Мокрог поља, а од 45
до 64 године 18,29%. Старије од 65 година било је 37 мештана (4,56%),
од којих су две трећине чинили мушкарци.
Најстарији становик тог села, Илија Секулић, имао је 88 година, док је
његова супруга Стана с 87 година такође била међу најстаријим жите-
љима. За те супружнике, који су живели сами, свештеник је написао да
нису имали деце.
Од 811 становника Мокрог поља, њих 264 је живело у брачним зајед-
ницама (132 брачна пара).23 Они су представљали готово трећину укуп-
ног броја становника, тачније 32,55%, што је нешто мање у поређењу са
читавом Далмацијом. Оних који нису у браку било је 494, или 60,91%
парохијана, од којих је највише било млађих од 20 година. 24
Просечне године у којима се ступало у брак могуће је утврдити за 126
парова за које су нам познати датуми рођења и венчања, те се овако
дошло до 26,4 године. Наиме, мушкарци су склапали брак с просечно
29,5 година, а жене с 23,4 године живота. Премда се неретко мисли да
се у то доба у брак ступало раније него данас, важно је нагласити да

23 Структуру породице и брачно стање могуће је утврдити за свих 811 становника, али
године у којима је ступано у брак и разлике у годинама познате су за 782 становника,
па је тај број служио као основа у рачунању.
24 Као и у ранијим случајевима, статистички подаци за православну парохију Мокро
поље у сагласности су с вредностима које се односе на читаву област Далмације, а пре-
ма којима је између 1830. и 1847. године 58,97% житеља неожењено, односно неудато,
37,07% у браку, а 6,96% удоваца и удовица. J. Hain, нав. дело, 304. 36
СЕЛО МОКРО ПОЉЕ
ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ
веродостојности ових података иде у прилог чињеница да је релативно
1831. ГОДИНЕ слична ситуација у скоро свим деловима Хабзбуршке монархије.25
Мушкарци су углавном били старији од супруга просечно за 8,3 године.
У 19 брачних заједница супруга је била старија просечно за 3,4 годи-
не. За петорицу мушкараца и једну жену свештеник је напоменуо да су
ступили у други брак и у свим случајевима мужеви су знатно старији
од својих супруга.
На који начин је према тада важећим црквеним и „царским” законима
брак могао да буде склопљен, свештенике је у једном писму подсетио
епископ Јосиф Рајачић. Као најважнији предуслов истакао је да девојка
није силом приморана да ступи у брак, јер „где није добре воље, ту нема
сагласја, где нема сагласја, ту није љубави, а где није љубави, ту нема
среће, нема божијега благослова”. Уколико младенци имају мање од 24
године (јер су до тада, према аустријском грађанском законику, сматра-
ни малолетнима), било је неопходно да родитељи дају благослов. „Овај
родитељски благослов држи се по свем српском народу тако важан и
посебан, да без њега нико не иде на венчање, нити се без њега женидба
почиње срећна.” Било је важно да се поштују царски и црквени закони,
да младенци нису ни у каквим родбинским или кумовским везама. Уко-
лико је све то било испуњено, потребно је било да се заруке објаве у цр-
кви за време литургије и на крају би било обављено венчање.26 Уколико
би свештеник сумњао у сродство, он би тражио мишљење од епископа.
Ако ни епископ није био сигуран,тражио би савет од митрополита.
Венчања су најчешће одржавана у јесењим месецима, у време када су
били завршени пољски радови, а пре почетка божићног поста. Тако је
у Мокром пољу, од 126 бракова за које знамо датум склапања, чак 49
одржано у октобру, 24 у новембру, 18 у септембру, а у осталим месецима
знатно мање. У децембру и марту, у време великих постова, није забе-
лежено ниједно венчање.

БРОЈ БРАКОВА У ПАРОХИЈИ МОКРО ПОЉЕ ПРЕМА МЕСЕЦУ У КОЈЕМ СУ СКЛОПЉЕНИ

25 Исто, 318–337.
37 26 АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 17, слајд 763–761, 759.
Као и у већини сеоских насеља на том подручју, и у Мокром пољу је МИРЈАНА ПОПОВИЋ

из године у годину бележен позитиван природни прираштај. Податке о

броју рођених и умрлих могуће је пратити од 1834. године, јер су их до
тада само ретки свештеници уписивали у редовне годишње извештаје
које су слали епископској канцеларији. У тој парохији је 1834. године
рођено 33 деце, а умрла су 4 мештанина.27 Током 1835. године у селу се
родило 25 деце, а умрло је 6 особа.28 Узроци смрти нису бележени у тим
извештајима, али ваља напоменути да су у то време у Далмацији петину
умрлих чинила деца до једне године старости.29
Из пописа се примећује да је било више парова који су венчани након
што је девојка остала у другом стању, па чак и након рођења детета.
На свештенике је апеловано да воде рачуна да се не стварају ванбрачне
заједнице, као и на то да новорођенче што пре буде крштено, јер су се
дешавали случајеви да прође по неколико година од рођења, а да не
буде обављено крштење, или да дете уопште не буде крштено. Државне
власти прописале су правила о пријављивању новорођене деце, што је
била обавеза свештеника. Предвиђене су казне за неизвршење наређења,
које су у селима износиле од 1 до 5, а у градовима од 5 до 10 фјорина.30
Епископи су често указивали на проблем мушкараца и жена који
живе „на саблазан”, односно невенчани. Захтевали су од свештеника
да испитају све такве случајеве. Епископ Рајачић је једном приликом
наложио да се такви парови раставе у року од 24 часа, а уколико то не
ураде, парохијални свештеник је био дужан да их пријави надлежној
цивилној управи. Свештеницима је забранио да икога венча мимо
царских и црквених закона.31 Парох Бједов није у попису навео има ли
невенчаних парова, а непознато је да ли је у посебном документу описао
невенчане парове, као што су неки други свештеници урадили такође
по налогу епископа.
Подручје Далмације представљало је најсиромашније подручје Хабзбур-
шке монархије. Иако је пољопривреда била основна привредна грана
сеоског становништва, приходи су били мали и углавном недовољни да
се становништво прехрани целе године. Сиромаштво, мањак обрадиве
површине, те честе суше учинили су глад саставним делом живота. У
првим деценијама 19. века мало која летина је дала довољно хране да
се становништво прехрани. Помоћ државе често није била довољна, те
нису били ретки ни случајеви смрти од глади.32
27 Исто, кутија 3, ролна 21, слајд 526. Те године било је 125 домова с 822 становника
(456 мушкараца и 366 жена).
28 Исто, кутија 3, ролна 23, слајд 406 (124 дома, 841 становник, 464 мушкарца и 377
жена). За ту годину свештеник је назначио да се „у Империјум” одселила једна фами-
лија.
29 J. Hain, нав. дело, 423.
30 Исто, кутија 2, ролна 17, слајд 268.
31 Писмо епископа Јосифа Рајачића, које је 22. новембра 1830. упутио свим парохијал-
ним свештеницима. Исто, кутија 2, ролна 17, слајд 765–763.
32 Š. Peričić, Oskudica i glad u Dalmaciji u XIX i početkom XX stoljeća, Radovi Zavoda za
hrvatsku povijest Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, vol. 13, no. 1 (1980), 1–32. 38
СЕЛО МОКРО ПОЉЕ
ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ
Глад је најчешћи разлог исељавања бројних породица из тих крајева. Они
1831. ГОДИНЕ су нови дом тражили углавном на просторима западне Босне. Парох
Андрија Бједов је исте године кад и попис епископској канцеларији
доставио и списак одсељених Мокропољаца. Он сведочи да се само
током фебруара и марта 1820. године „од потребе” иселило 5 породица
(породице Лазара Ковачевића, Петра Видовића, Симеона Илића,
Стефана Рашетића, Георгија Бајића). Они су са свим члановима свог
домаћинства отишли у Турску, односно у Кнежпоље у Поткозарју.33
У табели су наведена презимена становника Мокрог поља који се по-
мињу у попису свештеника Андрије Бједова, број домаћинстава и број
чланова унутар домаћинства. У последњој колони наведене су крсне
славе појединих породица и назначене се оне којих касније више није
било у селу.
Евидентно је да се у појединим породицама традиционално јављало
велико домаћинство од 9 и више чланова по кући. Такав је случај
с Бабићима, Бједовима, Вејновићима, Каназирима, Сучевићима и
Тривићима, као и с породицом Демир, где је једном домаћинству
припадало 17 чланова.34
ПРЕЗИМЕНА И КРСНЕ СЛАВЕ ПОРОДИЦА У МОКРОМ ПОЉУ

Презимена која се налазе у Број домаћинстава/

Крсна слава34
попису из 1831. године чланова
Бабић 6 (62) Свети Јован
Бајић 2 (9) Свети Јован
Бањац 1 (2) Нема их
Бастаћ 1 (9) Нема их
Батас (или Ботас) 2 (8) Свети Јован
Башић 1 (4) Нема их
Берић 2 (6) Нема их
Бијелић 1 (7) Нема их
Бједов 10 (97) Свети Георгије
Болта (Болтић?) 5 (28) Нема их
Болтић 1 (2) Свети Никола
Вагић 7 (55) Свети Лука
Вејновић 7 (63) Свети Василије
Видовић 1 (3) Нема их
Вукмирица 5 (41) Свети Лука
Демир 1 (17) Свети Јован
Ђурђевић 2 (13) Свети Георгије
Јапунџа (Јапунџић) 1 (5) Свети Никола
Каназир 7 (83) Свети Лука

33 АСАНУ СК – микрофилмови, кутија 2, ролна 3, 55–56.

34 Наведене су крсне славе породица које су у Мокром пољу живеле до 1995. године.
Неких породица касније више није било у селу. А. Бачко, Породице далматинских Срба,
39 Београд 2008.
 МИРЈАНА ПОПОВИЋ
Кнет (Кнез?) 1 (4) Нема их
Ковачевић 1 (4) Нема их
Комљен 1 (5) Нема их
Костић 4 (25) Свети Лука
Муждало 6 (40) Свети Лука
Опачић 3 (15) Свети Лука
Поповић 9 (73) Свети Лука
Радојевић 2 (16) Нема их
Рашета (Рашетић) 1 (4) Свети Никола
Секулић 1 (2) Нема их
Сучевић 2 (19) Свети Лука
Тривић 8 (90) Свети Лука

Имена парохијана Мокрог поља најчешће су по хришћанским

светитељима, а мањи број је народних или словенских. Најчешће
мушко име је Јован (43), затим Никола (27), Петар (22), Марко (18), а
од женских Манда (49), Јована (45), Марта (33), Стана (23) и Ана (22).35
Претпоставка је да су у попис унесена пуна имена, али су у свакодневном
животу чешћи надимци, као што су Ђурађ или Ђуро за Георгија, Јово за
Јована или Шпиро за Спиридона. Интересантно је то да су православ-
ни у Далмацији из неког разлога посебно поштовали римокатоличког
светитеља Анту, па у готово сваком попису налазимо православне са
тим именом. У Мокром пољу било их је тројица (у попису Анте или
Антоније).36
На основу података из домовног протокола села Мокро поље у северној
Далмацији, као и његовог упоређивања с протоколима других села у
различитим деловима Далматинске епархије, јасно је да то село, као и
друга у његовој близини имају бројна домаћинства са седам и више чла-
нова, док су у јужним деловима и градовима домаћинства с око 5 чла-
нова. Просечна старост становника била је око 26 година, при чему су
мушкарци били нешто старији од жена. Број мушких и женских житеља
био је релативно изједначен, с тим да је мушкараца било за око 2% више

35 Мушка имена: Андреј (Андрија), Антоније, Атанасија, Божо, Василије, Гаврил,

Георгија (Ђурађ), Григорија, Давид, Дамјан, Данил, Димитрије (Дмитар), Ђукан, Зекан,
Иван, Јован, Игњатија, Илија, Јаков, Јанко, Јован, Јовица, Кирил, Константин, Кузман,
Лазар, Лука, Максим, Марко, Матеј, Михаил, Никола, Павел, Пантелејмон, Петар,
Петко, Прокопија, Раде, Радивој, Сава, Симеон, Спиридон, Стаиша, Станко, Стефан,
Стојан, Теодор (Тодор), Тома, Трифун, Филип, Христифор и Цвијо. Женска имена су:
Ана, Ангелија, Анђелија, Аница, Бика, Божица, Василија, Вука, Дева, Дмитра, Ђурђија,
Ивана, Јања, Јелена, Јефимија, Јована, Јока, Ксенија, Луција, Љубица, Магдалина,
Малика, Манда, Марија, Марта, Милица, Нака, Пера, Петрица, Ружица, Сава, Симеуна,
Смиљана, Стана, Стефанија, Стоја, Теодора (Тодора), Трнина, Христина.
36 Постоје случајеви да су, упркос противљењу свештеника, православни поштовали
неке римокатоличке светитеље, као и да су римокатолици поштовали неке православ-
не, и неретко су тражили од православних свештеника да им читају молитве. Vladimir
Ardalić, Bukovica: narodni život i običaji, Zbornik za narodni život južnih Slovena, 4 (1899),
113–126. 40
СЕЛО МОКРО ПОЉЕ
ПРЕМА ПОПИСУ ИЗ
него жена. Више од половине популације у тој парохији (преко 58%)
1831. ГОДИНЕ чинили су становници млађи од 24 године. Жене су у брак ступале с око
23 године, а мушкарци с око 29 година живота. Мушкарци су углавном
били знатно старији од својих супруга, премда је било и обрнутих случа-
јева. Највише бракова склопљено је током јесењих месеци (у септембру,
октобру и новембру), а ниједно венчање није забележено у време вели-
ких постова (у марту и децембру). Удоваца је било више него удовица,
што је вероватно последица чињенице да су удовци чешће од удовица
ступали у други брак. Већина добијених статистичких вредности се у
великој мери подудара с општим приликама у парохијама Далматинске
епархије, али и у целој хабзбуршкој провинцији Далмацији.
Из тог подручја била су честа исељавања становништва због оскудице
и глади, па су у Мокром пољу забележени случајеви исељавања читавих
породица, и то најчешће у „Турску”, у подручје западне Босне. То је је-
дан од разлога због којег се поједина презимена не сусрећу у каснијим
пописима становништва.

41
VILLAGE OF MOKRO POLJE ACCORDING TO THE CENSUS OF MIRJANA POPOVIĆ

1831 – AN EXAMPLE OF DEMOGRAPHIC CIRCUMSTANCES AT

SERBIAN ORTHODOX POPULATION IN NORTHERN DALMATIA

This essay uses a census of the Serbian Orthodox parish of Mokro polje
in Northern Dalmatia, dating back from 1831. Based on the census, a
demographic profile of the population in this part of Dalmatia is given,
including the analysis of the family structure, with reference to a number of
social, religous and cultural circumstamces in this area in the early decades
of the 19th century.
Based on the data in the census, as well as by comparing it with censuses
of other villages in different parts of the Dalmatian parish, it is noticable
that this village, as well as others nearby, had numerous households with
seven and more members, while southern areas and cities had around five.
Average age of an inhabitant was around 26, but men were slightly older
than women. Number of men and women was relatively balanced. More than
half of the population in this parish consisted of residents younger than 24.
Women entered marriage around 23, and men around 29 years of age. Men
were generally slightly older than their wives, although in some cases it was
reversed. Most marriages were concluded during the months of Fall, and
no wedding was registered in March and December, during the periods of
Lent. There were more widowers than widows, which corresponded to the
circumstances in the entire parish. As a consequence of deprivation and
hunger, many families moved away from this area, most often to ”Turkey”,
namely to the area of Western Bosnia.

42
 СРПСКА ДЕВОЈАЧКА ШКОЛА У ЗАДРУ1

ВОЈИН КАЛИНИЋ

Када се седиште Далматинске православне епархије преселило из Ши-

беника у Задар 1841. године, међу тамошњим Србима осетила се јака
потреба да се поред клерикалне школе за будуће свештенике oснује и
једна основна конфесионална женска школа. Први је то питање покре-
нуо православни далматински епископ Јеротеј Мутибарић (1843–1853).
Године 1844. почео је да обилази своју епархију бавећи се притом и пи-
тањем образовања. Пошто је дошао у Дубровник, упознао се с чувеним
протом Ђорђем Николајевићем и код њега се распитивао, између оста-
лога, и о школовању женске деце у тамошњој српској школи.2
Након тог по свему плодоносног сусрета Мутибарић је 6. децембра исте
године саставио „Акт фундационални” за оснивање Српске девојачке
школе у Задру. У ту сврху позвао је угледније задарске грађане право-
славне вероисповести да му помогну у тој акцији. Одзив је био задо-
вољавајући, а он сам је том пригодом приложио 100 фиорина уједно
се обавезавши да ће учитељу давати месечно по један фиорин. Тада су
сакупљене, скупа с оним што је дао Мутибарић, 473 форинте за осни-
вање поменуте школе.3
Нажалост, због разних околности та акција је застала на девет година,
све до 6. децембра 1853. године. Тада је нови далматински епископ Сте-
фан Кнежевић (1854–1890), свестан да, будући да од васпитања женског
пола у духу народном зависи највише и народни одгој младежи наше по
фамилијама нашим [...], обновио „Акт фундационални”.4 „Увиђе крајњу
нужду установити у овом мјесту Задру једну школу православну жен-
ску, у којој ће се обучавати моћи дјеца мушка и женска јединствено
Сербском читању, писању и науки христијанској, а кромје овога дјеца
женска воособ у раду женском као плетењу, шивењу, кроењу, везењу и
домостроителству, и речену школу предати једној искусној учитељки”.5
1 Иако је назив школе 1895. године промењен у „Српска мјешовита основна закладна
школа”, у овом чланку називати ћемо је Српска девојачка школа.
2 Kosta Milutinović, Vojvodina i Dalmacija 1760–1914, Novi Sad 1973, str. 55.
3 Душан Берић, Цртице из прошлости Срба у Далмацији. Српска дјевојачка школа
у Задру, Српска ријеч – орган главног одбора Срба у Хрватској, Загреб 1950, бр. 313.
4 Србски дневник, 1853, бр. 86.
43 5 Д. Берић, н. д.
Еп. Кнежевић је 1854. године сакупио извесну своту круна за отвара- ВОЈИН КАЛИНИЋ

ње школе (2.405 форинти и 34 филера).6 Издашни у својим прилозима

били су свакако задарски Срби, без којих би ова просветна акција тешко
успела. „[...] из добровољних прилога од стране овдашњих наши грађана
и свештенства, сакупљен у једанпут фонд један од 2500 фор. у чему је
богатим прилогом сам Гд. Епископ примјер другима дао.7 Тако је између
осталих, Јован Марчетић, трговац и поседник, био један од утемељитеља
задарске српске девојачке школе”.8
Поменутим актом установљен је и одбор који се бринуо о фондацији
и издржавању школе. У одбор су тада изабрани Божо Петрановић, Јово
Катурић и Толе Јурковић. У дванаест тачака биле су утврђене дужности
поменутих одборника. Првих осам тачака односило се на упутства за
управљање фондацијом, а у остале четири тачке излаже се следеће:
„9. О своему дјелању одбор има сваке године Обшчество [ црквену власт –
општину] извјешчавати.
10. Одбору биће дужност пазити на ред школскиј, на успијех дјеце и на
приљежаније учитељке.
11. Дужност одбора биће три године во вјерениј му капитал управљати, по-
сље овог рока ако зажели кој од чланова из одбора изступити. Обшчество
изабраће из свое средине друго лице.
12. Ниедан члан Обшчества неће се моћи изузети од ове службе, и кој би се
отрекао, установљуе се казн од 25 фиорина, кој у касу улазе ко умножениу
фонда”.9
Школа је почела да ради 1. марта 1854. године, а била је уређена као и
све остале јавне народне школе. За прву учитељицу именована је Апо-
лонија Видовић из Шибеника с годишњом платом од 240 форинти. С
успехом је предавала све до 1862. године. За становање јој је додељен
стан на првом спрату у црквено-парохијској кући под бр. 485, у којој су
на првом спрату биле и школске просторије.10
Финансијски извештаји школског управног одбора за 1854/55. годину
сведоче о одговорном поступању и у том сегменту. Укупан новац којим
је школска фондација тада располагала био је 2.440,46 форинти. Пред-
виђени приходи били су укупно 284,50 форинти (приходи, лихва, на
обвезнице, додатни прилози итд.). Расходи су били иста сума а одно-
сили су се на плату учитељици Аполонији Видовић, већ поменута сума
од 240, то јест 20 форинти на месец. Остатак новца био је предвиђен
за књижнице и остале ситније трошкове. Извештај управног одбора је
начињен 17. октобра 1854. године у Задру и поднесен је еп. Кнежевићу.11
Како смо већ нагласили, Српска девојачка школа била је подигнута
прилозима српских грађана, од чега је основан фонд који није имао

6 „Српска дјевојачка школа u Задру”, Српско-далматински магазин, 1854–1859, стр. 165.

7 Србски дневник, 1853, бр. 86.
8 Јован Марчетић †1880. (Српски лист, 1880, бр. 51).
9 Д. Берић, н. д.
10 Исто.
11 HR-DAZd-341-Spisi pravoslavne dalmatinske eparhije za 1854. god., sv. 63, br. 1293. 44
СРПСКА ДЕВОЈАЧКА
ШКОЛА У ЗАДРУ
обележје закладе. Током времена растао је број приложника. Поред по-
менутог Марчетића, од значајнијих, треба поменути Николу Јакшића,
који је српској школи оставио једну кућу у Задру, затим Симу Богда-
новића, који је оставио легат од 1000 круна на корист школе. Чланом
утемељитељем школе постајао би онај ко би уплатио 25 форинти, али
право утемељитеља није било наследно.12
Значајан прилог овој школи оставио је и велики љубитељ просвете,
прота Ђорђе Николајевић. У име своје покојне супруге приложио је 8.
јануара 1868. године школском фонду 40 форинти. Две године касније
приложио је још 50 форинти.13
Након учитељице А. Видовић у женској школи биле су: Јелена Скакић
(1863–1871), Милица Скакић (1871–1879), Марија Бјеговић (1880–1881),
Анђелина Матијевић (1882), Јелена Гаћеша (1882–1884), Марта Коваче-
вић (1885–1895), Екатерина Бракус (1886), Јелка Краиновић (1887–1888),
Милица Јелић (1889), Зорка Томановић (1890–1893), Анка Мирковић
(1894–1896), Видосава Летић (1897–1902), Милева Ђордан (1902–1904),
Љубосава Галогажа (1905) и Даница Бичанска од 1906. године па до Пр-
вог светског рата, тачније до школске године 1916/1917.14
Учитељица Марта Ковачевић радила је од 1885. до 1895. године уз ре-
довну учитељицу као подучитељка. Тада је постала учитељица у дечјем
забавишту при закладној школи које је отворено те 1895. године с ре-
организацијом школе.15
Када би школа остајала без учитељице, био би расписан јавни конкурс
који би излазио у појединим јавним гласилима, али и у Српском листу/
гласу.
„Отвара се натјечај на једно мјесто Учитељке у овдашњој Прав. Српској Дје-
војачкој школи. Натјецатељице морају бити православне вјероисповести и
успособљене за учитељствовање како постојећи закони изискују. Плата је
годишња фор. 480 а. в. – Рок натјецања траје до 26 јануара 1883 по Рим.
Натјецатељице нека изволе њихове прошње подписаном Управитељном
Одбору управити и назначити дан кад би могла њихова предавања у овој
школи започети.

Задар 18 децембра 1882. Управитељни одбор Прав. Српске Дјевојачке

Школе”16
Када би била постављена нова учитељица, јавност је била обавештена
преко службеног епархијског органа који се звао Гласник православне
далматинске епархије. Тако је поменуто гласило 1905. године донело
следећу вест: „На упражњено мјесто учитељице при закладној правосл.
српској дјевојачкој школи у Задру, Управни одбор именовао је г.ђицу

12 „Православна српска девојачка школа у Задру”, Српски лист, 1882, бр. 49.
13 Димитрије Руварац, Животопис Ђорђa Николајевића митрополита дабро-босанског,
Земун 1898, стр. 65–66.
14 Д. Берић, н. д.
15 Исто (након удаје Марта Ковачевић променила је презиме у Чоловић).
45 16 „Стјечаји”, Српски лист, 1882, бр. 51.
Љубосаву Гологажину из Карловца, која је већ повјерену јој службу сту- ВОЈИН КАЛИНИЋ

пила”.17
Ова образовна установа није била искључиво женска, него су била при-
мана и мушка деца. Број школске деце из године у годину био је 10–12
женске и 6–8 мушке. До краја прве школске године били су одржани
испити у присуству многих грађана на опште задовољство. Чувени ар-
химандрит Герасим Петрановић је тада са задовљством изнео следеће
мишљење. „Дјевојке нам говоре, читају и пишу србски, поју црковне и
пјевају народне пјесме, а то е оно што смо највише желели, и једино, које
нам може будућиј нараштај у православију и народности добро уздр-
жати”.18 Успех у раду школе видео се већ на првом испиту 1855. године.
„Сузе ударише свима, кад чуше како дјевојке лјепо србски одговарају на
питања своје учитељке, а особито при свршетку кад изађоше две насред
школе и држаше на србском двоговор прекрасан”.19 Похвале су изразили
и епископ Кнежевић и архимандрит Петрановић дарујући књижице де-
војкама, а нарочиту похвалу добила је учитељица Аполонија Видовић.20
Следећих година на испитима девојке су показивале добро знање, о
чему сведоче извештаји из Српског листа: „Особито треба споменути
познавање српске историје, а тако и Српског језика, што се видјело на
свијем одговорима и што много значи, кад се узму околности у Задру,
гдје талијански језик влада”.21 У педагошком раду с девојкама нарочи-
то се истицала учитељица Јелка Гаћеша. У школи би радиле по једна
учитељка и подучитељка, док би неко од месних задарских свештеника
предавао катихизис.
Герасим Петрановић је био један од првих који је увиђао огроман значај
и успех те образовне установе. Тако у Српско-далматинском мaгазину за
1865. годину износи следеће мишљење: „Тко је прије постанка ове школе
познавао јадно стање народне просвјете дјевојчица обштества овога, а
види сада какве кораке у томе учинише и чине, а то једино помоћу ове
школе, мора доиста срдцем зажалити на слабу подпору која се фунда-
цији овој од стране општинара показује”.22
Такође, важно је напоменути да иако је школа била превасходно осно-
вана за девојке и донекле дечаке православне вере, у њу су понекад
примали и девојке римокатоличке вероисповести.

17 „Нова учитељица”, Гласник православне далматинске епархије, 1905, бр. 3, стр. 47.
18 „Српска дјевојачка школа у Задру”, Српско-далматински магазин, 1854–1859, стр.
165.
19 Србски дневник, 1855, бр. 3.
20 Девојке су изененадиле и самог епископа честитавши му имендан на дан Св.
Стефана. „На дан Св. Стефана цјело скоро обштество пође своме милом владики да
му онако просто али мило по далматински имендан честита. Наједанпут уђоше у собу
прекрасно обучене дјевојчице, и изговоривиши једна србске стихове, предаде му киту
цвећа. Проплакаше сви до радости.” (Србски дневник, 1855, бр. 3).
21 „Православна српска девојачка школа у Задру”, Српски лист, 1882, бр. 49.
22 „Народне србске школе у епархији Далматинској”, Српско-далматински магазин,
1864, стр. 166. 46
СРПСКА ДЕВОЈАЧКА
ШКОЛА У ЗАДРУ
Захваљујући залагању проф. Михајла Катурића, Српска девојачка школа
је 1879. године потпуно одговарала школским законима. Школски
статут је преиначен 1882. када га је потврдило Високо ц. к. школско
покрајинско веће одлуком од 15. новембра године 1882. бр. 3358.23
Управник школе до 1884. године био је поменути Катурић, који је по-
том прешао на место професора у задарској реалки. Водећи ту значајну
српску образовну установу, залагао се за то да је у што је могуће већој
мери похађају локалне српске девојке. Наиме, тиме би се спасле од од-
нарођивања јер је у Донатовом граду у то време радило више женских
образовних установа. Поред италијанске и немачке женске школе, од
1902. године отворен је био и женски лицеј Св. Димитрија. Тако, у свом
говору по завршетку испита годину дана раније Катурић се пожалио
присутнима „[...] што многи родитељи радије шаљу своју дјечицу у туђе
школе него ли у своју”.24
Водећи српски медиј у Северној Далмацији Српски лист/глас знао је
да похвали рад учитељица женске школе. Тако је похвалио учитељице
Милицу Јелић и помоћницу Марту Ковачевић јер су ученице показивале
добар успех на испитима.25 Исто је писао и за учитељице Ђорданову и
Чоловићку због њиховог доприноса успеху ученика на завршном испиту
1903. године.26
Највећи српски просветитељ Св. Сава је сваке године био веома свечано
прослављан у девојачкој школи, о чему нам редовно сведочи поменути
орган Српске странке у Далмацији. У самом чину освећења водице гото-
во би редовно учествовао задарски православни епископ, као и многи
српски грађани и представници градске власти.27
На светосавској прослави 1885. године учитељица Крајиновић изрекла
је с једне стране лепу, али и забрињавајућу беседу. „Та млада учитељка

23 Важнији делови: § 2. Учевни течај Православне Српске Дјевојачке школе трајати ће 6.

школских година. § 3. Ученице које хоће да буду примљене у прву школску годину П. С.
Д. Ш. морају имати најмање 6. навршених година. § 4. По праву могу само православне
дјевојке ову школу полазити, али ће се моћи изнимно и дјевојке другог вјерозакона у
исту школу примити. § 5. Учени предмети у П. С. Д. Ш. јесу: 1. Наука христијанска, 2.
Језик: Српски матерни, и то: аа) очигледна настава са словничким вјежбањем у говору
и писочитању ћирилицом и латиницом; бб) Писмени саставци; - б) Талијански или
њемачки језик (по могућности); 3. Рачунање и облици из Геометрије; 4. Земљопис и
историја; 5. Природне науке; 6. Црквено појање и пјевање; 7. Краснопис и цртање; 8.
Гимнастика; 9. Женски ручни радови (у особитом школском одјељењу). (...) § 7. Ти
6. школских година подјељење су у 3. одјељења: I одјељење садржава I шк. годину;
II одјељење II, III и IV шк. годину; а III одјељење садржава V и VI шк. годину. § 8.
Ученице првог одјељења полазе школу 19 сати на недељу, оне другог одјељења 24 сата,
а оне трећег одјељења полазе школу 25 ½ сати на недјељу. § 9. За наставу у женским
ручним радовима намјењено је вријеме које преостаје иза обавезних сати [...], Задар –
Награђена Тиск. Виталини & Јанковић – 1883. (Николај Мрђа (ур.), Косовска народна
читанка, Шибеник 1989, стр. 176).
24 Српски лист, 1883, бр. 31.
25 Српски глас, 1889, бр. 31.
26 „Основна српска дјевојачка школа и дјечије забавиште у Задру”, Српски глас, 1903,
бр. 28.
47 27 Српски лист, 1886, бр. 2.
/[...] рече нам једну немилу истину: да су данас у српским крајевима ВОЈИН КАЛИНИЋ

српске школе преполовљене”. У беседи је даље препоручила да се оснује

друштво за подизање школа које би носило име првог српског просве-
титеља. Слажући се са ставом учитељице Крајиновић, већ остарели еп.
Стефан надовезао се беседом, у којој је прошлост задарских Срба који су
од својих уста одвајали ради школства и образовања.28 Исто је нагласио
и две године касније: „[...] како су је Срби задарски подигли прилозима,
а ти људи нијесу били богаташи, него су за школу штедили од уста.”29
У Далмацији је од 1888. године завладао један леп обичај, а то је да се
приликом погреба новац, који би се потрошио на луксузне венце и цве-
ће, дарује каквој народној школи или задужбини. Први такав пример
дале су грофица Деде-Јанковић и Олга Десница: „даровале су српској
женској школи у Задру фор. 20 приликом смрти њихове тетке, односно
сестре”. Такође, овом доброчинству придружио се и поморски капетан
Нико Марчетић дарујући 20 форинти.30 Такав обичај приморски Срби
су видели од Немаца и Италијана тог доба. „Тако раде Нијемци и Та-
лијанци, који на свакој изванредној пригоди сјећају свог ‘Schulve reina’
и свог ‘Pro patria’. Српски лист даље наглашава: „и ми имамо сличне
задужбине, те их толико имамо на уму имати, што смо сиромашнији
и што се више од другијех морамо борити за свој народни опстанак”.31
Како смо раније нагласили, ова девојачка школа није била строго жен-
ска школа. То видимо из пописа стања у школској 1888–1889. години.
Школу су похађала поред 30 девојака и четири ученика. Учитељица је
била Милица Јелић, подучитељка Марта Ковачевић, вероучитељ Михаил
Драголовић, парох задарски.32 У 1890. години школу је похађало 28 жен-
ске и 9 мушке деце.33 Због тога је назив школе промењен 1895. године
у „ Српска мјешовита основна закладна школа”.
Од знаменитијих посета које су се десиле девојачкој школи у Задру сва-
како је она из 1892. године, далматинског намесника Емила Давида са
својом госпођом Маријом (рођ. Маширевић), а дочекао их је сам дал-
матински еп. Никодим Милаш.34 Том приликом, из захвалности што
су јој девојке певале српске црквене и народне песме а намесница их је
обилато даровала разним слаткишима.35 Такође, поводом Нове 1894. го-

28 Српски лист 1887, бр. 4.

29 Српски лист, 1887, бр. 4.
30 Српски лист 1888, бр. 17.
31 Српски лист, 1888., бр. 17.
32 Шематизам православне епархије далматинско-истријске за 1889. годину, Задар
1889, стр. 47.
33 Д. Берић, н. д.
34 Међу најзнаменитије грађанке Задра уопште сигурно спада и Марија Давид, унука
покојног карловачког патријарха Самуила Маширевића, удата за Емила витеза Давида
од Ронфелда, који је био далматински намесник (1890–1902). Ова знаменита госпођа
нарочито се истакла својим хуманитарним, културним, друштвеним и верским радом
међу задарским Србима. Након завршетка службе свог мужа живели су у Бечу, где је
и умрла 10. 6. 1913. године. „†Barunica Marija David“ (Narodni list, 1913, br. 51).
35 „При самом доласку отпјеваше дјеца: ‚Боже живи‛, те су затим дјеца била испитана
из неких предмета. Преузвишени посјетиоци нашли су се задовољни, а и дјеца су 48
СРПСКА ДЕВОЈАЧКА
ШКОЛА У ЗАДРУ
дине, намесница Марија, иначе позната по свом доброчинству, послала
је 30 форинти „/.../ у корист сиромашнијех ученица православне српске
дјевојачке школе у Задру”.36
Годишњи испити су били веома посећени од стране задарских Срба.
Испитима би присуствовао школски одбор, а председавала увек нека
високо достојанствена личност као што је на пример 1897. године био
присутан архимандрит Доситеј Јовић, заменик еп. Милаша, који би кад
је год могао присуствовао тим испитима.37 Председник Задарске конзи-
сторије, протопрезвитер Спиридон Вујновић председавао је испитима
28. јуна 1901. године, а дан раније у детињој школи.38
Учитељица Видосава Летић радила је у школи 1899. године и успешно
је припремала девојке за испите. Поменути Вујновић јој је захвалио на
труду и успешним испитима који би се по устаљеном обичају заврша-
вали певањем народних песама, царевком и на крају уручењем сведо-
чанстава.39
Такође, девојке, које су похађале школу, истицале су се и у ручним ра-
довима, „неким радовима у народном стилу далматинском, као ћилими,
торбице итд”.40
У говору на прослави 25-годишњице Православног богословског завода
у Задру еп. Милаш се осврнуо и на девојачку школу следећим речима:
„Диван је споменик твоје љубави к просвјети српска дјевојачка школа,
којом дарујеш српским породицама мајке. Таквом се школом мало друге
опћине могу поносити”.41
Школа је унапређена 1899/1900. када је одлуком Покрајинског школског
већа подигнута на 2-разредну.
Лепу успомену имамо и с испита из 1904. године. Тада су ту образовну
установу посетили, и присуствовали су на завршним испитима, учитељи
из Срема, Бачке и Баната који су тада пролазили кроз Задар.42
Школска зграда, у којој је радила Српска девојачка школа, била је једна
од велелепнијих зграда што се тиче архитектуре у том граду. Зграда
с три спрата у којој се налазила женска школа обновљена је 1902. го-
дине. Према сачуваном нацрту тлоцрт нове зграде био је продужен за
три прозорске оси у новој улици Calle del Tribunale бр. 859, а висина

задовољна и весела остала, јер су том приликом добили на дар разних слаткиша од
госпође Намјесниковице” („Домаће“ , Српски глас, 1892, бр. 51).
36 Исто.
37 Српски глас, 1897, бр. 29.
38 Гласник православне далматинске цркве за 1901. годину, Задар 1901, бр. 6, стр. 93.
39 Гласник православне далматинске цркве, 1899, бр. 4.
40 „Српска дјевојачка школа у Задру”, Српски глас, 1900, бр. 26.
41 Милан Радека, Грађа о српским школама у СД, у: Алманах Срби и православље у
Далмацији и Дубровнку, Загреб 1971, стр. 133.
49 42 Српски глас, 1904, бр. 23.
је остала једнака. На нацртима је потписан инжењер Антонио Бачики ВОЈИН КАЛИНИЋ

(Antonio Bacicchi).43
Највећи значај рада ове образовне установе био је што је у свом педаго-
шком и васпитном раду, који је трајао више од шест деценија, дала зна-
чајне резултате у спречавању однарођивања, очувању православне вере,
али и очувању српског језика у граду Далмације изразито обележеног
италијанском културом. Пред почетак Првог светског рата имамо више
сведочења која говоре у прилог поменутом. Мислећи на три поменута
стуба једног народа, председник конзисторије Вујновић је 1912. године
написао молбу за оснивање српске мушке школе у Задру. У том писму
наглашава значај мушке школе наводећи управо пример женске Српске
школе. „Познато је, како је овдје у Задру и данданас вјерско народно
одржање подмлатка за сваког родитеља највећа брига. Не само у стари-
јем већ и у млађем и најмлађем нашем нараштају наилазимо на безброј
особа, којима је српски језик непознат, у којима је народни осјећај из-
умро и које припадају православној вјери само зато што се још нијесу
одлучиле да се је и формално одреку”. Даље је Вујновић похвалио значај
девојачке школе за очување вере и народности: „Упада напротив у очи,
како свега тога нема код женског нараштаја и како су баш женскиње
оне, које дају утјешљивог примјера чисте народне свијести и тврдог
вјерског осјећаја”.44
Српска девојачка школа у Задру је 1912. године имала укупно 27 учени-
ца, а учитељица је била Даница Бичанска.45 На почетку Првог светског
рата за Српску девојачку школу настале су тешке прилике, али, упркос
свему, некако је опстајала прве две ратне године. Промењене политичке
околности, пак, убрзо су утицале на рад свих, а нарочито оних које су
важиле за српске школе у Далмацији. Школа је престала да ради по-
четком школске 1916/17. Наиме, Српска девојачка школа није директно
укинута, него је одбијен продужетак дозволе поучавања јединој учите-
љици Даници Бићански, коју је она сваке године требала да продужава,
будући да је била из Сомбора, угарског дела Монархије. Та одлука је
донесена иако се котарски школски надзорник Балић најповољније из-
јаснио о поменутој учитељици рекавши да „ради у патриотском и дина-
стичном смислу”, те да би је укидање дозволе довело у тешку социјалну
и материјалну ситуацију.46

43 Као у сличним обновама, стубиште је смештено у пределу бившег врта. Уведен је

нови санитарни чвор, изједначене су висине спратова. Зграда има мало унутрашње
двориште за осветљење стубишта и споредних просторија. Такво двориште, заправо
процеп унутар саме зграде, често је у свим већим зградама у Задру из друге половине
19. века. Посебна занимљивост зграде су њена два прочеља, северно и западно, која се
директно уклапају у стил суседне Судске палате. Зидови су обрађени у рустици, а венци
деле спратове. Лучни украс отвора и прозора директно опонаша украсне елементе са
споменуте палате. Без обзира на помодно украшавање ове зграде, њен је пројекат рађен
савремено и добро се уклапа у постојеће градско ткиво, а важно је да је рад задарског
инженера (Marija Stagličić, „Zgrade na poluotoku”, у Š. Peričić и др. (ур.), Zadar za austri-
jske uprave, Zadar 2011, str. 345).
44 HR-DAZd-90 Vlada/Namjesništvo za Dalmaciju, Zaklade u Dalmaciji (1813–1918). Zak-
lada Zelić, sv. 35, br. 192/III.
45 М. Радека, н. д, стр. 130.
46 Ante Bralić, Školstvo u Zadru za vrijeme Prvog svjetskog rata, Zadar 2005, str. 604. 50
СРПСКА ДЕВОЈАЧКА
ШКОЛА У ЗАДРУ
СРПСКА ДЕЧЈА ШКОЛА (ДЕЧЈЕ ЗАБАВИШТЕ) У ЗАДРУ

У склопу Српске девојачке школе у Задру од 1854. године основана је и

дечја школа (вртић) позната као „детињи врт” или „детиње забавиште”.
Похађала су је деца од четврте до шесте године. Радила је по Фребе-
ловом систему (Fröbel).47 Ако изузмемо дечји вртић сиротишта сестара
милосрдница, који је основан 1846, поменуто српско дечје забавиште је
било једино у Задру пре 1900. године. Тек следеће године италијанско
забавиште основало је Lega Nacionalle, а покрајински дечји вртић 1904.
године.48
Својим зaслугамa нарочито се истицала учитељица Ангелина Матијевић
која је имала обичај да држи ватрене говоре о празнику Св. Сави. Њене
беседе биле су пуне емотивног набоја. У њима је наглашавала српску
средњовековну историју, немањићки државнички и Савин просветни
значај: „да нам цвјета олтар вјера, Српско име слава стара”.49
Након еп. Кнежевића покровитељ и председник дечје школе био је дал-
матински еп. Никодим Милаш који ју је често и радо походио.
Интересантно је да су се испити првог дана 1894. године одржавали у
„дјетињем врту”, док су другог дана били у правој основној мешовитој
школи. Успех најмлађих ученика био је изврстан, за шта су највећу за-
слугу имале учитељице и управитељица школе Анка Мирковић и Марта
Ковачевић, која је радила и са годину дана млађом децом од прописаних
правила ове установе, то јест од три до шест година. „Осим успјеха у
књизи, чуло се неколико лијепих српских пјесама и декламација. Жен-
ски ручни рад био је такођер у велике похваљен”.50 За лепо напредовање
деце у науци треба захвалити и проф. М. Катурићу „који је особитом
љубављу и маром поучавао и упућивао у овом врло важном задатку по-
дучитељку г. цу Марту Ковачевић” (касније удата Чоловић). Јавно при-
знање поменутим учитељицама у школском раду изразио је еп. Милаш
у свом топлом говору.51
Након А. Матијевић учитељица је била Марта Чоловић. Српско забави-
ште имало је 1912. године укупно 36 деце.52 Нажалост, та установа, која
је образовала српске малишане у главном граду Далмације, престала је
да ради када и Српска девојачка школа.

СРПСКИ ДЕЧЈИ ТЕАТАР У ЗАДРУ

Задар је половином 19. века већ имао лепу традицију богатог позори-
шног живота, наравно, на италијанском језику.53 Управа позоришне
47 Николај Мрђа (ур.), Косовска народна читанка, Шибеник, 1989, стр. 176
48 A. Bralić, n. d. str. 601.
49 „Говор гђице Ангелине Матијевић Српске учитељке којег је држала на дан Св. Саве
у дјетињој школи у Задру”, Српски лист, 1882, бр. 3.
50 Српски глас, 1894, бр. 29.
51 Српски глас 1895, бр. 27.
52 М. Радека, н. д. стр. 130.
53 Крајем 18. века у Задру је почела да се осећа све живља културна атмосфера, којој је
51 обележје давало позориште, јер се у њему одвијала најразноврснија делатност. Изградња
зграде у Задру била је већином у рукама аутономаша који нису били ВОЈИН КАЛИНИЋ

вољни да толеришу представе на народном језику. Сматрали су да ће

сузбити народну тежњу за културним напредовањем ако буду онемогу-
ћавали изнајмљивање позоришне зграде.54 У таквим тешким условима у
Донатовом граду требало је развити позоришну уметност на народном
језику.
Прва позоришна представа на српском језику у Задру је изведена у Срп-
ској девојачкој школи. Била је нарочито позната по свом позоришном
животу, то јест „Српском детињем театру” који је отворен кад и школа,
1854. године, и то превасходно за децу те приватне православне школе.55
О дечјој позоришној активности сведочи Герасим Петрановић који пише:
„Постојано речене србске школе и ревности неки родољуба имамо, што
смо у овој обштини доживјели оно, што се рједко у којој другој виђа,
то јест, да су србска дјечица и дјевојке наше на материњем језику досад
двапут врло вијешто представљали, и то прво веселу игру: Црнкињу, а
друго: Младе ловце, кое су баш за дјецу скорене”. Даље је Петрановић
изразио наду да ће се у будуће виђати нове представе.56
Српско-далматински магазин (1854−1859) објавио је први комад „Дје-
војка Црнкиња”. То је била весела игра у једном чину за децу, у слобод-
ном преводу Петрановића. Извођење представе било је у пољској кући
Г. Марковића у Задру.
Под вођством учитељице Аполоније Видовић играли су следећи учени-
ци: Љубомир, Светозар и Милица Марковић, Андрија Вујатовић, Љу-
бомир Вујновић и Христифор Петрановић, Катарина Кордић, Катарина
Катурић и Анастасија Врчевић. Ученица Ружица Мрша рецитовала је
Пролог Јована Сундечића на отварању Српског детињег центра у За-
дру.57
Успешно извођење претходна два комада допринело је извођењу још
једне лепе представе „Млади ловци”, која је била штампана у истом Ма-
газину за 1863. годину. Радило се о веселом игроказу за децу у једном
чину који је слободно превео извесни Т. Ј. Интересантно је да је ова
представа била извођена у приватној кући Лугара Богетића у Задру.58
Представа „Дјевојка Црнкиња” имала је од поменутих представа најве-
ћу популарност. На задовољство свих присутних успешно ју је извела
модерне позоришне зграде почела је пре 1781, а завршена је 1783. године. Са својим
Teatro Nobile (Племићки театар) Задар се могао сврстати уз бок многих италијанских и
европских средишта. Неко време у Задру је деловао и Casino Nobile, који се такмичио с
Teatro Nobile приређујући концерте на завидној висини. Године 1865. отворено је ново
позориште Teatro Nuovo (G. Rabac „4. кazališna umjetnost”, у: Š. Peričić и др. (ур.), Zadar
za austrijske uprave, Prošlost Zadra, IV, Zadar 2011, str. 1080–1101).
54 A. Strgačić, „Neka dramatska prikazivanja u Zadru na narodnom jeziku u Zadru u 19.
stoljeću”, Zadarska revija, 1952, br. 3, str. 1–12.
55 „Srpski detinji teatar”, Zadarska revija, 1953, br. 2, str. 100–101.
56 „Српска дјевојачка школа у Задру”, Српско-далматински магазин, 1854–1859. годину,
стр. 166.
57 Исто, стр. 104–105.
58 Српско-далматински магазин, 1863, стр. 113. 52
СРПСКА ДЕВОЈАЧКА
ШКОЛА У ЗАДРУ
1862. године српска младеж у Народној читаоници. „Дјевојку Црнкињу
представљала је српска младеж ланске године два пута и у Народној
читаоници у Задру и то на обште задовољство”.59
Следеће године 12. и 19. марта у великој дворани Народне читаонице
поново је приказана дечја драма у једном чину „Дјевојка Црнкиња”, коју
је баш за децу превео Божидар Петрановић и објавио у штампи. Та весе-
ла једночинка врло је успела и млади глумци, три девојчице и три деча-
ка, „све су присутне управ усхитили”. Пролог је спевао Јован Сундечић,
а деветогодишња девојчица Ружица Мрша декламовала је тај пролог пре
почетка представе.60 Представа је успешно изведена још једанпут, тако
да је дала повода да се уигра и весели игроказ за децу у једном чину.
Приказивање поменутих представа на српском језику, које су започеле
још од када су их српска деца прво изводила 1854. године, имало је вео-
ма значајан успех, али је и дало подстрек за нова извођења на народном
језику у Задру.
Управа Народне читаонице то је подржала и подстицала, те су задарски
ђаци почетком 1864. године дали у дворани тог друштва прво комедију
за децу у једном чину „Млади ловци”, а потом другу драму „Хајдуци”.61
Обе су представе изазвале „опчено задовољство многобројног сакуп­
љеног обћинства”.62
Осим дворане Народне читаонице, у потоњим годинама приређиване
су представе на народном језику у дворани Хрватског сокола, Српске
читаонице, Батариној дворани, „Дјечјем забавишту”, али и у дворанама
неких хотела.63

59 Исто, стр. 113–114.

60 Vjekoslav Maštrović, Prilog povijesti hrvatske kazališne umjetnosti u Zadru, Zadarska revija,
Zadar 1953., br. 3, str. 160.
61 Исто.
62 Neki važni slučaji u godini 1864, Narodni koledar, Zadar 1865, br. 3, str. 108.
53 63 V. Maštrović, n. d.
SERBIAN GIRLS’ SCHOOL IN ZADAR VOJIN KALINIĆ

Serbian girls’ school in Zadar (1854–1914) was one the most important
Serbian educational institutions in Dalmatia before the First World War. It
was established by Dalmatian bishop Stefan Knezevic (1854–1890) and by
the rich Serbian citizens of Zadar. This institute continued its educational
work in very difficult circumstances in the Austrian province of Dalmatia
(1814–1918) but it managed to educate – in the national spirit – a significant
number of Serbian girls аnd boys not only from Zadar, but also from the
whole of Dalmatia of that time. Also, as part of the school for some time
acted Serbian children's theater and the Serbian kindergarten. It stopped
working in the middle of the 1916/1917 war year.

54
 САВА ВУКОВИЋ (1740–1811), ДЕПУТАТ НА
ТЕМИШ­ВАРСКОМ И САБОРУ УГАРСКИХ СТАЛЕЖА

ЉУБИНКА ТОШЕВА КАРПОВИЦ

Историчари истичу важност Темишварског сабора као показатеља

и етапе у формирању националне свести Срба у Угарској. Ретко
се, међутим, пише да је сабор био средство којим је цар Леополд
II манипулисао политичким захтевима Срба ради сламања отпора
Мађара. Као последица те стратегије створене су претпоставке за трајан
сукоб Мађара и Срба у Монархији, што је истодобно значило победу
Хабзбурговаца над ненемачким народима Царства. Иако, бар за сада,
нема довољно доказа да су православни, односно Срби Ријеке у тој
стратегији имали једну врсту улоге које, можда, нису ни били свесни,
ипак има индиција за постављање хипотезе која би могла да буде основа
даљег истраживања. Важна улога у постављању ове хипотезе припада
Сави Вуковићу, депутату Ријеке на Темишварском сабору и учеснику на
Сабору угарских сталежа.
Име Саве Вуковића се ретко налази на најстаријим документима по-
везаним с доласком Срба у Ријеку, изградњом православне цркве и
оснивањем православне општине. Најстарији податак о томе је пријепис
документа од 5. августа 1778. у којем су наведена имена двадесеторице
„браће” који су купили зграду и плац за цркву за суму од 3.520 форинти.
Сава Вуковић, према том списку, учествовао је у тој суми са 110 форин-
ти, што је била просечна висина учешћа будући да су својим прилозима
испред њега били Срби који су платили 800, 500 и 300 форинти. Било
је и оних, међутим, који су платили 2, те и 4,27 форинти.1 Занимљиво
је да на том списку нема браће Саве Вуковића – Теодора и Алексе, који
су вероватно касније дошли у Ријеку и заузели кључно место у животу
и деловању православне општине. У сваком случају, несумњиво је да
Сави Вуковићу припада улога једног од оснивача православне општине
у Ријеци.
Старији српски историчари у кратким биографским белешкама пишу
о Сави Вуковићу као о богатом трговцу, оснивачу фонда за отварање
српске гимназије у Новом Саду, пријему у племство и Леополдовом кр-
сту којим је награђен. Владан Гавриловић, сувремени историчар, наводи
говор Саве Вуковића на Темишварском сабору, а Имре Рес, сувремени
1 Архив Српске православне црквене општине у Ријеци. Фонд Манускрипти и ретки
55 документи, кутија бр.1* а, б, ц.
мађарски историчар, пише о учешћу Саве Вуковића на Сабору угарских ЉУБИНКА ТОШЕВА
КАРПОВИЦ
сталежа.2
Старији српски историчар Васа Стајић наводи Саву Вуковића као јед-
ног од новосадских трговаца који су Београд и Смедерево снабдевали
храном 1789. године. Помиње такође да је крајем 1790. Сава Вуковић
добио уверење новосадског магистрата да тргује воском и дуваном, те
да је истовремено добио право да том робом тргује и с иностранством.
Каже и да је Сава Вуковић био зет Томе Николића, сина градског на-
челника у Новом Саду. Стајић наводи и податке из касније биографије
Саве Вуковића, али их не доводи у везу са статусом који је добио након
Темишварског сабора.3 И Алекса Ивић, пише да је Сава Вуковић дао
50.000 форинти као оснивач фонда за отварање српске гимназије у Но-
вом Саду.4 Олга Микић истиче да је Сава Вуковић дошао из Мостара у
Ријеку по налогу старијег брата, да је породица још 1435. године имала
млетачко племство, да је у Нови Сад дошао као имућан трговац и оже-
нио се Софијом Јовановић, унуком патријарха Арсенија IV, те је успео
да постане један од водећих трговаца у Монархији, међу првима како по
угледу, тако и по богатству.Она је податке о српском/млетачком плем-
ству Вуковића преузела из података које наводи Ћиро Трухелка, који је
грб Вуковића пронашао као саставни део унутар Фојничког грбовника.5
Из наведених података о Сави Вуковићу несумњиве су ове чињенице:
Сава Вуковић је дошао у Нови Сад као имућан трговац, ородио се с
најугледнијим српским породицама у Војводини, добио је или му је
потврђено племство 1791. године.
Када је Јосиф II изненада преминуо фебруара 1790. током руско-турског
рата, на престо је дошао његов брат Леополд II, до тада велики тоскан-
ски војвода. Први задатак Леополда II био је овладавање отпором ма-
ђарског племства који су изазвале реформе његовог брата Јосифа. Да би
сломио отпор сталежа, те онемогућио њихов сецесионистички покрет,
Леополд II је морао да се ослони на немађарске народе источног дела
Царства.
Међу бројним противницима били су Срби и Румуни у Трансилвани-
ји, чији се број повећао након победничких борби против Турака. У
Трансилванији њихов је број нарастао на око 500.000 поданика. Осим
тога, у Војној граници живјело је око 700.000 поданика – немађара, те је
Леополд II могао да рачуна на знатан број противника угарских сталежа.
Пошто су сталежи у Угарској, по узору на француске, тражили устав,
2 Imre Ress, Adamić i Mihanović na Saboru u Požunu, Adamićevo doba 1780–1830, Rijeka 2005.
str. 187–221; Владан Гавриловић, „Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија
1790–1792”.Нови Сад 2005. стр. 257–258.
3 Васа Стајић, Војвођани као трговци у 18. и првој половини 19. века, Гласник историјског
друштва у Новом Саду, Нови Сад, св. 3–4/1939, стр. 321.
4 Алекса Ивић, Архивска грађа о хрватским књижевним и културним радницима, књ.
друга 1790–1897. Београд, 1931. стр. 364.
5 Ćiro Truhelka, Ko je bio slikar fojničkog grbovnika, Glasnik Zemaljskog muzeja u BiH, knj.
I god. I/1889. По њему, грбовник је настао крајем 15. века. У њему је и грб Вуковића
као саставни део сложеног грба. Олга Микић, Каталог и биографије портретираних
личности, Портрети Срба XVIII века, Галерија Матице српске, Н. Сад 1965. 56
САВА ВУКОВИЋ
(1740–1811), ДЕПУТАТ
Леополд II је морао да попусти пред њиховим захтевима и пристане на
НА ТЕМИШВАРСКОМ сазивање сабора. Након неуспелих покушаја да их одговори од сазивања
И САБОРУ УГАРСКИХ
СТАЛЕЖА сабора, коначно је 15. марта 1790. издана прокламација о сазиву угар-
ских сталежа. Сабор је требало да буде одржан у Пешти 6. јуна 1790.
године, али је одржан у Пожуну 1790–1791. године.
У спор око сазива сабора угарских сталежа укључио се и српски митро-
полит Мојсије Путник свестан да Срби неће бити пожељни на Сабору.
Он је сазвао српске епископе на састанак у Карловце да би се догово-
рили о стратегији, пошто је до Јосифових реформи остао само Патент
о толеранцији.6 Позиву на састанак одазвали су се епископи: вршачки
(Јосиф Шакабенда), темишварски (Петар Петровић), арадски (Павле
Авакумовић), бачки (Јован Јовановић) и будимски (Стеван Стратимиро-
вић). На том је састанку митрополит Путник присутнима прочитао сво-
ју представку цару у којој је затражио да и Срби присуствују Сабору да
би решили питање свог статуса у Угарској. Представка је цару упућена
22. марта 1790, дакле убрзо након царске прокламације о сазиву Сабора
угарских сталежа. Међутим, представка је у Беч стигла 15. априла 1790.
године. Вероватно је митрополитова представка подстакла Леополда II
да православно свештенство укључи у свој тајни план борбе против
мађарског (католичког и калвинистичког) племства, те је одобрио да
бројна делегација службено буде примљена код цара 30. маја 1790. На
том је састанку митрополит Путник усмено затражио да Сабору уга­
рских сталежа присуствује не само православно свештенство већ и још
неки представници „илирског народа”. Цар је тадашњем дворском кан-
целару грофу Кaролу Пaлфу, противнику политике Јосифа II, наложио
да на Сабор угарских сталежа позове православно свештенство, али не
и истакнуте чланове „илирског народа”.7 Када су позивнице уручене
митрополиту и епископима (бачком, будимском и темишварском), ма-
ђарски бискупи су били затечени. Притиснути том акцијом, мађарски
кардинал-примас изјавио је 6. јула 1790. године да су Срби у Угарској
само привилеговани странци, да не могу имати статус грађанства и бити
с Мађарима једнакоправни, чиме је тада јавно отворено питање њихо-
вог статуса. Тај се закључак односи и на остале православне поданике
источног дела Царства.
На другом састанку током заседања Сабора угарских сталежа издвојила
су се три становишта: а) присуствовати Сабору заједно с мађарским
племством, б) затражити засебан сабор и в) затражити засебну тери-
торију за Србе (Банат). За прву варијанту било је високо православно
свештенство с калуђерима, за другу такозвани „радикали, социјално
нехомогена група православних, док су за трећу били такозвани наци-
оналисти коју су сачињавали нижи клер, војници, особито официрски
кадар и грађанство, који су тражили засебну територију одвојену од
Угарске, конкретно Банат, специјално надлештво за српска питања код
Двора, засебну организацију за граничаре у случају укидања Војне гра-
6 Манојло Грбић, Карловачко владичанство 1893, књ. трећа, стр.73–80.
7 Гроф Карол Палфи био је кључна личност у политици Хабзбурговаца. Ступио је у
државну службу још код Марије Терезије 1762. године. Напредовао је поступно, те је
57 1776. године постао заменик секретара Угарске дворске канцеларије.
нице. Цар је пристао на све захтеве изнесене у представци, осим да ЉУБИНКА ТОШЕВА
КАРПОВИЦ
Банат постане засебна територија коју би насељавали Срби.
Дана 21. јула 1790. објављено је да ће бити сазван засебан сабор за пра-
вославне у Темишвару 15/26. августа 1790. Ангажовањем православног
свештенства за организовање сабора „националне цркве” у Темишвару,
Леополд II је рачунао на стратегију поделе и сукоба између Мађара и
Срба на штету Мађара.8 Чим је издата службена објава о сазиву засеб-
ног сабора за Србе, Магистрат града Ријеке је обавестио Православну
општину Ријеке о пропозицијама за избор делегата, те о именовању
барона Шмидфелда за посматрача.
Истовремено је темишварски епископ Петар Петровић, кога је у ме-
ђувремену цар именовао за администратора Карловачке митрополије,
једним писмом (на немачком језику) 29. јула 1790. позвао ријечког тр-
говца пл. Арсенија Јовановића Шакабенту, сина проте Андрије и унука
архиепископа и митрополита „грчке цркве” у Угарској, да као делегат
племства присуствује „Сабору нације” (Nations Kongress) који је тре-
бало да се 15. августа одржи у Темишвару.9 Пошто је прихватио позив,
Арсеније Шакабента је био једини депутирац–племић који није био из
Баната, али истовремено и „неми учесник” Сабора. Но, избор активног
учесника из Ријеке на Темишварском сабору – Саве Вуковића, интри-
гантно је питање. Наиме, чланови ријечке Православне општине одго-
ворили су ријечком магистрату на службеном–италијанском језику да
су након једног богослужења одлучили да њихов представник на Сабору
буде Сава Вуковић.
У потпису стоји „Мађари по националној припадности и несједиње-
ни грчког закона” („Ungheresi di Nazione e del Rito Greco orientale non
unito”).10 Као што се из потписа види, ријечки Срби су изгледа опти-
рали за прву групу, групу сталешке солидарности, скупа с угарским
племством и високим свештенством. Нити у њиховом допису ријечком
магистрату, нити у говору њиховог необичног представника, тада већ
више од деценије становника Новог Сада, односно Петроварадина, не
спомиње се засебна територија. Сава Вуковић је свој говор доставио у
писаној форми 16. августа, дакле пре прве саборске седнице заказане за
21. август (1. септембар) 1790. године. 11
Захтеви ријечких Срба систематизовани су у пет тачака. У првој тачки
Православна општина Ријеке тражи да буде изједначена у праву јав-
ног испољавања вере са Србима у Угарској. У другој тачки траже да
буду једнакоправни у пословима у градском магистрату, дакле градској
управи, на трговачком суду и код Губерније. У трећој тачки траже да
8 Robin Okey, The Habsburg Monarchy, 200. str. 50; Манојло Грбић, Карловачко
владичанство, књ. трећа, 1893, стр. 73–80; Denis Silagi, Ungarn und der geheime
Mitarbeiterkreis Kaiser Leopolds II . München 1961; J. H. Robert Schwicker, Die politische
Geschichte der Serben in Ungarn, Budapest1880.
9 Архив Српске православне црквене општине у Ријеци, кутија бр. 2.
10 Исто.
11 Славко Гавриловић, Никола Петровић, Темишварски сабор 1790, Грађа за историју
Војводине, Нови Сад–Сремски Карловци, 1972, стр. 204–205. 58
САВА ВУКОВИЋ
(1740–1811), ДЕПУТАТ
се слободно досељавају у град, право да купују некретнине и право да
НА ТЕМИШВАРСКОМ се слободно баве трговином, као што то уживају католици града. У че-
И САБОРУ УГАРСКИХ
СТАЛЕЖА твртој тачки траже да се поштују „националне привилегије”, док у по-
следњој тачки траже право да и надаље шаљу своје представнике на
саборе. У закључку се може констатовати да су ријечки Срби били за
територијално протезање привилегија и на Ријеку, те у томе није било
никаквог „револуционарног захтева” за издвајање засебне територије
за Србе, што ни у Тамишком Банату, а још мање на северном Јадрану.
Седмом седницом од 20. септембра 1790. Темишварски сабор је завршио
рад у делу који се тицао статуса Срба у Угарској. Упућено је писмо цару
са захтевом да се оснује дворска канцеларија као представничко тело
Срба које ће бранити његове привилегије.
За то време сабор мађарских сталежа је радио „пуном паром”. Сукоб из-
међу цара и Мађара је у великој мјери превазиђен крунисањем Леополда
4. новембра 1790. у Пожуну за угарског краља. Неколико дана након
тога, тачније 28. новембра 1790. године све три банатске жупаније за-
конито су сједињене и добиле су глас у Сабору. На следећим седницама
Сабора угарских сталежа, дискутовано је о питањима унапређења (по-
морске) трговине. Том су Сабору на различитим сједницама почетком
1791. године из Ријеке присуствовала два делегата – Марко де Сузани
и новопечени племић Сава Вуковић, а касније током 1791. године још
два делегата – Људевит Адамић и Антун Михановић. Марко де Сузани
је на сабору поднео елаборат у којем је навео потешкоће у развоју помор-
ске трговине. Елаборату је придружио и карту.12 Други ријечки делегат,
племић Сава Вуковић долазио је из Новог Сада. Племство је добио или
му је потврђено непосредно пре учешћа на сабору угарских сталежа 1791.
године захваљујући српском митрополиту Стевану Стратимировићу. На
сабору угарских сталежа присуствовао је као Мађар. У свом говору, Сава
Вуковић навео је три важна услова за развој трговине: 1. да се уз Кар-
ловачки и Јозефински пут изграде нови путеви; 2. да се донесе закон о
трговини и меничним судовима; 3. да се створе бесцаринске зоне дуж
Дунава, Тисе и Саве за трговачке градове као што је Ријека (Н. Сад, Се-
гедин, Земун и Карловац).13 Осим та два представника из Ријеке, Сабору
угарских сталежа присуствовао је и ријечки гувернер Јанош Петер Сапа-
ри (?–1815), који је именован за једног од десеторице чланова Трговин-
ског одбора (Deputatio regnicolaris in commercialibus). Предлози ријечког
депутата били су, дакле, у корист заједнице трговачких интереса ријечких
Срба и мађарског племства преко Ријеке као једине луке предане мађар-
ској администрацији 1779. године.
Без обзира на то да ли су јавна иступања Саве Вуковића на једном
и другом сабору дело његовог стварног убеђења или су иступи и

12 Марко де Сузани био је једно од шесторо дјеце Николо де Сузанија, која се поименице
спомињу 1751. као носиоци наследне племићке титуле њиховога оца. Године 1776. Марко
Сузани спомиње се као сењски патрициј и највећи бродовласник у Ријеци. Наредне
године налази се на попису највећих карловачких бродских трговаца. Није познато када
је постао савјетник ријечког гувернера грофа Пастора, али у једном приједлогу, упућеном
преко гувернера Краљевском угарском намесништву у Пешти 27. маја 1791, Марко Сузани
предлаже мере за повећање трговине морем за Угарску. Lajoš Horvat, „Riječki zastupnik u
madžarskom državnom saboru 1848–49”, Vjesnik HAR, sv. XLI–XLII, 2000, str. 127–153.
59 13 Imre Ress, nav. delo, str. 187–221.
текстови били наручени, с обзиром на то да ништа не знамо о његовим ЉУБИНКА ТОШЕВА
КАРПОВИЦ
образовним и другим способностима, несумњиво је да су његове заслуге
за „мађаризацију” ријечке луке били значајни. Иступи писмени и, можда,
вербални били су, по нашем мишљењу, наручени, ако ни од кога другог,
свакако од гувернера Ријеке, с којима су ријечки крупни трговци деловали
као заједница интереса. Сви успеси Саве Вуковића, било материјални,
било статусни–племство и Леополдов крст, награда су за његову улогу
на тим саборима.
Занимљиво је да су све личности које се помињу у вези са Савом
Вуковићем, Темишварским сабором и Сабором угарских сталежа
припадале слободном зидарству, укључујући ту и самог цара Леополда
II, мада није познато да ли је и Сава Вуковић припадао мађарском
слободном зидарству. Слободни зидар је био Стеван Стратимировић,
који је на Темишварском сабору именован за митрополита (Ложа Vigi-
lantia, Осијек). Слободни зидар је био и Карол Палфи, велики мајстор
Провинцијске ложе Угарске и дворски канцелар Леополда II. Он је донео
важну одлуку да се сабор „Националне цркве” одржи у Темишвару, у
којем је била смјештена темпларска и окултистичка, значи војна ложа,
а након забране 1785. и тајна ложа реда Драшковићеве Опсерванце-К
три бијела љиљана. Ложа је основана 1776. године као резултат
сарадње реда Златног ружиног крста и као свака војна ложа примала је
искључиво војна лица.14 Слободни зидар је 1791, ако не и раније, постао
и Јаков Сеченац, предлагач пројекта о Банату као независној српској
територији. Гроф Јанош Петер Сапари, гувернер у Ријеци (1788–1791),
у чијој се организацији одвијало присуствовање ријечких учесника на
Сабору у Пожуну, био је члан велике масонске породице Сапаријевих,
чланова Драшковићеве Strict Observance. Породица Сапари дала је
Ријеци тројицу гувернера (поред Јаноша то су касније били Геза Сапари,
гувернер од 1873. до 1883. и Ласло Сапари, гувернер од 1898. до 1903.
године). На тај начин је деловање ријечких гувернера било у дослуху
с угарском масонеријом и представљало је гарант заштите мађарских
интереса у ријечкој луци.15 Иако о ложи у Темишвару нема непосредних
података, као, уосталом, ни о реду Драшковићева Опсерванца у време
одржавања Сабора, може се претпоставити да су договарање и ток рада

14 Занимљиво је да је око 1787. у Темишвару утемељен један огранак Ружиног реда

(„Rosen-Orden”), тајног друштва у ком су чланови били службеници, али и православно
свештенство. Том су друштву припадали Петар Петровић, владика у Темишвару, Јован
Јовановић Шакабента, митрополит Вршца, Герасим Адамовић, владика у Бездану и
Павле Вуковић-Бранковић, свештеник у Чанаду. Том су реду могле припадати и жене.
Након 1789. нема више података о том друштву. Лудвиг Абафи је о том реду одржао
предавање 3. октобра 1883. године у седишту Историјског друштва у Будимпешти.
Податак о томе донео je Hajnal, br. 17/1883. Амерички аутор Роберт Мекој (1815–1895),
писац је Рјечника масонерије (A Dictionary of Freemasonry) за који се не зна када је
објављен, али се зна да је прештампан 1989. године. Он наводи да су масонски редови
руже цветали током 18. века у Њемачкој. Њихов оснивач је био свештеник. Под
утицајем барона Де Принзена доживели су масовну присутност, све док их у томе
није заменио ред Strict Observance. нав. дело, стр. 329). Занимљиво је да је сам Леополд
II био масон док је био велики војвода Тоскане, али се придружио забрани масонерије
од стране Јосифа II године 1785,. када је дошао на аустријски престо. Harry S. Truman
(ed.) 10.000 Famous Freemasons, 2002. vol. III, str. 45.
15 Ljubinka Toševa Karpowicz, „Riječki guverneri – masoni”, Sušačka revija, br. 93–94/2016. 60
САВА ВУКОВИЋ
(1740–1811), ДЕПУТАТ
сабора у Темишвару били у складу са сугестијама које су војна лица,
НА ТЕМИШВАРСКОМ прије свега предлагачи разних ријешења, као и сам посматрач Двора,
И САБОРУ УГАРСКИХ
СТАЛЕЖА примали директно из Беча, и да су били усмеравани тајном политиком
Леополда II.
Очито је да је тема Темишварског и Сабора угарских сталежа и надаље
инспиративна историчарима за истраживање, а унутар ње и историја
српске православне општине у Ријеци и њених (могућих) веза с европ-
ским, руским и другим националним масонствима.16

16 O tome više: Ljubinka Toševa Karpowicz, Masonerija, politika i Rijeka 1785–1944.

61 Rijeka, 2015.
SAVA VUKOVIĆ, DEPUTY OF RIJEKA AT THE NATIONAL LJUBINKA TOŠEVA KARPOWICZ

CHURCH CONGRESS AT TIMIŞOARA AND THE HUNGARIAN

DIET (1790–1791)

Although Sava Vuković, one of the founders of the Orthodox Community in

Rijeka, had been an inhabitant of Novi Sad for over ten years, the worshipers
of Rijeka’s Serbian Orthodox Church of St. Nicholas elected him as their
deputy in mid-July 1790 to the Church Congress at Timişoara. Already at
the first session of the Congress (21 August/1 September), Sava Vuković
put forth a proposal concerning the status of Serbs in Rijeka, in which they
sought for themselves the status of citizens (burghers). With the assistance of
Metropolitan Stevan Stratimirović, who had been chosen as bishop (vladika)
at the Timişoara Congress, Sava Vuković succeeded in having his family
confirmed as members of the Venetian nobility. Thereafter, Sava Vuković,
now as a nobleman and a Magyar, made a proposal to improve trade at the
Hungarian Diet on 10 July 1791, together with Rijeka’s delegates (who were
also members of the Hungarian nobility). Interestingly, all persons mentioned
in connection with the Timişoara National Congress and the Hungarian Diet
belonged to the Rite of Strict Observance Rite of the Freemasons!

62
 ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ (1856–1939): ИСТОРИЧАР,
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР

СОФИЈА БОЖИЋ

1. УВОД

Иако су претежно живели у сеоским срединама, далеко од урбаних цен-

тара и без развијеног грађанства, Срби у Хрватској су током историје
изнедрили више знаменитих личности које су оставиле трага како у
политици, тако и у привреди, науци и култури, доприносећи развитку
целокупног хрватског друштва.1 Међу њима је и историчар Гавро Ма-
нојловић,2 рођен 15/27. октобра 1856. године у Задру. Гавро је био син
Константина Манојловића из Отока код Огулина, а по мајци Марији
припадао је породици Милидраговић. Прве кораке у описмењавању
начинио је у српској школи при Цркви Св. Илије у Задру, а затим је
кратко похађао италијанску школу. Пошто се породица 1864. преселила
у Огулин, школовање је наставио у тамошњој Главној школи. Године
1868. уписао је гимназију у Сењу, 1870. је био ђак гимназије у Карлов-
цу, а од 1871. до 1876. године ишао је у гимназију у Загребу. У Загре-
бу је и студирао, определивши се за историју, географију, славистику
и филозофију. Студије је окончао у Бечу. У међувремену, године 1878.
учествовао је у аустро-угарској окупацији Босне и Херцеговине као ре-
зервни поручник 53. пешадијског пука. Почевши од 1880, годинама је
радио као средњошколски наставник предајући у гимназији и реалци у
Загребу и гимназији у Пожеги, а две и по године је био директор гимна-
зије у Осијеку (1892–1894). У Осијеку је засновао породицу, оженивши
се Меланијом Јовановић. Године 1894–1895. био је на усавршавању у
Бечу. Због болести и изненадне смрти мајке 1895. није успео да оствари
планирани наставак усавршавања у Паризу и Риму. Академску титулу
доктора наука опште историје с класичном филологијом стекао је на
Филозофском факултету у Бечу 1896. године, одбранивши дисертацију
из историје Византије. После тога, избором за приватног доцента 1897.
године, започео је Манојловићев наставно-научни рад на Загребачком
универзитету. Године 1901. постао је ванредни, а 1902. редовни про-
фесор опште историје старог века. У пролеће 1908. у Илочком срезу
1 Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад 2004, 109–135.
2 Наводећи основне аутобиографске податке, Манојловић је поред имена Гавро у
загради ставио име Драгомир. Архив Српске академије наука и уметности (даље:
63 АСАНУ), Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-3: Концепт за биографију.
изабран је за посланика Хрватског сабора. Због политичког ангажмана СОФИЈА БОЖИЋ

у Српско-хрватској коалицији већ је септембра исте године удаљен с

Универзитета, да би поново почео да предаје априла 1910. Коначно је
пензионисан 17. априла 1924. године. У међувремену је изабран за пра-
вог члана Југославенске академије знаности и умјетности (5/18. марта
1908) и дописног члана Српске краљевске академије (3. фебруара 1910).
И поред притисака аустро-угарске власти, која је ометала његову ака-
демску каријеру, није престајао да се бави политиком, тако да је члан
Хрватског сабора био од 1908. до 1911. и од 1913. до 1919, члан Угар-
ског сабора 1910–1911. и од 1913. до 1918, а 1919–1920. године био је
члан Привременог народног представништва Краљевства Срба, Хрвата
и Словенаца.

2. ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ КАО ИСТОРИЧАР

Пре него што је почео да се бави научним радом, Манојловић је био

посвећен књижевности. Као што је било уобичајено за младе интелек-
туалце његовог времена, писао је песме и већ 1881. године, када је имао
двадесет четири године, објавио је збирку поезије под насловом Млади
дани Вељкови.3 Склоност ка песничком изразу није га ни касније напу-
стила, па је своје стихове и наредних година објављивао у загребачком
часопису Виенац, сарајевској Нади и новосадском Јавору. Податак да
је једна његова расправа, писана 1881, носила назив Аристотел према
Лајбницу с гледишта метафизике, показује да је Манојловић, осим за
књижевност, био озбиљно заинтересован и за филозофију. Ипак, поче-
так његовог научног рада у области историографије везује се за 1899.
годину, када је почео да објављује у, тек покренутом, Вјестнику кр. зе-
маљског архива.4 Не треба, међутим, изгубити из вида чињеницу да је
он и пре тога желео да се бави науком, али да су га у томе прилично
спутавале обавезе које је имао као предавач у хрватским школама. По-
себно га је онеспокојило постављење за професора загребачке гимна-
зије уместо да, као што је очекивао, после две и по године успешног
управљања осијечком гимназијом, буде именован за њеног директора.
Манојловић је сматрао да би, пошто је докторирао, пружио много већи
допринос када би се у потпуности окренуо науци, при чему би напустио
позив средњошколског наставника.5 То му је најзад и пошло за руком.
3 Молећи га за мишљење о својим „првиенцима“, Гавро Манојловић је Аугусту Шенои
писао да су „расли из срца, које пламти за љепотом, за слашћу поезије“. Национална
и свеучилишна књижница у Загребу (даље: НСК), Збирка рукописа и старих књига,
R 4064 b: Гавро Манојловић – Аугусту Шенои, Загреб, 4. IV 1881. Савременици су
констатовали да је „хрватска књижевност стекла у песнику ‘Младих дана Вељкових’
прекрасну снагу, стекла је духа са чистим идеалима, стекла је једном речи правога
песника“ (Милан Савић, „Mladi dani Veljkovi”, Летопис Матице српске, даље: ЛМС, књ.
128, св. 4 (1881), 144), али ова оцена није издржала суд времена. Наука о књижевности
вредновала је његове песничке домете слабом оценом, као поезију која је „без полета“
и из које се види „да је ријеч више о стихотворцу него о истинском пјеснику“. Станко
Кораћ, Преглед књижевног рада Срба у Хрватској, Загреб 1987, 163.
4 J. Šidak, Dr. Gavro Manojlović (U povodu 100-godišnjice njegova rođenja.), Historijski
zbornik 9 (1956), 253.
5 НСК, R 4610 b: Гавро Манојловић – Ватрославу Јагићу, Загреб, 11. VII 1896. 64
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
Ђак Натка Нодила, аутора Постања свјетовне папинске власти, Религије
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР Срба и Хрвата, Хисторије средњега вијека за народ хрватски и српски
и других дела, и Манојловић је, као и његов професор, на Загребачком
универзитету почео да предаје општу историју старог века.6
Годинама истражујући античко раздобље и рани средњи век, Манојло-
вић је објавио више научних радова и неколико књига.7 Највећи до-
принос дао је на подручју византологије покрећући раније необрађена
питања и приступајући им на потпуно нов начин. Захваљујући томе,
његове византолошке студије, на којима је махом радио од краја 19. и
током прве деценије 20. века, актуелне су и данас.8 Већ када су се поја-
виле, у виду посебне публикације, Манојловићеве Студије о спису „De
administrando imperio“ цара Константина VII Порфирогенита привукле
су пажњу научне јавности. Тим поводом професор Јован Радонић изнео
је своје мишљење о делу и његовом аутору, констатујући да је Маној-
ловић „темељити историк“ за кога је карактеристична „велика спрема“
и „необична марљивост и савесност у истраживању и испитивању“. За
Манојловићево остварење утврдио је да је „плод дугогодишњег мучног
и детаљног испитивања“ и нарочито је похвалио његов приступ, који се
битно разликовао од приступа неких Манојловићевих претходника. Док
су они Порфирогенитов спис истраживали парцијално, задржавајући се
само на поглављима посвећеним Србима и Хрватима, Гавро Манојловић
је ишао другим путем, проучио га је у целини да би, на основу свеобу-
хватног познавања текста, могао да разуме његове поједине делове. При
томе, показао је „темељито знање извора и опсежно познавање стручне
литературе“.9
Велики успех Манојловић је постигао и у међународним оквирима ра-
справом Цариградски народ (демос) од године 400–800 по Исусу, с осо-
битим обзиром на његове војне силе, елементе његове и његова уставна
права у овој периоди, у којој је дато тумачење двеју странака у Царигра-
ду, „плавих“ и „зелених“. Угледни византолог, универзитетски професор
и члан Белгијске краљевске академије Анри Грегоар (Henri Grégoire),
сматрао је да је то веома значајан научни рад који треба да буде до-
6 Свог професора изузетно је уважавао и поводом његове смрти написао је некролог у
коме је хвалио Нодилова научна достигнућа, али и његов друштвени ангажман. Гавро
Манојловић, +Натко Нодило, ЛМС, књ. 289, св. 5 (1912), 110–112.
7 „Jadransko pomorje IX stoljeća u svjetlu istočno-rimske (bizantinske) povijesti I”, Rad JAZU
150 (1902), 1–102; „Carigradski narod (demos) od godine 400–800 po Isusu, s osobitim
obzirom na njegove vojne sile, elemente njegove i njegova ustavna prava u ovoj periodi”,
Nastavni vjesnik 12 (1904) [на француском: Byzantion 11 (1936) 617–716]; Studije o spisu
„De administrando imperio“ cara Konstantina VII. Porfirogenita, I–IV, Rad JAZU, 182 (1910)
1–65; 186 (1911) 35–103; 187 (1911), 1–32; „O srodstvu patrijarha Fotija s carskom kućom”,
Nastavni vjesnik 9 (1901); „O godini prijenosa sv. Anastasije u Zadar, Zagreb 1901; Le
millénaire de l’ ancien royaume croate, Essai sur les questions historiques respectives”, Zbornik
kralja Tomislava u spomen tisućugodišnjice hrvatskoga kraljevstva, Zagreb 1925, XI–LXXI;
Povijest staroga Orijenta, Zagreb 1923; Sile pokretnice i pravilnosti u univerzalnoj historiji,
Zagreb 1927. и друго.
8 Љ. Максимовић, „Манојловић Гавро”, Енциклопедија српске историографије,
приредили Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Београд 1997, 480.
9 Јован Радонић, „Dr Gavro Manojlović, Studije o spisu „De administrando imperio“ cara
65 Konstantina VII Porfirogenita”, ЛМС, књ. 280, св. 8 (1911), 66–71.
ступан широј научној заједници, а не само стручњацима с говорног СОФИЈА БОЖИЋ

подручја југословенске државе, те га је тридесет три године после обја-

вљивања у Наставном вјеснику, превео на француски језик. Загребачке
Новости пренеле су како је, пошто се појавио превод, Грегоар (Grégoire)
у Белгијској академији изјавио да ће та књига „остати подлога свим ис-
траживањима, која ће се одсада проводити о политичкој и социјалној
хисторији Бизантскога царства“. И у минхенском часопису Бизантини-
ше цајтшрифт (Bysantinische Zeitschrift) објављен је изузетно позитиван
коментар, уз закључак да ће „сви бизантинисти захвално поздравити,
што је проф. Х. Грегоар ту готово непознату књигу из српско-хрватскога
превео и нетом издао у ’„Бизантиону”.10
Посебно подручје Манојловићевог интересовања представљала је про-
шлост древног истока. У склопу тог интересовања 1883. године објавио
је превод Повиести источних народа у старом виеку Гастона Маспероа.
Деценијама касније, он се вратио тим темама и објавио Повијест Ста-
рога Оријента (1923). Та књига дочекана је врло критички, као обична
компилација састављена – због ауторовог непознавања језика народа
Старог истока – на основу постојеће литературе, и то само оне коју је Га-
вро Манојловић могао пронаћи у загребачким библиотекама, већ увели-
ко застареле и превазиђене. Приговорено му је, такође, због дословног
преузимања читавих делова тих књига, а без означавања цитираног тек-
ста наводницима. Манојловићево објашњење како се то не ради у књи-
гама попут његове уопште није узето као релевантно и његов поступак
означен је као преписивачки. Повијест Старога Оријента послужила је
и као повод да се Гавро Манојловић прогласи за недовољно посвећеног
научника који иза себе оставља веома скроман научни опус.11
Нису, међутим, сви приказивачи били тако строги према Манојлови-
ћу и његовом писању о цивилизацијама Старог истока. Душан Глумац,
професор Богословског факултета, огласио се тек пет година после по-
јаве дела, с образложењем да то чини зато што оно у међувремену није
имало одговарајући одјек. Он је поздравио Манојловићево остварење
јер се њиме попуњава велика празнина о теми којој је посвећено. Ма-
нојловић је помно проучио нова сазнања до којих су довела оновремена
узбудљива археолошка открића и, по мишљењу приказивача, успео је да
их презентује широком кругу читалаца. При томе, не познајући „оријен-
талне језике“, аутор се ослонио на дела других стручњака тако што их
је „са великом вештином средио и обрадио“. Ипак, и Душан Глумац је
имао извесне примедбе, од којих је најкрупнија та да је Манојловић пот-
пуно под утицајем панвавилонистичке школе мишљења, коју је већина
научника напустила. Пропусти које је регистровао, Душану Глумцу нису
сметали да на крају приказа понови позитивну оцену дату на почетку,
констатујући да су „ове примедбе врло ситне према великој вредности
дела г. др Г. Манојловића“.12

10 „Značenje „modrih” i „zelenih” u carigradskom cirkusu za vrijeme istočno-rimskih careva”,

Novosti, br. 359, 31. XII 1937, 10.
11 Severus, „Gavro Manojlović: Povijest staroga Orijenta”, Jugoslavenska njiva, knj. II, br. 10,
novembar 1923, 393–394.
12 Душан Глумац, „Povijest staroga Orijenta”, Богословље, бр. 3 (1929), 247–252. 66
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
Гавро Манојловић бавио се и филозофијом историје, облашћу која није
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР посебно привлачила ни његове претходнике нити његове савременике
историчаре и филозофе на српском и југословенском простору. Из ба-
вљења том облашћу произашла је књига Силе покретнице и правилно-
сти у универзалној хисторији. У тренутку када је публиковано, оцењено
је да је то дело систематизација, а не синтеза, да се у њему, на основу
дугогодишњег искуства у проучавању историје, постављају одређена
правила и наводе историјски примери који их потврђују. Аутору је при-
говорено, између осталог, да се није држао једне теорије (нпр. теорије
еволуције) јер би тада слика била јаснија, да није користио примере из
културе америчких староседелаца и друго. Добре стране Манојловићеве
књиге препознате су у њеном историјском садржају, у ауторовом зна-
лачком владању општом историјом и у прегледима научних резултата
о појединим питањима. Примећено је да су нацрти развитка одређених
историјских појава могли да буду циљ, а не само средство за аргумен-
товање постављених принципа, и да би књига тиме добила на снази и
вредности.13 Такође, критиковано је занемаривање правног аспекта, али
је ипак закључено да су Силе покретнице... јединствено дело и да се
таквом филозофијом светске историје не би могле похвалити ни много
„напредније нације“. Похваљен је и стил којим је она написана, а који је
„лак“ и „полетан“.14 Пошто су за Манојловића идеје и развој идеја основа
историјског процеса, у социјалистичкој историографији је његово схва-
тање историје проглашено за идеалистичко.15
Осим Повијести Старога Оријента и Сила покретница и правилности
у универзалној хисторији, Гавро Манојловић написао је још једну књигу,
чији је наслов Повијест новога вијека. Књига I. Западна, јужна и средња
Европа од пада Цариграда (1453) до Аугсбуршкога вјерскога мира (1555).
Рукопис тог списа чува се у Архиву Српске академије наука и уметности
и, колико нам је познато, до сада није објављен. Повијест новога вијека
настала је 1890. године, а у „припомени“ коју је додао 12. октобра 1901.
године Манојловић је објаснио разлоге којима се руководио приступа-
јући писању: „Ово сам дјело о ,Повијести Новога вијека’ засновао био
год. 1889 тако, да по лако ми приступним најзгоднијим или најбољим
новим писцима подадем широкој, али интелигентној публици занимљив
поглед у државни и културни развој човјечанства у Новом вијеку, по-
чевши од пада Цариграда 1453. Настојао сам тако радити, да уза све
употребљавање других писаца (што је, дакако, разумљиво) ипак буде
дјело самосталним изљевом мојега духа.“ Повијест новога вијека Ма-
нојловић је намеравао да објави у издању Матице хрватске, али је од
те идеје одустао имајући у виду обим материјала (861 руком писаних
страна). Пошто се потом морао посветити другим обавезама, није успео
да напише све што је планирао, а чак је и прва књига, која обухвата

13 Bасиљ Поповић, Dr Gavro Manojlović: Sile pokretnice i pravilnosti u univerzalnoj historiji,

Српски књижевни гласник, књ. 22 (1927), 53–56.
14 Александар Гавела, Др Манојловић Гавро – Силе покретнице и правилности у
универзалној хисторији, ЛМС, књ. 326 (1930), 285–288.
15 Bosiljka Janjatović, Shvaćanje povijesti u Gavra Manojlovića, Jugoslovenski istorijski časopis,
1–2 (1971), 188. В. и одредницу Јарослава Шидака о Г. Манојловићу у Енциклопедији
67 Југославије 6 (Загреб 1965).
период од средине 15. до средине 16. века, остала „још неизглађени кон- СОФИЈА БОЖИЋ

цепт“. „Концепт“ је настао на основу тридесетак историја разних аутора,

међу којима су били Жил Мишле, Леополд Ранке, Јакоб Буркхарт, Тадија
Смичиклас, Вјекослав Клаић и други.16 Садржај, који је нашао на стра-
ницама њихових књига, преточио је по својој замисли у једанаест погла-
вља: 1. Султан Мехмед II, 2. Оснивање модерне монархије у Француској
и Енглеској (Француска, Бургундија [1453–1494], Енглеска [1453–1509]),
3. Оснивање модерне монархије у Шпањолској (1453–1516) и Португал-
ској (1453–1495), 4. Прво велико струјање модернога душевнога живо-
та: Прва половина талијанске ренесансе („Рана ренесанса”), 5. Борба
Француске за превласт у Италији (Карло VIII – Фрања I. [1498–1515]),
6. Набрецање османлијске велевласти (Бајазит II., Селим II., Сулејман
II. и освојење Рода), 7. Припреме за хабсбуршку велевласт у Подунављу
(Аустрија, Угарска, Чешка [1453–1526]), 8. Друго велико струјање модер-
нога душевнога живота: Европска ренесанса; Друга половина талијанске
ренесансе; Основке њемачке вјерске револуције, 9. Опће-европски за-
падни заплети: Почетак Лутерове вјерске револуције; Фрања I.; Карло V;
Протестантизам, 10. Борбе Ислама и Кршћанства у средњем Подунављу
(Сулејман II. и Фердинанд I) (само започето) и 11. Карло V. од круњења
римским царем (1530) до његове абдикације (ненаписано).

3. ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ, ПРАВИ ЧЛАН И ПРЕДСЕДНИК ЈАЗУ;

ДОПИСНИ ЧЛАН СКА

3.1. Прави члан

Вредан и посвећен, Манојловић је временом стекао репутацију озбиљ-
ног научника. Његов рад био је запажен и уважаван међу члановима
Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. На седници
Филолошко-историјског одељења ЈАЗУ, одржаној 11. октобра 1901. го-
дине, прочитан је извештај Вјекослава Клаића и Тадије Смичикласа о
Манојловићевој расправи Јадранско приморје у IX. стољећу и, према
предлогу двојице академика, Одељење је одлучило да та расправа буде
објављена у Раду ЈАЗУ.17 Велико Академијино признање уследило је не-
колико година касније на седници Филолошко-историјског одељења, 26.
јуна 1907. када је, у име тог Одељења, Манојловић предложен за правог
члана ЈАЗУ.18 Пре формалног примања у Академију он је на седници
16 АСАНУ, Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-II-5: Povijest Novoga vijeka. Knjiga I.
Zapadna, južna i srednja Evropa od pada Carigrada (1453) do Augsburškoga vjerskoga mira
(1555). Napisao Gavro Manojlović god. 1890.
17 Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (dalje: Ljetopis JAZU), sv. 16 za
godinu 1901, Zagreb 1902, 21. Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti покренут
је одмах после оснивања ЈАЗУ као њена основна публикација у којој се штампају
научне студије и прилози чланова Академије и других научника. Осим Rada, у издању
ЈАЗУ објављиване су и друге публикације: од 1868. Monumenta spectantia historiam
Slavorum meridionalium, посвећена историјским изворима, од 1869. Starine оријентисане
на објављивање историјских студија, а нешто касније покренут је и Академијин
административни гласник Ljetopis као и Djela Jugoslavenske akademije и Monumenta
historico-iuridica Slavorum meridionalium (150 godina Hrvatske akademije znanosti i
umjetnosti 1861 – 2011., Zagreb 2011, 16).
18 Ljetopis JAZU, sv. 22 za godinu 1907, Zagreb 1908, 21. 68
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
Одељења 13. јула 1907. године излагао, за Рад ЈАЗУ већ прихваћену, ра-
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР справу Студије о спису „De administrando imperio“ цара Константина
VII. Порфирогенита.19 На седници Одељења 10. децембра 1907. године,
на предлог Тадије Смичикласа и Вјекослава Клаића, за Рад су прихваће-
не и Друга и трећа студија о спису „De administrando imperio“ цара Кон-
стантина VII. Порфирогенита,20 а Манојловић је те студије прочитао на
седници од 18. јануара 1908. године.21 На главној скупштини 18. марта
1908. године Манојловић је проглашен за правог члана Југославенске
академије знаности и умјетности.22
После избора за члана Академије, Манојловић је врло активно учество-
вао у њеном раду. Тако је од избора до 1918. године био члан Одбора
за издавање историјских и историјско-правних споменика, од 1909. до
1918. године био је „други“, односно „књижевни тајник“ ЈАЗУ, од 1909.
до 1925. године члан Одбора за сабирање споменика традиционалне
литературе и члан Одбора за галерију слика (Штросмајерова галерија).
Године 1914. изабран је за члана Одбора за Југославенски енциклопе-
дијски рјечник, односно, од 1915. године, Одбора за „Хрватски биогра-
фијски рјечник“. Године 1917. ушао је у Одбор за припремне радње око
оживотворења Одељења за уметности, а 1925. у Одбор за истраживање
„хисторичких колонизација у нашим земљама“, у Национални комитет
Међународне уније академија и у Одбор за ново издање Ди Канжовог
латинског речника. Од 1927. године био је члан Одбора за „фолклору“.
Највеће признање Гавро Манојловић добио је 1924. године, када је иза-
бран за председника Југославенске академије знаности и уметности.
Прелиставајући примерке Љетописа ЈАЗУ за године после Манојлови-
ћевог избора за правог члана Академије, наилазимо на бројне податке
о његовом раду у Југославенској академији. Више пута је Манојловић
именован за референта одређених дела различитих аутора. Пошто би
донео своје стручно мишљење и саопштио га колегама из Филолошко-
историјског разреда, текстови су прихватани за објављивање у Раду или
Старинама, у појединим случајевима уз захтев да се претходно уваже
одређене примедбе и изврше извесне корекције. На седници 4. априла
1908. године задужен је, заједно са дописним чланом Владојем Дукатом,
да рецензује прилог Јосипа Безендорфера Diarium venerabilis conventus s.
Crucis inventae Essekini intra muros ab a. 1686–1851.,23 а на седници 2. јула
1908. године да изврши рецензију расправе М. Драговића из Подгори-
це Морача, географско-историјске цртице.24 На основу његове оцене, та
расправа, као и расправа Археолошке биљешке из Улциња истог аутора,
нису прихваћене за објављивање зато што нису урађене према научним

19 Исто.
20 Исто, 23.
21 Исто, 24.
22 Исто, 45; АСАНУ, Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-1: Таде Смичиклас –
Гаври Манојловићу, Загреб, 19. III 1908.
23 Ljetopis JAZU, sv. 23 za godinu 1908, Zagreb 1908, 19.
69 24 Исто, 20.
критеријумима.25 Безендорферов прилог, међутим, прихваћен је за пу- СОФИЈА БОЖИЋ

бликовање у Старинама, под условом да писац изврши одређене корек-

ције.26 Заједно са Тадијом Смичикласом, на седници Разреда одржаној
11. новембра 1909. године задужен је да процени значај две повеље др
Николе Звонимира Бјеловучића пре њиховог објављивања у Старина-
ма. Такође, поверено му је да провери нову, исправљену верзију Бе-
зендорферовог рукописа да би установио да ли га је аутор кориговао
као што му је сугерисано. На основу Манојловићевог и Смичикласовог
предлога одлучено је на седници 4. децембра 1909. године, да се Бјело-
вучићеве повеље штампају у Старинама, као и Безендорферов препис
„Дијаријума” („Diarium”).27 На седници Разреда 26. октобра 1912. године
добио је задатак да рецензује рукопис Амброзија Бачића Никола Матов
Ђордић (1373.–1460.).28 Процењивање вредности радова поверавала су
му, поред Филолошко-историјског разреда, и друга тела Академије. Тако
је Одбору за издавање историјских и историјско-правних споменика
поднео усмени извештај о рукопису академика Ивана Строхала Правна
повијест далматинских градова, I дио.29
Осим стручних задатака, Манојловић је као секретар ЈАЗУ имао и разне
задатке административне природе. Сваке године је подносио извештај
о књижевном раду ЈАЗУ у претходном периоду, а подносио је и друге
извештаје: о резултатима такмичења из руског језика за награду из за-
дужбине великог жупана Јулија Бубановића,30 извештај о раду управе
ЈАЗУ на издавању Југословенског енциклопедијског речника и програм
будућег рада,31 извештај о преговорима с управом Деоничке штампарије
ради несметаног штампања Академијиних публикација,32 извештај о де-
легацији ЈАЗУ на свечаности откривања споменика Фрањи Палацком у
Прагу 29. јуна и 1. јула 1912. године,33 извештај о мишљењу управе ЈАЗУ
о томе које би апарате требало набавити за истраживање Јадрана.34
Рад Југославенске академије није прекинут ни током Великог рата. Њени
разреди редовно су се састајали и обављали уобичајене активности. Га-
вро Манојловић био је и даље ангажован као секретар ЈАЗУ и члан ње-
них одбора. Учествовао је, 20. јануара 1915. године, на конференцији на
којој су прихваћени модалитети издавања глагољских споменика, по-
том прихваћени на седници Историјско-филозофског разреда 15. марта
25 Исто, 21.
26 Исто, 24.
27 Ljetopis JAZU, sv. 24 za godinu 1909, Zagreb 1910, 39.
28 Ljetopis JAZU, sv. 27 za godinu 1912, Zagreb 1913, 27.
29 Исто, 22.
30 Ljetopis JAZU, sv. 24 za godinu 1909, Zagreb 1910, 33; Ljetopis JAZU, sv. 27 za godinu
1912, Zagreb 1913, 27.
31 Ljetopis JAZU, sv. 24 za godinu 1909, Zagreb 1910, 45.
32 Ljetopis JAZU, sv. 26 za godinu 1911, Zagreb 1912, 39.
33 Ljetopis JAZU, sv. 27 za godinu 1912, Zagreb 1913, 24.
34 Исто, 46. 70
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
1915. године.35 На седници целокупне Академије 21. марта 1915. годи-
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР не поднео је извештај о научном раду Академије од главне скупштине
за 1913. до главне скупштине за 1914. годину.36 Историјско-филозоф-
ски разред саслушао је 29. маја 1916. године Манојловићев извештај о
чланцима који су стигли за 31. свеску Љетописа и његов предлог да се
уведе хонорарисање рецензената који прегледају пристигле рукописе.37
Као што је редовно чинио у претходном периоду, Манојловић је поднео
извештај о раду Академије и од главне скупштине 20. маја 1915. до краја
јула 1916. године.38 Одбор за Штросмајерову галерију слика прихватио је
20. октобра 1916. године предлог свог члана Гавре Манојловића, да се у
галерији оснује одсек за графичку уметност и да се за тај одсек набаве
два бакрописа Томислава Кризмана.39
Поводом педесетогодишњице прве свечане седнице ЈАЗУ, дана 28. јула
1917. године одржана је свечана седница на којој је, као „књижевни тај-
ник“, говорио и Манојловић. У свом излагању осврнуо се на пет деце-
нија деловања Академије, помињући њене најзначајније публикације из
свих научних области, њену библиотеку, архив и галерију.40 Историјско-
филозофском разреду саопштио је на седницама одржаним 14. марта и
1. јуна 1917. године, имена аутора и наслове њихових чланака који су
предати за објављивање у Љетопису.41 У Љетопису је објављен и Ма-
нојловићев извештај о раду Академије од краја јула 1916. до краја јула
1917. године.42
Године 1918. уследио је још један јубилеј, а то је осамдесет година живота
једног од најуваженијих чланова ЈАЗУ, Ватрослава Јагића. Тим поводом
председник Академије Томислав Маретић и њен секретар Манојловић,
Јагићу су упутили адресу с топлим честиткама, изразима поштовања
и најбољим жељама.43 Исте године преминуо је почасни члан ЈАЗУ др
Никола Томашић, а Манојловић је, заједно с Вјекославом Клаићем и Јур-
јем Мајценом, у име Академије присуствовао сахрани.44 На иницијативу
председника ЈАЗУ Владимира Мажуранића ушао је у Одбор формиран
за преиспитивање предлога о повећању хонорара,45 а 24. октобра 1918.
године пред Одбор за припремне радње око оживотворења Разреда за
уметности изашао је са својим планом и програмом рада Разреда. Пре-
ма Манојловићевом плану, у надлежности Разреда биле би лепа књи-

35 Ljetopis JAZU, sv. 29 za godinu 1914, Zagreb 1915, 42–43.

36 Исто, 54–62.
37 Ljetopis JAZU“, sv. 31, I za godinu 1916, Zagreb 1917, 147–148.
38 Исто, 162–172.
39 Ljetopis JAZU, sv. 31, II za godinu 1916, Zagreb 1917, 109.
40 Ljetopis JAZU, sv. 32, I za godinu 1917, Zagreb 1917, 36–47.
41 Исто, 80, 88.
42 Исто, 100–108.
43 Ljetopis JAZU, sv. 33 za godinu 1918, Zagreb 1919.
44 Исто, 35.
71 45 Исто, 36.
жевност, ликовне уметности (сликарство, скулптура и архитектура) и СОФИЈА БОЖИЋ

музика. Разред би подстицао, водио и помагао књижевно и уметничко

деловање хрватског народа и јужног словенства уопште, и то публико-
вањем научних радова о остварењима из тих области уметности, са-
ветодавним и финансијским подржавањем стваралаца, организовањем
наградних такмичења, објављивањем уметничких дела, извођењем му-
зичких композиција и организовањем изложби, набављањем експоната
за Штросмајерову галерију и друго. Осим Гавре Манојловића, план рада
Разреда за уметности изнео је и академик Јурај Мајцен, али је Одбор за
припремне радње око оживотворења тог разреда прихватио као основу
правилника Разреда, с незнатним изменама, Манојловићев елаборат.46
Пре него што је уобличио свој план, Гавро Манојловић се као секретар
ЈАЗУ обратио Чешкој академији у Прагу молбом да, на основу сопстве-
ног искуства, састави и пошаље Загребу упутства о начину формирања
уметничког разреда, о његовим задацима и активностима, функциони-
сању и слично. Чеси су без оклевања изашли у сусрет колегама и по-
слали су потребну документацију.47 Пред колеге академике Гавро Маној-
ловић је иступио и с извештајем о раду Академије од почетка августа
1917. до главне скупштине за годину 1917, дана 16. маја 1918. године.48
Током 1919. године Манојловић је био активан у Историјско-филоло-
шком разреду који је на седници 31. маја 1919, на његову иницијативу,
донео одлуку да награди тројицу академика за њихов рад у претходној
години.49 Одбору за сабирање споменика традиционалне литературе су-
герисао је да се хонорари за фолклористичку грађу одређују на основу
образложеног предлога уредника фолклористичке грађе, што је такође
прихваћено.50
Године 1920. на седници целокупне Академије 20. јуна, Манојловић је
изабран за члана Одбора који ће саставити предлог промене Правила
и Пословника ЈАЗУ.51
Важан догађај за ЈАЗУ био је сусрет њених чланова са представницима
Чешке академије, Чешког ученог друштва, Српске краљевске академије
и Словеначког ученог друштва 28–30. октобра 1921. године у Загребу.
Сусрету је претходило оснивање одбора који је требало да ступи у пре-
говоре о сарадњи с овим установама, а у тај одбор ушао је с још двоји-
цом академика и Гавро Манојловић.52 Он је потом изабран и у одбор за
разговоре с представницима највиших научних установа Прага, Београ-
да и Љубљане, формиран непосредно пре њиховог доласка у Загреб.53
Током тродневне посете академика из тих словенских и југословенских
центара, постигнут је споразум о издавању заједничке библиографије
46 Исто, 37–44.
47 Исто, 255–268.
48 Исто, 68–72.
49 Ljetopis JAZU, sv. 34 za godinu 1919, Zagreb 1920, 18.
50 Исто, 26.
51 Ljetopis JAZU, sv. 35 za godinu 1920, Zagreb 1921, 28.
52 Ljetopis JAZU, sv. 36 za godinu 1921, Zagreb 1922, 45.
53 Исто, 47. 72
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
природних наука, заједничком славистичком часопису, оснивању био-
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР лошке лабораторије на Јадрану, заједничком раду на пољу историјско-
правних наука, речнику старих речи, формирању геофизичког завода,
о издавању Рјечника хрватскога или српског језика ЈАЗУ и друго. Сам
Манојловић дао је предлог, који је усвојен, да се надлежна министарства
замоле да се за практичну употребу што пре припреми именик места,
посебно оних која се налазе у пограничном појасу.54
Следеће, 1922. године, као Манојловићева активност у ЈАЗУ забележен је
његов предлог да Академија преузме издавање Језичног савјетника ака-
демика Томислава Маретића. Предлог је прихваћен на седници Историј-
ско-филолошког разреда 5. децембра те године.55 Исто тако, Манојловић
је као привремени први секретар ЈАЗУ поднео извештај о финансијском
пословању Академије 1921. године.56 У корист секретара ЈАЗУ реаговао
је на седници Разреда 1. децембра 1923. године, тражећи да им се по-
већају хонорари сразмерно тренутној вредности новца.57 На седници
Разреда 13. јануара 1924. одређен је за писца реферата за избор Емила
Омана за дописног члана ЈАЗУ.58 Разред га је изабрао 22. децембра исте
године и за члана одбора за издавање споменице о епохи „народне“
династије (Трпимировића). На истој седници прихваћен је одговор који
је саставио за Међународну унију академија.59

3.2. Председник ЈАЗУ

У међувремену, Главна скупштина Југославенске академије знаности и

умјетности 14. јуна 1924. године изабрала је Манојловића за председ-
ника најзначајније научне установе код Хрвата,60 а избор је потврдио
краљ својим указом од 7. октобра исте године. Дужност председника
преузео је са жељом да учини све што може „за што боље стање и што
већи напредак овога завода, који је нама свима тако мио и свет“.61 Као
први човек ЈАЗУ Манојловић је био оптерећен бројним обавезама, које
му нису остављале готово нимало слободног времена за бављење науч-
ним радом.62 Међу великим подухватима које је требало успешно изве-
сти били су преуређење галерије слика, учешће у Међународној унији
академија, писани споменици исламске културе, обезбеђивање државне
буџетске помоћи и темељна санација материјалног положаја Академије.63

54 Исто, 17–31.
55 Ljetopis JAZU, sv. 37 za godinu 1922, Zagreb 1923, 20.
56 Исто, 42–55.
57 Ljetopis JAZU, sv. 38 za godinu 1923, Zagreb 1924, 26.
58 Ljetopis JAZU, sv. 39 za godinu 1924 i 1925, Zagreb 1926, 17.
59 Исто, 20.
60 Исто, 30.
61 НСК, R 6965 b: Гавро Манојловић – Владимиру Мажуранићу, Загреб, 1. XI 1924.
62 Исто, 21. VII 1925; исто, 20. XI 1925.
63 АСАНУ, Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-14: Извадак из записника
73 скупне сједнице од 30. маја 1930.
Пошто је одмах започео посао, Гавро Манојловић је већ у другој години СОФИЈА БОЖИЋ

свог мандата уз финансијску помоћ државе успео да спроведе рекон-

струкцију галерије. У посебном извештају подробно је описао како су
текли радови на рестаурацији и шта је све учињено како би се галерија
преуредила у складу с модерним захтевима заштите уметничких дела.
Из његовог извештаја сазнајемо да је пројектом рестаурације руково-
дио др Габриел Тери, стручњак Народног музеја у Будимпешти, који је
све слике проучио и проверио њихово ауторство, дао упутства за ра-
споређивање слика и реконструисање галеријског простора. Радови су
трајали од августа 1925. до октобра 1926. године, али њима нису били
обухваћени увођење централног грејања, рестаурација и конзервација
слика, проширивање галеријског простора, обезбеђивање простора за
смештај неизложених слика и друго. Но, без обзира на то што је остало
још доста посла, услови за излагање уметничких дела ипак су знатно
побољшани.64 Тако преуређена галерија свечано је отворена 7. новембра
1926. године, а председник ЈАЗУ се пригодним говором обратио бројним
присутним званицама из политичког и културног живота.65
Пошто је и Југославенска академија узела учешће у раду Међународне
уније академија са седиштем у Бриселу – основане 1919. године са циљем
остваривања сарадње академија из разних држава света –Манојловић је
одабран да буде њен представник на 5. састанку Одбора Уније, маја 1924.
године. Међутим, како Министарство просвете није било у могућности
да финансира трошкове путовања, а пошто ни ЈАЗУ није располагала
потребним средствима, Г. Манојловић те године није отишао у Брисел.
Академија је ипак успела да га следеће године пошаље у седиште Уније
на 6. састанак, а Министарство јој је накнадно рефундирало у ту сврху
потрошен новац.66 Да би се учешће југословенске науке у раду Уније
појачало, Манојловић је иницирао оснивање заједничког одбора са СКА,
који би прикупљао грађу из историјских извора с подручја Југославије
за Речник средњовековног латинског језика до краја 11. века.67
Манојловића је посебно заокупљало питање финансирања Академије
која је оскудевала у приходима потребним за планиране пројекте. Зато
је помно пратио збивања у надлежним министарствима и парламенту,
бринући да ЈАЗУ не остане ускраћена за неопходна средства.68 Када је
Српска краљевска академија од државе добила велики бескаматни за-
јам за изградњу палате која би јој служила као трајни извор прихода,
Гавро Манојловић је схватио да би и Југославенска академија требало
да подигне сличну зграду, да њен простор издаје и на тај начин осигура
несметан научни рад својих чланова. Ради остварења те замисли он се
као председник ЈАЗУ 5. јула 1927. године обратио Влади молбом за бес-
каматни зајам од двадесет милиона динара. Влада је већ приликом првог
контакта показала много добре воље, а председник Владе Веља Вукиће-

64 Ljetopis JAZU, sv. 40 za godinu 1925/26 i 1926/27, Zagreb 1927, 182–186.

65 Исто, 74–78.
66 Ljetopis JAZU, sv. 39 za godinu 1924 i 1925, Zagreb 1926, 138–140.
67 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/1928, Zagreb 1928, 18.
68 НСК, R 6965 b: Гавро Манојловић – Владимиру Мажуранићу, Загреб, 13. I 1926. 74
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
вић чак је изјавио да „што се учинило једној академији, треба учинити
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР и другој“. Сам Гавро Манојловић оставио је подробан опис свих напора
које је уложио да би надлежни реализовали своја обећања, где је навео
бројне препреке бирократске природе које су стајале на путу добијања
тражених средстава. Председник ЈАЗУ је у више наврата разговарао с
министрима финансија и просвете (који су се у међувремену, један за
другим, смењивали на положају), одлазио је у аудијенцију код краља, па-
жљиво су га слушали једни, а затим су га упућивали код других компе-
тентних лица, обраћао им се и писмено, добијао је бројна уверавања да
је ствар решена и да је потребно да се обаве још само неке формалности
да би се то питање с успехом окончало, и тако је потрошио неколико
година идући од установе до установе да би издејствовао средства за
постављен циљ. Прво обећање, дато октобра 1927. године, да ће добити
два милиона динара од Блеровог зајма, а остатак од великог државног
зајма, није било испуњено. Пошто је пропало и неколико следећих поку-
шаја да држава изађе у сусрет Југославенској академији, новембра 1929.
године ЈАЗУ је ипак примила помоћ од 1,5 милиона динара. Уследиле су
нове перипетије, које су Манојловића натерале да размишља о повла-
чењу с положаја председника.69 После свега, неопходна средства најзад
су обезбеђена и Влада је омогућила Академији да под врло повољним
условима започне изградњу своје палате. Земљиште за подизање про-
стране вишеспратнице бесплатно је уступила општина града Загреба.70
У исто време када се одлучивало о новцу који ће осигурати будућност
Југославенске академије, у јавности је отворено питање њеног даљег по-
стојања. У београдском листу Правда 5. септембра 1929. године појавио
се чланак под насловом Једна академија или три, у коме је изнет став
о потреби укидања ЈАЗУ. Њене послове би, према аутору чланка, преу-
зела Српска краљевска академија, која би се при томе одрекла српског
и прихватила би југословенско име. Такође, непотребно је оснивање
Словеначке академије у Љубљани, јер мали народи не би смели да до-
пусте себи луксуз постојања три академије. На тај чланак одговорио је
Манојловић, настојећи да бројним аргументима побије мишљење сарад-
ника Правде. Пошао је прво од тога да ЈАЗУ и СКА нису никакве „по-
крајинске“, већ „велике“ или „опште“ академије, а то што су посвећене
првенствено истраживању тема с „домаћег подручја“ произлази само из
тога што у области националне проблематике треба да се обави много
важних задатака. Друго, земље као што су, на пример, Русија и Велика
Британија, осим академије имају и многа друга научна друштва, док у
Југославији, осим две академије и Друштва за хуманистичке науке у Љу-
бљани, о научним темама се говори у још само неколико периодичних
публикација. По Манојловићевом мишљењу то није никакав „луксуз“
за државу од тринаест милиона становника. Став да су највише научне
установе луксуз он је разумео као приговор на трошење новца, иако
управо постојање више академија гарантује постизање већих резултата

69 АСАНУ, Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-9: „Resume o mojem nastojanju

oko gradnje“, Загреб, 4. XII 1930.
70 АСАНУ, Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-VI-5: „Nova palača Jugoslovenske
75 akademije na Trgu Kralja Petra”, Novosti, br. 93, 3. IV 1931.
с мање средстава. Ни то што је у Риму на иницијативу Мусолинија осно- СОФИЈА БОЖИЋ

вана нова италијанска академија, како је навела Правда, за председника

ЈАЗУ није представљало никакав доказ у прилог тези да у Југославији
треба сачувати само једну академију; наиме, ни у Италији после форми-
рања нове није укинута ниједна од постојећих академија. Он је, такође,
посебно истакао да би претварање Београда у једино културно средиште
у држави – између осталог и укидањем ЈАЗУ – била велика грешка јер
је Загреб увек предњачио у идејама народног јединства, па зато треба
сачувати и даље јачати његову улогу културног центра у северозапад-
ном делу државе. У чланку објављеном у Правди Манојловић је уочио и
једну недоследност: у њему се говори о томе да би преласком у Београд
Југославенска академија, дајући своје име, „примила“ Српску краљевску
академију, заједно са свим њеним члановима, мада је претходно речено
да су у највише научне институције, дакле и у СКА, доспели и људи
којима ту није место. Председник ЈАЗУ је затим прецизно израчунао
колико би средстава било потребно за путовања академика из других
крајева земље у Београд на обавезне састанке, и закључио је да би се
управо на тај начин непотребно трошиле велике суме новца.71
Поводом расправе о потреби постојања једне академије, односно више
академија, 25. септембра 1929. године Правда је донела интервју са се-
кретаром Српске краљевске академије Александром Белићем. У изјави
за Правду Белић је, између осталог, указао на то да би, да нису наслеђене
две академије, нова југословенска држава сигурно основала само једну
академију. Али, пошто две установе већ постоје – које не конкуришу
једна другој – не треба их укидати, јер свака функционише на свој на-
чин, има своје задатке и окупља одређен круг истраживача. Поводом
Белићевих речи поново се огласио Гавро Манојловић. Уважавајући ко-
легу из СКА, он је ипак нашао за сходно да исправи неке његове ста-
вове. Пре свега, Манојловић се није слагао с Белићевим мишљењем да
би ситуација настала после 1918. године налагала оснивање само једне
академије, јер једна таква установа нема довољно капацитета за извр-
шење свих предвиђених научних подухвата. Председник ЈАЗУ је поби-
јао колегу и у вези са оснивањем једног посебног академског тела које
би представљало Југославију пред иностранством, а у које би постојеће
академије слале своје представнике. Према схватању Манојловића, то би
била некаква суперакадемија, док би ЈАЗУ и СКА биле сведене на улогу
њеног изборног тела, чиме би фактички изгубиле своје место у науци и
постале сувишне. Завршавајући коментарисање Белићевих погледа на
питање опстанка и будућности најзначајнијих научних институција у
држави, председник ЈАЗУ је констатовао да је академијама потребно
оставити пуну слободу деловања и међусобне сарадње и да се само на
тај начин домаћа наука може у најбољем светлу представити јавности,
и то како у земљи тако и у иностранству.72
Као председник ЈАЗУ, Манојловић је дао значајан допринос проучавању
исламске културне прошлости на тлу Југославије. Иако је интересовање
за ту врсту истраживања постојало и раније, тек је Манојловић ангажо-
вао познатог турколога, берлинског професора Франца Бабингера који
је 1927. године дошао у Босну и за Академију почео да прикупља оријен-
71 Dr. Gavro Manojlović, Jedna akademija ili tri, Zagreb 1929.
72 Dr. Gavro Manojlović, Još o temi „jedna akademija ili tri“, Zagreb 1929. 76
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
талне кодексе. Ради финансирања Бабингерових истраживања, председ-
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР ник је потражио спонзоре и захваљујући њиховим прилозима формирао
вредну оријенталну збирку. Међу спонзорима је био и познати српски
индустријалац Петар Теслић из Сиска, који је у ову сврху обезбедио 20
000 динара. По Бабингеровом савету, за сређивање и каталогизовање
збирке Гавро Манојловић се обратио Алексеју Олексницком, одличном
познаваоцу турског, арапског и персијског језика који је затим, од 1929.
године, и сам путовао по Босни и прикупљао изворе за Академију.73
На месту председника Југославенске академије знаности и умјетности
Гавро Манојловић је провео три мандата. По истеку првог мандата ре-
изабран је на свечаној скупштини ЈАЗУ 27. маја 1927. године за нови
трогодишњи период и био је потврђен краљевим указом. Поновни из-
бор прихватио је са жељом „да и у новом трогодишту са своје стране
учиним све за нашу академију, што могу“.74 Трећи пут Гавро Манојловић
је изабран на главној скупштини Академије 30. маја 1930. године. На
челу ЈАЗУ налазио се све до 1933. године.
Водећи Југославенску академију скоро десет година, Манојловић је био
ангажован не само на поменутим великим пројектима, већ је обављао
и многе друге задатке. Писао је предлоге за избор нових чланова Ни-
коле Радојчића,75 Људмила Хауптмана,76 Франца Бабингера77 и Виктора
Хофилера78, као и рецензије научних радова предатих за објављивање у
Академијиним издањима (Милана Решетара Редакција и извори посве-
тилишта Абрамова,79 Иве Пилара О дуализму у вјери старих Словјана и
о његову поријетлу и значењу80 и Алексеја Олесницког Безимени турски
љетописац о бојевима Турака са Хрватима г. 1491. и 149381). Био је ак-
тиван у Одбору за ново издање Ди Канжовог речника,82 у Одбору који
ће проучити коначну редакцију уговора између Хрватског старинарског
друштва у Книну и обласног одбора загребачке области и у Одбору за
прославу стогодишњице рођења Фрање Рачког.83 Постављен је за пред-
седника Одбора који ће проучити питање ванредних правих чланова
Академије84 и изабран за једног од представника ЈАЗУ на прослави сто-
годишњице рођења Ђуре Даничића у Београду.85 Такође, изабран је да у
73 Ljetopis JAZU, sv. 44 za godinu 1930/1931, Zagreb 1932, 33–34.
74 НСК, R 6965 b: Гавро Манојловић – Владимиру Мажуранићу, Загреб, 28. V 1927.
75 Ljetopis JAZU, sv. 40 za godinu 1925/26 i 1926/27, Zagreb 1927, 18. Реферат в. на стр.
138–141.
76 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/1928, Zagreb 1928, 86.
77 Исто, 92–94.
78 Ljetopis JAZU, sv. 43 za godinu 1929/1930, Zagreb 1931, 98–103.
79 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/ 1928, Zagreb 1928, 18.
80 Ljetopis JAZU, sv. 44 za godinu 1930/1931, Zagreb 1932, 18.
81 Исто, 20.
82 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/ 1928, Zagreb 1928, 29.
83 Исто, 35.
84 Исто, Zagreb 1928, 37.
77 85 Ljetopis JAZU, sv. 40 za godinu 1925/26 i 1926/27, Zagreb 1927, 17.
име ЈАЗУ с представницима СКА разматра питање оснивања академије СОФИЈА БОЖИЋ

у Љубљани,86 представљао је ЈАЗУ на прослави тристагодишњице ријеч-

ко-сушачке гимназије,87 заступао је Академију приликом откривања спо-
меника Фрањи Рачком у Фужини,88 присуствовао је свечаном откривању
споменика краљу Петру Ослободиоцу у Сиску,89 заступао је Академију
на прослави Хрватске богословске академије поводом 1500 година од
смрти Св. Августина.90 Држао је беседе поводом смрти академика Ђуре
Керблера и Ладислава Полића,91 бившег председника Академије и свог
пријатеља Владимира Мажуранића,92 Вјекослава Клаића93 и Рудолфа
Валдеца.94 Предлагао је да се ЈАЗУ придружи покрету против укидања
загребачких факултета.95 Имао је прилику да дочека краља и краљицу
који су посетили ЈАЗУ и показали посебно интересовање за уметнич-
ка дела изложена у Штросмајеровој галерији слика,96 поднео је предлог
програма за регистровање и фотографисање слика старих мајстора у
Далмацији,97 ангажовао се на обезбеђивању нових просторија за библи-
отеку.98 Редовно је држао поздравне говоре на свечаним седницама и
подносио разне извештаје, а Љетопис је забележио и да је у Просветном
савезу говорио о смислу и значају науке.99
Ни после одласка с руководеће функције 1933. године, Гавро Манојловић
се није повукао из научног живота у ЈАЗУ. Као представник Академије
учествовао је на Осмом међународном конгресу за историјске науке у
Цириху од 28. августа до 4. септембра 1938.100 Још један допринос раду
ЈАЗУ дао је рефератом о тексту Антуна Дабиновића Државно-правни
однос Хрвата према Источном царству, на основу ког је, на седници
Историјско-филолошког разреда 20. марта 1939. године, тај прилог при-
хваћен за објављивање у Раду.101

86 Ljetopis JAZU, sv. 43 za godinu 1929/1930, Zagreb 1931, 36.

87 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/1928, Zagreb 1928, 38.
88 Ljetopis JAZU, sv. 42 za godinu 1928/1929, Zagreb 1930, 31.
89 Ljetopis JAZU, sv. 44 za godinu 1930/1931, Zagreb 1932, 36.
90 Исто, 22.
91 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/1928, Zagreb 1928, 31.
92 Исто, 31–32.
93 Исто, 40.
94 Ljetopis JAZU, sv. 42 za godinu 1928/1929, Zagreb 1930, 25.
95 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/1928, Zagreb 1928, 31. Текст Представке коју је
Гавро Манојловић написао против укидања високошколских установа в. на стр. 30–35.
96 Ljetopis JAZU, sv. 44 za godinu 1930/1931, Zagreb 1932, 38–39.
97 Ljetopis JAZU, sv. 43 za godinu 1929/1930, Zagreb 1931, 26–29.
98 Ljetopis JAZU, sv. 46 za godinu 1932/1933, Zagreb 1934, 27.
99 Ljetopis JAZU, sv. 41 za godinu 1927/1928, Zagreb 1928, 36–37.
100 Ljetopis JAZU, sv. 52 za godinu 1938/1939, Zagreb 1940, 18.
101 Исто, 20. 78
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
3.3. Дописни члан СКА
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР
Високо признање за научни рад Манојловић је добио и од Српске кра-
љевске академије, која га је 1910. године примила у своје редове за допи-
сног члана Академије (касније Одељења) друштвених наука.102 Предлог
за пријем Гавре Манојловића потекао је од академика Љубомира Кова-
чевића, који је у образложењу навео да се кандидат „одликовао не само
на науци, него и као велики српско-хрватски родољуб и политичар“.103
С истим предлогом Љубомир Ковачевић обратио се најпре Академији
друштвених наука, а затим, заједно са Љубомиром Јовановићем, Ђор-
ђем Павловићем и Јованом Томићем, целокупној Српској краљевској
академији.104
Као члан ЈАЗУ и СКА, Манојловић се залагао за што интензивнију са-
радњу две академије. У том правцу радио је нарочито као председник
ЈАЗУ.105 Посебно срдачне и пријатељске односе одржавао је са председ-
ником СКА Јованом Цвијићем. С њим се, ради разговора о актуелним
питањима сарадње двеју установа, сусрео више пута када је одлазио у
Београд или када је Јован Цвијић на својим честим путовањима прола-
зио кроз Загреб. Гавро Манојловић, како сведоче његова писма упућена
председнику СКА, веома је уважавао Јована Цвијића и повремено га је
молио да се заузме код ресорних министара у корист ЈАЗУ, да би за-
гребачка академија у погледу финансијске подршке државе, а у складу
са својим законским положајем, била третирана на исти начин као и
српска.106 Јован Цвијић је излазио у сусрет председнику ЈАЗУ и интер-
венисао је код надлежних.107 Између осталог, предлагао је Манојловићу
да и ЈАЗУ, попут СКА, организује испитивање насеља и порекла станов-
ништва.108
Са српским академицима Манојловић је сарађивао у вези с разним
стручним питањима, па и у оквиру Националног комитета Међународ-
не уније академија.
Када је Гавро Манојловић преминуо 1939. године, Српска краљевска
академија је одредила академика Стјепана Ившића да је заступа на са-
храни. У име СКА он се опростио од колеге речима да га је београдска
академија изабрала за свог члана награђујући га за заслуге на пољу на-
уке, али и зато што га је запазила као доброг Србина. Стјепан Ившић
је посебно подвукао југословенску компоненту Манојловићеве нацио-

102 Годишњак СКА, XXIII/1909, Београд 1910, 125.

103 Административна архива (даље: АА) САНУ: Љубомир Ковачевић – Академији
друштвених наука, децембар 1909.
104 АА САНУ: Љубомир Ковачевић, Љубомир Јовановић, Ђорђе Павловић, Јован
Томић – Српској краљевској академији, 20. I 1910.
105 АСАНУ, Заоставштина Јована Цвијића, 13484/710-2: Гавро Манојловић – Јовану
Цвијићу, Загреб, 26. XI 1924.
106 Исто, 13484/517: Гавро Манојловић – Јовану Цвијићу, Загреб, 9. XI 1925.
107 Исто, 13484/710-7: Гавро Манојловић – Јовану Цвијићу, Загреб, 18. XI 1925.
79 108 Исто, 14460-IVа-137: Јован Цвијић – Гаври Манојловићу, Загреб, 6. VI 1925.
налне идеологије подсећајући на то да му, иако Србину, није сметало да СОФИЈА БОЖИЋ

ода почаст једном хрватском владару, те је посвећено уредио Зборник

краља Томислава.109

4. ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ У ПОЛИТИЦИ

Потекао из српске породице, Србин и по оцу и по мајци, Манојловић је

дубоко и искрено доживљавао припадност српском народу.110 „По рође-
њу и осјећању Србин“, рекао је једном приликом за Манојловића његов
наследник на положају председника ЈАЗУ, Алберт Базала.111 О томе каква
је била национална свест Гавре Манојловића сведочи и његова поезија
из збирке Млади дани Вељкови. Само на основу једне групе песама из
збирке (подељене на осам целина), која носи наслов Косовско таласање,
а не знајући ништа о аутору, Милан Савић је у Летопису Матице српске
идентификовао Гавру Манојловића као Србина. „‘Косовско таласање’
могао је само Србин спевати“ – записао је Савић – „јер он је једини у
стању, да осећа и разуме ту катастрофу.“ Приказивач је приметио да
„кроз све те песме пламти жарко родољубље“, а да се у песми Два хероја
чују „звуци рањенога српског срца“, да је у тој песми изражен бол, „који
се само Србина искрено тиче.“112
Десетак година касније Манојловић је био директор гимназије у Осије-
ку. Његово српство и ту је дошло до изражаја. Када је један православ-
ни ученик, Србин, тужио професора Анту Радића због политизирања
у школи, а други изјавио да је његова домовина Србија, што је изазва-
ло велику буру међу наставницима и кажњавање „непослушних“ ђака,
Радић се жалио да су иступи деце тесно повезани с положајем Гавре
Манојловића. Наиме, чињеница да се он налазио на челу школе, „да је
директор њихов“, охрабрила је, био је уверен Радић, православне гим-
назијалце да без устручавања изнесу своје ставове.113
Прошло је затим још десет година и Манојловић је већ био професор
Загребачког универзитета. На том месту затичемо га септембра 1902.
године, у време тродневних противсрпских демонстрација у Загребу и
још неким хрватским градовима.114 Тај бруталан напад на Србе, у ком
109 Ljetopis JAZU, sv. 53 za godinu 1939/40, Zagreb 1941, 35–36.
110 Читуља поводом смрти Гавре Манојловића обележена је двоструким крстом,
који су користили српски владари средњег века, преузевши га из Византије. Осим
тога, о Манојловићевим националним осећањима говори и чињеница да је читуља
штампана ћирилицом (АСАНУ, Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-I-3). На то
да се Манојловић осећао као Србин упућује нас и један документ писан ћирилицом
руком његове кћери Ксеније, јер показује да је председник ЈАЗУ своју децу васпитавао у
српском духу (АСАНУ Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-8). Индикативно је
и то што су Манојловићеви потомци његову заоставштину предали Српској академији
наука и уметности, а не Југославенској, односно Хрватској.
111 Ljetopis JAZU, sv. 53 za godinu 1939/40, Zagreb 1941, 34.
112 М. Савић, н. д., 142–143.
113 Василије Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848–1914), књига II,
1884–1914, Београд 1995, 193.
114 В. више: Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914,
Београд 1991, 353–361. 80
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
је повређено стотинак лица и вандалски демолирана српска имовина, а
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР који би вероватно однео многе животе да није било интервенције војске
и увођења преког суда, за Србе је представљао страшно и незаборавно
искуство. Узнемирен због терора који је владао неколико дана, а обаве-
штен да му прети опасност, Гавро Манојловић је 4. септембра са породи-
цом отпутовао у Будимпешту.115 Тамо је остао до 6. септембра, све док се
ситуација у Загребу није смирила. Ипак, осећање несигурности владало
је још извесно време. Пуних недељу дана по повратку Гавро Манојловић
није се усуђивао да својој деци дозволи похађање наставе да у школи не
би била „извргнута каквом можда инсулту“.116
Но, антисрпско расположење одређених кругова хрватског друштва, које
су подстицале Аустро-Угарска и Римокатоличка црква, Манојловићу
није сметало да од младости буде оријентисан у духу слоге и сарадње
Срба и Хрвата.117 Сходно томе, био је велики поштовалац бискупа Јосипа
Јурја Штросмајера, кога је ценио као визионара народног јединства,
оснивача ЈАЗУ и југословенског Перикла.118
Када су после 1903. године све хрватске политичке странке, с изузет-
ком Чисте странке права, напустиле хрватско државно право, више није
било препрека на путу отопљавања српско-хрватских односа. Зближа-
вање политичких представника два народа резултовало је стварањем
Хрватско-српске коалиције 1905. године у коју је као члан Српске са-
мосталне странке ушао и Манојловић. Он је са својом југословенском
идеологијом нашао право место у Коалицији, а она је добијањем већине
бирачких гласова на изборима 1906. године, постала доминантна по-
литичка снага у јавном животу банске Хрватске. Нови смер хрватске и
српске политике није, међутим, одговарао Бечу и Будимпешти, погото-
во зато што се ближио тренутак спровођења планиране анексије Босне
и Херцеговине. Задатак разбијања Коалиције и припремања терена за
освајање две покрајине поверен је бану Павлу Рауху. Он је почео кампа-
њу против Срба и Српске самосталне странке, оптужујући их за велеи-
здају, односно за деловање у правцу рушења Двојне монархије. Због тога
је група посланика Српске самосталне странке упутила бану отворено
писмо, позивајући га да поднесе доказе да су њихова странка и српски
народ који она представља велеиздајници. Уколико то не учини, писало
је даље у отвореном писму, биће јасно да је лагао, клеветао и денунци-
рао. Један од потписника отвореног писма био је и Гавро Манојловић,
који је због тога одмах био суспендован и стављен под дисциплинску
истрагу. Тим поводом је Србобран, гласило Српске самосталне стран-
115 НСК, R 4812 b: Гавро Манојловић – Владимиру Варићаку, Будимпешта, 4. IX 1902.
116 НСК, R 4812 b: Гавро Манојловић – Владимиру Варићаку, Загреб, 11. IX 1902.
117 АСАНУ, Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-VI-5: Jedno objašnjenje dra Gavre
Manojlovića, Novosti, br. 307, 4. XI 1936, 12.
118 Gavro Manojlović, Osnivač Jugoslavenske akademije у: Josip Juraj Strossmayer. Spomen-
spis prigodom otkrivanja spomenika hrvatskom rodoljubu i narodnom prosvjetitelju, ur. Dr
S. Ritig i Dr. R. Maixner, Zagreb 1926, 13–16. У наше време, наука је демитологизовала
југословенство бискупа Штросмајера доказујући, насупрот мишљењу које је дуго
преовладавало, да је он био великохрват. Василије Крестић, Бискуп Штросмајер Хрват,
81 великохрват или Југословен, Нови Сад 2006.
ке, писао: „Због изјаве, коју је др. Манојловић потписао као народни СОФИЈА БОЖИЋ

заступник, у одбрани српског народа, имао је он дакле да одговара као

професор.“ Истрагу је повело Владино Одељење за богоштовље и на-
ставу, али се Манојловић није одазвао позиву на саслушање, јер је у
томе видео повреду аутономије и слободе универзитета, као и прави-
ла по коме је само академски сенат овлашћен да води истрагу против
универзитетског професора. Академски сенат је подржао Манојловића
и подсетио Владу на то правило. Пошто није желела да случај повери
сенату, претпостављајући како ће бити решен, Влада је најпре ланси-
рала гласине да ће суспензија бити обустављена ако професор да ма
какву изјаву или учини било шта што би представљало сатисфакцију за
бана Рауха. Како је Манојловић остао чврст и непоколебљив, Влада га
је најзад, после пуних пет месеци суспензије, током којих није примао
плату, у јесен 1908. године пензионисала.119 После две године проведе-
не у пензији, Манојловић је реактивиран 1910, за време бана Николе
Томашића, а 1914, за време бана Ивана Шкрлеца, враћено му је звање
редовног професора.
Као посланик Српске самосталне странке и Хрватско-српске коалиције
од 1908. године до распуштања Хрватског сабора 1918, Манојловић је на
разне начине учествовао у раду Сабора. Пре свега, биран је у различита
саборска тела, за њиховог члана, а у неким случајевима и руководиоца.
Изабран је за члана Одбора за богоштовље и наставу120 и за његовог
потпредседника, изабран је за председника Одбора састављеног од Про-
рачунског одбора и Одбора за богоштовље и наставу,121 за председника
Одбора састављеног од Одбора за прорачун и расудбу земаљских рачуна
и Одбора за богоштовље и наставу122 и за члана Одбора за испитање
састава и пословања хрватско-славонске земаљске централе за промет
стоком.123 Такође, изабран је за посланика заједничког Хрватско-угар-
ског сабора124 и за члана регниколарне депутације за „утаначење мањег

119 Умировљење проф. др. Манојловића, Србобран, бр. 210, 18. IX/1. X 1908, 1.
120 Stenografski zapisnik V. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, držane
dne 21. ožujka 1910, Stenografički zapisnici sabora kralj. Hrvatske, Slavonije i Dalmacije (даље:
SZS), petogodišta 1908.–1913. od I. do uključivo XXXVIII. saborske sjednice od 12. ožujka do
23. svibnja 1910, svezak I, Zagreb 1910, 71; Stenografski zapisnik II. sjednice sabora kraljevina
Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, držane dne 27. prosinca 1913, SZS, petogodišta 1913.–1918.
od I. do uključivo XXXIV. saborske sjednice od 27. prosinca 1913. do 4. ožujka 1914, svezak I,
godina 1913. i 1914, Zagreb 1914, 40.
121 Stenografski zapisnik CCXXXIII. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i
Dalmacije, držane dne 15. svibnja 1918, SZS, petogodišta 1913.–1918. od CC. do uključivo
CCLVI. saborske sjednice od 10. prosinca 1917. do 29. listopada 1918, (nastavak petog ratnog
zasedanja.), svezak VI, godina 1917. i 1918, Zagreb 1917, 710.
122 Stenografski zapisnik CCXLVII. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
držane dne 10. srpnja 1918, SZS, petogodišta 1913.–1918. od CC. do uključivo CCLVI. saborske
sjednice od 10. prosinca 1917. do 29. listopada 1918, (nastavak petog ratnog zasedanja.), svezak
VI, godina 1917. i 1918, Zagreb 1917, 1115.
123 Stenografski zapisnik CCXI. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
držane dne 7. veljače 1918, SZS, petogodišta 1913.–1918. od CC. do uključivo CCLVI. saborske
sjednice od 10. prosinca 1917. do 29. listopada 1918, (nastavak petog ratnog zasedanja.), svezak
VI, godina 1917. i 1918, Zagreb 1917, 294.
124 Stenografski zapisnik XXXVIII. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
držane dne 23. svibnja 1910, SZS, petogodišta 1908.–1913. od I. do uključivo XXXVIII. saborske 82
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
сједињеног грба Краљевина Угарске и Далмације, Хрватске и Славони-
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР је”.125
Манојловић је био активан и на седницама Хрватског сабора. Поднео је
интерпелацију о заштити становништва и општине у Каменици прили-
ком расправе у вези са „жицоводном” пругом од каменолома петрова-
радинске имовне општине у Каменици на обалу Дунава.126 У расправи
о буџету за 1914/1915. годину говорио је о разним буџетским ставкама.
Залагао се да се Универзитетској библиотеци обезбеде редовна примања
те да се у том смислу изврши измена у буџету. Јер, уколико библиотека
не би сваке године добијала средства за набавку нових књига – која
су ионако недовољна – претворила би се, упозоравао је Манојловић,
у антикваријат. У свом говору захтевао је и да се средства опредељена
ЈАЗУ за истраживање североисточног дела Јадранског мора преименују
у средства за истраживање Хрватске и Славоније, као што је и траже-
но. Уколико би наслов остао непромењен, Манојловић је страховао да
би се могло догодити да, када се истраживање наведеног кутка Јадрана
заврши, средства буду обустављена. Истакао је затим значај улагања у
управу, судство, школство, без којих није могуће функционисање држа-
ве. Говорио је о недостацима школског закона, посебно о малим профе-
сорским платама. Позвао је на доношење законских основа којима ће се
изаћи у сусрет потребама сељаштва као већинског дела становништва.
Подсетио је на то да Коалиција стоји на нагодбеним основама, али да
ће устајати против свих повреда народних права. Изнео је уверење да
ће Хрвати и Срби, као и увек у историји, и даље остати верни краљу.
На крају је изразио поверење Влади и гласао за буџет.127
Пошто је за народног посланика био изабран у Илочком срезу, Маној-
ловић је у Сабору настојао да се избори за побољшање животних услова
становништва тог среза. Зато је указивао на потребу изградње путева
који би повезали поједина села с главним путним правцима. Услед не-
достатка тих путева мештани нису могли своје производе да износе на
оближња тржишта, већ су морали да их продају у својим селима по врло
ниским ценама, а најзапуштеније село, према Манојловићевим сазнањи-
ма, било је Грабово.128
sjednice od 12. ožujka do 23. svibnja 1910, svezak I, Zagreb 1910, 1684; Stenografski zapisnik
VIII. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, držane dne 5. siječnja 1914,
SZS, petogodišta 1913.–1918. od I. do uključivo XXXIV. saborske sjednice od 27. prosinca 1913.
do 4. ožujka 1914, svezak I, godina 1913. i 1914, Zagreb 1914, 313.
125 Stenografski zapisnik C. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, držane
dne 30. prosinca 1915, SZS, petogodišta 1913.–1918. od LXXXV. do uključivo CXXXI. saborske
sjednice od 14. lipnja 1915. do 4. srpnja 1916, (ratno saborisanje.), svezak III, godina 1915. i
1916, Zagreb 1916, 333.
126 Stenografski zapisnik LIX. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
držane dne 5. lipnja 1914, SZS, petogodišta 1913.–1918. od XXXV. do uključivo LXXXIV.
saborske sjednice od 5. ožujka 1914. do 13. srpnja 1914, svezak II, godina 1914, Zagreb 1914,
821–823.
127 Stenografski zapisnik LXXIII. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
držane dne 26. lipnja 1914, SZS, petogodišta 1913.–1918. od XXXV. do uključivo LXXXIV.
saborske sjednice od 5. ožujka 1914. do 13. srpnja 1914, svezak II, godina 1914, Zagreb 1914,
1180–1184.
128 Stenografski zapisnik LXXX. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
83 držane dne 9. srpnja 1914, SZS, petogodišta 1913.–1918. od XXXV. do uključivo LXXXIV.
Реч Гавре Манојловића чула се и у расправи о основи Закона о индемни- СОФИЈА БОЖИЋ

тету од 1. новембра 1917. до 28. фебруара 1918. године. Тим поводом је у

суперлативима говорио о влади, односно о Хрватско-српској коалицији,
о њеним заслугама за народ и њеним успесима.129
Манојловић се поново чуо у Сабору приликом расправе о основи Закона
о преиначењу законских чланова о устројству Универзитета. Том при-
ликом је подржао идеју о отварању православног теолошког факултета,
али је инсистирао да се у назив факултета цркве „источно-православне“
или „грчко-источне“ дода атрибут српска.130
Питање православног теолошког факултета било је и последње Манојло-
вићево иступање у Сабору. Свега неколико месеци касније та институ-
ција више није постојала, а Гавро Манојловић је ушао у Средишњи од-
бор Народног већа, новооснованог политичког тела Словенаца, Хрвата
и Срба у Хабзбуршкој монархији коме је приступила и Хрватско-српска
коалиција. Посланички рад Манојловић је извесно време наставио и
у југословенској држави као члан Привременог народног представни-
штва. У ПНП је припадао клубу Демократске странке, али га је с још
неколико посланика (Богдан Медаковић, Васа Муачевић, Антун Ми-
халовић и Душан Пелеш) који се нису слагали са струјом Светозара
Прибићевића у странци, убрзо напустио.131 У Привременом народном
представништву реаговао је поводом немира који су у Хрватској избили
због жигосања стоке 1920. године. Узроке немира видео је у помањкању
ауторитета државне власти, чије је поткопавање почело формирањем
народних већа пред крај постојања Аустро-Угарске. У политици вођеној
после уједињења такође је налазио један од узрока немира: потискивање
племенског имена и укидање институција бана и Сабора као симбола
независности, као и игнорисање народног представништва од стране
владе подстицали су нерасположење маса.132
Гавро Манојловић је у ПНП пледирао за поправљање положаја учитеља,
универзитетских професора и државних чиновника који су у првим по-
слератним годинама живели у највећој оскудици и беди.133
После распуштања Привременог народног представништва на Гавру Ма-
нојловића више не наилазимо у редовима посланика. Његовом актив-
ном учешћу у политичком животу дошао је крај и он се у потпуности
посветио раду у Југославенској академији знаности и уметности.
saborske sjednice od 5. ožujka 1914. do 13. srpnja 1914, svezak II, godina 1914, Zagreb 1914,
1360–1361.
129 Stenografski zapisnik CXCVII. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
držane dne 16. studenoga 1917, SZS, petogodišta 1913.–1918. od CLXIV. do uključivo CXCIX.
saborske sjednice od 5. lipnja do 19. studenoga 1917. (peto ratno zasjedanje.), svezak V, godina
1917, Zagreb 1917, 1068–1071.
130 Stenografski zapisnik CCLI. sjednice sabora kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
držane dne 15. srpnja 1918, SZS, petogodišta 1913.–1918. od CC. do uključivo CCLVI. saborske
sjednice od 10. prosinca 1917. do 29. listopada 1918. (nastavak petog ratnog zasjedanja.), svezak
VI, godina 1917. i 1918, Zagreb 1917, 1280–1282.
131 Neda Engelsfeld, Prvi parlament Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca – Privremeno
narodno predstavništvo, Zagreb 1989, 115.
132 Исто, 228–229.
133 Исто, 232. 84
ГАВРО МАНОЈЛОВИЋ
(1856–1939): ИСТОРИЧАР,
5. ЗАКЉУЧАК
АКАДЕМИК, ПОЛИТИЧАР
Када размотримо све што смо сазнали о личности и делу Гавре
Манојловића, намеће нам се закључак да је он био добро интегрисан
у хрватско друштво. Извесно је да је од младости до краја живота
остао веран југословенском идеалу, о чему сведоче његове речи које је
записао свега неколико година пре него што је умро: „Ја сам наиме све
од првога буђења народне свијести у мени увиек био и остајао у оној
сложној опће-народној струји, која је толико крепко искочила 1848–9
године, продужила се и даље у хрватском сабору 1861 године па од онда
кулминирала у узвишеном лику Штросмајеровом на видику ‘народне
солидарности Хрвата и Срба’ и ‘слободарски’ је пружала братске руке
и према цијелом Словенству на југу, а и на истоку и сјеверу“.134 Иако
Србин, он је највећи траг оставио у хрватској средини и то, пре свега,
дајући велики допринос успешном функционисању Југославенске
академије знаности и умјетности, као њен дугогодишњи председник.
Манојловићева преписка сведочи о томе да је са многим загребачким
академицима био добар пријатељ и неоспорно је да је захваљујући
својим стручним, организационим и људским квалитетима изабран
за првог човека ЈАЗУ. Ипак, чини нам се да не треба изгубити из
вида још један разлог који је могао утицати на његов избор: чланови
Југославенске академије можда су Манојловића поставили на највиши
положај из опортунистичких разлога, очекујући да ће власт у Београду
имати више разумевања за њега као Србина и, самим тим, за установу
коју представља, него што би то било, по њиховом мишљењу, у случају
да се на челу ЈАЗУ налази Хрват.
Осим што је заслужан за Југославенску академију, у свом дугом и плод-
ном животу Манојловић је био неуморан и на другим пољима. Учество-
вао је у политици, настојећи да се и на тај начин одужи народу, а вредно
је радио и у струци. Био је и остао пре свега научник, који је иза себе
оставио дело које га је надживело и којим је своје име сачувао од забо-
рава. „Наш вриједни покојник је не само писао хисторију него и стварао
своју хисторију, која ће га држати у свијетлој успомени, јер је за свега
живота тежио и радио, да не умре сав: ‘Non omms moriar!’ Име његово
неће пасти у заборав. Трајно ће се спомињати у Академији, у хрватској
науци и култури.“135 Овим речима, изговореним на Манојловићевој са-
храни, можемо додати да ће његово име остати забележено и код Срба
који с поносом могу да га сврстају међу корифеје своје науке и културе.

134 Dr. Gavro Manojlović, „Jedno objašnjenje dra Gavre Manojlovića“, Novosti, br. 307, 4.
XI 1936, 12.
85 135 Ljetopis JAZU, sv. 53 za godinu 1939/40, Zagreb 1941, 35.
GAVRO MANOJLOVIĆ (1856–1939): HISTORIAN, ACADEMICIAN, СОФИЈА БОЖИЋ

POLITICIAN

Historian Gavro Manojlović (1856–1939) was a regular member and presi-

dent of the Yugoslav Academy of Sciences and Arts (JAZU). He first taught in
secondary schools and then became a university professor, specialising in the
history of the old century and the history of Byzantium. He wrote poetry and
philosophical treaties. He headed the JAZU from 1924 to 1933, contributing
to successful functioning of this institution. Among his numerous endeavours
as the Academy’s president, particularly noteworthy are the reorganisation of
Strossmayer’s picture gallery and particularly the general upgrade of JAZU’s
material position owing to the state aid for the construction of Academy’s edi-
fice. Gavro Manojlović received a high award for scientific work also from the
Serbian Royal Academy (SKA) – in 1910 he became a corresponding member
of the Academy of Social Sciences. As a member of the JAZU and the SKA,
he advocated the closest possible cooperation between the two academies.
He fostered particularly cordial and friendly relations with Jovan Cvijić, SKA
president. Being primarily a renowned scientist, he participated in political
life as well. As a member of the Serbian Independent Party and the Croatian-
Serbian Coalition, he was an MP at the Croatian and Hungarian Assembly.
After the unification of the Serbs, Croats and Slovenes in 1918, he entered the
Temporary National Representation. From his youth until the end of his life,
he was faithful to the Yugoslav ideal. He belonged to a number of illustrious
Serbs who left an important mark in Croatian society.

86
 ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ КОСАНОВИЋА

МИРА РАДОЈЕВИЋ

Мноштву драгоцених историјских извора, похрањених у више од 840

фондова и збирки Архива Југославије, припада и збирка Саве Косано-
вића (1894−1956), правника и публицисте, чија је политичка и дипломат-
ска каријера започела 1918, а окончана је пензионисањем 1950. године.
Мада садржајем обухвата много дужи период, њену посебну вредност
чине документа настала за време Другог светског рата, укључујући ту
обимну кореспонденцију с неколицином истакнутих српских, хрватских
и словеначких политичара о раду Владе, српско-хрватским односима,
страдању Срба у Независној Држави Хрватској (НДХ), будућности Југо-
славије и многим болним проблемима тога доба. Првенствено због тих
разлога та је збирка изузетно значајан извор за историју југословенске
ратне емиграције, а по свом квалитету готово је изједначена са фондом
Емигрантске влада Краљевине Југославије, чуваном у истом архиву.
Улазећи у свет политике, Сава Косановић је најпре био члан Југосло-
венске демократске, а потом из ње издвојене Самосталне демократске
странке (СДС), која му је 1926. године поверила место свог секретара.
За народног посланика први пут је биран на скупштинским изборима
одржаним 1927, а затим још два пута: 1935. и 1938. године. У међувреме-
ну је био веома активан, и то како у матичној странци, тако и у оквиру
њеног савеза са Хрватском сељачком странком (ХСС), с којом је 1927.
године основала Сељачко-демократску коалицију (СДК), уједињену у от-
пору пружаном централистичком државном уређењу и „београдским
режимима”. Током личне владавине краља Александра Карађорђевића
(1929−1934/35) истакао се као један од њених најупорнијих критичара,
због чега је интерниран у родни Плашки, у Лици, и осуђен на основу
Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави. Новембра 1932.
године присуствовао је састанку првака СДК, на ком су учешће узели и
Анте Трумбић као нестраначка личност, али и Миле Будак, истакнути
франковац и усташа, да би јединство хрватске опозиције било што ја-
сније демонстрирано. Као конкретан резултат у јавност су убрзо допрле
тзв. Загребачке пунктације, чувени документ којим су његови потписни-
ци захтевали повратак државног живота на 1. децембар 1918. године и
протеривање свих „србијанских” чиновника с друге стране границе коју
су чиниле реке Сава, Дрина и Дунав. Помињањем тих река као унутра-
87 шњих међа посредним је путем обележена унутрашња подела државе
на бивше југословенске покрајине из Аустроугарске и простор који су МИРА РАДОЈЕВИЋ

до проглашења Краљевине СХС заузимале Србија и Црна Гора. Исто-

времено, као главни узрочник политичко-националних криза оштро је
осуђена „србијанска хегемонија”, чиме је српска нација дељена на Србе
из Србије и Србе „из прека”. Иако се годинама залагао за сарадњу с
претежно српским странкама, надајући се да би СДС могла да буде мост
између њих и ХСС, Сава Косановић је пристанком на такву садржи-
ну Загребачких пунктација већ био обележен као жестоки противник
„политике Београда”. Био је, пак, познат по свом демократизму, а од
краја 30-их година и антифашизму, који је исказивао негодујући про-
тив сарадње Краљевине Југославије с Немачком и Италијом, поготово
против њеног приступања Тројном пакту. Због таквих недвосмислених
политичких опредељења постао је министар снабдевања и исхране у
Влади генерала Душана Симовића, формираној после 27-мартовског
пуча 1941. године.1
Заједно с другим министрима Сава Косановић је напустио земљу усред
Априлског рата, а затим после вишенедељног боравка у Јерусалиму, на
основу одлуке Крунског већа од 16. маја и одлуке Министарског савета
од 4. јуна, био је послат у САД као члан југословенске мисије. Поред
њега, чланови су јој били Иван Шубашић, хрватски бан, Богољуб Јев-
тић, првак Југословенске националне странке и министар саобраћаја,
Франц Сној, првак Словенске људске странке и министар грађевина,
и Божидар (Божа) Марковић, првак Демократске странке и министар
правде.2 Убрзо по доласку у Северну Америку тој су се мисији придру-
жиле и друге личности, попут Милоша (Мише) Трифуновића, првака
Радикалне странке и министра просвете. Првенствени њен задатак био
је да утиче на америчку јавност и дипломатију у корист југословенске
државе, те да помирљиво делује на смиривање националних напетости
међу југословенским исељеништвом. Сам Сава Косановић сматрао је да
у мисији треба да се налазе „бар један Србин, Хрват и Словенац”, који
би у САД „усклађивали живот и политичке прилике”.3
Управо је његова делатност, међутим, изазвала веома велико узнеми-
рење, па и огорчење пре свега међу тамошњим српским исељеницима,
завичајним пореклом махом из крајева који су се почетком рата нашли у
саставу НДХ, и били изложени бруталном усташком терору. Одан идеји
1 Видети: Љ. Бобан, Загребачке пунктације, Историја XX века, зборник радова, IV,
Београд 1962, стр. 309−364; Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре
1929−1935, Београд 1969; Х. Матковић, Светозар Прибићевић и Самостална демократска
странка до Шестојануарске диктатуре, Загреб 1972; Љ. Бобан, Светозар Прибићевић
у опозицији 1928−1936, Загреб 1973; Љ. Бобан, Мачек и политика Хрватске сељачке
странке 1928−1941, I−II, Загреб 1974; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935−1939,
Београд 1994; Српски биографски речник, 5, Нови Сад 2011.
2 Југославенске владе у избјеглиштву 1941−1943. Документи, пр. Б. Кризман, Београд –
Загреб 1981, стр. 134−135, 149–151.
3 Исто, стр. 149. О југословенском исељеништву у САД, тамошњим међунационалним
односима и ставу према рату у Југославији више: В. Ђикановић, Исељавање у Сједињене
Америчке Државе. Југословенско искуство 1918–1941, Београд 2012; В. Ђикановић,
Исељеници у Северној Америци и југословенска држава 1918−1945, необјављена докторска
дисертација, одбрањена 22. септембра 2016. године на Филозофском факултету у
Београду. 88
ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ
КОСАНОВИЋА
југословенске заједнице, он је у страху од њеног дефинитивног распада
у својим многобројним говорима, чланцима, изјавама и интервјуима4
одбијао сваку помисао о одговорности хрватске нације за покоље над
српским становништвом и издају југословенске државе. Штавише, био
је неупоредиво критичнији према појавама незадовољства америчких
Срба, окупљених око посланика Константина Фотића, владике Диони-
сија и Јована Дучића. Рад српских центара у САД већ је од средине
1941. године сматрао штетним, верујући да њихови протести против
НДХ угрожавају југословенску идеју и будућност југословенске државе.
Енергичан и предузимљив, с угледом који је потицао и од сродства с
Николом Теслом, инсистирао је на хрватској обесправљености у пред-
ратној Југославији, личном страдању зарад српско-хрватског споразума,
тврдњи да режим Анте Павелића нема ништа заједничко с хрватским
народом, јер је уз њега незнатан број Хрвата (2–5%), стављању знака
једнакости између Анте Павелића и Милана Недића, покушају изјед-
начавања у антифашизму генерала Душана Симовића и Влатка Мачека
као вође ХСС, праву Срба „из прека” да о својој судбини одлучују без
„Србијанаца”. Следствено томе, и његова критика српског национализма
постајала је бесомучна,5 а до пуног изражаја дошла је на банкету који
је 16. новембра 1941. године приређен у Питсбургу у част бана Ивана
Шубашића, уз присуство готово хиљаду званица.
Говорећи о осећањима српског народа према Хрватима, Сава Косановић
је између осталог рекао: „Ја сам један од оних Срба који је сматрао за
своју дужност да се бори противу неправде која је нанашана (sic!) хр-
ватском народу од бивших режима и зато сам био прогањан, затваран
и батинан. Ја сам братски сарађивао са баном Шубашићем, Др. Мачеком
и осталим претставницима хрватског народа за демократију и слобо-
ду народа у Југославији.” Тумачећи потом односе међу исељеницима у
Америци, казао је како су „неки Срби” започели „срамотне нападе на
хрватски народ оптужујући га за злочине које данас Павелић изводи
над српским народом”. По његовим речима, то нису били „добри Срби”,
будући да нису радили ни у интересу Срба, ни у интересу Хрвата. Шта-
више, „јасно [је] рекао да се у позадини тих напада од стране неких
српских вођа на хрватски народ налазе Хитлер и Мусолини, који тврде
да Хрвати и Срби не могу заједно живити.” Истичући да „хрватски на-
род није оно што су Павелић и његови разбојници”, Сава Косановић је
ту тврдњу покушао да докаже непровереним подацима према којима
усташки режим није подржавало „ни пет посто хрватског народа”, те
да би се Хрвати, да није било немачких и италијанских бајонета, с по-
главником обрачунали за само један дан. Истом приликом „најжешће
[је] осудио српског издајника генерала Недића, који игра међу Србима
исту улогу коју игра Павелић међу Хрватима”.6

4 Милош Трифуновић је у успоменама чак тврдио да је Сава Косановић у погледу

различитих јавних наступа „односио рекорд” (М. Трифуновић, Емигрантске успомене,
Земун 1998, стр. 125).
5 Телеграм Саве Косановића упућен Момчилу Нинчићу и Милану Гролу 21. јуна 1941.
(Архив Југославије, 83−4−933); С. Косановић, „Осврт на прошлост” (АЈ, 335−104); Говор
на Конференцији рада 28. октобра 1941. у Њујорку (АЈ, 83−4−1/4).
89 6 Исто, 83−4−8.
С обзиром на то да је говор Саве Косановића изазвао знатно интере- МИРА РАДОЈЕВИЋ

совање, дата му је могућност да га у једном већем интервјуу донекле

прошири и детаљније објасни своје ставове. У разговору који је водио с
југословенским новинаром Мирком Марковићем, на питање о страдању
Срба у НДХ, па и о починиоцима масовних злочина, изјавио је да би
било „апсурдно и помислити” да је „сав хрватски народ устао против
Срба”. Јер, „ко то тврди или је несвестан онога што говори, или наседа
непријатељима Југославије, којима јединима таква тврдња иде у рачун.”
Српски народ пак „јако страда [...] јер нико није тако јединствен у мр-
жњи на Хитлера, нацизам и све оно што иде с њим – као што су Срби у
Југославији”, а злочине над њима „врши [...] Гестапо са Павелићем и ње-
говим усташама, који су се за свој занат – крвника свог рођеног народа
– васпитавали 12 година у Мусолинијевој Италији и са средствима на-
цистичким.” Кривица за злочине, нагласио је Сава Косановић, није се ни
могла ни смела пребацивати на хрватски народ или на његову већину,
јер је она „увек” била против франковаца. „И зна се да Павелић ни да-
нас нема ни 2 посто присташа”, готово је узвикнуо. „И да нема иза леђа
нацистичке и фашистичке машине, која му даје и средства, и оружје и
налоге – за 24 сата збрисан би био са земље и он и његове присташе – не
од Срба – него од самих Хрвата.” На питање да ли је у НДХ страдао и
хрватски народ, Сава Косановић је дао подједнако категоричан одговор:
„У Павелићевој Хрватској страда свак ко поштено мисли, ко је демо-
крата, ко је за отпор нацизму, ко је за заједницу Југославије [...] Према
извештајима што их влада у Лондону има, велики број интелектуалаца
Радићеваца стрељан је одмах чим је Павелић преузео власт, а концен-
трациони су логори пуни сељака и интелектуалаца из Хрватске. Ових
дана видели сте, да је у Сплиту узето 150 таоца. Дабоме да су то Хрвати.”
Упитан затим да ли је истина „да су Хрвати отворили врата Хитлеровој
војсци, када је Хитлер навалио на Југославију”, Сава Косановић је изја-
вио следеће: „Нажалост Хитлер је навалио са толиком снагом и толиком
техничком премоћи на нас, да су му сва врата била отворена. Било је
беспримерног јунаштва од Словеније и Хрватске до Битоља. Али пре-
мало је била лична пожртвованост и голорука храброст пред тенковима
и авионима. Читави чисто хрватски пук изгинуо је на Драви у одбрани
границе Југославије. Нажалост све то није помогло.” Како му је новинар
затражио и мишљење о једном чланку о покољу над Србима у Хрватској,
који је Американски Србобран објавио у црном оквиру, Сава Косано-
вић – доследан сопственој сумњи у сличне вести – казао је да му није
познато да ли је неко од министара из Лондона послао тај извештај у
САД, али да он зна „да ствар није никако била за објављивање, јер је
непроверена, генерализована и са публиковањем више шкоди, не само
нашој ствари у свету, него још више нашим људима у земљи”.
На крају интервјуа још једном је образложио мишљење о генералу
Милану Недићу и његовој одлуци да прихвати место председника
колаборационистичке владе у окупираној Србији. „Недић врши улогу
квислинга, па ма како се то приказивало”, закључивао је. „Само са једном
разликом: Недић улаже у игру нешто [на] што нема право. За Павелића
се зна да је талијански плаћеник био и он није уложио никакав морални
капитал у свој потхват. А генерал Недић улаже морални капитал српства
и Србије. Он не може спасити ни једне српске главе [...] У осталом, 90
ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ
КОСАНОВИЋА
Недић био је човек који је ставио предлог кнезу Павлу, да се у споразуму
са Немцима окупира Солун у часу кад се Грчка борила за живот и смрт.
Ко би у српству одобрио такав корак?”7
Иако се у Лондону, где је било седиште југословенске емигрантске владе,
и до тада знало с каквим је идејама и изјавама иступао Сава Косановић,
говор који је одржао у Питсбургу, као и дати интервју, изазвали су сна-
жно негодовање и забринутост. На основу познатих историјских изво-
ра стиче се утисак да је најемотивније, али и најенергичније реаговао
Милан Грол, шеф Демократске странке и министар социјалне политике.
Према сећању Милоша Црњанског, он је међу министрима и другим по-
литичарима који су боравили у Енглеској био „највише сентименталан”,
а када су стигле прве вести о покољу Срба понашао се „као суманут”.
Опседнут тиме, „слушао је сваку емисију Крњевићевих порука Хрватима
и тврдио да се Крњевић никад, од њих, није оградио”.8
Огорчен оним што је чуо и прочитао, Милан Грол је 24. новембра 1941.
године Сави Косановићу послао дуже писмо, трудећи се да га аргумен-
тима увери да греши у тумачењима онога што се збивало у НДХ, уз-
роцима тог нечувеног зла, питању одговорности за њега и покушајима
да подједнаке кривице пронађе и на српској страни. Искрен као и до
тада у својим политичким поступцима, и тада је храбро проговорио о
најделикатнијим питањима у српско-хрватским односима, не устежући
се да изговори истине које други нису смели. Мада се у погледима на
настанак НДХ, нарочито на ширину подршке коју је усташки режим
добио у тренутку проглашења ове квази-државе никако нису слагали,
надао се да ће успети да бар делимично разувери свог кореспондента.
Његово писмо отуда стављамо у средиште овог прилога и објављујемо у
целости као вредан историјски извор који у досадашњој историографији
није искоришћен у мери коју заслужује. Писано у стању очите узнеми-
рености, писмо је понекад недовољно јасно, тим више што је стилски
израз Милана Грола, усмени и писани, био другачији од већине њего-
вих савременика, специфичан и препознатљив. Публикујући ово писмо
без икаквих измена, настојали смо због тога да га коментарима унетим
у научни апарат учинимо потпуно разумљивим. Многи делови писма
подвучени су оловком, али та места нисмо истицали верујући да су ин-
тервенције потекле од стране примаоца, а не пошиљаоца.
„Драги Савице,
Писао сам опширно Божи9 хронолошки како су догађаји текли.10 Теби ћу
додати још мало, краће, о основним стварима.

7 Исто, 83−4−10/15.
8 М. Црњански, Ембахаде, Београд 2009, стр. 587−588. О ставу Милана Грола према
покољу над Србима више: М. Радојевић, „Емигрантска влада Краљевине Југославије
о страдању Срба у Независној Држави Хрватској (1941−1943). Погледи и залагања
Милана Грола”, у: Глас, CDXX, САНУ, Одељење историјских наука, књига 16, Београд
2012, стр. 465–494.
9 Божидар (Божа) Марковић (1874−1946), првак Демократске странке и министар у
владама генерала Душана Симовића и Слободана Јовановића (март 1941 – јануар 1943).
Био је близак пријатељ Милана Грола, а највећи део рата провео је у САД.
10 Спомињући развој догађаја, Милан Грол је писао о узбуђењу које је настало у
круговима Владе у Лондону, првенствено међу српским министрима, када су почеле
91 стизати прве вести о масовним и свирепим злочинима почињеним над Србима у НДХ.
 Та кратка измена мисли, у овом случају неједнаких мишљења, добра је, јер МИРА РАДОЈЕВИЋ
искључује појединости које често одведу у ситан спор. Али несумњиво је да
би наше споразумевање било много лакше кад би ти знао многе поједино-
сти.
Ситуација тамо код вас доле, видим тешка је. Овде није лакша, а из истог
узрока. Тражи се компромис у формулама и речима, а пренебрегава ствар-
ност, обилази проблем.
Како се тамо доле у америчкој хрват[ској] штампи пише, како о томе и ти
изгледа мислиш (према твоме говору) распра је дошла интригом неприја-
теља и кривицом оних који су говорили или писали о погрому у Босни и у
Хрватској, а не тежином самих догађаја. То је теза и Крњевића11, којом је и
последњим телеграмом поновио ту интонацију. У тој депеши први извештај
из Анкаре, према акту Срп[ске] пр[равославне] цркве12 демантује се просто
као лажан. А ни једна реч жаљења на оне стотине хиљада – поубијаних, про-
гнаних и избеглих несрећника није могла да пређе преко усана представника
Хрвата, у писму Хрватима у Босни.13
Тебе, кога с разлогом вређа оно што је Тупањанин14 тенденциозно увећао
(број од 300.000 и генерализација о католичкој цркви), не вређа ли зар та
свирепа окрутност и тенденција која није племенитија од оне у редакцији
Тупањаниновој?
Сад кад је дошао и аутентичан текст мемоара Срп[ске] Прав[ославне] Цр-
кве види се да је оно што је главно тачно речено и у првом извештају. А тај
мемоар који је поднет био војном гувернеру с надом да интервенција његова
прекрати прогоне (или је и то непатриотски што се обраћају Немцима кад
немају коме другоме да их заштити?) – писан је по извештајима прогнаних
и избеглих. Само из Хрватске и из Босне у Србији их је око 200.000 (у свима
извештајима каже се преко 350.000, ја смањујем јер цифра не мења много).15
У Београду, из кога је власт протерала у унутрашњост (због тешкоће око

11 Јурај Крњевић (1895−1988), првак ХСС. Већ у време Априлског рата постао је
заменик Влатка Мачека, потпредседника у влади генерала Душана Симовића, с обзиром
на то да је шеф странке одлучио да остане у Хрватској. Исту дужност обављао је и у
владама Слободана Јовановића и Милоша Трифуновића (јануар 1942 – август 1943). Као
најважнији представник Хрвата у емиграцији био је познат по великој тврдокорности у
политичко-националним ставовима и хладноћи коју је испољавао према захтеву Срба
да се јасније одреди према усташком режиму и српском страдању.
12 Реч је о Меморандуму Српске православне цркве о покољима Срба у НДХ, предатом
немачком војно-управном команданту, генералу Хајнриху Данкелману с молбом да
српско становништво заштити од даљег страдања. Из земље га је изнео Милош Секулић,
лекар и члан Савеза земљорадника, а потом је преко југословенског посланства у
Анкари у деловима телеграфски слат у Лондон. Садржавао је имена убијених људи,
опис начина на који су уморени, белешке о местима где се то дешавало, а повремено и
идентификацију криваца. Посебно је наглашавао одговорност Римокатоличке цркве, уз
закључак да су организације ХСС већински прилазиле Анти Павелићу, те да са хрватске
стране ради одбране Срба није ништа предузето. Меморандум је постао кључни разлог
министарског и емигрантског раздора, а по мишљењу Саве Косановића био је „један од
најуспелијих аката Гебелсове пропаганде”. Више: Злочини на југословенским просторима
у Првом и Другом светском рату, I, Злочини Независне Државе Хрватске 1941–1945,
Београд 1993, стр. 594–625.
13 У питању су први у низу докумената којима су представници Хрвата у емиграцији
покушавали да оспоре наводе из Меморандума СПЦ, као и из других извештаја о
страдању Срба.
14 Милош Тупањанин (1893−1972), првак Савеза земљорадника, био је пријатељ
Милоша Секулића и посредовао је при обелодањивању садржине Меморандума СПЦ.
Као српски националиста и присталица Равногорског покрета на крају рата је одлучио
да остане у емиграцији.
15 Згражавајући се над бројем уморених, Милан Грол је сматрао да је још важнији био
циљ због којег се то чинило: потпуно уништење српског становништва. 92
ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ исхране и епидемија), велики је број избеглих виђенијих људи, као и по-
КОСАНОВИЋА
родица оних који су страдали. Ту су имена људи и места, и цркава, и све-
штеника који су у страху од судбине своје сабраће, прелазили планине да
се склоне. Православна црква склона је свакако да повиси тон, али је овог
пута она платила скупље него сви други. Ту су имена, и нема неистина. На
жалост чак ни у питању ружне улоге једног дела католика – фрањеваца на-
рочито. До сада о томе се знало по писању само загребачког Новог Листа
и по извештају Мирошевића (посланика).16 А сад, ако ти је Срђан17 о томе
писао, према писму бив[шег] министра Ружића са Сушака18, клерикалци –
фрањевци су тешко инкриминисани.
Погром у Босни и Хрватској није извео хрватски народ, није извела Х. С.
С., али су га извеле хрватске руке, и то многе хиљаде руку кад се имају на
уму размере.
Али да их је било која стотина, да се отклони одиум србских маса, требало
је да се из хрватских уста злочин осуди по заслузи, и да се жртве ожале.
Тај грех требало је окајати, а не адвокатски, као у суду парничити се и
бранити недостатком доказа или другим смицалицама.19 Бан20 је, остајући
на програму истом са Крњевићем, што је за овај мах, индиферентно (јер се
у питању уређења морамо и можемо сложити) у питању догађаја који је све
ово изазвао, умео наћи тон. И док нисам видео штампану депешу Крњевић
– Шутејеву21, ја сам био прилично оптимистички расположен. Телеграм Кр-
њевићев онеспокојио ме је.22
16 Нико Мирошевић – Сорго (1885−1966), посланик Краљевине Југославије при
Ватикану.
17 Срђан Будисављевић (1884−1968), првак СДС, министар унутрашњих послова
у Влади генерала Душана Симовића, а социјалне политике и народног здравља у
владама Слободана Јовановића (јануар 1942 – јун 1943). Био је један од намесника на
које је првих дана марта 1945. године Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска
овлашћења.
18 Виктор Ружић (1893−1976), министар правде у влади Драгише Цветковића (фебруар–
август 1939).
19 Милан Грол је вероватно мислио на тзв. Меморандум Рудолфа Бићанића
(1905−1968), познатог правног и економског стручњака ХСС, који је написао одговор
на Меморандум СПЦ, у ком је побијао већину у њему истакнутих чињеница. Био је
аутор књиге Економска подлога хрватског питања, објављене уочи рата, у којој је
изнео више фалсификованих тврдњи о наводној систематској експлоатцији Хрватске
у југословенској држави. У емиграцији је био поверљив човек Јурја Крњевића, а после
рата професор Загребачког свеучилишта и један од најутицајнијих економиста. Милан
Грол га је сматрао кобним човеком у сваком покушају српско-хрватског споразума.
Текст његовог меморандума објављен је у: Југославенске владе у избјеглиштву 1941–
1943, стр. 257−268.
20 Иван Шубашић (1892−1955), хрватски бан и председник Владе Краљевине Југославије
од јуна 1944. до почетка марта 1945. године, када је постао министар спољних послова
у привременој влади Демократске Федеративне Југославије. У емиграцији је формално
заступао југословенски став, а суштински бранио хрватске националне интересе. И
поред тога, српски политичари су радије преговарали с њим него с Јурјем Крњевићем
делимично и отуда што је према Србима показивао више топлине, а према усташкој
политици критичнији став него заступник Влатка Мачека.
21 Јурај Шутеј (1889−1976) био је првак ХСС и министар финансија у владама генерала
Душана Симовића, Слободана Јовановића и Милоша Трифуновића (март 1941 –
август 1943). Српски министри су га углавном сматрали прихватљивијим политичким
саговорником од Јурја Крњевића.
22 У потпуности оспоравајући тачност чињеница изнетих у Меморандуму СПЦ, Јурај
Крњевић и Јурај Шутеј упутили су у том смислу телеграм Ивану Шубашићу, који га је
прочитао на свечаном банкету у Питсбургу, 16. новембра 1941. Тиме су прихватили и
све тезе Рудолфа Бићанића (Обавештења штампи, бр. 38, АЈ, 83–2–21; Архив САНУ,
93 Заоставштина Б. Чубриловића, 14.449–II–40; M. Грол, Лондонски дневник 1941−1945,
 А можеш мислити каква је то била атмосфера у којој је требало правити МИРА РАДОЈЕВИЋ
заједничку изјаву владе за емиграцију у Америци.23
Ти у твом говору, између осталих ствари и то објективних, кажеш да је за
тебе тежи случај Недићев24 него Павелићев25. То је можда било угодно чути
једном збору Хрвата, али је дубоко нетачно!
Иза прве изјаве Аћимовићеве,26 кад су почели атентати и саботаже (тада
су били у главном комунистички, јер је Михајловић почео доцније), Немци
су задобили Љотића27 за борбу против комуниста, и његовом пропагандом
склонили Недића, Драшкића28, а затим и Докића29 да даду нову управу с
титулом владе (и концесијом српског барјака!) која ће ’заштитити народ од
комуниста’. Јер су дошли били већ атентати на електричну централу и на

Београд 1990, стр. 58; М. Стефановски, Српска политичка емиграција о преуређењу

Југославије 1941−1943, Београд 1988, стр. 115).
23 С намером да утиче на смиривање напетости, пре свега у емиграцији и исељеништву
у САД, где је објављивање Меморандума СПЦ такође изазвало велико узнемирење, а
потом и у самој Влади, из Америке је у првој половини новембра 1941. дошао истакнути
словеначки политичар Франц Сној (1902−1962). У основи његовог плана, а то је била
и жеља већине министара у САД, налазила се замисао о доношењу једне Владине
политичке декларације којом би било истакнуто залагање за државно преуређење
на бази три национална индивидуалитета. Незадовољан, међутим, инсистирањем да
Срби преузму одговорност за међуратне кризе, те да Словенцима и Хрватима пруже
тражене гаранције, Милан Грол је онемогућио доношење једног таквог текста. Више:
М. Грол, нав. дело, стр. 52−57; М. Стефановски, нав. дело, стр. 152−156; М. Радојевић,
„Емигрантска влада Краљевине Југославије о страдању Срба у Независној Држави
Хрватској (1941−1943). Погледи и залагања Милана Грола”, стр. 474−476.
24 Милан Недић (1877−1946) био је армијски генерал од 1930. године. Од јуна 1934.
до марта 1935. био је начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Југославије, а
од августа 1939. до новембра 1940. године министар војске и морнарице. Није веровао
у могућност успешног супротстављања немачкој восјци у случају избијања рата. У
Априлском рату био је командант III групе армија на фронту на ком се Македонија
бранила од бугарског, а Косово и Црна Гора од италијанског напада из Албаније. Пошто
је избегао заробљавање и одвођење у логор, крајем августа 1941. године постао је
председник колаборационистичке владе у окупираној Србији. Легитимна емигрантска
влада му је због тога одузела генералски чин и стечена одликовања. Београд је напустио
првих дана октобра 1944. године и избегао у Аустрију, али су га америчке војне власти
предале југословенским службама безбедности. Према њиховој тврдњи, извршио је
самоубиство.
25 Анте Павелић (1889−1959), оснивач усташког покрета и поглавник НДХ.
26 Милан Аћимовић (1898−1946), председник Савета комесара, прве колаборациони-
стичке управе у окупираној Србији 1941. године.
27 Димитрије Љотић (1891−1945), оснивач и идеолог профашистичког Југословенског
народног покрета „Збор”. Био је један од најповерљивијих људи немачког окупационог
апарата. Лично се није ангажовао у колаборационистичким управама и владама, али
су се у њима налазили његови одани сарадници. Након напуштања Србије у време
завршних операција за њено ослобођење, погинуо је у саобраћајној несрећи у Словенији.
28 Панта Драшкић (1881−1957) био је пешадијски генерал од 1928. године и министар
за рад у колаборационистичкој влади Милана Недића. Фебруара 1944. године Гестапо
га је ухапсио због контаката с Дражом Михаиловићем, вођом Равногорског четничког
покрета, и покушаја извршења његових налога. Послат је у логор Оснабрик, а у земљу
се вратио августа 1945. године. На процесу против Драже Михаиловића и његових
сарадника, вођеном 1946, осуђен је најпре на 18 месеци, а потом на три године затвора.
На слободу је пуштен 1949. године.
29 Ђура Докић (1873−1946) био је армијски генерал од 1926. године. У
колаборационистичку владу Милана Недића ушао је октобра 1941. године као министар
саобраћаја. Емигрантска влада Краљевине Југославије му је у децембру исте године
одузела чин. На процесу вођеном против Драже Михаиловића осуђен је на смрт и
стрељан. 94
ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ централу у Вреоцима која даје погон за водовод, и престао је довоз хране
КОСАНОВИЋА
и огрева у градове.
Недић је данас обележен као издајник и крив је пре свега што је као гене-
рал ушао у службу окупационе власти, али је он упао и сад се тегли – био
у то блато глупошћу. Није дошао као агент, и ако је сад у ствари то. Дошао
је тобож да отклони грађански рат, а он га је раширио и распламсао, јер је
дошао и са Љотићевим програмом на леђима. Нико с њима није.
Код Павелића стављена је у покрет једна маса присталица, која га је брзо
почела остављати или бар умеравати се и склањати у крај. Али првих ме-
сеца ту је био широк спрег не оног броја људи који се вежбао у Италији,30
него спрег усташа, бив[ших] федералиста, франковаца, привредника, инте-
лигенције, све вароши, а првих дана и села. И добар део свештеника. Други
могу који не знају, али ти који знаш ствари не можеш прећи преко историје
чињеница.
Из чега су и кад су поникле крилатице о Независној Хрватској, о засебном
језику (с Академијом, Матицом) из чега је произишла фама о исцрпљивању
и експлоатацији Хрватске, из чега тоталитарни програм који се сад изводи
брутално. То нису донели ни Павелић ни Будак31 ни Кватерник32 у емиг-
рантским куферима.
С целим тим, дуго година израђиваним идејним програмом, Павелић је сад
дошао као један екстремно и дивљачки националистички поредак, али по-
редак с наслоном на широку базу. Ако Немци убрзају свој слом, и та ће се
база брзо сузити. Али данас она још постоји.
Од погрома, који је пресечен интервенцијом Мусолинија (он је погром сва-
како прво подстрекавао, а после га пресекао), црква у Загребу почела се
резервисати. Она то сигурно није хтела, а добила је и посланицу Папину33
који је био револтиран. Али да је црква првих дана узела тај резервисан став,
питање је да ли би један део свештеника (углавном млађих) ишао заједно
са усташама.
Кад би ти читао загребачке новине, био би критичнији. То је нужно не ради
постављања неке оптужбе Хрвата и увећавања омразе која је и без тога ве-
лика и опасна, него ради инспирације за један ефикасан утицај на Хрвате
да не пред нама – него пред својом савешћу и историјском одговорношћу
схвате истину онакву каква је, и нађу лека.
У овој прилици доста је било уздићи се високо и заплакати над том не-
срећом српском као над својом.
И ја кад ти ово пишем не руководим се одиумом на те злочине, колико
страхом од последица по нашу судбину.
Не могу нас завадити ни поделити интриге Хитлерове, него само ситничар-
ство, онај јадан дух који је и довео до Павелића и погрома. С тим духом не
може се пресећи ова фатална парница, а још мање пројектовати и обезбе-
дити један бољи живот за наш народ.

30 Италија је током више година била главно уточиште екстремне хрватске емиграције,
и то тако што је помагала на свом тлу и оснивање логора за обуку усташких терориста.
31 Миле Будак (1889−1945) био је књижевник и идеолог усташког покрета. Од 1935. до
1937. године био је заповедник усташких логора у Италији, а у режиму НДХ министар
богоштовља и наставе, потом министар вањских послова и посланик у Берлину.
Стрељан је као ратни злочинац.
32 Славко Кватерник (1878−1947) био је вођа усташког покрета у земљи. У име одсутног
Анте Павелића, који још није био стигао из Италије, 10. априла 1941. године прогласио
је стварање НДХ. Био је командант оружаних снага НДХ и министар домобранства
НДХ.
33 Папа Пије XII налазио се на челу Свете столице од 1939. до 1958. године. Његов
однос према успостављању нацистичког режима, холокаусту, злочинима чињеним
у име католичанства и покрштавању православног становништва у НДХ и даље је
95 предмет бројних истраживања и супротстављених тумачења.
 Ја сам последњих година (једном и у вашем органу у Загребу, уочи Драги- МИРА РАДОЈЕВИЋ
шиног споразума)34 разлагао да се и у питању србско-хрватских односа не
може наћи добро решење догод се наш однос гледа као веза механичка а не
органска.
А тоталитарна идеологија ХСС. (последњих година од кад су ХСС. попла-
вили елементи франковачки они који су данас листом пришли Павелићу)
гледа тај однос као механички и мисли да се он може уредити нагодбеним
тачкама. Пре овог погрома Срби у Хрватској и Босни нису хтели се мирити
и са положајем грађана другог реда у једној Хрватској – која тоталитарни
хрватски национализам спроводи у државни систем – управни, економски,
културни. А како ће се после свега овога моћи помирити с њим?
И да није било те несреће нешто је морало доћи ново у суштини, у идејама
и у тону. Али ти ето видиш да није још дошло ни у тону!
Ту је твоја улога.
И само што у том смислу успеш, може бити од користи. Док свако подржа-
вање Хрвата у заблуди, може само зло увећати.
Зло раде на српској страни они који распру распирују, кривицу на све Хр-
вате бацају и иду чак у историју да докажу немогућност сложног живота.
Али се они не могу ућуткати и паметнији међу њима убедити, одрицањем,
демантием, тврдњом да је то све интрига, и чак пропаганда великосрпска.
Требало је видети овде на једној седници Чубриловића,35 који је недељу дана
раније изјављивао да је он Србо-Хрват, како је рикнуо у плачу и у бесу на
Шутеја (сукоб случајан јер ни Шутеј није био ту крив) кад су му јавили да
му је брат убијен. То му је други с том судбином.
И тамо доле крв, брига за својима, и јад над крајем, замрачује погледе. Треба
свему прићи човечански и топло. Бан је ту био добро почео. Али и њега
гурају у распру.
И још једном да поновим основну мисао.
Можемо ми пројектовати што хоћемо, извесно нећемо бити у стању ако
ХСС. остане са својом тоталитарном идеологијом, коју Крњевић заоштрава
и личном својом тврдоћом, и аверзијом према Србима. То је тешка реч, али
на жалост истинита. Сви ови други овде, бар то немају. Али тон даје он.
Ако се српском свету који тамо остаје у Хрватској не ускрсне вера у норма-
лан живот – ма где живели у својој држави, наша заједница морала би се из-
вести дивљачком Хитлеровом методом исељавања и пресељавања милиона
људи. Већ тај ужас треба [да] сузбије свако механичко схватање проблема, и
да га надахне нечим племенитијим. Карактеристично је што и Ружић пише,
да они који неће Павелићу, а виде да решење не даје ХСС. – одлазе у екстрем
– комунистима. Ствари се развијају озбиљно. И у колико ти имаш више кре-
дита, утолико има више изгледа да ти можеш допринети бољем току ствари.
Писао ти је и Влајић,36 а ја опширно Божи.
34 Споразум Драгише Цветковића (1893−1969 ), председника Владе, и Влатка
Мачека, потписан 26. августа 1939. године, којим је створена Бановина Хрватска, с
посебном територијом и утврђеним компетенцијама, као федерална јединица унутар
централистички уређене државе. Већина Срба сматрала је да су надлежности које је
добила оштетиле интересе државне целине, а осигурана територија интересе српског
народа.
35 Бранко Чубриловић (1894−1962 ) био је лекар и првак Савеза земљорадника из
Босанске крајине. Гајио је велике политичке амбиције и залагао се за споразум Срба
и Хрвата.
36 Божидар (Бока) Влајић (1888−1974) био је секретар Главног одбора Демократске
странке, човек с којим је Милан Грол током емигрантских година поделио многе по-
литичке мисли и страхове. Сави Косановићу је писао истог дана када је то учинио и
партијски шеф демократа, „Не само из општих политичких разлога”, навео је с много
тактичности у приступу, „него и као Ваш велики пријатељ, молим Вас да пре него што
се определите, прикупите потпуна и тачна обавештења о чињеничном стању. Ваша
жеља да одржите солидарност са Хрватима сигурно је и сада оправдана. Само, сада
више него икад опасно би било, ако им, баш као њихов пријатељ, не бисте казали сву 96
ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ Бог вам и душа вам! Знајте само да је ситуација тешка.
КОСАНОВИЋА
Ви видите исход пред вама у емиграцији. Али главно је оно доле у земљи.”37
Није нам познато какав је био одговор Саве Косановића на наведено
писмо Милана Грола. Из његових текстова, нарочито мемоарских, види
се да га је поштовао и издвајао од других министара из Србије, које је
углавном сматрао „Велико-Србима”.38 Али, мишљење о српско-хрват-
ским односима не само што није променио, него га је повремено и ра-
дикализовао.39 Посматрајући, колико му је то из Лондона било могуће,
каква је била његова делатност у Америци, Милан Грол је понекад ко-
ментарисао оно што је сазнавао. Тако је, читајући један од говора који
је Сава Косановић тамо држао, резигнирано забележио: „Прочитао сам
поново један пасус из Савичиног говора у Детроиту, у коме се говори о
насиљима и гробовима реакционарне Југославије. По ономе, то је горе
од свега што су Срби сада претрпели од Павелића. Савица је помани-
тао“.40
И поред тога, чланови Демократске странке нису одустајали од напора
да уравнотеже држање Саве Косановића у Америци и придобију га да
их подржи у напорима да од Јурја Крњевића чују јасно ограђивање од
постајања НДХ. Обавештавајући га о чему му је из Лондона писао Ми-
лан Грол, Божа Марковић је нагласак ставио управо на држање Јурја Кр-
њевића и мучење шефа Демократске странке да га одврати од хрватске
националистичке политике.
По његовим речима, Милан Грол је изнова писао о истим тешкоћама
као и у претходним јављањима. Јер, „вели да стижу нови извештаји из
земље, међу којима и од Хрвата, и сви приказују стање врло тешким,
истину. На овој нашој, српској страни ми смо увек готови да властите погрешке при-
знамо и да из тог признања повучемо консеквенце. Ко је на хрватској страни спреман
да то исто учини? Говорим Вам са дубоким осећањем и пријатељства према Вама и
убеђења у вредност српско-хрватске државне заједнице. Ако не сачувате праву меру,
учинићете далеко већу штету него корист. Бојим се да Вас предубеђења и сентиментал-
ности не одвуку на криву страну” (исто, 83−5−618). Подстакнут сличним разлозима,
само дан раније Сави Косановићу је писао и Већеслав Вилдер (1878−1961), првак СДС,
који му је такође сугерисао да Милана Недића не изједначује с Антом Павелићем, чак
на његову штету, јер му то у Лондону „јако приговарају”. Осим тога, подсећао га је
да је у Хрватској, посебно у војсци, била „стално организирана шпијунажа”, да се у
Хрватској „хвале редом, како су били издајице”, да су појединци из најближе околине
бана Шубашића пришли Анти Павелићу, те да су то чинили и чиновници из највиших
дипломатских кругова (Писмо од 23. новембра 1941, исто, 83−5−582/584).
37 АЈ, 83−1−413/422.
38 Видети: С. Косановић, Шта се могло видети из емиграције (неколико докумената),
Београд 1945; С. Косановић, Југославија била је осуђена на смрт, Загреб–Београд 1984,
стр. 77, 211, 321, 326, 329, 333−346.
39 Говор Саве Косановића држан на радију за “Free World Association” 31. јануара 1942.
(АЈ, 83−4-−48/51); Говор у Детроиту на Видовданском конгресу Срба 4. јула 1942. (исто,
83−4−85/87); Говор на прослави Дана уједињења у Њујорку 6. децембра 1942. (исто,
83−4−107/111); Говор на Конгресу америчких Хрвата у Илиноису 20. фебруара 1943
(Исто, 83−4−162/163).
40 Белешка од 9. марта 1942. (М. Грол, нав. дело, стр. 119−120). Срђан Будисављевић се
жалио Сави Косановићу да их је Милан Грол обојицу „прогласио Хрватима”, и поми-
рљиво је додао: „Времена су и сувише озбиљна и тешка и трагична по нашу земљу, да
би се човјек могао освртати на тако неозбиљне брбљарије” (АЈ, 83−5−131/132). У другим
97 изворима, међутим, нисмо пронашли потврду поменуте оптужбе.
чак тежим но што се мислило”. Осим тога, потврђивао је и „тешкоће са МИРА РАДОЈЕВИЋ

Крњевићем, који ствари гледа уско и ситно. Све гледа као неку замку, и
осигуравајући се, себе и хрватску ствар, упропашћује их. На свечаном
ручку Пен клуба, 300 званица – првих људи у књизи и култури – први
представници 4 словенске земље за једним столом и три државне главе:
наш краљ, Бенеш [Едуард Бенеш, председник Чехословачке – прим. М.
Р.] и пољски председник републике. Вели да је намерно узео и Крњевића
као говорника, и раније му је саветовао да садржина говора треба да
буде духовна, без ситних ствари. Па ипак је Крњевић почео говор: Ја сам
Хрват... Хрвата у Америци има много, да је то културно и демократски
васпитано [...] Утисак врло рђав. Осрамотио је Хрвате. Грол и Бока су
једини који су с Крњевићем добро и напрежу се да с њим стрпљиво воде
разговоре. Али Грол вели да је усред његових помирљивих разговора
дошло двоје: Крњевић одбија да реагира на прославу дана оснивања Па-
велићеве самосталне Хрватске, и одбија да реагира на састанак Сабора.
Каже да је ово двоје запрепастило и Енглезе, а Велико-Србе разједило.”
У таквој атмосфери једини Хрвати с којима се могло конструктивније
разговарати били су Већеслав Вилдер, „без кога би много шта отишло
у суноврат”, и дипломатски чиновник Илија Јукић, који је „лагано ево-
луирао и везао се с Вилдером”, те су обојица „бранили Југославију” и
„част и достојанство Хрвата”. Према закључку Боже Марковића, изне-
том у писму Сави Косановићу, целокупна пажња у српским круговима
у Лондону била је усмерена на став тамошњих Хрвата према НДХ и
покољима над Србима. „Све друго сматрају за сад безначајним и тиме
се неће бавити.”41
У збирци Саве Косановића похрањено је мноштво сличних писама, нај-
већим делом посвећених српско-хрватском спору у земљи и у иностран-
ству, ситуацији међу исељеништвом, будућности југословенске државе
и основама на којима се њено уређење нужно морало мењати. Једна
од честих тема било је и држање Саве Косановића, који је у оштрини
критике „великосрпске политике”, као и у одбрани Хрвата од захтева да
као народ прихвате одговорност за страдање Срба, чинио толико велика
огрешења да је српске жртве приказивао као хрватске. Већина српских
политичара била је тиме тешко озлојеђена. Али, док су демократи само
протестовали, трудећи се да га „уразуме”, било је и оних који су далеко
одлучније реаговали. Милош Трифуновић, на пример, није могао да му
опрости што је говорио како је у Априлском рату Скопље пало пре
Загреба, „хотећи ваљда тиме да каже да су се Загреб и Хрвати боље бо-
рили против Немаца”. Огорчен због таквих тврдњи и антисрбијанских
ставова, прекинуо је с њим сваку комуникацију, иако су се у САД, бар
формално, налазили на истим националним пословима.42
Мада је у бројним историографским радовима, првенствено у онима
чија је тема Други светски рат или исељеништво у Америци, збирка
Саве Косановића представљала незаобилазан историјски извор, имамо
утисак да још увек није потпуно искоришћена. То се пре свега односи
на његову личну политичку и националну делатност, која је повремено

41 Писмо послато из Вашингтона 10. јуна 1942. (АЈ, 83−5−396).

42 Видети: М. Трифуновић, нав. дело, стр. 75, 125, 137. 98
ИЗ ПРЕПИСКЕ САВЕ
КОСАНОВИЋА
бивала чак антисрпска, због чега не изненађује савет или упозорење које
му је – када је средином 1944. године напуштао САД, спремајући се за
приступање влади Ивана Шубашића и одлазак у Југославију – дао Божа
Марковић: „Не заборавите ситуацију народа из кога сте, не заборавите
да сте Србин”.43 Могући одговор на питање како је уопште могло доћи
до таквог упозорења, датог једном Србину из Хрватске, верујемо да се
крије и у његовој ратној преписци.

99 43 М. Грол, нав. дело, стр. 616.

FROM CORRESPONDENCE OF SAVA KOSANOVIĆ MIRA RADOJEVIĆ

In the rich correspondence of Sava Kosanović, the leader of the Independent

Democratic Party and minister in the emigrant government of the Kingdom
of Yugoslavia, kept during World War II with numerous refugee politicians
and other prominent persons, particularly important is the letter which he
received in November 1941 from Milan Grol, the leader of the Democratic
Party and also one of the ministers. The letter was part of the response to
the non-objective interpretation that Sava Kosanović, while in America,
gave to the events in the Independent State of Croatia. Kosanović’s attempts
to present the Croatian people as entirely non-responsible for the crimes
committed against the Serbs, while at the same time overemphasising the
“sins” of Serbian inter-war politics, triggered great uproar and resentment
among the majority of Serbian politicians. Milan Grol’s response to him was
more open and substantiated than all others because Grol overtly stated that
the suffering of the Serbs in the Independent State of Croatia could not be
explained only by the intentions and acts of few Ustaša members.

100
 ЛУКА МАРИЋ У ОДБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ И СРПСКОГ
КУЛТУРНОГ ДРУШТВА ПРОСВЈЕТА У ХРВАТСКОЈ

МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

Простор некадашње Војне крајине изнедрио је немали број истакнутих

представника српске културе, уметности и науке. Међу онима који су
цео свој животни век посветили изучавању природних наука посеб-
но место заузима геолог Лука Марић (1899–1979). Рођен у банијском
селу Папићи код Суње, Марић је након свршене гимназије у Петрињи
и Карловцу дипломирао на групи за природопис и хемију Филозофског
факултета у Загребу. Током специјализације у француским научним цен-
трима у Паризу и Нансију Марић се определио за петрологију–проуча-
вање стена и услова њиховог настанка. По повратку у земљу докторирао
је на Београдском универзитету 1928. године, након чега су уследиле
деценије научног рада којима је постављен стуб југословенскe геоло-
гијe и петрологијe. Као професор на Техничком факултету у Загребу
радио је од 1931. године све до проглашења Независне Државе Хрватске.
Бежећи од Павелићевог режима, Марић се склонио у Љубљану, где је
на позив свог колеге, руског петролога Василија Никитина током рата
радио као професор на тамошњем универзитету. На место професора
на Техничком факултету у Загребу вратио се 1947. године и ту је остао
све до пензионисања 1969. године.1 Природа његовог посла изискивала
је велика истраживања и покретљивост на терену. Након пензиониса-
ња мање се бавио теренским радом јер га је ограничавала астма, али
ни тада није престајао да пише. Његову велику научну заоставштину
чини на десетине радова које је написао проучавајући стене широм
Југославије. Ништа мањи допринос развоју југословенске петрологије
чини неколико генерација научног подмлатка које је ишколовао у тој
области.2 Поред широке научне и професорске делатности, Марић је
имао и активну друштвену улогу, и то првенствено у борби за очување

1 Стеван Карамата, „Био-библиографија Луке Марића”, Годишњак САНУ LXIII за 1961.

годину, Београд 1963, стр. 201–203; Vladimir Majer, „Luka Marić (nekrolog)”, Ljetopis
JAZU knj. 83. za 1979. godinu, str. 404–406; Стојан Павловић, С. Карамата, „Лука Марић
(некролог)”, Годишњак САНУ LXXXVI за 1979. годину, Београд 1980, стр. 569–571;
Spomenica Luke Marića 1899-1979, JAZU, Zagreb 1981; Стеван Карамата, „Лука Марић”,
Живот и дело српских научника књ. 6, Београд 2000, стр. 325–360.
2 Још за живота Луке Марића, 1976. године, по њему је назван један минерал који је
открио Б. Д. Штруман, сарадник Ројал Онтарио музеја у Торонту и некадашњи Марићев
студент. По свом професору Штурман је откривени минерал назвао „марићит”. С.
101 Карамата, „Лука Марић”, Живот и дело... стр. 345–346.
идентитета српског народа у Хрватској. Круна његовог рада на том пољу МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

било је ангажовање у Српском културном друштву Просвјета. У рад тог

друштва ушао је у шестој деценији живота као искусан и међународно
признат научник. Његово животно искуство и висок углед у научним
круговима били су главна препорука за водеће функције у Друштву.
Најпре је постао председник Загребачког пододбора Просвјете 1967. го-
дине, потом члан Извршног одбора Просвјете 1969. године а члан њеног
Главног одбора постао је 12. јуна 1970. године. Исте године изабран је
и за почасног доживотног председника Друштва.3 Његов успон у тој
културној установи српског народа у Хрватској поклопио се с јачањем
хрватског националистичког покрета у СФРЈ.
Српско културно друштво Просвјета било је најзначајнија установа срп-
ског народа на простору Хрватске након Другог светског рата. Основана
још у време народноослободилачке борбе, 18. новембра 1944. године,
она је имала задатак да врши културно-просветну мисију у српском делу
становништва Хрватске. Одиграла је значајну улогу у просвећивању и
описмењавању тамошњег српског живља али и у обнови и изградњи
подручја у којем је он живео. Као и друге институције основане у по-
слератном периоду, Просвјета је била под контролом владајућег комуни-
стичког режима, који ју је сматрао инструментом своје политике.4 Брзо
проширивши своју мрежу пододбора на све крајеве Хрватске настање-
не Србима, она се учврстила на месту централне српске институције у
тој републици. Око Просвјете као националног језгра Срба у Хрватској
основане су и друге институције српског народа – Српско пјевачко дру-
штво Обилић, Музеј Срба у Хрватској, Централна библиотека Српског
културног друштва Просвјета и Архив Срба у Хрватској. Рад тих инсти-
туција од самог њиховог настанка ограничаван је и све оне су, једна за
другом, врло брзо престале да постоје. Буђење хрватског национализма
крајем 1960-их година, од свих наведених српских институција дочека-
ла је једино Просвјета. Чак је и њен рад био у доброј мери ограничен,
нашта најбоље указује нагли пад броја пододбора који су постојали ши-
ром Хрватске. Њихов број је био највећи 1961. године, када их је било
чак 303, али се наредних година драстично смањио, толико да је 1970.
године било свега 20 активних пододбора СКД Просјвета.5
У другој половини 1960-их и почетком 1970-их година у Хрватској су се
поново зачуле међуратне пароле о Југославији као тамници Хрвата, о
пљачкању хрватске привреде али и нове о угрожености хрватског јези-
ка.6 Пробуђени хрватски национализам први пут се јасно манифестовао
у Декларацији о положају и називу хрватског језика 1967. године, иза
које је стајала Матица хрватска. Појавом те Декларације, као и београд-

3 Исто, стр. 348.

4 Čedomir Višnjić, Partizansko ljetovanje. Hrvatska i Srbi 1945–1950, Zagreb 2003, str. 204–
205.
5 Вјетром Вијани. Споменица Српског културног друштва Просвјета (у даљем тексту
„Споменица СКД Просвјета”), Загреб 1971, стр. 16; Tatjana Šarić, „Srpsko kulturno
društvo Prosvjeta u socijalizmu–prilog uz sedamdesetu godišnjicu osnutka”, Arhivski vijesnik
57, Zagreb 2014, str. 324–325.
6 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 3, str. 405. 102
ЛУКА МАРИЋ У ОДБРАНИ
ЋИРИЛИЦЕ И СРПСКОГ
ским Предлогом за размишљање, који је уследио као одговор, отворена је
КУЛТУРНОГ ДРУШТВА расправа у којој СКД Просвјета није учествовала, али је знала да према
ПРОСВЈЕТА У ХРВАТСКОЈ
њој заузме одлучан став. Оба документа оштро је осудила као штетне и
тако се јасно оградила од тих националистичких таласања. Ипак, када је
због свог штетног деловања укинута Матица хрватска, националну рав-
нотежу у Хрватској нарушавало је постојање Просвјете. Циљ је био јасан
– требало је успоставити равнотежу тако што ће и Српско културно
друштво бити укинуто. Будући да Просвјета није била ни иницијатор ни
учесник националистичких расправа, што се није могло рећи за Матицу
хрватску и њене чланове, њено укидање је морало да буде извршено
заобилазним путем –смањивањем одобрених финансијских средстава.
Поред већ поменутог смањења броја активних пододбора, због недостат-
ка финансијских средстава знатно је трпела и Просвјетина издавачка
делатност. Основу те издавачке делатности чинио је лист Просвјета,
који је месечно излазио као орган Друштва и био је наследник листа
Српска ријеч, покренутог још 10. септембра 1943. године. У том листу
обрађиване су теме из просвете, културе, науке и привреде а нарочи-
та пажња поклањана је најмлађим читаоцима, за које су објављивани
посебни текстови. Од 1946. године излазио је и Просвјетин календар,
али је он још 1958. године укинут због недостатка средстава за његово
финансирање. Друштво је, у складу са својим могућностима, издавало и
сабрана дела истакнутих српских писаца, као и преводе из светске књи-
жевности. Сва Просвјетина издања била су штампана на ћирилици, и то
су, ако занемаримо она иза којих је стајала Српска православна црква,
била једина ћирилична издања која су излазила на територији Хрватске.7
Због тога је Просвјета настојала да свако своје издање одржи и поред
све мање финансијских средстава које је добијала од републичких вла-
сти. Један од последњих покушаја Просвјете да ојача своју издавачку
делатност било је покретање Новог љетописа 1971. године, који је по
плану требало да излази четири пута годишње, али су од њега изашла
само два броја.8 У то време је иста судбина задесила и лист Просвјета,
заштитни знак тог истоименог друштва. Оставши без своје разгранате
мреже пододбора и ћирилиских издања, којима је попут вена продира-
ло у српско национално ткиво на подручју Хрватске, Српско културно
друштво Просвјета престало је да ради 1972. године. То се догодило
свега две године након што је одлуком председника државе Просвјета
одликована Орденом заслуге за народ са златном звездом поводом „25
годишњице оснивања и рада, а за нарочите заслуге у раду од значаја за
културно уздизање наших народа.”9 Престанком рада Просвјете, једине
преостале културно-просветне установе Срба у Хрватској, и обуставља-
њем њених ћириличних издања, доведена је на том подручју у питање
будућност српске писане речи, културе и идентитета уопште. Пошто је
схватио озбиљност такве ситуације, Лука Марић је као доживотни по-
часни председник Просвјете решио да предузме одређене кораке.

7 Драган Суботић, Српска књига и штампа у Далмацији, Хрватској и Славонији – између

националног, либералног и конзервативног – 1868–1996. Историјско-библиографски
преглед, Београд 1997, стр. 178.
8 „Нови љетопис СКД”, Загреб 1971; Д. Суботић, нав. дело, стр. 87.
103 9 „Споменица СКД Просвјета”, стр. 11
Трагови о Марићевој активности у одбрани ћирилице и Просвјете, који МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

су нам били доступни, потичу из 1977. и почетка 1978. године. Наравно,

то не значи да се он као почасни председник тог Друштва није анга-
жовао и раније јер је Просвјета, као што смо навели, још 1972. године
обуставила свој рад. Подаци, о којима ће овде бити речи остали су са-
чувани међу документима у поседу академика Добрице Ћосића, а који
су након његове смрти постали део збирке Архива САНУ у Београду.10
Марић се најпре, крајем јула 1977. године, обратио Душану Драгосавцу,
секретару ЦК СК Хрватске.11 Уз кратко писмо Марић му је послао и
свој ауторски текст под насловом „Српско културно друштво Просвје-
та, њезина задаћа и рад послије оснивања у НОБ 1943/1944. године.” 12
Тај текст, о којем ће бити више речи касније, Марић је написао у вези с
„мировањем” и „неизвјесношћу” који су задесили Просвјету.
Из писма, које је крајем децембра 1977. године упутио Јови Угричићу,
новом секретару ЦК СК СР Хрватске,13 сазнајемо да се Марић током
марта и априла исте године састао с Владимиром Бакарићем и Душаном
Драгосавцем. Разговор с двојицом првака СК Хрватске искористио је да
их упозна са стањем у којем се налазила Просвјета. Пишући Угричићу,
Марић је посебно истакао тежак положај ћириличне штампе у Хрват-
ској, односно Просвјетиних издања на том писму која су престала да
излазе. Осим Просвјете и Новог љетописа, и бројна друга појединачна
издања приређена за штампање чамила су у ладицама издавача већ не-
колико година. Према Марићевом мишљењу, то што у Хрватској није
било ниједног ћириличног листа претило је да озбиљно угрози иден-
титет тамошњег српског живља. Желећи да Угричићу посебно дочара
занемареност ћирилице у СР Хрватској, Марић је споменуо да су тих
дана у СР Србији два русинска часописа обележила свој јубилеј, а срп-
ски ћирилски листови у Хрватској нису излазили већ неколико година.
Када је направио то поређење, на упечатљив начин је истакао парадокс
по којем су Русини у Србији могли да имају своју штампу, а Срби у Хр-
ватској нису могли. Познати геолог је до податка о јубилеју русинских
часописа дошао читајући дневни лист Политика, који је у загребачкој
редакцији, на његово велико чуђење, излазио на латиници. Марић је
сматрао да Срби у Хрватској, поред листова на ћирилици, заслужују и
своје научне институте на којима би се проучавали њихова историја,
традиција, култура и језик. Слични институти у Хрватској постојали су
само за хрватски народ, иако су, према важећем уставу, поменута два
народа била равноправна. Када је било омогућено постојање таквих хр-
ватских института у Загребу, Дубровнику, Сплиту, Задру, Винковцима и
Броду на Сави, питао се Марић, зашто није било таквих српских инсти-
10 Документа Луке Марића, почасног председника Српског културног друштва
Просвјета у Загребу, Архив САНУ у Београду, Документа из кабинета академика
Добрице Ћосића, Историјска збирка бр. 15164/25 (у даљем тексту АСАНУ 15164/25).
11 Лука Марић – Душану Драгосавцу, секретару ЦК СК Хрватске, Загреб, крај јула
1977, АСАНУ 15164/25-3.
12 Л. Марић, „СКД просвјета – њезина задаћа и рад послије оснивања у НОБ 1943/1944.
Године”, АСАНУ 15164/25-3a.
13 Лука Марић – Јови Угричићу, секретару ЦК СК Хрватске, Загреб, крај децембра 1977,
АСАНУ 15164/25-5. 104
ЛУКА МАРИЋ У ОДБРАНИ
ЋИРИЛИЦЕ И СРПСКОГ
тута у Книну, Војнићу, Топуском, Пакрацу или Вуковару? „Првенствено
КУЛТУРНОГ ДРУШТВА Ви нам можете помоћи у Вашем книнском крају, гдје су сви услови за
ПРОСВЈЕТА У ХРВАТСКОЈ
такав рад испуњени,” апеловао је на порекло и родни крај тог високог
партијског функционера. Марић је Угричићу скренуо пажњу и на од-
нос појединих локалних партијских комитета према претплатницима
на Просвјетина издања. Наиме, Комитет СК у Петрињи је од Просвјете
тражио на увид листу претплатника на њена издања из тог краја, што је
заплашило Србе који су их до тада куповали и читали. Слично је било
раније и у подручју Слуња, али су се тамошњи Срби досетили и преко
својих комшија Хрвата куповали су Просвјетина издања.14
Након обраћања Угричићу Марић је решио да се обрати и једном високом
партијском чиновнику на државном нивоу. У јануару 1978. године послао
је писмо Станету Доланцу, секретару ЦК СКЈ.15 Слично као и у свом
обраћању Угричићу, почасни председник СКД Просвјета изнео је и овом
приликом тешкоће у којима се Друштво нашло, истакао забринутост
због гашења јединих листова на ћирилици у Хрватској и још једном
подвукао да је народ без штампе народ без идентитета. Говорећи о том
идентитету Марић је навео да се тамошњи Срби према њему никада
нису односили с немаром, али да су доведени у ситуацију у којој им је тај
идентитет намерно оспорен. То писмо се издваја по томе што је у њему
Марић изложио потребу да се под покровитељством Просвјете започне
прикупљање и обрађивање извора о прошлости Срба у Хрватској. Тај
процес, сматрао је, требало би да резултира писањем историје Срба у
Хрватској. „Богате збирке хисторијских докумената у манастирским и
другим библиотекама, у Музеју Срба у Загребу, потврђују хисторијски
пут овог дијела српског народа, али се тај материјал не проучава,
поготово не поручава се систематски, чак је био изложен повремено
пропадању, захваљујући немару појединаца и одговарајућих људи”,
писао је Марић. „Тај материјал треба научно обрађивати, па на основу
критичке обраде требало би почети са писањем политичке, културне
и књижевне хисторије српског народа у западним подручјима СФР
Југославије, особито СР Хрватске. Резултате тога проучавања требало
би систематски објављивати у издањима Просвјете у Загребу,” закључио
је. Иако ова идеја није остварена она је важна као прва иницијатива да
се у једној установи отпочне систематско изучавање прошлости Срба
на простору Хрватске.16

14 Међу сачуваним документима постоји још један траг о надзору рада Просвјете који
су спроводили локални комитети СК Хрватске. Комитет СК Задар пратио је нарочито
предавачку делатност коју је организовао тамошњи пододбор Просвјете. Тај комитет
је закључио да је циљ избора предавача из Новог Сада, Београда, Подгорице и Цетиња
био стварање свести о припадности тамошњих Срба истој заједници са свим Србима
из других крајева земље. „То иде у прилог тези да Срби у Далмацији ни етнички ни
језички не припадају најбројнијем народу СРХ” закључено је у овом извештају. Извод
из оцјене рада СКД Просвјета Задар од стране Комисије и комитета СК Задар, почетак
1972. Године, АСАНУ 15164/25-1.
15 Лука Марић – Станету Доланцу, секретару ЦК СКЈ, Загреб, 12. јануар 1978, АСАНУ
15164/25-6.
16 Тек неколико година касније, тачније 1983. године, створен је Међуакадемијски
одбор за проучавање Војне крајине, у којем је посредно проучавана и историја Срба
105 на том простору. Због све већег слабљења међуакадемијске сарадње крајем 1980-их
Овде ћемо се вратити на поменути ауторски текст који је Марић послао МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

Драгосавцу. Наиме, исти тај текст, али у нешто краћој верзији, он је упу-
тио и Доланцу уз писмо од 12. јануара 1978. године.17 Оба текста настала
су сажимањем једног опширнијег Марићевог текста написаног октобра
1976. године, у којем је изнео своје виђење третмана Просвјете и ћи-
рилице у Хрватској. Тај текст носи наслов „Културно-просвјетни рад и
живот српског народа до данас у западним крајевима Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије” с поднасловом „Народ без штампе
– народ без идентитета.”18 Из самог наслова се види да је подухват на
који се Марић определио био доста амбициозан. О његовој озбиљно-
сти да говори о тој теми сведоче бројни извори које је користио, почев
од радова Илариона Руварца, Јована Цвијића, Ферда Чулиновића, Гој-
ка Николиша и других, до савремених новинских текстова из Slobodne
Dalmacije, Vjesnika и Политике. И поред солидног избора литературе и
извора, Марић се ипак оградио истакавши да одговор на насловљену
тему није пружао као историчар већ као почасни председник Просвјете,
„природословац” и човек опшег образовања. Одмах би требало рећи
да квалитет тог текста није на завидном нивоу, да обилује фразама о
народноослободилачкој борби, социјалистичкој револуцији и братству
и јединству, те да аутор није у потпуности одговорио на тему задату у
наслову. Ти недостаци, међутим, нису умањили вредност тог текста и
Марић је у њему и те како показао познавање суштине проблема о којем
је писао и добро је баратао аргументима изнетим у том тексту.
„Прошлост, наиме, једног народа није ствар случајног борављења на
мјесту гдје се данас налази. То је несумњиво његова одлука и воља да
се одржи управо но томе мјесту и у томе подручју”, писао је Марић.19
Говорећи о прошлости Срба у Хрватској, навео је да је од ране младо-
сти од својих предака слушао приповедања о ратовима и миграцијама
који су Србе задесили пре и након доласка на то подручје. Међутим,
приметио је да још увек нису постојали потпуни прикази прошлости
Срба на том простору. Као пример за то навео је књигу Povijest hrvatskog
naroda 1860–1914 у којој је прошлост Срба у Хрватској обрађена само
посредно, и то у мери без које се историја хрватског народа не би могла
у потпуности разумети.20 Сами аутори поменуте књиге напоменули су
да је проучавање прошлости српског народа од великог значаја и да
без ње није могуће на исправан и темељан начин схватити историју хр-
година тај Међуакадемијски одбор се угасио а у оквиру САНУ формирано је посебно
тело – Одбор за историју Срба у Хрватској, који је започео све послове у изучавању
прошлости српског народа на овом подручју које је Марић намењивао Просвјети.
17 Л. Марић, „СКД просвјета – њезини задаци и рад послије оснивања у НОБ 1944.
Године”, Загреб 12. јануар 1978, АСАНУ 15164/25-6а.
18 Л. Марић, „Културно-просвјетни рад и живот српског народа до данас у западним
крајевима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије”, Загреб октобар 1976,
АСАНУ 15164/25-2.
19 Исто, стр. 5.
20 Jaroslav Šidak, Mirjana Gross, Igor Karaman, Dragovan Šepić, Povijest hrvatskog naroda
g. 1860–1914, Zagreb 1968. Осим што у њој није довољно пажње посвећено историји
Срба, та књига имала је и друге недостатке: у њој није обрађена културна историја,
прескочен је веома важан период од Револуције 1848/1849. године до 1860 године итд.
Видети: Vasilije Krestić, Šidak–Gross–Karaman–Šepić, „Povijest hrvatskog naroda g. 1860–
1914”, Zagreb 1968 (prikaz), Jugoslovenski istorijski časopis 3, Beograd 1969, str. 91–98. 106
ЛУКА МАРИЋ У ОДБРАНИ
ЋИРИЛИЦЕ И СРПСКОГ
ватског народа. Будући да „српска компонента,” како су је сами аутори
КУЛТУРНОГ ДРУШТВА ословили, није била проучена, Марић је с правом постављао питање
ПРОСВЈЕТА У ХРВАТСКОЈ
шта читалац може да добије „читањем и учењем такве повијести, затим,
зашто је то тако, и најзад, ко ће то надокнадити и проучити и са којег
угла гледано”.21 Да би тај велики недостатак био надокнађен, Марић је
као најважнији задатак историчара истицао прикупљање и критичко
обрађивање историјских извора те на основу тога писање синтезе о про-
шлости Срба у Хрватској.
Просвјета, основана „не на паркету и под бљештавим освјетљењем бо-
гато илуминираних лустера”, већ „у народноослободилачких борби, го-
тово у шуми, одакле је донијело своје светло име и лице,” у заједничкој
држави заузела је правилан и братски однос према свим другим нацио-
налностима. Међутим, отворени проблеми јавили су се крајем 1960-их
година када је Хрватску захватила „несретна еуфорија” започета Декла-
рацијом. Лингвисти, историчари и политичари, па и људи других звања
и занимања, „једна цијела војска латила се пера да каже своје о народ-
ној хисторији, о чистом хрватском књижевном језику и књижевности,
култури, школству, привреди, индустрији и финансијама.” Марићу се
чинило да је тада дошло време да се у вези с питањем језика изврше
промене с „тачке на точку”, са „хиљаде и тисуће само на тисућу” и још
неколико речи особених „хрватском књижевном језику”.22 У тој еуфо-
рији учешће су узели многи научни, културни и политички делатници
у Хрватској, чија је иступања он пажљиво пратио. Као посебан пример
навео је случај Људевита Јонкеа, у то време водећег хрватског лингвисте.
Јонке је био један од потписника Новосадског договора 1954. године
којим је проглашено да су српски и хрватски један језик с два изговора
– ијекавским и екавским, али је потом нагло променио своје мишљење
отворено се залажући за посебност хрватског језика.23 Марићу је запао
за око и један иступ Мирослава Крлеже, који је за лист Политика из-
јавио следеће: „Хрватским књижевним језиком служе се само овдашњи
Срби – писци, интелектуалци а народ говори српски, тј. пусти га да
тај наш језик зове српским, као што га Хрвати зову хрватским” и тако
одвојио српску интелигенцију од српског народа.24 Иако није био ни
лингвиста, ни историчар, Марић је схватао шта је била суштина свих
тих лингвистичких подвајања. Сматрао је да је српски језик народни
језик и да је свако одвајање народног од књижевног језика, односно је-
зика интелигенције штетно и да по својој суштини подсећа на доба пре
Вукове реформе. За себе је увек тврдио да је говорио и писао језиком
којим га је дозивала његова мајка неписмена и боса а који се у његовом
школском сведочанству 1905. године називао хрватски или српски језик
а у ово време се звао српскохрватски језик.25
21 Л. Марић, „Културно-просвјетни рад и живот српског народа...“, АСАНУ 15164/25-
2. стр. 4.
22 Исто, стр. 16.
23 Исто, стр. 17–18.
24 Исто, стр. 20–21.
25 У једном приватном писму Лука Марић је све учеснике тих беспотребних
107 лингвистичких расправа назвао „варијанташима, магистрима, докторима и
Марића је посебно болело то што је Просвјета стављена у исту раван с МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ

Матицом хрватском и окривљена за национализам. У том смислу му је

најтеже пала изјава Јакова Блажевића, народног хероја и потоњег пред-
седника Председништва СР Хрватске, који је Просвјету назвао „малим
трабантом Матице хрватске.” „Питам се, а и многи поштени људи се
питају,” писао је Марић, „зар би Просвјета могла бити мали трабант
онога ко иде за рушењем тековина народноослободилачкле војске и бор-
бе, и да ли би се она могла наћи у таковом колу? Дакле, Просвјета, као
мали трабант нечије работе, требала би бити гурнута у каљужу оних
који су бучно крстарили по Славонији и Далмацији, бунећи народ и
рушећи тековине народноослободилачке борбе.”26 Уочивши намеру да
се ускраћивањем финасијских средстава рад Просвјете паралише, Ма-
рић је навео један случај као пример не би ли илустровао начин на
који се та намера остваривала. Наиме, од новца предвиђеног у плану
Интересне заједнице културе града Загреба за 1975. годину ни динар
није био предвиђен за Просвјетина издања и њене остале активности.
Од тих средстава финасиран је, између осталог, и рад две нехрватске
културне установе у Загребу – Словеначког културно-просветног дру-
штва „Словенски дом” и Чешког културног друштва „Чешка беседа”.
Не доводећи ниједног тренутка у питање потребу да та друштва добију
средства, Марић се само питао због чега је СКД Просвјета неправедно
изостављена.27 Судбине ћирилице и Просвјете у Хрватској Марић је ве-
зивао у једну сматравши да оне не могу једна без друге. Ћирилицу није
видео само као уставом загарантовано право већ ју је назвао весником
вековне присутности српског народа на подручју Хрватске. Просвјета
би, по његовом мишљењу, само помоћу своје ћириличне штампане речи
могла да настави да испуњава свој главни задатак – уклањање незнања
и неумећа као главних препрека у развоју српског националног бића.
Доживотни почасни председник Просвјете био је убеђен да су непо-
вољна ситуација у којој се нашло српско писмо и Просвјета у Хрватској
лако решиви и није губио наду да ће Просвјета након светле прошлости
имати и исту такву будућност.
Из документације која нам је била доступна није познато какви су били
одговори високих партијских званичника на те Марићеве апеле, ако их
је уопште и било. Међутим, след догађаја од гашења Просвјетиних ли-
стова, преко престанка рада Друштва до његовог коначног укидања 1980.
године28казује много више него што би могли ти одговори. Лука Марић
је до краја наивно веровао у идеaлe братства и јединства и није дожи-
сврзигаћама” и препоручио им да оду на Кордун и Банију да тамо науче говор без
варијаната. Лука Марић – Дани Димитријевић, Тијесно код Шибеника 1975. године,
Архив САНУ Историјска збрика бр. 14755.
26 Л. Марић, „Културно-просвјетни рад и живот српског народа...”, АСАНУ 15164/25-2.
стр. 25.
27 Исто, стр. 15.
28 СКД Просвјета је укинута одлуком РСП-а Хрватске 23. маја 1980. године. Та одлука
оправдана је на саветовању Републичке конференције ССРНХ 2. октобра 1980. године
закључком који није оставио места за оснивање било каквих посебних установа
српског народа у Хрватској. Коста Михаиловић, Василије Крестић, Меморандум САНУ,
Одговори на критике, Београд 1995, стр. 138–139. 108
ЛУКА МАРИЋ У ОДБРАНИ
ЋИРИЛИЦЕ И СРПСКОГ
вео формално укидање Просвјете. Његов покушај да нешто промени у
КУЛТУРНОГ ДРУШТВА односу републичких партијских структура према Просвјети и ћирилици
ПРОСВЈЕТА У ХРВАТСКОЈ
је попут гласа вапијућег у пустињи остао без одјека. Након тридесет пет
година постојања Просвјета је укинута а српски народ у Хрватској остао
је без своје једине културне установе. Тек десетак година касније, у јеку
грађанског рата у Југославији, рад Просвјете је обновљен, али у знатно
другачијим околностима, с новим циљевима и задацима.

109
LUKA MARIĆ IN DEFENSE OF CYRILLIC AND SERBIAN MIROSLAV JOVANOVIĆ

CULTURAL SOCIETY PROSVJETA IN CROATIA

The famous geologist Luka Marić (1899–1979) was a lifelong honorary

president of Serbian Cultural Society Prosvjeta in Zagreb. During the
strengthening of Croatian nationalism in the early 1970’s the work of this
Society was interrupted and all its Cyrillic editions ceased to be published.
Since Marić considered that the work of Society and the existence of its
Cyrillic editions were of great importance for the Serbian people in Croatia,
he made efforts to change this situation. These efforts consisted in meetings
and correspondence with leading party officials on the republic and federal
level. Although these Marić’s attempts were unsuccessful, they represent
an important testimony of the effort of lifelong honorary president of SCS
Prosvjeta to preserve Prosvjeta and Cyrillic in Croatia.

110
 ПРВА ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА „ХУМАНИТАРНА
ИНТЕРВЕНЦИЈА” − ВУКОВАР 1991. ГОДИНА

ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ 1

ПРОЛОГ

„Вуковарска операција” из 1991. г., је заједно са случајем Мостара

1992−1994. г. и Сребренице 1995. г. најмаркантнија је епизода из време-
на бруталног и крвавог разбијања СФРЈ које су извршили унутрашњи
и спољашњи војнополитички чиниоци; епизода о којој ће се тек писати
истинске научне публикације, као и о читавом периоду разбијања Ју-
гославије 1990-их, с обзиром на то да је град Вуковар у сваком случају
остао упечатљив споменик у повести српско-хрватских односа. Док за
Србе случај Вуковара из 1991. г. представља климакс крваве борбе срп-
ског народа из 1990-их против повампирене хрватске нацистичке поли-
тике из времена усташко-нацистичке Независне Државе Хрватске (НДХ,
1941−1945. г.), исти тај случај за хрватску страну значи врхунац отпора
„младе хрватске демокрације” наводној „србочетничкој” империјалној
политици над хрватским етно-повесним простором. У сваком случају,
вуковарска епизода из 1991. г. се ни у ком случају не може посматрати
изоловано од општег карактера и контекста нестанка СФРЈ као и шире
повести српско-хрватских односа.

РАЗБИЈАЊЕ СФРЈ

Егзистенција Брозове СФРЈ (Титославије) била је заснована пре све-

га на успостављању његове личне диктатуре и култа личности, као и
свесрдне материјалне, политичке и финансијске подршке западних тзв.
демократија, али пре свега Сједињених Америчких Држава (САД) од
времена Стаљиновог раскида с Титом 1948. г.2 па све до саме смрти до-
1 sotirovic@global-politics.eu (Vladislav B. Sotirovic, Mykolas Romeris University – Vilnius,
Faculty of Public Administration, Institute of Political Sciences, Lithuania).
2 Нетачан је званични став југословенске титолошке историографије и државно-
политичке пропаганде да је Тито раскинуо са Стаљином 1948, већ је Стаљин коначно
прекинуо односе с Брозом као западним клијентом и избацио и њега и његову
Југославију из Информбироа. Нетачна је и тврдња да је Броз на Петом конгресу КПЈ
(21−28. јул 1948. г) побио све клевете Информбироа из Резолуције од 28. јуна 1948. г.
[Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (urednici), „Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa
Broza Tita”, Beograd: Export-Press, 1978, 123]. О Титославији из тог периода видети у
111 [Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља – Југославија, Београд, Чигоја штампа 2004].
животног председника СФРЈ. Броз–Кардељева идеологија националног ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

комунизма заснованог на баналној пракси (квази)социјалистичког са-

моуправљања играла је улогу идеолошког цемента у многонационалној
и у основи разједињеној држави која је трајала онолико колико је трајао
и њен диктатор.3 САД су вештачки одржавале Југославију читавих десет
година након званичне (и ничим доказане) смрти аустроугарског капла-
ра и самопрокламованог маршала (1980) када се геополитичка основа
међународних односа из корена променила нестанком Совјетског Саве-
за Социјалистичких Република (СССР), Варшавског пакта и уједињењем
две немачке државе (1989–1991 г.).4 С обзиром на то да је Југославија
постала непотребна у америчким војнополитичким плановима за пост-
хладноратовску еру, пуштена је низ воду да се утопи у крвавом грађан-
ском рату 1991−1995, који је само део историјских ратова цивилизација
на балканском али и глобалном простору.5
(Квази) југословенска политика „братства и јединства” Јосипа Броза
имала је за свој основни циљ политичко-економску припрему распада
земље након његове смрти и то по авнојевском административно-те-
риторијалном шаблону: све социјалистичке републике и обе аутономне
покрајине требало је да постану независне државе с крајњом консеквен-
цом међународно признате етнички чисте велике Хрватске (Брозове
отаџбине) и мале Србије сведене у границе „Бизмаркове Србије” у вре-
мену након Берлинског конгреса 1878. до балканских ратова 1912−1913.
Стога је Броз створио аутономне покрајине само у Србији (по Уставу из
1974. стварно независне републике) и предузео је све да се након 1945.
стравични етноцид над Србима у НДХ6 заташка и коначно заборави, тј.
фактички верификује и легализује.

3 О психополитичком карактеру Брозовог култа личности и диктатуре видети у:

Владимир Адамовић, Три диктатора, Стаљин, Хитлер, Тито: Психополитичка
паралела, Београд, Informatika, 2008, 445−610.
4 Jeffrey Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World Politics, London − New
York: Routledge, Taylor & Francis Group, 2011, 34−43.
5 Victor Roudometof, „Nationalism, Globalization, Eastern Orthodoxy: ’Unthinking’ the
’Clash of Civilizations’ in Southeast Europe”, European Journal of Social Theory, 2 (2), 1999,
233−247; Samuel P. Hungtington, „The Clash of Civilization and the Remaking of World
Order”, London: The Free Press, 2002; Ignas Kapleris, Antanas Meištas, „Istorijos egzamino
gidas: Nauja programa nuo A iki Ž”, Vilnius, Leidykla „Briedis”, 2013, 387. Западне силе
су имале директну улогу у растурању СФРЈ поспешивањем верске и међунационалне
нетрпељивости као и националистичке страсти на просторима Југославије [Veljko
Kadijević, „Moje viđenje raspada: Vojska bez države”, Beograd, Politika, 1993, 40]. О улози
међународног фактора у процесу растурања Југославије и ратовима који су уследили
на њеном простору видети у: [Richard H. Ullman (ed.), The World and Yugoslavia’s Wars,
New York, A Council on Foreign Relations, 1996]. Западни антагонизам према Србији и
Србима у повесном контексту је можда најбоље дефинисао Х. Ситон-Вотсон 1911. г. када
је писао да би „победа пан-српске идеје значила победу источне културе над западном”
[Trajan Stojanović, Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa, Beograd, Equilibrium, 1997,
377].
6 О србоциду у НДХ видети више у: Vladislav B. Sotirović, „Remembering a Magnum
Crimen in the Independent State of Croatia, 1941−1945”: http://www.sotirovic.
eu/2015/05/07/remembering-a-magnum-crimen-in-the-independent-state-of-croatia-
1941%E2%88%921945/. О директној сарадњи римокатоличке цркве с усташким режимом
у НДХ видети у: Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац,
Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Никшић, Јасен, 1999. 112
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
Након Брозове смрти косметски Албанци (Шиптари) били су ти који су
„ХУМАНИТАРНА први отпочели организованим насиљем разбијање СФРЈ у пролеће 1981.
ИНТЕРВЕНЦИЈА” −
ВУКОВАР 1991. Г.
7
с крајњом намером да одвоје Косово и Метохију од Србије, да изврше
етничко чишћење протеривањем Срба и свих других не-Албанаца и об-
нове Велику Албанију из времена Другог светског рата. Организовани
и систематски терор косметских Албанаца над српским становништвом
покрајине,8 као и албански сепаратизам на Косову и Метохији након
Брозове смрти директно су потхрањивала и политички охрабривала
руководства Хрватске и Словеније као најефикаснији начин продужа-
вања функционисања Брозове асиметричне југословенске федерације у
којој су управо Социјалистичка Република (СР) Словенија и СР Хрват-
ска имале привилегован политички, економски и финансијски положај
у односу на све друге републике али нарочито у односу на СР Србију,
у оквиру које су две аутономне покрајине, служиле као најбољи меха-
низам за очување таквог асиметричног стања међурепубличких односа
и политике. Предлог новоизабраних „демократских” влада Словеније
и Хрватске9 о реструктурирању југословенске федерације у конфедера-
цију шест „суверених држава”, од којих би свака имала своје армије и
дипломатска представништва,10 није био ништа друго него предлог о
de facto признавању независности југословенских република, али у тзв.
„авнојевским границама” што је пре свега ишло у корист велике Бро-
зове Хрватске, али и велике Словеније. Тај предлог асиметричне кон-
федерације имао је и своју политичку функцију да га као објективно
неприхватљив одбије Србија, али и друге југословенске републике, чиме
би се дао формалан повод Љубљани и Загребу да прогласе независност
Словеније и Хрватске од остатка Југославије, што се и догодило 25. јуна
1991. и уједно представља почетак крвавог грађанског рата.
Западна академска литература, као и западни масмедији и политич-
ки кругови углавном директно оптужују „националистичку” полити-
ку Слободана Милошевића (1941−2006) као главног, па чак и јединог
инспиратора разбијања СФРЈ.11 Слободан Милошевић, међутим, нема
већу кривицу за нестанак бивше заједничке државе, као и за избијање

7 Радослав Ђ. Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд, ЕВРО, 2002, 243.

8 О документованом албанском терору над Србима видети у: [Јеврем Дамњановић,
„Косовска голгота, Интервју”, Специјално издање, Београд, Политика, 22. октобар
1988].
9 Ова чињеница да су владе Словеније и Хрватске 1990. г. изабране формално гледано
демократским путем након првих послератних парламентарних избора служила је, а и
даље служи, као главни алиби „антисрпском” блоку како на просторима Југославије,
тако и у иностранству за декларативну одбрану политике Љубљане и Загреба у процесу
разбијања СФРЈ. Међутим, мора се истаћи да су и владе свих других југословенских
република у истој тој 1990. г. биле исто толико демократски изабране као и владе
Словеније и Хрватске. Чак и Адолф Хитлер је на власт у Вајмарској Републици 1933. г.
дошао на крајње демократски начин, бар гледано са чисто формално-правног аспекта.
10 Susan L. Woodward, Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War, Washington,
DC, The Brookings Institution, 1995, 132.
11 Видети, нпр.: [Louis Sell, Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, Durham−
London, Duke University Press, 2003; Richard Overy, XX amžiaus pasaulio istorijos atlasas,
Vilnius, Leidykla „Briedis”, 2008, 144; Kimberly L. Sullivan, „Slobodan Milosevic’s Yugoslavia”,
Minneapolis, MN, Twenty-First Century Books, 2010; Adam Lebor, Milosevic: A Biography,
113 London–Berlin−New York−Sydney, Bloomsbury, 2012].
грађанског рата од других лидера југословенских република, а нарочито ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

од др Фрање Туђмана (1922−1999) и његове Хрватске демократске зајед-

нице (ХДЗ), али је сигурно тачно да је своју политичку борбу за адми-
нистративно уједињење Републике Србије, њен равноправан политич-
ко-економски положај у југословенској федерацији, као и заштиту Срба
како на Косову и Метохији, тако и на просторима читаве Југославије,
а нарочито у Хрватској где су се на власти у пролеће 1990. г. фактички
нашле неоусташе одевене у рухо демократије и Европе, искористио за
успостављање личне ауторитативне власти и етнопопулизма у Србији12,
што је исто урадио и Фрањо Туђман у Хрватској спроводећи своју по-
литику србофобије и усташке идеологије из времена Павелићеве НДХ.13
Политичко руководство Србије директно оптужују исти извори за по-
кушај реализовања идеје велике Србије за време разбијања Југославије14
а на идеолошким основама Начертанија из 1844.15 г. Илије Гарашанина.
Слободан Милошевић је наводно желео да постане нови Јосип Броз
Тито читаве Југославије, што у суштини није искључено, али није ни
фактографски доказиво. За разлику од њега, Фрањо Туђман је врло ве-
роватно имао као свој главни политички циљ да остане забележен у
хрватској повесници као нови национални поглавник (врховник) који
је обновио Павелићеву НДХ у њеним „етноповијесним” границама и по
могућству коначно етнички очишћеној од Срба. Хрватска историогра-
фија је у том периоду, пре свега из политичких, а не научних разлога,
отишла велики корак даље директно оптужујући српску политичку и
националну елиту за спровођење у дело идеолошко-историјског кон-
цепта не само велике Србије већ и геноцидне Србије у којој не би било
места за не-Србе, а тај концепт се историјски наводно може пратити у
повезаном идеолошком низу од чланка „Срби сви и свуда” Вука Стефа-
новића Караџића из 1836. г. (штампаног 1849. г.) па све до Меморандума
Српске академије наука и уметности (САНУ) из 1986. г.16
12 Bernd J. Fišer, Balkanski diktatori: Diktatori i autoritarni vladari jugoistočne Evrope,
Beograd, IPS, Beograd−IP Prosveta, Beograd, 2007, 481−539.
13 Jill A. Irvine, „Ultranationalist Ideology and State-Building in Croatia, 1990−1996”,
Problems of Post-Communism, 44 (4), 1997, 30−43. Међутим, усташка идеологија у вези
са „Српским питањем” у Хрватској потпуно је контрадикторна у односу на његово
практично решење за време НДХ с обзиром на то да су усташе, као и сам поглавник
Павелић тврдиле да у Хрватској у суштини има веома мало правих Срба јер су хрватски
„Срби” огромном већином, у ствари, етнички Хрвати православне вероисповести [Irina
Lyubomirova Ognyanova, „Nationalism and National Policy in Independent State of Croatia
(1941−1945)”, draft of the paper presented at the Special Convention Nationalism, Identity
and Regional Cooperation: Compatibilities and Incompatibilities, organized by the Centro per
l’Europa Centro orientale e balcanica, University of Bologna, Forli, Italy, June 4−9th, 2002, 5].
Међутим, у пракси за време НДХ усташки режим је настојао да елиминише на овај или
онај начин све православце и у Хрватској и у Босни и Херцеговини што говори да су
усташе биле пре свега крсташка војска Ватикана. Са сличним проблемом се суочио и
Туђманов режим у реплици НДХ 1990. - тих.
14 Richard W. Mansbach, Kirsten L. Taylor, Introduction to Global Politics, London − New
York, Routledge, Taylor & Francis Group, 2012, 442.
15 О Гарашаниновом Начертанију видети у: [Радош Љушић, Књига о Начертанију:
Национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Београд, БИГЗ, 1993]. О Илији
Гарашанину као државнику видети у: [Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин: Државник и
дипломата, Београд, Просвета, 1987].
16 Ante Beljo et al. (eds.), „Serbia from Ideology to Agression”, Croatian Information Centre,
Zagreb−London−New York–Toronto−Sydney, Zagrebačka tiskara, 1992. О истинама, 114
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
Међутим, бар што се тиче улоге хрватске стране у разбијању Југославије,
„ХУМАНИТАРНА нова хадезеовска власт у Загребу је за огромну већину Срба на простору
ИНТЕРВЕНЦИЈА” −
ВУКОВАР 1991. Г.
читаве земље била ништа друго него реинкарнација србоцидне Паве-
лићеве НДХ и правашко-усташке идеологије „крви и тла” у решавању
„Српског питања” не само на просторима Брозове ионако велике Хрват-
ске, него и на читавом простору западно од реке Дрине, који је још од
Анте Старчевића својатан као ексклузивно хрватски етноповесни про-
стор. У суштини правашко-усташка идеологија и политика Туђманове
ХДЗ у решавању „Српског питања” западно од Дрине током и након
растурања СФРЈ почивале су на идеологији и политици геноцида над
Србима западно од Дрине још од 19. столећа у хрватским клерикалним
и националшовинистичким круговима.17 Да се у случају владајуће ХДЗ
радило о копији Павелићеве ендехазије, било је Србима јасно не само
из реторике званичних државних органа Хрватске, већ и из коришћене
усташке симболике из Другог светског рата, као и званичног партијског
и државног става према поглавнику Анти Павелићу (1889−1959) – „Бал-
канском касапину” који је стајао на челу државе у којој је усмрћено
на најбестијалнији начин и до 750.000 Срба.18 Стога није ни чудо да су
Срби из Хрватске који су у њој живели у компактним масама пре свега
на просторима Баније, Лике и Кордуна, били једноставно принуђени да
се националнополитички самоорганизују, тј. да прво прогласе Српску
Аутономну Област (САО) Крајину 21. децембра 1990. г. а 28. фебруара
1991. г. да усвоје Резолуцију о раздруживању Републике Хрватске и САО
Крајине, која је требало да остане у Југославији.19
заблудама и злоупотребама концепта и идеологије велике Србије видети у: [Василије
Ђ. Крестић, Марко Недић (уредници), Велика Србија: Истине, заблуде, злоупотребе,
Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и
уметности у Београду 24−26. октобра 2002. године, Београд, Српска књижевна задруга,
2003]. О узајамној повезаности Гарашаниновог Начертанија са Вуковим чланком „Срби
сви и свуда” видети у: [Vladislav B. Sotirović, Srpski komonvelt: Lingvistički model definisanja
srpske nacije Vuka Stefanovića Karadžića i projekat Ilije Garašanina o stvaranju lingvistički
određene države Srba, Vilnius, privatno izdanje, 2011]. И један и други рад били су директан
одговор на националшовинистичку идеологију и политику хрватској Илирског покрета
о похрваћивању римокатоличких и ијекавских Срба и стварању Велике Илирије, тј.
велике Хрватске [Vladislav B. Sotirović, The Croatian National (“Illyrian”) Revival Movement
and the Serbs: From 1830 to 1847, Saarbrücken, LAP LAMBERT Academic Publishing, 2015].
17 О генези идеје и идеологије србоцида у Хрвата у контексту стварања велике Хрватске
с њеним источним границама све до реке Дрине видети у: [Василије Ђ. Крестић,
Геноцидом до велике Хрватске, Јагодина, Гамбит, 2002].
18 Richard W. Mansbach, Kirsten L. Taylor, Introduction to Global Politics, London − New
York, Routledge, Taylor & Francis Group, 2012, 442. Тако је, нпр. Хрватска странка права
(ХСП) – прећутни коалициони партнер ХДЗ, 17. јуна 1991. г. усвојила тзв. Липањску
повељу у којој се отворено тражило да се Павелићева НДХ обнови и то у границама
на истоку све до Суботице, Земуна, реке Дрине, Санџака (Рашке) и Боке Которске.
Да су читава Босна и Херцеговина и Црна Гора („Црвена Хрватска” – Croatia rubea)
повесне и етнографске хрватске земље још од кнеза Трпимира и краља Томислава,
све до данас јасно наглашава хрватски лист Narod – Glasilo za demografsku osnovu i
duhovni preporod hrvatskog naroda из 1998. г. [Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до велике
Хрватске, Јагодина, Гамбит, 2002, додатак]. ХСП је од лета 1990. г. организовала своје
паравојне (усташке) јединице Хрватске обрамбене снаге – ХОС, које су углавном биле
интегрисане у регуларне формације Хрватске војске од октобра 1991. г. ХОС је отворено
заговарао усташки екстремизам, користио усташку симболику и величао поглавника
Павелића [Ivo Goldstein, Croatia: A History, London, C. Hurst & Co, 1999, 225].
19 Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина: Десет година послије, Београд,
115 Добра воља, 2005, 16−19.
Након проглашења независности Републике Хрватске од 25. јуна 1991. ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

г. добро опремљене оружане формације Хрватске (око 200.000 дугих

цеви),20 потпомогнуте партијским милицијама и разноразним хрватским
и иностраним „псима рата” удариле су свом снагом на српска насеља на
простору САО Крајине, али и на касарне Југословенске народне армије
(ЈНА) имајући дипломатско-политичко залеђе у западним „демократи-
јама”, а пре свега уједињене Немачке, која је југословенску кризу и рат
искористила да се наметне као лидер читаве Европске заједнице/уније.21
Тако је формално почео четворогодишњи грађански рат на просторима
авнојевске Хрватске, мада су борбе између српске Територијалне одбра-
не (ТО) и резервног састава милиције са хрватским редарственицима
и зенгама вођене и раније. Првог августа 1991. г. отпочеле су борбе у
Даљу, Ердуту, Осијеку, Дарди, Вуковару и Крушеву.

КАРАКТЕР „ВУКОВАРСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ” 1991. Г.

Скоро тромесечне борбе за тај западносремски град на рекама Вуки

и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991. г.) тек ће изазивати ре-
акције и „њихових” и „наших” пов(иј)есничара, али је ипак и до сада
протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико
релевантан суд о овој хрватско-српској етнополитичкој епопеји с доста
удаљене и неутралне историјске дистанце али узимајући у обзир и лич-
на искуства аутора текста као сведока времена разбијања СФРЈ у којој
је тада живео.22
Хрвати и постјугословенска хрватска „туђманологија” сматрају „Вуко-
варску операцију” епопејом и симболом одбране хрватске независности
и хрватског отпора против наводне „србо-црногорско-четничке агре-
сије” на младу хрватску демокрацију (тј. туђманокрацију као параван
новообновљене Павелићеве НДХ). Вуковар је у Хрвата уједно и „град
херој” и „источни гријех” Хрватске, с обзиром на то да су га de facto
свесно жртвовали врховници зарад добијања политичких поена у Бер-
20 Хрватске (као и словеначке) оружане формације тада су биле опремљене
најсавременијим лаким наоружањем и војном опремом и обучавали су их страни
аустријски и немачки војни стручњаци за извођење брзих и ефектних акција против
ЈНА. У исто то време као вид специјалног рата против ЈНА и СФРЈ припремано је и
спроведено у дело масовно дезертирање из јединица ЈНА да би оне остале непопуњене
и самим тим неспремне за извођење озбиљнијих акција [Радослав Ђ. Гаћиновић, Насиље
у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002, 260].
21 На пример, о директном подстрекивању и финансирању сепаратизма косметских
Албанаца од стране Немачке видети у: [Matthias Küntzel, „Der Weg in den Krieg:
Deutschland, die NATO und das Kosovo”, Berlin: Elefanten Press, 2000].
22 Бар што се тиче хрватске стране, могу се навести као примери политикантске
„туђманолошке” литературе настале непосредно након ратова за југословенско наслеђе,
али и под њиховим директним етнопсихолошким утицајем , следеће библиографске
јединице: Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje,
Zagreb, Naklada P. I. P. Pavičić, 2000; Ivo Perić, Povijest Hrvata, Zagreb, Centar za transfer
tehnologije, 1997; Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povjest, Zagreb, Golden Marketing,
1999. Ратови за југословенско наслеђе из 1990-их на просторима западно од реке Дрине,
тј. бивше Павелићеве НДХ, морају се посматрати првенствено кроз призму грађанског
рата између Хрвата, Бошњака и Срба („пречанских динараца”) који су тако сравњивали
међусобне повесне рачуне, а што се тиче Срба поготово рачуна из Другог светског рата. 116
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
лину, Бриселу и Вашингтону – што је пракса коју је од Туђмана научио
„ХУМАНИТАРНА и поновио председник председништва Босне и Херцеговине Алија Изет-
ИНТЕРВЕНЦИЈА” −
ВУКОВАР 1991. Г. беговић (1925−2003) нешто касније са Сребреницом 1995. г.23
Међутим, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану не-
зависности града, Републике Српске Крајине и ослобођење заточених
српских цивила од тортуре и покоља које је спроводила хадезеовско-
усташка солдатеска. Другим речима, за Србе је „Вуковарска операција”
имала пре свега хуманитарни и антифашистички карактер у оквиру
отаџбинско-одбрамбеног рата 1991−1995. који су Срби водили против
агресивне и србофобичне политике Загреба и Сарајева.24
Слободни смо да изнесемо два става о суштинском карактеру борби
за Вуковар 1991. г. а на која остали истраживачи досад нису обраћали
довољно пажње:
1. радило се о првој постхладноратовској војној „хуманитарној интер-
венцији” ради ослобађања Вуковара као концентрационог логора за
Србе – интервенцији коју су дотад већ практиковале западне демо-
кратије како у Европи, тако и у „новом свету” а засноване на прав-
ним основама Повеље Уједињених нација из 1945. г., као и другим
актима међународног права;25
2. oслобађањем Вуковара спречавала се потенцијална агресија хрват-
ских бојовника на територију Србије (иначе праксе коју су Хрвати
већ једном спровели у дело за време Првог светског рата)26 а ради
23 Да су Сребреницу јула 1995. г. жртвовале централне власти у Сарајеву, говори и
норвешки документарни филм из 2011. г. „Издани град”
[https://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM&index=13&list=PL999EB6ACC07
FC959].
24 Неоспорно је да је разбијање СФРЈ било увелико продукт деловања ренесансе
либералног национализма изнутра који се као феномен појавио на просторима Источне
Европе након 1989. г. [Jeffrey Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World
Politics, London − New York, Routledge, Taylor & Francis Group, 2011, 405].
25 На пример, на параграфу 4, члану 2 Повеље Уједињених нација или Принципу VI
Принципа међународног права признатих у Повељи Нирнбершког трибунала и Пресуде
Нирнбершког трибунала из 1950. г. најважнији међународни документи који регулишу
људска права до времена растурања СФРЈ јесу: Универзална декларација људских права
из 1948. г., Женевска конвенција о третману ратних заробљеника и заштити цивила у
време рата из 1949. г., Европска конвенција о људским правима из 1950. г., Конвенција о
геноциду из 1951. г., Декларација о тортури из 1975. г. и Конвенција против тортуре,
других окрутних, нељудских и понижавајућих третмана или кажњавања из 1984. г.
[Andrew Heywood, Global Politics, New York, Palgrave Macmillan, 2011, 311]. На основу
норми споменутих аката међународног права о заштити права човека засигурно
је да је људска права Срба и као појединаца и као колектива флагрантно кршила
у граду Вуковару хрватска солдатеска у лето 1991. г., што је коначно и морало да
изазове „хуманитарну интервенцију” још увек међународно-правно постојеће државе
Југославије, на чијој се територији оваква пракса вршила. О међународним нормама
заштите људских права видети у: [Jack Donnelly, International Human Rights, Cambridge,
MA, Westview, 2007; Philip Alston, Ryan Goodman, International Human Rights. The
Successor to International Human Rights in Context: Law, Politics and Morals, Oxford, UK,
Oxford University Press, 2012]. О међународном јавном праву видети у: [Смиља Аврамов,
Међународно јавно право, Београд, Савремена администрација, 1986].
26 У аустроугарској војсци, која је напала Србију 1914. г. и у њеним западним деловима
починила невиђене ратне злочине, већину борачког састава чинили су југословенски
народи Двојне монархије. Тако је у састав Пете аустроугарске армије улазио 13.
117 загребачки корпус, а у састав Шесте 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. У неким
 анексије источног Срема као „повесне хрватске земље”, по угледу ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

на поглавника Павелића с обзиром на то да је основни идеолошко-

национални циљ Туђманове политике из 1990-их био обнова тери-
торијалног интегритета Павелићеве НДХ уз етничко чишћење пре-
осталих Срба на тим просторима.27 Међутим, није искључено да је
Вуковар као одлично утврђена војна постаја требало да одигра улогу
одскочне даске за даља територијална проширења Хрватске на рачун
Србије у Бачкој с обзиром на то да су ту војвођанску провинцију
још од времена Краљевине Југославије отворено својатали Хрвати
као етнографску хрватску земљу28 од које ни Туђманов режим није
одустајао у својим јавним наступима и пропаганди. Да се у овом
контексту подсетимо да од Бачке Хрватску раздваја само река Дунав,
на којој се Вуковар управо и налази.
Овде је битно навести основне међународне услове под којима је мо-
рално-правно изводљива „хуманитарна интервенција” употребом ле-
галних оружаних снага једне међународно признате и суверене државе
или групе таквих држава у оквирима принципа тзв. праведног рата (jus
ad bellum ):
1. Принцип неопходности – сва неоружана средства и опције су исцрп­
љени пре почетка ратних операција ;
2. Принцип праведног случаја – циљ интервенције је задовољавање
правде или самоодбрана ;
3. Принцип легитимности ауторитета – интервенцију спроводи ле-
гитимна власт легитимним и легалним средствима, тј. легитимна
влада међународно признате суверене државе ;
4. Принцип праведне намере – ратне операције се могу изводити само
на основама морално прихватљивих и оправданих циљева;
5. Принцип оправданости могућности успеха – ратне операције се не
могу водити ако је њихов успех безнадежан, тј. када се животи вој-
ника безвредно излажу опасности ;
6. Принцип пропорционалности – позитивни резултати ратних опера-
ција треба да буду већи од негативних, а одговор на напад пропор-
ционалан нападачевим акцијама.29
Од горе наведених шест принципа „праведног рата, сматрамо да је СФРЈ
у случају Вуковара 1991. г. засигурно испунила прва четири. Пети прин-
цип је такође могао да буде у потпуности испуњен да је командни кадар

аустроугарским јединицама на србијанском фронту Хрвати су чинили чак и до 50%

борачког (тј. кољачког) састава од којих се по зверствима нарочито истакла 42. Вражија
хрватска домобранска дивизија у којој је ратовао и Јосип Броз Тито (Мира Радојевић,
Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратка историја, Београд, Српска
књижевна задруга − Београдски форум за свет равноправних, 2014, 118).
27 Познато је да је незванични назив Туђманове странке ХДЗ − „Хрватска до Земуна”.
28 Видети нпр. карту „Etnografske granice Hrvata u Kralj. Jugoslaviji i okolnim zemljama”
коју је саставио др Н. З. Бјеловучић 1933. г. [Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до велике
Хрватске, Јагодина, Гамбит, 2002, додатак].
29 Andrew Heywood, Global Politics, New York, Palgrave Macmillan, 2011, 257. 118
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
ЈНА био више стручно оспособљен, док је шести принцип одувек био и
„ХУМАНИТАРНА биће условно-релативног карактера.
ИНТЕРВЕНЦИЈА” −
ВУКОВАР 1991. Г.

„ХУМАНИТАРНА ИНТЕРВЕНЦИЈА” – СЛУЧАЈ ВУКОВАРА 1991. Г.

Током „Вуковарске операције” ЈНА је ангажовала импозантних 11 бри-

гада – седам механизованих и две пешадијске. За време борби на град је
бачено на десетине хиљада граната, укључујући ту и оне из ваздуха од
стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро
потпуно разрушен (исто као и нешто касније Мостар услед хрватско-му-
слиманских обрачуна, тј. сравњивања повесних рачуна).30 Што се српске
стране тиче, с обзиром на антифашистички карактер Отаџбинског рата
1991−1995. г, можемо слободно упоредити случај Вуковара из 1991. г. са
случајем Дрездена из 1945. г. када су западне демократије показале и до-
казале како се треба ефикасно борити против било ког вида фашизма31
као и којим најефикаснијим техникама се „хуманитарне интервенције”
реализују на терену.
Овде се мора напоменути да је западнодемократски концепт „хума-
нитарне интервенције” заснован на етичким, религиозним и правним
премисама. Наиме, уколико се флагрантно нарушавају људска права
масовним убијањима цивила у једној држави, међународна заједница је
дужна да интервенише да би се таква пракса зауставила, а сама интер-
венција је морално-правно заснована на „Повељи” Уједињених наци-
ја и међународном јавном праву. У суштини, морално-политички циљ
„хуманитарне интервенције” војним методама јесте заустављање или
спречавање геноцида над једним народом или једним његовим делом,32
што је управо и била морално-етичка сврха операције ослобађања кон-
центрационог логора Вуковар.
Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА
и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби,
тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослобо-
дио од по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег
непријатеља?33 Можда на први поглед и изгледа да није, али у суштини

30 Град Мостар је пре разбијања СФРЈ био званични пропагандни симбол мултиетничког
суживота у Југославији – град у ком су Срби чинили једну трећину становника. Данас
у Мостару Срба фактички нема.
31 О савезничком бомбардовању Дрездена 1945. г. видети у: [Frederick Taylor, Dresden,
Tuesday, February 13, 1945, New York, HarperCollins Publishers Inc., 2004].
32 Andrew Heywood, Global Politics, New York, Palgrave Macmillan, 2011, 318−329; Jeffrey
Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World Politics, Harlow, Pearson Education
Limited, 2011, 707−708. Наравно, пракса „хуманитарних интервенција” може да буде
врло лако злоупотребљена у геостратешке и политичке сврхе што је управо показала
1999. г. агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију [George Szamuely, Bombs for
Peace: NATO’s Humanitarian War on Yugoslavia, Amsterdam, Amsterdam University Press,
2013].
33 С обзиром на то да је тадашњи савезни секретар за народну одбрану СФРЈ, генерал
Вељко Кадијевић, преминуо 2. новембра 2014. г. (у Москви), вероватно прави одговор
на ово питање никада нећемо ни сазнати, а до правог одговора се не може доћи
119 читањем његових мемоара [Veljko Kadijević, „Moje viđenje raspada: Vojska bez države”,
јесте. Вероватно је најбољи одговор на то питање дао управо онај ко је ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

и први ушао у Вуковар сломивши добро организован систем одбране

града и новоусташког терора који је у њему заведен над српским жи-
тељима – Жељко Ражњатовић Аркан (син црногорског официра у ЈНА,
рођеног у Брежицама у Словенији). Наиме, у интервјуу за британски
документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим
је и приказан на Западу – „Arkan – Mad Dog” („Аркан – побеснели пас”)
командант тзв. Српске добровољачке гарде – „Тигрови” издао је у једној
секвенци заповест својим „тигровима” пред ослобађање града да се то-
ком градских борби мора узети у обзир чињеница да усташе (које су на
горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе
таоце, па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа
(тј. нема бацања ручних бомби насумице, јер ће се у том случају побити
„наша крв” како је то рекао Аркан). Дакле, како на основу изјаве Аркана
у овом документарном филму, тако и на основу сведочења преживелих
цивила, неоспорно је да су хрватски бојовници, који су претходно оку-
пирали град за време лета те године, држали српске цивиле као живе
таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања
града тешком артиљеријом ЈНА ради сламања отпора његових бранила-
ца једноставно није долазио у обзир, већ се морала предузети стратегија
дугих борби за сваку кућу и улицу коју је водила пешадија уз рацио-
налну подршку артиљерије и пре свега тенкова. Тако је бар ситуацију
проценио Генералштаб ЈНА у то време.
Таква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и тех-
нике на страни ослободилаца града, али је и спасла много више цивил-
них живота у самом граду и то како Срба, тако и Хрвата. Ипак, било је
и војних стручњака који су такву тактику ЈНА сматрали бесмисленом,
а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра од-
бране СФРЈ) који је сматрао да „није требало ломити зубе на утврђеним
градовима”.34
Данас је добро пак познато да је хрватски врховник самосвесно жртво-
вао град (препустивши га дуговременим борбама) да би остварио два
војно-политичка циља :
1. успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку да би се и
тај део Републике Српске Крајине ослободио од новоусташког теро-
ра и геноцида над Србима, укључујући ту и сам град Осијек, у ком
су већ увелико дивљале оружане формације Бранимира Главаша;
2. дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немач-
ка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без
претходне сагласности с осталим чланицама Европске заједнице (19.
децембра 1991 г.), а под изговором да се ЈНА мора повући са тери-
торије међународно признате Хрватске, чиме би се зауставила даља
разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком)
случају.35
Beograd, Politika, 1993; Вељко Кадијевић, Против удар: Моје виђење распада Југославије,
Београд, Филип Вишњић, 2010].
34 Добрила Гајић-Глишић, Из кабинета министра војног: Српска војска, Чачак,
Литопапир, 1992, 152.
35 Уочи проглашења независности Хрватске и Словеније (25. јуна 1991. г.) земље чланице
Европске заједнице су 23. јуна 1991. г. донеле одлуку да неће признати независност 120
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
ВУКОВАРСКИ КОНЦЛАГЕР
„ХУМАНИТАРНА
ИНТЕРВЕНЦИЈА” −
ВУКОВАР 1991. Г.
У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар с околином
био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину чак и
након Другог светског рата (тј. и након србоцида у НДХ), и на основу
тога тражили су од нових послератних (антисрпских) комунистичких
власти да и читав западни Срем уђе у федералну јединицу Србију, дакле
по етничком и моралном праву. Наиме, према попису становништва из
1931. г. (последњи попис пред Други светски рат), у Вуковарском срезу је
било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. Промена балан-
са у међунационалним односима у Вуковарском срезу догодила се током
Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране др-
жавних органа НДХ, али је то била последица послератне демографске
политике, када су се у куће протераних Немаца (фолксдојчера) и по-
бијених Срба насељавали Хрвати. Резултати пописа становништва из
1981. г. указују да су Срби и „Југословени” у Вуковарском срезу чинили
апсолутну већину, а у самом граду Вуковару је Срба било 24,3%, а Хрва-
та 37,9%. Треба истаћи и да је у граду било више од трећине мешовитих
бракова (35%). С обзиром на такву међуентичку структуру у Вуковару,
није ни чудо што новоусташка ХДЗ није победила на изборима 1990.
г.36 Вуковарчани су гласали за Савез комуниста–Партија за демократске
Хрватске и Словеније, али је немачка Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) већ
следећег дана изјавила да се с том одлуком не слаже. Дакле, Туђманов србофобични
режим у Загребу је имао од самог почетка ратних сукоба неоспорну и директну
подршку Берлина, ком је само био потребан формалан изговор да једнострано призна
независност и Хрватске и Словеније, што је Немачка и урадила 19. децембра 1991. г.
(када је Хрватску признао и Исланд), али без пристанка осталих једанаест чланица
ЕЗ, а формалан повод били су случајеви Вуковара и Дубровника. Немачко признање
независне Хрватске ступило је на снагу 15. јануара 1992. г. када је Хрватску признало
и свих осталих једанаест чланица ЕЗ наравно под притиском Немачке. Хрвати су тим
поводом тада спевали песму „Danke Deutschland„. Хрватска је постала чланица УН 22.
маја 1992. г.
36 Хрватска демократска заједница основана је 19. јануара 1989. г. на тајном састанку у
једној викендици у Пљешевици, а као основни политички циљ странке формулисано
је стварање независне велике Хрватске у њеним „етно-повјесним” границама све до
реке Дрине [Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба
у Новом веку (1492−1992), Београд, EVRO-GIUNTI, 2010, 548]. ХДЗ је основана као
широка коалиција хрватских националиста са др Фрањом Туђманом на челу као
врховником странке [Robert Thomas, The Politics of Serbia in the 1990s, New York, Columbia
University Press, 1999, 91], који је пошто је дошао на власт, у Хрватској следеће године
увео политичку диктатуру [Sorin Antohi, Vladimir Tismaneanu (eds.), Between Past and
Future: The Revolutions of 1989 and Their Aftermath, Budapest, Central European University
Press, 2000, 42; David Binder, „The Yugoslav Earthquake”, Mediterranean Quarterly, Winter
2001, 12]. ХДЗ је иначе од самог свог оснивања отворено подржавала, па и величала
Павелићеву НДХ. Тако је, нпр., њен председник др Фрањо Туђман, пензионисани
генерал ЈНА, 24. фебруара 1990. г. у Загребу јавно изјавио да НДХ није била само пука
квислиншка творевина и фашистички злочин већ и израз повесних тежњи хрватског
народа. Таква иступања врховништва ХДЗ хрватским су Србима била довољан доказ
шта их чека у Хрватској у случају изборне победе Туђмана и његове ХДЗ и проглашења
нове независне Хрватске. Иначе, та Туђманова изјава може врло лако да се протумачи
и као израз повесних тежњи хрватског народа да изврши србоцид на просторима које
су Хрвати самосвојно прогласили за ексклузивно свој етно-повесни простор, а то је
мање-више територија Павелићеве НДХ која је као држава била потпуно и у правом
смислу независна што се тиче њене унутрашње политике (уништавања Срба, Јевреја,
Рома и других нација „ниже” расе). Међутим, владајућа (антисрпска) комунистичка
клика у послератној Југославији из политичких разлога прогласила је НДХ као пуку
121 нацифашистичку (италијанско-немачку) марионетску творевину која као таква није и
промене, а то је била једина странка у датом региону без етничке одред- ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

нице „хрватска”. Међутим, врховништво ХДЗ је врло брзо на отворен и

политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем
добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).
Пошто је Скупштина Вуковара 17. јула 1990. г. одбила хадезеовске
амандмане на Устав СР Хрватске , а којима су у суштини укидана наци-
онална права српског народа у Хрватској по угледу на Павелићеву НДХ,
неоусташка хадезеовска влада Хрватске предузела је посебне мере према
којима је у град довожено оружје, наоружаване су етничка хрватска ми-
лиција (по узору на Хитлерове SS и SA одреде) и паравојне формације
ХДЗ, а као врхунац кризе 27. марта 1991. г. организована је јавна смотра
етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве НДХ.37 Та смотра
ХДЗ бојовника била је природни наставак хадезеовске политике отво-
реног оружаног разрачунавања на међунационалној основи, а која је
започета доношењем одлуке о чишћењу општине Вуковар од етничких
Срба у фебруару 1991. г. (тј. чишћење „преживелих” [survivors] из доба
Павелићеве НДХ). На том политичком скупу, на ком је de facto донета
одлука о отпочињању оружаних сукоба у општини Вуковар, прису-
ствовали су и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван
Векић и „Осијечки поглавник” Бранимир Главаш (сва тројица усташке
провенијенције). Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба
из те западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске
националности са свих општинских политичких функција, застраши-
вањем Срба да би напустили град и општину38 и коначно физичком
ликвидацијом „непожељних грађана”. Као и у осталим деловима „младе
хрватске демокрације”, тако се и у општини Вуковар у читавој првој
половини 1991. г. спроводило интензивно испоручивање оружја пара-
војним хадезеовским формацијама.39 Након политичког хапшења лидера
вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почели су
„балван револуцију” као једини начин одбране од повампиреног хрват-
ског усташоидног фашизма.
Другог маја 1991. г. Срби су успели да одбију упад хрватских редарст-
веника (МУП Хрватске) у највеће српско село у вуковарској општини
– Борово Село и том приликом, што је мало познато широј јавности,
већину неоусташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне
транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили
ознаке Павелићеве НДХ и певали усташке песме приликом покушаја
не може да буде у суштини одговорна за србоцид, а самим тим то не може ни хрватски
народ као колектив.
37 Ова смотра одржана је само дан након што је ЕЗ објавила (26. марта) декларацију у
којој се наглашава да уједињена и демократска Југославија има највеће шансе као таква
да постане чланица ЕЗ.
38 Сличне технике су иначе у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу
итд.: претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду
убијени, лепљење јавних плаката како препознати Србина, одбијање да се прода роба
у продавници уколико је купац Србин итд.
39 Мартин Шпегељ, Туђманов министар одбране, сам је признао на емитованом тајном
снимку КОС ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца, а што је емитовано
у BBC серијалу „Смрт Југославије” први део. 122
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
освајања тог села. Том приликом је погинуло 13 хрватских муповаца.40
„ХУМАНИТАРНА Сутрадан је у Задру уништено око 350 српских кућа и радњи уз пре-
ИНТЕРВЕНЦИЈА” −
ВУКОВАР 1991. Г. ћутно одобрење хрватских власти („Задарска кристална ноћ”), а 5. маја
је хрватски председник др Фрањо Туђман у Трогиру отворено позвао
Хрвате на рат против ЈНА. Туђман је 28. маја организовао на стадиону
НК Загреб смотру Збора народне гарде Хрватске (ЗНГ) – фактички но-
воформирану армију Хрватске.
Након неуспешне војно-редарствене акције Загреба од 2. маја у Боровом
Селу, локални вуковарски хадезеовци почели су да примењују план фи-
зичке ликвидације Срба у општини Вуковар јула и августа 1991. г. што
је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара, а што су на
крајње циничан начин објашњавали хрватски локални званичници као
смишљен план Београда и ЈНА да извуку што већи број српских цивила
из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар”.41
Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске (SS)
„групе за тиху ликвидацију” („сумњивих моралних и професионалних
квалитета”) Срба у Вуковару, а којима су командовали Томислав Мер-
чеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш,
Миле Дедаковић (звани Јастреб), Јосип Гаже и други. Остало је забеле-
жено да је за пет месеци убијено око 4.000 вуковарских Срба на основу
унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију”, и то отва-
рањем ватре по српским кућама, минирањем киоска и других објеката
у српском власништву (нпр. српских ресторана „Крајишник”, „Сарајка”,
„Туфо”, „Брдо”, „Мали рај”, „Попај”, „Точак”, „Чокот бар”, „Чид”).
Првог маја 1991. г. хрватске хадезеовске власти примениле су поли-
тику тоталне физичке блокаде града претворивши Вуковар фактички
у концентрациони логор за Србе, што се поклапало с редарственом
акцијом у Боровом Селу, сутрадан 2. маја, град је постао физички од-
сечен од остатка света, што је омогућило хадезеовским бојовницима
да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у
граду, а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја
тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. г. ухапшено и мучено
у импровизованим казаматима више стотина Срба.42 Вуковарски део
Дунава је опет, као и пре пола столећа, добио црвену боју од српске
крви. Такво стање ствари коначно је резултирало тиме да је град на-
пустило 13.734 Срба, тако да се може рећи да је велики број етнич-
ких Срба напустио град Вуковар због хадезеовског терора. Међутим,
град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали с таквом SS
политиком хрватског неоусташког врховништва. Тако је Хрват Марин
Видић у свом дневнику записао да је у том периоду, поред многобројних

40 Тадашњи Туђманов министар полиције Јосип Бољковац је у интервјуу франкфуртском

дневнику Вести, новембра 2014. г., изјавио да је напад на Борово Село имао за
политички циљ да се испровоцира рат са Србима након ког би Срби морали да нестану
из Хрватске.
41 Треба видети прилоге ХТВ из тог времена, а нарочито пропагандно-документарни
филм ХТВ о „сто дана отпора Вуковара”.
42 Према подацима независних међународних служби, у Хрватској је од 1991. г. до 1996.
123 г. убијено око 10.000 Срба.
Срба, Вуковар напустило и око 6.000 хрватских жена, деце и стараца ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

(војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

Током хадезеовске припреме за „коначно решење” српског питања у
Вуковару (продужетак „коначног решења” из Другог светског рата)43,
којим је руководио Томислав Мерчеп у јуну месецу 1991. г., у град су
ушли хрватски гардисти (ЗНГ) и редарственици (МУП) и од тада је
важио режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није
дозвољавано да град напусте јер је по Мерчеповим плановима, требало
да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА да
би се по могућству обезбедило територијално припајање (анексија)
србијанског источног Срема хадезеовској Хрватској.
Терор над Србима у Вуковару је иначе био плански организован и си-
стематски спровођен, као и србоцид у Павелићевој НДХ. Најбруталнији
вид хрватског терора над вуковарским Србима је случај „др Весне Бо-
санац” која је била начелник Вуковарске градске болнице од 30. јула до
18. новембра 1991 – болнице у којој су се вадили органи вуковарским
Србима ради њихове продаје западним и арапским богатим клијенти-
ма.44 Може се констатовати да др Весна Босанац није била ништа друго
него реинкарнација Наде Шакић из времена Павелићеве НДХ и сходно
томе град Вуковар под хадезеовском окупацијом и терором 1991. г. ре-
инкарнација јасеновачког логора смрти од пре пола столећа.
Првог августа 1991. г. председник Хрватске је позвао Хрвате да буду
спремни на општи рат, тј. да га фактички отпочну, тако да су тог истог
дана борбе почеле у Даљу, Ердуту, Осијеку, Дарди, Вуковару и Крушеву.45
Убрзо је хрватски кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Ву-
ковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрват-
ске независне државе, која у то време није била међународно призната,
што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек по-
стојала и сходно томе имала уставну обавезу и моралну дужност да за-
штити људска права и спасава голе животе сопствених грађана (српске
националности). У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт
прешла у руке неоусташке ХДЗ (Марин Видић), која је контролисала
све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти
легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће,
а која је донета 24. јула пошто су град посетила три водећа хрватска
врховника – Фрањо Туђман, Владимир Шекс и министар одбране Гојко
Сушак. Тако је политичким пучем ХДЗ сменила легално-легитимну иза-
брану власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа
(тј. терористичка).

43 О „коначном решењу” српског питања у НДХ видети у: [„НД Хрватска: Држава

геноцида”, Двери српске, година XIII, бр. 47−50, 2011].
44 Grey Carter, „Mass killings of Serbs for organs only boosted in Kosovo, but it started
earlier: In Croatia, Vukovar” at: https://theremustbejustice.wordpress.com/2014/02/06/organ-
trafficking/.
45 Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд,
Добра воља, 2005, 23. 124
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
АКЦИЈА ОСЛОБОЂЕЊА ВУКОВАРСКОГ ЛОГОРА СМРТИ
„ХУМАНИТАРНА
ИНТЕРВЕНЦИЈА” − За време свих тих догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати
ВУКОВАР 1991. Г.
као директна издаја државних интереса, па и као давање зеленог светла
хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим
крајевима Источне Славоније и Западног Срема, укључујући ту и Ву-
ковар. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват, који је себе
сматрао Југословеном)46 у својим мемоарима остају крајње неуверљива.47
Само да се подсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери
ЈНА из вуковарске касарне спасли хрватске редарственике из Боровог
Села 2. маја 1991. г. или да ЈНА није буквално прстом мрднула када су
спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула, и
Лужици 25. јула 1991. г. Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно
неутрална” да је нису директно напале хрватске оружане снаге, као и
у Вараждину (2. маја), Винковцима (11−26. септембра) и Загребу (17.
новембра 1991).48
Вуковарска касарна ЈНА је први пут нападнута 20. августа 1991. г., да
би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлу-
чила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених
возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво:
ЈНА, која је фактички преузела контролу над читавим градом (тј. осло-
бодила га је од хадезеовског терора), убрзо се у споразуму с локалним
(нелегалним и нелегитимним) хрватским властима повлачила с улица
у своје касарне и тиме саму себе стављала у замку с обзиром на то да
су хрватске формације одмах отпочеле с блокадом и бомбардовањем
касарни. ЈНА се тада обратила Европској заједници да посредује у де-
блокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да
предузима силу ради њихове деблокаде.49 И тада је фактички спроведена
синхронизована акција Брисела (у ствари, Берлина) и Загреба: Брисел
није дао никакав одговор на понуђено посредништво, али је зато Загреб
донео одлуку 14. септембра 1991. г. да се на читавом простору (међуна-
родно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА, што
је у преводу значило објаву рата оружаним формацијама (међународно
признате) СФРЈ.
46 Вељко Кадијевић је рођен 21. новембра 1925. г. у селу Главини код Имотског у
Херцеговини од оца Србина и мајке Хрватице. У Другом светском рату био је борац
аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита. Кадијевић је само један од многих који
потичу из тзв. „балканских вукојебина“ а преко Брозове партизанштине су се нашли
на руководећим положајима у Титославији коју су сами растурили.
47 ЈНА је и тада још увек била мултиетничка, а њено највише руководство било је
углавном сачињено од не-Срба. Поред Хрвата–Југословена Кадијевића, фактички
главног команданта ЈНА, његови заменици били су Словенац адмирал Стане Бровет
и Хрват Јосип Грегорић. Авијацијом је командовао Хрват Антон Тус, а касније други
Хрват Звонимир Јурјевић. Централни војни округ био је под командом Македонца
Спировског, док је начелник тог округа био још један Хрват – Антон Силић [Jelena
Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), I, Beograd, Izdavački grafički atelje „M”,
2003, 244].
48 ЈНА се евакуисала 4. новембра 1991. г. из касарне „Логориште” у Карловцу уз губитке
од 26 убијених војника и 67 рањених војника [Вељко Ђурић Мишина, Република Српска
Крајина. Десет година послије, Београд, Добра воља, 2005, 25].
49 Замислите да се америчка армија у Авганистану обрати Савету безбедности УН да
125 посредује у деблокади њиховог војног кампа који је под блокадом Талибана!
ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

августа 1991. г., а завршила ју је уз помоћ (српских) добровољаца 18.

новембра50 јер је била неспособна да ту „хуманитарну интервенцију”
успешно спроведе до краја сама. Одбрана града сломљена је 16.
новембра, а концентрациони логор Вуковар потпуно је ослобођен
од неоусташког терора два дана касније. Снаге одбране концлагера
Вуковара бројале су и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична
хрватска историографија барата цифрама од 1.300 до 2.000), а снаге ЈНА,
по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским
статистикама може се наћи податак да је током „Вуковарске операције”
погинуло укупно 1.712 лица у граду, од чега 182 хрватска полицајца и
војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400
погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду
погинуло око 1.000 хрватских гардиста. Што се тиче српских губитака,
хрватска страна наводи бројке између 6.000 и 8.000 док српска страна
тврди да је погинулих српских војника и официра 1.800.
Хрватски бојовници напуштали су Вуковар три дана, од 16. до 18. но-
вембра. Након уласка у град, ЈНА је свим становницима дала две могућ-
ности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију.51 Било је много слу-
чајева дељења породица по етничкој линији у вези с питањем одабира
прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске
операције” је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и
ухапшено је око 600 хрватских зенги.

ЗАКЉУЧАК

Према међународном праву, као и „Повељи Уједињених нација” „Вуко-

варска операција” из 1991. г. има сва основна обележја „хуманитарне
интервенције” и „праведног рата” уз неизбежне жртве цивилног ста-
новништва у таквим случајевима антитерористичких борби и операција,
што се може окарактерисати као „колатерална штета”.52 Морално-ху-
мани циљ операције био је да се заустави даљи терор над Србима у
граду и спречи потпуни геноцид над вуковарским Србима које су вр-
шиле нове хрватске нелегално-нелегитимне градске власти и паравојне
формације проусташке провенијенције. Војно-политички циљ операције
сводио се на неутралисање Вуковара као одскочне даске за даља хрват-
ска територијална проширења на рачун Србије, а на основу правашког
самопрокламованог „повијесног права” Хрвата и Хрватске још од сре-
дине 19. столећа. Стога се „Вуковарска операција” може третирати као
прва постхладноратовска „хуманитарна интервенција” војног карактера
у Европи.

50 Хрватски председник др Фрањо Туђман је 13. септембра 1991. г. издао наредбу о

блокади ЈНА касарни у читавој Хрватској [Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo,
izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb, Naklada P. I. P. Pavičić, 2000, 535].
51 Сам Аркан је у гореспоменутом документарном филму тврдио да су његови
„тигрови” предали 2.000 Вуковарчана ЈНА.
52 Jeffrey Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World Politics, London − New
York: Routledge, Taylor & Francis Group, 2011, 659. 126
ПРВА
ПОСТХЛАДНОРАТОВСКА
У закључку се мора напоменути да је један од главних разлога за „Ву-
„ХУМАНИТАРНА коварску операцију” из 1991. г. (али не и одлучујући) био и идеолош-
ИНТЕРВЕНЦИЈА” −
ВУКОВАР 1991. Г. ке природе с обзиром на то да је за тадашњу власт у Београду53 град
Вуковар био симбол Комунистичке партије Југославије (КПЈ) – град у
ком је партија под тим именом фактички и основана (тј. преименована
дотадашња СРПЈ(к))54 на њеном Другом конгресу, одржаном од 20. до
25. јуна 1920. г., када је донет и нови (бољшевички) програм партије.
Према том програму, југокомунисти су се борили за стварање совјетске
републике до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику
совјетске власти” по примеру бољшевика у Русији.55 Наравно, чињеницу
да је град био под опсадом ЈНА, која је и даље користила бољшевичка
обележја, усташоидна власт у Загребу је умела максимално да искористи
у пропагандне сврхе на Западу и на крају представи (а Западу није било
много тешко да то олако прихвати) читав рат на простору Брозове ве-
лике Хрватске као борбу западне демократије против источног бољше-
визма (и [квази]четништва босанскохерцеговачког „црвеног војводе”).

53 На власти су тада у Србији били Социјалистичка партија Србије (СПС) и Удружена

југословенска левица (ЈУЛ) – метаморфозе Савеза комуниста Југославије (СКЈ).
54 Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста).
55 Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa
Broza Tita, Beograd, Export-Press, 1978, 11; Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988,
127 Beograd, Nolit, 1988, 108−109.
THE FIRST POST-COLD WAR “HUMANITARIAN VLADISLAV B. SOTIROVIC

INTERVENTION” − VUKOVAR 1991

This article is critical-scientific contribution to the next edition of the book:

D. Živić, S. Špoljar Vržina, S. Cvikić, I. Žebec Šilj (eds.), Vukovar '91 –
Genocid i memoricidna baština Europske Unije, Zagreb: Institute of Social
Sciences Ivo Pilar, 2014. The fundamental aim of the article is to present an
alternative view and facts on the background of the military-political case of
the „Vukovar Operation” in 1991 in the broader context of the internal and
external brutal destruction of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia
(SFRY), historical disputes and struggles between the Serbs and the Croats
as well as in the context of the international law and moral guidelines of the
global politics and regional security at the time of the very beginning of the
post-Cold War era of the international relations. The article is breaking a
traditional post-Cold War Western historiographic and political standpoints
on the nature of the destruction of ex-Yugoslavia followed by the bloody wars
for her succession, and as such can be an important contribution to making
more objective scientific picture on the topic of disappearance of the SFRY
in the 1990s.

128
 BREAKING CLICHÉ ON THE KILLING
OF YUGOSLAVIA: A ROLE OF CROATIA1

VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

A HDZ’S ORDER IN CROATIA

The HDZ took power in Croatia after the spring parliamentary and presidential
elections in 1990 according to the majoritarian electoral principle. Therefore,
the party (established in 1989)2 had an absolute majority in Croatia’s
Parliament (Sabor) with Franjo Tudjman as both Croatia’s President and the
party leader – a fact which, according to the German political analyst, H.
Hoppe, allows the HDZ to establish a full scale of the party’s dictatorship
in Croatia for a decade (till 2000).3 A direct consequence of such electoral
results in Croatia, inspired by the electoral results in Bosnia-Herzegovina too,
there was election in Serbia of Slobodan Miloshevic and his Socialist Party
of Serbia (the SPS) in December 1990 according to the same majoritarian
electoral principle as in Croatia. In other words, election of Miloshevic and
his SPS in Serbia was in fact Serbia’s answer to the electoral results in Croatia
and Bosnia-Herzegovina – two Yugoslav republics in which the ultraright
political parties won power at the eve of the new civil war. It was clear for
majority of the Serbs in ex-Yugoslavia that a neo-Nazi Croat Ustashi regime
was established in Croatia followed by a regime of the Islamic fundamentalist
Party of Democratic Action (the SDA) of Alija Izetbegovic in Bosnia-
Herzegovina. That became the main reason for Serbia’s electorate to vote for
its own strongman and nationalist who can above all protect their brethren
Serbs in other Yugoslav republics (Croatia and Bosnia-Herzegovina) from the
new Croat-Muslim-led holocaust as a continuation of the WWII Magnum
1 This article is critical contribution to the book: L. Sell, Slobodan Milosevic and the Destruction
of Yugoslavia, Durham−London: Duke University Press, 2003.
2 The HDZ was officially established on June 17th, 1989. Its founder and leader, Dr. Franjo
Tudjman, strongly supported by all kinds of the Croat nationalists and neo-Ustashi groups,
stated that the party was founded as a consequence of the new political conditions in the
world and Yugoslavia and as a counterbalance to the “neo-expansionistic” policy of the
regime of Slobodan Miloshevic in Serbia [J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000),
1, Beograd: Izdavački grafički atelje “M”, 2003, 114]. However, the basic authentic party’s
principles were: 1. A creation of the independent Croatia within her historical borders; 2.
Croatia has to be a state only of the Croat people; and 3. Bosnia-Herzegovina, according to
the ethnic, territorial and economic criteria, has to be a part of Croatia [J. Guskova, Istorija
jugoslovenske krize (1990−2000), 2, Beograd: Izdavački grafički atelje “M”, 2003, 419].
3 J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), 2, Beograd: Izdavački grafički atelje
129 “M”, 2003, 418.
Crimen against the Serbs.4 For Croatia’s Serbs (the “Survivors” of the WWII VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

Ustashi-led holocaust), especially in the Krajina region with the town of Knin
as its capital, Franjo Tudjman was nothing else than a new Ante Pavelic (the
WWII Nazi Croat leader) and the HDZ as democratically redressed WWII
Nazi Croat Ustashi movement.5
New HDZ's authorities succeeded very soon to introduce a state-building
construction by using a propaganda pattern of creation of a Greater Serbia by
Miloshevic's regime which was in absolute odds to the idea of (the western)
political liberal democracy and a society of multicultural and multiethnic
coexistence. A state-building party’s policy was mainly based on traditional
Croat clerical right-wing nationalism that can be probably seen as the best in
appropriation of the extreme Croat national movement’s insignia and rhetoric
from the time of the 1941−1945 Independent State of Croatia (the NDH). A
German Nazi NSDAP salutation, for instance, was used even in the Parliament
in Zagreb by the HDZ’s members during the official parliamentary sessions.6
In the HDZ’s Croatia a new political elite was lesser interested in introducing
of the western liberal model of political democracy based on the rights and
role of the Parliament in the national political system and free media and
speech than in continuation of the WWII policy of the final solution of the
“Serb Question” in a Greater post-WWII Croatia with attempts to annex a
greater part of Bosnia-Herzegovina as this Yugoslav republic was an integral
part of Pavelic’s NDH. At such political atmosphere that was based on
traditional Croat Roman Catholic clericalism, the ultraright and even Nazi
ideologies found very proper ground in the post-Socialist Croatia – a country
directly supported by Vatican and the western democracies but primarily by
Germany. Among all ex-Socialism East European countries, Croatia was the
best example of transition from state Socialism to quasi-democracy by brutal
nationalism and ethnic exclusivism.
It is known that creation of a new ideological foundation is essential in the
process of making a new state. In the 1990s, the new political leadership of
the HDZ in Croatia drew an extreme nationalistic and ultraright political-
national ideology, fundamentally based on Serbophobia, in order to get a
massive public support for their political goals and projects. An ideological
framework of anti-Serbism was the main ground on which the HDZ’s
Government was building a new independent state of Croatia by creating
a new army, security forces, institutional framework and normative order

4 On the holocaust of Serbs (Magnum Crimen) in the Independent State of Croatia, 1941−1945,
see [V. Dedijer, The Yugoslav Auschwitz and the Vatican, Prometheus Books, 1992; B. M.
Lituchy (ed.), Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies,
New York: Jasenovac Research Institute, 2006; V. Novak, Magnum Crimen: Half a Century of
Clericalism in Croatia, I−II, Jagodina: Gambit, 2011; E. Paris, L. Perkins, Genocide in Satellite
Croatia, 1941−1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres, Literary
Licencing, LLC, 2011].
5 On the WWII Nazi Croatia, see [S. Trifkovic, Ustaša: Croatian Fascism and European Politics,
1929−1945, The Lord Byron Foundation, 2011; R. McCormick, Croatia under Ante Pavelic:
America, The Ustaše and Croatian Genocide, London−New York, I. B. Tauris & Co Ltd, 2014].
6 See the USA documentary movie [Truth is the Victim in Bosnia, 1992 at https://youtu.be/
fNqHfIugmaU]. 130
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
of a “democratic and pro-European Croatia”. It is of extreme importance to
YUGOSLAVIA: stress that an establishing of a new normative order was essential in the time
A ROLE OF CROATIA
of chaotic atmosphere during the process of final collapse of previous state-
Socialism system with its own norms and values, Croatia’s declaration of state
independence on June 25th, 19917 and the outbreak of the conflict against
both the central authorities in Belgrade and Croatia’s Serb population who
decisively opposed to live in any kind of a neo-Nazi independent Croatia
taking primarily into account their extremely bloody experience from the
time of the WWII NDH. Furthermore, an establishing of a new normative
order was important to legitimize political actions of the new authorities and
to mobilize the ethnic Croats for the state-building process and above all
for the final solution of the “Serb Question” in Croatia and parts of Bosnia-
Herzegovina. At such a way, a new Government succeeded to direct mass
actions of the ethnic Croats in regime-approved ways: a war against the
Yugoslav army and Croatia’s Serbs in the mid-1991 and finally the ethnic
cleansing of majority of Croatia’s Serbs in the mid-1995. The fact was that the
ultraright nationalistic ideology provided the biggest part of the content of
the new Croatia’s normative order and values, with profound ethno-political
consequences.
It has to be explained why exactly ultranationalistic, rather than any form of
a liberal democratic, ideas and ideology became predominated in the HDZ’s
Croatia in 1991−1995. There are five main reasons for such development of
Croatia’s politics and society at that period of time:
1. The Government’s emphasizes on Croatia’s state-building and solving the
“Serb Question” in Croatia over all other political concerns helped propel
an ultranationalistic ideology, with its exclusive aim on creating a new
independent state of a Greater Croatia without the ethnolinguistic Serbs
who has to disappear from this state on that or another way.
2. The ultraright and extremely nationalistic (even Nazi) ideology, based
primarily on the 19th century self-proclaimed and self-interpreted
Croatian “state rights”, had a well-articulated state-building and ethnic
cleansing agenda and an acknowledged place in Croatian history.8
3. As the old Socialism political establishment and normative order and
values became after the spring elections in 1990 delegitimized while
new ideologies and political-normative order and values are not firmly
established, the traditional conservative-clerical ideology of the so-called
Croatian “historical rights” provided the basic and functioning framework
for public discourse and regime policy.
4. A popular receptivity to such ultranationalistic ideology and propaganda
was possible in the political atmosphere in which the Croats still claimed
that the territory of the Socialist Republic of Croatia (which borders were
fixed by the Yugoslav Communists led by half Slovene and half Croat,
Josip Broz Tito) was legitimate and based on (self-understood) ethnic
and historical rights of the Croats.
7 The countries of the European Community recognized independent Croatia (under the
German pressure) on January 15th 1992 Croatia became a member of the U.N. on May 22nd
1992 [J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), 2, Beograd: Izdavački grafički atelje
“M”, 2003, 414].
8 D. Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada
131 P. I. P. Pavičić, 2000, 245.
5. The HDZ co-opted the message and organization of the extreme right VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

with appropriation of basic symbolic and ideological elements of the

WWII Croat ultranationalism in order to create a new legitimizing
narrative of the state and national policy that became very quickly and
effectively appreciated by the demos of ethnic Croat origin as the Croats
were traditionally educated to such direction of viewpoint. Nevertheless,
as a direct consequence, a development of a real political democracy and
a civic society building process in Croatia became ruined and at least
postponed.

THE IDEOLOGICAL COMPONENTS AND ORGANIZATIONAL FORMS

OF THE CROAT ULTRARIGHT NATIONALISM

The Croat ultraright nationalism and nationalistic ideologies are mainly

based on the 19th century ideology of the Croat “state rights” favored and
maintained by the pravashi (the rightists). They and their groups and political
parties espouse the same ethno-political goals as the leader of the 19th
century extremist and racist strand of the same Croat national movement
and Croatian Party of Rights (the HSP, established in 1861), Ante Starchevic.
They appropriated two very essential elements of the HSP national ideology:
1. A creation of a Greater Croatia with Bosnia-Herzegovina and some other
South Slavic territories.
2. An extermination of all Orthodox Serbs from a Greater Croatia or their
Croatization.9
Ante Starchevic urged the creation of a Greater Croatia and not recognizing
the existence of any other South Slavs except the Croats and Bulgarians.10 His
ideology and the HSP party’s program and narrative were markedly colored
by anti-Serb tone. Consequently, both of them became the main ideological
framework for the extermination of the Serbs on the territory of the NDH,
1941−1945 and for the ethnic cleansing of the Serbs by Tudjman’s regime in
1995 (the “Flash” and “Storm” military-police operations in May and August).
In 1895 an even more radical and nationalistic party was established, headed
by Josip Frank and named the Pure Party of Rights (the ČSP) (of the Jewish
origin) whose members and ideological followers took active participations
in the pogroms against the Serbs in Croatia and Bosnia-Herzegovina during
the WWI.11
9 For a more detailed discussion of this issue, see [В. Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике
Хрватске. Друго допуњено издање, Јагодина: Гамбит, 2002].
10 On Croatian national identity, see [A. J. Bellamy, The Formation of Croatian National
Identity: A Centuries-Old Dream, Manchester − New York: Manchester University Press, 2003].
11 On the ideology of the Croatian Party of Rights, see [M. Gross, Povijest pravaške ideologije,
Zagreb: Institut za hrvatsku povijest, 1973; M. S. Spalatin, “The Croatian Nationalism of
Ante Starčević, 1845−1871”, Journal of Croatian Studies, 15, 1975, 19−146; G. G. Gilbert,
“Pravaštvo and the Croatian National Issue”, East European Quarterly, 1, 1978, 57−68; M.
Gross. A. Szabo, Prema hrvatskome građanskom društvu: Društveni razvoj u civilnoj Hrvatskoj
i Slavoniji šezdesetih i sedamdesetih godina 19. stoljeća, Zagreb: Globus nakladni zavod, 1992,
257−265]. On historical account of the political parties’ ideologies in Croatia, see [Ј. Хорват,
Странке код Хрвата и њихова идеологија, Београд: Политика, 1939]. On pogroms of
the Serbs in Bosnia-Herzegovina during the Great War, see [В. Ћоровић, Црна књига:
Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914−1918, Удружење ратних 132
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
The post-Yugoslav HSP, as the largest and most influential extreme Croat
YUGOSLAVIA: neo-Nazi Ustashi party, was re-established in February 1990 by domestic
A ROLE OF CROATIA
and émigré Croat neo-Nazi Ustashi fellows. The party soon became relatively
popular and had a membership of approximately 100.000 by 1992 when the
party received 7 percent of the vote for the national Parliament. However,
the HSP became a “favorable opposition party” of the HDZ in the 1990s
and as such, in fact, unofficial spokesman of the ruling HDZ. A coalition
between these two ultraright nationalistic parties is visible at least from the
very fact that the HDZ violated the Croatian electoral law in 1995 in order
to permit the HSP to cross the famous 5 percent threshold (5.1). After 1993
when the party leadership was changed, the HSP obviously became a tool
of the ruling HDZ on political scene of Croatia. In February 1996 the HSP
became cleansed from all party leadership who opposed informal HDZ-HSP
coalition and cooperation.
Different factional struggles within the pravashi bloc led to the creation
of several new ultraright political parties in Croatia like the HSP-1861,
the Croatian Pure Party of Rights, the National Democratic League or the
Independent Party of Rights. All of them, including those unofficial groups
and movements of the Croat extremists, have been trying to propagate their
nationalistic messages through almost totally controlled mass-media by the
governmental HDZ. In these media efforts, only those groups who had been
“approved” by the HDZ (firstly the HSP) succeeded to send their messages
to the audience.
One of the most important features of Croatia’s political scene in the early
1990s was the fact that the HDZ itself was gradually passing to the hands of a
“Herzegovinian lobby” (like Vladimir Sheks, Vice Vukojevic, Gojko Shushak)
within the party leadership which meant that the WWII Ustashi ideology
and practice ultimately won against all other options in both the Central
Board of the HDZ and the Government of Croatia.12 However, the crucial
point of such HDZ’s course was that in fact the party and state leadership
became crucially dependent on and even governed by the Croat (Ustashi)
émigré groups with whom the HDZ’s “Herzegovinian lobby” had extremely
close relations – especially Gojko Shushak, a Minister of Defense, who was a
manager and owner of several firms in Canada before returning to Croatia in
1990 to become a member of the Central Board of the HDZ. Franjo Tudjman
favored Gojko Shushak exactly for the reason that he was a key figure in
maintaining contacts with the Croat diaspora which was giving substantial
financial support for the HDZ’s policy.
This “Herzegovinian lobby” succeeded to strengthen its own position within
the HDZ primarily by using regional identity as a basis for establishing
necessary networks of power, influence, and favors (for instance, a
Herzegovinian extremist Ivic Pashalic). The HDZ’s “Herzegovinians” are
добровољаца, 1996]. On nationalistic ideologies and violence, see [S. Malešević, Nation-States
and Nationalisms, Cambridge: Polity Press, 2013].
12 The Herzegovinians are traditionally considered as the most belligerent and confrontational
mental group within the territory of ex-Yugoslavia. On mental and cultural characteristics
of the Yugoslavs, see [В. Дворниковић, Карактерологија Југословена, Београд: Просвета,
133 2000].
usually seen as the cardinal factor which firmed Tudjman as a dictatorial VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

strongman in the party and the state. Tudjman’s sympathy and support to
the “Herzegovinian” extremists is for sure unquestionable, especially when it
comes to authoritarianism on the domestic front and dealing with Croatia’s
Serbs. He became firstly convinced of his own personal and his party’s
“historic mission” to bring state independence for (a Greater) Croatia and
finally to solve the “Serb Question” within her borders and in parts of a
“Croat” Bosnia-Herzegovina. He shared the same standpoint of the traditional
Croat nationalists that all aspects of the transition from state socialism to
(quasi)liberal democracy and market economy have to be subordinated to the
state-building process. Nonetheless, Tudjman was smart enough to project a
positive “democratic” image abroad, and this has prevented many of foreign
observers and politicians from getting the right picture of his ultraright views
and politics especially in dealing with Croatia’s Serbs.

THE BASIC CORNERSTONES OF THE CROAT ULTRARIGHT

NATIONALISTIC IDEOLOGY

From the point of ideology of the extreme Croat nationalism, the cardinal
goal of ultraright nationalistic parties, groups, ideologists and politicians was
to create an independent and as much as a Greater, and finally "Serben-frei"
Croatia, for the first time since 1102. In the 1990s it was exactly ultraright
nationalistic ideology that provided the main background for creation of a
new normative order and values in the HDZ’s Croatia. This ideology had
five cardinal cornerstones which gave the framework for building a new
institutional order, political values and means to achieve ultimate ethno-
political goals:
1. Legitimization of the Nazi Ustashi NDH from the WWII.
2. Establishing strong authoritarian governmental system in the state and
society for the sake to get state independence by the “international
community” by provoking a war against the local Serbs.
3. Territorial annexation of all “historical and ethnic” territories of Croatia
and the Croats.
4. Solving the “Serbian Question” within a Greater Croatia by military
means.
5. Protecting the ideological-clerical conservative stands against the western
liberal views.

Legitimization of the Nazi Ustashi NDH from the WWII

For all Croat ultranationalists the crucial political reference in regard with
the state-building process is the 1941−1945 NDH. They finally succeeded
with a great support by Tudjman and his HDZ to rehabilitate the NDH
and even to recognize its historical contribution to the Croat state-building
efforts. It was done chiefly by a brutal falsification of historical facts and
self-interpretation of historical events and the role and deeds of the Croat
Ustashi personalities. For the HDZ’s Croatia there were at least four reasons
for praising the Ustashi WWII state: 134
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
a. The NDH gave a political-historical foundation for the post-Yugoslav
YUGOSLAVIA: Croatia’s statehood.
A ROLE OF CROATIA
b. It annexed majority of Croat claimed South-East European territories
and as such became a kind of historical realization of a Greater Croatia
projected by Pavao Ritter Vitezovic in 1700.13
c. The Ustashi regime showed a way of solving the “Serb Question” and
therefore became a blueprint for the coming generations of the Croat
“patriots” who had to deal with the Serbs.
d. The existence of the NDH provided a necessary link of a self-imagined
“proof ” of the so-called “Thousand-year-old” legal continuity of the
Croatian de facto statehood.
All political parties and organizations in Croatia and Bosnia-Herzegovina of
the “Croatian rights” profiles openly propagated their direct connections with
the NDH and its führer (poglavnik) Ante Pavelic who himself was a member
of the “Croatian rights” party.14 It is worth noticing that Franjo Tudjman was
fighting in the Ustashi uniform for several months during the WWII – a
fact which gave a huge credibility to him in the eyes of any Croat extremist
despite of Tudjman’s Communist past. It is obvious that the ultimate ethno-
political goals of both the pre- and WWII Ustashi movement post-Yugoslav
“Croat rights” fellows are absolutely identical including the idea how to
solve the “Serb Question” in a Greater Croatia. It was mostly the case with
the re-established HSP in 1990 as originally this party defined its program
exclusively in relation to the NDH and the WWII Ustashi movement using all
kinds of the NDH symbols and iconography. Nevertheless, an original 1990
HSP’s leader, Dobroslav Paraga, never accepted any fascist or Nazi face of the
NDH even claiming that this state was anti-fascist.15 For all Croat extremists,
including Tudjman himself, the NDH represented democratic wishes of
overwhelming majority of the ethnic Croats for their own independent state
(from Yugoslavia as a “Greater Serbia”) and was legitimate continuation of
the independent Kingdom of Croatia which became de facto incorporated
into the Kingdom of Hungary in 1102. Furthermore, all of them negate
any engagement of the NDH’s regime in any systematic and organized
persecutions or genocide committed on the racial, confessional or ethnic
grounds. Moreover, the HSP insists that the Ustashi terror against the Serbs
in 1941−1945 was provoked by the Serbs themselves, i.e. by the Partisan
uprising in July 1941 against the legitimate and internationally recognized
NDH,16 neglecting the fact that the Ustashi genocide against the Serbs started
three months before the outbreak of the Serb-(Partisan and non-Partisan)
revolt in the NDH. The HSP’s political cynicism went to such absurd claims
that many of these massacred Serb civilians in fact have been killed by the
13 P. R. Vitezović, Croatia rediviva: Regnante Leopoldo Magno Caesare, Zagreb, 1700.
14 On Pavelic’s biography, see [B. J. Fischer (ed.), Balkan Strongmen: Dictators and
Authoritarian Rulers of Southeast Europe, London: C. Hurst & Co. (Publishers) Ltd, 2006,
228−271].
15 For instance, see, interview with Paraga, Danas, Zagreb, 1991-03-5.
16 The NDH was recognized by Germany, Italy, Slovakia, Hungary, Romania, Japan, Spain,
National China, Finland, Denmark and Manchuria. It existed from April 10th, 1941 to May
15th, 1945 [S. Srkulj, J. Lučić, Hrvatska Povijest u dvadeset pet karata. Prošireno i dopunjeno
135 izdanje, Zagreb: Hrvatski informativni centar, 1996, 105].
Serb-Chetniks or Partisans dressed in the Ustashi uniforms. Nevertheless, a VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

common issue among all Croat extremists regarding the “Serb Question” is the
WWII practice of creation of an Autocephalous Croatian Orthodox Church
as a bridge toward the final Catholization and Croatization of Croatia’s Serbs.
The excuse of the Ustashi regime violence in the NDH usually is followed
by the claim that the Nazi-Fascist feature and iconography of the NDH were
forced upon the Ustashi authorities by Germany and Italy, that the Ustashi
Government did as much as possible to protect the Jews within the NDH,
and finally, and what is of the crucial importance, that the real number of
murdered NDH’s Serbs is very much overestimated by the pro-Serb Yugoslav
authorities after the WWII. For instance, instead of 700.000 killed people in
the death camp of Jasenovac (“Yugoslav Auschwitz”, of whom 500.000 were
the Serbs) today official Croatia recognizes only 86.000. In other words,
Jasenovac is a great Serbian falsification and political propaganda: a myth
projected by the supporters of an idea of a Greater Serbia.17 For the Croat
extremists, among the victims of Jasenovac the largest number have been
the ethnic Croats but not the ethnic Serbs.18 The Croat rightists as apologists
for the Ustashi movement and their Nazi racist regime claim that the NDH
is falsely represented for pure political reasons and therefore the picture of
the NDH has to be repainted. However, such repainting or rewriting of the
NDH’s history is in a pure odd to historical sources and scientific account
of non-partisan historiography. Finally, Dr. Franjo Tudjman himself, as a
professional historian, in his most important book (Wastelands of Historical
Reality) sought to minimize the crimes of the Ustashi regime in the WWII
against both the Serbs and the Jews.19
A rehabilitation of the legacy of the NDH and Ustashi ideology with the
NDH’s iconography was, however, only a formal problem for Franjo Tudjman
and his HDZ who have been officially ambivalent toward it. Tudjman knew
very well that any close association with the NDH and Ustashi ideology and
iconography will cause many problems for Croatia’s image abroad especially
among the Jewish communities and their political lobbies. However, on the
other hand, for Tudjman the NDH was giving the state-building example
as Croatia for the centuries did not have any experience of a real and
internationally recognized statehood. For that reason, for the HDZ’s ideologists
the NDH became a crucial element for completing the main party’s task –
to unify all Croats within the umbrella of the HDZ. In addition, the NDH
was giving a link to Vatican as the main supporter of both the Ustashi and
the HDZ regimes and ideology.20 Subsequently, the HDZ’s authorities did

17 On Tudjman’s Croatia’s dealing with the population losses in the NDH and the rest of
Yugoslavia, see [V. Žerjavić, Population Losses in Yugoslavia 1941−1945, Zagreb: Hrvatski
institut za povijest, 1997]. Compare with [С. Аврамов, Геноцид у Југославији у светлости
међународног права, Београд, 1992].
18 See, for instance, Election Declaration of the Croatian Party of Rights in 1992 [Izborna
deklaracija Hrvatske stranke prava, Zagreb, 1992, 3].
19 F. Tudjman, Bespuća povijesne zbiljosti, Zagreb: Matica Hrvatska, 1989.
20 On direct links between the NDH and Vatican, see [Tajni dokumenti o odnosima između
Vatikana i ustaške NDH, Zagreb, 1948; V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac. Dokumenti, Beograd,
1987; D. Živojinović, D. Lučić, Varvarstvo u ime Hristovo. Prilozi za Magnum Crimen, Beograd, 136
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
not and do not openly endorse the Ustashi movement and the NDH, as it
YUGOSLAVIA: is the case with the “Croat rightists”, but on the other hand both Tudjman
A ROLE OF CROATIA
and his HDZ avoided any clear denunciation of the NDH’ Nazi, totalitarian,
genocidal and above all Serbocidal aspects. Moreover, the HDZ’s Croatia
adopted all important symbolic and iconographic aspects of the WWII NDH
(like kuna currency, state insignias, etc.) and dedicated streets, squares and
monuments in Croatia to the Ustashi WWII officials. Tudjman himself as a
President of Croatia nominated, for instance, two ex-WWII Ustashi officials
to high state posts: Ivo Rojnic – Ustashi commander in Dubrovnik who
became Croatia’s ambassador in Argentina and Vinko Nikolic – an official
in the Ministry of Education of the NDH who got a seat in the Parliament.
Alongside the rehabilitation of the Nazi NDH, in Tudjman's Croatia there
came to rehabilitation of the WWII Croatian Roman Catholic Church with its
head Archbishop Alojzije Stepinac who directly collaborated with the Ustashi
regime and headed the practice of Catholization of the Orthodox Serbs.21
A linguistic nationalism or purification of the official standardized Croat
language in the public usage, but mainly from the Serb language based
lexemes, was on the very agenda of the Croatization of Croatia by Tudjman’s
regime.22 However, a lexical purification of the Croatian language in Tudjman’s
Croatia was done basically according to the NDH’s pattern. One of the first
steps in the process of Croatization and purification of the Croat language by
the new HDZ’s authorities was to make a clear difference between the Croat
and Serb languages from lexical, orthographic and grammatical points of
view. It was done by a set of scientific editions by the linguists and philologists
who, at the same time, have been trying to present and a “proper” history
of the Croat language with the cardinal political goal to show that the Croat
and the Serb always have been two different ethno-national languages and
what is of the most importance that the Shtokavian dialect was always also
a Croat national language but not only the Serb.23 As a final ethno-political
consequence of the HDZ’s policy of linguistic nationalism was that the Serb
ethnic name was expelled from the official name of the standardized language
1988; M. Bulajić, Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, I−II, Beograd, 1992; М. А.
Ривели, Бог је с нама: Црква Пија XII саучесника нацифашизма, Никшић: Јасен, 2003; Д.
Р. Живојиновић, Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941−1958, Београд:
Просвета−Терсит, 1994, 11−127].
21 21 On Stepinac’s case, see [A. Benigar, Alojzije Stepinac hrvatski kardinal, Rim, 1974; S.
Alexander, The Triple Myth: A Life of Archbishop Stepinac, New York, 1987; М. А. Ривели,
Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској
1941−1945, Никшић−Јасен, 1999].
22 A linguistic nationalism was a common issue in all former East European countries after
1990 as the language was and still is understood as the main identifier of the (ethno)nation.
On the linguistic nationalism in ex-Yugoslavia in the 1990s, see [S. Barbour, C. Carmichael
(eds.), Language and Nationalism in Europe, Oxford−New York: Oxford University Press,
2000, 221−239].
23 On this issue, as examples, see [V. Brodnjak, Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog jezika,
Zagreb, 1991; M. Moguš, Povijest hrvatskoga književnoga jezika, Zagreb: Globus nakladni
zavod, 1993; M. Kačić, Hrvatski i srpski: Zablude i krivotvorine; Zagreb: Zavod za lingvistiku
Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, 1995; M. Lončarić, Hrvatski jezik, Opole:
Uniwersytet Opolski–Instytut Filologii Polskiej, 1998]. Compare with [П. Милосављевић,
Срби и њихов језик. Хрестоматија, Приштина: Народна и универзитетска библиотека,
137 1997].
and its orthography in Croatia likewise everything what was in connection VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

with the Serbs in regard to the Croat language.24

As the best mean to hide its de facto support for the Nazi Ustashi ideology
and the WWII NDH’s legacy, Tudjman’s regime officially and rhetorically
supported the “anti-fascist” Josip Broz Tito’s Partisans from the WWII25 with
the manifestation of political option that the post-Yugoslav Croatia is building
her own statehood on the “anti-fascist” People’s/Socialist Republic of Croatia
legitimacy after 1945. However, at the same time, the HDZ created a clear
atmosphere in Croatia in which the victims of the Ustashi terror (primarily
the Serbs) are regarded as the national enemies. For the matter of illustration,
up to January 1996 around 3.000 “Partisan” monuments were destroyed or
removed in Croatia.26 Tudjman launched an initiative to transform a death
camp of Jasenovac’s memorial center (on the left bank of Sava River that is on
Croatia’s side) from the “victims of fascism” to the “victims of the civil war”
– an initiative that was in fact just camouflaged association with the NDH
which pleased all Croat extremists. The Croat security forces even before the
beginning of the civil war in Croatia in 1991 heavily structurally damaged
the museum building of Jasenovac when a bigger part of documentation
and torture evidence simply disappeared but the monument itself was
not destroyed or damaged for the very reason as the monument is in fact
composed by four Ustashi “U” letter-symbols.
Franjo Tudjman, a Ph.D. in history, ran in conflict with the Yugoslav
Communist authorities in the mid-1960s when he started to refute the official
number of murdered ethnic Serbs in Jasenovac as too high, accusing at the
same time the Yugoslav Communists for deliberately falsifying the truth on
Jasenovac. It cost him dismissal from the post of the head of the Institute
for the History of the Workers Movement in Croatia (in Zagreb) but this
action marked the beginning of the process of Tudjman’s transformation
from a Partisan General to the Croat nationalist and extremist. Nonetheless,
24 M. Okuka, O osamostaljivanju hrvatskog književnog jezika, А. Кюннапа, В. Лефельдта,
С. Н. Кузнецова (ред.), Микроязыки, языки, интерязыки. Сборник в честь ординарного
профессора Александра Дмитриевича Дуличенко, Тарту, 2006, 231. On the Serbian point
on the Croat, Serb and Bosnian languages, see [B. Tošović, A. Wonisch, (eds.), Die serbische
Sichtweise des Verhältnisses zwischen dem Serbischen, Kroatischen und Bosniakischen, I/4, Novi
Sad: Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität Graz−Beogradska knjiga, 2012].
25 For the matter of historical accuracy, the Partisans of Josip Broz Tito (half Slovene and half
Croat) during the WWII have not been fighting against the Germans, Italians and Ustashi
forces if they are not attacked by them. Moreover, during the whole war the Partisans colla-
borated primarily with the NDH regime and its armed forces but with the Germans as well.
Therefore, the “anti-fascist” aspect of Tito’s Partisans and the Communist Party of Yugoslavia
(the KPJ) is false and invented by the Yugoslav Communists themselves. On this issue, see
[М. Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац:
Погледи, 2006; В. Б. Сотировић, Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим
партизанима и Равногорском покрету, 1941. г.−1945. г., Виљнус: Југославологија – Неза­
висни истраживачки центар за југословенске студије, 2014]. About Josip Broz Tito, see
[В. Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психопатолошка паралела,
Београд: Informatika, 2008, 445−610; П. Симић, З. Деспот, Тито: Строго поверљиво.
Архивски документи, Београд−Службени гласник, 2010; П. Симић, Тито: Феномен 20.
века. Треће допуњено издање, Београд: Службени гласник, 2011; J. Pirjevec, Tito in tova-
riši, Ljubljana: Cankarjeva založba, 2011; V. Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd:
Novmark doo, 2013].
26 Vreme, Beograd, 1996-01-15. 138
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
his cosmetic political moves like removing a prominent Ustashi extremist
YUGOSLAVIA: Tomislav Merchep from the HDZ’s Executive Committee at the Third
A ROLE OF CROATIA
General Convention of the HDZ in October 1995, could not hide the HDZ’s
infatuation with the Ustashi iconography, ideology, legacy and ethno-political
goals.
Tudjman’s and HDZ’s preoccupation with Croatia’s state-building and solving
the “Serb Question” rather than establishing liberal-democratic political
system and institutions, meant that the NDH’s legacy continued to play
very important role in the HDZ’s strategy and policy of creation of the new
normative order and values. In the other words, the political-ideological
mainstream of the HDZ’s Croatia was and is grounded on appropriation of
the NDH’s legacy.
Today, as a result of the HDZ’s policy of extreme ethno-confessional
nationalism, Croatia has been, since mid-1995, “more ethnically homogeneous
than ever was in the historic past”.27 The Serb population on the present-day
territory of Croatia fell from 24 percent in 1940 to 12 percent in 1990 and 4
percent in 1996 with the practice of its everyday assimilation (Croatization)
and emigration from Croatia.

Authoritarian militarization of the ethnic Croats

The Croat ultranationalists (i.e., the followers of the Ustashi movement) called
in the 1990s for the full scale of Croatia’s militarization in order to achieve
their chauvinistic and racist political goals of the Croat-based ethnically pure
independent (a Greater) Croatia. In their opinion, a full or complete political
independence of the ethnically pure Croatia within the borders of the Socialist
Republic of (a Greater) Croatia could be reached only by the open war against
Croatia’s Serbs and the Yugoslav authorities, but not negotiating with them. In
this respect, the leader of the most ultranationalistic political party in Croatia
– the HSP, Ante Djapic, was clear in his statements to abandon the political
activity if a single part of the territory of Croatia is going to be lost by the
negotiations with the Serbs.28 The WWII Ustashi movement followers openly
advocated in the 1990s a full scale of the war against “the Serb aggressors”
for the sake of gaining Croatia’s independence and cleaning Croatia from the
ethnic Serbs. That was done at least for two crucial reasons:
1. They believe that struggling for the Croat nation’s ethno-political goals
was a legitimate framework of both beating the Serb nationalism and
fulfilling the Croat historical task of creating a Greater Roman Catholic
Croatia without the Orthodox infidels.
2. They sponsored the attitude that the Serbs cannot be trusted as a nation
to negotiate with them about the peaceful agreement on the disputed
issues with the Croatia’s Government and therefore the war was the only

27 S. Barbour, C. Carmichael (eds.), Language and Nationalism in Europe, Oxford − New

York: Oxford University Press, 2000, 228.
28 Interview with Ante Djapic (July 13th, 1994), J. A. Irvine, “Ultranationalist Ideology and
State-Building in Croatia, 1990−1996”, Problems of Post-Communism, July/August 1997, pp.
139 36, 42; „Glas Slavonije”, Osijek, 1995-08-18.
 way to pacify the Serbs from Croatia – according to the pattern of the VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

pacification (i.e., the ethnic cleansing) of the Palestinians in Israel.29

Henceforth, the “Israelization” of a Greater Croatia became the ultimate goal
of the Croat ultranationalists in their policy to Croatia’s Serbs. In order to
achieve their “Israelization” political goals, the Ustashi followers in the HDZ’s
governed Croatia followed exactly the militarization pattern of the ethnic
Croat society in the WWII NDH. Therefore, the most ultranationalistic
Ustashi political party in the 1990s Croatia – the HSP, established its own
ruthless paramilitary party’s militia in 1991 under the name of the Croat
Defense Forces (the HOS) with using all kinds of the WWII Ustashi regime
insignia followed by several similar militia detachments by the other Croat
ultranationalistic organizations. During the 1990s the Croatian state army
(the HV) was under direct influence and control by the most extremist wing
of the ruling HDZ that successfully cooperated with the HOS and the other
Croat paramilitaries in the West Herzegovina and the North and Central
Bosnia in the military actions of ethnic cleansing of the Orthodox Serbs and
the Muslim Bosniaks.30
The eminent militarization of the ethnic Croat society in the 1990s was
in direct coordination with the fundamental task of all Croatia’s Croat
ultranationalists that all other rights and duties of the society have to be put
in the service of the state interests. As all ultranationalistic segments of the
ethnic Croat society in Croatia fought for an independent and pure ethnic
Croat Croatia, the ultimate ethno-political goal of them was to mobilize all
ethnic Croats for the execution of the final solution of the “Serb Question” in
a Greater Tito-Tudjman’s Croatia. Therefore, the authoritarian political system
and government based on the absolute HDZ’s majority in the Parliament were
necessary in order to achieve this goal. As an example, the experience of the
Latin American dictatorships in the 1970s and the 1980s of a centralized
political system, strong military-police forces, oppressed freedom of the
mass-media, and above all a silent opposition was activated. A parliamentary
multi-party democracy became just a façade of a classical Latin American
dictatorship31, as a western parliamentary democracy32 was understood as
a harmful experiment for the realization of the Croat ethno-political goals
primarily against the Serbs.

29 Interview with Ante Djapic (July 13th, 1994), J. A. Irvine, “Ultranationalist Ideology and
State-Building in Croatia, 1990−1996”, Problems of Post-Communism, July/August 1997, pp.
36, 42. On the ethnic cleansing of Palestine by the Israeli Jewish authorities, see: I. Pappe, The
Ethnic Cleansing of Palestine, Oxford: Oneworld, 2011.
30 For instance, in the case of the village of Ahmici in the Lashva Valley (the Vitez
municipality) on April 16th, 1993 when around 120 Bosniaks were massacred by the forces
of the Croat Defense Council (Ch. R. Shrader, The Muslim-Croat Civil War in Central Bosnia:
A Military History, 1992−1994, College Station, Tex., 2003, 92−95).
31 On the Latin American dictatorships, see: S. Mainwaring, A. Pérez-Liñán, Democracies
and Dictatorships in Latin America: Emergence, Survival, and Fall, New York: Cambridge
University Press, 2013; J. Dávila, Dictatorship in South America, Chichester: Wiley−Blackwell,
2013; J. A. Galván, Latin American Dictators of the 20th century: The Lives and Regimes of 15
Rulers, Jefferson, NC−London: McFarland & Company, Inc., Publishers, 2013.
32 On democracy, see: B. Crick, Democracy: A Very Short Introduction, Oxford−New York:
Oxford University Press, 2002; Ch. Tilly, Democracy, Cambridge−New York: Cambridge
University Press, 2007; J. B. Pilet, W. P. Cross (eds.), The Selection of Political Party Leaders in
Contemporary Parliamentary Democracies: A Comparative Study, New York: Routledge, 2014. 140
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
The alternative to the parliamentary democracy was only a one-party’s
YUGOSLAVIA: dictatorship that could save Croat national interests from the destructive
A ROLE OF CROATIA
nature of the parliamentarianism. Subsequently in Croatia, with strong
cult of leadership of President Dr. Franjo Tudjman, who in the eyes of
the right-wing political structures was seen as a political reincarnation of
the WWII NDH's fuhrer Ante Pavelic, a HDZ's one-party political system
was established.33 Tudjman, as an inviolable dictator of Croatia, was even
proclaimed by some of the HDZ’s members and other right-wing followers
as the “Father of the Homeland” like by Hrvoje Shoshic who was the leader
of the Croat Party (the HS) and a MP.34 In essence, the Croat extremists only
declaratively supported liberal democratic institutions while in practice they
rejected them as the political framework within which the national goals are
going to be achieved. However, a formal support of the liberal democracy and
its political institutions were of the very practical nature to present a newly
independent Croatia as a western-type democratic political system in contrast
to Miloshevic’s Serbia as an expression of the Balkan/Oriental political
autocracy and cultural barbarism. Hence, the HDZ’s Croatia pretended to
present herself as a last bulwark of the European civilization and values in
the South-East Europe. Nevertheless, in practice, the HDZ functioned in
all ways that undermined a real democracy even to a greater extent than
Miloshevic’s regime in Serbia at the same time. The extremist wing within
the HDZ, including Tudjman himself, openly used all kind of mechanisms of
political opression against the opossition that was proclaimed as the enemy
of the Croat nation and Croatia and collaborators with the „Serbo-Chetnik
aggressors“. As in many cases of personal dictatorship, Tudjman as well saw
himself as a personalization of the state and state institutions. In other words,
he attempted to equate his own personality with the survival of Croatia. As
the oposition leaders and party’s members have been constantly under the
physical and psychological intimidation as the ”betrayers“ of Croatia a very
inhospitable political atmosphere was created for any sincere democratic talks
and exchange of the views. Surely, Tudjman’s regime in Croatia was much
more effective in silencing its own opossition than Miloshevic’s regime in
Serbia. It is visible at least from the fact that in Tudjman’s Croatia there was
no single mass-meeting of the oposition against the regime differently to
Serbia under Miloshevic’s strong hands. The latter finally lost power exactly
after the mass-protests in Belgrade on October 5th, 2000 (the first ”Colored
Revolution“ in Europe).
Tudjman’s authoritarian dictatorship was especially hostile towards the
opposition press that was considered as a fifth colomn in Croatia. The
opposition journalists were accused for irresponsible (miss)usage of their
freedom of expression. As a matter of fighting against the opposision press,
a special (illegal) taxation of independent weeklies was introduced, but
primarily of the most anti-regime’s newspaper – the Feral tribune from Split.35
33 It is known that Tudjman did not oppose often practice of the Nazi salutation to him as
it was, for instance, in 1995 on the football stadium in Split (Poljud) [J. Guskova, Istorija
jugoslovenske krize (1990−2000), 2, Beograd: Izdavački grafički atelje “M”, 2003, 418].
34 According to Tanjug, 1995-05-21.
35 The Feral tribune was the most important Croatia’s newspaper that was writing about the
141 terrible war crimes committed by the regular Croatian police forces against the Serb civilians
During the election campaigns, the opposition parties were denied equal VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

and full access to the state-controlled press and TV, likewise in Serbia, and
therefore violating one of the fundamental elements and conditions of the
parliamentary democracy. Hence, the electoral results theoretically were not
fair which does not mean that the majority of the ethnic Croats from Croatia
would not vote for the HDZ in the case of fair electoral campaign. Similarly
to all totalitarian regimes, the HDZ’s controlled Parliament passed a special
law (in the spring 1996) for ”defamation“ against the state officials. However,
such or similar law did not exist in Miloshevic’s Serbia. Tudjman’s personal
efforts to make his own political (authoritarian) position in Croatia stronger
at any cost of liberal democratic institutions are obvious and very similar
to his counterpart in Serbia in the 1990s with one difference: Tudjman was
more successful in destroying liberal democracy in Croatia in comparison to
Miloshevic’s efforts to do the same in Serbia.
For the HDZ’s political leadership, ”without Franjo Tudjman there would be
no HDZ and without the HDZ there would be no Croatia“.36 It is clear that
Tudjman’s party attempted to equate itself with the creation and survival of
the post-Yugoslav Croatia while Tudjman himself attempted to personalize
the institution of the presidency. Any opposition to himself or his political
party was seen as the opposition to Croatia as the state and the Croats
as the nation which is probably mostly visible from the fact that Tudjman
as a President of Croatia refused to ratify electoral results for the Zagreb
municipality’s mayor in 1995 as the opposition leader won under the excuse
that Croatia’s capital cannot be in the hands of the enemies of Croatia.37

Territorial imperialism of the HDZ’s Croatia

The fact was that all ultranationalistic parties and organizations in the 1990s
struggled for creation of a Greater Croatia according to the principle of the
ethnographic, historical and even natural rights. In all of those concepts,
Bosnia-Herzegovina was seen as an integral part of the united Croatia. There
were, in principle, two concepts of the united Croatia:
1. A minimal concept of Croatia within the borders of the Banovina
Hrvatska as it was in the Kingdom of Yugoslavia in 1939−1941 (when
a Greater Croatia as a separate and autonomous administrative territory
became a state within a state).38

during the bloody destruction of Yugoslavia. For instance, it published an interview with
Miro Bajramovic, who was a member of the First Zagreb police detachment for the special
tasks (the ”Autumn Rains“ detachment) in the autumn 1991. Bajramovic recognized that he
personally killed at that time 72 persons including 9 women in the region around the town
of Pakrac in Slavonia [Feral tribjun, Split, 1997-09-01]. About the Croat crimes against the
Serbs Croatia’s newspapaer Arkzin was also writing which, for instance, published in July
1994 a list of 75 killed Serbs from the town of Gospic in the Krajina region [S. Kovačević, P.
Dajić, Hronologija jugoslovenske krize 1994, Beograd: Institut za evropske studije, 1995, 127].
36 Novi list, 1995-10-15.
37 Р. Арсенић, „Остварени сви циљеви“, Политика, Београд, 1995-12, 7.
38 The Banovina Hrvatska had a territory of 65.456 square km. with 4.024.601 inhabitants
according to the 1931 census. It was composed by 70.1 percent of the Croats, 19.1 percent of 142
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
2. A maximal concept of Croatia within the borders of the WWII NDH
YUGOSLAVIA: in 1941−1945 that included all Bosnia-Herzegovina and parts of Serbia
A ROLE OF CROATIA
inhabited by 6.663.157 citizens of whom 1/3 were the Orthodox Serbs.39
The cardinal point of the question of Croatia’s state borders involves Bosnia-
Herzegovina as indivisible part of any kind of the “natural Croatia”. All
existed differences between the Croats and the Bosnian-Herzegovinian
Muslims were considered as artificial and created by the Yugoslav authorities.
The Muslims in Bosnia-Herzegovina were declared as the “purest Croats”
according to the WWII Ustashi ideological pattern. In general, for the
Croat politicians, academicians and public workers, the Drina River was a
demarcation line between the civilization and the barbarism, or between
Europe and the Orient. The Serbs were considered as the proponents of the
Byzantine-Ottoman Oriental anti-European culture, while the Croats and
Slovenes were saw as the last bulwark of the European civilization in front
of the Oriental primitivism. For all Croat nationalists, the Drina River was
and is the border that the Serbs must not be allowed to cross as well as the
border of the “natural Croatia”. In some conceptions of the ultraterritorial
enlargement of Croatia, the territory of Serbia had to be restricted to the area
around Belgrade only.40 Nevertheless, Bosnia-Herzegovina and Croatia were
considered as the same land, people and blood of the same nation. Therefore,
Croatia and Bosnia-Herzegovina had to be united into a single national state
of the ethnic Croats. Croatia’s unification with Bosnia-Herzegovina was
explained by ethnic, historical economic and even civilizational reasons as
the historic mission of the Croat nation was seen to defend Europe from the
Oriental despotism, i.e. from Serbia and the Serbs.
It is known and proved that Tudjman had a set of secret negotiations with
Miloshevic to divide Bosnia-Herzegovina between Serbia and Croatia. Hence,
the Dayton Accords on November 21st, 1995 on the final division of Bosnia-
Herzegovina according to the mathematical formula of 51/49 percent can
be seen as a practical implementation of their secret agreement sponsored
by the U.S. administration of Bill Clinton.41 A creation of an ethnically pure
Croat portion of Bosnia-Herzegovina was a part of this Tudjman-Miloshevic’s
deal and in order to achieve this goal the Croats practiced in 1993−1994
the policy of ethnic cleansing of the West Herzegovina and a part of the
the Serbs, 3.6 percent of the Bosnian-Herzegovinian Muslims (today the Bosniaks) and 7.2
percent of the others (mainly the Germans and the Hungarians). It consisted the territories
of Croatia proper, Slavonia, the West Srem, Dalmatia, Dubrovnik, the West Herzegovina, the
parts of the Central Bosnia and the parts of the North Bosnia [S. Srkulj, J. Lučić, Hrvatska
Povijest u dvadeset pet karata. Prošireno i dopunjeno izdanje, Zagreb: Hrvatski informativni
centar, 1996, 101−103]. The Banovina Hrvatska was created under the British diplomatic
pressure to solve the “Croat Question” in Yugoslavia before the German aggression. The final
political agreement on the creation of Banovina Hrvatska and her borders was reached by two
Yugoslav politicians – one Croat (Vlatko Machek, a leader of the Croat opposition) and one
Gypsy/Roma (Dragiša Cvetković, a Yugoslav Prime Minister). The ethnic Serb politicians did
not participate in the negotiations on the agreement and strongly opposed it.
39 In the eyes of some Croat ultranationalists, even the Bay of Kotor in Montenegro as well
Bachka and Sanjak from Serbia were seen as the parts of the ethnohistorical Croatia.
40 Profil, 1992-08-03.
41 On the Dayton Accords, see: D. Chollet, The Road to the Dayton Accords: A Study of
143 American Statecraft, New York: Palgrave MacMillan, 2005.
Central Bosnia within the territory of the Croat-proclaimed Herzeg-Bosnia VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

with the capital in Mostar on the Neretva River.42 The Croat-Muslim civil
war in Bosnia-Herzegovina was halted in the spring of 1994 just due to the
U.S. ultimatum to Zagreb: in order to liquidate the Republic of Serb Krajina
and to reintegrate it into Croatia the Croats had to unite their military forces
in Bosnia-Herzegovina against the Serbs. Therefore, a creation of the Croat-
Muslim federation in Bosnia-Herzegovina was agreed, that was advocated
by Washington (the Washington Framework Agreement). In practice, even
today, the Croat controlled part of Bosnia-Herzegovina is not under a virtual
administration by the central authorities of Bosnia-Herzegovina in Sarajevo
similar to the case of the Republic of Srpska. Nevertheless, Tudjman’s policy
of the division of Bosnia-Herzegovina with the Serbs was opposed by all
kinds of the Ustashi groups either in Croatia or Bosnia-Herzegovina as for
them the whole territory of Bosnia-Herzegovina was indivisible part of a
Greater Croatia as a national state of all and only ethnic Croats including
the Bosnian-Herzegovinian Muslims who were ideologically considered as
the ethnohistorical Croats as well. The Ustashi organizations and parties
advocated a common Croat-Muslim combat against the Serbs in Bosnia-
Herzegovina but only after the creation of ethnically pure Croat Herzeg-
Bosnia. In principle, they opposed the Dayton Accords as this agreement
gave Serbia a real possibility to cross the Drina River.

The “Serb Question” and its final solution

Undoubtedly, the question of the Serb existence on the “ethnohistorical”

lands of the Croat nation was at least during the last hundred years a very
fundamental element of any ultraright Croat ideology, party, organization
or movement, but above all of the Ustashi, as the Orthodox Serb were seen
and declared as the most dangerous “natural enemy” to both Croatia and the
Croat people. The Anti-Serbism became, however, the main cornerstone of
making the Croat national unity and gathering all Croats around a common
focus of ethnopolitical coherence.43 The Serbs were accused for the territorial
expansionism, occupation of the Croat land and its exploitation at the time
of the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes (1918−1929), the Kingdom
of Yugoslavia (1929−1941) and the Socialist Yugoslavia (1945−1991) as all
of these three multiethnic states were proclaimed as a Greater Serbia. The
Serbs and Serbia were seen as the main cause of all Croatia’s misfortunes
and above all as the only obstacle for Croatia’s independence.44 The Croatia’s
42 The “Croat Community of Herzeg-Bosnia” (the HZHB) was proclaimed on July 3rd, 1992
that is three months after the outbreak of the civil war in Bosnia-Herzegovina. The Herzeg-
Bosnia became in fact a “South Croatia” and just formally part of Bosnia-Herzegovina [J.
Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), 1, Beograd: Izdavački grafički atelje “M”,
2003, 368−369]. However, the HZHB was on August 28th, 1993 proclaimed as the Croat
Republic of Herzeg-Bosnia (the HRBH) with political aim to be united with the Republic
of Croatia.
43 The same ethnopolitical role of national coherence played anti-Semitism in the ideology
of the Nazi Germany. In the Croat case, the anti-Semitism was not important factor in the
ultranationalist ideology, at least up to the WWII.
44 For instance, see: J. Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike: Povodom Mačekove autobiografije,
Zagreb: Institut za suvremenu povijest, 1995, V−X. 144
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
Government together with other right-wing nationalistic structures tried
YUGOSLAVIA: from the very beginning of the preparations for the proclamation of the new
A ROLE OF CROATIA
independence of Croatia in 1991 (the second Independent State of Croatia)
formally, but unsuccessfully, to convince the Serbs and Serbia that there was
no real “Serb Question” in Croatia and that the Serbs had nothing to fear in
independent and democratic post-Yugoslav Croatia. However, for the majority
of Serbs from both sides of the Drina River it was completely clear that a
new independent Croatia will be just a replica of the WWII Nazi-Ustashi
Independent State of Croatia in regard to the “Serb Question” just covered
by declarative and formal democracy. It was visible for them either from the
practical rehabilitation of the NDH in Tudjman’s Croatia and the harsh anti-
Serb rhetoric by the officials or from the very fact that no political party or
official in Croatia wanted to discuss with the Serbs about their cultural and/
or political autonomy.
A policy of opposing and hating the Serbs in the HDZ’s Croatia had political,
confessional and moral connotation. To fight “natural enemies” was all the
time one of the fundamental requirements of any nationalistic ideology.
Hence, the national education system had to be rearranged on this way to
teach the nation who, and why, is the national enemy and how the nation
has to struggle against the enemy. In the case of Tudjman’s Croatia, the
main national enemy were proclaimed to be the Serbs. Subsequently, the
Serb traces in Croatia had to be erased by different techniques including
the ban of Cyrillic alphabet or cleansing Croatia’s libraries from the Serb
authors. Nevertheless, a public vilification of the Serbs as a nation in Croatia
had its own racial dimension as it was exactly during the existence of the
WWII NDH. Probably the most racist MP from the HDZ – Shime Djodan,
made a very abusing remark on the Serb physiognomy during his speech
in the Parliament. Usually, the Serbs were considered as a racially inferior
having the “Byzantine” or/and “Turkish” blood as it was noticed, for instance
in 1995, by the HDZ’s member Anton Vrdoljak, head of Croatia’s Radio
Television (the HRT).45 The political consequences of a Croat nationalistic
picturing of the Serbs as the root of all evil in Croatia lead the nationalists
to require the maximal restriction of political rights of the Serbs in Croatia
including the right to citizenship and therefore to vote. Such calling for
political discrimination on the ethnic basis was, however, formally not
presented in the official party’s statutes in which there was a proclamation
of no discrimination on the basis on the national identity, as it was the case,
for instance, with the HSP.46 The leader of this party, Ante Djapic was quite
clear about the position of the Serbs in the post-Yugoslav Croatia: “[the Serbs
should] either bow down or get out of the way”.47 Subsequently, all Croat
nationalists firmly opposed any kind of political negotiations with Croatia’s
(Krajina) Serbs, rejected their representation in the Parliament and argued
that the Serb Orthodox Church in Croatia had to be abolished and instead of
it the Orthodox Church of Croatia should be established (like in the WWII
NDH). Since the Croat military-police operation “Oluja” (Storm) of ethnic
45 Foreign Broadcast Information Service, Daily Report: Eastern Europe, 1995-08-10.
46 Temeljna načela i statut, Hrvatska stranka prava, 1991-02-24.
145 47 Interview with Ante Djapic, Glas Slavonije, 1995-08-19.
cleansing of the Krajina Serbs in August 1995, all Croat nationalistic parties, VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

including above all the ruling HDZ, did everything in order to prevent the
return of the Serb refugees (about 250,000)48 to their homes. In order to
achieve this goal, usually three methods were used: 1. Demolition of the Serb
houses; 2. Publicly announcing the Serb names as wanted war criminals; and
3. Physical attacking, or even killing, the Serb refugees.
Nevertheless, either the HDZ or other right-wing Croat parties never
recognized the mass exodus of Krajina Serbs from Croatia in August 1995
as the ethnic cleansing as for them it was rather a free choice of homeland
as it was officially stated by the President Franjo Tudjman. The official
Croatia as well never recognized the existence of the concentration camps
for the Serbs in the 1990s on the territory of Croatia like it was in the Pakrac
poljana, around Gospic, and in Sisak.49 According to the Croat nationalists,
the problem of depopulated parts of Croatia (once inhabited by the Serbs)
after August 1995, should be solved by housing the ethnic Croat diaspora
and the Croat refugees. That was exactly the best option of the final solution
of the “Serb Question” in Croatia which mostly satisfied Franjo Tudjman
who, when he took his “freedom train” on August 26th, 1995 from Zagreb to
Split via depopulated Krajina region, said that the Serbs: “had disappeared
ignominiously, as if they had never populated this land. We urged them to
stay, but they didn’t listen to us and, well bon voyage”.50 Regardless that the
HSP urged the Government to introduce a special legislation on restricting
the return of the Serb refugees,a law was, nevertheless, activated according
to which the refugees had right to reclaim their property during the three-
month period. That was a legal mechanism used in order to prevent creating
real conditions for the Serb refugees to return back. Therefore, the “Serb
Question” in Tudjman’s Croatia was solved on the way that today there are
only 4 percent of the Serbs out of total Croatia’s population in comparison to
12 percent according to the 1991 census.51 The task from 1991, when Croatia’s
governmental forces started the war against their own citizens of the Serb
origin,52 was finally realized in August 1995: the Serbs who remained in
Croatia stop being politically dangerous and under complete governmental
control and served as a proof to the international community that Croatia is
formally multiethnic society.

48 В. Ђ. Мишина (уредник), Република Српска Крајина: Десет година послије, Београд:

Добра воља, 2005, 48.
49 J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), 1, Beograd: Izdavački grafički atelje
“M”, 2003, 223.
50 J. A. Irvine, “Ultranationalist Ideology and State-Building in Croatia, 1990−1996”, Problems
of Post-Communism, July/August 1997, 40. It is clear from the transcripts of the meeting
between Croatia’s Government and military officials at Brioni just before the operation “Storm”
started that Tudjman’s requirement were that the Serbs had to disappear from Croatia [http://
www.nspm.rs/dokumenti/tudjmanovi-brionski-transkripti-udariti-srbe-da-nestanu.html].
51 On the present-day territory of Croatia there were 24 percent of the Serbs before the
WWII.
52 The fact that Croatia’s Government launched the war against the Serbs in 1991 in order
to provoke them was confirmed by Tudjman’s first minister of police, Josip Boljkovac in his
interview in 2014 [http://www.jugoslavologija.eu/2014/12/24/tudmanov-ministar-priznao-
prvi-smo-napali-srbe-da-bi-poceo-rat/]. 146
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
Against the western liberalism for conservative order
YUGOSLAVIA:
A ROLE OF CROATIA The Croat ultranational parties and other organizations expressed a visible
form of anomaly in their ideological and programmatic concepts as on the
one hand promoted an idea of protection of the West European culture and
civilization but at the same time, on the other hand, expressed a great extent
of suspicion and even hostility towards the western liberalism.53 The western
liberalism, in their opinion, was speaking in the favor of an individual, his/her
freedom, rights and prosperity but not in the favor of a nation and national
interest. As for all ultranationalists, a nation was über alles and therefore any
ideology that was not speaking primarily in the favor of a nation was not
acceptable and even seen as destructive since only the particularity of the
nation is giving a real meaning to the life of the individual. A destructive
nature of the western liberalism was primarily seen in regard to the liberal
approach toward the family question as the ultranationalists reject the liberal
emphasis on individual freedom of choice and rights and on personal benefits
from such choice. What they support instead of liberal ideology of personal
free choice is an ideology which is advocating the promotion of welfare
of the nation and realization of the national state policy. As for the Croat
ultranationalists the main problem and obstacle for prosperity of Croatia
and Croats were the Serbs, their requirement for demographic renewal of
the Croat nation was politically pointed against the Serbs. Basically they
adopted a demographic (boom) policy of Kosovo Albanians after the WWII
in their fight against the local Serbs. For the Croat ultraright parties, a family
structure has to be framed within the conservative-patriarchal order as the
best way to biologically increase the population of the ethnic Croats as, for
instance, Franjo Tudjman stated in one of his speeches in the Parliament.54
Subsequently, in order to ensure a higher rate of the ethnic Croat population
growth, the abortion was seen as a national suicide. Such clear calling for
national duties instead of individual right of free choice was a direct rejection
of the West European liberal political foundation of the society and state.
The HDZ’s economic policy was as well framed for the sake of subordinating
state economy to state-building task. For that reason, the members of HDZ
supported an idea and practice of significant state ownership that was also
in odd to the western liberalism. However, in the HDZ’s Croatia a process
of corruption and taycoonization of economic resources and infrastructure
by well-placed HDZ’s political leaders was well-known practice which led to
their personal and family enrichment.
As a part of anti-liberal policy, the liberal-democratic notion of the citizenship
was crucially challenged by the HDZ’s rulling authority as the voting rights
for the state and the other public officials became based on the ethnic (Croat)
background rather than on the residence criteria. Therefore, twelve seats were
practically reserved in Croatia’s Parliament for the ethnic Croat diaspora for
the very reason that the HDZ was and is traditionally supported by the Croat
diaspora especially from Bosnia-Herzegovina. The citizenship law was also
53 On the western liberalism, see [L. Mises, Liberalism in the Classical Tradition, San Francisco,
California: Cobden Press, 1985; E. Fawcett, Liberalism: The Life of an Idea, Princeton, NJ:
Princeton University Press, 2014; M. Freeden, Liberalism: A Very Short Introduction, Oxford,
UK: Oxford University Press, 2015].
147 54 F. Tudjman, S vjerom u samostalnu Hrvatsku, Zagreb: Narodne novine, 1995, 79−90.
changed in the favor of the ethnic Croat diaspora as Croatia was proclaimed VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

as the motherland of all ethnic Croats.55 However, a similar ethno-citizenship/

voting law in Miloshevic’s Serbia was never introduced at least for the very
political reason that the Serb diaspora in the West opposed his policy as anti-
Serbian. In other words, Miloshevic’s Serbia was seen, by the Constitution,
as a homeland of all her inhabitants, rather than only of all ethnic Serbs
wherever they live.
Probably, the HDZ’s denial of any kind of the regional autonomy in Croatia
was the expression of the policy of anti-liberal democracy concept of minority
rights. Therefore, the regional parties of Istria, (the Serb populated) Krajina
and Dalmatia suffered mostly from such policy of brutal centralization of
Croatia. However, in Miloshevic’s Serbia, two regions of Vojvodina and
Kosovo-Metochia enjoyed at least ethno-cultural regional autonomy if not
political one as it was fixed at the time of the Socialist Federal Republic of
Yugoslavia according to the 1974 Constitution (up to 1989).
In general, the Croat ultranationalists were against the basic values of the
western liberalism but also and against many segments of the western culture
especially of the U.S. as they perceived such culture as an attempt to destroy
the authentic values of the Croat nation. The West became accused also for
the attempts to undermine the independence of Croatia and even to recreate
some form of the Yugoslav (or Balkan) confederation with the Serbs and
Serbia. Therefore, the U.N.’s UNPROFOR’s detachments, deployed on the
territory of the Republic of Serb Krajina (as the U.N.’ protection zone) were
called to be removed from the territory of Croatia as the main obstacle for
her territorial reunification. Nevertheless, Croatia became finally reunited
within the borders of a Greater Croatia of Josip Broz Tito after the WWII
when Croatia’s military and police reoccupied the territory of Krajina in
August 1995 under the blessing of both the U.S.’s administration and the
UNPROFOR’s command. Therefore, for the Croat ultranationalists the
suspicions of possible Western designs to recreate a form of Yugoslavia
disappeared after the operation “Storm” but their suspicions to the Western
political liberalism and cultural and social values of the liberal ideology are
present up to today.

CONCLUSION

The internal and external destruction of the former Yugoslavia in the 1990s
celebrated its 20th anniversary in 2015. . However, this historical event still
needs a satisfactory research approach in regard to the true geopolitical
reasons and political-military course of the destruction of this South Slavic
and Balkan state. During the last quarter of century, the (western) global
mainstream media and academia unanimously accused Serbia and the Serbs
for the national chauvinism as the main cause of the bloody wars on the

55 On the concept of citizenship, see: W. Kymlicka, Multicultural Citizenship: A Liberal Theory

of Minority Rights, Oxford − New York: Oxford University Press, 1995; R. Bellamy, Citizenship:
A Very Short Introduction, Oxford − New York: Oxford University Press, 2008; É. Balibar,
Citizenship, Cambridge, UK − Malden, USA: Polity Press, 2015. The same citizenship concept,
for example, was accepted by all three Baltic States after the collapse of the Soviet Union:
Estonia, Latvia and Lithuania. 148
BREAKING CLICHÉ
ON THE KILLING OF
territory of ex-Yugoslavia in the 1990s.56 However, the role and direct impact of
YUGOSLAVIA: the other Yugoslav republics and nations in the process of killing the common
A ROLE OF CROATIA
state was not taken (purposely) into consideration; especially of the Croats
and Croatia as the biggest nation and republic after the Serbs and Serbia.
This article is an attempt to contribute to the full-scale of understanding of
the process of destruction of the former Yugoslavia taking into account the
role of the Croats and Croatia.
Franjo Tudjman’s authoritarian regime in Croatia and the territorial
expansionist policy of his HDZ’s ruling party during the bloody destruction
of the former Yugoslavia in the 1990s were not noticed at all by the western
politicians, academicians and the global mass-media who, in contrast,
accused “dictator”-President of Serbia Slobodan Miloshevic (a “Balkan
butcher”) for the policy of creation of a Greater Serbia, Serbia’s aggression on
Croatia and Bosnia-Herzegovina and later for the practice of ethnic cleansing
in Kosovo-Metochia. However, the main causer of the destruction of ex-
Yugoslavia was not Slobodan Milosevic but rather Dr. Franjo Tudjman in
Croatia who introduced tougher dictatorship than Miloshevic in Serbia with
the fundamental political goal to establish ethnically pure a Greater Croatia
within the ethnohistorical borders of the Croat nation as proclaimed by the
ultranationalist Croat ideologists in the 19th and the 20th century. His efforts in
the process of state-building of Croatia in the 1990s were aimed to nationalize
the state in which the political and cultural dominant position of the ethnic
Croats has been reserved. In essence, after the 1990 elections in Croatia a
new political leadership adopted a state-building form and methods which
have been crucially against the process of real democratization of political life
and society in this ex-Yugoslav republic. Their ideology and implementation
strategy was derived from the 19th and 20th century Croat ultranationalism
and legitimized by appropriating the symbols and iconography of the most
extremist and even Nazi-Fascist (the Ustashi) Croat nationalistic movements.
The ultraright-wing ideology on which the state-building process was executed
in Croatia in the 1990s was fundamentally anti-liberal and above all anti-Serb.
In order to solve, as proclaimed, the most important problem in Croatia – the
“Serb Question”, Croatia’s authorities privileged national (ethnic Croat) rights
over the individual rights, ethnic (Croat) state over the civic multicultural
society and political authoritarianism instead of institutional democracy. As
the Croat ultranationalistic ideology was and is based on the both ethnic and
historic rights of the Croats for the sake of creating a united Greater Croatia,
a direct involvement of the regular Croatia’s military forces alongside with
the ethnic Croat paramilitary militia in the civil war in Bosnia-Herzegovina
against the Serbs and Muslim Bosniaks was inevitable. The ethnic cleansing of
certain Bosnian-Herzegovinian territories (a Croat proclaimed the “Republic
of Herzeg-Bosnia”) by the Croat forces, directly or indirectly sponsored by
the Government in Zagreb, was done for the very purpose to finally include
those territories into ethnically pure Greater Croatia.

56 For instance [L. Silber, A. Little, Yugoslavia: Death of a Nation, London: Penguin Books,
1997; L. Sell, Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, Durham−London: Duke
149 University Press, 2003].
ПРОТИВ КЛИШЕА О УБИЈАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ: УЛОГА VLADISLAV B. SOTIROVIĆ

ХРВАТСКЕ

Поводом двадесетогодишњице завршетка грађанског рата на простори-

ма бивше Југославије (1991. г.−1995. г.) потребно је преиспитати стварне
узроке и главне кривце за крваво унутрашње и спољашње разарање ове
државе. У западној историографији и политологији (као и у новинар-
ству и у политичким круговима) тзв. „либерано-демократске“ прове-
нијенције већ четврт столећа чврсто влада стандардни клише да су за
разбијање и коначни нестанак Југославије као државе превасходно, ако
не и једино, криви Срби као нација док је од политичара и државни-
ка Слободан Милошевић виђен као једини гробар Југославије па му
је стога наденут и надимак “балканског касапина”. Међутим, исти ти
академици, новинари, политичари и државници не обраћају нимало
пажње на друге како унутрашње тако и спољашње факторе и личности
који су сигурно умногоме допринели процесу разбијања Југославије ако
нису били и главни узрочници и кривци за њен крвави нестанак. То
се, сигурно је, првенствено односи на улогу Хрватске и њеног аутори-
тарног неонацистичког (усташког) режима др Фрање Туђмана и његове
Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) који су у ствари били и алфа и
омега убијања заједничке државе у првој половини 1990-их година. Као
илустративни пример, можемо навести чињеницу да др Фрањо Туђман
није укључен у антологију највећих диктатора на Балкану у XX столећу
али Слободан Милошевић јесте [B. J. Fischer (ed.), Balkan Strongmen:
Dictators and Authoritarian Rulers of Southeast Europe, London: C. Hurst
& Co. (Publishers) Ltd, 2006]. Сходно горе изложеном, овај научно-ис-
траживачки рад је замишљен као допринос што тачнијем осветљавању
проблема узрока и узрочника смрти бивше Југославије 1991. г.−1995. г.
узимајући као истаживачки објекат ауторитарни и усташоидни режим
др Фрање Туђмана у Хрватској. Конкретније, овај чланак је критички
осврт и допринос научној публикацији L. Sell, Slobodan Milosevic and the
Destruction of Yugoslavia, Durham−London: Duke University Press, 2003.

150
 ПЕСМЕ СРПСКИХ ПЕСНИКА У МЕЛОГРАФСКИМ
ЗАПИСИМАПОЗНАТИХ И МАЊЕ ПОЗНАТИХ
ХРВАТСКИХ МЕЛОГРАФА
(БАРОК И ПРЕДРОМАНТИЗАМ)

ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

У трагању за популарном певаном поезијом српских песника у мело-

графским записима хрватских мелографа Фрање Кс. Кухача, Вјекослава
Клаића и Владоја Берсе, о којима сам писао у претходним расправама
у овом зборнику, није се исцрпела предложена тема. Постоји још до-
ста хрватских мелографâ чији записи и популарне обраде песама данас
заборављених српских песника нису дошли на ред за једну озбиљнију
анализу. Из тог разлога и овај оглед третираће исту тему у којој ће се
приказати и друга хрватска мелографска документација у виду издања
или рукописа, где се још могу наћи подаци о популарним песмама срп-
ских песника на које досад нико није упозорио, нити о томе писао, и
то како у хрватској, тако и у српској етномузикологији. Још на почетку
треба истаћи да се овде не ради о компонованим соло-песмама српских
песника које су хрватски композитори обрађивали за концертно певање,
што је такође привлачна, али посебна тема за себе, него о мелографским
записима из мелографских бележница; о нотним записима хрватских
мелографа који су подведени под „народну хрватску песму” или у по-
себним издањима за глас и клавир, виолину или неки други аранжман,
али с напоменом да је то обрада „хрватске народне песме” коју је ком-
позитор чуо од народног певача, претходно је записао и прилагодио за
певање.
Поред хрватских мелографа, на територији уже Хрватске, Славоније,
Далмације, Лике, Баније и Кордуна бележио је бројне теренске мело-
графске записе и познати чешки мелограф Лудвик Куба (1863–1956), који
није познавао текстове српских народних и уметничких песама, па му
се тако десило да је оставио доста примера записаних напева песама
српских песника. Осим Л. Кубе, било је и више других записивача поре-
клом Чеха (Славољуб Лжичар, Богомир Качеровски и други) чија издања
„хрватских народних песама” доносе и нотне записе фолклоризованих
песама српских познатих или мање познатих песника.
Записивањем и обрадом народних песама, па и текстова уметничких
песама који обично мелографу нису ближе познати, бавили су се многи
хрватски мелографи. Тако имамо доста теренских записа који су још
увек у рукопису. Нарочито велику збирку хрватских мелографских за-
151
писа поседује Завод за истраживање фолклора у Загребу.1 Поред тога, ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ

добар део штампан је у књигама и фолклорним часописима, а било је и

популарних издања којима је тешко одавде одредити и број и значај. Из
тог мноштва мелографа и њихових публикација издвојићу само оне који
су од значаја за овај оглед, које сам имао прилике да прегледам и који су
ми били доступни. Као изворе цитираћу их у складу са српском пери-
одизацијом уметничког песништва коју сам по временским периодима
установио и применио и у претходним огледима о Кухачу, Клаићу и В.
Берси. А то значи: преглед песничких текстова српских песника у пери-
одима барока XVII и XVIII век, предромантизма (1790–1847), романти-
зма (1847–1880), реализма и модерне до Првог светског рата (1880–1914)
и између два светска рата (1915–1944). После Другог светског рата није
се више певало у духу староградске поезије српских песника, али су
мелографи могли још коју десетину година да прате њен одјек или ехо
у маси грађанског становништва. Отуда постоје и послератни хрватски
мелографи као издавачи својих едиција „староградских песама и ро-
манси”, „песама које вечно живе”, „староградских бисера” и слично, и
то како у хрватским, тако и у српским издањима, који обично нису кри-
тични према песничким текстовима из прошлости, а критичних издања
ни данас нема. Касније је следила дегенерација певане поезије српских
песника, заборављање песниковог имена, снимање песама без обавеш­
тења по ком нотном запису се то чини, гомилање плоча и дискета с
мелодијама без икаквих података о песницима и напева с непровереним
оригиналним текстовима. Музички рецензенти тих издања никад нису
консултовали књижевне историчаре и текстологе, па су текстови исква-
рени, нетачни, непроверени. А то стање траје и данас.
Постоје две књиге у којима је обрађена историја хрватске музике. Нај-
пре, књига хрватског етномузиколога др Божидара Широле (1889–1956)
Hrvatska umjetnička glazba, Odabrana poglavlja iz povijesti hrvatske glazbe,
Zagreb, izdanje Matice hrvatske, < Tisak „Tipografije’’ D. D. u Zagrebu >
1942; m8-na, str. 324 + ilustracije. Издато je O 100 godišnjici Matice Hrvatske
u prvoj godini obnovljene Nezavisne države Hrvatske (1842–1942).2 Дру-
гу књигу написао је музиколог Јосип Андреис, Povijest hrvatske glazbe,
Zagreb, Sveučilišna naklada Liber, Mladost, 1974, V8-na, str. 470. Обе књиге
послужиле су као основни информатор о хрватским композиторима и
мелографима које наводим. Осим њих, важна је и мала, али ретка књи-
жица др Јосипа Андрића Tamburaška glazba. Historijski pregled, Slavonska
Požega, 1962. Свака објављена музикалија или рукопис неког хрватског
мелографа и његов фолклорни запис текста песме на који се позивам
биће посебно наведени уз имена песама српских песника у спроведеној
ауторизацији.Осим историје хрватске музике, Божидар Широла је аутор
и посебне књиге, често цитиране у хрватској етномузиколошкој литера-
тури, с насловом: Hrvatska narodna glazba. Pregled hrvatske muzikologije,
Matica hrvatska, 1940. У њој су анализирани хрватски народни напеви,
вокална и инструментална народна музика Хрвата, али без неких врло

1 Завод за проучавање фолклора претходно је био Институт (од 1946), па Завод, а сада
је поново Institut za etnologiju i folkloristiku.
2 Видети насловну страну усташког издања у примеру бр. 1. 152
 значајних чинилаца о којима Широла није водио рачуна. Најпре, ту се
неће наћи ништа о историјату и варијантама народних текстова, по-
себно песничких текстова који су певањем ушли у народ и ту су за-
течени. Навешћу два примера из Широлиних радова, на основу којих
се види да он није обавештен о пореклу текста и напева једне српске и
једне муслиманске песме. У својој књизи он својата народне песме из
Босне као хрватске, иако му је познато да у Босни и Херцеговини живе,
онда као и данас, три народа: српски, бошњачки и хрватски, који је по
бројности најмањи.3 Тако је тамо наведен нотни запис песме Alaj imam
kose tulu ibrišima, по Кубином запису из Фоче4, који Широла преноси,
а није обавештен да та песма потиче из III Руковети (1888) Стевана
Мокрањца и да је њу једино српски певач могао донети у Босну. И у
својој етнографској студији о фолклору острва Раба наводи текст песме
Golubice sivoga ti perja као хрватску, не размишљајући о томе: да ли је
она аутохтона, испевана на Рабу или је ту однекуд донесена; на пример,
из Сарајева, где је написана из пера познатог муслиманског песника
Сафет-бега Башагића. Њега је занимао превасходно напев, а мање текст.
Има у наведеној књизи још неутемељених тврдњи. Taко, он мисли да
термин „varoška popijevka potječe od Kuhača”, дакле од мелографа и ет-
номузиколога, а не од песника који су тако насловили своје лире (1837),
песмарице (1844, 1847) као сакупљачи тих врста песама.
Посебно је необјективан Б. Широла када хоће да заобиђе или сакрије
истинито тврђење уз напеве песама које имају српско порекло. То се
односи на почетке хрватске, али и српске етномузикологије. „Najstariji
sačuvani notni zapisi hrvatskih pučkih popjevaka potječu iz 16. stoljeća. To
su najprije dva notna zapisa poznatoga i slavnoga hvarskog pjesnika Petra
Hektorovića (1487–1572) koji ih je samo zapisao po pjevanju ribara Paskoja
i Nikole.”5 Први је напев бугарштица о војводи Радосаву Сиверинцу, а
други о лирској песми И кличе девојка. Широла је избегао да наведе
исказ самог записивача тих мелодија, књижевника и властелина хвар-
ског Петра Хекторовића, који је додао да су то српски напеви и да су их
певали „србским начином” Срби Паскоје и Никола, а да су и личности
које се у њима наводе Срби: Радосав (Павловић) Сиверинац, Краљевић
Марко и брат Андријаш. Написано је потом доста хрватских, а нажалост
много мање српских расправа о тим „српским напевима”, али хрватски
етномузиколози ни данас не признају истинито казивање самог запи-
сивача ренесансног песника Петра Хекторовића.
Хрватски мелографи и етномузиколози и у последњим својим студијама
о певаној поезији варошких песника не разликују текстове хрватских
градских песника који су се певали у прошлости, од текстова српских
песника. Довољно је прочитати обимну студију угледне етномузико-
лошкиње Мирославе Хаџихусејновић-Валашек „Starogradska pjesma u
3 Босну су хрватски усташки политичари шовинисти сматрали хрватском територијом
с границом до реке Дрине, што се може видети из неколико објављених мапа у књизи
академика Василија Ђ. Крестића Геноцидом до велике Хрватске, Јагодина 2007. (треће
издање). Широла се у том смислу није оградио.
4 B. Širola, Hrvatska narodna glazba, str. 73, primer br. 10.
153 5 B. Širola, navedeno delo, str. 13.
Slavoniji”,6 која ми је недавно прослеђена, па закључити да се на ауто- ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

ризацији или атрибуцији текстова још увек тамо ништа није урадило.
Саопштава се само фолклорна грађа, наводе се певачи, посленици, ме-
лографи и заслужни етномузиколози, али се у суштину, у ауторство
текстова градских песама још увек не улази.

ТРИ БАРОКНЕ СРПСКЕ ГРАЂАНСКЕ ПЕСМЕ ИЗ XVIII ВЕКА

(1) У мелографским записима Ф. Кс. Кухача, а потом и Л. Кубе, који

је оставио доста нотних записа народних песама које су се певале у
Славонији, налазе се и две песме из српске грађанске лирике: Вијала се
бела лоза винова и Што ћу јунак устрели ме стрела. Обе песме, непо-
знатих песника барока, данас се сматрају народним песмама, али њи-
хови најстарији текстови показују нам да су постале у време барока и
да се на њима препознаје песников траг. Старији је текст песме Вијала
се бела лоза винова, записан још у најстаријим српским песмарицама
с краја XVII и почетка XVIII века. Анализу упоредних текстова те пе-
сме, без њених познијих мелографских записа, извршила је историчар-
ка народне књижевности Хатиџа Диздаревић-Крњевић. „Najstariji zapis
(Izrasla je tanka loza vinova) nalazi se u Burovićevoj zbirci (1696), mlađi u
Erlangenskom rukopisu (oko 1720), još mlađi u Pesmarici Jakova Iljina (1807),
poslednji iz Vukove Pjesnarice (1814)’”, записала је она. „Mesto za koje se
vezuje ovaj lirski događaj promenjljivo je: ‘slavno mjesto Perast’ ili Budim”.7
Aнализа, коју овде спроводимо, води нас другачијим токовима. Први
стих ове песме је већ занимљив за даље разматрање целог текста, а он је
различит: у песми из Пераста: Израсла је танка лоза винова (око 1696),
у Ерлангенском рукопису (пре 1720): Вијала се бела лоза винова, у двема
Вуковим варијантама: Повила се бјела лоза винова и Обвила се бела лоза
винова. Шта је најизворније: Израсла је, Вијала се, Повила се, Обвила се,
или некако другачије? Да ли је изворнији Пераст или Будим? Налазим
да је најизворнији почетни стих из Ерлангенског рукописа (Вијала се... ),
а с тим и помен Будима. Наведимо сад цео тај текст:
Вијала се бела лоза винова
око бела, око града Будима.
то не била бела лоза винова,
то су били два млада и мила.
Они су се у невреме састали,
а сада се у времену растају.
једно другом у растанку говори:
„Остај с Богом, моја ружо румена!”
„Појди с Богом, мој невољен соколе!
Прид тобом је једно поље чигрина,

6 Зборник Hrvatska glazba u XX stoljeću (zbornik radova sa znanstvenog skupa održanog u

palači Matice Hrvatske 22–24. studenoga 2007), Zagreb, Matica hrvatska, MMIX, navedena
studija na str. 311–361.
7 H. Krnjević: Lirski istočnici, Beograd–Priština 1986, 159–163. 154
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
Иза поља једна гора зелена
МЕЛОГРАФСКИМ И у гори бунар вода студена,
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
У бунару једна груда снежана.
МЕЛОГРАФА (1) Узми груду те ју метни у њедра;
[БАРОК И
ПРЕДРОМАНТИЗАМ] како копне она груда у недра,
онако копне моје срдце за тобом.”8
[или]:
[Тако копне моје срдце за тобом]
Последњи стих у варијантама има: „нако копне моје срце за тобом”, али
има и: „тако копни моје срце за тобом”. Као што се види, у текст песме
је уграђен несиметричан акростих, у ком је песник речцом „В-О-П-И-У”
изразио своје нерасположење, свој плач због растанка; акростих је пот-
цртан с два иста слова: „В-ОО-ПП-ИИ-УУ-Т”.9 Избегао је да акростих
гласи „В-О-П-И-У-Т”, јер је то треће лице множине од глагола вопити,
а прво лице једнине је: старије вопи(ј)у, односно млађе: „вопијем”.10 Да
би спровео акростих „вопиу”, он је морао узети реч Вијала се, с почет-
ним словом „В”, а не другe логичнијe којe су билe чешће у употреби. У
зетским црногорским и херцеговачким дијалектима сачуван је старији
облик првог лица једнине: вељу, виђу, мољу, па је то траг који нам по-
ред града Пераста показује одакле је могао да буде и грађански песник
ове песме.11 У песми је и стих: „они су се у невреме састали”, што нас
подсећа на историјску хронологију: сеобу Срба 1690. под Арсенијем III
Чарнојевићем, а потом и време растанка када су вихори ратова и сеоба
престали да бесне, а избеглице из Будима враћале су се својим напуште-
ним огњиштима. Текст ове песме љубавног растанка (le chant de depart)
користио је касније, као што је већ запажено, и други непознати песник
у дужој грађанској песми Чарна гора сва се лис(т)ком лелеје уградивши
у последње три строфе цео њен сиже.12 И поред текста песме Вијала се
бела лоза винова, он се користио и њеним напевом, односно њеним ме-

8 Ерлангенски рукопис, приредио Г. Геземан, Ср. Карловци 1925, бр. 152.

9 У српској грађанској поезији постоји више барокних љубавних песама без напева
који имају подвучен акростих с два слова: ККААИИ, ННААШШТТИ (У Песмарици
Аврама Милетића 1778–1781), ГГООССККОО! (у Песмарици Максима Брановца 1817).
10 Могао је акростих гласити и ВОПИУТ!, али само као глаголски прилог времена
прошлог: ВОПИЮЩЇЙ = ВОПИЈУ(Ш)Т(ИЈ), као што имамо у једној грађанској песми
сличан акростих: СКРБНЇЙ = СКРБНИЈ.
11 Глагол вопити, вопију је црквенословенског порекла руске редакције, али у
литургијској употреби: „Изрјадно о Господје појушче, вопи(ј)у-шче, взивајушче и
глагољушче!” (молитва на Литургији Св. Јована Златоустог); тако и у познатој ускршњој
песми „Ангел вопијаше благодатнеј, чистаја Дјево радујсја!” Сличан текст уписиван је
и на плаштаницама, које су се у православној цркви о Ускрсу могле видети изложене.
Пошто је руска редакција црквенословенског језика почела да се користи од 1728, с
доласком руског учитеља Суворова, грађански песник је могао тај детаљ да запази с
плаштанице, које су и крајем XVII века, доношене из Русије. У другој строфи други
стих почиње вокалом а, тако да се могло читати и: В-а-п-и-у-(т).
12 Текст из рукописне Песмарице Аврама Милетића 1778–1781, бр. 19; варијанте у
155 књизи Српска грађанска поезија, Београд 1966, књ. I, II, под бр. 182.
тричко-мелодијским обрасцем. Тако се и напев расплодио у две певане ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

варијанте: баладичну и играчку (у сватовима); обе познате и данас.13

(2) У српском барокном грађанском песништву наводи се још једна за-

нимљива песма о којој је било говора у хрватској и српској литерату-
ри. Овде мислим на песму о војсковођи Велизару, коју је испевао неки
непознати српски песник после превода на славеносербски популарног
романа Велизариј (Bélisaire) познатог француског писца Жана Франсоа
Мармонтела (1723–1799). Роман је превео 1776. године дипломата и
књижевник Павле Јулинац (1730?–1785). После другог српског издања
тог романа, 1777. године појавила се у српским грађанским песмарица-
ма и тзв. Песма војводе Велизара, за коју постоји податак да се певала
пре 1781. године. Најстарији познат текст те песме записан је у барок-
ној рукописној Песмарици Аврама Милетића (1778–1881) под бр. 96.
Текст песме писан је у дијалошкој форми: 1. Војвода Велизар (пева):
Срећо, бежи, о нестална, 2. Срећа (отпева Велизару): Стани, кажи за-
што вичеш / на ме срећу несталну?14 Напев те песме, који се наводи и
прати у српским изворима још од 1781 године, знали су сви познатији
српски песници барокног доба, као и предромантизма (класицизма и
реализма): Алексије Везилић, Михаило Витковић, Лукијан Мушицки,
Атанасије Стојковић. Исти напев користио је и аутор позоришног дела
Велизарій (Будим 1832), један од првих српских позоришних писаца,
претеча Јоакима Вујића, бечкеречки „детонаставник” Марко Јелисејић
(о. 1776–пре 1832). До нас је дошао само текст, а напев је остао непознат.
Иако су га театролози с великим интересовањем тражили (мислимо на
већи оглед Божидара Ковачека о М. Јелисејићу), у театролошким ис-
траживањима он се није појавио. Ипак, један напев је сачуван и овде га
први пут преносим уз коментар.
Напев песме „Бежи, срећо, о нестална” објављен је у реткој књижици
Игњата Брлића: Uspomene na Stari Brod (Đakovo 1888), odeljak V, br. 24.
Када се тај напев потражи, на њему стоји један неразговетан наслов:
„Pajo? srećo i t. d.” Напев је без потписаног текста. Рукопис је дуго ча-
13 Мелографски записи: 1. Ватрослав Лисински, „Savila se bela loza vinova”, [1847],
rukopis; 2. Фрањо Ш. Кухач, Јужно-словјенске народне попиевке, Загреб 1878, књига I ,
бр. 68 (из Славоније) и бр. 233 (из Хрв. Крајине); 3. L. Kuba, Slovanstvo ve svych zpěvech,
Prag 1892, Dil V. Charvatske, br. 40 (Janče); 4. isti: Glasnik zemaljskog muzeja za Bosnu i
Hercegovinu, za 1907, str. 106–108; za 1908, str. 117–119. i 255–257; za 1909, str. 306–309; 5.
Bogomir Kačerovski, U kolo!, 83 popijevke udešene za klavir, Sarajevo [1906?], br. 25; 6. Antun
Dobronić, Pjesmarica, Zagreb 1922, br. 178; 7. Љубица и Даница Јанковић, Народне игре,
Београд 1934, књ. I , 68 (Подриње, Мачва, Ваљево и околина); 8. Љуб. М. Бошњаковић,
Народне игре, за клавир, Београд 1949, бр. 132; 9. Миодраг Васиљевић, Народне
мелодије које се певају на Космету, Београд 1950, бр. 23 (из Призрена, запис из 1940);
10. V. Žganec, Hrvatske narodne pjesme kajkavske, Zagreb 1950, br. 81; 11. Bilten Instituta za
proučavanje folklora, Sarajevo 1951, I, str. 20; II, 1953, str. 160; 12. М. А. Васиљевић, Народне
мелодије из Санџака, Београд 1953, бр. 114/б; 13. V. Žganec, Hrvatske narodne popijevke
iz Koprivnice i okoline. Zagreb 1962, br. 191–333; 14. Vlado Milošević, Bosanske narodne
pjesme, IV, Banja Luka 1964, br. 386–124; 387–191; 388–81; 389–360; 390–108; 15. Селена
Ракочевић, Вокална традиција Срба у Доњем Банату, Београд 2002, бр. 317. Текстовних
записа ове песме има много више.
14 Цео текст je објавио проф. Б. Маринковић, Српска грађанска поезија, Београд 1966,
књига I, бр. 310. 156
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
мио у архиву Брлићевих у Славонском Броду, све док га етномузиколог
МЕЛОГРАФСКИМ Фрањо Кс. Кухач није позајмио за проучавање. Сазнао је да су се године
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ 1828. у Сремским Карловцима састали домаћин др Емануел Коларовић
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
и гости: Игњат Брлић (1795–1855) из Славонског Брода, те музичар Јо-
[БАРОК И сиф Шлезингер. Коларовић и Брлић певали су Шлезингеру народне и
ПРЕДРОМАНТИЗАМ]
грађанске песме и он их је ставио у ноте. Када су се разишли, И. Брлић
је у Славонски Брод однео нотно записане 62 песме које је он певао Ј.
Шлезингеру, тада још аустријском музичару. Већина песама записана је
без текста или само с потписаним текстом испод нота, јер је Шлезин-
гер вероватно журио да што пре обави посао, а оставио је певачу да он
касније дода потпуне текстове уз напеве. Брлић то није учинио, а није
разрешавао ни неразумљиве наслове песама као што је наведени наслов
уз песму бр. 24. Када је Кухач узео да одгонетне наслове песама којима
није потписан текст, он је застао и код напева бр. 24. „Амо спадају још и
оне мелодије које немају никакве ознаке, записао је Кухач, а којима још
нисам ушао у траг, а те су Bixi srećo (Bog i Srećko, Bog i sreća) или како
се већ има читати – под бр. 24.”15 Даљи текст песме Кухач није успео да
успостави, али је тачно прочитао њен наслов: Бежи срећо, о нестална,
коју је певао велики војсковођа византијског цара Јустинијана, војвода
Велизарије (о. 500–565), када је после огромних успеха на бојном пољу
пао у немилост и ослепио га је исти цар. Пролазио је улицама Констан-
тинопоља певајући ту песму, у којој су стихови о променљивости среће
у животу, и то како славних, тако и обичних људи.
Брез очију на сокаку Коме пређе с целим страхом
Белизар је ходио, Клањаху сја народи,
„Дајте новчић сиромаху!” – Слеп он виче: „Уделите,
Тужним гласом вопио. Велизарју војводи!”
(Павле Јулинац? пре 1781) – исти напев – (Марко Јелисејић, око 1799)
Кухач је погодио: када се потпише строфа ове песме, без обзира на то
која, из првог познатог текста, дијалошког, или из драме Велизариј М. Је-
лисејића, испод наведеног напева из Брлићеве књиге Успомене на стари
Брод, добијамо тачну текстовно-мелодијску реконструкцију ове барокне
песме (видети пример бр. 2 , компјутерски обрадила Весна М. Миловић,
проф. солфеђа).
(3) Из друге половине XVIII века потиче први текстовни запис грађан-
ске песме „Што ћу јунак устрели ме стрела”. Записан је у рукописној
Песмарици Аврама Милетића (1778–1781). И тај барокни текст наводим
јер се чита и акростих анонимног грађанског песника. Текст гласи овако:
Шта ћу, јунак, устрели ме стрела,
Душо (имја) из твог белог лица.
Очи твоје – то су стреле моје!
Муке моје – твоји вели груди!
Занесе ме сва лепота твоја
И оде (ми) цела памет моја.

15 Ф. Кс. Кухач: „Komentar k staroj rukopisnoj zbirci hrvatskih pučkih i varoških popievaka”,
157 Vienac, 32, 1899, str. 519.
Води мене на меке душеке, ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

Те ти видај грдне ране моје,

Еда Бог дâ да би боље било,
Да ја теби, душо, јошт послужим.16
Пошто је најстарији текст ове песме записан с акростихом у поменутој
рукописној песмарици, може се претпоставити да ју је испевао и сам
сопственик те песмарице, трговац и учитељ Аврам Милетић (1755– по-
сле 1826).
Песма се дуго певала у грађанском друштву. Први напев записао је Кор-
нелије Станковић, а потом и други. У Славонији песму је записао Л.
Куба мислећи да је песма хрватска народна.17 Песма је испевана у облику
епског десетерца, којим се служе многе народне епске и лирске песме,
али постојање симетричног акростиха (ДО-ЗИ-ТЕ!), где се „З” читало
као „С”,(= ДЗ, у старом црквенословенском, и данас у македонском је-
зику!), јер тада знак за „Ђ” још није постојао.

СРПСКИ ПЕСНИЦИ ПРЕДРОМАНТИЗМА (1790–1847)

(4) У хрватској мелографској литератури наводи се као народна песма

са записаним напевом и почетним стихом: Ranjen Lazo na sokaku leži,
односно: Rаnjen junak na bojištu leži. Први мелографски запис ове песме
објавио је мелограф и композитор Антун Добронић (1878–1955), а други
др Винко Жганец (1890–1976) у својим познатим мелографским збирка-
ма хрватских народних песама; оба записа су с непотпуним текстом и
различитим напевима.18 Подаци о овој песми казују да је њен песник
био један српски војник из Срема, Лазар Кованџић из села Платичева,
који је био мобилисан у аустријску војску године 1796, када је и погинуо
на ратиштима око реке Рајне. Приликом његове погибије нашли су ње-
гови другови у његовом оделу испевану песму у десетерцу с почетним
стиховима: Рањен Лаза у планини лежи / њему глава к црној земљи тежи.
Песма је дуго била у рукопису док је није објавио у „месецослову” Зимзе-
лен III, 1848, 90–93, уредник и списатељ Александар Андрић (1816–1876).
Песма носи наслов Войникъ на самрти (Рањен Лаза у планини лежи), а
у поднаслову песме стоји следећа напомена: „Песма из Платичева хра-
брог војника, погинувшег у француском рату око год. 1796, њим истим
при издиханију спевана. Саобштио Јован Пантелић.” Текст песме је по

16 Текст је објављен у зборнику Српска грађанска поезија, приредио Б. Маринковић,

Београд 1966, бр. 44; текстовне варијанте на стр. 464.
17 Мелографски записи: 1. Корнелије Станковић, Србске народне песме [1859] , Сабрана
дела, књ. 2, Београд–Нови Сад, 2007²; 2. Мита Топаловић, Бележница (1876), рукопис,
бр. 66; 3. F. Š. Kuhač: Južnoslovjenske narodne popievke, Zagreb 1879, knj. II, br. 666; 4.
Славољуб Лжичар, Албум српских песама, Брауншвајг 1881, бр. 95; 5. Л. Куба, Slovanstvo
ve vsěch zpěvech, sv. 3 Pisne Charvatske, Praha 1892, br. 12 (Vrpolje, Slavonija); 5. Mиодраг
Васиљевић, Народне песме из Војводине [записане 1941], Нови Сад 2009, бр. 21 певао
Слободан Малбашки.
18 Мелографски записи: 1. Antun Dobronić, Pjesmarica, Zagreb 1922, br. 127; 2. Vinko
Žganec, Narodne popijevke Hrvatskog Zagorja, Zagreb 1952, br. 626 (s. Bikovec). Запис А.
Добронића видети у прилогу бр. 2. 158
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
објављивању у Зимзелену, преписиван по српским рукописним песмари-
МЕЛОГРАФСКИМ цама са сличном напоменом. Тако је забележен у рукописној песмарици
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ М(ихаила) Д. Дејановића (после 1871), песма бр. 112. Српски напев није
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
записан. Много доцније Лаза Пантелић је и посебно издао ову песму са
[БАРОК И насловом: Књига Лазе Кованџића из Платичева, каплара у Петровара-
ПРЕДРОМАНТИЗАМ]
динској регименти, писана Божи Чолаковићу, шумару у истом месту.
Писана је с Рајне у прве француске ратове, не зна се које године, Рума
1905, стр. 3–16. Песма је имала великог одјека како у српским, тако и у
хрватским круговима оне омладине која је на силу регрутована да иде
у разне ратове који су водили аустријски императори током XVIII века
са суседним државама почев од претходника царице Марије Терезије
(1740–1780), па и после њене смрти. Многи српски младићи оставили
су кости на тим бојиштима, а један од њих био је и каплар Лаза Кован-
џић који је опевао своју смрт у стиховима песме која је оставила трага
у народу.
(5) У књизи Игњата Брлића Uspomene na Stari Brod, Đakovo 1888, об-
јављене су 62 нотно записане песме, које су се сачувале у породичној
архиви Брлићâ у Славонском Броду. У једном ранијем раду издвојио сам
и ауторизовао две винске песме српског књижевника Луке Милованова
Георгијевића (око 1784–1828), Рујно моје винце и Истом смо се рази-
грали које се налазе, нотно записане у поменутој књизи.19 Обе песме,
винске, уводе нас у певану анакреонтску поезију тог песника, по којој је
он био познат својим савременицима. У књизи о којој је реч, међу нотно
записаним песмама налази се доста винских песама – напитница, што
би указивало на претпоставку да је Лука М. Георгијевић још неке од тих
песама испевао певајући их са својим веселим друштвом у Винковцима,
Сегедину, Пешти и другде где би се налазио. Штури подаци о Лукином
животу не дају нам могућност да идентификујемо у целости његову ана-
креонтику, али бих се усудио да њему припишем још две-три винске
песме повезујући их с биографским подацима које је о њему изнео Вук
Ст. Караџић. У тој биографији Вук износи да је по нарави био „врло ша-
љив и до смрти поштен човек”, даље, да је у Пешти био „српски учитељ”,
али му се 1810. године десила несрећа: „Негде на великоме мразу пође
у Ирму к руским певцима, које је учио математици, и озебао ушавши
у врућу собу, оглуне уједанпут.” Тај податак, дружење с Русима и још
„певчицима”, подсећа нас на први стих једне од винских песама из књиге
Успомене на Стари Брод. Она почиње речима: Баћушко љубезни, у срцу
са-сађени. Тај наслов је у Славонији певањем нешто промењен: Мој дру-
же љубљени или Пајдашу љубљени, како је у Кухачевом мелографском
запису.20 Тачан почетни стих записан је у рукописној Песмарици Васили-
ја Јовановића (Земун, 1805). Манир тог певања с поновљеним слоговима:
Баћушко љубезни / у срцу са-сађени / дедер ми на-наточи итд., огледа се

19 Ђ. Перић, „О фолклоризованој поезији Луке М. Георгијевића”, Зборник о Србима у

Хрватској, 6, 2007, 365–379.
20 Ф. Ш. Кухач, Južno-slovjenske narodne popievke, knj. IV, Zagreb 1881, br. 1305 (iz
Slavonije). По Кухачевом наслову, „Напитница сватовска”, ова се песма певала и на
свадбама. Песма је имала више текстовних варијаната: 1. „Pesmarica T. Kraljevića” (1796),
br. 20; 2. „Песмарица Василија Јовановића” (1805), бр. 33; 3. „Академијина песмарица”,
159 II, Архив САНУ, бр. 8552 / 264–3, бр. 18.
у још једној песми чији је напев Ј. Шлезингер записао, а Брлић однео у ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

свом рукопису у Славонски Брод. Та песма почиње истим преламањем

и понављањем слогова: Да ти ка - / Да ти ка - / Да ти кажем, драги
брате / Како ‘но - / Како ‘но - / Како ‘но се винце пије? / Овако, овако!
/ Овако се винце пије, овако, овако!’’ Оба напева песама „Баћушко љу-
безни” и „Да ти кажем драги брате” нису могла да налегну на текстове
без интервенције песника и песник је био тај који их је прилагодио свом
тексту. Јер, он их је први тако и певао у свом боемском друштву. Обе
имају онај шаљиво-пијаначки акценат у себи и прилично се слажу с
песмама Рујно моје винце и Истом смо се разиграли за које је утврдила
његова ученица Марија Поповић-Милутиновић да потичу из његовог
пера, односно из његовог грла. Вино и песма, певана песма, најбољи су
другови винског боемског песника какав је био Лука.
Друга песма, нотно записана у књизи Успомене на Стари Брод, на-
питница је Рајум, рајум, рајица!, коју Вук Ст. Караџић наводи у свом
зборнику Српске народне пјесме, Београд 1898, књ. V, стр. 69, и у свом
Српском рјечнику. Текст ове напитнице није потписан испод напева у
поменутој Брлићевој књизи. Пошто је кратак, наводим га по тексту об-
јављеном код Вука као и једну од последњих варијаната у Великој српској
народној лири (Нови Сад 1905, стр.590):
Почашница
Рајом, рајом, рајице, Редом, редом, здравица,
Тујумбаши чашице. Тулумбаше чашица;
Тујумбаша испио, Тулумбаша испио,
Браца Пери напио. Па је [име реци] напио:
Напиј ми се, браца Перо, Напиј ми се Мијо мој,
На тебе је ред! Дош’о ти је редак твој.
Ред, ред, ред – на тебе је ред! Ред, ред, ред – на тебе је ред!
(Вук Ст. Караџић) (Лира )
Из текста ове напитнице Вук је извадио и неке непознате речи за свој
Српски Рјечник. Тако је одатле преузео и објаснио следеће речи: рај-
дање, упућује на синоним: 1) радовање, 2) уживање; рâјом! „у пјесми
кад се пије: Рâјом, рâјом, Рâјице!”, тумачећи трећу реч именом Рâјо, од
Рајак, иако то не стоји, али стоји да је Рајак старо босанско име (сред-
њовековни „Остаја Рајаковић, по гуслом Угарчић”, XIV век). Најзад, реч
тулумбаша, по Вуку: „ваља да је онај који точи” и речи у вези с том
изведеницом: тулум = мјешина и тулумина = „што спахије узимају од
винограда.” Све те речи упућују нас на особу која је у своју напитницу
уградила мало познате старинске речи, које су највише биле у употреби
у Босни, одакле је морао да буде и песник, састављач ове песме. Из био-
графије Луке М. Георгијевића знамо да све те чињенице, па и друге које
би се још додале, иду у прилог његовом ауторству (видети пример бр. 3).
(6) Године 1847, како бележи Ј. Андреис, један мало познати мелограф,
Карло Катинели-Бевилаква (Catinelli-Bevilaqua) Obradović (1807–1864)
посетио је Славонску Пожегу и околину и записао 25 народних напе-
ва. Потпуни текст није саопштио, већ само први стих испод клавирске
160
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
пратње. Те напеве објавио је под насловом: „Južnoslavjanske pučke pěsme”,
МЕЛОГРАФСКИМ za pianoforte priredjene i svim prijateljem narodnih napěvah posvetjene, Beč
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ 1847, sv. I.21 Поред народних, ту је записано и више варошких песама.
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
Једну од њих, под бр. 11, с насловом У друштву (Домаћине драги / го-
[БАРОК И стољупче благи), испевао је познати српски песник Милутин (Никанор)
ПРЕДРОМАНТИЗАМ]
Грујић (1810–1887) године 1836. У својој „Автобиографији” записао је:
„Год. 1836. свршио сам прву годину права. Кад свршимо испите, одвезе
ме пријатељ мој, Јосиф Остојић, у Славонију, да проведемо код његових
родитеља у Борови, вакацију. Ту сам се упознао први пут са Славонијом
и са лепим пределима њеним. За то неколико недеља које сам провео у
Славонији, саставио сам преко 30 веселих и љубавних песама, од којих
се певају где које и данас (тј. 1885), а ушле су многе и у песмарице срп-
ске и хрватске.’’ 22 Једна од тих песама, која се дуго певала и код Хрвата,
била је и поменута песма Милутина Грујића, наравно као анонимна дру-
штвена напитница. А ту је управо трипут записан и њен напев у мело-
графским бележењима хрватских мелографа (Фр. Кс. Кухач, Вј. Клаић).23
Мелографски запис још једне Грујићеве песме Луло моја с назнаком
„народна”, поред Ф. Кухача, а можда и по његовом запису, обрадио је
за клавир хрватски мелограф Ante Stöhr у зборнику Album hrvatskih
pjesama. Zbirka hrvatskih popjevaka, Zagreb, št. St. Kugli, b. g., br. 53. Та
се песма дуго певала и у Бачкој. Поред мелографских записа ове песме
српских мелографа: Стевана Мокрањца, који је изгубљен, постојао је и
бачвански напев с текстом учитеља Бранка Горонића. Песму је на терену
Бачке записао и хрватски мелограф др Јосип Андрић. Његов обиман ру-
копис „Narodne pjesme Bačkih Šokaca – Hrvata”, у ком је и запис те песме,
записане у Бачу 12. I 1950. по певању сељанке Ивке Бартоловић, налази
се у Заводу за проучавање фолклора у Загребу. Довољно је додати да је
ова шаљива песма о лули једна од песама Милутина Грујића испеваних
у Славонији о распусту 1836. године.
У зборнику Кухачевих текстова и напева објављена је варошка песма
„из Славоније” Вјетар пири, а зима се шири, која се може приписати
популарним песмама младог Милутина Грујића, a које је он у Славонији
године 1836. спевао. Пишући о Вј. Клаићу, где се поново наводи текст
и напев ове песме, по Кухачу, подржао сам ту претпоставку због стила
и тематике који се у тој песми налазе, који су слични неким другим
славонским шаљивим песмама М. Н. Грујића. Нисам истакао још једну
сличност: полустих који се увек налазио као последњи у испеваној стро-
фи. Зато што је текст песме познат само по усменом певању и никада
није штампан, наводим га по Кухачу:

21 Ј. Андреис, наведено дело, стр. 222. Упоредити студију Мирославе Хаџихусејновић

-Валашек, „Pregled rеzultata dosadašnjih etnomuzikoloških istraživanja i melografiranja u
Slavoniji”, Anali Centra Jugoslav. akad., I, Osijek 1981, str. 78.
22 „Автобиографија Никанора Грујића”, приредио архим. Иларион Зеремски, Срем.
Карловци 1907, 23–24.
23 Ђ. Перић, „Милкина кућа на крају” и друге популарне песме Милутина (Никанора)
161 Грујића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига XXXIV / 2, 1986, 301.
(1) Вјетар пири (2) А ја ћу се, (3 А најпосле ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

А зима се шири, Тако мени Бога! Макар каква била,

А ја немам Оженити Само нека
С киме да задремам, Имена ми мога На њој шушка свила
Станак ми је ‘ладан Сам’ да ми је знати Јоште нек’ имад
Како ћу да страдам, Која знаде прести, Три четир’ хиљаде
Јадан. Ткати. Сребра.24
У другим текстовним варијантама овај текст песме има и понеких изме-
на у појединим изразима. Песма се добро очувала и у трећем мелограф-
ском запису славонског мелографа Јулија Њикоша (1924–?) „Кад запива
пуста Славонија” (Осијек 1954). Она се сигурно може наћи у још неким
записима мелографа који су сакупљали народне и варошке песме „Сла-
вонијом равном”. Један од њих записао је само дистих: Vetar piri, a pargar
se širi / a ja nemam s kime da zadremam.25 Текст је записан екавицом,
дакле од српског певача у неком од српских села у Славонији. Хрватски
мелографи и фолклористи врло су ретко или нису никада стављали опа-
ску да су певач или певачица Срби или да сакупљају народне текстове и
напеве у селима Славоније, Далмације, Лике, Баније и Кордуна у којима
је живаљ с р п с к и. Довољно је ваљда било што је навео мелограф С.
Јанковић у својој књизи: „Jedanaest sela okolice Vinkovaca jesu ekavska:
Andrijaševci, Rokovci, Cerna, Šiškovci, Prkovci, Retkovci, Ivankovo, Vođinci,
Mikanovci, Stari i Novi.” Све „писмице” које је скупио у тим селима нису
шокачке, него српске. Данас, кад смо две државе, то посигурно знамо.
(7) Поменути мелограф К. Катинели први је нотно записао напев и данас
врло популарне староградске песме српског песника Спиридона Јовића
(1801–1836) „Спомен” (Сећаш ли се оног сата?), о којој је већ раније
доста писано у српској литератури.26 Један од најранијих сведока велике
популарности ове песме био је и српски прозни писац Богобој Атанац-
ковић (1826–1858). У свом дневнику, писаном 1849/50. чак у Дрезде-
ну, подсетио се те песме. Сећајући се девојке коју је запросио (Паулине
Арадске), а коју њена породица није хтела да за њега дâ, он је у далеком
Дрездену записао: „Увек кад сам у самоћи опомињем се мојих дана; ја
сâм седим за једним асталом у башти и слушам валцер који свира бан-
да која концерт држи. Валцер! Са тог валцера се опомињем оних арија
и звукова које је Она на свом фортепијану извијала: Сећаш ли се оног
сата... Мени је ова песма и сад мила и остаће ми мила на веки...”27 Дуго
је песник Спиридон Јовић остао непознат. У нашу књижевност ушао је
с својом песмом Спомен осветљен првим истраживачким огледом књи-
жевника Божидара Ковачевића28 и одмах је заузео своје место у „Анто-
логији старије српске поезије” проф. Младена Лесковца.
24 Ф. Ш. Кухач, Јужно-словјенске народне попиевке, Загреб 1880, књ. III, бр. 1113.
Поскочница.
25 S. Janković, „Šokačke pismice”, Vinkovci 1967, I, br. 839.
26 Бројне мелографске записе, како српске тако и хрватске навео сам у огледу
„Уметнички текстови ‘Србских народних песама’ Корнелија Станковића”, у: зборник
радова Корнелије Станковић и његово доба, Београд 1985, стр. 192.
27 „Дневник Богобоја Атанацковића”, Нови Сад 1918, стр. 36.
28 Б. Ковачевић, „Још један заборављени песник – Спиридон Јовић”, Република, 18.
октобар 1955. 162
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
(8) Популарну родољубиву песму познатог српског песника и драмског
МЕЛОГРАФСКИМ писца Јована Суботића (1817–1886) Ја сам Србин српски син, испевану
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ 1837. Године, први је записао Корнелије Станковић. И неки хрватски ме-
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ лографи, иначе југословенски оријентисани, знали су за текст и напев те
МЕЛОГРАФА (1)
[БАРОК И песме која се дуго певала у Србији, али и у другим областима, у Хрват-
ПРЕДРОМАНТИЗАМ] ској, Босни и Херцеговини, и другде међу тамошњим Србима. Када су
деца полазила у основну школу, већ су дечаци били научени да певају Ја
сам Србин, српски син, а девојчице Ја сам млада Српкиња. Песма је тако
ушла у српске школе и ђаци су њен напев знали напамет. Као каракте-
ристичну српску песму записао ју је и објавио композитор Благоје Берса
у реткој музикалији „Jugoslovenske narodne pjesme” (Chansons nationales
de Jugoslave), za glas i klavir, Wien b. g., br. 1. Том приликом он се пот-
писао као Благослав (Благо-Слав, што би отприлике значило Свеслав,
Југослав, Славјан, колико хрватски, толико и српски, без обзира на веру
која је увек била у старини у другом плану, а братско порекло у првом).
Благоје Берса је у Бечу упознао младе Србе студенте организоване у
студентском бечком друштву „Зора”, посећивао је и српску православ-
ну цркву Светог Саве, где се упознао с попом и попадијом Вукосавом
Мишић, рођеном Бичански (1872–1940), која је писала и објављивала
песме у српским листовима. Ту је он упознао најпознатије српске песме
као што су „Зашто да се ја бринем” Јована Суботића, Песма Светог Саве
коју је први пут чуо и записао Корнелије Станковић у Бечу 1858. године,
„Радо иде Србин у војнике”, од проте Васе Живковића, „Тијо ноћи”, од
Ј. Ј. Змаја и друге. Десет најпопуларнијих српских песама он је обрадио
за певање уз пратњу клавира и објавио их као први одељак у поменутој
збирци. Већину тих песма могао је да упозна преко Корнелијевих изда-
ња „Србских народних песама” које су се у Бечу још могле пронаћи не
само у Бечкој националној библиотеци него и код Срба у том велегра-
ду. Прегледајући „Popis djela Vatroslava Lisinskog” који је у монографији
о овом значајном хрватском композитору урадио хрватски музиколог
Ловро Жупановић, наилазимо и на опус: „Ja sam Srbin, srbski sin”, muški
zbor i glasovir, melodije V. Živkovića (?), A-dur, Andante maestoso [1847].29
Аутор монографије погрешно је ту песму приписао песнику Васи Жив-
ковићу. Њен аутор је др Јован Суботић. Саопштени податак показује
нам да је В. Лисински најраније записао и обрадио ову српску песму за
концертно извођење.
Ова узгредна запажања о популарним песмама српског песника Јована
Суботића треба допунити податком о популарности једне његове песме
о којој до сада није било речи ни код Ф. Кс. Кухача, ни код В. Клаића,
па тако ни код Б. Берсе. Већ помињани чешки мелограф Л. Куба, који је
објавио бројне теренске мелографске записе народних песама на свим
просторима које је походио, обрео се и у Далмацији, у којој је записао
више далматинских варошких песама разне провенијенције. У Макар-
ској је записао напев и текст песме „Da umr’jemo, da svi izginemo”, o ком
није оставио никакву напомену.30 У тексту песме од више строфа поми-
29 L. Županović, „Vatroslav Lisinski. Život – Djelo – Značenje”, Zagreb 1969, br. 71 (odeljak
Bibliografije).
30 Л. Куба, „Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji”, Zbornik za narodni život i običaje
163 Južnih Slavena, Zagreb 1898, svezak III, br. 16.
ње се Обилић Милош, српски јунак из Косовског боја (1389) и косовског ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

епа. Већ то нам показује да је нотни запис те песме из Макарске могао

певати само српски певач. Песма је изашла из познатог позоришног
дела Јована Суботића „Милош Обилић” који се први пут појавио на
позорници Српског народног позоришта у Новом Саду 1866. године.
Великој популарности Суботићеве трагедије допринела је и родољуби-
ва позоришна песма Док је нама Милоша јунака, коју је компоновао
позоришни капелник Аксентије Максимовић (1844–1873). Пошто ју је
позоришна публика прихватила, песма се певала и у грађанству. Као и
горње песме, и песма Док је нама Милоша јунака ушла је у ђачке уџ-
бенике певања 1904. године, а била је популарна и у војним круговима
Краљевине Југославије између два светска рата31. Композиција ове песме
позоришног капелника А. Максимовића није пронађена.
(9) Године 1838. календар „Ружица”, који је дуго објављиван у Новом
Саду и данас је веома редак, објавио је и „Народне песме састављене
од Јоана Меденца”.32 Међу тим песмама је и варошка песма Моба (Ајде,
друго, да чешљамо перје), која се задржала у Славонији певајући се међу
народним песмама. Песму је написао грађански песник Јован Меденац,
о коме се данас врло мало зна. Познато је да је био сестрић значајнијег
књижевника тога доба Луке Милованова Георгијевића (1784–1828), до-
брог Вуковог пријатеља. После Лукине смрти Вук је издао његово дело
„Опит настављења к србској сличноречности и слогомерју или просо-
дији”, Беч 1833. Распитујући се о Лукиној породици, сазнао је да је она
живела у Винковцима. Пештански учитељ Лука био је нежења, али је
имао две сестре: Јелу и Ружу. Од Јеле, удате Меденац, потичу деца Јован
и Марија.33 Године 1834, када је изашао забавник „Даница” Вука Стефа-
новића Караџића, међу пренумерантима из Винковаца налазимо и име
Лукиног сестрића: „Јован Меденац, Маџарски и Немачки ‘аљина кројач
и љубитељ Српскога књижества.” Да ли је то побудило младог кројача да
се нешто доцније угледа на свог ујака Луку Милованова да сâм спевава
песме? Успео је да објави три: Тајна девојачка (Оди берже, Катарина),
Моба (Ајде, дрýго, да чешљамо перје) и Шетња (Ја у једно летње доба).
У малом забавнику „Фрушкогорка” за 1854. годину, који је уредио Иван
Маршо, међу пренумерантима срећемо још једном име Јована Меденца:
„Винковци. Г. Јоаннъ Меденацъ, пѣвацъ црквени и привремени учитель
Винковачкій, Србски песмотворацъ и Винковачки’ цихова рачуноводи-
тель.” Текстови наведених песама сачувани су у рукописној „Песмарици
Саве Коларовића” „исписаној у лету 1837”, која је сачувана. Једна од тих
песама је и Моба чији напев је с непотпуним текстом записао чешки
мелограф Лудвик Куба, који је у Хрватској бележио народне песме с на-

31 Мелографски записи: 1. В. Р. Ђорђевић, „Збирка дечијих песама, за ученике основних

школа”, Јагодина 1904, стр. 15 (и више других издања!), 2. Божидар Лукић, „Национални
кадрил”, V фигура, Партитуре национално-патриотских и верских песама, мушки
хорови, Београд 1928, I књига, стр. 309.
32 Марија Клеут, „Бачванске песме, Банатске песме, Песмарица Младена Белајчића,
прилог атрибуцији”, Folklor u Vojvodini, 4, 1990, 41–45.
33 Вук Ст. Караџић, „Преписка IV” (Јован Станислав Поповић – Вуку Караџићу),
Београд 1988, стр. 699. 164
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
певима.34 Занимљив је запис два напева хрватског мелографа Славка
МЕЛОГРАФСКИМ Јанковића (1897–1971) из Славоније, села Лужана „po pjevanju skupine
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ djevojaka koje su sudjelovale u izvođenju narodnog običaja ’Čijalo’; обичај
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
везан за седељку с вечери, приликом чешљања („чијања”) гушчијег перја
[БАРОК И за продају Циганима перјарима. Песма се певала и у Бачкој и њен текст
ПРЕДРОМАНТИЗАМ]
је објављен у целини35 (Видети пример бр. 4).
(10) Српски историчари књижевности посебно су расправљали о тексту
једне песме непознатог српског песника, коју су означили као претход-
ницу појави познатих колâ које је испевао Бранко Радичевић у својој
поеми Ђачки растанак (1844). На ту песму указао је први Светислав Ву-
ловић као могући „књижевни извор” Бранкових колâ. Он је запазио да
је у календару „Ружица” (Нови Сад 1840) објављен текст песме с насло-
вом „Коло” (Ко не б’ воло витко коло), који је могао утицати на песника
Бранка да напише свој Ђачки растанак, у ком се опажа „сличност идеје,
тона и стила”.36 Истим текстом после Вуловића бавио се и други познати
историчар српске књижевности др Тихомир Остојић. Он је пронашао
тај календар „Ружицу” на који је указао Св. Вуловић и из њега је први
пут објавио цео текст „Кола” непознатог песника.37 После Т. Остојића
о истој песми писао је и Мираш Кићовић, који је упутио на извор пр-
вог објављивања текста песме. Песма је најпре објављена у Сербском
народном листу бр. 18, 1839. године, који је излазио у Пешти. Одатле је
прештампана у календар „Ружицу” за 1840 годину, у ком су углавном
објављиване песме које су се певале или су на неки други начин постале
популарне. Кићовић је разрешио иницијале С. П., који су потписани ис-
под текста песме са: С(тефан) П(ротић).38 Више података Кићовић није
дао. Сумирајући наведене податке о „Колу” (Ко не б’ воло / витко коло),
проф. Живојин Бошков закључио је у свом огледу: „Недвосмислено је
утврђено да је у заборављеном песнику Стефану Протићу Бранко имао
сигурног претходника и да му је песма Коло могла послужити као углед
у стварању оног народног, играчког, чисто забављачког бербанског кола”
у Ђачком растанку.39 Сада се може нешто више рећи о загонетном, а
заборављеном песнику „Кола”, објављеног 1839. године са иницијалом С.
П. Кићовић је био на правом трагу. У другом углу испод текста песник
је дописао место из ког се јавља: „У Чанади”, и то је пресудно утицало
да се иницијали разреше именом Стефан Протић (1817–1880). Рођен је
и преминуо у месту Чанаду, сад у Румунији. Шта се још зна о њему и о
34 L. Kuba, „Cesty za slovanskou pisn 1885–1929”, V Praze 1935, br. 155 Ajdi, diko, da ćijamo
perje (Udbina); 2. Slavko Janković, „Šokačke pismice”, Vinkovci 1967, I, napev br. 46; 1970,
II, napev br. 64 (iz Lužana, zapis: 23. I 1953).
35 Стеван Бошковић, „Бачванске песме”, Београд 1987 (фототипско издање из 1862),
бр. 121. „Моба”.
36 Св. Вуловић, „Бранко Радичевић”, Глас СКА, XIV, 1890, 129.
37 Т. Остојић, „О постанку колâ у ’Ђачком растанку’”, Бранково коло, 1, 1900, 18; исти,
„Studiје o Branku Radičeviću”, Rad Jazu, 218, 1918, 94.
38 М. Кићовић, „Постанак Бранкова кола”, Прилози за књижевност, језик, историју и
фолклор, 2, 1926, 273–274.
39 Ж. Бошков, „О постанку Бранкова кола”, Зборник Матице српске за књижевност и
165 језик, књига XXII / 2,1974, с. 352–355.
његовој песми Коло? Не зна се много, али ипак се зна довољно. Нешто ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

података о заборављеном песнику налазимо у историјату српских пу-

тујућих позоришта. Тамо је записано у поглављу Пионирска улога Срп-
ског дилетантског позоришта из Српског Чанада [основано 1860] да је
Стефан Протић био глумац, а једно време и управник и режисер тог
позоришта. После неколико година препустио је позориште ентузијасти
Јовану Кнежевићу. У том позоришту почели су као дилетанти неки доц-
није веома познати глумци. Стефан Протић је као син проте чанадског
уписао богословију 1835. у Вршцу, коју није завршио. Потом се посветио
чиновничком позиву.40 Његова потпунија биографија није истражена јер
је Чанад остао у Румунији где је касније много тога српског препуштено
забораву. Стефан Протић је рано почео да пише песме. Објављене су
две: Љубов к народности и Коло (Ко не б’ вол’о витко коло) исте 1839.
године у Сербском народном листу. Било му је тада око 22 године. По-
том као да је престао да пише. У тексту песме „Коло” наводе се и неке
личности: „Нека Мија сад напија / Арон баћа коло враћа / Неће Мата
жалит злата / Сека Маца очи баца / Ноге Чава удешава. / Ај хуј! Србе,
чуј! ” Те личности су постојале и за неке се знају и пуна имена: Мија је
Михаило-Мија Влашкалић (1824–1852) из Врањева, друг Св. Милетића,
Арон је учитељ Арон Поповић, Вуков сакупљач пренумераната из Бе-
чеја, а и Маца је постојала. Песник, можда зато што је хтео да се мало
нашали с пријатељима, није се потписао пуним именом. Да закључим:
наши књижевни историчари, који су се не без разлога бавили овом пе-
смом, нису довољно истакли основни податак: ова се песма као поско-
чица п е в а л а. Из Сербског народног листа (1839) прешла је у календар
„Ружицу” (1840) а потом њен текст налазимо у „Бачванским песмама”
Стевана Бошковића, у свим издањима ове књижице: 1862, 1863, 1879,
у одељку V Поскочнице. Ту је већ без потписа као и поскочице Бранка
Радичевића из Ђачког растанка.
Напев „Кола” заборављеног песника и глумца Стефана Протића није
сачуван у српској мелографији, али су се ипак нашла два записана на-
пева на северу Бачке, где их је записао 1956. године познати хрватски
мелограф др Јосип Андрић. У Заводу за истраживање фолклора у За-
гребу чува се обимна збирка теренских мелографских записâ Ј. Андри-
ћа с насловима „Popijevke bačkih Bunjevaca (Hrvata)” и „Šokačke pjesme
iz Bačke”, у свескама. Оба записана напева подсећају на старе гајдашке
мелодије. Мелограф их је нашао у Таванкуту код Суботице од старих
певача. Као веома ретке објављујем их по рукопису (видети пример бр.
5, компјутерска обрада Весне М. Миловић, проф. солфеђа).
(11) Хрватски музиколог Ј. Андреис навео је у својој историји музике
многе музичке посленике, а међу њима је и Анте Stöhr (1847–1923) који
је био пијанист, виолинист и наставник певања. Живео је у Варажди-
ну, где је отворио своју музичку школу. Обрађивао је народне напеве.
Ниједну његову музикалију није навео. У Београду се може наћи ње-
гов „Album hrvatskih pjesama”, „Zbirka hrvatskih popjevaka”, za glasovir
priredio, Zagreb, St. Kugli, b. g. У том албуму записано је и обрађено за
клавир десетак српских песама, уз које композитор није забележио име
40 Боривоје С. Стојковић, „Историја српског позоришта”, Београд 1979, стр. 122–124. 166
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
аутора, јер их је сматрао хрватским народним песмама. Под бр. 26 запи-
МЕЛОГРАФСКИМ сана је и „Што се боре мисли моје” којој је оставио почетни стих Први
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ поглед ока твога, а то је и данас добро позната српска староградска
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
песма кнеза Михаила Обреновића (1823–1868). Ту популарну песму,
[БАРОК И написану пре 1842. године, обрадили су и многи други српски и хр-
ПРЕДРОМАНТИЗАМ]
ватски мелографи (Вј. Клаић, на пример), о чему је већ писано. Један
мелографски запис није регистрован, а то је запис Благослава Берсе у
реткој музикалији „Jugoslovenske narodne pjesme” (Chansons nationales de
Jugoslave), za glas i klavir, Wien, b. g., br. 8. У тој збирци песама Благослав,
односно Благоје Берса, записао је и објавио 50 песама поделивши их у
одељке: I. Из Србије, II Из Хрватске, III. Славонске пјесме, IV. Босанске
пјесме, V. Далматинске пјесме. Песму Што се боре мисли моје уврстио
је у одељак I. Из Србије.
(12) Популарне песме познатог панчевачког свештеника–песника Васе-
Василија Живковића (1818–1891) имале су пуног одјека и у Хрватској.
О томе сам већ писао у огледима о Ф. Кс. Кухачу и Вј. Клаићу у овом
зборнику. Било је, међутим, у хрватској музичкој литератури још компо-
зитора и мелографа који су записивали, обрађивали и изводили његове
познате песме: Лепа Маца, Радо иде Србин у војнике и друге. О томе не
бих писао, да се овде не ради о хрватским Илирцима који су у музичком
животу Хрвата деловали и пре тако значајних мелографа какви су били
Кухач и Клаић. Управо Кухач у свом значајном делу „Илирски глазбе-
ници” навео је опусе хрватских илирских музичара који су изводили у
разним музичким обрадама поменуте популарне песме српског песника
Васе Живковића. То су: виртуоз на гитари Иван Падовец и композитор
Ватрослав Лисински (1819–1854). Кухач је у својим студијама о илир-
ским глазбеницима напоменуо да се и у једном рукопису барона Карла
Прандауа (1793–1865) наилази на записане мелодије: „Liepa Maca, Šeto
sam se gore dolje”41. У опусу гитаристе Ивана Падовеца Кухач је запазио
и цитирао је рукопис (1) „Marsch über das Serwische Lied ’Lepa Maca’, za
kitaru, rkp.” и (2) „Ženska davorija”, po hrv. popievci ’Slavske kćeri crnooke’,
za kitar.42 Ради се о истој песми српског песника Васе Живковића Лепа
Маца познато и по првом стиху: Србске кћери чарнооке, која је у хрват-
ској верзији атрибут „србски” проширила у „славски’”. Славни хрватски
композитор Ватрослав Лисински долазио је у Панчево, где је 1847. годи-
не упознао песника Васу Живковића и свог колегу, српског композито-
ра Николу Ђурковића. Из тога времена је и композиција В. Лисинског
„Liepa Maca”, muški zbor i glasovir, melodija, navodno N. Đurkovića, A-dur,
Tempo di marcia [1847].43 Том приликом Лисински је обрадио и другу
популарну песму песника В. Живковића „Rado ide Srbin u vojnike”, muški
zbor i glasovir, melodija navodno N. Đurkovića [1847].44 Никола Ђурковић
није имао никаквог удела у стварању тих песама ни кад је реч о мело-
41 F. Š. Kuhač, „Ilirski glazbenici”, Zagreb 1894, str. 125.
42 Исти, наведено дело, стр. 114.
43 L. Županović, „Popis djela Vatroslava Lisinskog”, u: Vatroslav Lisinski, Život–Djelo–
Značenje, Zagreb 1969, br. 72. Аутор монографије погрешно је приписао ауторство Н.
Ђурковићу.
167 44 Isti, navedeno delo, br. 73.
дији. Види се да је музикологу Л. Жупановићу порекло тих песама било ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

недовољно познато, иако је већ у Кухачевим „Опазкама” уз ове песме,

објављеним у књ. IV зборника Јужно-словјенске народне попиевке, Загреб
1881, могао тачно да сазна више о историјату и песнику тих српских
песама.
У претходним огледима о Ф. Кс. Кухачу и Вј. Клаићу писао сам и о данас
најпопуларнијој варошкој песми Васе Живковића: Моји јади („Ах кад
тебе љубит не смем”). Нисам наводио све хрватске мелографске записе,
почев од Кухача и Клајића, али ћу додати овде још један. У монографији
Милана Ланга „Samobor, narodni život i običaji”, објављеној у Zborniku za
narodni život i običaje Južnih Slavena, Zabreb 1913, knj. XVIII/2, налазе се
бројни мелографски записи песама које су се певале у тој вароши. На
стр. 324 стоји и нотни запис песме Moji jadi са текстом од седам строфа.
Испод напева се истиче напомена: (Samoborski napjev). To je знао М.
Ланг, али о песнику није знао ништа. Текстови су и овде код хрватских
мелографа и етномузиколога били и остали потпуна непознаница.
(13) Године 1846. изашао је у Новом Саду алманах Драгољуб, у ком је
објављена дужа песма с насловом Како сестра брата љуби, почетни
стих: Сестра брата на вечеру звала. Сиже песме је трагично-баладич-
ног карактера и у њему се опева следеће: сестра, госпођа Јелица, позива
брата на вечеру, али он одбија исповедивши јој како је синоћ у механи
убио једног Турчина, јединца у мајке, па сад Турци траже његову главу.
Сестра, да би га спасла, нуди, у замену за братову главу, главу једнога од
своја четири сина, и то најмлађег, мезимца Симеона. Симеон, преварен,
да оде ујаку на свадбу, сретне у путу три Турчина, који му главу одсеку
и тако изврше освету: глава за главу. Испод текста те песме у Драгољубу
стоји потпис: Степанац. Није познато да ли се то (през)име односи на
аутора или само на записивача те песме, као што се не зна ни његово
право име. Током књижевноисторијског рада успео сам да име иден-
тификујем. Записивач те песме звао се Симеон Степанац (1816–1893).
У његовом некрологу остало је записано да је „радио на књижевном
пољу, био је учитељ и црквени појац у Мартоношу, живео у близини
Сентандреје”. Рођен је у Мокрину, у Банату, а преминуо у селу Адоњи, на
српској православној парохији у Мађарској, близу Пеште.45 Као црквени
појац он је ту песму саопштио у алманаху Драгољуб познавајући и њен
напев. Остало је спорно да ли је песму сам испевао или ју је само запи-
сао, јер постоје и два старија записа ове песме. Први, веома занимљив,
објављен је у „Ерлангенском рукопису” (датираном око 1720). Почетни
стихови записани су у симетричном десетерцу:
Наслони(о) се / војвода Јанко
На голу сабљу / на бојно копље
Али се певач, односно записивач исправља и наставља епским десетер-
цем:
На Сибињу / граду маџарскому ...46

45 Некролог у црквеном часопису Српски Сион за 1893. годину.

46 „Ерлангенски рукопис” (1720), издао Г. Геземан, Ср. Карловци 1925, бр. 134. 168
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
Постоји и један краћи, врло сличан текст, записан у једној рукописној
МЕЛОГРАФСКИМ песмарици с краја XVIII века. Овде мислим на „Песмарицу” Георгија
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ Антовича (1794) и песму бр. 13 „Сестра браца на вечеру звала”.47 Трећи
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
запис песме је као посебну варијанту текста објавио Симеон Степанац.
[БАРОК И
ПРЕДРОМАНТИЗАМ] Осим ових старијих текстовних записа из XVIII века, још једна вари-
јанта једне епске песме, коју је записао и превео на мађарски песник и
правник Михаило Витковић, може да уђе у круг сличних песама. И она
потиче из старине. Први део, сижеа те песме сличан је с претходним
старијим текстовима, али крај није трагичан. Укратко, ради се о неком
хришћанском краљу: „од његове крви није већ нитко живио, осим се-
стрице Јелице у босанској земљи, којој бијаше остао син јединац Гавро”.
И тога је ујак настојао да убије. „Пошаљи, сестрице Јелице своје дијете
к мени да још и ово једно смакнем. Када је краљ већ четврти пут пи-
сао, скочи Јели суза на лијепо око, она заплаче, те позове дијете: ’Дођи,
Гавро, моје чедо драго, па иди краљу те преда њ клекни и реци му што
ћу ти сад рећи’ итд. Дете оде свом ујаку и пренесе му све што му је мајка
рекла да каже краљу. Краљу се допадне сестрић Гаврило, па га дарива
и отпусти да иде мајци с поруком да треба да га ожени.48 Текст песме
из „Ерлангенског рукописа” одговара варијанти текста коју је саопштио
песник М. Витковић по неким сличностима: име сестре Јелице, као и
цео сиже хришћанске песме у којој нема заплета с Турцима. Тек у доц-
нијим варијантама, уместо џелата хришћанских, песници уводе Турке.
У једном историјском извору записано је да је песма настала у Поса-
вини, у селу Јаловику. „Легенда кружи, каже се укратко, о постанку на-
родне песме Сеја брата на вечеру звала. Догађај се, наводно, одиграо на
Широком Пољу” у атару села Јаловика.49 Сиже ове песме у кругу њених
варијаната испитиван је у огледу „Народне пјесме о жени која жртвује
сина да би сачувала брата”.50 Том кругу песама припада и варијанта из
Славоније Мати воли брата но сина, коју је записао књижевник Ђорђе
Рајковић.51 Поред свих других текстова, не наводи се запис текста песме
коју је записао и објавио С. Степанац 1846. године. Овде приказујемо
само текстовне и мелодијске варијанте које почињу стихом Сестра бра-
та на вечеру звала. А записан је велики број и углавном се памте текст
који је објавио С. Степанац. Бележећи народне песме на терену, српски
мелографи записивали су и напев ове песме.52 У Хрватској је исти текст
47 „Српска грађанска лирика”, приредио Б. Маринковић, Београд 1966, књ. I и II, бр.
472.
48 D. Pfan, „Mihajlo Vitković i hrvatsko-srpske narodne pjesme u Madžarskoj”, Nastavni
vjesnik, I, 1893, str. 304–305, br. 12. Kraljev unuk. S mađarskog originala preveo autor eseja.
49 Станоје Филиповић, „ Деветнаести век”, зборник Посавотамнава, Шабац 1983, стр.
159.
50 Јеленка Пандуровић, наведени есеј, Зборник Матице српске за књижевност и језик,
1/3, 1905, 82–94.
51 Ђ. Рајковић, „Српске народне песме” (женске), из Славоније, Нови Сад 1869, бр. 205
52 Српске мелографске варијанте: 1. Владимир Р. Ђорђевић, „Збирка дечјих песама”,
Јагодина 1904, 2. Миодраг А. Васиљевић, „Народне мелодије које се певају на Космету”,
Београд 1950, бр. 207 (из Призрена) и 207 б (из Штрпца); 3. Коста П. Манојловић,
169 „Народне мелодије из Источне Србије”, Београд 1953, бр. 254; 4. Vlado Milošević,
записао и познати етномузиколог др Винко Жганец. У његовој књизи ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

„Narodne popijevke Hrvatskog Zagorja”, Zagreb 1952, под бр. 580 записана
је кајкавска варијанта ове песме Pojdi, bratec, k meni na večerju заједно
с напевом. Текст песме, по запажању проф. Б. Маринковића, записао
је претходно и Фран Курелац код Градишћанских Хрвата, у Угарској.53
Најзад, постоји и нотни запис хрватског мелографа Антуна Добронића
(1878–1955) у књизи „Pjesmarica”, Zagreb 1922, br. 145. У нашим мело-
графским изворима срећемо и македонску варијанту Сестра кани бра-
та на вечера; напев је снимљен на радију.54 Песма је доспела певајући
се и у Босну и Херцеговину55, чак до Црногорског приморја; записан је
њен текст и у Будви.56 И већина тих текстовних и мелодијских варија-
ната води порекло од записа песме С. Степанца, објављене у алманаху
Драгољуб 1846. године.
(14) Године 1847. написана је песма Мачем, копљем оружани / хајте
Срби сви у рат која је певана у позоришном комаду Јована Поповића
Стерије „Милош Обилић или Бој на Косову”. Текст песме је спевао и дао
јој напев познати позоришни радник (редитељ, музичар, преводилац
позоришних комада, глумац) тога доба Никола Ђурковић (1812–1875).
Песма се радо певала и изван позоришта, па је њен текст објављен у ал-
манаху Зимзелен 2, 1847, стр. 49–50 под насловом: „Позив кнеза Лазара
на Косовски бој” (Мачем, копљем оружани). Увек радо певан у позо-
ришту и око позоришта, текст ове песме објављиван је и у грађанским
песмарицама и лирама у другој половини XIX века. Тако се он наводи
и у „Певанији”, по избору песме што се најрадије певају, Панчево 1880,
треће умножено издање, у одељку VI. Позоришне песме. Нешто касније
издата је и значајна „Позоришна лира. Лира са 800 позоришних песама”,
(приредио Душан Ликић, шаптач), Београд 1884. Осим текстова и напев
је објављиван више пута.57 Тако је и хрватски мелограф и композитор
из Осијека Ђуро Луц (1868–1907) објавио напев у мелографској књизи
„100 јужно-словенских народних песама” (српске, хрватске, босанске),
за виолину, Осијек–Беч [1906], бр. 65. Певани текст објављен је само
испод нота.
(15) Поново се с разлогом враћамо српском поети и адвокату, Новоса-
ђанину Васи Николићу (1822–1890). Већ у претходном огледу о Вјеко-
„Bosanske narodne pjesme”, IV, br. 442 (276); 5. Љубинко Миљковић, „Мачва”, Шабац
1985, бр. 440 (уз гусле певао Стеван Тимотић, Бадовинци).
53 Fran Kurelac, „Jačke ili narodne pjesme prostoga i neprostoga puka hrvatskoga po župah
Šoprunjskoj, Mošonjskoј i Željeznoj na Ugrih”, Zagreb 1871, br. 10, str. 312.
54 Ivan Cenerić, „Velika narodna lira. 1000 pesama naroda Jugoslavije”, Beograd 1967, br. 777.
55 Халил Лубен, „Народне умотворине у записима Владимира Ћоровића”, Расковник
71/72, 1993, бр. 4.
56 „Свадбене пјесме из Будве”, прибележио К. Ј. Митровић, Босанска вила 19, 1889,
стр. 301, бр. 6.
57 Нотни записи: 1. Никола Ђурковић, „Мачем, копљем”, за мушки хор; за три мушка
гласа са тромпетом, рукопис у Архиви Панчевачког српског црквеног певачког друштва
у Панчеву; 2. Јосиф Перл, „Саборски марш”, сачињен за свечано отварање српског
народног конгреса, 20 јулија, [Нови Сад 1864]; 3. Петар Крстић, „Народне песме” (1–
304), бр. 158 (Рукописна збирка Музиколошког института, А-118). 170
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
славу Клаићу набројане су неке његове песме које су се певале полови-
МЕЛОГРАФСКИМ ном XIX века како у Србији, тако и у Хрватској. Препознају се, јер се у
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ тексту увек наводи име Мила, лепа Новосађанка, у коју је био заљубљен
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
и којој је за кратко време испевао читав циклус варошких песама. Једна
[БАРОК И од тих песама је и „Сужањ” (Бједно момче у сужањству тугује), која је
ПРЕДРОМАНТИЗАМ]
настала у тамници негде око 1850. године, када је песник био осуђен
на 10 година робије. У бомбардовању Новог Сада 1848. године многе
куће су биле разорене, а грађани су избегли да спасу голи живот. По
престанку бомбардовања непознати крадљивци су улазили у напуштене
куће и пљачкали незаштићену имовину. У кући угледног адвоката С.
Хубера остала је остарела мајка да чува богатство и драгоцености. Неко
је провалио у стан Хуберових, мајку је убио, претресао је кућу и однео
све драгоцености. Нешто од драгоцености пронађено је код новосадске
лепотице Катарине Каулици, зване Мила (1829–1851). На суђењу изну-
ђено јој је извесно признање, јер се она примила да гледа остарелу мајку
адвоката Хубера. На суду је већ било приметно да је озбиљно оболела
од туберкулозе. Васа Николић је пратио ток суђења и видео је у каквом
тешком стању се налази његова вољена оптужена и болесна Мила. Да би
је заштитио и спасао од тамновања, где би болесна од неизлечиве јекти-
ке брзо преминула, он је на суду цео ток мистериозне крађе признањем
пренео на себе. Године 1850. осуђен је на 10 година робије. Атлетски
грађен, издржао је то робовање у Петроварадинској тврђави у казама-
тима, а последње године у граду Оломуцу у Словачкој. То је позадина
настанка ове песме. У казаматима испевао је стихове ове песме, која се
певањем разносила по Војводини и Славонији. Данас су позната само
два мелографска записа ове песме: српски и славонски. Под насловом
Sužanj, текст и напев објавио је Милан Ланг у монографији „Samobor,
narodni život i običaji”, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena,
Zagreb 1913, knj. XVIII, sv. 2. Српски текст и напев објављени су тек у
наше време с коментаром.58
Нешто пре смрти лепе Миле, године 1851 Васа је испевао и песму „Куд
погледим свуд је тама”, с припевом: Мила моја. Та песма је у српским
рукописним грађанским песмарицама означена као „последња песма”,
јер више текстова његових певаних песама под његовим именом никада
није објављено. О тексту и напевима те песме писано је раније, а у ана-
лизи Кухачевих мелографских записа дати су такође основни подаци о
напевима те песме. Тада није у потпуности саопштен сам припев Мила
моја, који нас уводи као путоказ и у текстове неких других грађанских
песама које су постале толико популарне да се налазе „на међи” између
грађанских (варошких) и народних. Тако, већ код Кухача налазимо текст
песме Савјет дјеве (из Србије) с почетним стихом: Што се сија у прозор-
је / тамо, тамо у гори?. Тај текст песме има сталан припев: Мила моја, а
записани напев сличан је напевима песме Васине „Куд погледим – свуд
је тама”.59 Исти припев задржао се у још једној данас народној песми
58 Ђ. Перић, „Адвокат и поета Васа Николић – романескни јунак из прошлости Новог
Сада”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1982, књ. XXX, св. 1, 101–132.
59 Ф. Ш. Кухач, „Јужно-словјенске народне попиевке”, Загреб 1878, књ. I, бр. 266.
Занимљиво је да после Кухачевог мелографског записа ове песме наилазимо и
171 код других мелографа на ову песму, али је припева Мила моја, који је указивао на
из круга севдалинки. Њен наслов по првом стиху већ сам наводио. То ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

је севдалинка „Узех ђугум и маштрафу / пођох на воду”, која се и данас

може чути на радију понекад, са припевом Мила моја.60 Другу једну гра-
ђанску песму са сличним припевом записао је и мелограф Лудвик Куба
у Подвињу, у Славонији.61 Текст те песме гласи овако:
Tjeraj, tjeraj, lađu od kraja
Sada se ja s dragom rastavljam,
[стални припев]: Čuješ, Mila!
Kad se stane lađa kretati,
Onda osta draga plakati.
Nemoj, nemoj, draga, plakati,
Mi ćemo se opet sastati.
Mi ćemo se opet sastati
I rumeno lice ljubiti.
Što j(e) na srcu mojem i tvojem,
To ne kaži, draga, nikome.
Kad nas dvoje mladih nestane,
Neka sladki spomen ostane !
Када се упореде доцнији напеви и текстови, виде се разлике. Кубин за-
пис текста и напева из 1892. године изгубио је припев „чујеш Мила!”,
а тиме и могућност за провођење било какве ауторизације.62 Утопио се
у огромном фонду народне и грађанске поезије, међу песме које су у
потпуности изгубиле своје ауторе.
Хроничар Новог Сада и књижевник Милан Савић је пишући есеј о Васи
напоменуо да је он испевао и песму Љубав није шала (Ти не буди луда),
коју је Кухач нотно записао (ЈНП, 1, 381 – Љубав, права је болест, Из
Сриема). Овде је значајно зауставити се над напевом те песме. Напев је
чешки или словачки и он је прихваћен, па се певао и уз неке друге варо-
шке и чак народне песме. Мелограф Фрањо Вилхар Калски (1852–1928),
у својој рукописној збирци „Sto šezdeset narodnih popievaka” (рукопис
у ЗИФ-у) нотно је записао под бр. 48 (св. II) песму „Banda udarala /
претпоставку о њеном аутору, нестало. Већ у познијим записима тог припева нема.
Видети нотна бележења: 1. М. А. Васиљевић, „Народне мелодије које се певају на
Космету”, Београд 1950, бр. 80а (Гњилане), 80б (Призрен), 80в (Ораховац).
60 L. Kuba, „Cesty za slovanskou pisni 1885–1929”, Slovanski jih, V Praze 1935, svazek druhi,
br. 249 (Sarajevo); исти, „Slovanstvo ve svych zpevech”,. Čast VII., Pisne za Stareho Srbska –
Pjesme iz Stare Srbije, Praha 1928, br. (12) „Uzeh dyugun i maštrafu”.
61 1. L. Kuba, „Slovanstvo ve svych zpěvech”, Dil V. Charvatske, Prag 1892, br. 57; 2. Isti,
„Cesty za slovanskou pisni 1885–1929”, Slovanski jih, V Praze 1935, svazek druhi, br. 74.
Počela se lađa kretati / ah ma m i l a draga plakati; 3. Béla Bartók and Albert B. Lord,
„Serbo-Croatian Folk Songs”, New York, Columbia University Press, 1951, br. 37–163; 4. V.
Milošević, „Bosanske narodne pjesme”, IV, Banja Luka 1964, br. 262–344.
62 И напев варошке песме „Терај, терај лађу од краја” (Кубин запис из 1892) занимљив
је за музиколошка испитивања. Напоменућу само да он није оригиналан. Познат је уз
текст песме непознатог варошког песника „На левој страни крај срца / легла ми љута
раница”, који је написан пре 1844. године и који је користио и песник Васа Живковић
за своју песму „Лепа Маца” (Србске кћери чарнооке). Тај напев се на радију може чути
и данас (Видети: Ф. Ш. Кухач, „ Јужно-словјенске народне попиевке”, Загреб 1878, књ.
I, бр. 158). 172
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
draga zaplakala”. Напев је исти као у песми „Љубав није шала”. Постоји
МЕЛОГРАФСКИМ још једна песма с темом опроштаја двоје младих, у коју је неприметно
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ уграђено и име Мила у наредном дистиху: Не плач’, Мила драга, / не дај
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
срцу јада. И ту није крај о варошким песмама испеваним и посвећеним
[БАРОК И Мили, великој љубави песника Васе Николића.
ПРЕДРОМАНТИЗАМ]
Управо долазимо до најпопуларнијег текста и напева једне анонимно
испеване песме и данас врло добро познате: Мила моја, Мила моја, где
си синоћ била. Најпознатији хрватски музиколог Јосип Андреис у својој
„Povijesti hrvatske glazbe” донео је два мелографска записа песама Мила
моја, гдје си синоћ била и Чије ли су тарабе као најкарактеристичније
примере народних хрватских песама с подручја Славоније.63 Ни једна,
ни друга песма нису постале и нису биле толико популарне у Славонији
колико у Срему. Андреис је мелографски запис варошке, а не народне
песме Мила моја, гдје си синоћ била вероватно преузео из Кухачевих
записа, али није у свему упознат с историјатом како напева, тако и тек-
ста ове песме. А о томе постоји у Кухачевим коментарима и посебна
опаска, бар што се тиче напева. С тим, као и с другим чињеницама у
вези са мелодијом и текстом ове песме треба се упознати. Текст песме
је дијалошки: разговор између мајке и ћерке Миле, испеван по угледу
на неке народне песме; стих је у десетерцу. Напев је дводелни: једну ме-
лодију пева мајка, у бржем ритму, а други ћерка, у споријем. Цео склоп
песме показује нам да је то двопев, наизменично певање састављено по
правилима позоришних куплета. То искључује њено народно порекло.
Први део напева, онај који пева мајка има свој старији, самосталан мо-
тив. Кухач га је навео. Тај напев се први пут наводи у позоришној игри
фра Гргура Чеваповића „Josip, sin Jakoba patrijarke”, „коју су вуковарски
ученици представљали год. 1819”, а потом је у Будиму штампан цео тај
„игроказ”. Кухач мисли да је та мелодија „бар још једно 50 година ста-
рија”.64 Напев из игроказа фра Грге Чеваповића има доста сличности с
напевом песме Мила моја, гди си синоћ била, (први део који пева мајка),
али је тај напев добио своју лепшу, мелизматичнију боју. Не зна се кад,
можда негде 40-их година XIX века песми је додат и други део напева и
тако је она певана у двопеву у српским варошким срединама по Војво-
дини.65 Тај двопев за песму Мила моја, гди си синоћ била, морао је имати
свог састављача и због самог имена уграђеног у песму претпостављам
да је то могао да буде новосадски варошки песник Васа Николић. Из
сећања на њега издвајају се подаци да је био не само добар певач него и
добар свирач и играч, па самим тим и састављач варошких текстова и
напева. Напев песме Мила моја, гди си синоћ била (онај бржи ритам који
пева мајка) проналазимо као веома популаран и у другим, понарођеним
63 Ј. Андреис, наведено дело, стр. 283. У мелографској анализи етномузиколога Д.
Девића („Етномузикологија”, I и II део, Београд 1981, стр. 83) суочена је сличност
напева Ој Мораво и Мила моја. Коришћени су мелографски записи Ђ. Караклајића за
прву, односно Ј. Њикоша за другу песму. Дубље понирање у проблем није показано.
64 Ф. Кс. Кухач, „Опазка”, у: „Јужно-словјенске народне попиевке”, Загреб 1879, II
књига, испод бр. 652 и 653.
65 Мелографски записи: 1. Алојз Калауз, „Србски напѣви”, Беч [1850], св. 1, бр. 4; 2.
Корнелије Станковић, „Србске народне песме” (посвећене књазу Данилу), Беч [1858],
173 бр. 4; 3. Ф. Ш. Кухач, „Južno-slovjenske narodne popievke”, Zagreb 1879, knj. II, br. 652.
и народним песмама. Две је навео Кухач: Да је коме стати па гледати ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

(Из Осијека) и Свекрвица, снашу Ану кара (из Дубице), обе сличе ста-
ринском напеву из игроказа Г. Чеваповића. Новији, углађенији напев
песме, какав је у песми о Мили, срећемо у песмама: Мeсечина, сву недељу
дана66, Висок пенџер, а ја цура мала, а можда и другде. Али, најтеже је
одговорити на питање: како је напев (мајке) из песме Мила моја, гди си
синоћ била, пошто је прешао из Војводине у Србију, почео да се пева као
други део познате народне песме Ој Мораво, ој Мораво моје село равно.
И ту је примењен исти принцип: двопев, у коме соло певач пева стих
песме Ој Мораво, ој Мораво! моје село равно на један стари гусларски
мотив67, а потом се исти стих понавља у брзом ритму, хорски, по напеву
од песме „Мила моја, гди си синоћ била”. Ни тај двопев није случајно
тако састављен, али се не зна где и када је песма „Ој Мораво” почела
тако да се пева.68 Разне претпоставке овде нећу износити. Довољно је
засад представити ових неколико примера који нам илуструју велику
популарност напева Мила моја, гди си синоћ била у кругу њених тек-
стовних варијаната. (видети записе из књиге Грге Чеваповића и Јосипа
Андреиса, пример бр. 6 и 7).
(16) Недавно је у једној публикацији писано о песми Млада Јелка љуби
Јанка овако: „За Пљевља је везана песма позната на ширем простору:
Млада Јелка љуби Јанка. Догађај несрећне љубави између Јелке и Јанка
који се збио у Пљевљима на размеђи XIX и XX века, када су патријар-
хални обичаји почели да узмичу пред новим, европским, нашао се у овој
песми. Описала га је Милка Бајић-Подерегин (1904–1971), Пљевљаки-
ња, у свом роману Свитање (Београд 1997), у ком пише о прошлости
Пљеваља , о ‘старом свету којег више нема’. Јелка је била од Жарковића
и живела је у махали Голубињи, а Јанко од Којића; био је ‘с Брда’, из за-
сеока Мрзовића. Мирко Рондовић (певач) је ову песму снимио за Радио
Београд (1969)...’’69 А све то је – нетачно. Нити је песма Млада Јелка љуби
Јанка црногорска, иако је и данас тамо највише певана, нити је леген-
да настала према именима пљеваљских љубавника који се ту наводе.
66 Најранији текст песме објавио је Вук Ст. Караџић, „Пјесме бачванске нашега
времена”, у: Српске народне пјесме, књига I, Беч 1841, бр. 791. Мелографски запис: В.
Р. Ђорђевић, „Народна певанка”, Београд 1926, 160. Песма је певана и у позоришном
комаду Илије Округића Сријемца „Шокица”, године 1886. у Народном позоришту у
Београду.
67 Гусларски мотив, који је уграђен у први део двопева, соло: Ој Мораво моје село равно,
врло је старог постања. Потиче од епске песме хајдучког циклуса „Женидба Грујице
Новаковића” (Вук, књ. III, 6, одломак: Ђе гођ нађох за тебе ђевојку). Тај фрагмент
певао се и самостално: Прођох Левач, прођох Шумадију,/ ал’ не нађох за себе ђевојку.
Исти напев (В. Клаић, „Hrvatska pjesmarica”, Zagreb 1893, br. 22) записан је и уз лирску
песму „Liepa Pava u kovilju spava”). Ta српска народна песма, коју Клаић наводи као
хрватску, налази се објављена још раније у зборнику В. Караџића „Српске народне
пјесме” (женске), Беч 1841, бр. 355 „Пава и Раде”, а још раније и у лајпцишком издању,
Лајпциг 1824, бр. 145.
68 У мелографским записима познатог примаша–виолинисте Властимира Павловића–
Царевца (1895–1965) срећемо овакво извођење песме Ој Мораво, моје село равно. И овде
је остала певачка форма двопев (solo и tutti). Видети: група аутора, „Од злата гудало”.
Монографија В. П. Царевца, Београд 2011, нотни запис бр. 46.
69 Ацо Доганџић, „О песми Млада Јелка љуби Јанка”, Мирко Рондовић, у Даница,
забавник Вукове задужбине за 2016, Београд 2015, стр. 283–285. 174
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
Та песма има свог песника, има време и разлог због ког је написана,
МЕЛОГРАФСКИМ има и своје композиторе, има и мелографске записе. Има још много
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ тога што би се о њој могло написати. Али, укратко, прави подаци су
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ следећи: популарну баладу Млада Јелка љуби Јанка, у којој је опевана
МЕЛОГРАФА (1)
[БАРОК И несрећна љубав двоје љубавника (Јелке и Јанка), написао је песник Ма-
ПРЕДРОМАНТИЗАМ] тија Бан „Дубровчанин” (1818–1903) године 1850. Текст песме је об-
јављиван више пута (1878. у часопису Slovinac, и у посебној песничкој
збирци: „Различите пјесме”, Београд 1892, у „Дјела Матије Бана”, књ. 8).
Песма је првобитно написана да се пева у позоришним трагедијама М.
Бана, његовој заборављеној, али иначе занимљивој драмској билогији
састављеној од трагедија: „Милијенко и Добрила” (1850) и „Смрт кне-
за Доброслава” (1851), које су се изводиле као целина.70 Балада Млада
Јелка љуби Јанка пева се у обе трагедије на месту на ком кулминација
драмске радње достиже највиши ниво и то је узрок што је она морала
да буде одмах компонована, односно да се изводи певањем уз пратњу
инструмента. Песма је имала 16 строфа и певала се у одломцима. У њој
се казује како се у старо време двоје младих, Јелка и Јанко, заволело и
девојка, кнежева кћи, поручује свом момку, витезу Јанку да је посети
ноћу тајно у њеним одајама замка њеног оца. А он одговара да јој не
може доћи јер цео замак и њу чувају „на зидинама страже” њеног оца
и „бдију по сву божју ноћ”. Ипак, она га придобије, те се око поноћи
он у једном чуну отисне да доплови близу њених одаја, иако је те ноћи
била велика олуја на мору. Јелка га је чекала све до зоре, али се он није
појавио. „Под замак јој с чуном дош’о, вели песма”, и још стоји ту, ну
на прс(и)ма нож сред грдне ране заб(и)јен му”. Прочуло се да га је тим
ножем усмртио Јелкин отац, што она није знала. Јелка је изгубила свест
и помрачена ума је дуго боловала и стално понављала: „Он ће доиста
доћ!” Како и зашто је ту баладу Матија Бан повезао са својим трагеди-
јама Милијенко и Добрила и Смрт кнеза Доброслава?
Јанко и Јелка нису лица која играју своје улоге у њима. Лица су друга:
главни су младић Милијенко и девојка Добрила, а споредни су кнез
Доброслав, отац Добрилин и кнез Радимир, отац Милијенков. Деца се
воле неизмерно, а родитељи се мрзе до претњи убиством. Кнез Добро-
слав мрзи и Милијенка и прети му да ће га убити ако се икад буде са-
стао с његовом ћерком. Он налази Добрили другог момка и хоће да је
уда за њега. Добрила пребегне свом вољеном Милијенку. У једној сцени
Милијенко уз гитару почиње да п е в а стару љубавну баладу о Јанку
и Јелки. Пева управо кобне стихове из те песме у којој се опева смрт
Јанкова, кога је убио отац Јелкин.71 Стиховима из баладе Јанко и Јелка
аутор трагедије наговестио је несрећан исход њихове љубави која се

70 Фабула трагедије „Милијенко и Добрила” није оригинал Матије Бана. Драматизација

је израђена на основу истоименог романа „Milienco e Dobrilla” (Zara 1833), који је на
италијанском написао заборављени романсијер Марко Кажотић (1804–1842). О њему,
његовом делу и трагедијама М. Бана исцрпно је писао Мате Зорић, „Marko Kažotić”,
Zagreb 1965. (separat). Видети и: „Leksikon pisaca Jugoslavije”, Novi Sad 1987, tom III, str.
111. Роман М. Кажотића обрађује догађај по предању из XVII века.
71 „Чин четврти. (Соба у замку Радимировом. Поред Добриле на снижем сточићу сједи
Милијенко који уз гитар завршује пјесму. Сунце се рађа.) – Милијенко: (баца гитар):
Пуста пјесма, одвише је тужна / а увјек ме тјераш да је пјевам. / На очи ти увјек
175 нагна сузе.”
ближи трагичном крају. Врховни владар земље, бан, успео је делимич- ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

но да измири кнезове Радимира и Доброслава; девојку је вратио оцу с

одлуком да се она изведе из очевог двора, а да је Милијенко одведе. И
одиста, Милијенко изводи Добрилу са сватовима, али на прагу замка
кнеза Доброслава оспе се плотун из пушака с тврђаве и поубија сватове
и младожењу Милијенка, а невеста Добрила буде тешко рањена.72 Ту се
завршава први део драмске билогије Милијенко и Добрила. Затим следи
други део. Драмска радња наставља се трагедијом Смрт кнеза Добросла-
ва која се углавном одиграва у замку кнежевом. Ту болује Добрила, која
је успела да преболи телесне ране, али није и духовну. Она постепено са-
знаје о догађајима с њене свадбе: да је Милијенко са сватовима погинуо,
да је убијен, али се нада да ће наћи правог убицу који је усмртио њеног
Милијенка. Да би је забавио, отац јој је дозволио да с дружи са изве-
сним младићем Цвјетком мислећи да Добрилу, кад се придигне, за њега
и уда. Добрила болује дуго и једину утеху има у старој балади о Јанку
и Јелки у којој се пева о бесмртној љубави двоје младих, љубави која је
јача од смрти. Она замоли Цвјетка да јој отпева ту песму.73 Цвјетко пева
фрагмент баладе у којој се опева Јелка, њено чекање свог љубавника који
је убијен, кога је ножем убио Јелкин отац. М. Бан употребљава и овде
песму о полуделој Јелки као предсказање Добрилиног лудила и смрти.74
Чека се само сазнање да је Милијенков убица био сам кнез Доброслав,
њен отац. И то се убрзо догађа и Добрилина је судбина запечаћена. Она
од тог сазнања пада у занос, губи свест и у последњим часовима пона-
вља последње речи Јелкине из старе баладе: „Он (Милијенко) ће доиста
доћ!” Тако је балада „Млада Јелка љуби Јанка” послужила академику и
драмском писцу Матији Бану да трагику једног текста песме и кобну
смрт двоје љубавника Јанка и Јелке, контрапунтски повеже с трагич-
ним страдањем Милијенка и Добриле у својим трагедијама Милијенко
и Добрила и Смрт кнеза Доброслава.
Део баладе који опева Јанково убиство, предсказује погибију и Мили-
јенку део баладе, у коме се опева Јелкина полагана смрт, пројектује се
као слика Добрилиног страдања. То је допринело великом успеху тих
трагедија Матије Бана, а сама балада, Јанко и Јелка брзо је нашла пут
до позоришне публике и почела да се пева и по српским домовима. Пу-
тујуће глумачке дружине, приказујући ове Банове трагедије, преносиле

72 Милијенко је сахрањен одмах поред двора Добрилиног, где је и убијен. Tај податак
показује извесну сродност с етнолошким легендама о тзв. „cватовским гробљима”
на којима су погинули сватови, младожења, млада, кумови, девери, стари сват и сви
изгинули сахрањивани на месту где би изгинули, a према старој пословици: где ко
мре, ту се и копа. Добрила је имала прилике да често посећује гроб свог несуђеног
Милијенка.
73 „Добрила (Цвјетку): Отпјевај ми ону тужну пјесму / коју често пред вјенчањем мени
/ Он пјеваше тол(и) умилним гласом. – Цвјетко (пјева): „И пучина да узаври / из понорна
дна / Једнако ме, Јелко чекај / Доћи ћу ти ја...Под замак јој с чуном дош’о / и још стоји
ту / ну на прсма нож сред грдне / ране забит му.”
74 „Добрила: Би убоден! Чу ли: би убијен! (устаје ван себе): Тајно, ноћу, као и мој
Милијенко! А несрећна Јелка!? Сврши, сврши! Сад да чујеш и смрт њену, мајко!...Казаћу
ти то и сама: Јелка, тог је часа свијест изгубила, па скоро нађоше је мртву...(Даље
бунца, говори речи без смисла): Знаш. Он уби и Милијенка мога! Он, он и нико други.” –
Даље М. Бан вешто слика кроз монолог Добрилин знаке стања њеног поремећеног ума. 176
ПЕСМЕ СРПСКИХ
ПЕСНИКА У
су и певану песму „Јанко и Јелка” у разне крајеве, те се она нашла и у
МЕЛОГРАФСКИМ мелографским записима у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па
ЗАПИСИМА
ПОЗНАТИХ И МАЊЕ и у Славонији.75 Тако је позоришна песма М. Бана у народу прихваћена
ПОЗНАТИХ ХРВАТСКИХ
МЕЛОГРАФА (1)
и постала је народна песма.
[БАРОК И
ПРЕДРОМАНТИЗАМ] Речено је да је балада Млада Јелка љуби Јанка морала да добије напев
или композицију, јер је њена основна сврха била да се певањем изводи
на сцени. Кад су се трагедије Матије Бана Милијенко и Добрила и Смрт
кнеза Доброслава први пут приказале у позоришту, и балада Јанко и
Јелка први пут је запевала. То је било најпре у Новом Саду, у позори-
шној сезони 1866. године.76 Српско Народно позориште извело је обе
трагедије, а све песме у њима компоновао је капелник тог позоришта
Аксентије Максимовић (1844–1873). У његовој биографији наведене су
обе композиције: Веле људи (из Миленка и Добриле) и Млада Јелка (из
Смрт кнеза Доброслава).77 Ниједна од тих композиција није сачувана и
не зна се јесу ли то две различите мелодије или је у питању једна мело-
дија. Трагедија Добрила и Миленко у Народном позоришту у Београду
премијерно је изведена 30. марта 1869. године. Музика за ту представу
била је такође капелника Аксентија Максимовића, као и за трагедију
Смрт кнеза Доброслава, а премијера те трагедије била је 24. новембра
1874. Све до те године капелник Даворин Јенко није за београдску сцену
компоновао своју соло песму Јанко и Јелка. Компонована је вероват-
но1878. године када ју је песник објавио у целини у Словинцу. Прво
јавно извођење баладе Млада Јелка изван оквира поменутих трагедија
Матије Бана било је у Београду маја 1897. године. Песму је отпевао чу-
вени српски басиста Жарко Савић на свом концерту у Београду. Већ
следеће године изашао је „Албум песама из концерта Жарка Савића”,
Београд [1898], на ком је поред осталих песама из репертоара овог опер-
ског певача објављена под бр. 6 и Млада Јелка од Даворина Јенка; песма
је приређена за бас уз пратњу клавира, а одмах потом, Даворин Јенко
је поново објавио ту своју соло песму у музичком издању: „8 српских
песама”, за један глас с пратњом клавира, Лајпциг [1899], бр. 5 Мла-
да Јелка. После Првог светског рата издавачка кућа музикалија Јована
Фрајта приредила је ново издање композиције Д. Јенка Млада Јелка,
романса за глас и клавир, Београд б. г. И то би били основни подаци о
75 Познатији мелографски записи: 1. Лудвик Куба, „Pjesme i napjevi iz Bosne i
Hercegovine”, (1893, Nevesinje), Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, 1907,
br. 259; 2. Mustafa A. Mulalić, „Jugoslovenska narodna mekamska pjesma i svirka”, rukopis
u Istorijskom arhivu u Sarajevu, br. 811 (Bosna); 3. Slavko Janković, „Narodne pjesme iz
Nijemaca (općina Vinkovci)”, rukopis, ZIF, 215, br. 22; 4. Весна М. Миловић, „Музичка
фолклорна баштина у Србији”, (Народне песме из Црне Горе), том 3, бр. 35 (певач:
Ксенија Цицварић).
[Захваљујем колегиници Весни М. Миловић, професорки солфеђа, што се, осим што је
правила компјутерске преписе неких песама у овом раду, веома залагала да ми пружи
своје податке о овој познатој балади Матије Бана].
76 Насловну женску улогу Мејриме у истоименој трагедији и Добриле у „Милијенку
и Добрили” играла је у Новом Саду данас заборављена глумица и песникиња Марија
Цветковић-Поповић (+ 1915) с великим успехом. Убрзо се удала за књижевника Ђорђа
Поповића-Даничара (1832–1914). У браку су имали двоје деце: др Миленка Ђ. Поповића
и Добрилу Поповићеву, рано преминулу, а врло даровиту младу певачицу.
77 В. Р. Ђорђевић, „Прилози биографском речнику српских музичара”, Београд 1950,
177 31–32.
овој песми, која се и независно од Јенкове композиције певала у народу, ЂОРЂЕ ПЕРИЋ

како српском тако и хрватском, још од 1893. године када ју је записао

у Невесињу чешки мелограф Лудвик Куба. Песник баладе Јанко и Јелка,
плодни српски драмски писац и академик Матија Бан, данас је у театру
и књижевности потпуно заборављен. Остао је у сећању Београђана по
томе што се једно предграђе Београда у општини Чукарица, где је дуго
живео, и данас назива – Бановац, односно Баново Брдо.
У овом тексту прегледан је само један део фолклоризоване поезије
српских песника који се може наћи у нотним записима мање позна-
тих хрватских мелографа. То се односи на песничке периоде барока и
предромантизма у познатој периодизацији српске поезије током про-
шлих векова. Обрађени српски песници могу се сврстати у три групе:
а) српски песници и њихове понарођене песме које у ранијим студија-
ма нисам поменуо: Павле Јулинац и Марко Јелисејић, Аврам Милетић,
Лазар Кованџић, Јован Меденац, Стефан Протић, Симеон Степанац и
Матија Бан; б) српски песници које сам и раније поменуо, али с другим
њиховим непознатим популарним песмама: Лука Милованов Георгије-
вић, Милутин (Никанор) Грујић, Јован Суботић, Никола Ђурковић и
Васа Николић, и в) српски песници и њихове певане песме које сам
и раније наводио, али су изостали неки непознати, а значајни записи
из хрватских мелографских извора: Спиридон Јовић, Васа Живковић и
кнез Михаило Обреновић.
И овај оглед о популарној певаној поезији српских песника, која је иден-
тификована и издвојена с непознатих страница хрватске мелографске
литературе, показује нам колико је српски народ у Славонији, Далмаци-
ји и ужој Хрватској прихватао и певао песме песникâ оног народа ком
је припадао. Када су се певањем заборавила имена аутора, а песму су
прихватили и хрватски певачи из народа, песници су остали потпуно
заборављени, а песме су се преносиле с генерације на генерацију. Оне
које су се дуго певале, ушле су и у мелографске записе који данас доку-
ментују њихово певање и постојање у прошлости...

178
 ДР БОЖИДАР ШИРОЛА „ХРВАТСКА УМЈЕТНИЧКА ГЛАЗБА“, ЗАГРЕБ 1942, ИЗДАЊЕ „НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ“

179
ИГЊАТ А БРЛИЋ „УСПОМЕНЕ НА СТАРИ БРОД“, ЂАКОВО 1888, СВ. В,БР. 24 (НОТНИ ОДЕЉАК), НОТНИ ЗАПИС: ЈОСИФ ШЛЕЗИНГЕР ИЗ 1828.

ИГЊАТ А.БРЛИЋ, „УСПОМЕНЕ НА СТАРИ БРОД“, СВ. В (НОТНИ ДЕО), ЂАКОВО 1888.

180
 СЛАВКО ЈАНКОВИЋ , „ШОКАЧКЕ ПЕСМИЦЕ“, ВИНКОВЦИ 1970, КЊ. ИИ, НОТНИ ПРИМЕР БР. 64.

181
[ПЈЕВАЧИЦА: ЂУЛА ИРШЕВИЋ Р. БАБИЧКОВИЋ (Р. 1874, ИЗ СУБОТИЦЕ РОДОМ), СЕЉАНКА ИЗ ТАВАНКУТА], ДР ЈОСИП АНДРИЋ (1894 – 1967),
“ПОПИЈЕВКЕ БАЧКИХ БУЊЕВАЦА (ХРВАТА)”, РУКОПИС, СВ. X, БР.1175.

[ПЈЕВАЧ ЛАЗО ИРШИЋ (Р.1884), СЕЉАК ИЗ ТАВАНКУТА; ЗАПИС: 25. И 1956], ДР ЈОСИП АНДРИЋ (1894 – 1967), “ПОПЈЕВКЕ БАЧКИХ БУЊЕВАЦА
(ХРВАТА), РУКОПИС, СВ. X, БР. 1183.

182
 ГРГА ЧЕВАПОВИЧ, “ЈОСИП, СИН ЈАКОВА ПАТРИЈАРКА”, БУДИМ 1820.

ЈОСИП АНДРЕИС, “ПОВИЈЕСТ ХРВАТСКЕ ГЛАЗБЕ”, ЗАГРЕБ 1974, СТР. 283.

183
POEMS OF SERBIAN POETS IN MELOGRAPHIC NOTATIONS ĐORĐE PERIĆ

OF KNOWN AND LESS KNOWN CROATIAN MELOGRAPHERS

(1) [BAROQUE AND PRE-ROMANTICISM]

Drawing on his research into Serbian topics in Croatian melography, the

author has identified, singled out and authorised a new group of popular
poems of Serbian poets (of Baroque and Pre-Romanticism), recorded in
notation by less known Croatian melographers. Information is presented
for popular poems of sixteen Serbian poets, who were generally unknown
in Serbian melography and ethnomusicology. The paper contains seven rare
examples of Serbian poems from Croatian melographic literature which are
discussed in the author’s text. Each text of the poem contains exhaustive
information both on the poet and the poem and the Croatian melographic
source that the author refers to. A separate section in Serbian melography,
known as “old-town songs” of Serbian poets, has thus received another
element which complements it with newly explored examples of Serbian
artistic town folklore in the past.

184
 МИЛОШ ШКАРИЋ: ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГ
НАРОДА У ЛИЦИ И КРБАВИ III
(из Етнографске збирке Архива САНУ, бр. 388)
–трећи и завршни део рукописа–

Приредила СЛАВИЦА ГАРОЊА РАДОВАНАЦ

ПРЕДГОВОР

У трећем и последњем делу рукописа Милоша Шкарића, насталог у пр-

вој половини 20. века, спасеног испред усташког погрома и довршеног
на Ђурђевдан у Београду 1941. године, када је и предат Етнографској
збирци на откуп, сусрећемо се с наставком систематски описаних оби-
чаја српског народа Лике (већ објављених у свескама Зборника о Србима
у Хрватској (бр. 9 и 10) и то од поглавља XII, (којe обухвата већ обја-
вљене Забаве, Пјесме и пјевање), а наставља се следећим поглављима:
Приповјетке, приче и шале – укупно 53 записа; Загонетке (даштали-
це)–145 записа, Народне пословице и изреке са 133 записа; Свирке и
пјевање, Игре). У овом последњем делу рукописа следи и поглавље XIII
(Душевне особине) XIV (Тјелесне особине), XV (Народна знања) као и
XVI Додатак (Речник личког говора) (лексеме које се „не налазе у Ву-
ковом Рјечнику””). Овим се завршава рукопис Милоша Шкарића у це-
лини, те се надамо да је његовим објављивањем након пуних 75 година
један бисер из Етнографске збирке угледао светло дана дајући драгоцен
етнографски прилог животу и обичајима српског народа у пределима
данашње Хрватске, где он више практично не постоји. Приређивач је
само правописно на појединим местима уједначио Шкарићев текст и
интервенисао је у нумерацији страница косом заградом, као и код по-
јединих фолклорних записа, који по бројности и квалитету (нарочито
малих говорних форми) могу да буду драгоцен извор за проучавање
жанрова у нашој фолклористици.

Mилош Шкарић
ПРИПОВЈЕТКЕ, ПРИЧЕ И ШАЛЕ

Приповједака и разних прича, може се чути по прелима, за дугих зим-

ских ноћи, кад чељад сједи око ватре или пећи, па старе бабе знају по
неку приповјетку исприповједити.
Тих приповједака има још прилично, а у забаченијим мјестима и даљим
од вароши, нашло би их се још доста.
185
Чини ми се, које сам ја прибиљежио, да их нисам у досад изашлим збор- СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
ницима, налазио, па ћу их редом изнијети.
Сељаци за све што се приповједа, кажу ,,приповјетка”. /268/

/уметак/ 268 а/
*
Моје драго гаће изгубило
Да је с плота, не би ни срамота
Да из трубе не би било руге
Већ са себе жалосна му мајка.
*
Стари старче што ће ти ђевојка
Нека ми је нек ми кости грије...

/269/
/1/
Оженио поп сина, а тај поп био себичан. Има’ је поп велику вамилију,
што би се гођ боље изнијело на столицу, он би појо.
Млада – коју су довели у попову кућу – имала три брата, од којих један
био ,,”шумаст” (луцкаст).
Дође први брат сестру у ,,”по’оде”. Кад сјести за ужну, како је била велика
вамилија, сви засједну око стола, на сто изнесе попадија велику здјелу с’
јелом, дрвене жлице; но нијесу него почели јести, а поп устане прекрсти
се, па ће рећи: „Сит ја и мој гост. Ко више буде ио, није ми мио!” На те
ријечи, сви се подигоше и разиђоше, а осташе гладни. Овај младин брат,
кад то виђе, торбу на леђа, па кући. Тако је било и са другим братим, кад
је ишао сестри у по’оде. Дође ред да иде онај „шумасти”. Њега одбијали
да не иде, да и’ не срамоти, а он им вели: ,,Пуштите ви мене, да ја видим,
какав је то поп, и како је мојој сестри. ”“
Шумасти метне у торбу пршут, товарију с вином и погачу, да иде са
,,образом”. Кад сјели код попа на ручак, поп опет учини ка и прије, а
овај шумасти ће рећи: ,,Ијете ви неборе, ијете – није поп био у нашој г/
узици/и, да зна, кад је нама доста.”
Поп се загледа и побеже од срамоте, а остала се чељад наклопи на јело,
и први се пут честито наједоше. Тако било и код вечере.
Кад дође доба спавању, ћедоше шумастог, да метну као госта у засебној
зградици, но он не ћеде, него ће попадији: ,,Ође ти мени, пријо. крај
огњишта што простри, ја сам тако научио – те ти он ту леже, и погле
одма’ ‘ркати, ко бајаги да је заспа”.
Кад се све умирило, изађе поп огњишту, па упита тијано попадију, што
би ио, јер је гладан. Попадија му рече: ,,Ајде ти у собу, ја ћу ти заварити
186
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
каблић варенике, па ћу ти донијети. ” Чим она поче варити варенику,
СРПСКОГ НАРОДА У шумасти сте поче врцкати и трти очи, ка’ да се пробудио. Кад виђе по-
ЛИЦИ И КРБАВИ III
падију око котла, рећи ће јој: ,,А што то ти пријо радиш? ”“ ,,А ево не-
што лужим, пријатељу. ”“ А он ће попадији: ,,Бог ти дава пријо, залужи
де и ову моју кошуљу, нешто ме коље, биће да је бјелица (уш) па скиде
кошуљу са себе, па кр’ ш њом у варенику, па настави опет даље ‘ркати.
Чим он за’рка, поп ће изићи, па ће жени: ,,Вала тај најшумастији мене
уреди. ”“
,Ајде – вели попадија попу – увржа’, па донеси коју /270/ рокву
(ротква), па ћу ти зауљити. ”“
Поп кроз врата промакну у врта’ по рокву. Шумасти се ка` пробуди, па
ће попадији: ,,Пријо зар ти ниси још легла, Бог ти дава, кажи ми, куд се
иде порад себе. ”“ (врши нужда). Она му одговори: ,,Ван”“ – дабоме онда
није било ка` данас аборта у кући. Он право у врта`. Кад у вртлу поп,
и сагно се, да убере рокву, а овај шумасти зададе дреку: ,,О пријатељи,
излазите брзо, ево се увалио у врта` нечиј гароња, па почупа сву рокву
.. ”“, па докопа неки колац, па удри по попу.
Тако ти он излијечи попа од себичности.
Вукосава Жакула – Кореница

/2/
Стриц и синовац, ишли у шуму по дрва. Сустигну једног чојека, који
је пред собом гонио два овна. Вели синовац стрицу: ,,Ајмо и` стриче,
украсти! ”“ а стриц ће њему: ,,Бог ти помога, како би и` мога` украсти,
испред жива чојека.” ,, Лако ћемо ми зато – вели му синовац – па се
страном измакне испред оног чојека, што је гонио овнове, и баци на
пут један опанак. Онај чојек кад наљегне, нађе опанак, па ће помислити,
штета што нема и у другог, па га баци, и продужи даље. Синовац ис-
пред њега баци и други опанак. Кад тај чојек, што је гонио овнове, нађе
опанак, и кад виђе да је пар оном првом, привеже овнове за буквић, и
врати се по онај први опанак.
Док је он отиша`, синовац одријеши овнове, па их запурли у шуму. Тад
дође и стриц, па ће једног овна заклати и испећи. Кад су га испекли, и
иставили да се лади, синовац ће стрицу: ,, Ајде да се плашимо, ко кога
поплаши, онога нека буде ован.”
Стриц пристане па се измакне у шуму, па ће промијењеним гласом пла-
шити синовца: бау – бау...
Но синоваац се не даде преплашити: ,,Не бојим се ја, то си ти стриче!”
Сад ће синовац да плаши стрица. Стриц се сакрије у шуму, а синовац
узме штап, па по оној одртој овновској мјешини ,,вара” по њој, и почме
се дерати: ,,Нијесам ја него мој стриц”, а стриц мислио, да је доша` они
чојек, чији су овнови, па бјеж!...а синовцу остадоше оба овна.
Петар Узелац – Кореница /270/
187
/271/ СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ

/3/
Био један чојек и жена. Имали су једну ћер, која је потље њиове смрти,
остала сирота, па се прибила код своје стрине, да се прерани.
Испрва јој стрина била добра, али потље није. Дала јој једну собицу, у
којој је та дјевојчица, увијек само прела.
Једног дана, дође код ње једна жена, која јој рече, да она зна све, како
је њој тешко код стрине, али да ће јој она дати једно коло, са којим ће
лако моћи прести, али само ако јој погоди њено име, а ако не погоди,
да неће живети.
Та жена оде у шуму, а у шуми била дјеца од њезине стрине, па чула јед-
ну жену, како пјева: ,,Ја се зовем тирли-вирли, а она ми дјевојчица неће
погодити моје име.”
Кад су та дјеца дошла кући, приповједала су како су чула, да једна жена,
пјева у шуми и да се зове тирли-вирли, и да јој нека дјевојчица неће
погодити име.
Сад се она дјевојчица осјети, да то ње иде, па кад је она жена дошла,
да ју пита за име, она јој одговори: да се зове тирли – вирли. Због тога,
добила је од те жене коло, на коме је прела, зарадила много новаца и
потље се удала.
Манда Ивковић – Косињ

/4/
Све, све, али занат (исто као у Вуковој збирки)

/5/
Био тако један сирома’, па једно јутро пође од куће, да добави откуд
крува за своју жену и дјецу. Идући путем, опази једну шарену тицу,
гђе испред њега прше а у њега гледа; те он њу увати и врати се кући,
покрије ју ситом, да не би побјегла, па се опет врати, да тражи крува.
Чим се вратио кући, скоче дјеца око њега и кажу му, да је тица санијела
два јаја, а жена му рече, да ова јаја узме и да и’ носи на пазар, па да и’
прода и зато да купи крува. Он се насмије, па ће рећи: „Ма шта ћу ја, за
овако мала јаја уватити?”
Он пође са ова два јаја у пазар, и у путу сретне једног чојека, који чим
виђе јаја, прискочи њему и упита га: „Шта иштеш за њи?”
Он му одговори: „Цекин, да могу купити крува, за себе и дјецу.” /271/
/272/ У то приђе њима и један други чојек, па ће га упитати оклен му
та јаја? Он му све каже. А на то ће овај чојек упитати: „Били ми и тицу
прода?” „Боме би – за добру цијену” – те тако они заједно оду код куће.
Кад дође кући и овај чојек види тицу рећи ће му: „Ево ти сто златних 188
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
цекина за њу” – те му овај даје. Онај чојек закоље тицу, откине јој главу,
СРПСКОГ НАРОДА У извади из тице срце, па ће рећи: „Испеци ми ову главу и срце, да појем.”
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Онај наврти срце и главу на ражњић, и даје једном дјетету да окреће.
Онај се чојек забави у разговору, а дјеца ка дјеца, скупила се око оног
печења, па двоје дјеце још прије него се испекло, полете, па једно зграби
главу, а једно срце, па побјегну и поједу.
Кад ето ти оног чојека, да види је ли печено, па кад види што је, удари
се шаком по глави и почме лелекати, што је више мога’ и оде кући.
Она два дјетета, што су појела срце и главу, ономе што је појо срце,
освану му под главом сто златних цекина, а онај што је појо главу поче
казивати оцу и матери о свему што се ради по свијету.
И тако свакога јутра оном свитало сто цекина, а онај други зна’ што ко
мисли и што ко ‘оће.
Како су се они обогатили, поткупе народ, да једног од њи два поставе
за краља, и тако допаде онога, што је срце појо.
Брат његовој из зависти, поче на свога брата краља мрзјети, те како ли
ће, науми да га убије, и да он мјесто њега краљује. Једну вече, кад му
брат заспа’, убије га и распори, и нађе у њему оно срце, па га изједе, а
утробу опет зашије.
Из јутра глас: „Умро краљ, кога ћемо за краља?” Те тамо, те амо, те више,
те ниже, те ура, те фура, боме њега /изабраше/.
Кад постаде краљ, те му свако јутро поче под главом свитати по сто
цекина, он запроси у цара дјевојку и вјенчају се по закону.
Нова краљица виђе прво јутро, да њеном мужу освиће под главом по
сто цекина. Врло се зачуди, па треће јутро украде мужу половицу, а по-
ловицу остави; али кад се муж пробуди и не нађе потпуније сто цекина,
кидише на њу, да је погуби, те она од стра’ баци на њ оне цекине, и он
паде у несвијест и поче бљувати, те и оно срце избаци.
У тај ма’ указа се једна бијела рука, ко на гори снијег, те зграби срце.
То је била душа његовог брата. Тад се краљ покајао и до смрти дијелио
сиротињи за покој душе свога брата.
Јандре Ивковић – Косињ

/272/

/6/
/273/
Иша’ тако поп и ђак кроз шуму, а већ се било смркло; кад виђеше свје-
тло у једној долини у пећини. Кад они тамо, али ту поред ватре лежи
дивји чојек са једним оком у глави (на челу). Они га упитају би ли могли
ноћити. Кад им он одговори да би, они ту полијежу поред ватре и заспу.
189
Кад су они поспали, а дивји се чојек дигне, па на њ’ почме пипати око СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
врата, који је дебљи.
Допане му се поп, и он попа закоље, па ће га сварити за ручак. Кад се
ђак пробудио, дивљи чојек га стане нукати, да једе, а мали како заграби
жлицом, тако проспе иза себе.
Мали је имао ножић, па је њиме зарезивао клип. Кад га је пита’ дивји
чојек, што ради, а мали ће: „Ништа, ево тако пало ми на ум, да ми ври-
јеме прође.”
Потле јела, дивји чојек заспа’, а мали му оним шиљком пробије око, па
бјеж, што га игда брже ноге носе...
Марија Узелац – Зрмања

/7/
Правда и Кривда (позната приповјетка у Вука)

/8/
Седам Влашића (звијезда)
Има’ тако цар једну ‘ћер. Једном тај цар отиша’ на војску и кад се вратио
кући не нађе ћери. Питао ‘за њу, а укућани му одговоре, да ју је однио
змај својој кући.
Цар је има’ слугу, и пошаље га, да иде наћи ћер, не нађе ли, да ће га
погубити. Он је база’ по свијету, али ју ниђе није мога’ наћи. Он пође
даље по свијету. Пита’ је и распитива’ свуда, да ли ко зна, за цареву
ћер. Наиша’ на једну жену, која му каже, да му она не зна ништа рећи,
„али причекај моје синове док дођу кући”, а она је имала шест синова.
Кад су синови дошли кући, па чују што је, пођу и они тражити цареву
ћер, и нађу је код једнога змаја. Мало послије, поче се њи’ шесторица
препирати кога ће запасти царева кћер, али им дјевојка сама рекла, нека
оду њезиној мајци, па ће им она пресудити.
Мајка им рекла, да она буде њима мила сестрица, а они њој мила браћа.
И тако су остали на небу седам звјездица, под именом „Влашићи”.
Марија Узелац – Зрмања /273/

/9/
/274/Био један чојек, а име му је било Раде. Једном Раде возио дрва на
коњићу, а уз пут га срели Цигани. Како је Раде имао у себе три дуката,
повали се Циганима, како је то његов коњ искашља. Цигани се зачу-
дише, како то коњ искашљава дукате, и запитају Раду, би ли он тога
коња прода. „Би”, одговори Раде – „али пазите, како ћете с њиме радити.
Затворите га у подрум, а врата добро улијепите блатом, да не мере до
њега зрак, па ће вам он искашљати пун подрум дуката, а иза осам дана,
отворите врата”. Цигани купе коња, и оду весело, и све учине тако.
Иза осам дана, стану отварати врата, али се врата не дају отворити. Биће
добро – мисле Цигани – искашља’ коњ пун подрум дуката. 190
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Кад су некако врата отворили, али коњ лежи мртав, навалио се на врата.
СРПСКОГ НАРОДА У Цигани се наљуте, што и’ је Раде преварио, па пођу његовој кући да га
ЛИЦИ И КРБАВИ III
истуку.
Кад је Раде угледао Цигане, он брже боље закоље кокош, па извади цри-
јево, налије га са крви, па метне жени око врата. Кад су Цигани дошли,
нађу Раду, `ђе је повалио жену на под и држи нож у руци. Цигани га
упитају: „Што оћеш ти то да радиш?” „Ево идем клати жену”, и он но-
жем распори цријево, а крв изиђе.
Цигани су баш мислили, да је он то закла` жену, а Раде ће њима: „Ви-
ђети ћете ви, како ћу ја њу сад оживети.” Узе неку цијев, па стане жени
пирити у уста, а она се почме мицати и устане. Цигани га упитају, били
он ту цијев прода`.
„Би” – одговори Раде, па им прода. Они дођу кући, па покољу све своје
жене, па им стану кроз цијев у уста пирити, али оне и даље остадоше
мртве. Виђеше Цигани, да и је Раде опет преварио, па пођоше к њему,
да га истуку. Дођоше његовој кући, увате га, и стрпају у једну врећу,
завежу, и понесу га бацити у једну велику бездан. Путем су дошли до
једне цркве, па се наврате у цркву, а баш је била неђеља, а оставе пред
цркву врећу са Радом.
Раде стане из вреће викати: „Нећу ја цареву ћер”. Наиђе један чојек,
јашући на коњу и носио пуне бисаге дуката, па упита Раду: „Би ли ти
изаша из вреће, ево ти коња и дуката, а ја `оћу цареву ћер.” Раде приста-
не, а овај га одријеши из вреће и купи велико стадо оваца. Онај у врећи
стално викати: „`Оћу ја цареву ћер.”/274/
/275/ Кад су Цигани изашли из цркве, узму овога у врећи – мислећи,
да је Раде – па га однесу и баце у бездан.
Кроз неколико дана виђеше Раду код оваца. Јако се зачудише и упиташе
га: „Е ма Раде, оклен ти сад ту?”
„Ево – вели он – ја наша` у бездани оваца, а доље и` има, не могу се
пребројати.”
Тада Цигани оду до бездана, и све један по један скочи у бездан, и тако
се Раде „ментовао” Цигана.
Петар Глушац – Косињ

/10/
Био чојек и жена, па имали сина, који је дораста` женитбе. Ћерали га
отац и мати, да се жени, али он никако није ћио, вели само ће ону оже-
нити, која буде од зла гора.
Једног дана, опреми се, узјаши на коња, поведе собом и два пса, па ће у
свијет, да тражи дјевојку за жену, која је од зла гора. Тако идући, наиђе
на једног старца, који је орао њиву. Ту се припиташе за здравље, и кад
га је стари упитао, куд иде, овај му каже све по реду. Стари ће њему:
„Ни бриге те за то, причекај док доорем ову уврату, па ћемо мојој кући.
Имам ја жену и ћер, не зна се, која од које гора, само пази, ја ћу код куће
191 све наопако говорити, а то ће за тебе добро бити”.
Кад су пошли кући, стари ће поћи кући напријед, а овај ће мало пошље СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
за њим доћи.
Кад је уљега` у кућу назваће момак: „Добар вече!” а стари ће: „Какво
добар вече, нема ође добар вече.” А оне двије, мати и ћер скочише: „Има,
има, добар вече синко.” „Били ја мога` ође преноћити?” „Какво ноћи-
ште, нема ође конака”, а мати и ћер дочекају: „Има, има, маја ће теби
простријети.” „А били било што за вечеру?” момак ће. А стари опет:
„Какву вечеру, нема ође ништа за вечеру.” Мати и ћер ће опет: „Има,
има, маја ће теби улити које јаје.”
Кад је видио момак, да су ово збиља вражије жене, он ће запросити
цуру. Али стари – ко бајаги – не да. Али стара, само да буде на њезину
– даде му ћер. /276/ Кад изјутра, момак ће поћи кући, поздрави се, уз-
јаше на коња, а поведе цуру са собом. Цура ишла уза њ` пјешице. Ишли
тако даље, али му један пас залаје. „Залај” – вели момак, још једном. Кад
пас залаја други пут, он кубуру иза паса, па га убије. Ишли тако даље, и
залаја и други пас, но и он прође као први.
Кад пошли даље, али коњ зарза, а он ће коњу „Заржи још једном!” Кад
коњ зарза, он кубуру па убије и коња.
Сад навали на младу, да га она носи на леђима. Она стаде се опирати, а
он ће њој: „Реци још једном!” Виђе млада, да нема шале, а видила је што
је било са псима и коњем, па куд ће, него њега на леђа, па носи кући.
Млада се устравила, на никад бољег чељадета.
Кад ли једном, подигне се стари, па ће ићи ћери и зету у по’оде. Лијепо
га дочекаше и почастише, да не мере бити боље, све се стари чуди, откуд
млада, тако послушна и ваљана. Е – али стра` козе чува. Кад је стари
поша` кући, даје му зет скерлетну (црљену) кабаницу, па кад га је баба
од куће видила, мислила, да су јој ђеда одерали.
Стари се није мога` навалити како су га лијепо зет и ћер дочекали.
Подигне се и баба једног дана ћери у по’оде. Но зет, чим она дође, за-
твори је у шталу, па навали пред њу сијено – тобоже да једе. Стара се
противила, а ћер ће јој: „Мучи мајо, ако немош јести, ти само шушкај,
јер у овој се кући, два пут не говори!”
Раде Узелац – Липово поље

/11/
Један чојек има` три сина, од којих један био Раде. Најстарији се најми
у бега у службу, али се погоде овако: тко први кога наљути, да му тај
други откроји девет теркија с леђа.
Тај слуга оде да чува овце, и цијели му дан није бег слао `ране. Кад увече
доша` кући са оваца, пита га бег је ли љут, а он му каже, како не би био
љут, кад цијели дан нијесам ио.
Бег му откроји девет текрија с леђа.
Другога бег пошаље коњима, па ни томе није слао јести, и овај прође
као први. 192
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Сад је дошао ред на Раду. Бег га упути, да иде чувати говеда, и да сваком
СРПСКОГ НАРОДА У говечету сруши и то маљем, малу букву, а великом велику, а он направи
ЛИЦИ И КРБАВИ III
наопако. И њему није бег слао `ране преко дана, па кад је пита` бег је
ли љут, он му рече да није.
/277/ Кад су увече легли спавати, бег са једне, а Раде с друге стране,
а кадуна бегова у средини. Раде је пре’о ноћи пренио кадуну на своје
место, а он лега на њено.
Кад ли бег пре’о ноћи устане, па како је држа` да је Раде с краја, зграби
га и понесе до воде, да га баци у воду, ал` то није био Раде ман кадуна.
Кад је Раде пита` бега сутра, је ли љут, а бег му одговори да јест, па му
Раде откроји девет текрија с леђа.
Сока Милојевић – Могорић

/12/
Била три брата, лудак, будак и прасац. Једном лудак отиђе служити код
једног трговца. Они се нијесу погађали, него је лудак служио ка` на
пробу мјесец дана. Више лудак није ћио служити, а на растанку даде му
трговац један столић. Кад год би река` ,,Отвори се столићу” на њему је
било јела свакојака.
Лудак пође кући, па преноћи код једнога барташа, који је видио тај
столић кад га је лудак у својој соби отварао, па му га украде, а подметне
му други, који се није мога` отварати.
Опет оде ,,будак”“ да служи код трговца, а трговац му да, кад је мјесец
дана пасало, једног магарца, и кад се каже: „Отвори се магаре!” а њему
испод репа, све сипљу дукати.
Будак пође кући с магарцем, и преноћиће код оног бирташа, па бирташ
и њему промијени магарца.
Оде служити „прасац”. Кад је навршио мјесец дана, трговац му даде тор-
бу и у њој штап, и чим речеш: ,,Штап из торбе”“ – он туче кога стигне.
На повратку и овај ноћио код бирташа, а бирташ ћио промијенити
штап, али ”прасац” виђе, па повика: „Штап из торбе!”, – а штап вара
(као „ударати”) по бирташу, и тука` га је све док није вратио магарца
и столић.
И он побере све и сретно дође својој кући.
Никола Шкарић – Липово поље /277/
/уметак 277а/
Штруфати се: усудити се. – ,,Не штруфа (не усуђује) се да нешто учини.”

/278/ Шале и шаљиве приповјетке:

/13/
193 Био ђед и баба, па су имали једну кују, које су звали ,,шкрипа”“.
Једно јутро отиша` ђед по воду с вучијам, а дотле баба заклала шкрипу, СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
па ју метнула варити у један повећи лонац, а заклала и пјевца, па га
метнула варити у мали лонац.
Кад дошло доба ручку, баба пита ђеда, који лонац воли, већи или мањи,
а ђед рече, да воли већи.
Кад је ђед појо` месо, скупи кости, па стане вабити шкрипу, а баба му
говорила: ,,Мучи бено, шкрипу вабиш, а шкрипом се давиш! ”“

/14/
Док су Личани ишли на рад у Шлавонију, то је поодавно било, није се
тада знало за Америку.
Дође тако једна група Личана и погоде са Жидовом, да му косе ливаду.
Ливада је била веелика, а Жидов је мислио да превари Личане, па се
погоде тако, да морају ливаду за три дана покосити, ако не покосе за
три дана, нема им платити ништа.
Личани пристали, јер како је била мјесечина, држали су, да ће и на мје-
сечини косити.
Личани косе добре наклепћу, па почму косити. Жидов им спреми добар
ручак, па се Личани добро и наједу. Не пасало много, али и` поћера
нужда, па све један за другим, остављају косу па за грм. Виђоше Лича-
ни, да им је Жидов, неког врага улио у јело, па они добили пролијев.
Договорише се, па сви гаће скалају (свуку) па наставе косити; али уједно
и за себе из старке /гузице/ торицкати. Виђе Жидов, да су га Личани
надмудрили, и кад су покосили ливаду, плати им по погодби.

/15/
Заболио Личана трбу`. Уватио га ,,матрун”“ (грчеви у стомаку)
Проба све, па кад му није ништа помогло, мора` је отићи у град код
доктора. Доктор му каже, да мора виђети његове изметине, па донесе
некакву здјелу, и каже му да сврши у њу нужду.
Али Личанин, од срамоте то није мога` учинити, `ђе би он то пред дру-
гим радио, па се никако не да. /278/
/279/ А доктор већ нестрпљив, јер га други болесници чекају па се ко
већ наљутио.
Личану приђе тада жена па ће му рећи: „Ма Миле рано, послушај госпо-
дина, уради како он `оће, видиш, да је то његов кру`, и да од тога живи.”

/16/
Синчић улети у кућу код мајке удовице, па се пожали, како му је један
момак река`, да му матер.
А она ће дјетету: ,,Нијесам ја синко те среће”“.

194
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
/17/
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III За вранцуске окупације, виче син ћаћи: ”О ћаћа ево сам уватио Вран-
цеза! ”“
А ћаћа ће: ,,Пушти га врагу, враћаће ти Вранцез”“ – а на то ће син: ,,Ма
пуштио би ја њега, ал` он неће мене”“.

/18/
Посија` Циганин пир. Кад га овр`о он за сјеме остави извјиан дијел, па
зими очушља оно сјеме од кошуљице, па остало чисто зрно – ко рачу-
најући, да ће, кад посије бити од њега шеница.
Кад на прољеће посије, он опет пир.
„Од врага, не може бити, него враг”...рече Циганин.

/19/
Мазињани (сељаци из села Мазина, о њима има много шала) досадило
им да иду на море по со; па ће они сами сијати со. Узору један дочић,
па посију со. Кад у дочићу никну коприве, а један ће пробати, па како
га коприва опече за језик: ,,Боме биће со добра, кад је сад овако у листу
жестока”“.

/20/
Мазињани се договоре, да начине млин. Направе га на вр` брда. Кад
су га начинили и све уредили, а упитаће и’ неки чојек: ,,А `ђе вам је,
људи, вода? „Е” – лупну се по челу кнез – „па тога се врага нијесмо ни
сјетили! ”/279/

/21/
/280/
Нашли Мазињани на путу једну чизму. Скупили се око ње и вијећају,
што би то могло бити, како никад нијесу виђели чизме. Један, рећи ће
ово, један оно, док ће кнез: „Ма Бог вас видио људи, зар не знате, што
је то, то вам је вутрол за сикиру! ”

/22/
Дошла цура попу на исповјед. Поп је пита за све, па на посљетку има
ли драгог (тј. момка) а цура ће попу: ,,Прц попо, не би ја то ни мојој
мајци казала! ”“

/23/
Био неки калуђер Игњатије у Студенцима код Перушића. Био то већ
стари чојек, то је онај, што је попу нашем крстио сина. Звао се Мамула.

195
Ја и мој поп пошли нешто послом у Перушић, па како смо пролазили СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
поред његовог квартира, свратисмо код њега, но нађемо га у кревету –
лежи од назеба.
Кад смо се враћали из Перушића, поведемо собом доктора, да га пре-
гледа и да му препише лијек.
Доктор пок. Базијанац прегледа га и каже му на слабом српском језику:
,,Но ви прелађена, ви буђет попила увече једну литру врућа вина”“ – а
калуђер ће испод биљца узданути: ,,Да је мени и `ладног...ладног... ”“
Тко ће дати у Студенцима, у једној пустињи вина.

/24/
Био неки обрстар (пуковник) у Оточцу за вријеме Границе. Како су зна-
ли зими, увече дуго сједети, а добро вечерали купуса и меса, а налили
се винчином, тако кад су се разишли, један капитан мора` пуковника
одвести у његов квартир. Пуковник се онако обучен, превали преко кре-
вета, па преко ноћи, сав се убљује и још и у гаће ус..е.
Кад ујутро, доша` његов солдат, да га очисти и спреми, он ће рећи сол-
дату: ,,Види вражијег капитана, што уради ноћас од мене, свега ме за-
бљува...” /281/а солдат се напа` смијати.
Кад га упита пуковник, што се смије, он ће му рећи: ,,Ма није ми чудо
господине, што вас је побљува, него ђе вам се и у гаће ус...о”.

/25/
Ћела Башкиња (жене од Бога, које носе у Госпић разни „трг”) да се увати
у коло, које је играло пред црквом. Како су ови у колу само шетали (два
корака десно, један лијево) њој се допане, па ће рећи момку: ,,Ево ти
Власе грос, зами ме у коло” (Карлобажани зову нас Личане „Власима”).
Личан узме грош, па ш њим у џеп, а кад се завитлало коло, Башкињи
нестало сапе /снаге/, па исплазила језик од муке:
,,Власе на ти два гроса, пушћај ме из кола ван”.

/26/
Удала се једна дјевојка, па прво јутро изашла на врата, да види какво је
вријеме. Њен свекар упита` је онако из кревета: ,,Како је снашо?” а сна-
ша мислећи на снијег, који је те ноћи много ,,накија” (напада): ,,Боме,
ћајо, закркало ноћас до и....е. ”

/27/
Био чувени Тодор Бабић, који је био арамбаша над ,,шережанима”. Он
је имао као дар од цара прстен, нико није смио у њега дирати. Живио
он стално у Петровом селу.
Догна` Турчин на сајам у Петрово село некву кљусину, а Тодор га оби-
лази, и пита Турчина, има ли коњ какву ману
„Нејма” – вели Турчин. 196
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
,,Ма само му глава велика” – Тодор ће.
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III ,,Па не`ш је ти носити” – Турчин ће њему...

/28/
Довели тако младу у кућу, али млада се ко направила свему невјешта.
Кад је требало из јутра ићи по воду на врело, млада се чини ко да не
зна ништа. Да би осјетили, стаде јој се свекар и свекрва отимати око
вучије, које ће ићи по воду, мислећи да ће млада скочити и узети од њи`
вучију, па она отићи по воду. /282/ Но млада ће њима: ,,Боже мој чуда,
обоје старо па лудо! Носи ти ћајо једно, а маја друго јутро, па је у реду.”

/29/
Ишла цура путем, па све редом попуштала (пуштала вјетрове), а сваки
пут бројила: један ,,вардецл”, други, трећи, и. т. д. па тако набројила
попуштајући, до девет.
Сјети се, да не иде ко за њом, па се окрену, кад за њом крштени кум
иде. У нади да он ништа није чуо упита га: ,,Ма Бог ти дава куме, идеш
ли ти давно за мном?” а кум ће: ,,А идем рано, баш од првог вардецла...”

/30/
Дјевојчица носила псима код тора, рукатку варенике. Срету је ,,вилан-
ци” (финанси) а један ће од њих на малу: ,,Што носиш?” ,,Ево варенику.”
,,Дај да се напијемо.”
Кад су искапили варенику, упиташе младу: ,,Јел` ти жа` варенике?”
,,Боме није, и онако се миш у њој удавио, па сам понијела, торним пси-
ма.”
А они кад чуше, рукатком о камен, па ју разбију. ,,Јел’ ти жа’ рукатке?”
,,Боме није – ћаћа никад није ћио ићи за кућу, ван је вавје у њу пиша`
и с..о.”

/31/
Ишла баба у дрва, а кад је убрала, упртила са ужем на леђа, али повукла
са товаром кикљу и кошуљу и тако ишла. Срио ју лугар, па ће баби:
,,Оћеш ли бако?” ,,А оћу синко, ваје ти радим и мучим се, и никад ми се
ништа не види” (тј. нема користи од труда); а лугар ће јој: ,,Боме бако,
ако ти се никад није виђело, данас ти се види!”

/32/
Лако Вла’у /Србину/ за кола, отеше растово, затеше брестово, запрди
буково – и кола готова./282/

/33/
/283/ Била цура, па јој дошли просци. Они сјели крај огњишта и разго-
варали. Цура се сагнула, да појари ватру, па јој се некако измакне (прде
197 ка из топа), а на то цура рече: ,,Ест”.
Просци се дигоше па одоше. Кад су се већ одмакли младожења ће: „Ма СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
ајмоте људи натраг, да ју упитамо, што јој је оно ’Ест’ ”.
Кад су се вратили, цура ће им рећи: „Питала ме гу/зица/а, јел’ то Перо
Брзица (момак се тако звао), а ја одговорила да јест. ”
Просци потом испросе цуру.

/34/
Била баба у кући, па увијек свјетовала синове и сву вамилију, и питући,
јесте ли урадили ово, јесте ли благо смирили, па то бабино „чантрање”,
укућанима дојадило, и лијепо бабу скркају у кацу и кацу поклопе. Кад
пришла велика ноћ, а баба из каде зарза. Кад чељад чује рзање, сјете
се на коње, кад у шталу, коња нема, јер коњи омркли у ливади. Одма’
пуште бабу из каце, а они у ливаду и нађу коње. Пошље бабу нијесу
никад дирали.

/35/
Како Личани разумију црквену пјесму „Јелиси во Христа креститесја”:
„Један у Лици дрво посјека, окреса, обло отеса, име му Лука.”
(пјева се као и „Јелици во Христа”)

/36/
Доша’ зет код бабе у госте. Спремила се добра вечера. Он сједне поред
огњишта, па опази, како свака жена из куће – а било их је више, заграби
шаком соли из сланице, па баци у јело. Он мислио, да је то неква вра-
чарија, па’ кад је оста’ сам крај огњишта, и он завуче руку у сланицу, да
и он баци у јело соли. Но како му била крупна рука, а грло од сланице
уско, заглави руку у њу, па ју не мога’ извући.
У том неко у кућу, а он брже боље сједе, а руку са сланицом метне мећу
ноге.
Кад била вечера готова, зову га сви да иде вечерати, но како му је /283/
/284/ сланица на руци, одбија, да не може, да није гладан.
Кад чељад повечера и разиђе се, а он упрежа, па скочи из куће па ће у
воћар. Кад виђе онако у мраку ко неки пањ, он ће ти са оном сланицом
по пању: „Због тебе ја нисам вечера”.
Кад ти то не био пањ, него баба изишла у воћар због себе. Па кад ово
чу’, баба ће му: „Ма зашто синко, ‘есам ли толико звала и нудила!”

/37/
Дошли просци цуру просити. Овој се мајући око огњишта, омакне
(прде).
Просци се дигоше и почеше се спремати, да одма’ иду. А цура ће им:
„Што се ви људи томе чудити. У мог оца ваљалица (гђе се сукно ваља),
а испод ње млиница. Ваљалица ваљуца, млиница мељуца, сита гуза, па
прдуца.”
198
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Виђеше просци, да има право, остану, па је испросе.
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III
/38/
Вр’о калуђер шеницу, па му се брада и коса напунила пљевом и праши-
ном, те онако љутит баци виле и остављајући вршај, рећи ће: „Анђели
би те јели, а врагови не би те врли.”

/39/
Иша’ момак код попа, да га поп вјенча. Поп га упита најприје, зна ли мо-
литве, и каже му да се прекрсти, а овај ће: и сина и шјатога духа – амин.
„Не ваља” каже поп и с њим га одбије, а тако и други пут.
Кад трећи пут иша’ и отац с њим и понио прасе у врећи. Кад га поп
опет упита, он опет исто као и прво.
„Ама ђе ти је отац?” – поп повикну на њ...
„Ево га пред вратима, донио прасе у врећи”...и ту је знао молитве.

/40/
У мом као и у многом селу Лике и Крбаве, има вамилија, којима се
од старине шале остали сељаци, као нпр. са Мазињанима, цијела Лика.
/284/
/285/ Тако и у мом селу са Узелцима. Ево неквих шала од њих.
Били они код блага у планини. Тамо им био и „стан”. Спремили ручак, и
таман искренули паленту у здјелу, кад један који је био код блага повика
„ево вука”. Они брже боље, скочише на ноге, доватише се оружја, а један
ће од њи` рећи: „Врзи жлице на полицу, појешће гривеш (пас) паленту.”
Пас је био ш` њима у стану, ко да њему треба жлица за паленту!

/41/
Имали Узелци велику псину „гривеша”. Има велику китњасту репину
пуну још од летос чичака. Како је гривеш лежа` крај ватре, упали му се
некако реп.
Увати снијег, а они ће гривешу: „Цуцни на реп, вражји бозјаче” (тј. да
чучне на реп, па ће снијег угасити реп).

/42/
Купио Узелац кобилу на сајму у Оточцу. Кад је догна кући и оставио у
штали, млада виђела кобилу, па ће у кући: „Куку ћајо, ова наша кобила
не прежива.”

/43/
Неки стари Ђурђина Узелац, показујући моме ћаћи једну долину, у којој
је садио кумпјер, а више долине била крушка, па ће он моме ћаћи: „Види
Ђуро, ова моја крушка, море дати тридесет вријећа кумпјера.” („Баш по
199 узелачки” – каже му мој ћаћа)
 /44/ СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ

Узелци се напили код пок. Тодорине на Божић, па ће скакати са греде

више огњишта, ко ће даље. Један скочи, па пребије ногу, и зато им се
данас ругају.

/45/
Био у Радучу бирташ, пок. Стојан Пејновић, стари чојек, а познат са
својих шала и комедија. Он ти је био и шеф ,,палаварден кора” (пала-
варда значи битанга, а иначе „весељак”) /286/ коју је част наслиједио од
пок. Омчикуса са Алана. Држа` је биртију у Радучу покрај цесте, а зна`
је и сам примати у свој „палаварден кор”, палаварде уз извјесни обред.
Ја сам то једном гледао. Огрно би се неком платом, а на главу „устака”
(метнуо) ка некву капетину од „арте” (папира) а у руке некву књижу-
рину. Штета што цијели обред, није записан, но ја сам гледајући, нешто
упамтио, јер то је било давно, прије својих 40 година.
Он би најприје водио ко некву јектенију, на коју би се одговарало са
„фракело помилуј”, а тај фракело био је први, који је основа` тај кор.
Па би почео: „Јешче молим сја, за палаварду Николу Гимића, Ловру Па-
велића (богаташи из Госпића), Ису Мишчевића (богат чојек из Ловинца)
и тако набројао све редом познате људе, пошто би присутни одговарали
„Фракело помилуј”.
Тако би дошло и до еванђеља, које сам упамтио:
„Во времја оно, чуваше фракело стадо оца својего и изиђоше звијери из
пештери велбитских, и поједајут стадо фракелово и убојајутсја фракело
страха оца својега, побјегајут в` дрвље и јасениће, и поједајут тридесет
јајци на кајгани, и попијајут три мезане винца далматинца”.
Остали: „Слава тебје фракело, слава тебје...” Онда би Стојан држа` од-
ломак из оне здравице, што сам је навео о сватовима, ударио по глави
оном књижурином, кога је заклињао, и тај је сад уведен у палаварден
кор.
Тад би настала пијанка.

/46/
Мој комшија Јандре И. имa’ нешто посла код котара (среза) у Перушићу.
Боме се тамо не иде празних шака, пође и он, да боље поса` сврши. Пође
с „торбом” у коју увати добар пршут, боцу ракије и погачу. То ће он у
Перушићу, прије него што оде у срез, отићи у стан господина престој-
ника и тамо то предати.
Дочекали га лијепо, увели у кујну, гђе је он преда` торбу, да се испразни,
а подворила га госпођа престојниковица кавом. У кујни била слушкиња,
која имала „мулешца” (копиле) то се дијете ту нашло, па се стало //287/
око Јандре умиљавати. А Јандре опет, да би се улага’ госпођи, мислећи,
да је то њено дијете, помилова дјете по глави па ће рећи: „Вала Богу
лијепог ли дјетета, вини винцати господин.” 200
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Престојниковица изашла из кујне, а слушкиња ће Јандри: „Не говор’те
СРПСКОГ НАРОДА У тако стриче, није то њи’ово дијете, то је моје мулешце...”
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Лијепо се Јандре препоручио.

/47/
Возио Личан госпођу, жену неквог официра на пут. Тада се још носиле
„кринолине”, па како се госпоја пењала на кола, па је журила, да се што
прије успне на кола, јер је за њу јако незгодно било, кад јој се због кри-
нолине, видио сав доњи /веш/ и задњи дио тијела.
Она ће онда кошијашу Личану, кад је сјела у кола:
„Јесил видио стриче, моју енергију?” (тобоже како се она лако и брзо
успела у кола)
А Личан ће јој: „Боме, госпо, нијесам видио енергије, ман’ све остраг,
да простиш.”

/48/
Био у Косињу неки стари „патенташ” (инвалид, примао инвалиду) Јосо
Бурцаљ. Једном на „врлезунгу” (прозивци опћинара) биљежник прочита
и њега: „Јосо Бурцаљ”, и два пута, нико се не јавља, и ако је стари Јосо
ту. Тада се биљежник досјети, па ће прочитати: „Капрал Јосо Бурцаљ”...
А стари ће: „Н.....hier...”...то ме потра... (тај му чин припада).

/49/
Враћајући се с госпићког сајмишта, зауставе се двије госпође на једном
углу, и расприповједале се њемачки. Да’ то ти је било за вријеме Границе,
и ђе би „вине” госпође, нашим језиком говориле. Два, три корака од њи’,
стала једна Личанка, наћулила уши, а не скида с њи’ очију.
Овима двјема госпојама дојадило, што она тако у њи’ гледа, па се изде-
рале на њу, што је стала, и што и’ тако гледа.
А Личанка ће им: „Ма гледам, крашене моје, све у вас и мимо вас /288/,
да ми кажете, како ви то намјестите језик да диваните, а да ми други не
меремо вас разумити.”

/50/
Продаје Циган коња на сајму. Скупили се по договору његови знанци,
па му коња вале. Само један мучи. Тому ће рећи Циган: „Неш ти пова-
лити мога коња?” „Нека ти га враг вали, јуче си на њем зеца уватио, па
мене нијеси ни понудио!”

/51/
Послао поп свога каштела Миљкуша по јање да има за Ускрс. Миљуш
узјаше на магаре, па се ноћу прикраде тору да украде јање, но чобани
га опазе, па скоче, те га испребијају и отму му и магаре.
201
Кад изјутра на јутрењу, поп служеци јутр’њу, спази Миљкуша за пјевни- СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
цом, па ће га из олтара у облику црковније’ пјесама питати: „Јее...сс..и,
доонио јаањње...”
А Мињкуш му опет пјесмом одговара: „Нее..м..а, јаањње, ја добио буба
– ба, а магаре јуха – ха...”
Тако поп остао без јањета и магарета, а Миљкуш добио батина.

/52/
С вечери се вратио чојек из куће са сајма, па га укућани питају, има ли
што новога у граду. А он ће приповједати, да је на сајму публицирало,
да се од сад старе бабе удају за момке, а цуре за старце.
Цура то слушала, па ће учинити: „Хм...”
А баба ће јој рећи: „Није то хм, него ваља слушати, што паметни људи
заповедају!”

/53/
Косила два брата ливаду. Донијели им ручак и сјели да ручају. Један
завати жлицом па се опече, да му сузе полећише на очи. Виде то други
брат па ће га упитати: „Што ти је, што сузе рониш?”
„А сјетио сам се како смо лани косили са ћаћом и стрицом, оба умрла,
па ми је жа’.”
У то и други сркну, па се и он опече и рећи ће: „Да Бог да не било ни
нас двојице догодине, кад смо овако један другом вијерни!”/288/

ЗАГОНЕТКЕ „ДАШТАЛИЦЕ”

/289/ У овим крајевима, ријетко се чује ријеч „загонетка” него „дашта-

лице и дашкалице”, па зато свака и почиње: „Дашто ли ти дашто – или
дашто ми ти даш.” Оне су већ у многим збиркама покупљене, а ја ћу
навести оне, које се у овим крајевима чују.
Највише то раде на покладе у вече. Тада младено а и старији послије
вечере „гонетају или одгонетају – дошталице.”
Дашто ли ти дашто – или дашто ми ти даш:
1. Без коже уђе у кућу, а с кожом изађе: крув
2. Бијеле коке испод крова вире: зуби
3. Бијеле коке с неба пале, наша врата затрпале: снијег
4. Бијела се роди, зелена одрасте, а црљено у гроб пане: трешња
5. Виши од вола, виши од коња, брабоња ка’ коза: трешња
6. Госпа у двору, а перчин јој на двору: репа
7. Гураво прасе све поље попасе: коса
8. Гамиже и гамиже, а кошуљу надиже: вареника
9. Грчило, мрчило, грчила ти се душа и тијело ако ме не погодиш:
вериге
10. Гамиже, гамиже, па кошуљу надиже, ти га ћераш на ниже, а он
бјежи на више: вареника 202
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
11. Двије шибе шибају, до неба се гибају: очи
СРПСКОГ НАРОДА У 12. Девет баба по леду се плаза: уштипци
ЛИЦИ И КРБАВИ III
13. Дође вук у бук и изнесе на репу јабук: стап и стапајача
14. Два се брата пре’о греде гледе, а један другог не може угледати: очи
15. Два лончића на сред поља варе, а нико им не подјарује: извор
16. Два се близанца родише, по свијету ‘одише, а један другог не ви-
доше: очи
17. Долећеше лабуди без крила, и падоше на дубље без листа, њи поби
царе без руку, а позоба царица без уста: снијег, сунце и земља
18. Два низа бисера, позобаше сав плод из поља: зуби
19. Два се брата ударише, све се гране потресоше, а четири не могоше:
овнови кад се туку
20. Десеторо за четворо вуче: жена кад музе краву
21. Двије се бабе ваздан караше, а у вече скупа спаваше: гаргаше
22. Двије чавке у гори стоје, сваког виде, а себе не виде: очи /289/
23. /290/ Зјеваљчићи, ширкутавчићи, погледавчићи, пољице, шумарак,
крмчићи: уста, нос, очи, чело, коса, у коси уши
24. Зашто се коњ води? За улар (пит./алица)
25. За ћип ћипи, за пур пури, замандали дом: ватру запећи, кућу за-
кључај, баџу затвори
26. Закукуљено, замумуљено, задевећено, задесећено. Нитко га не
може одкукуљити, одмумуљити, оддеветити, оддесетити, док се
само не одкукуљи, одмумуљи, оддевети, оддесети: кључ и брава
27. Загуљено виси, а рунаво чека, да га прогута: жир и прасе
28. Иде маја испод гаја, носи кота’ и по мало конта: овца и клепка
29. Иде путем чојек и жена. Срео и’ други чојек, па и’ поздрави: „По-
моз Бог муж и жена!” „Нијесмо ми муж и жена, него моја мајка
родила његову мајку.” Шта су били? (Мати и син).
30. Иде путем јато гусака. Сусрео и’ гусак. „Помоз Бог стотину гусака!”
„Нема нас стотину, него колико нас је, да нас је још толико, и још
половица од тог и још четвртина и ти један гусак, онда би нас било
стотина!” – „Колико их је било?” (36)
31. Из планине ницало, чак у море тицало: ријека
32. Ја закла вола, сваком даде по ребро, мени оста’ сав во?: лук
33. Један лист пола бијел, пола црн?: дан и ноћ
34. Ја сам дрво с дванајест грана, свака грана с четри гњезда, свако
гњездо са седам тица?: година, мјесец и седмица
35. Једва чекам да је ноћ, да се куцне длака с длаком?: трепавице
36. Крава рикну иза Лике, теле посе иза Босне: пушка
37. Кад наш гароња рикне, цијело се село скупи: звоно
38. Корице има, а нож није: књига
39. Кобила натоварена у млин уђе, а реп јој не мере: жлица и уста
40. Кобилица, торилица, што истори мени ће, што остане, теби ће:
сито и брашно
41. Кућа без врата у њој кост и месо расте: пиле у јају
42. Ко најприје уђе у цркву?: звук од кључа (пит/алица/)
43. Кроз баџу иде, не чује се?: дим
44. Леле, леле, лелече, по камену блебеће, јао мени до Бога, све сам
203 поље позоба’, још и нијесам назоба: млин /290/
45. /291/ Мртво живо из шуме вуче?: чешаљ и уши /ваши/ СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
46. Мање од вола, мање од коња, теже од товара?: жеравица
47. Мајка камена, синци гвоздени, синци говоре, мајка не мере?: звона
и торањ
48. Мање од кокоши, веће од чојека?: капа на глави
49. Мјеша се, сјече се, дијели се, а не једе се?: карте
50. Наш гароња на вр’ крова гризе, а огризине му падају на земљу?:
сврда
51. На води лаје брез мазга?: пракљача
52. Неву неву пре’о плота звала, дај ми нево твој, да се напне мој: квас.
53. На воду иде, а воду не пије?: звоно на овну или говечету
54. Нева неву иза плота звала, поведи ме нево од кока, не бојим се
паса: црв
55. На вр’ јеле ватра гори, испод јеле ватра стоји: лампа
56. На воду иде гледајући, а с воде жмирећи?: вучија
57. Наша крава Радова, од врага се надула, неће сламе сирове него
само суве: ступа
58. Насред поља није гнездо?: пупак
59. Наш Пилипенда крмке гона?: чешаљ
60. Наша Милова по р’пту жилава?: кров
61. Наш војвода воду пије, а над њим се барјак вије: пјевац
62. На путу расте име му је „јој”?: трн
63. Нити мени, нити теби, само ти се каже? : нити
64. На клин личи, црвен здрав, кад се скрути стоји прав, увјек скаче
посред јаме?: језик
65. Одозго дрвено, одоздо гвоздено, у средини меснато: самар
66. Отисну се во низ попов до’, нико га није могао ухватити него зу-
бима за реп?: клупко
67. Отац има стотину синова, сви имају капе а он нема?: раст и жир
68. Окоти кобила кост, а кост ждријебе, воли ждријебе баби кобили
него кости материне?: квочка и пилићи
69. Отисну се во низ попов до, нико га није мога’ уватити, него дође
Раде удовац па га мену у лонац?: клупко
70. Овуд прође заврндаш, или лези, да му даш, или бјежи куда знаш:
дријем
71. Од куће иде, а рогови му кући гледају?: плуг
72. О клину виси о злу мисли?: пушка /291/
73. /292/ Око поља два лопара?: уши и глава
74. Она цупа црна рупа, у њу скаче па намаче, нешто тврдо као сврдо?:
перо у дивит.
75. Пр’ео ноћи госпоја прео дана слушкиња?: метла
76. Пуна школа ђака од никуда врата?: миспрача – сјеме у њој
77. Пуна бачва вина и ракије, а не може се помијешати?: јаје
78. Пуна драга јаја, а међ њима змај се ваља?: мјесец и звијезде.
79. Пуно решето љешника, а међ’ њима један орас: мјесец и звијезде
80. По гори иде не шушка, по води иде не пљуска?: сјен
81. Пет браћа кућу граде, у њој не мисле становати?: плетиво и игле.
82. Пет браће једне носе гаће, један свлачи, а други облачи?: плетиво
и игле. 204
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
83. Пружила се испод села јела, у тој јели дванајст гнезда, у сваком
СРПСКОГ НАРОДА У гњезду четири јаја, свако има своје име?: мјесеци и неђеље у го-
ЛИЦИ И КРБАВИ III
дини.
84. Пун долић, кривије кочића: дрвена здјела и жлице.
85. Рунав Мате узја на те?: биљац.
86. Сјекотићи сјеку, вукотићи вуку, сам баћа превраћа?: зуби и језик.
87. Сиба виба, да није крива, до неба би била?: цеста.
88. Скочи бува и окоти лонац?: сјеме и главица од купуса.
89. Скочи срна иза трна, ‘ђе уврије ту умрије?: варница
90. Сједи маја у куту, у мрком капуту, чека своји’ синова – из мртвих
градова?: Квочка на јајима
91. Самар носи кљусе није, ноге има коза није?: пуж
92. Сједи ћућур на мору, на зелену јавору, што гођ људи стекаше све
у ћућур метнуше?: млин
93. Сједи баба на вржи, а у вису ноге држи. К њој долази старац бра-
дат, стаде бабу бадат (боцкат) а из бабе црви капат: јабука.
94. Триста јаше, триста паше, једна пуче сви стадоше: тара и ткаље.
95. Трчи трчи трчуљак, виси виси висуљак. Бога моли трчуљак, да пане
висуљак? : прасе и жир.
96. Три му куре из тура вире?: троножни сточић.
97. У мене и у тебе и у овце бјелице и у зрну шенице?: брадица испод
носа чељадету.
98. У наше бабе Анице, деветере кањице?: каца. /292/
99. /293/ У млин натоварен, из млина празно: кад се једе жлицом
100. У наше бабе стотину прканаца: пећ са петњацима.
101. У наше тете, кошуља до пете: овца и вуна
102. У нашега ћаће, нарецкане гаће: баџа на крову
103. У јутру иде четвороношке, у подне двоношке, у вече троношке:
дјете, човек и старац.
104. У гори лаје без мозга: сикира
105. Уже шарено, дугачко, а плаза се: змија
106. У води суво у ватри мокро: свијећа
107. Уђе голо у руњаво: рука у рукавицу
108. У горици у црљеној кабаници: јагода
109. Увјек иде с мјеста се не миче: сат
110. У цркви иде на глави: бруквица(клинац) на опанку.
111. У нашега доломана, црљен тур и долама: паприка
112. У наше тете кошуља до пете, по трбу’у глатко, међ’ ногама слатко:
овца и виме
113. Црвен јарац по кошари скаче: језик
114. Црно малено, сву ноћ цара шкакљало: бува
115. Црљенко лиже гароњу: ватра и кожа
116. Цар вечера, а канџијом маше: јање кад сиса овцу
117. Црвен вижа у букару пиша: вино кад се точи из балве на канелу
(славину)
118. Црна гиба воду пије, а врата не прегиба: лонац и вода
119. Црвено у цуру забодено, сврби и боли, ал’ опет нек стоји: рећине
(минђуше)
205 120. Црно малено, кроз гору прође: олово (метак)
121. Цијеле ноћи око куће сватови играју: пси СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
122. Ћућур, ћућур, па за врата: смеће
123. Ћаћино виси, мамино зјапи, да није ћаћиног и маминог, цијело би
се село затрло: бунар и ђерам
124. Четири брата по пољу се терају, ни један другог не може стићи:
кола
125. Четири ока, четри бока, четрдесет ноката: носећа жена
126. Чуча чучи, бјега бјежи, скочи чуча и увати бјегу: мачка и миш
127. Четири брата у једној кошуљи: орас
128. Четри ноге, двије главе, а два ока воде: слијепац и вођа /293/
129. /294/ Шкрињца, вињица, у њој лежи вињкокош: дијете у колевци
130. Што вода не може однијети?: осјен (сјену) пит./алица/
131. Што је за све прионуло?: ме (пит./алица/)
132. Шум шуми, грм грми, бјела госпа врат ломи: снијег и мећава.
Допуна
Доле наведене метнути на своје мјесто по азбучном реду.
133. Веће од вола, веће од коња, а мјесто му колик јаје: комињача
134. Здјела проса, свему свјету доста: сунце.
135. Међед рда прео девет брда, за њим се љаска букова даска: плуг.
136. Црно малено у ногу забодено: трн.
137. Бирибићи везу, бирибићи плету, бирибићи оде, бирибићи коло
воде: прсти.
138. Све у кући изгоре, а кућа остаде: пећ.
139. На ватри се вари, а кошуљица му се у вис диже: вареника.
140. Ноге има а не иде, главу има а не мисли, језик има али не говори:
дијете у колевци.
141. Бјелоња дође, гароња оде, на једном мјесту спавају, за мјесто им се
не зна: дан и ноћ.
142. У горици на једној ножици: печурка.
143. Тига мени, тига теби, ти погодит’ неш’ ?: пила.
144. Путем иде путник, круну носи а цар није?: пјевац.
145. Црвено савијено у цуру забодено, а сврби и боли, али опет нек
стоји?: рећине (минђуше) /294/

4. НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ И ИЗРЕКЕ /295/

1. Ако не начува, неш’ на четири орати, једва и на два.

2. Ако пијеш нагло ракију, радо ти ноге поскакују, али брзо и очи
поплакују.
3. Ако те излупам, не’ш вагати Богу ни људима. (пријетња)
4. Ако је сладак мед, не треба прсте одгризати. (Кад неко искоришћа-
ва нечије доброчинство – доброту)
5. Без икакве користи пљусну (оде некуд) тамо. (Кад неко некуд оде
онако насумице, без да је промислио)
6. Будали је море плитко, а небо ниско.
7. Бјежи од дјевојке, која уже реже, а не дрјеши.
8. Бацати се не ваља на крушку, која сама пада.
9. Без новца ни у цркву. 206
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
10. Волим врепца у руци, нег’ голуба на грани.
СРПСКОГ НАРОДА У 11. Вири ка миш из мекиња.
ЛИЦИ И КРБАВИ III
12. Гледај ме у лубину, па ми спремај ужину, /тј. према расту чељади
мјери колико ћеш спремити за ужину/.
13. Дарованом се коњу зуби не гледају.
14. Да нас је триста, без попа ништа.
15. ‘Ђе ракија заповједа, ту нико не слуша.
16. ‘Ђе ћу ја постити за сав Ловинац? /Река’ неки Буњевац, који је слу-
жио, а слабо га ‘ранили./
17. Ето ти враг, и на њему звоно. (Кад се чељадету догоди нешто не-
угодно изненада)
18. Жена без вијенца, звоно без језика, погодба без језика – не вриједи.
19. Зли биљези – мрке кукуљице (не надај се добру, јер су мрке к. ај-
дуца)
20. Земан гради, земан разграђује.
21. Ја га на ‘ву мушицу још не виђе (кажу за добра или ‘рђава човјека)
22. Кад би була рачунала, што све у питу метне, не би ју никад пекла.
23. Какво орање, такво и брање.
24. Какав рад такав и род.
25. Ко се у младости зноји, тај се у старости гоји.
26. Кад имаш пун лонац, онда отресај жлицу, кад дође дно, касно је
отресати. /тј. штеди кад имаш, кад престанеш имати, касно је ште-
дети. /295/
27. Ко меће на пашче звоно, а на дјете пово, тај не зна што ради. /296/
28. Ко истину гуди, гудалом га по прстима туку (некад не ваља бити
искрен)
29. Кад поједеш туђу кокошицу, вежи своју за ножицу.
30. Ко девети у плугу (каже за неког који је у неком раду – непотребан)
31. Међед се ваља па остане длака.
32. Мрка капа зла прилика (види бр. 19)
33. Није на што зја, него што му се да.
34. Не лежи се ‘ђе те не сврби /тј. не води тућу бригу/.
35. Не зна ‘ђе је тупаљ, док не напипа; каже се за чељаде мало паметно.
36. На њему има сваке тице перја (каже се за човјека превртљивца)
37. Ни луду теци, ни мудру остави.
38. Није приша уловила миша, нег’ чекање и дуго вребање.
39. Најгоре је, кад уш гладница, постане краљица.
40. Немој се „ачити” – тј. правити лудорију од себе.
41. Нити се Богу помоли, нити купуса прегноји тј. није никад доста.
42. Не вежи језик за сваки ступ.
43. Не бојим се, него ме је стра’
44. На крају канџија пуца – каже се за још неку ствар, којој се не зна
свршетак.
45. Нијесу вране снијег позобале.
46. Он ти запалио у Градац – тј. отишао пјешице у Г.
47. Од воље ти ка’ Шокцу пост, а кадији на самар.
48. Од зла дружника и коза без малика, тј. добра је и коза па макар се
и не музла, кад не можеш добити дуг.
207 49. Од чега сит о’тога и деб’о.
50. Пребићу ти гњате! – кад се неко неком грози. СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
51. Пијан лако обогати, тријезан тешко рачун плати.
52. Поштен се никад поштењем не куне.
53. Памет и поштење не мош ни купити ни продати.
54. Празне се пушке боје двојица, а пуне само један. – тј, кад чојек
носи пуну пушку онда се боји само онај кога ће срести, а ако носи
празну, боји се онај који је носи и онај који га среће, јер мисли да
је пуна.
55. „Руча га гри” – кажу кад пашче крепа.
56. Сит лако јело пробира. /296/
57. /297/ Сит оченаш врагу очи избија.
58. Сиротиње на земљи не може нестати.
59. Све поврзи, а Боже помози.
60. Старије је јутро од вечери.
61. Стог сијена, није никад угњечио миша (кажу за ситну дјевојку, а
крупног ђувегију).
62. Силом прди, ‘рђом смрди. (Кад се неко чељаде хоће да издигне
између осталог свијета, а онамо је нико и ништа).
63. Сретном не треба тећи, а несретном није корист тећи.
64. Слабо коза брсти, кад је крај ње вук.
65. Тако ми св. Анте који чучи на цвитуши (брдо) не’ш ме добити!
(клетва црквицом св. Анте код Ловинца).
66. Тука би те, ал’ ти не би да плакати.
67. Трла баба длан, да јој прође дан.
68. Узми врага поред блага, благо пропаде, враг остаде (кад се неко
жени за мираз).
69. „Упрла љута у жестоку” – кад се два чојека око нечег прегоне, а
један другом не попушта.
70. Шта си се спрео ко пиле у кучинама.
71. Шта си се спрео, ко прдеж у туру.
72. Шта си ти толико на њу наја’? (Каже мати сину ако јој што снаси
приговара.)
73. Што паре врте, бургија неће. (Помоћу новца можеш све учинити.)
74. „Што је дига’ нос, кон да га није бадрљица од бујади у пркно убола.”
Кажу за неквог околог човјека.
75. Што даље од очију, даље од срца.
76. Што превише, није ни с маслом добро!
Додатак
77. Да је до суда, ко од суда, ниједно чељаде не би процес изгубило.
78. Био би велики газда, да није ове за мном, што виче: „Не шали се
са мном!”
79. Добио дан – личином испод репа – (кад се коњ с личине одвеже,
удари га обично онај који га одрјешује по задњем дијелу трупа)
каже се кад неко буде отјеран с неког посла, или службеник из
службе.
80. Комарцу откини ногу, не треба му више – каже се – кад се сиро-
маху неква штета догоди. /297/ /уметак, 297а/
208
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
81. Јеба’ враг, а неки кажу и пандурд (жандара), па испа винанц – (фи-
СРПСКОГ НАРОДА У нанси су код Личана омрзнути и ако иду у ту службу, финанс носи
ЛИЦИ И КРБАВИ III
оружје – а војник није, има власт, а жандар није).
82. Пјаном треба и без сјена с пута се уклонити!
83. Једна репа цијелог љета, и та црвљива! – кад добије нетко од некога
слаби дар, за који се није ни надао.
84. Брунда (брбља) ка’ баба из товара.
85. Засмрђе ки фор (твор) кад неко у друштву упуши (прдне), а да се
не чује, али засмрди.
86. Сретан му пут, ка кози, кад ју срете вук!
87. Куд нема брашна, туд’ нема ни зрно!
88. Уживам ка’ пас на поздеру!
89. Добра је моја жена, штета што јој се мајка није изјаловила – хоћу
рећи – облизнула!
90. Мајка ћерцу кара, а снаји приговара.
91. Туђа рука свраб не чеше!
92. Кад се куја научи жрвањ лизати, или кују убити, или жрвањ раз-
бити.
93. Свака преша слаби поса’. /297а/
94. Нисам пљува у чашу – тј. није ми било мрско напити се. /297 б/
95. Она која рије, та и извлачи – значи тко, ради тај и има.
96. У једном се селу пријете, другога се не боје. (каже се за силовна
човјека).
97. Врагу га ја испсујем – (казаће неко чељаде за друго, или отац за
сина).
98. Пијана глава не носи барјака!
99. Бацио жлицу на полицу! Каже се кад неко умре.
100. Пути су божији, куд год пођеш – или којим гођ пођеш!
101. Не пада снијег да помири свијет, него да свака звјерка покаже свој
траг.
102. Од везиље свиле и од курве к...а не тражи.
103. Е био је и чојек и лопов! Кажу за неког чојека кад умре, а био у
животу свакакав.
104. Чувај врећу, док је при вр’у.
105. Ко ће наплести узица, да свијету завеже губица.
106. Товио се само низ брдо ваља!
107. Рђавом к...у и длака смета.
108. Напао ме ки свраб гузице!
109. Ко се задужи врагу, Бога се боји молити!
110. Оде куд и цар пјешице! (оде у нужник).
111. Да је ткати ко зјати – или: није ткати ко зјати.
112. Врагу га ја не исписујем!
113. Пала мува на међеда – каже се од шале, кад се неко тужи да га боли
што нпр прст, рука итд.
114. Нек си ти жив и здрав, а зуб нек једе говна – кажу од шале кад се
неко тужи, да га боли зуб.
115. Не дај ми Боже оно, што ти мајка мисли, а дај ти оно што ми жена
мисли! (јер мајка увијек брине за сином ако оде од куће, забакаће,
209
 превалиће се с колима и отиће се и потући, погинуће итд., а жена СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
увијек мисли отиће код друге).
116. Што далеко од ока, далеко и од срца!
117. Питали старца: кад је чојек најрадоснији у животу: кад се млад
ожени и кад млад остане удовац.
118. „Тај се у једној паљети не обује” – кажу за човјека нестална – пре-
вртљива.
119. „Печен и варен” – то кажу за неког човјека који је много препатио
на многа зла.
120. „Био на ситу и решету” (кажу за човјека префриганца).
121. Уплашио би и цареву војску – кад нетко нешто приповједа, не уве-
личава више него што је у ствари. /297 б/
122. Оли се ки мачак огорелом цапом! или огорелим репом. /297 в/
123. Не лаје куца села ради, него себе ради!
124. Лако је наћи пјевидруга, али нешто плаши друга!
125. Нема гриј’а у јелу, него у рђавом дјелу!
126. Наша маја до три посла ради, прди, преде, варенику вари!
127. Немој да се градиш бенаст, кад нијеси!
128. Или куј, или не мрчи гаћа.
129. Помодрио ка чивит – кад је неко тешко болестан, он већ поплави.
130. Обилази ки мачак око вреле каше!
131. Вриједан ки доњи камен у млину!
132. Још је куга морила, али није у гузицу погодила!
133. Било је вукова и дуљи репова, па нам нијесу могли ништа! /297 в/

5. СВИРКА И ПЈЕВАЊЕ /298/

Познато је, да је народ у овим крајевима, слабо музикалан. У новије

вријеме, унешене су са стране разне пјесме, које се пјевају по Словенији,
Сријему, Србији, па и’ женскадија доста згодно пјева, обично у два гласа.
Примјетити ваља, да Хрватице – Крањице – много љепше пјевају од
Српкиња, то ће бити из разлога, који сам напријед навео, што Крањице
проведу извјесно вријеме од малена по служби по варошима, па ту изуче
и пјевати пјесме, које послије пренесу у село.
Пјесме се пјевају на зборовима, прелима, па путем кад иде младеж из
цркве у сватовима, у опће у свим веселим приликама.
Како дјевојке, тако и момци. Но ожењени и старци људи, ријетко се
виде, да пјевају путем и на јавним мјестима. Они пјевају „окалице или
розгалице” највише у биртији и код кућни’ весеља.
Што се тиче „свирке”, у данашње вријеме, најприсутнија је свирка уз
„тамбураше” у коју момци ударају по прелима, а и путем идући. На
тамбурици, које израђују нарочити мајстори (био некад чувени Миливој
Блитва из Метка) дијелови су: „кутлача” „реп” и „кишићи”.
„Кутлача” је покривена танком дашчицом, која је на неколико мијеста
„жилом” (усијаном дебљом жицом) проврћена. На њој је „коњић” преко
кога су од кишића, затегнуте жице. 210
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Обично су четри жице, које се удесе или све на један глас, или двије
СРПСКОГ НАРОДА У прве, за терцет више од двију’ задњи.
ЛИЦИ И КРБАВИ III
У њи’ се удара пером начињеним од пера из крила туке, или пером
направљеним од трешњеве коре. Тамбурицу украсе на крају репа са ки-
ћанком од вуне или брке.
Свирање уз тамбуру, није од некве умјетничке врједности, нити се уз њу
песме пјевају. Неколико обични’ тонова, који се измјењују. Тамбурашких
зборова као по Хрватској и Славонији нема, осим по варошима, која су
образовани школовани младићи разних удружења.
Нарочити’ свирача уз тамбуру нема, тим се занимају момци док се не
ожене.
Тамбурице су направљене од дрвета кленова, а и од орасовине.
Други инструмент у овим крајевима су „гусле” од јавора сува. И те су
се тако рећи затрле и ако је у моме дјетињству готово свака кућа, имала
гусле. /298/

/ЦРТЕЖ ГУСАЛА/ /299/

/299/ Разлог, да се затрле гусле биће тај, што су се услед економски’

прилика, распале задруге па се младеж из малена одала послу, и заради
по свијету одећи, те им није до гусала, него да што заради и крувом
се прерани. Уз гусле се највише пјевало по прелима и разним другим
згодама и весељима. Било је слијепаца, који су ишли од куће до куће, и
пјевали уз гусле, а народ и’ дарива’ житом, власи, вуном итд.
Гусле су прављене од дрвета јаворова. Гусле се састоје од „кутлаче” репа
и два „кличка”, који су утврђени на горњем дијелу репа, који је за ту
циљ у двије рупе проврћен. У кличке су утврђене сручене од коњског
репа, а везане за „носић” на доњем дијелу кутлаче. Кутлача је покривена
утврђеном јарећом кожом (разумије се, без длаке, на кожи је у средини
коњић, а преко њега иду двије струне (од кличака до носића), а клич-
цима се затеже струна према висини и гласу, који пјевач (гуслар) жели.
Да струне бољи глас одају, морају се мазити смолом, које је за њу још
на десној страни кутлаче накапана. По струнама вуче се гудалом, које
је начињено од дреновог дрвета, савијено у облику лука, а крајеви су
састављени струном.
Пјевач, кад гусли, држи гусле у лијевој руци (гусле су у крилу гуслара,
који сједи) и повлачи гудалом преко струна, а у струне удара, са ота
четири прста од лијеве руке.
Гусле и ако примитиван инструмент, врло је угодно слушати, кад неко
лијепо у њи’ запјева.
Двојнице а кажу и двојице једини музички инструмент, који се још за-
држа’ у овим крајевима. Већином у двојнице свирају чобани код оваца.
Оне су израђене од јаворова или кленова дрвета, направљене уједно
211 двије цеви, а у оном дијелу који дође на уста кад се свира (који је зарезан
у косо) дођу ченови „дворци”, који се подударају са зарезима на двој- СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
ницама, а с горње стране су зарезани да зрак из уста може прилазити.
Ове цјеви су у једном комаду, а доњи је део избушен на рупице и то
на једној цијеви – десној три, а лијевој четири, по којима се прстима
пребире и мелодија изводи.

ЦРТЕЖ ДВОЈНИЦА /299/

/300/ Тко лијепо знаде у двојнице пребирати врло је лијепо слушати,

угодна мелодија, више сентиментална. Дугачке су по прилици око 35–40
цм. Славуљ, то је био некад музички инструмент, кога се сјећам из дје-
тињства и сасвим се затро. Потпуно је истовјетан маћедонским „кавалу”.
Дипле сличне гајдама, начињене од јареће коже. И тај се инструмент
изгубио. Сјећам се из дјетињства, да су их имали чобани. Сама свирка
је била доста пиштећа, и није била баш особита, више су дречиле.
На диплама се нису могле нарочите пјесме и мелодије свирати, као на
гајдама. Видио сам у Србији (око Врања) и старој Србији Маћедонији на
исти начин начињене дипле. Тога данас у овим крајевима нема.
Трубаљка или трубајица. Чобани а и дјеца са равног и глатког јасеновог
штапа, који нарежу около наоколо (то раде у прољеће) „сврну” кору, па
је савију у трубу. На горњем крају остане уско, а према дну све шире.
Доље се на дну утврди кора трном, а на горњи крај се увуче „писак”, који
се сврне са љескове гране. У овај се инструмент само труби, не може се
ништа пјевати или свирати. Дјеца у прољеће – чобанчићи – сврћу од
врбовине „свиралице” већ то је познато.
Игре: пок. проф. Мојо Медић иначе и сам Личанин, описа’ је готово све
личке игре, па би их било илузорно овђе доносити. Чини ми се, да је те
игре издала Југословенска Академија, и у Летопису Матице српске, те
су игре објављене.

ЦРТЕЖ ТРУБАЉКЕ /МАРГИНА, СТР. 300/

XIII ДУШЕВНЕ ОСОБИНЕ

Личани су људи доброћудни, мирни и озбиљни. Наопако, да су „прзни-

це” према њиховој снази и јачини. Нађе се и међу њима људи силовитих,
или како они кажу „бикоња” или „небеситих”, док се не намјере на неког
бољег од себе.
Туче су међу људима врло ријетке, тако рећи не дешавају се, хоће да
се оправдају „преријече” – већином око земље – међе – но, и помире
се. Личани су повјерљиви и искрени, „што му је на срцу, то му је и на
језику”, не знају се улагивати, претварати, или једно мислити, друго го-
ворити, а треће радити.
Народ је јако бистар, то свједочи огроман број интелигенције (коју су
дали ови крајеви) – а која се одликује својим радом и поштењем. /300/ 212
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
/301/ Ни до данас се није десило, да је који Личанин чиновник или слу-
СРПСКОГ НАРОДА У жбеник учинио према држави проневјеру. Они су често пута и сувише
ЛИЦИ И КРБАВИ III
службени, и вјерни оном кога служе.
У ранијој Аустругар./ској војсци, многи су Личани, заузимали високе
положаје. И ако су били на високим положајима као ђенерали, фелд-
маршали, адмирали (и данас адмирал Прица) нијесу никад своје Лике
заборављали, нити се од ње туђили и срамили.
Аустр.уг/арске/. власти, јако су их радо у војску и службу примале, као
поуздане и стручне службенике.
Велики број Личана био је у „царској” служби, да ваљда ни једна покра-
јина бивше Аустр.уг./арске/ није их толико дала.
Ранија Аустр.уг/угарска/. управа знајући их, као поуздане и добре слу-
жбенике, радо их је примала и школовала, те се није чудити да су готово
сви познати Личани поникли из сиромашних личких потлеушица.
Народ је даровит, лако учи разне радове, језик. Како су пошли на рад у
Америку прије 40 година, сваки је тамо по нешто – макар и погријешно
научио – енглески говорити.
У старије вријеме, за вријеме Границе, учили су у школама њемачки, тј.
но то опет није сметало, да су у кућама задржали све народне обичаје, и
није се успјело са германизацијом, за којом се ишло за вријеме Јосифа II.
Народ воли школу и даје радо дјецу у школу, а по свршеној школи у
разне занате и трговину преко „Привредника”, па зато данас има Личана
спремних и способних трговаца широм наше земље.
Они нијесу као маћедонски печалбари, да се не „вошти” (себе заборави)
на раду у туђини, добро најести и напити, он хоће да ради, али да се и
добро храни. Сад је било доста Личана по разним радовима у Њемачкој
‘ђе су били добро плаћени, али за бадава – кад је усљед рата слаба храна,
па су сви напустили поса’ и вратили се кућама.
Изгледа, да су Личани, способни за све радове. Они који живе у шум-
ским крајевима, одлични су шумски радници, а у другим каменитим
крајевима, одлични зидари и клесари. Дакле, сама их природа, на то
упутила.
Иначе су Личани један према другим у опхођењу пажљиви, редовно се у
путу поздрављају, никад се не вријеђају или псују, осим кад се посваде
за какву ситницу, но и то брзо прође. Највећа је увреда псовати Личану
„матер”, та се увреда не опрашта, и долази до боја. Но, то раде посљедњи
људи. /301/
/302/ Млађи, донекле поштују старије, особито ако је старији на свом
мијесту, према млађима озбиљан и не даје ‘рђава примјера млађем „ако
му да’ш прст, одгризе цијелу руку” – кажу старији за млађег; или метни
га на столицу, он оде на полицу.
Млађи људи, знају се са старијим и нашалити, али никад безобразно, а
стари ће рећи: „Стар вук, пасја спрдњи”.
Народ власти цијени и поштује, а особито воли чиновнике од суда или
213 среза, који хоће с њима лијепо, да се питају и разговарају.
Лички сељак, па и дјете неће проћи мимо чиновника – господина – или СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
старијег уопће, да га не поздрави или скине капу.
Може се рећи, да је поштење у народу доста развијено. Крађе се не де-
шавају, потрица буде, но то кривицом чобанчади, која се за затрају, а
благо оде у квар, но да се хотимице то учини, нема случаја.
Раније је било паљевина, крађа итд. и то већином из освете, као што је
било и хајдука, баш за вријеме круте, вој./нњ/ дисциплине за вријеме
Границе, но тога данас нема. Можеш слободно путовати куд’ оћеш, не
бој се ништа. Мушкарци немају времена за безпослице, јер треба ради-
ти, а још мање женскадија. Зими мушкарци тешу дијелове од кола, граде
жлице, грабље, виле итд., а женскиње тка и плете.
Што се тиче блудног живота, може се рећи да тога у Лици и нема. Ри-
јетке су жене, које су „курве”, „тете”, на такве нико и не гледа, а већ о
дјевојкама да и не говоримо, те су чисте као цвијет, осим ако се нађе
по вароши која „дикла” (слушкиња), која се тим послом бави, и то само
„Крањице” (јер оне и служе) а Српкиње никад.
Што се тиче побожности, не може се рећи, да народ није побожан, али
баш није много ни богобојажљив. У цркву иде великим свецима, посте
слабо, и ако су у старо вријеме све постове постили. Моле се Богу, уз-
дајући се, да ће им бити зато Бог у помоћи, и да ће зато бити од Бога
награђени.
Попове поштују, старије зову „попом”, кад га сретну, љубе га у руку, и
скину му капу. О псовкама говорено је напријед.
Народ је у опће вриједан. Ради и од више, али како су већино земље
слабе, камените, слабо и рађају, у толико више што данас нема и оваца,
ко што их је било, па се њиве не могу торити као у старо вријеме, док
су биле задруге.
Ред и чистоћа у кућама, прилично је заступана. Нема куће у којој нема
чисте и уредне постеље. Видићеш у сељачкој кући на столу столњак,
па тавијоле, пладне, жлице и пињуре итд. Подови (патоси) су чисти
и орибани /303/а и посуђе у кући (код огњишта). На чистоћу се доста
пази. Приликом мога путовања, љетос по овим крајевима, изненадио
сам се, како су ме у појединим сељачким кућама, знали лијепо примити
и дочекати, да не би било ни код грађана, дочекан боље!
Народ у овим крајевима осјећа се као „Србин” а вјеру зову „српском”,
Хрвати и’ зову Власима, а они њих, који се крсте с’ „лопатом” (са свих
пет прста) „Крањцима”. Србин сељак, увијек ће истаћи своје име, да и
Србин.
О неквој грчко-источној вјери (што је била увела пријашња Аустроугар-
ска/. управа) или „православним Рватима”, сељаци Срби не знају.
Питали једног: „Како ти можеш бити Србин, а родио си се у Рвацкој?”
а он одговори: „И Исус се родио у штали, па зато сведно, није магарац.”
За вријеме мога раног дјетињства, ми дјеца, српска и крањска, знали
смо се између себе тући, и камењем једни на друге бацати, па су биле
и некве нарочите пјесмице, у ту циљ састављене, које се данас не чују,
тако нпр. крањска би дјеца, ругала се нама: 214
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Ај ти Влаше репати
СРПСКОГ НАРОДА У Када ћеш нам крепати
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Тешко оној руци
Која ће те тући
Тешко оној лопати,
Која ће је копати...

А ми дјеца, „вара” по њима камењем – а и ми смо знали њима некве

мрсне пјесмице пјевати. Чули од старији, па их и ми опонашали. Добио
сам често батина код куће, јер сам као дјете био несташан и у сваком
колу војвода.
Народ зна да је Србин, и да је дио оних правих Срба са Косова, јер знаду
да су се овамо доселили, знаду из пјесама о цару Лазару, Обилићу, Мар-
ку и осталим српским јунацима, нарочито ускоцима (Иван Сењанин,
Јанковић Стојан, Старина Новак, о Мијату Томићу арамбаши итд.).
Народ сматра да Србин мора бити из српске вјере, не иде му то у главу
да има Срба муслимана или католика; но зна муслимане (ове паше из
Босне и да су то потурчени Срби – осим Крањаца прости свјет у Лици
који није никуд иша’) за другу вјеру не зна, а и не брине се много за то.
Знаду, радећи по свијету, за Енглезе, Швабе, Румуне, Вранцузе итд., али
највише симпатишу Руса и како они кажу „Рујкана”, њих највише воле,
„јер смо исте вјере”.
А доиста Руси су увјек у старо доба помагали овај народ /304/ ако ни-
чим, оно „црковнијем књигама”, те у свима црквама у Лици и данас
постоје књиге печатане у Москви или Кијеву.
Срби баш Крањце (католике) не воле. Ријетки су, да су између себе
побратими, или стрижани кумови. Срби, кажу, да су они подмукли и
невјерни па зато и постоји међу Србима ријеч: „Ни у тикви суда, ни у
Крањцу друга”.
Личани називљу народ, који живи на граници Босне, али са босанске
стране, „мутлази и мутлакиње”, а и „рајкани”. И ако су они Срби, наши
Срби Личани не држе много до њих, не мрзе, али их и не воле. Сматрају
их као инфериорније од себе.

XIV TЈЕЛЕСНЕ ОСОБИНЕ

Народ је у Лици, како мушко, тако и женско – може се узети крупног

раста. Изгледа, да у новије вријеме – нестанком народне ношње ово
опада по мало, не види се више много људи крупни ка’ растићи, велике
главе, широкије плећа и јаких мишица.
Можда томе има и других узрока, доста слаба исхрана, нема варенике
ка’ воде, замлазе, а нема боме ни скорупа ни басе Одајући по свијету,
изнуре се, напорним пословима, јер најтеже послове Личани раде.
Причали су ми моји војници, који су долазили из Америке као добро-
вољци (у рату 1914–1918) да у Америци грубе и тешке послове неће
215 нитко да ради, осим Личана и Црнаца.
Дабоме, кад такав буде у Америци по десетак и више година, он заради СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
паре, али и дође кући изнурен и истрошен, па какво му може онда и
потомство бити? Људи су већином плави, а и смеђи, раста високог а и
средњег, малени су ријетки. Очију већином зелених, црних, а ријетко
плавих. Људи црвене косе нема, али има женскиња, те момци баш не
воле, јер вјерују да жена „риђа, рудаста” није сретна.
Женска која је била са плавим очима, много се цијени, а црномањасте
мање. Људи без бркова ријетки су, а и жене бркате. Има ријеч: „Чувај
се ћосава чојка, а бркате жене.” Људи и по тијелу нису много длакави
„руњави” обично нешто по прсима.
/уметак, 304 а/
Кад се жени ћелави муслија
Ма’че калпак на ћелаву главу
Мор доламу на грбава леђа
Жуте чизме на егаве ноге
Кажу, односно, приповједа се, да су раније људи били вриједни и јаки,
и сам сам при случајном проласку у гробљима код прекопаних старих
гробова, виђао врло велике људске лобање и трсне кости (гњате).
Причају, да су стари људи и много дуље живили него данашњи. Постоји
о томе причица:
Наишао један чојек поред једне куће, али то пред њој сједи један ђед и
плаче:Пита га овај путник:
„Што ти ђеде плачеш?”
„А тука ме отац...”
„А зашто?”
„Што нијесам дједу донио лулу...”
Личана има много снажних. Ми смо у нашој кући имали слугана неког
пок. Алексу Глумца. Био је чојек око својих 35 година, али јак „ки зе-
мља” /304/.
/305/ Косили смо и сушили сијено на луки. Како је било сијено добро
родило, пофалило оцу „стожине” да се сијено сађене (садије у стогове),
па ће послати истог Алексу у оближње Глумачко село, да тамо потражи
од очевих пријатеља, стожину, и да донесе.
Он оде, а како није никога наша од људи код кућа – све је било у пољу –
он отиђе у „јелак” (шума ђе расту јеле) па усјече три јелића, окреше их,
веже усуканом „тртвом” (гужвом) и донесе на луку на својим леђима.
Треба имати на уму, да је свака стожина, онако сирова, најмање морала
имати 40–50 кила, то три 120–150 кила, а из јелара ђе и’ је усјека има
скоро „ура” ‘ода. (То сам на своје очи видио).
У вријеме Границе – то ми приповједао мој отац – један је Личан у Го-
спићу за „окладу” упртио себи на леђа коња натоварена вином у мјеши-
нама! И то је вражија опклада била!
Ја сам – чини ми се 1905. год. као учитељ био код мога рођака у Могори-
ћу. Он је исто био учитељ. Биле су школске ферије. Њему је један сељак 216
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
зидар, поправљао шталу. Мјесто дрвених „штокова” за пенџер, требао
СРПСКОГ НАРОДА У је уметнути каљене, отесане из једног комада. Тај комад камена био је
ЛИЦИ И КРБАВИ III
дугачак око 1 метра, широк око 31 др и толико по прилици и „дебо”. Ја
га гледам како он ради, па га упитам, колико има на дан? „А – вели он
– и дижући тај камен на раме као перо – три цванцике, било би доста,
да није ове преко пута”. Преко пута била биртија. Кад би се прерачуна-
ло, тежином оног камена, било би око 100 круна и јаче, и он то диже и
метну на раме као од шале!
Људи су крупни, „крупне кости”, али трбушастих, „трбана” врло ријетко,
да се може рећи, да и’ и нема.
Најтежи човјек, може да потегне до 100 кила тежине, али жена има, која
може и преко те мјере потегнути.
За чојека, који је ‘итар, окретан, брз, а уз то и јаки, кажу „окопран”.
Жене нероткиње су јако ријетке, па зато и’ има много, које је Бог добро
благословио! Има и’ које су родиле по 6–16 дјеце. Моја баба родила је 16
комада, а моја мати нас деветеро. Деси се случај, да жена роди и мртво
дијете, но не дешава се, да жене намјерно дијецу „побацују”.
Људи и жене, обично умиру од старости или као дјеца у дјетињству.
Многи старац и баба знаду догурати и до 100 и више година, а од 75–80
има и’ много. /305/.
/306/
Главни дијелови тијела су на чељадету:
Глава, у глави су очи, очни поклопци или капци, трепавице, нос (у носу
„мрнедавци”), уста, у устима зуби и језик. Чојеку око 18-те године ничу
крајњи зуби од кутњака, који се зову „мудри”. На глави је чело, „слијепе
очи”, тјеме и затичак. Дно од уста испод носа је „губица” на њој су брци,
код чојка, а доњи дио браа. На образу старији људи носе „бруњкеле” или
„покенбарте” (backenbarth).
Јабучица је дио гркљана, који се кроз кожу познаје на врату. То кад је
Адам појо са Евом јабуку у рају, а Бог за зовно, онда му се од стра’ ус-
правио комад јабуке у грлу. То жене немају.
На улазу у грло, двије су „ресице”. Кост која иде поред прсију зове се
„прсна кост”, а кост која иде од врата па до једног и другог рамена, зове
се „котлац”, позади су на леђима двије плећке, „плећа” или „плећи”.
На леђима је „ртеница”, она је састављена са ребрима (Личани кажу и
„лебрима”) за прсну крсте. Доња ребра, која нијесу спојена са прсном
кости, зову се „вита”. Испод прса је „трбу’“, а са стране „слабине”. Више
споловила су „димњаци”, а кажу и „димљаци”.
Рука се дијели на раме, рамену кост, „лакат”, „цијепови” и шака. Пру-
жена шака зове се длан. (Кад неко неког удари са дланом, то је ударати,
добио је „пљуску”. Скупљени прсти уједно, то је „шака” (има и глагол,
217 „шакатати се” тј. тући се шаком).
Нога се дијели на кукове, „бедро” (бедреничне кости”), кољено на коме СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
је „чашица”, испод кољена су двије кости, „гњати” на крају којих је „чла-
нак”.
На руци, сваки прст има три „жглавка”, само палац два.
На нози су прсти, „петов” и табан (глагол „потабанати”, нешто табанима
угазити).
Запети међусобно прст о прст и вући, ко кроза прстење, зову „вући
куку” а стиснути шаку, па један другог ударати жглавковима ожглавкове
кажу „кресати кремен”.
Педаљ је мјера, којом се мјери, кад се растегне од палца до краја великог
прста, а „пачушица” кад се растеже – палац и кажипрст. „Шув” је мјера,
кад се скупе шаке, па даљина, од једно до другог пруженог палца.
У прсима је „бијела и црна џигерица”, и срца, у трбуву је „штумак” (сто-
мак), дроб и слезина. /306/
За чојека, који нема косе на глави, кажу да је ћелав (ријетки су).
„Сакат” је онај, који је осакаћен у ноге, па не може ићи, без два штапа.
„Шепав” је онај, који има једну ногу краћу од друге, па шепа кад иде.
Зову га „Шепо”. Крањци зову „бугаду” (кад греду – иду онда бубаду).
„Егав” – који има криве ноге, да би му могло дијете између ногу проћи.
Онај који не може говорити, тај је „нијем”, а који муца кад говори „му-
цав” или „мутав”. Ко не може добро изговарати: „тентав”.
Ко не види на оба ока, тај је слијеп, а на једно „ћорав”.
За човјека који увијек кађље, а у прсима му крчи, кажу, да је „сипљив
и сипљајив”.
Чојек који није право драв у памети, кажу, да је „луцнут”, „шумаст”,
„шукнут”, „штијћ”, „није на свој шести”. Чојек који је бијесан, то је „ма-
нит”, а чојек који се радо побије, па оће да убоде ножем или убије чојека,
тај је „кидишљив” (глагол кидисати, тј. ударити, на неког силом), а за
онога који је глуп, недотупаван, кажу „бергав”, „арум” – човјек диљачан,
силовит.

ХV НАРОДНА ЗНАЊА

1. Знања о човјеку:

Народ вјерује, да је Бог чојека и све што живи на земљи као и земљу и
воде створио, и да је чојек на земљи да ради – да се мучи – као за казну,
што је због Еве ишћеран из раја.
(У рају је било – веле – дика небеска. Сваког цвијећа, воћа, по средини
тека поток вареником, с једне и с друге стране брда паленте, па само
сједи кусај и присмачи палентом, ал’ не даде враг Еви мира!)
Вјерују да је овај свијет пролазан, чојек кад умре, праведни иду у рај,
а неправедни у пака’, ђе и’ врагови на ватри пеку и у котловима варе! 218
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Сјећам се једне пјесмице из дјетињства:
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III Ој чојече праведниче
Један божији службениче
Чини добро за живота
Ако мислиш божији бити,
Поштуј брата старијега
И тебе ће млађи твоји
Кад чојека самрт нађе
Ништа собом не понесе
Већ скрштене бијеле руке
И праведна дјела своја. /307/

/308/
Вјерују у судбину, како је суђено или како је чељадету писано, ‘нако ће
му бити. (Био неки босоноги Шико Видмар, трговац у Сењу. И ја то
памтим. Има’ је брата, за ништа није био. Шико му купи кола и коње, па
да кирија и зарађује, па да се крувом ‘рани. Но овај прода коња и кола
па проћерда. Послије туца катуду крај цесте. Сељаци су знали све то,
али су резоновали: „Шта’ш ти томе. Не можеђ ништа. Тако му суђено...”.
Вјерују да има људи репати, и особито међу Турима, зато они кад сједе,
због репа морају прекрстити ноге.

2. Знања о свијету:

Бог је створио све. Није му мило, кад неко каже „нема Бога”. (Пок. про-
фесор Универзе В. Ђ. доша’ својој кући, па кад видио матер, да је прек-
сртила брашно, које је усула у кота’ за паленту, зграби кота’ па баци из
куће. „Ето, нек ти је сад свари!”. То су му грдно сељаци замјерили.)
Сељаци кад грми, крсте се и моле Богу. Не вјерују да се земља окреће.
Кад би то било, да се земља окреће „ја би сачека” – каже неки Личан –
„па кад наиђе Америка, ја право у њу, без икаквог трошка!”
Кад уз буру снијег ситно пада, онда „вије”, кадар је завијати све цесте и
путове, а и неељаница од Зрмање до Книна, сваке године, буде завијана,
па се онда купи народ, да „прокида” пут. Крупан снијег кад пада – кажу
„кија”, за ситну „тијану” кишу у пролеће и с јесени, која дуго зна падати,
кажу „миждралица” или „миждри”.
Кад се снијег топи, онда је мокро, путем буде сама каша од снијега и
воде. То зову „лапавица”, „салауковина” – кад пири јаки вјетар с кипом.
Ситни лед у прољеће кад пада зову „солика”. „Туче” и „крупе” у овим су
крајевима ријетке.

3. Знања о животињама:

Од дивљачи је познат: међед, вук, лисица, дивља мачка, јазаац, твор

219 (зову „фор”), куна, видра, срна, срндаћ, пув (лат. Glis glis), зец. За храну
употребљују срну, зеца, док Крањци једу међеда, пува и јазавца. Ови СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
последњи знаду велику штету начинити у кукурузима, па зато ноћу неки
сељци пале ватре око кукуруза, те и’ ш њом плаше. У пољу живи миш
и кртина.
Од птица познају: орлину, јастреба или копца, швраку, коса, врепца,
шеву, дјетлића, врану, жуму, сову (јејина), сјеницу /308/, сврачка, дивљег
голуба, дивљу патку и дивљу гуску, јаребицу, препелицу, грлицу, крешта-
лицу, латавицу, штиглића, чворка.
Овђе можемо споменути и шишмиша (слијепог миша) и ако он не спада
у штице.
О рибама је говорено напријед у Хидрографији.
Змија има у Лици, нарочито на присојним каменитим мјестима, много.
Народ сматра све као отровне и „поганице”. Познате су од отровних
„кљечар” (риђовка), па поскок, који има на глави мали рошчић, кажу да
се може скупити и за чељадетом бацити. „Кравосас” црна неква змија,
за коју народ вјерује, да сиса краве, па кад се код куће музу, иде из сиса
црљено млијеко. Бјелоушка којих има највише по барама и око воде.
Она је неотровна и не може ујести, али и њој народ не вјерује.
Народ позна гуштерицу и зеленбаћа, који кад чељаде уједе, не пушта,
док му главу не осјечеш.

Од буба познају:

Муву обичну, па велику муву „зуквачу”, комарца, паука, шака бака, гов-
новаљ (некву под балегом), скакавца, мрав црни и жути, рогач или ље-
љен (велики корњаш са јаким роговима), цврчак (који у вече у пољу
цврчи, бумбар.
У кући и по чојеку живи. Бува, уш, руси, стјеница; у житу је жижак, на
говедима „угрци” (личинке, ларве од бубе штркаља), на овци међу руном
„крпељ”, а на коњу „коњска мува”, највише их је под репом.
На поврћу су „бувач”, затим на купусу гусјенице, од лептира купушљара,
на воћу „уложе” (знаду ући, кажу – чељадету у уво). У земљи су „чујине”
(глисте и црви). У прољеће знаде које године бити много „кебара” на
шљивама. Српски народ зна за жабе и пужеве, али то не једу. Крањци
једну пуже.
Дјеца кад нађу пужа, пјевају му:
Пушти пужу рогове
Да оремо долове,
Ако нећеш пуштити
Ја ћу тебе убити
И о камен разбити /309/

220
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
/310/
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III На пужеве изважене из њиове љуске, па везане за шпаг, ватају дјеца
раке. Дјеца знаду љети на врућини говеда уштркљати, вичући крај го-
веда: бада, бада ззззз... (имитирајући штркаља).

Знање о биљкама:

Од дрвећа сељаци познају: букву, јасен, јелу, смрчић (оморика), грабић,

борић, тису (чекињасто дрво без смоле), мукињу или брекињу, клен,
нестику, растић, удиковину, рујевину, лијеску, јошић, дивљу крушку и
дивљу јабуку, мурву, јасика /на маргини: бреза, топола, јаблан/.
У грмљу расту свакојаке траве и грмље: зова илибазга, боровица, ра-
кита, бујад, папрат, смиље и ковиље, ослад (ситна папрат или слатки
корјен), дивље цикламе, мљечика, бун или буновина, коприва, дивљи
шипак (ружа), колац, аптовина, невен, бршљен, кукуријек, слатковина,
сљез, копитњак, мишјакиња, змзелен, рањеник, вратић, гавез, по јели-
ћима неква биљка наметица „мела и имела”, а жене по крововима куће
или штале држе траву „чуваркућу”. У грмљу расте још цвијеће ђурђиц,
висибаба, брндуша, јаглица, јагорчевина, љубичица.
На ливадама „штаваљ”, репух, звоњац, шабњак, дивља мрква.
За лијек служе:
Пелим, сљез, кукуријек, гавез, орахов лист, сок од чуваркуће, лук, под-
бјег, копитњак, боровица, боквица, од тикве листе, плућњак.
За храну се бере: осим домаћег поврћа и воћа: печурке, јагоде, љешнице,
дрењине, глогиње, трњине, дивље јабуке идивље крушке, мурве. /310/.

/311/
По варошима у вртовима сију траву „куморач” – коју међу са крастав-
цима кад се киселе. У Срему ту траву зову „мирођија”).
За храну животињама служе све траве, које расту у њивама и ливада-
ма. Трава „слатковина” јако је добра за прасце, а исто тако и „козлај” и
„сјекавац” (од црног трна младице – поменуто напријед).
За покривање кућа и зграда служи рађева слама „шкоп” – кажу „Кућа
шкопом покривена”. За покривање малих зградица, кокошињца, свињца,
кукурузане, служи често и бујад.
Вјерују, док је овца и пчела најблагословенија животиња. Ниједна живо-
тиња нема душе – само чељаде. За једину пчелу кад угине кажу „умрла”.

Б) Одређивање времена

Рано пред зору је „праскозорје”, па доже „свитање” – „зора и дан”. Дан

се дијели на „ручано доба” (мали ручак око 10 с.), „ужина” око 1–2 сата,
221
„попасно доба” (око 6 сати послије подне), послије „сутон” (сумрак), СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
вече, мрак.
По ноћи одређују вријеме по пјевању пјеваца, први пјевци око 11 сати
увече, други око 1–2 сата по поноћи, а трећи пред „зору”. Сутра кажу
„сјутра” и „про-сјутра”.
/уметак, 311 а/ Овај се „с” чује више као „ш” – „шјутра” „прошјутра”
(преко сутра).
Прије сванућа, укаже се звијезда Даница, а неко каже и Зорњача. Ста-
рији сељаци, већином бабе, дијеле годину на љето и зиму. Љето почи-
мље по њиовом рачуну о Ивањдану, а о малој Гопојини настаје јесен, а
зима од Божића. Послије зиме је прољеће, које почиње о Мученицима.
Дабоме, сад сељаци знаду тачно кад почиње, које доба по „календару”.
У години имају и четри главна поста: Часни пост од бијели’ поклада до
Ускрса. Петровдански, Вел. Госпојински и Божићњи пост.
Између ових постова су мрсни дани, осим сриједе и петка, а ако још
има мањих постова, пјединим свецима, које посте завјетоване жене, нпр.
Пред св. Саву неке посте осам дана.
Месојеђе зову се дани од Божића, па до Бијеле неђеље односно од Бије-
лих поклада оне трају од 5–10 неђеља.
Дане у неђељи зову: неђеља, понеђељак, уторак, сриједа, четвртак, петак,
субота; сви скупа дани у неђељи, зову се „неђеља дана”, а и „седмица”.
Од св. Аранђела до божићњих поклада има осам дана, од поклада до св.
Николе и од св. Николе до Божића све по три неђеље: тако исто од Пе-
тровдана до св. Илије, од св. Илије до Вел. Госпојине, од Вел. Госпојине
до Мале, од Мале /Госпојине/ до Миољдана, од Миољдана до св. Луке, а
од св.Луке до св. Аранђела.
Све. Василије – Мали Божић – пада тачно у онај дан, кад и Божић, само
неђељу дана напријед. Бабе тачно знаду, кад пада који светац, кад су
задушнице и. т. д. /311/

/312/: 6. Знаци о свом народу

Сељаци осјећају се као Срби, па ипак предност дају онима из Србије

и Црне Горе, јер да су бољи Срби од њи’, а лако је њима – говорили су
сељаци раније, – „кад имају своје царство”. Знаду да има Срба по Босни,
Херцеговини, Далмацији, Старој Србији, на Косову и.т.д. Све што слави
крсно име, то је Србин – вјерују – па и зато се каже:
Нико нема што Србин имаде,
Србин има свето крсно име,
Што се дичи и поноси њиме.
За Србијанце и Црногорце, знаду, да су јунаци, а за ове друге Србе из
Сријема, Шлавоније, Бачке и Баната, да су добри Срби, а ма „мекани”.
222
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
7. Бројање
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III У данашње доба, писменост се прилично развила у народу, као резул-
тат школе, те се сељаци, знаду помићи у рачуну, множењем, дијелењем,
сабирањем и одузимањем. Млађи људи, ријетко су неписмени. Сад жен-
ског свијета има их виђе неписменог.
У старо вријеме за рачунање служио је „рабош”, одељано дрво, по коме
се ножем биљеиле разне рецке, које су престављале бројеве. Тога данас
нема, јер у свакој кући има неко писмено чељаде.
На рабошу су биле рецке: I=1, II=2, III=3, V=5, X=10, #=100.

8. Народно љекарство

Овђе ћу изнијети неколико љекарија које сам покупо у овим крајевима:

а) Свраб – (шуга), зову и „чеша”
Скувати љуте паприке, па се оном водом прати. Мазати се својом вру-
ћом мокраћом, а свр’ ње лугом. Неки кувају жиле у кукуријека, па се
оном водом перу. Неки кувају исто неше од кукуријека скупа са лугом,
расолом и сапуном, па се тим оперу и онда добро замотају у бињац и
запаре се.
б) Жутица
Болесно чељаде од жутице, треба на „таште” (на гладно срце) колико
год може поднијети, пити шљивову ракију, јести вришку суву сланину.
На жутицу се може и „нагазити”, ако се стане на жуту ногу од кокоши
која је заклана. /312/
в) Убој
Најобичније, мећу пијавице
Слану крпу привијају,
Привијају земљу иловачу,
Привијају лист од зеленог купуса
Привијају смолу
Привијају од боквице лист.
г) Чир
Намочити прасећу жуч у млаку воду па привити.
Привити намазати лист од дувана са медом.
Привити лист од блитве.
Има једна трава, која се зове „црна трава”, а расте на повисоку стаблићу.
Има црвене бобе, кошуљице црвене велике као ораси, лист од те траве
привити и често мијењати.
Угријати уља од љуске од капуле, па привити.
д) Од малих дјечјих оспица
Дијете држати у топлој соби, и млаком водом купати.
Од црних оспица (богиња)
223
Што год се више може бити у врућој соби, и својом мокраћом квасити. СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
ђ) Мицина
Чим се покаже, облагати је кукурузном врућом кошом, да буде врућа
колико се може држати. Кад мицина узори, јагодин лист медом подма-
зивати и привијати, а кад се „провали” (прокине) привијати кокошије
жуманце, само га добро са соли измијешати, па на крпу намазати. Чешће
мијењати.
Привијати мелем, од печеног црног лука, меда и сапуна.
Неки праве и овакав мелем. Три чена лука (бијелог) стући, па помје-
шати са медом и са мало људском нечисти, па на крпицу намазати па
привити.
Угријати уља у љусци од капуле, па привити.
ж) Црни пришт
Привијају опну од јаја
Привијају прасећу жуч
Привијају сланину
Људску поган
Бјеланце у ракији скувати, па привити. /313/

/314/
Добро је у врућу сапуницу прст умакати. Привијати зечје сало.
з) Кад кожа попуца (обично на рукама)
Мазати претопљеним маслом, што се у уторак измете.
Мазати козјим лојем (ово је добро код лукушија, кад се пере рубље, руке
изједе).
и) Брадавица
Кад поп диже у цркви „свето”, онда се три пут сагнути и узети са цр-
квеног пода прашине и оно мјесто помазати (ово би било и спадало у
врачање).
ј) Рана
Понећи прасећака (прасећу поган) па стући скупа са девет чешања лука,
али на преврнутом стоцу, па привијати, то је кажу – најјачи лијек. Кад се
тко посјече или пореже, убрати пет листића од траве „милиопца” (хај-
дучка трава), па често на рану привијати, али се рана мора често прати.
Кад се тко посјече, да би стала крв, мећу на рану паучину. Исто на рану
стављају „прпор”. Узме се комадић чистог ланеног платна, па се у тави
на масти, пече дуго, док се не претвори у гар, па се тај прпор привије
и крв одма’ стане.
Кад се чељаде ожеже, привијају кисело млијеко; неки привијају кукуру-
зну кашу, или нарезаног кумпијера или јабуке, а неки мажу уљем.
к) Уши
Кад уши боле: узети срп, па му вр’ смрскати, па низ онај вр’ од српа
накапати једећи уља у уво. Нациједити у уво воде од траве „чуваркуће”. 224
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Добро је кад жена замузе мушким млијеком (кад има мушко дијете на
СРПСКОГ НАРОДА У сиси).
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Неки уливају своје мокраће у уво.
л) Очи
Испећи јаје па ракије па привити. Жена да замузе мушким млијеком.
Кад се очи запале, средину од бијела крува (земичке) у леденој води
мочити и привијати. Размутити жуманце од јаја са мало соли, у то умо-
чити влакно од лана, па то привијати на слијепе очи, ако то не помаже,
метати на слијепе очи пијавице.
Пијавице
Од вратовље (кад стене чељаде у ватру) натопити власа од лана у бје-
ланце и привити око врата. /314/
љ) Гутла
Нађу дрвену „боту” (израслину) на дрвету, па се осјече и ођеља и по-
маже са маслом. С овим се таре чутаља и три пут се рече: „Побише се
чутле, која јача, нека ју гони” (и ово спада у врачање).
м) Ако змија уједе за руку или за ногу, закопају руку или ногу у земљу
(У мом селу, тако се лијечио и излечио пок. Обрад Узелац.)
н) Кад зуб боли, мећу на њ тамјана, или ракију.
њ) Костобоља добро је парити се у врућим трипинама (од сијена) и у
врелој води у којој је потпољена трава „зубача” (троскоп).
о) Нагаз
Сељаци вјерују, да чељаде може „нагазити” и тим добије некву болест.
Ако ћељаде стане на мачје или псеће греботине, или на луг или лукшију,
гђе се жене мију, онда по чељадету изађу некве црљене пјегице – осап – а
кажу, кому се то догоди, да је нагазио.
Од нагаза лијечи се:
Трљају се комадом вјенчане робе или сукненом крпом и товоре „ако си
пас иди псу, ако си мачка иди мачки”.
Кад се виде греботине од пса или мачке, треба и’ обићи.
Сварити боровице, у њу метнути девет комадића гвожђа, па са том во-
дом прати.
Шећерна болест
За ову болест су сељаци сазнали у најновије доба преко доктора. Веле,
да је најбољи лијек, од црне мурве (лишћа) кувати чај и пити.

Болести код животиња

Кад се говече наједе зелене дјетелине, онда она храна не може одма’
у бурагу преварити, па се говече „надме”, и ако се не поможе, обично
скапа. „Надањ” лијече, што говече поливају ладном водом по „рпту”,
развале му уста тако што у чељусти ставе говечету дрвен клип, који везу
225 за рогове, тако, да су говечету уста отворена. Узму говечету у грло чашу
уља, да би се бар мало побалегати, трљају говече око крстина сукненом СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
врећом. Ако то не помаже, онда ће на оној страни ђе се налази говеђи
стомак – с десне стране испод десног кука, пробости ножем, и у ту рупу
ставити цијев (обично цијев која се употребљава код ткања), и кроз ту
цијев излазе напоље гасови из стомака. Но често то све није помогло,
па се говече морало заклати. Данас за ту циљ, има код сваког сеоског
старјешине „кнеза” справа, такозвана „трокар”, којим се за час говече
ослободи од надума. /315/
/уметак, 315 а/Ч
Од „протисли” лијече се обложен врућих крпа, или привијају му дрво-
дељну што остане кад се восак из саћа истопи.

/316/
Ждребећак је болест код коњчета, ако му испод врата нарасте неки оток.
Лијече тим, што у тај оток, удијевају кукуријек. Ако коњ кашље од на-
зеба, кувају јечам, па се онако врућ метне у зобницу, па коњу на главу,
да му она пара „сапа” (горе) од јечма, прође кроз ноздрве.
Ако коњ не може да мокри, заведу га у воду до кољена, па ће се брзо
помокрити.
Ако овцу увати „вртоглавица”онда њој ножем зарежу уво, пуште јој крв,
а танком шибицом по увету туку, да крв изађе.
Ако се рана на говечету или свињчету уцрвља, ваља ју изапрати љутом
ракијом. Код мали тучића „кунају”, ваља им метнути сваки дан, по зрно
папра у кљун, да прогутају. /316/.

ДОДАТАК (РЕЧНИК ЛИЧКОГ ГОВОРА)

XVI ДОДАТАК

/317/
Ријечи које српски народ у овим крајевима употребљује у свом говору,
а нису записане у Вуковом ријечнику.
Међу овим ријечима има и таквих, које носе поријекло од талијанских,
њемачких и француских ријечи, које су се за вријеме војне управе и
„крајине” по „границви” тако удомаћиле у народу, да су у једну руку као
стекле некво право да се зову народним, па сам их изнио онако, како их
народ у своме говору употребљава.

ајан – пл. ајмови: коњски хам, хамови. 2) код вршитбе начине од коно-
па преко врата једног и другог коња у виду осмице, и то зову: вршећи
ајмови.
ајме: Кад се чељадету нешто догоди, па закука, онда ће рећи: ајме – или
ајме мени: Од тога глагол амјекати као глагол трајан и ајмекнути као
глагол свршени. 226
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
андр-бандр: кад нетко неки посо врши на брзу руку, па испане неурађен
СРПСКОГ НАРОДА У ко што треба.
ЛИЦИ И КРБАВИ III
аркуђел – а : употребљују као псовку. Ј....... и аркуђела.
армица: пут или ријека (прелаз на мосту) преграђен, па се мора да плати
за прелаз, било од стоке, било од чељадета.
арта: хартија – папир. Вол арте – табак хартије. Каже се за човјека ди-
вљачна, бјесна, а и за коње или волове (види за чељаде: муњен)
адроповац, адропчина: мангуп, види берекинчина

бакалар: врст рибе која се највише једе уз пост (Stockfisch)

баса: врст сира
батуда: туцани камен којим се посипљу цесте.
базија – отуд и глагол: базати: лутање по свијету по заради. Чини ми се
да је ово ријеч постала од мјеста Базјаш на дунаву (када су наши људи
ишли на рад прије 60 година).
Бајла: женско које се бави око малог дјетета – инфинитив: бајалити /317/

/318/

бандинса–ти: исто што и базија

балатура: тријем од куће
бабуљ: комад камена којим се може бацити за чељадетом или живин-
четом (види оградак)
бастажити: опслуживати: „Наш је Лисац бастажио цијели Грачац, а сад
га заштропила (реквирирала) војска.”
Бајка: врст старинске женске горње хаљине
Бајбок: затвор за чељаде
Бакат: топот од чељадета или коња
Бакоња: силовити, а и имућан човјек
Баћокати: шврљати беспослен
Беванда: слабо вино
Бена – бенашица: у пренесеном значењу за главу „Био бих богат, да није
ове бене – шице, на рамену.”
Бериктер: чувар шуме од њем. Berichter
Бекут – ина: неква ножина; а и само гвожђе од ножа коричаша
Беракин: види адраповац
Биљетак: мали биљчић за дијете у колијевци.
Биста – ха!: виче се на коње под колима, кад возе терет.
биксати: очистити и пејанти ципеле (чизме) или коњску орму са масти
(набиксати)
бота: грумен паленте, грумен сира
брка: врст вунене пређе, од које се праве ките на торбама.
Бригеша: нпр. кад се нетко за нешто не стара – не брине, кажу: није га
227 ни бригеша
Брља: слаба ракија СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
Брлог: лежиште некве дивље звијери, види: лога.
Брканица: пшеница чији клас има осје.
Бранати: узорану њиву повлачити браном, види: побранато
Бревенеци, бенервреци: сукнене чакшире (што су људи раније зими
носили). Товар који се носи на леђима, тј. бреме дрва, бреме сијена, 2)
Каже се, да је жена под бременом, ако је у другом стању.
Бр’те – бр’те си мој: у разговору скраћено од брате – брате си мој. – /318/
Бруњкеле: види „пакенбарт” (backenbart)
Брзимице: нешто на брзу руку створити
Букац, буботак: ударац шаком. Рећи ће која жена „доста сам ја у њега
(мужа) бубаца – буботака – појела”
Бутињ: дућан
Бутула: уска повисока боца за вино или воду
Буклија: кад сватови са младом пролазе кроз село, родбинске и прија-
тељске куће изное сватовима буклију тј. вино и нуде сватове.
Булати: кукуруз уз пост под ватром

Валинга: гријешка
Вара: као узрјечица за тући неко чељаде или стоку: „Он ти вара по
њему”.
Варбати: бојити пређу, јаја за Ускрс.
Вапр – ићи; вапјер _ ићи: на колима на које се сапну коњи кад се упрежу
у кола
Вин – вини винцати: каже се за дијете које је слично оцу или матери:
„Вини винцати ћаћа (мајка)”.
Виндиш: дио од камиша на лули, који се меће у уста.
Вићија: земљани суд за воду.
Вилаш: име вола
Виновит – о: каже се за добро вино, а и за бачву празну, која мирише
на вино.
Вињица: у загонетци: „Шкрилица, вињица, у њој лежи вињкокош (дијете
у колијевци).
Витнога: направа код кола да се точкови низа страну укоче.
Власат: у здравици за пшеницу: по дну да је бусата, по сриједи власита.
Воштити: приуштити си нешто: „Не вошти се ни најести.” /319/
/уметак: 319 а/: видер – видере – види, гле!
/320/
Врагадер: кажу дичачићу, који је жив – несташан.
Врдектер: сумњив човјек (од њем. Verdachtig)
Вршљати: дјеца вршљају по кући, праве буку и неред
Врњкет –а: кад неког за нешто није брига. „Он ти зато нема ни врњкета;
Ни у врњкети” 228
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Г
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III Гара: име овце
Габрча: двокраке игле за учвршћење косе код жена
Гмајна: цијелом селу или опћини заједничко земљиште
Гнојница – чина: она вода што се начини под ђубретом; види пиле.
Гњатић-и: су укопани у санице (у криве) а преко њих дођу гредице.
Граница- е: житни снопови слажу се у г. Види код Вука „кладње”.
Граша: име овце
Граовина: обране стабљике од гра’ (пасуља)
Греба: увати се у варенике по дну посуде кад се вареника вари. Дјеца
гребу жлицом и једу, то се зове греба.
Гријаница: по њој се суши конопља или кетен, да се може боље трти на
ступи или трлици.
Гри – руча за гри: каже се за пса кад цркне.
Гривет: име пса
Гровић: вез на бедри беневрека
Грушалина: кад се крава отели, онда прву варенику узваре и дјеца једу.
Та се вареника прогруша и зато се зове грушалина.
Грчило: у загонетки: „Грчило мрчило, грчила ти се душа и тијело ако не
погодиш (вериге)
Гузна грмљавина: увредљив израз за неко чељаде
Губица: дијел горње усне испод носа.
Гутла: види код вука: гута.
Гуневице: 1. Кад се ткају – кљечају торбе – онда се разне врсти (боје)
потке савије у гуневице, и свака за себе промеће кроз полову. 2) Гунева
код плота, гуњева орачица. Месо вежу гуновом и вјешају у дим. Питали
неког: „Докле играју месојеђе?” „До гужве, а сиротиња и гужву поједе.”
/320/

Дања: аугментатив од Дане

Дворци: дио двојница који дође у уста, кад се свира.
Дешпетити: пркосити
Дисати, подисати: цвијеће диши – „Подиши како мириши!”
Дикоња: име вола
Дикуља: име краве
Дикина: слушњика
Димњаци, димљаци: препоне код чељадета
Дота: спрема дјевојке удаваче
Дагана: царинско звање
Доломан: у загонетци: „У нашег доломана, дрвен тур и долама”
Добар – добра – добро: кад се хоће да нагласи, да је неко чељаде или
ствар добра.
229 Доконати: завршити некви посао.
Докон: беспослен СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
Докоњак: беспосличар
Драмосер: кажу за човјека шкрта
Дргљана: кад се начини ко неки метеж или свађа међу људима или сто-
ком.
Дробоња: кажу за чојека великог трбуа; дебела, куљава.
Дуса: кад се чељаде на неког нешто љути, па неће с другим да говори:
„Он (она) пано дусу на ме!”

Ђукан-ица-ирица: мушко име од Ђура

Ђикати, шипати: скакати у игри или у колу

Еха-е: заустављати коње под колима

Еклати: чипке плести
Еклиње: исплетене чипке (некви рад)
Ерав-а-о: каже се за разроко чељаде
/уметак 321 а /
Деверати: мучити се, пробијати кроз живот . „Како си?” „А тако, деве-
рам.”
/322/

Жбука: малтер, види: жбукати.

Жглавак – ови: чланкови на прстима
Жеженица: љута ракија
Прежега: препечена ракија
Жуга-жуга: вабљење гусака
Жуна: 1. тица 2. име овце

Зарога: дно од камиша по лули, у који се увлачи виндит.

Зар’дати: „Ноћас снијег зар’да до паса!”
Замлаза: у кисело млијеко се замузе свјеже овчије млијеко и стави на
сунце да се укисели.
Замусти, замузати: млијеко кад се прави замлаза.
Занитати: спојити шину од кола или обруч од бачве гвозденим клинчи-
ћима (нитовима) 230
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Задуа, задушљив: сипња, сипљив.
СРПСКОГ НАРОДА У Завинтати: укочити кола низа страну
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Завриг –ати: зачин, зачинити.
Зацопати се: заљубити се
Закашати: косбаша први прокоси – заката ливаду
Зачарбати се: омрчити се
Замартати: занжбукати – замалтерисати
Затрупнуло се: заметнуло се
Заштропити: реквирирати закамарити: много запушити дуваном у кући
Закантати: запјевати, види: кантати.
Загледати: дјевојку на збору заглед: ићи на заглед, да се види дјевојка
Забандати, забасати: залутати
Заруке: прстеновати дјевојку /322/
/323/
Залога: комад коже који се прибије на опанак на пети или предњем ди-
јелу
Запурлити: отјерати говеда или овце на пашу. Види: испурлити
Заврндаш: Путем иде заврндаш, или лези да му даш, или бјежи куда
знаш!”
Заорцати: запјевати пјесме околице
Замеркати: забиљежити шаре за везење; дјевојку на сајму или збору.
Запарипати: момци запарипају – тј. увате се шалити (види: парипати)
Зациганити: започети некву свађу, шалу, „дјеца цигане” (шале се, играју)
Заковидашти: стећи неки новац или имање
Зашкаљати: зачепити с нечим некву рупу
Збој: један откос кад на други падне чине збој.
Звоновина: комади старих звона од месинга – за лијевање звона
Звонац: ливадна трава
Звирота: име вола
Звизнути: ударити неког шаком или мотком
Звркнут- а – о: чељаде мало лудо
Згранут – а – о: престрашен, а, о: Ко кад неко чељаде није при себи.
Здекав: кад се крув испече, а није се био довољно укиселило /види: не-
разабран/
Зечко: име коња
Зекуља: име краве
Зиц: направа на којој се сједи у колима
Зјакати, зјакан: беспосличити , беспосличар
Златуља: име краве
Зрна: Име овце
Зубаш-и: прасци

231 Изумињати: искушати

Интрати: наћи се с неким изненада СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
Ира: ко некво мртвило. „Обузео га ира”
Искапити: исцрпсти воду из бунара или из бачве – каце.
Испилити: испилило се пиле тј. изашло из јаја.
Испилати, испилити: дрва нарезана пилом. /323/

/323/

Искесити се на неког: види избекељити.

Исконитати се , испизмити се: тј. на неког се љутити, неког не трпити.
Испљунут: сличан: дијете оцу или матери
Испрдекнути: крупно и громко прднути
Испурлити: види – запурлити, пурлити.
Исфуљити: прднути, да се не чује
Избекељити се на неког: избечити се на неког: „Он се на ме избекељи”
(види: искесити се)

Јанкрч: женска горња хаљина до паса

Јарица: шеница која се с прољећа сије.
Јачице: у мушке кошуље зову се они дијелови, под пазухом, који саста-
вљају стан и рукаве.
Јелота: име вола.

Козме: држак у ножа – јатагана

Кантрига: столица
Кварта: мера од 40 л.
Камишлук: дно од луле у који се удијева камиш камењак: вук
Кањавача: крпа којом се бришу судови послије прања.
Кантачи: пјевачи. Види: закантати
Каштач, каштар: црквени служитељ, звонар, појац – пјевчика
Кањица: види мравињак (кад се сијено суши)
Квитати . отквитати: свршити неки рачун или било какви дуг.
Кереп: 1. два чамца и оздо попођена даском, на којем су се превозили
народ и благо преко воде; 2. вјештачко купатило начињено на води.
Клаце: у њи се сапињу коњи на паши.
Клатити се: „Пјан па се клати” (љуља кад иде)
Кладица: дрво испред задњих точкова у колима, помоћу које се коче
точкови.
Клизити се, клизљив: дијете које сваки час и за сваку малу плаче
Кобати: код игре „козаљке” зрна носити своме суниграчу. Види: поко-
бати
232
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
/323/
СРПСКОГ НАРОДА У
ЛИЦИ И КРБАВИ III Козачка: игра, види: покозати се
Коба: дрвен судић, у коме се прави замлаза
Комушати: чистити клипове кукурузне од комушине ; исто и гра’ од
љуске
Комушина: кад се клипови кукурзни или гра’ очисти
Контати: рачунати
Контовина: на трупини од кола оне рупе у које улазе палци.
Коперта: прекривач, преко намјештеног кревета.
Кораба: врста репе
Кордон: фитиљ којим се пали мина за ломљене камена
Коричаш, коричанац: прости крив ножић, који се носи у џепу, или за
пасом у ћемеру.
Кривице: код дјечје колијевке на којима колијевка лежи и којима се ко-
лијевка љуља.
Кузо: посудица од коре у коју се купи смола, јагоде и. т. д.
Кујица: 1. прости ножић са дрвеним корицама 2. рашљасто гвожђе ис-
под кола, које служи за кочење кола низа страну.
Куке: кад у прољеће бујад избија из земље. Те куке беру жене и кувају
за прасце.
Кукуљица: на леђима кабанице испод врата, која се метне на главу кад
киша пада. „Зли биљези мрке кукуљице” (види: пословице)
Кумор: краставац
Курдела: врпца – пантљика
Ку’ш , куда’ш: ку’ћеш, куда ћеш?

Лабурдати: тукци (ћурани) лабурдају

Лазањка: обло глатко ођељано дрво, којим се тијесто развлачи. (види:
развијача)
Лагир–ићи: види вагир – вагирићи
Лата-инка: женско име
Латица: уметак у кошуљи са стране да буде при дну шира
Лантине: отесана кола свуд једнако дебело, које се веже са стране за
ступце од кола
Лапазнути: ударити неког с нечим
Ленгери: види лантине
Лебра: ребра
Ликшанити се: гађати пушком у мету (
Лиса: име овце /324/
Лога: легалиште неквог зверчета (види брлог)
Лозова: име крави
лубарда –ти: топ, пуцати из топа
233
лубина: раст чељадета или башчета. „Гледај ме у лубину, па ми спреми СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
ужину”.
Лукшија: скуван луг у води, па се оном водом – лукшијом – пере прање,
судови.
Лумбрела: кишобран
Луминић, лућерда: мала свјетиљка, обично бочица наливена петролеу-
мом. Кроз запушач провучен стријењак, који се запали. Јако дими
Лупардати: лупати по кући или по тавану с нечим.

Љаскати – љаска: (сјати – сијати – сја се): Међед рда пре’о девет брда,
за њим се љаска букова даска (плуг).
Љељава: име краве
Љељен: буба – види рогач (велики корнаш са јаким роговима)
Љуљушка: врст колијевке

Маја: петена мушка хаљина од вуне, која се носи повр’ кошуље – зими.
Мајање: кад се конопља набије, онда се дрвеном као сабљом омаје, да се
из ње истресе сав поздер, што би заостао. Тај се рад зове мајање.
Мајарица: женско које води ред у кући. (види: планинка)
Макаруни: јело од тијеста
Матересина, матеретина, матрескара: одомаћено од – матер.
Мац: мјера за вапно. Вјероватно од њемачке речи: mass
Мацола: велики гвоздени бат којим се удара по сврдлу, кад се врти рупа
у камену за мину.
Маштел: дрвена посуда у облику каце, у којој се пари прање. 2. у Дал-
мацији мјера за вино.
Малић: мјера за жито (5 литара) (325/
Медова: име краве
Мекушица: име траве којом се одрањују тучићи.
Ментовати се нечег: ослободити се неког или нечег.
Мершн: шаргарепа
Метенија правити: метенисати
Миждралица: ситна киша
Милова: име краве
Мир: ићи на мир (помирити се дјевојачка и момкова родбина, кад се
цура без знања родитеља одведе)
Мјаукати: мачка мјауче
Мјесечари – мјесечина: они који примају плаћу „мјесечну” сваког мје-
сеца.
Монеданик: дрвен котлић који веже гобељу са гобељом; и брвна од куће.
Морење: бојење пређе
234
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Морт: вапно, пијесак и вода замијешане, служе код зидања (види: мурт)
СРПСКОГ НАРОДА У Мулица: шеница у које клас нема осја.
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Мравињак: види–кањица (Кад се сијено суши, згрне се на средини ли-
ваде у мравињак или кањицу – тј. кад је већ суво)
Мрждавци: у чељадета и у живинчета носна рскавица.
Мртворезан: каже се за нож, којим се не може резати.
Мртвоузице: кад се нешто свеже, да се не може лако одријешити.
Мрчило: види грчило.
Муњен: бијесан, види–помуњесати
Мурт: види–морт
Мутјаница: направа у којој се гаси вапно.

Набијаље: цуре које набијају на ступу конопљу

Набокати се: добро се нечега најести (види–нанебокати се)
Набусит – а, о: силован, мргодан
На вани: нешто што је ван куће, или зграде у којој је чељад.
Навида: навика
Навадити се: навићи се; „Кад се куја навади жрвањ лизати, или кују
убити, или жрвањ разбити.”
Навићи се, навика, навикнути се: (види навада, навадити се.) /326/
/327/
Нагарити се – неког: намрчити се, неком нешто подвалити
Нажбокати: у врећу жита или шта друго добро набити.
Надо: челик.
Најати: неког нешто присиљавати. Каже матер сину за снау. „Што си
толико на њу нада!” тј. ако ју без великог разлога псује.
Накласти: вук овцу или човек; јело у здјелу.
Наклепати косу: извући на бабици клепцем на оштрици.
Накресати се: напити се вина или ракије
Накресан: напит вином или ракијом
Налик – наличан: сличан (дијете налик оцу или матери)
Намеркати: навести марамицу
Нападити: у оштрицу од ножа или сикире накалити челик – надо.
На’рдати: скупити нечега много на рпу.
Наредно: одијело, које се облачи кад се иде цркви, кад се иде у госте,
према времену и приликама – неће зими чељаде ићи у гаћама а лети у
беневрецима, него оно које је наредно, тј. које је на реду, да се у таквим
приликама носи.
Насукати: у пренесеном значењу – Насукали се људи у кућу, тј. много
их дошло.
Нашавци: у женске кошуље при дну су клинови, да буде кошуља шира
са стране. Ти се уметци зову „клини и нашавци”.
235
Небо: горњи дио од зидане пећи. СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
Небердати: не марити за неког или нечег. „Тај ти за Н. Н. ништа не
берда.”
Небесит: силовит
Неве: од два брата жене између себе (невјесте)
Несморен – а: необојен-а: сукно или пређа
Неразбран: каже се за крув (види: здекав). Каже се и за чељаде које није
довољно разумно.
Нина: од милоште стрина
Ниш’ користи: каже се за чељаде пропало морално и материјално
Ногу од ногу: ићи полако некуд /327/
/328/

Обамет: рецке се везу на обамет (шлингују)

Обастати: издржати, одржати. „На моју душу не’ш зимус обастати.”
(било од студени или глади)
Одвести: младу у младожењину кућу
Огредак: комад камена (греде) види: бабуљ.
Огодиштити: провести годину дана неђе ван куће; кажу: „Моја ћерце
будеш ти таква, нећеш у тој кући огодиштити.”
Одгаламити: завршити неки посао, нпр. око сијела, жита, дрва итд. „И
тај смо поса’ одгаламили.”
Одојак: кад јању овца (матер) мањка, онда се подметне под другу овцу,
да га одрани.
Ожуљак: биљег на руци или тијелу од ране; а и на блашчету.
Озеблина: смрзнут прст на нози, уво итд.
Ој: зов.
Окалице: пјесме које се пјевају на Ооо...
Окрпатити: ударити неког нечим оклатити: види омлатити окопран:
каже се за човјека који је хитар, окретан, брз, а уз то и јаки.
Омаје: види мајати
Омлатити: воћке од дрвета
Опкалати: около наоколо обићи некога или нешто
Опутари: опанци преплетени опутом.
Орма: све што на коња дође кад се упреже под кола.
О-рук: узвик кад више људи заједно неки терет дижу.
Орцати: пјевати пјесме околице (види: розгати)
Ост: кад се волови под колима гоне, или у плугу – значи: Десно.
Отквитати: завршити с неким обрачун било у чему.
Отфикарити: одсјећи
Отрати: обрисати руке или обућу
Оћат: наочари
236
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Ошљати: види вршљати
СРПСКОГ НАРОДА У Ошљепити: ослијепити
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Ошпурити: кад се јуница или овца у другој години отели.
Оштруљица: црвена капа, какву су прије људи носили. /328/

Пандрцати: некога задиркивати

Паздркан: силовито или арумно момче
Парипати: момци кад се у шали натежу, играју. (види: запарипати).
Парожак: рошчићи на рогу од срндаћа; на вилама.
Пагати: платити . Грожена деца: „Доћеш ти кући, пагаће гуза.”
Палента: главна храна Личана
Палаварда: најбоље би одговарало име мангуп
Пасић: на мушкој кошуљи испод прса пришивена крпица.
Пакић: пакетић дувана или шибица.
Паузина: стожина или нарочито за то уређено подуље дрво, којим се по
вр’у воза сијено причепи и за кола веже.
Паздрмацко: в. Паздркан.
Пердушина: као перје. „Ако те лабанем – разлетиће ти се пердушина!”
Петити: памтити.
Перна – пера: каже се за вриједну и чисту жену.
Перушати: кукурузе, пиле или кокош или што било од живади
Пеца: оно што остане у казану, кад се ракија испече (шљивова)
Перанст, Пероња: во риђ или бијел.
Перова: име краве
Пилана: стругара на води – где се стружу, пилају дрва, на даске, греде
итд.
Пило: види гнојница – гнојчина
Пиља: мушко име од Пилип
Планинка: жена која води ред у кући (види: мајарица)
Пладањ: тањир
Плећаш: човјек широких плећи-
Племенка: име краве
Плочати – пловати се: игра са каменим плочама.
Пљеска: погрдно име за лијену и нечисту жену.
Пљуска: шамар, ударац дланом уз образе.
Пљуснути: отићи некуд бескорисно, ударити неком пљуску
Пљуца: посуда у коју се пљује
Пљуцкаво: каже се за човјека који пуши и при том непрестано пљуцка.
/329/
Пљунут: исти, „Исти он!”
Покобити: кобати
Подгузни –а: досадан „Досадан ки подгузна (коњска) мува!”
237
Попутбина: оно што се носи собом за јело, кад се иде на пут. СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
Потпилата: дрво које стоји, а сувише је дебело, те се с једне стране пот-
пила, а с друге стране сикиром одјсече.
Подерати: види распарати
Пођељач: нож којим се дјељају обручи.
Пофригати – попригати: на масти испећи месо.
Помуњасти: види муњен.
Поништра: прозор
Попрекаш: врста биљца
Повразац: по пеки (држач, рукохват)
Поставица: на раменима од кошуље мушке
Поткрпе: да је кошуља јача
Повишњак: дио на гаћама мушким, кроз који се провуче свитњак.
Подмета: меће се у варенику кад се кисели, да буде киселог млијека
више.
Подмести: варенику за горњи случај.
Поткиселити: варенику, а и квас за крув.
Поврзен: завезан ланац, торба итд.
Поклепати: види: наклепати.
Поклопци: за очи
Показати се: види: казати се.
Покенбарт: види: буњкеле (солуфи)
Полице: лоза се сади на полице, као на басамаке, један ред више другог,
а сваки ред подзидан.
Получак: мјера за жито 20 л.
Почушица: мјера за дужину. Размак од палца и кажипрста, кад се рас-
тегну.
Покладати: метати јело у здјелу
Поскок: змија
Потелушица: сиротињска кућица (види: уџерица)
Праћакнути се: риба у руци, прасе се праћака у рукама итд.
Преша: журба („Свака преша слаби поса’“ пословица)
Приор: издерана крпа на масти привија се на рану, да се крв устави.
Прч: јарац
Прга: палента од прженог јечма. /330/
Припети: коње на ливаду на паши
Преговарати се, преријечити се: са другим се чељадетом нешто у говору
разићи
Прилипача: име траве, којом се кошнице изнутра мажу.
Прјеснац: врст колача.
Пропртити: снијегом начини пут, да се може проћи.
Пр’нути: птица кад пр’не (полети)
Простирка: велике поњаве од кучина ткате, на којима се суши жито,
туче кетен (лан) итд.
Прогаз: прије коситбе ливада, начини се прогаз по међи.
238
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Прскуља: врст шљиве.
СРПСКОГ НАРОДА У Подмет: дио у колима
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Прдачина: срамота за коју ће се свијет спрдати.
Прдекања: у пренесеном смислу за гузица
Преткање: врст ткања код ручника
Препека: препечена ракија
Прсалет: (види расплет) уметак од чунака у стољњацима, платама
Пракљача: за лупање прања на води, кад се оно испире.
Преварити: (види сварити гвожђе) једно с другим у ватри саставити.
Прекоп: рогови се мећу на преклоп (од куће)
Прилога: на огњишту мјесто пријеклада
Прстаче: рукавице оплетене с прстима
Припјецати: печенку к ватри
Припомоћ: ићи другом у помоћ, ићи му у неком послу помоћи
Прирожњаци: мали рогови на зачетку, код куће грађене на ластавицу
Приватити се: нешто на брзу руку појести, кад се иде на пут.
Присега: заклетва
Прц мали: ко пркосна рјечица.
Про’ руке: ударити неког од себе с горњим – вањским дијелом шаке.
Пустаија: повика на вука, кад се појави
Пуа: „Немаш ни пуа брашна”, што би могао отпуснути.
Пувати: у ватру; вјетар пуше.
Пунање: начин израде шаренице
Пуница: моје жене матер
Пунт: код плетења чарапе, оно што се једном на иглу намакне. /331/
Пунтарач: гвожђе које служи за клесање камена (види: шпица)
Пурлити: тјерати из авлије или њиве туђу стоку или живад (види:
испурлити)
Пушкаљица: дјеца праве од базге (зове).

Раван –а ,о: прав

Раван – о: земљиште
Раван: кад коњ иде бржим кораком
Развигорац: кад у прољеће вјетар дува, а дрвеће листава
Развијаљка: види лазањка
Разом: напунити неки суд тачно до мјере.
Рајнчик: новац бивши аустријска форинта.
Рамота: име волу
Рачићи: мали пловчићи а и мали поточни рачићи
Распарати – ан, раздапати – ан: (види: подрпати – ан)
Расалет: види преплет
Распонци: комади дрвета који се умећу да се нешто не скупља
239
Рашељка: врст грма СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
Рашље: направа у којој се теше коло.
Ревир: дио шуме коју један чувар чува.
Рецке: шпице било еклане било шлинговане
Рећине: минђуше
Ривина: подлокано земљиште од воде
Рићет: јело
Риљ: направа на којој се обија лан.
Розгати: види орцати.
Розгалице: види ојканице.
Роженик: рог од куће
Рожњаче: греде од куће на које дођу рогови.
Рогач: види љељен.
Ронгузе: огрозли
Рубац: женска марама, повезача
Рудова: име краве
Рукавице: оплетене но само имају палац. /332/
Рујевина, руј: грм
Руменка: крава
Руно: сва вуна од једне овце.
Руњеш –а: вино
Рупченик: види ручникж
Руси: бубе
Ручник: види рупченик.

Савести: кад се сијено или жито савезе кући, или на гувно.

Свозити: возити сијено или жито на одређено мјесто.
Самосир, самокис: сир који се усири без сиришта.
Сангалија: пасуљ нарочито куван за Бадњи дан.
Санијети: кокош јаје санијеса.
Санешен – а, о: јаје
Сапа: пара, која иде из човјека, блашчета, лонца, котла итд.
Сапон: на сјенским колима су ступци везани један за други сапоном.
Сварити: види преварити (гвожђе)
Сватити: стићи. „Ако буде тако шта сватиће данас у Госпић.”
Свјетљаја: направа на којој се луч рибаза.
Свилота: име вола
Сводница: посуда која се меће под печеницу, да се маст у њу при печењу
циједи.
Сиц: сједиште на колима
Сирен: сир који се прави сириштем.

240
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Скаламбурати: на брзу руку нешто начинити. „Жено скламбурај нам
СРПСКОГ НАРОДА У штогош за вечеру!”
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Скалати: свући гаће, пантљике.
Скитница: види: базати
Скобла: алатка
Слабуљ: врст свирале
Слабине: дио тијела испод ребара
Слатковина: трава
С ногу: устати одмах да се нешто учини.
Солда . стара аустријска пара
Спирине: сплачине /333/
Сперити (уперити): као нешто удесити, намислити, поправити, „Врага
је он сперно!” (ко нешто зло помисли).
Спонаш: врст биљца
Спригати: види фригати, пофригати.
Спустови: ланчићи на руди од кола (коњских)
Стабел: сигуран
Стапајача–ица: у стапу
Стапати: лупати стапајачом у стапу, док се добије масло.
Старкати: поправљати ватру на огњишту
Сталак: за мало дијете да у њему стоји
Стожина: за садијевање сијена
Струке: носе цуре око врата
Стубаљ: пањ за воду у планини.
Ступарице: жене које раде на ступи око конопље.
Стројан- а: стасито чељаде.
Суклатан – ица: дјечак који није још момак, и цурица која није још
дјевојка.
Супјан: кад је човјек нити пјан, а нити тријезан.
Сурац: коњ
Сушаница: направа у којој се сир суши.
Сфорцати: на неког нешто силом утјецати.
Сћерати: благо, дрва из планине
Сћорлато: навалити на некога или на нешто.

Тавиол: убрус
Таврити: на неком неку силу вршити
Тапун: чеп од бачве
Тегаре: дјелови код кола; код прозора у које се умеће стакло
Тишња: протисли
Тмуша: множина нечег.
Траље: направа за ношење ђубрета.
241
Трап: дијелови кола, предњи и задњи трап. СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
Трамнати: види утрамнати.
Трампити: мјењати нешто једно за друго
Трогер: код коња /334/
Тросмјеса: жир, јечам и зоб.
Трапити: изненада ући неђе у кућу.
Трубаљка: свирала од сврнуте коре.
Трупати: у колу
Трупац: дрвен од кога се пилају даске, греде итд.
Трупина: код кола
Тргопиша: слаба ракија, од које се само много пиша
Тукати се: наћи се с неким
Туторак: комад купе, дрвене или слично, с чиме се нека рупа зачепи од
тога и глагол: туторити.

Уавертити: упамтити, утувити, схватити

Ујаловити–љен: ушкопити, ушкопљен
У вр’ врце: напунити неки суд с нечим; ударити са каменом у главу у
вр врце....
Ујкати: на копца због пилића. Жене вичу: „Уј, уј, уј!”
Ујамити се: кад се нешто мало дијете уозбиљи.
Укресати: ватру; у пренесеном значењу убити из пушке: „Укреса га ки
зеца.”
Уле: прасе до шест неђеља.
Улити јаја: значи испећи. „Ули де ми два три јаја” или Испеци ми.
Уљуњути се: правити се нечем невјешт, и ако је баш он крив, ако се
нешто догодило.
Уметаљка: камен за уметање (бацање с рамена)
Умјет: трава од које се направи као метла, којом се плеви пљева са жита,
кад се на гувну вије.
Умутанити се: завити се са свију страна биљцима у колима зими.
Уперити: кола низа страну
Упасовати: нешто удесити како ваља.
Упетити: упамтити.
Упиљити: очи у нешто.
Уплиштати: нешто у косу ; уплитати се у разговор, где не спадаш.
Упригати: види сфригати.
Упријети, упирати: свом снагом на неки посао.
У’рдати. У’рдало га за прдачину ; некога жестоко измлатити. /335/
Усамити се: угојити се.
Усукнути: поштавници
Усекнути: свијећу, нос.
Утрапина: 1. метнути кумпјер у трап. 2. утрапити неком нешто да носи,
у пренесеном значењу; утрапио му црн крув у торбу – неком нешто
напакостити. 242
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Упрангати: упасти у кућу са блатном обућином – банути у кућу изне-
СРПСКОГ НАРОДА У нада.
ЛИЦИ И КРБАВИ III
Уџерица: види потлеушица.
Ушпијати: види шпијати (гелдати из потаје, кад ће неко доћи)

Царза: женска ношња од паса доље, откана од вуне.

Цврњка – е: црви и бубе једним именом
Цеко – цек: вабљење псета
Цезин: велики чавао (ексер) с којим се рогови један за други утврђују.
Цецнути: види цоцнути, (нагло сјести).
Цибибе: суво грожђе
Цибура: врст ране шљиве
Цикнути: вино кад се укисели оно цикне.
Циваре: направа за пренос камена, кад се нешто зида.
Цима: стабљика од крумпјера.
Цијенови: кости на руци, испод лакта.
Цокља: каже се на неуредну жену; (врста обуће, „шлапа”)
Цокљав – а, о: каже се за неуредно чељаде.
Цоња: види код Вука Цуња (стара неупотребљива крпетина)
Цоњар: који купи цоње по селу (стару одјећу).
Цоцнути: пасти на гузицу, (види цецнути)
Црквари: чељад из куће, која је ишла једног свеца у цркву
Цркварски – о: одијело које се облачи, кад се иде цркви.
Цуња: види цоња.

Џеладија: пихтије /336/

/уметак 336а/
Циганити: види зациганити
/337/

Фурак: балван се најприје испила на фурке, колико треба, да је шимла

дугачака, па се онда исцијепају на шимле.
Фит: закупнина стана; „бити на фиту” (бити на стану код неког). „Кол’ко
плаћаш’фита?” (тј. колико плаћаш станарине).
Фиранге: завјесе
Фригати: месо или што друго, на масти или маслу.
243 Фриган: у пренесеном значењу „бити фриган” значи ухваћен у клопци.
Ћ СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ

Ћакан – деминутив од ћаћа

Ћалапурдати: водити беспослене разговоре.
Ћелав: чељаде, које нема косе на глави.
Ћиверица: у пренесеном смислу „глава”
Ћикати: жвакати дуван у устима.
Ћићка: старинско јело, густо скувано, лећа са кромпиром.
Ћувати: види ћикати.
Ћубара: капа за главу

Чавлењак: сврдо којим се нешто проврти, да се лакше чавао забије

Чалакурија: маса дјеце у игрању
Чекрк: направа за вериге код огњишта
Чеша: шуга, свраб
Чин: боја за пређу кад се боји – чивит.
Чисменица: види у Вука „чисаоница”.
Чујдер: почуј-
Чука: Име овце.

Шав: 1. ред шимле на крову 2. кад се нешто сашије с другим, сстане шав.
Шајтов – чићи: новчаник
Шака–бака: буба мара
Шаламуњаст: каже се за чељаде вјетропирасто, тјера вјетар капом нео-
збиљно, и ако би требао, то да буде. /337/
Шалица: посуда за пијење каве или варенике
Шанац: казниона „Био на шанцу двије године”, био на робији двије го-
дине.
Шараге, шарагље: на коњским колима
Шареница: ткање, плате, ручници, столњаци
Шарова: име краве
Швијукати: 1. звиждати устима 2. канџијом
Шврака: птица
Шебрљати: пјан чојек шебрља путем: 2. у пјесми: Ој ти патко шебрљај-
ко!”
Шест: као свијест. „Бога ми, он није на правој шести.”
Шерег: „Био у шерегу”; служио у жандармерији.
Шимла: даске нарочито тесане, дужине око 1 м за покривање кућа.
Шјетовати: свјетовати „Мене мајка шјетовала.”
Шкаљати: види зашкаљати.
Шкањула: млади црни лук (капула) који се једе с прољећа; љутика (аљма) 244
МИЛОШ ШКАРИЋ:
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
Шакрић: дио на коњским колима
СРПСКОГ НАРОДА У Шкобаље ; бубица која живи у води, већином у каменицама, стублинама
ЛИЦИ И КРБАВИ III
(води која не отиче)
Шкоп: рађена слама за покривање кућа.
Шкрљак: шкриљак: шешир
Шкуља: рупа
Шмерати: шарати нешто оловком или чим другим.
Шпаг: канап
Шпаркет: штедњак за кување јела
Шпекулати се: игра кликерима
Шпецати: нешто задиркивати
Шпијати: потајно гледати што нетко други ради.
Шпица: види пунтарач.
Шпиритуља: ракија начињена од шпиритуса.
Шпунга: спужва
Штањ: види стабел.
Штетовати: нечим се задржавати, да се посао који се треба урадити, не
може да уради.
Штерна: од цистерна.
Штика: комадић дрвета, којим се замаљује неква алатка.
Штим: поштивање
Штимати: 1. поштовати 2. процјењивати штету учињену од блага (сто-
ке)
Штрамац: 1. душек на коме се лежи 2. кнагнута љеса из које благо једе
Шукнут: луцкаст
Шћорчати: види: сћорчати (навалити).

245
MILOŠ ŠKARIĆ: LIFE AND CUSTOMS OF SERBIAN PEOPLE IN СЛАВИЦА ГАРОЊА
РАДОВАНАЦ
LIKA AND KRBAVA
(from the Ethnographic Collection of the Archives of the Serbian Academy
of Sciences and Arts, No 388)
– third and final part of the manuscript –

The third and final part of Miloš Škarić’s manuscript, created in the first half of
the 20th century, saved in the face of the Ustaša pogrom and completed on St
George’s Day in Belgrade in 1941, when it was delivered to the Ethnographic
Collection for repurchase, contains further systematic description of customs
of the Serbian people of Lika (already published in volumes of the Collection
of Papers on Serbs in Croatia (Nos 9 and 10), from chapter XII (covering the
already published Entertainment, Poems and Poetry) and continuing with the
following chapters: Tales, Stories and Witticism – total 53 records; Riddles
(daštalice) – 145 records; People’s Proverbs and Sayings – 133 records; Playing
and Singing, Dances). The final part of the manuscript contains chapters XIII
(Spiritual Features) XIV (Bodily Features), XV (Folk Knowledge) and XVI
(Additions) in the form of the Dictionary of Vernacular in Lika (lexemes
“not found in Vuk’s Dictionary”). Miloš Škarić’s manuscript ends there. We
hope that with its publication, following almost 75 years, this pearl of the
Ethnographic Collection has seen daylight. Besides, this manuscript gives
a valuable ethnographic contribution to the life and customs of the Serbian
people in areas of today’s Croatia, where they practically no longer live. The
editor introduced only minor orthographical corrections in Škarić’s text and
intervened in the pagination with slash brackets. He also intervened in the
segment of some folklore notes, which in terms of their quantity and quality
(particularly small speech forms) can be a valuable source for studying genres
in our folkloristics.

246
 ЧАСОПИС СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
„ОМЛАДИНА” (1894–1895)

СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

Међу часописима који су излазили у Загребу, налази се и студентски

часопис Омладина, који је кратко излазио , а о ком је последња писала
Бранка Прибић. Нажалост приликом писања Прибић није имла на рас-
полагању комплет тога часописа, у ком се налази и Садржај прве године,
где су разрешени многи аноними и псеудоними.1 Типолошку одредницу
тог часописа дао је и Душан Иванић.2
Чим се појавио, часопис је побудио пажњу савременика. У политич-
ком листу Ред Павла Маринковића млади Павле Поповић позитивно
je оценио садржај прва три броја и нагласио је потребу за оснивањем
таквог часописа. Том приликом Поповић је у анализи прилога истакао
да је у њему прошлост заступљена у свим родовима (чланцима, поези-
ји и причи), али да и поред тога у њему струје модерне идеје, које се
посебно виде у преводима. Том приликом истакао је песника Јарослава
Врхлицког (1853–1912) и историчара, есејисту и филозофа Иполита Тена
(1828–1893). За оригиналну прозу Поповић је написао да „На Богојавље-
ње јесте слика из живота, слика лепо изведена”.3
Власник и одговорни уредник Омладине био је Петар Белобрк (1874–
1935), доцније адвокат и политичар, а издавач је била „Српска академска
омладина у Загребу”. Излазио је од 1. јануара 1894. (12 бројева) до 1.
маја 1895. (5 бројева). Штампан је у Српској штампарији у Загребу. Цена
месечника за пола године била је 75 новчића а за целу 1,50 форинта.
Рукописи и претплата слати су на уредништво (Медулићева ул. бр. 7).
Нема података о припремама за покретање часописа, а у првом бро-
ју није било ни посебног програмског текста. Према идеји оснивача,
омладинаца Срба са Свеучилишта у Загребу, имао је задатак да настави
традицију књижевних листова, својих претходника, часописа Српског

1 ’Омладина’, лист студената на свеучилишту Фрање Јосипа I у Загребу, Зборник о

Србима у Хрватској 1. Београд, САНУ, 1989, 117–130.
2 Књижевна периодика српског реализма. Београд, 2008, 323.
3 Преглед српске књижевности 29. марта 1894. из Загреба. „Омладина“, издаје српска
академска омладина у Загребу. Година I. Св. 1, 2, 3, „Подлистак”, Ред, I, 1894, бр. 33 (29.
247 март), 1.
забавника (1884–1885), у ком би сарађивали омладинци, студенти, али СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

и старији познати писци.4

Уредник Петар Белобрк после завршене гимназије и високе школе у
Загребу студирао је право и постао адвокат. Био је истакнути поли-
тичар који је биран за посланика Сабора у Пешти, и био је делегат на
Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима као представник
среза Слатина. Налазио се међу првима који су стварали Хрватско-срп-
ску коалицију. У Велеиздајничком процесу био је један од бранилаца
оптужених, а крајем Првог светског рата постао је члан месног одбора
Националног већа Бјеловара и од 1919. повереник покрајинске владе за
правосуђе у Загребу. Умро је у Бјеловару 27. I 1935. године.
Ипак, Белобрк је био само номинални уредник, а прави је био Каменко
Суботић (Вуковар, 1870–1932), који је објавио највећи број прилога
под пуним именом и различитим псеудонимима (Петар Милановић,
Leander).5
Каменко Суботић се родио у Вуковару 9. септембра 1870, где му је отац
Милан, родом Карловчанин, био прво учитељ, затим капелан, а од 1875.
парох у Лединцима у Фрушкој Гори (недалеко од манастира Раваница,
где леже земни остаци Цара Лазара), а десетак година пред своју смрт
био је парох у Батајници у Срему.
Суботић је основну школу учио у Лединцима, гимназију у Сремским
Карловцима (1881–1889), а универзитет у Загребу, Грацу и Прагу
(1889–1893). После завршених студија службовао је у Свеучилишној
књижници у Загребу (1894–1895), а затим је као земаљски стипендиста
(Исе Кршњавог у Загребу) радио у библиотекама и Царској архиви
у Бечу (1895–1896). Докторат је положио у Грацу (крајем 1894) а
професорски испит у Загребу. Радио је као суплент у реалној гимназији у
Митровици, где је предавао историју, географију и српски језик, и бавио
сe књижевношћу и науком (1896–1899). После једне афере прекинуо је
наставничку каријеру и одао се професионалном новинарству. Радио
је и живео у Батајници као спољашњи сарадник Србобрана (уредник
Игњат Димић), где је највише популарисао нашy историју и књижевност
(1899).
Из Батајнице је прешао у Београд за време министровања др Владана
Ђорђевића. На његову препоруку министар просвете Андра Ђорђевић
понудио му је наставничко место у Крагујевцу, али је он одбио, па је од
Владана Ђорђевића постављен у Пресбиро Министарства иностраних
дела. После тога је од новог министра Павла Маринковића постављен
за библиотекара Велике школе. Ту је дужност обављао док то место није
укинуто под министром просвете Љубомиром Ковачевићем. За то вре-
ме уредио је историјско одељење, библиотеку Цвијићевог Географског
завода (она је и данас по тада примењеном систему уређена), и почео

4 Станиша Војиновић, Библиографија листа Српски забавник (1884–1885), Зборник o

Србима у Хрватској 5. уредник Василије Крестић, Београд, САНУ, 2004, 355–400.
5 Библиографија списа Каменка Суботића (1884–1928). Нови Сад [1928], 2. Неке
псеудониме разрешио је у овој библиографији. 248
ЧАСОПИС СРПСКЕ
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
је да уређује библиотеку Правног факултета. У томе периоду се оженио
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) Даром Енгелхартовом, ћерком Љубице и Николе Секулића yсвојеницом
своје тетке („мајке”) Марије Енгелхартове, жене дворског књиговесца
Франца Енгелхарта у Београду. Све то време (1900–1903) био је сарад-
ник Ћурчићевих Београдских новина, па кад је остао без државне слу-
жбе, посветио се новинарству и радио у Прагу 1903–1905, Новом Саду
(1905–1907), где је уз новинарство водио акцију за начело „Свој Своме”
и за оснивање Сокола. У својим новинама и календарима заступао је и
једну и другу идеју. Из Новог Сада прешао је у Београд, где се од 1. X
1907. до 1912. бавио новинарством. Из Београда се вратио у Нови Сад
(1. IV 1912), где је прво био сарадник листа Српство, а затим Браника
(од 1912), из чије је pедакције 1914. одведен у затвор и прогонство у
Дебрецин.
У Дебрецину је писао разне белешке, радио на драми „Богови без васе-
љење”, за време слома о у Нови Сад, где је постао секретар, а доцније и
драматург Српског народног позоришта (1918–1919), у чијој обнови је
постигао значајне резултате.
Године 1920, 20. фебруара у Новом Саду покренуо је Дунав, недељни
лист (излазио је до 10. IX 1922). Тада је у Новом Саду покушавао да у
новинарски стил унесе литерарне особине. Поред новинарске дужно-
сти, 1. V 1922. примио је дужност библиотекара Матице српске, те је уз
помоћ своје супруге Даре (+ 17. VI 1928) радио на преуређењу Библи-
отеке Матице српске. Године 1925. био је председник, а затим секретар
обновљеног Друштва за Српско народно позориште, и у „Извештају
Управног Одбора главној скупштини 15. марта 1925.” (штампано) извео
је обновљену концепцију Српског народног позоришта.
Од својих младалачких идеја, доста је тога унео и у месечник Омладина,
који је имао следеће рубрике:
На почетку су песме, а онда приче или приповетке, чланци, преводи,
културне вести, прикази (рубрика „Књижевност”) и белешке.

ПОЕЗИЈА

Прва објављена песма је „Успомена” Владимира Јовановића, у којој

песник тражи од савременика да проучавају своју прошлост, прикупљају
старине да би сачували податке о прошлости :
Прикупљајте све старине
– Јер је свака књига стара –
Покрај њих нас туга мине,
А негдашњи сјај очара.
И тај сјај нам слогом гори,
Те у таму гони злости,
Да нам један пут отвари
У садашњој будућности .
Песма је производ једног од ретких песника реалиста (објавио је те 1894.
249 године циклус „Реалиста”) с истакнутим родољубивим осећањем. Јова-
новићева поезија садржи и хумористичке акценте. Он је најзначајнији СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

песник тог часописа, а за његовом песмом следе стихови: Алексе Шан-

тића, Јована П. Рогановића, Јована З. Медурића, Гавре В. Гојковића,
Ипанова (псеудоним Петра Стојковића), Ђорђа М. Бастаића, Петра Си-
моновића (епиграми), Мила Јововића, Михаила Вукчевића (епиграми),
Ђорђа Б. Николића.

ПРОЗА

Прозне прилоге објављивали су Растко Радуловић, „На Богојављење...”.

То је слика из живота Срба у Загребу у којој је на почетку описана ли-
тија која иде Илицом, после чега описује свет који посматра литију:
„Бејасмо већ изашли и на Јелачићев трг.
Из Бакачеве улице помолише се два гојазна, крупна и као црни гаврани
црна вранца...”
Слика литије се прекида и писац нас упознаје с главним јунацима те
слике:
„Господин Фрањо Х. и господин Мате У. су познати варошки готовани;
душа им је било штогод лијепо изјести и попити. А све бриге за живота
у те двојице људи биле су: како да што више и што боље удовоље сво-
јим тјелесним пожудама, како да очувају добру вољу за њих. Богатство,
раскош и триста други угодности и удобности довела би их ипак до
очајања, чим би их ма и мало издале пожуде, страсти, тјелесна снага
или душевно расположење...” (1894, стр. 43)
Слика је реалистичка о градској сиротињи која једва саставља крај с
крајем, те је зато на почетку слика „утовљене” господе.
По оријентацији је слична тој и приповетка „Два суда” Златана Босанца,
из сеоског живота у Босни, о газдама и слугама с исто тако истакнутим
социјалним елементима, злочином због прекошене ливаде, суђењем и
на крају осудом.
Три прозна рада под различитим псеудонимима написао је Михаило
Вукчевић (Благоје, Н. Петровић и Милић Поповић): козерију „У Ду-
бровнику”, о тобожњем јунаштву Црногораца; слику, проширену анегдо-
ту из живота Црногораца „Обрука бијешну кућу Кусарову” и написану
занимљивим колоритним језиком „Капетан Јеврем суди Васојевићима”.
Са социјалним темама су и преводи прозе Јарослава Врхлицког „Брак и
пријатељство”, а слична је и приповетка „Разум и срце. (Из успомена на
борбу једне некад бујне и немирне душе)” Хенрија Десмоулинса, коју је
превео Јунијуса (Junius), а чија главна личност подсећа на главног јунака
у роману „Дим” Ивана Тургењева.

КРИТИКА

Ипак у овом часопису најзначајнија је, критика. У првом броју је Ка-

менко Суботић приказао две студије: Радована Кошутића, „Критика и 250
ЧАСОПИС СРПСКЕ
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
Књижевност” и Љубомира Недића „Из новије српске лирике”. За прву
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) студију, која је управљена на Јована Максимовића, сматра да, и поред
замерке која се односи на стил, треба захвалити Радовану Кошутићу
што је отворио важно питање савремене књижевности, да у критикама
књижевних дела треба истицати пишчево „ја”, пишчеву индивидуал-
ност. Због тога је приказујући студију Љубомира Недића сматрао да он
заступа застарела естетичка начела (естетизам). Недић је у анализи шест
песника и радио по законима естетике, „ови јадни песници долазе по
овом начину тумачења као неке мумије”. Суботић одриче и разумевање
уметности, јер сматра да Недић затупа став да је Војислав „угледник”
а остала петорица нису, јер Војислав гледа стварност очима уметника.
Суботић је тражио од Недића да у критичким студијама да живот, да
прикаже људе да би боље разумели њихова дела. Не треба, подвлачи Су-
ботић, само анализирати и тумачити песме већ и „душу песникову”. На
крају закључује: „Као што од приповедача тражимо, да нам друштвени
живот верно прикажу, да нам оцртају људе, типове и карактере, те да
боље друштво схватимо, тако и од писаца критичких студија тражимо,
да нам песнике и литерате верно оцртају и аналишу. Махните се естет-
ских закона, кусих анализа; то убија дух и полет, који је омладини тако
потребан...”
У приказу путописа Марка Цара „У Латинима” (Задар 1894) критичар
(неразрешени иницијали „–р р–”) истиче да је путописац гледао пределе
и људе очима уметника и бележио осећаје када их је заиста осетио.
Путописца очаравају грађевине, слике великих уметника, скулптуре,
Рим, али, „кад нам описује поменуте стародревности и знаменитости
Рима, он нам те мртве и ладне споменике и остатке задахњује њиховим
истинским животом, историјским успоменама, доживљајима и
преживљавањима њиховим...”
Гавра В. Гојковић приказао је збирку прича Милана Ђ. Милићевића
„Зановет” (Земун 1894), за коју каже да писац у њој „не губи при причању
догађаја у прекомерном љубавном пренемагању, већ што најфинијим
начином у причу уплете своје дивне рефлексије које нас и нехотице
подсећају на данашње стање српског народа...”
За приповетку „Све за народ” Марка С. Поповића – Родољуба, Каменко
Суботић(под псеудонимом Leander) каже да се у приказу двоумио између
два начела критике. Првог да је критика наука, озбиљна и аналитичка, и
другог да је задатак критичара и да литературу креће напред, да у делима
утврђује добро, а „треби зло”. Због те дилеме Суботић наглашава да у
овој приповеци нема поезије, нема приповедачке „рутине”, нема ничега
што приповетку чини уметничким делом, али у њој има „друштвене
тенденције”, што, наравно, није довољно.
Приказана је и књига песама за децу Светозара Ћоровића „Полетарке”
(Мостар 1894) опет непознати критичар (под шифром „–р р–”) који сма-
тра да је главна одлика те збирке родољубље помешано с педагошком
тенденцијом.
У сталној рубрици „Књижевност” приказане су: „Пјесме” Стеве П. Бе-
251 шевића” (Сплит 1894), за коју Д. П. истиче да је то трећа књига тог
младог писца, али га она није задовољила, јер песник „не стоји чврсто СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

на старом земљишту”, а главни мотиви су патриотизам, човечанство

и љубав. Бешевић у патриотској поезији жуди за народном слогом, у
другим мотивима огледа се мржња према тиранима и разумевање за си-
ромашне и зато тражи социјалну правду. За љубавну поезију наглашава
да је песник на љубав према женама заборавио и да му је сада једина
љубав народ. Међу бољим Бешевићевим песмама критичар наводи „У
гори”, „Сјећање у ноћи”, „Да ми је знати”, „Моје море”, „Јесен”, а од већих
песама „Луда нас не задовољава а Урош и ако је пун поезије нема ни
мало техничког савршенства”.
У часопису је приказана и студија Ивана Иванића „О Буњевцима”, за
коју Ђ. Мрђеновић сматра да пошто научници „тек малу свијетлост ба-
цају на народ тај”, Иванић се прихватио тог тешког задатка да употпу-
ни једну празнину и да прикаже историју, народни живот Буњеваца и
њихове особине.
Занимљив је чланак „Неколике мисли о оснивању срп. акад. литерарног
друштва у Загребу”, у ком се образлаже потреба за оснивањем таквих
друштава и наводи да је прошле године основано „Друштво за помагање
својих сиромашних другова” и да је оно дало завидне резултате. Задатак
српске омладине на универзитету, истиче се у чланку, није само хумани-
тарни већ и организација једног центра који би омогућио и развијање
интелекта и ума. То се може постићи и неговањем лепе и научне лите-
ратуре. Поред тих општих разлога, наводе се и специјални разлози за
оснивање друштва, јер су добре резултате већ показала наша друштва у
иностранству (Москви, Женеви, Минхену), где је много лакше њихово
оснивање. Такво друштво треба организовати и међу загребачким Ср-
бима, јер постојећа удружења одбијају Србе од ње (мисли на „Друштво
за помагање сиромашних другова”), пошто у читаоници тога друштва
„од 50 листова нема ни једног српског”.
У складу с оријентацијом часописа су и преводи. Овде треба истаћи пре
свега студију „Класицизам, романтизам и реализам”, коју је по Херцену
израдио Leandar Каменко Суботић (под псеудонимом Leander), где је
изнео одлучан став за реализам:
„На галаму романтичарску су одговориле громогласно парне машине,
железнице и целе врсте наука... Нови, победоносни реалистички правац
је чедо нашег века; самобитни карактер његов се већ у првим годинама
нашег века појавио; почео је развићем Наполеонове епохе. Њега су на-
пред кретале песме Шилера и Гетеа, и величанствена филозофија Канта
и Фихтеа. Ови су људи као и сви нови филозофи и научењаци, били ре-
алисти... Шта савремености не одговара, није реално: што не извире из
живота, и не увире у живот, томе се реалиста смеје. Он се смеје песни-
цима, који на пример певају добром сремском вину, а никад га чиста ни
пили нису; он се смеје онима, који певају грчким и римским боговима,
а јаде и радост народа свога не виде. Живео реализам!” (1894, стр. 100)
Године 1895. као критичар појавио се Михаило Вукчевић и у последњем
броју Омладине под псеудонимом „Lorenzo Rienzi” критиковао је драму
„Балканска царица” књаза Николе. 252
ЧАСОПИС СРПСКЕ
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
Под псеудонимом „Rienzi”, у листу Neue Freie Presse бр. 7342 од 6. фе-
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) бруара 1885. (исте године је преведена у листу Позориште), приказао је
Лаза Костић драму „Балканска царица”. Михаило Вукчевић је проширио
тај псеудоним Лазе Костића и у приказу исте драме навео као повод
вест да је у Новом Саду тих дана представљана „Балканска царица” три
пута „на опште захтевање”. Међутим истиче Вукчевић: „што сваку дра-
му чини драмом, ова драме нема. У Балканској царици нема радње и
оно што је те радње тако је затегнута и несложна, да нам се чини као
каква путања од сокака по сухом лишћу, којом путањом идеш мало, па
ти од једном нестане и трага од ње. Радња и заплети тако су незнатни
и обични, да би их један мало начитанији човјек и који је видио на
бини неколико таквих комада, могао сам склопити”. У тој негативној
критици у којој ниједанпут није поменуо име књаза Николе, посебно се
окомио на новосадске критичаре који хвале патриотске мисли и лирске
моменте у драми: „А патриоте треба да су – штедљиви, јер бивају често
и несносни и непрактични... Лирички су му моменти лијепи али пре-
отегнути, те заустављају радњу...” За новосадске критичаре, чија имена
наводи: Пушибрк, Грчић, Милованов, Сандић, Савић, закључује да „су
у критици догме пијетет и одвратност, који вам се сму [?] кладити о
томе што хоћете да је на примјер Свилени Рубац писао Змај а Гордана
да је почетничко недоношче па се послије код обадва случаја уједају за
руку...” (стр. 115–116) Овај приказ драме кнеза Николе можда је и један
од узрока престанка излажења часописа.

ДРАМА

У часопису је почела да излази и једна драмa „у пет чинова”, у стиховима

„Не растављај, што Бог свевишњи свеже” Јована Живојновића, која се
дешава у Банату. Њено објављивање је престало с другим чином. То је
драма из српског живота о љубави и сукобима, суђењима, адвокатима,
власти.

САРАДНИЦИ

Поред познатих сарадника Омладине: Владимира М. Јовановића, Алексе

Шантића, Светозара Ћоровића, ту су и други, већ заборављени:
Васо Папрић, који је умро као правник четврте године (Винковци, 7.
марта 1872 – Загреб, јануар 1895).
Дамјан Јеврић, који је рођен у Jамини 15. XI 1836. од оца Јована, паро-
ха, и мајке Дафине. Основну школу учио је у месту рођења, немачку у
Сремској Митровици, гимназију у Винковцима, где је матурирао 1856.
године. Годину дана слушао је правне науке у Бечу, али се на захтев оца
вратио и завршио карловачку богословију. Рукоположен је за свеште-
ника 1862. године. Код свога оца био је 12 година капелан, а по његовој
смрти наследио је парохију. По српским листовима много је преводио с
253 немачког, француског и руског језика. Превео је Шатобријановог „Ати-
лу” и Борхрављевог „Српског цара Стевана Душана”. 6 Умро је у Јамини, СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

13/26. мај 1900. године.

Михаило Вукчевић, који је рођен у Дражевцима, у Љешкој нахији 1870.
Основну школу учио је код куће, код стрица, попа Теше, кога је запопио
владика Раде. Школовање је наставио у Подгорици код неког фратра
Италијана. У цетињској гимназији завршио је прва три разреда, одакле
је истеран због антидинастичког деловања. Матурирао је у Новом Саду
1891, а дипломирао и докторирао у Загребу 1900. године с дисертацијом
„О говору у Киреч кеју близу Солуна”.7 Као професор службовао је у
Солуну (1. IX 1897 – 4. XII 1899), Цариграду (од 4. XII 1899) и Београду
(у трговачкој академији и богословији). Од 1925. био је директор це-
тињске гимназије и инспектор зетске области. Умро је 27. јануара 1945.
у Врањској Бањи.
Објављивао је под пуним именом и псеудонимом Мило Војводић, а у
Омладини потписивао се псеудонимима: Благоје, Н. Петровић, Милић
Поповић, В. Чевић, и В–Чевић. Уређивао је Цариградски гласник (пет
година у два наврата, први пут 1900, а други пут од априла 1905. годи-
не) и календар Голуб. Сарађивао је у више листова и часописа: Бранково
коло (1896, 1900), Ново време (1900), Просветни гласник (1902), Летопис
Матице српске (1904–1905), Београдске новине (1908, под шифром –S),
Штампа (1908), Јужни преглед („Последње виђење са Аксентијем Баце-
том–Рујанцем”, 1930, 1933). Приредио је за штампу „Живот и обичаји
Арбанаса” од Марка Миљанова. Писао је приповетке. Објавио је сати-
рично-хумористичке приче „Разговор безазлена свијета са црногорских
посједака”. Дописивао се са Симом Матавуљем, с ким је познанство за-
почео у цетињској гимназији 80-их година. Зближила их је заједничка
нетрпељивост према књазу Николи. Већину Матавуљевих писама обја-
вио је у Цариградском гласнику. Сачувана су његова писма са путовања
по Македонији и писма Љубомиру Ковачевићу 1903. године. Неки су му
приписивали књигу „Програм уједињења” (Крф 1917) потписану псеу-
донимом Б. Брђанин, али је њу написао Светозар Томић, шеф црногор-
ског одсека МИД-а.
Јован Живојновић, који је рођен је у Долову 1869, где је завршио основну
школу. Гимназију је започео у Панчеву, а матурирао је у Новом Саду
(1891). Као питомац Текелијанума филозофију је студирао у Пешти, где
је положио и професорски испит (1896). Радио је као суплент Учитељ-
ске школе у Сомбору (1896–1900), професор српског и немачког језика
у српској гимназији у Новом Саду (1900–1914). После Првог светског
рата постављен је за градског начелника и великог жупана Новог Сада
(1918). Неко време је био инспектор Министарства просвете у Београ-
ду и управитељ мушке гимназије у Новом Саду (1925–1926). Писао је
песме, позоришне полемике и позоришне комаде. Сарадњу је имао са
следећим новинама: Босанска вила (1890, 1895, 1903, 1910), Летопис Ма-
тице српске (1901–1924), Српски витез (1914), Бранково коло, Женски
свет, Српски Сион, Позориште и Браник.
6 Некролози: Браник, XVI, 1900, бр. 61 (23. мај/ 5. јуни), 3; Босанска вила, XV, 1900, бр.
15–16, 224.
7 „Доктор филозофије”, Народне новине, Београд, I, 1900, бр. 38 (29. септембар), 2. 254
ЧАСОПИС СРПСКЕ
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
Јован З. Медурић рођен је у Турији код Србобрана 17. IX 1867. Основ-
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) ну школу завршио је у месту рођења, нижу гимназију у Новом Саду и
учитељску школу у Сомбору (1889). Радио је као учитељ у Турији до
Првог светског рата. Уређивао је Педагошки зборник (1899) и лист Народ
(Србобран, 1910–1912). Сарадњу је имао са следећим новинама: Женски
свет (1886–1914), Бранково коло (1895–1896), Школски лист (Сомбор,
1895–1900), Школски одјек (Нови Сад, 1897–1906), Браник (1904, 1907),
Јединство (Нови Сад, 1923), и Реч (Београд, 1924). Умро је у Новом Саду
1959. године. Дописивао се с Алексом Шантићем и Светозаром Ћоро-
вићем.

Омладина
Издаје Српска академска омладина у Загребу
I, 1894.
Власник и одговорни уредник П. Белобрк
Шт. Српска штампарија у Загребу.

Бр. 1 (1. јануар)

1. Вл./адимир/ М. Јовановић, Успомена, 1.
Поч.: „Узаман је прошла слава”
Зав.: „У скорашњој будућности”
2. Владимир Марковић, Карактер. Цртица из прошлости, 2–3.
3. Ј. Павлов /Бањанин/, Милан Ђ. Милићевић: Народна библиотека у
Београду, 4–10.
Приказ. Говор Милана Ђ. Милићевића изговорен је на свечаној седници 2.
фебруара 1888, а штампан је у Гласу V Српске краљевске академије (Београд 1888).
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
4. Иполит Тен, „Маколе” /Превео Каменко Суботић/ (1), 10–13.
Разрешено је у прегледу садржаја.

КУЛТУРНЕ ВЕСТИ

5. Друштва, 13–15.
„Зора” српско акад./емско/ друштво у Бечу за 1892/3. – „Србадија”, Грац. –
„Шумадија”, Праг. – „Даничић” Београд. – „Правничко друштво” великошколаца.
– Прослава двадесете годишњице гимназијског друштва „Подмладак”, Крагујевац.
– „Његуш” (Ниш). – Задруга Српкиња у Загребу
6. /Каменко Суботић/, „Радован Кошутић, Критика и књижевност Бео-
град 1893”; др Љубомир Недић, „Из новије српске лирике Београд 1893.”,
Књижевност, 15.
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
7. Вл./адимир/ М. Јовановић, „До сад непознати новац деспота Лазара
Ђурђевића”, Вести из науке, 15–16.
8. Читуља. Душан Данило Дробац, слушатељ права (1875–1893), 16.

Бр. 2 (1. фебруар)

255 9. В., „Војислав Илић песник српски”, 17–18.
10. Јарослав Врхлицки, „Брак и пријатељство”, превео Павле Орловић – СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

Загреб /Вл. Косанић/ Прича (1), 18–24.

Преводилац је разрешен у прегледу садржаја.
11. Алекса Ристов Шантић, „Богињо!...”, 24.
Поч.: „Богињо, ђе си... зар храми твоји”
Зав.: „Слободо света, дигне ти храм!”
12. Петар Милановић /Каменко Суботић/, „Писма о српској историји”
(1), 24–28.
Прво писмо: О најславнијој повести; друго писмо: Српска историја до Не-
мањића: 1. Најстарије доба, 2. Три стотине година (638–871).
Разрешено је у прегледу садржаја. Ово је прештампано и посебно: „Писма
о српској историји”. Књижица за народ. Загреб 1894.
13. Свет./озар/ Ћоровић, „Њој”, 29.
Поч.: „Дивна ли је зора бајна”
Зав.: ”Све у теби спојене су...”
14. Иполит Тен, „Маколе”/Превео Каменко Суботић/ (2), 29–30.
15. Leander /Каменко Суботић/, „Прослава тридесетогодишњице смрти
Вукове у Загребу”, 30–32.
16. Шумадинац, „Дописи. Златни Праг”, 32.
17. „Културне вести”, 32–37.
Прослава Св. Саве; Кермес у славу Стојана Новаковића у Грацу;
Панчићево вече у Београду; „Шумадија” у „Златном Прагу”: прошлог
месеца изабрана управа: председник Душан Котур, тајник Јован Рогано-
вић, књижничар Бартоломије Франасовић. – Вук Стефановић Караџић
(1864–1894). – Тридесетогодишњица смрти Косте Руварца. – Прашки
универзитет: у другом семестру прошле године један Србин је на че-
шком језику читао расправу „О критичким радовима за две прве деце-
није нове српске повести (1688–1708)”. – Народна библиотека у Београду.
– Библиотеке у Загребу. – Дар српског патријарха Георгија Бранковића.
– Народна и патријарачка библиотека у Ср. Карловцима. – Друштво за
помагање сиромашних ђака на Загребачком универзитету. – Тридесе-
тогодишњица Вукова у Бечу. – „Јавор”, ђачки књижевни збор у осечкој
гимназији. Постоји двадесет и девет година, а први председник био је др
Козић, а други Ђока Исајловић. Многи њихови радови су одштампани,
највише у листу Бршљан. За 1893/4. председник је био Данило Димовић,
потпредседник Зорко Кауфман, тајник Векослав Хенгл, благајник Јанко
Барч. – Задруга Српкиња земункиња.
18. М. Медаковић, Манојло Грбић, „Карловачко владичанство”, Књижев-
ност, 37.
Аутори разрешени у прегледу садржаја.
19. /Каменко Суботић/, „Дело Београд 1894. Уредник Илија И. Вуки-
ћевић”.–Ola Hanson, Das Junge Skandinavien. Lajpcig 1892. и L. Morholm,
Junge Norveger 1893. (Ола Хансон и Л. Мархолм), Књижевност, 38–39.
20. Читуља, 40.
Владимир Карић, Фрањо Рачки, Прока Миладиновић и Душан М. Папић.
21. Уредништво Омладине, „Пријатељима српске омладине”, 40.

Бр. 3 (1. март)

22. Јов./ан/ П. Рогановић, „Споменица своме другу Л. П.”, 41. 256
ЧАСОПИС СРПСКЕ Поч.: „Братство, слога, љубав, правда”
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) Зав.: „Роду – роду – за слободу”
23. Растко Радуловић, „На Богојављење..”, слика, 41–44.
24. Јов./ан/ З. Медурић, ***, 45.
Поч.: „Ја песмом хтедох снажити косовског тужног роба”
Зав.: „Косову управте глед!”
Дат.: „Турија 15. II 1894.”
25. Јован Јанко Кнежевић, „Др Јосиф Панчић. 1. Из живота и рада у
опште (1)”, 45–49.
26. Јарослав Врхлицки, „Брак и пријатељство. Прича”, превео Павле
Орловић – Загреб /Вл. Косанић/ (2), 49–51.
27. Петар Милановић /Каменко Суботић/, „Писма о српској историји”
(2), 51–55.
2. Српска племена се почињу уједињавати (817–1168). – Треће писмо: Слав-
ни Немањићи владају славно две стотине година (1168–1371): 1. Немања, 2. Свети
Сава.
28. /Аноним/, Дописи. Беч, 55–56.
Академско друштво „Зора” прославило је двадесетпетогодишњицу и на
њој је присуствовао др Лаза Станојевић.
29. „Културне вијести”, 57–59.
О семинарима на Свеучилишту у Загребу; педесетогодишњица „Ђачког
растанка” Бранка Радичевића; Питање о српским народно–аутономним школама
пред Сабором троједне краљевине; Друштво за помагање сиромашних Срба ђака
на великим школама у Бечу; Тридесетогодишњица Владимира Васића; Српска
књижевна задруга; „Горски вијенац” на Цетињу
30. „Читуља”, 60.
Светозар Л. Вучићевић; Иван Стефановић Јастребов; Михаило Хорник
31. „Одговори уредништва”, 60.
Госп. Р. К. У Загребу; Миленку; дописнику у Бечу

Бр. 4 (1. април)

32. Алекса /Шантић/, „Српској Омладини на Балкану” (песма), 61.
Поч.: „Шта нам треба у том часу”
Зав.: „Укрснути Бог слободе”
Дат.: „20. 6. 1893.” Разрешено је у прегледу садржаја.
33. Јарослав Врхлицки, „Брак и пријатељство”, прича, превео Павле
Орловић – Загреб /Вл. Косанић/ (3), 62–66.
34. Петар Милановић /Каменко Суботић/, „Писма о српској историји”
(3), 67–74.
Четврто писмо: С ким су се борили и што су радили првих пет Немањиних
наследника: 1. „Српска вера”, 2. Пет Немањиних наследника побројани по годинама
владе; 3. Српски непријатељи за њихове владе. – Пето писмо. Србија понајјача на
Балкану: 1. И Србија постаде краљевина; 2. Србија није земља џебрачка, већ богата,
3. Сад куј не само новце српске, него и пиши законе. – Шесто писмо. Душаново
царство: 1. Славно доба Душаново; 2. Душанов потомак у Паризу;, 3. „Душаново
царство”, 4. „Много хтео, много започео, час умрли њега је помео”. – Седмо писмо.
Задњи Немањић или слога гради градове а неслога их обара. Осмо писмо. Борба с
Турцима на смрт и живот (сто година): 1. Кнез Лазар; 2. Српски деспоти; 3. Паде
Босна поносна, паде кршна Херцеговина, паде и Зета!
257 Прештампано и посебно, Загреб, 1894.
35. Јов. З. Медурић, „Ј-и” (песма), 74. СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

Поч.: „Дон`о сам ти киту цвећа”

Зав.: „За слободу, чинит` може!...”
36. Јован Јанко Кнежевић, „Др Јосиф Панчић. 2. Резултат рада и
карактеристика” (2), 75–77.
37. /Александар/ Херцен, „Класицизам, романтизам и реализам”, превео
Leander /Каменко Суботић/ (1), 78–79.
Разрешено је у прегледу садржаја.
38. „Јован Шорак – ’Ђедо’, протопоп ријечки” (фотографија), 79.
39. Кам./енко/ Суб./отић/, „Фрања Ваничек”, 80–82.
Писац историје војничке крајине „Specialgeschichte der Militärgrenze” (Беч
1875).
40. /Аноним/, „Дописи”, 82–86.
Инсбрук; Женева у Швајцарској (о ђачкој дружини „Вила”); радове су
читали 1892. године: П. С. Протић, С. Манојловић, А. Р. Михаиловић, С. Х. Ристић,
Ж. Балугџић; Београд у Србији (Академско певачко друштво „Обилић”).
41. Одбор за подизање споменика Војиславу Ј. Илићу, „Српском народу.
У Београду на три Јерарха 1894”, 86–87.
Председник је Змај, а чланови су значајније личности културног живота
Београда.
42. „Културне вијести”, 87–91.
Тристогодишњица спаљења мошти Св. Саве; Сложна браћа дворе граде;
Предавања љетњег пролећа; Манастирски љетописи; Српска краљевска академија
наука; Српско друштво „Србадија” у Грацу; „Даничић”, историјско–филолошко
друштво на Великој школи у Биограду; Уметничка изложба у Београду, коју
организује Књижевно-уметничка заједница; Приступно предавање г. Љубе
Ковачевића; Српско-прав. богословско училиште у Рељеву код Сарајева; Српска
вештакиња (Адела Василијевић), Са Косова код Книна; Награда у славу Корнелија
Станковића
43. /Гавро В. Гојковић, „Кнез Милош прича о себи” Милана Ђ. Милиће-
вића (Београд 1893”), Књижевност, 91.
44. –р р–, „Полетарке” Светозара Н. Ћоровића (Мостар 1894)”
Књижевност, 91.
45. /Аноним/, „Читуља”, 92.
Јован Шорак–Ђедо, протопоп ријечки; Фрања Ваничек
46. „Поруке уредништва”, 92.
Госп. В. К. у Госпићу; Друговима у Бечу и Будимпешти; Пријатељима
„Омладине”
Бр. 5 (1. мај)
47. Гавра В. Гојковић, „Светлости више...”, 93.
Поч.: „Облак је скрио месец и сјајне ноћнице звезде”
Зав.: „Вапиће: ’Светлости више!’”...
48. Златан Босанац „ Два суда”, приповијетка, 94–99.
49. Херцен, „Класицизам, романтизам и реализам”, превео Leander /
Каменко Суботић/ (2), 99–100.
50. Слободан /Петар Симоновић/, „Fin de Siècle” (Пренимо се), 100–105.
Поч.: „Кад по свету гледнем”
Зав.: „Наших идејала”
Дат.: „К. 1894.” Разрешено је у прегледу садржаја.
258
ЧАСОПИС СРПСКЕ
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
51. Ј. Павлов /Бањанин/, „Рефлексије о нашим народним пјесмама”,
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) 105–110.
52. /Аноним/, „Београд у Србији. Дописи”, 110–111.
Резолуција дружина ђака „Побратимство” поводом заговарања енглеских
листова о подели Србије (Стандард и Тајмс и др.)
53. –р р–, „У Латинима, утисци с пута. Написао Матко Цар. У Задру
издање штампарије С. Артале 1894”, Књижевност, 112–113.
54. /Гавра В. Гојковић/, „Зановет. Збирка разних састава од М. Ђ.
Милићевића. Земун 1894”, Књижевност, 113.
Аутор разрешен у прегледу садржаја.
55. „Културне вијести”, 113–116.
Забава српске трговачке омладине у Загребу; Кермес у славу Св. Саве у
Загребу; Архивар (Ђура Бекић); Милош Цветић глумац; Чика Васа Крстић; „Јавор”
ђачки књижевни збор у осјечкој гимназији; Вечерња школа друштва Св. Саве у
Биограду; Награда за психологију и методику; Приступни академијски говор
г. Јована Авакумовића; Добротворна женска друштва у Панчеву; Друштво за
помагање Срба ђака на великим школама у Бечу
56. „Одговори уредништва”, 116.
В. К. у Госпићу; Fin de siecle („Вашу смо пјесму уврстили, а и оне ћемо
друге згодном пиликом. Необично нам се допала, јер у њој видимо живота. Учите,
студирајте историју, социологију и психологију, па ћете далеко дотјерати. Кад сте
чули, да ће се ваша пјесма у лист уврстити, велите да сте се обрадовали, и да по
томе видите, да сам пријатељ човјечанства. Тако је. Тешко оном у чије срце не
продиру опћа човјечанска начела; али не ваља заборавити да је наше човјечнаство
народ српски. О свему опширније особито, кад се упутим у долње предејеле.
Поздравите омладину”); Ј. Р. у Ц. („Велите да не разумете, шта хоћемо с нашим
реализмом. Али то је тако јасна ствар: пишите истину; цртајте живот; обазирите
се на савремене потребе индивидуалне и друштвене; не градите куле по ваздуху,
него се вазда, како наш народ вели, простирите према губеру; не мерите ствари
већом мером; одбаците од себе илузије, пригрлите здрав разум и логику – па ћете
бити реалиста, човек савремен. Толико, згодном приликом више”).

Бр. 6 (1. мај)

57. Уја /Душан Пантелић/, „Успомена из 1848”, 117–119.
Из књиге: „Articuli et Constitutiones diaetarum seu generalum congregationum
regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae”, Издао Кукуљевић (Загреб 1862). Разрешено је
у прегледу садржаја.
58. Макс Нордау, „Свејтска болест”. Израдио Г./авра/ В. Гојковић, 119–
122.
59. Ипанов /Петар Стојковић/, „На гробу умрлих другова” (песма), 122–
123.
Поч.: „Чујете л` песму, где тужно бруји”
Зав.: „То је зламање/?/ њиног поздравља”.
Дат.: „У Грацу 4. маја 1894. Прочитано у „Србадији” приликом полагања
венаца на гробове овде умрлих другова.
60. Ј. П. /Ј. Павлов Бањанин/, „Недић о правопису”, 123–126.
Поводом расправе „О правопису и интерпункцији” Љубомира Недића.
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
61. Стефан П. Миџор, „О развитку и напретку српске националне идеје”,
126–132.
259
 Говор држан на свечаној седници друштва „Србадија” дана 27. априла СТАНИША ВОЈИНОВИЋ
1894. године приликом тристогодишњице спаљивања Св. Саве.
62. Leander /Каменко Суботић/, „’Све за народ’ Приповијетке Мар. С.
Поповића”, 132–134.
63. Ђорђе М. Бастајић, „Косово”, 135.
Поч.: „Косово је српско”
Зав.: „Што нам је увело”
Дат.: „1. јануара 1894.”
64. „Београд у Србији. Прослава Св. Саве”, Дописи, 135.
65. /Душан Пантелић/, „Књижевни и стручни листови у Блгара”.,
Књижевност, 135–137.
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
66. „Културне вјести”, 137–140.
Дружина „Будућност” у Карловцу; На концу школске године; „Славија”
литерарно и говорничко друштво у „Златном Прагу”; Омладински суд о издајици
српског народа и лијепог имена српског; Нова зграда српске препарандије у
Сомбору; Срби у Европи (О преводу Ј. Николића српских народних песама –
Canti popolari serbi); Фазе у нашем јавном животу; Један глумачки јубилеј (Фотије
Иличић); Влахо Буковац; Пчелица лист Мите Нешковића; Основне школе у
Београду
67. „Читуље. Ђорђе М. Бастаић”, 140.
Ђак велике гимназије загребачке недавно је преминуо. „Бавио се
књижевношћу, и из његових првенчади бујно избија његов талент”
68. „Одговори уредништва”, 140.
Ђ. С. У Златном Прагу („Што ћутиш, ћутиш Србине тужни?”); Старини
Новаку („Ви велите, да омладина не треба да се меша у јавна питања; треба по
вашим ријечима да учи, и да одобрава оно што старији ураде јер да она није
позвана, да ником даје инструкције итд. Ми се с вама слажемо само у једном тј.
да омладина треба да учи, а жао нам је опет, да ви осуђујете, што се омладина
меша у јавна питања. Кад би по рецепту вашем омладина радила, онда би сви до
једног од нас били прави “друштвени криплови”. Хоћете да будемо добри Срби, а
овамо не допуштате, да се занимамо питањима јавног народног живота! Зар то није
апсурдум? Но и ви донекле допуштате, да се бавимо кад хоћемо и тим питањима,
али иштете од нас, да све одобравамо. Зар то није опскуранство? Хоћете да нешто
проучавамо, да о нечем размишљамо, а овамо да резултат тог размишљања мора
бити повољан по сав рад наших старијих? Ми смо увјерени, да и омладина треба
да мисли и критикује, и вођени тим уверењем, гладаћемо да по својим силама
порадимо, да једном буде крај ономе стању наших народних ствари, у коме се не
зна ни ко пије, ни ко плаћа”).

Бр. 7 (1. јули)

69. Е. Кондић, „Сејина утјеха”, слика, 141–143.
70. Беранже, Опроштај Марије Стуартове. Превео П./етар/ Симоно-
вић, 143–144.
Поч.: „Збогом Француска”
Зав.: „Земљо драга, лаку ноћ”
Преведена у Ср./емским/ К./арловцима/.
71. Руд./олф/ Раул, „Неколико глава из живота чешких ђака”, превео са
чешког П. Б-ћ, 144–145.
72. Фридрих Рацел (Fridrich Ratzel), „О унутрашњости земље”, /превео/
Гавра В. Гојковић (1), 146–148. 260
ЧАСОПИС СРПСКЕ
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
73. Ј. /Ј. Павлов Бањанин/, „Школе у Турској”, 148–150.
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) Поводом писања „Галеб-ефендије” [Никодим С. Савић] у београдском
часопису Дело Разрешено је у прегледу садржаја.
74. Leander /Каменко Суботић/, „Мисли о српском православљу”, 150–
153.
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
75. Вл. М-ћ, „Један обичан памфлет. Hadžić Osman Nuri: ’Islam i Kultura’”,
(odgovor prof. M. Nedeljkoviću), u Zagrebu 1894, 153–155.
76. /Љ. Мрђеновић/, „Књижевност. ’О Буњевцима’ написао Ив. Иванић,
прештампано из Љетописа Матице српске”, 155–156.
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
77. Б. Ст. /Богдан Стојановић/, „Библиографске козерије Најновије
издање Рељковићевог ’Satira’”, 156.
Критички приказ,. издање браће Поповића из Новог Сада. Аутор је
разрешен у прегледу садржаја.
78. /-р р-/, „Библиографске козерије. ’Срби у давнини’ Симе Лукина
Лазића; ’Племић и жена из народа’ истинита прича Шветкиње Марије-
Софије Шварц, с немачког превео Иван М. Матић. У Загребу тисак
српске штампарије 1894”, 156–157.
79. „Културне вијести”, 157–158.
Друштво Срба ђака у Загребу; Српска читаоница у Загребу; Српско
црквено пјевачко друштво „Гусле” у Мостару; Српска учитељска задруга; Српски
културни успјех; Педесетогодишњица српске читаонице у Иригу; Даничићев
споменик; Српска књижевна задруга; Двадесет пет година више дјевојачке школе
у Панчеву

Бр. 8–10 (1. август–октобар)

80. Фрањо Селак, „Слáва”, превео Душан (1), 159–164.
81. /Иван/ Тургењев, „Небеско царство. Из ’Појезије и прозе’”, превео
П./етар/ Симоновић, 165–166.
Поч.: „О небско царство”
Зав.: „Небескога миља”.
82. Б. /Илија Прица/, „Свеучилишна новела” (чланак), 166–169.
О „Свеучилишту Фрање Јосипа I” у Загребу. Аутор је разрешен у прегледу
садржаја.
83. Ђорђе В. Николић, „Задња утеха” (песма), 169.
Поч.: „Све је мирно, у сну веће”
Зав.: „Зар анђео мрзит може!”
Дат.: „Загреб, 25. IV 1894.”
84. Фридрих Рацел, „О унутрашњости земље. II. Вулкански појави”., /
превео/ Гавра В. Гојковић (2), 169–172.
85. Васа Папрић, „Песме о Краљевићу Марку” (1), 172–175.
86. Јован Живојновић, „Не растављај, што Бог свевишњи свеже”, драм-
ски покушај у V чинова; дешава се у Банату (1), 175–184.
87. П./етар/ Симоновић, „Епиграми”, 184.
1. Љубав; 2. Сухопарни песник; 3. Дете
88. Leander /Каменко Суботић/, „Ко живи у Старој Србији и Македонији?
261 Прилог познавању Источног питања” (1), 184–188.
 О Спиридону Гопчевићу. Аутор је разрешен у прегледу садржаја. СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

89. Гавра В. Гојковић, „Срби у Брањини. Биљешке с пута”, 188–190.

Дат.: „Осијек 20. VIII 1894.”
90. Алекса Ристов Шантић, „Моме анђелу”, 190.
Поч.: „К`о љупки, цв`јетак њежни, чедну, бајну и милу”
Зав.: „И теби вјенац плете моје љубави бог!...”
Дат.: „Мостар 15. дек. 1893.”
91. Теофановић, „Физика Атанасија Стојковића. (Прилог познавању срп-
ског културног живота на концу XVIII и на почетку XIX века)”, 191–195.
Читано у друштву Шумадија у Прагу год. 1887.
92. М. Медаковић, „Стара српска порота поређена са енглеском поротом”,
195–199.
93. Кам./енко/ Суботић, „Без појезије. (Цртица о натурализму у српској
приповјеци)”, 199–203.
94. Председник Мих. К. Михаиловић – тајник С. В. Поповић, „Извештај
српског акад. књиж. друштва ’Србадија’ у Грацу за год 1893/4. Са
завршене главне скупштине срп. акад. друштва ’Србадије’, држане 8(20)
јула 1894. год.”, 203–204.
Друштво је имало 2 редовне и 5 ванредних скупштина, 1 свечану, 11
редовних и 20 одборских седница. Радове су читали: Ипанов, Стаменко, Јов. Васић,
Владислав Скарић, С. В. Поповић.
95. -р р-, Поп Ђуро Давидовић, Догађај из Босне исприповиједао Јован
Јовановић из Кобаша. Библиографске козерије, 205.
96. /Кемeнко Суботић/, „Српски погледи на културу ислама (Осман Ха-
џић, ’Ислам и култура’). Библиографске козерије”, 205–206.
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
97. „Културне вијести”, 206–208.
На почетку школске године; Фонд Св. Саве; Скини ми, бабо, с чела облаке”;
Ваљаност стрељачке дружине; „Стевану Стевановићу, драмском писцу. 1807†1828.
– Матица српска”.

Бр. 11 (1. новембар)

98. Мило Јововић, „Омладини!”, 209.
Поч.: „Омладино, српска надо”
Зав.: „Срећу Српству бољу гради”
Дат.: „У Бару (Црна Гора) 1894.”
99. Фрањо Селак, „Слáва”, превео Душан (2), 209–212.
100. Јов./ан/ П. Рогановић, „Србин сам смјели”, 213.
Поч.: „Имам мајку кћер Славије”
Зав.: „Србин сам смјели”
„Праг”
101. Фридрих Рацел, „О унутрашњости земље. III. Дизање и спуштање
тла”, /превео/ Гавра В. Гојковић (3), 213–216.
102. Васа Папрић, „Песме о Краљевићу Марку” (2), 216–218.
103. Гавра В. Гојковић, „Повратак”, 219.
Поч.: „На простирку меку од ситнице траве”
Зав.: „Саде дижу дворе – правде и истине”
262
ЧАСОПИС СРПСКЕ
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
104. Јован Живојновић, „Не растављај, што Бог свевишњи свеже”, драм-
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) ски покушај у V чинова; дешава се у Банату (2), 219–223.
105. Скупштинар /Илија Прица/, „Прва скупштина Друштва за помагање
сиромашних, а вриједних, Срба слушача у кр. Свеучилишту Фрање
Јосипа I у Загребу”, 223–227.
Аутор је разрешен у прегледу садржаја.
106. Ђуро Лалош – Гавра В. Гојковић, „Срби родољуби! У Загребу дне 1
(13) новембра 1894”, 227–229.
Проглас председника и тајника „Друштва за помагање сиромашних, а
вриједних, слушача...”
107. „Културне вијести”, 229–231.
Скупштина Матице српске; Број ученика и ученица у девојачким школама;
Привредно-витешке светковине свију „Кола јахача кнез Михаило”; Српска књи-
жевна задруга; Краљ. позориште у Београду; Српско академско друштво „Зора” у
Бечу (22. октобра 1894, изабрани за председника Ст. Станојевић, за потпредседника
В. Кујунџић, за благајника Вл. Новаковић, за књижничара Чед. Митровић, за тај-
нике: Бесарабић и Пера Богдановић); Српска свијест
108. /Гавра В. Гојковић/, „Србобран Народни српски календар за 1895;
Српски великокикиндски илустровани календар за 1895; Бранково вече.
Споменица (Београд 1894)”, Књижевност, 232.

Бр. 12 (1. децембар)

109. /Перо Белобрк/, „Загреб, 1. децембра”, 232–234.
Када су издали први број Омладине, нису изашли са програмом листа
(часописа), али су имали начела уређивања. Међу њима је основно „не бавити се
политиком, већ радити и проучавати наш друштвени живот, те на основу тога
стицати правилан поглед на српско друштво и српски народ. Ми се нисмо хвалили
својим патриотизмом, али смо имали патриотски правац. Њихове чланове називају
реалистима, а њихов реализам није ништа друго до жеље: 1. држати се оних пита-
ња којима се омладина по годинама својим може бавити; 2. радити и проучавати
живот народни; 3. на основи овог рада самостално мислити; 4. стечено мишљење
отворено проповедати”.
110. Васа Папрић, „Песме о Краљевићу Марку” (3), 235–238.
111. Гавра В. Гојковић, „У магли”, 239.
Поч. „Месечна јесен се спушта... Већ магла сивкаста свуда”
Зав.: „А мени све нешто шапти:„Ту с` твоја судбина скрива!”
Дат.: „Загреб 25. X 1894.”
112. Л. Бихнер, „Материјализам и идејализам”, превео: Гавра В. Гојковић,
239–241.
113. Ј. Павлов /Бањанин/, „ Двије књиге за народ”, 241–243.
О календарима „Орао” (Осијек) и „Свети Сава” (Загреб)
114. Јован Живојновић, „Не растављај, што Бог свевишњи свеже”,
драмски покушај у V чинова, дешава се у Банату (3), 244–248.
Читано у „Колу младих Срба” у Будимпешти.
115. Leander /Каменко Суботић/, „Ко живи у Старој Србији и Македонији?
2. Име ’Бугарин’ у Македонији” (2), 248–250.
116. Србински, „Котор (Бока)”,. Дописи, 250–251.
117. -р. р.-, „’Нада’ (лист)”, Библиографске козерије, 251–252.
118. /Уредник/, „На знање”, Библиографске козерије, 252.
263
 Донели су само два чина драме „Не растављај...” Јована Живојновића, који СТАНИША ВОЈИНОВИЋ
је на школама у Будимпешти
119. –ћ, „Календар Манастирске штампарије”, 252.
120. „Културне вијести”, 253–254.
Срби – нови доктори (Л. Грујић, Каменко Суботић, Ђилдо Божић и Л. Ру-
варац); Војислављева споменица; Јубилеј српског књижевника В. М. Г. Медаковића;
Виша женска школа у Београду; Митрополит Михаило; Српски преглед Љубомира
Недића; Луча, покреће се на Цетињу; Ново друштво омладинско (основано у Мо-
скви: председник Милутин Живановић, потпредседник Јован Кујачић, благајник
Ђорђе Нешић, књижничар Милан Бојовић, тајник Пера Вучковић; Стражилово
лист престао излазити; Босанска вила; Српска свијест

II, 1895.

Бр. 1 (1. јануар)

121. /П. Белобрк/, „Загреб, 1. I 1895”, 1–4.
Уводник пред другу годину излажења.
122. Junius, „Пропали ђеније” (1), 4–6.
123. Кам./енко/ Суботић, „Прва појава мисли српске Војводине године
1699”, 7–9
Једна глава из дела „О српској Војводини”, која ће изаћи у посебној
књижици.
124. Ф. В. Крејчи, „Најновији правци у чешкој литератури”, превео Гавра
В. Гојковић (1), 9–11.
125. П. Пазини, „Прича о Скендербегу”, превео Д./амјан/ Јеврић (1),
12–15.
Ову је расправу читао Пазини у париском свенаучном друштву „La
congregation scientifique” 1891. године.
126. И. П., „Знаци економског напредовања у Српству”, 15–17.
127. -н-, „Беч. 12. Децембра”, Дописи, 17.
128. Стеван Н. Ђурашковић, „Лајпциг. 24. Новембра”. Дописи, 18–20.
129. Љутица Богдан /Михаило Вукчевић/, „Луча” (часопис)”, Књижевност,
20–21.
Псеудоним је разрешен: Библиотекар, VII, 1955, бр. 34, 190.
130. /Аноним/, „Занатлијски гласник”, Књижевност, 21.
Почео је да излази у Београду од Нове године.
131. „Културне вијести”, 21–23.
Српске народне песме на италијанском Ивана Николић; Српска узајам-
ност; Конституисање „Шумадије” у Прагу; Срби – нови доктори (Милан Кирјако-
вић).
132. „Васа Папрић”, Читуља, 24.
Правник четврте године, родио се у Винковцима 7. марта 1872. године, а
умро је „ових дана”.

Бр. 2 (1. фебруар)

133. /Каменко Суботић/, „Љубомир П. Ненадовић” (некролог), 25–26.
134. Гавра В. Гојковић, „На развалинама тврдиње Деспота Стевана”, 27.
Поч.: „Седа прошлост у мени се буди” 264
ЧАСОПИС СРПСКЕ Зав.: „Призри на свог остављеног сина”
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) Дат.: „Шиклуш 3. VIII /18/94.”
135. Henri Desmoulins, „Разум и срце. (Из успомена на борбу једне некад
бујне и немирне душе)”, 27–31.
136. Junius, „Пропали ђеније” (2), 31–34.
137. Ф. В. Крејчи, „Најновији правци у чешкој литератури”, превео Гавра
В. Гојковић (2), 34–38.
138. П. Пазини, „Прича о Скендербегу”, превео Д./амјан/ Јеврић (2),
38–40.
139. -ин, Књижевност, 40–42.
„Пупољци” Ђорђа Бастаића; „Из Београда у Солун и Скопље...” Спире Ка-
лика; Српски преглед Љубомира Недића
140. „Културне вијести”, 42–47.
Светосавске бесједе; Позориште у Новом Саду; За узор; Из велике школе
у Београду; Два нова листа (Цариградски гласник, Македонија у Београду); „Побра-
тимство” (у Мостару Шантић, Ћоровић и Дучић намеравају да сваке године издају
књигу млађих књижевника под овим насловом); Католичка црква у Црној Гори;
Значајна прослава (Николе Беговића); Лијепа успомена на скорашњу прошлост;
Књижевно-уметничка заједница у Београду; Оснивање акад. болничког удружења
славенских ђака у Грацу; „Вила” (друштво Срба у Женеви: председник Никола С.
Петровић, тајник Ахил Р. Михајловић); „Слога” (Богословско књижевно друштво
у Ср. Карловцима: председник Дамјан Бришић, потпредседник Јован Константино-
вић, перовођа Павле Милић, први, Владимир Николић, други, и књижничар Душан
Марковић); Српска свијест („Друштво за помагање сиромашних, а вриједних Срба
у Загребу”)
141. /Аноним/, „Новица Церовић”, Читуља, 47–48.
142. /Аноним/, „Миливоје Максимовић и Паја Николић”, Читуље, 48.

Бр. 3 (1. март)

143. /Аноним/, „Милорад П. Шапчанин”, Некролог, 49–50.
144. Благоје /Михаило Вукчевић/, „У Дубровнику. Козерија”, 51–53.
Проширена и дотерана објављена у књизи: „Разговори безазлена свијета с
црногорских посједака”. Хватао их је у перо Миле Војводић. (Београд, 1900), 32–47.
145. Каменко Суботић, „Љубомир П. Ненадовић”, 53–58.
146. Мих./аило/ Вукчевић, „Епиграми”, 58–59.
1. Једној деветорогој визиткарти; 2. Једној старој кући; 3. Туторима; 4. Из
поштовања...; 5. Издашне руке; 6. Некад и сад; 7. Други Аристид; 8. Један је Цезар:
9. Болећа срца; 10. Бич за Наполеона; 11. Све у славу
147. П. Пазини, „Прича о Скендербегу”, превео Д./амјан/ Јеврић (3),
59–61.
148. Гавро В. Гојковић, „О раду Руса за народну просвјету. ’Писма из
Петрограда’ од Радована Кошутића”, 61–64.
149. Љутица /Богдан = Михаило Вукчевић/, „Српско сијело у Загребу”,
64–65.
150. Н., „Петроград 7. Фебруара”. Допис, 66.
151. М-е, „’Празноверице и злочин с нарочитим погледом на
празноверицу о закопаном благу’ од д-ра Мих. Р. Веснића”. Књижевност,
265 67–68.
152. /Аноним/, „’Сличице из сеоског албума’, написао Јован Протић, Зе- СТАНИША ВОЈИНОВИЋ

мун”, Књижевност, 68–69.

153. „Културне вијести”, 69–72.
Српско новинарско удружење; Војништво у Црној Гори; Српско класично
вече (Народно позориште у Београду извело „Дубравку” Џива Франа Гундулића);
Мухамедовска школа у Црној Гори; Српски језик у школама турским; Из Велике
школе у Биограду; Гимназија у Црној Гори; Семинарске радње (израдили су их
Срби Тома Маретић и Јово Бањанин); Утјешљив појав; Седамдесетогодишњица
Светозара Милетића; Тридесетогодишњица Јована Туромана; Са 25-годишњег
састанка Чупићева Одбора; Привредник (лист, Митровица); Срби – нови доктори
(Стеван Стојковић, Стеван Банић, Ђорђе Васиљевић, Глиша Ђукић и Васо Ђерић);
„Слога” (богословска дружина у Карловцима изабрала 5. фебруара: председник
Живојин Витолић, први тајник Димитрије Витковић, други Миливоје Рајић;
благајник Милорад Чопорда, книжничар Миливоје Јовановић)
154. „Омладина” издаје Српска академска омладина у Загребу. Година
прва 1894. Одговорни уредник Пера Белобрк, Загреб, Српска штампарија
1894, /1–4/.
Садржај

Бр. 4 (1. април)

155. Г. В. Гојковић, „Песма тици у гори”, 73.
Поч.: „Тице у гори умилно поју”
Зав.: „сатрти силу тиранску клету?...”
156. Н. Петровић /Михаило Вукчевић/, „Обрука бијешну кућу Кусарову”
(приповетка), 73–76.
Проширена и дотерана објављена је у књизи: „Разговори безазлена свијета
с црногорских посједака”. Хватао их је у перо Миле Војводић, (Београд, 1900), 65–
73.
157. Каменко Суботић, Љубомир П. Ненадовић, 76–81.
I. Из живота Љубомира П. Ненадовића; II. О његовој појезији.
158. В. Чевић /Михаило Вукчевић/, „С пута на Медун. Цртица”, 81–83.
159. Мих. В. /Михаило Вукчевић/, „О Карађорђу, трагедији С. М. Сарајлије”, 84–85.
Разрешио је Голуб Добрашиновић, Сабрана дела Сима Матавуља.
Преписка.
160. Јован П. Бањанин, „Српски књижевни језик” (1), 85–90.
Новаковић у Гласу пише да источни говор много боље подноси различиту
акцентуацију без икакве штете и промене, и тим је подеснији за ширење, потребно
и неизбежно ономе говору, који улази у књижевност. Tо је једна страна источнога
говора, која је играла знатну улогу у досадашњем ширењу источнога говора, а која
је и у будућности позвана да српском књижевном језику и даље привлачи она
племена која су на граници између Срба и Бугара.
161. Некадашњи свеуч. грађанин, „Неколико мисли о оснивању срп.
акад. литерарног друштва у Загребу”, 90–93.
162. Д. П., „’Пјесме’ Стеве П. Бешевића. Књига III. Спљет, К. Рус 1894”;
„Радетић Мара”, приповетка из сеоског живота. Написао Мих. Срете-
новић. Београд 1895, Књижевност, 93–94.
163. „Културне вјести”, 94–96.
Српска банка; Назаренска секта; Будућност (лист, Београд); Црква
Светога Саве; „Српски учитељски календар” (Пакрац); Споменик Љуб. П.
Ненадовићу; Пошта у Црној Гори; Милетићево вече; Српско трговачко удружење;
Састанак матураната; Срби нови доктори (докторирали у Бечу: Илија Бајић, Сава 266
ЧАСОПИС СРПСКЕ Милутиновић); „Побратимство” (друштво великошколаца у Београду изабрало
ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ
„ОМЛАДИНА” (1894-1895) је: председник Данило Катић, потпредседник Живота Хаџић, благајник Михајло
Минић, књижничар Ђока Ранојевић, секретари Михајло Маринковић и Вел. Илић);
Српски свијет
164. /Аноним/, „Читуља. Ђуро Хорватовић, Богдан Мусулин”, 96.

Бр. 5 (1. мај)

165. /Аноним/, „Никола Беговић 1821–1895” (чланак и фотографија),
97–98.
166. З., „Сунцу”, 99.
Поч.: „Смрвило си зиму”
Зав.: „њених из недара...”
167. Милић Поповић /Михаило Вукчевић/, „Капетан Јеврем суди
Васојевићима” (приповетка), 99–101.
Проширена и дотерана објављена је у књизи: „Разговори безазлена свијета
с црногорских посједака”. Хватао их је у перо Миле Војводић (Београд, 1900), 48–56.
168. Мих. В. /Михаило Вукчевић/, „Бележница Огњ. Утјешиновића
Острожинског”, 101–103.
Разрешио је Голуб Добрашиновић, Сабрана дела Сима Матавуља.
Преписка.
169. Јован П. Бањанин, „Српски књижевни језик” (2), 103–108.
170. В–Чевић /Михаило Вукчевић/, „Маџар. Цртица с пута”, 108–109.
171. Гавра В. Гојковић, „О васпитању српскога женскиња”, 109–113.
172. Lorenzo Rienzi /Михаило Вукчевић/, „Њеколико мисли о ’Балкан-
ској Царици’”, 113–117.
Критика је објављена на немачком језику 1885. у бечкој Новој слободној
преси.
173. /Аноним/, „Стражилово”, Књижевност, 117–118
Анализа стања наших часописа који су престали да излазе: Стражилово,
Јавор и Коло.
174. /Аноним/, „’Босанчице’. Пјесме Михајла Милановића (1889–1895).
У Сарајеву 1895. Стр. 96. Цијена 50 новч”. Књижевност, 118.
175. „Културне вијести”, 118–119.
Ново српско позориште (Нови Сад); Галерија слика српских уметника
(Паја Јовановић и Урош Предић); Лијепо сећање на крсно име (о Српској штампа-
рији у Загребу); Крв није вода; Братство није шупља фраза (у Београду конститу-
исан одбор за прикупљање добровољних прилога за пострадале Србе од поплаве у
Срему, Бачкој и Банату); У одбрану српске школске аутономије (напад на државног
школског надзорника де Немањиа)
176. „Читуља”, 120.
Манојло М. Прица, др Љубомир Радивојевић, Бранко Ановић
177. Уредништво Омладине, „П. н. умољавамо најучтивије све своје при-
јатеље...”, задње корице.
Апел да се одржи овај једини студентски лист у Аустро-Угарској. Угрожен
им је опстанак, па моле дужнике заостале претплате да измире дуговања. Апелују
на патриотску дужност Срба.

267
РЕГИСТАР ИМЕНА

Авакумовић Јован 55 Васић Владимир 29

Ановић Бранко 176 Васић Јов. 94
Вертнер др 5
Бајић Илија 163 Весин Никола 5
Балугџић Живојин 40 Веснић Михаило Р. 151
Бандури Анселмо 5 Витковић Димитрије 153
Банић Стеван 153 Витолић Живојин 153
Бањанин Јован (Јово) 153, Вл. М–ћ 75
160, 169 Влајић Живојин А. 5
Бањанин Павлов Ј. (Ј., Ј. Павлов, Војводић Миле, видети:
Ј. П.), 3, 51, 60, 73, 113 Вукчевић Михаило
Барч Јанко 17 Врхлицки Јарослав 10, 26, 33
Бастајић (Бастаић) Ђорђе М. 63, Вукићевић Илија 19
67, 139 Вукићевић Милан 5
Беговић Никола 140, 165 Вучићевић Светозар Л. 30
Бекић Ђура 55 Вукчевић Михаило (Љутица
Белобрк Перо 109, 121, 154 Богдан, Благоје, Миле Војводић,
Беранже Жан Пјер 70 Љутица, Н. Петровић, В.
Берар 5 Чевић, В–Чевић, Мих. В.,
Бесарић 107 Милић Поповић, Lorenzo
Rienzi) 129, 144, 146, 149, 156,
Бешевић Стеван П. 162
158, 159, 167, 168, 170, 172
Бихнер Л. 112
Вучковић Пера 120
Благоје, видети: Вукчевић
Михаило.
Гојковић Гавро В. 43, 47, 54, 58,
Богдановић Милан 5
72, 84, 89, 101, 103, 106, 108,
Богдановић Пера 107 111, 112, 124, 134, 137, 148,
Богојевић Балдо 5 155, 171
Божић Ђилдо 120 Гопчевић Спиридон 88
Бојовић Милан 120 Грбић Манојло 18
Босанац Златан (псеудоним) 48 Грујић Л. 120
Бранковић Георгије, патријарх 17 Гундулић Иван Франо 5, 153
Бришић Дамјан 140
Буковац Влахо 66 Д. П. 162
Давидовић Ђуро 95
В. 9 Даничић Ђуро 79
В. Чевић, видети: Вукчевић Дачић Живојин О. 5
Михаило. Desmoulins Henri 135
Ваничек Фрања 39, 45 Димовић Данило 17
Василијевић Адела 42 Динић Андра 5
Васиљевић Ђорђе 153 Дробац Душан Данило 8 268
 Дучић Јован 140
Душан 80, 99
Ђерић Василије 5, 153
Ђорђевић Ђорђе С. 5
Ђукић Глиша 153
Ђурашковић Стеван Н. 128
Ђурђевић Лазар, деспот 7
Живановић Јеремија 5
Живановић Михаило 120
Живојновић Јован 86, 104,
114, 118
З. 166
–ин 139
И. П. 126
Иванић Иван 76
Илић Вел. 163
Илић Војислав 41, 120
Илић Живко 5
Иличић Фотије 66
Ипанов, видети: Стојковић Петар
Исајловић Ђорђе (Ђока) 17
Ј. П., видети: Бањанин Павлов Ј.
Јастребов Иван Стефанович 30
Јеврић Дамјан 125, 138, 147
Јовановић Владимир М. 1, 7,
Јовановић Змај Јован 41
Јовановић Јован 95
Јовановић Миливоје 153
Јовановић Паја 175
Јововић Мило 98 Максимовић Миливоје 142
Junius (псеудоним) 122, 136
Калик Спира 139
Карађорђе 159
Караџић Вук 15, 17
Карић Владимир 20
Катић Данило 163
Кауфман Зорко 17
Кирјаковић Милан 131
269 Кнежевић Јован Јанко 25, 36
Ковачевић Љубомир 42
Козић др 17
Колар Јан 5
Кондић Е. 69
Константиновић Јован 140
Косанић Владимир (Павле
Орловић) 10, 25, 33
Костић Милан А. 5
Котур Душан 17
Кошутић Радован 6, 148
Краљевић Марко 85, 102, 110
Крејчи Ф. В. 124, 137
Крстић Васа 55
Кујачић Јован 120
Кујунџић В. 107
Кукуљевић Иван 57
Лазар кнез, видети: Хребељано-
вић Лазар
Лазаревић Стефан, деспот 134
Лазић Сима Лукин 78
Лалош Ђуро 106
Leander, видети: Суботић
Каменко
Lorenzo Rienzi (псеудоним),
видети Вукчевић Михаило
Љутица, видети: Вукчевић Миха-
ило
Љутица Богдан, видети:
Вукчевић Михаило
М–е 151
Маколи 4, 14
Манојловић С. 40
Маретић Тома 153
Маринковић Михајло 5, 163
Марјановић Милан 5
Марковић Божидар 5
Марковић Владимир 2
Марковић Душан 140
Марковић Сима 5
Матић Иван М. 78
Медурић Јован З. 24, 35
Миладиновић прока 20
Милановић Михајло 174
Милетић Светозар 153
Медаковић Милорад 18, 92, 120
Милановић Петар, видети: Субо-
тић Каменко
Милић Павле 140
Милићевић Милан Ђ. 3, 43,
57, 163
Милутиновић Сава 163
Милутиновић Сарајлија Сима 159
Минић Михаило 163
Митровић Чед. 107
Мих. В., видети: Вукчевић
Михаило
Михаило митрополит 120
Михаиловић Ахил Р. 40, 140
Михајловић Михајло К. 5, 94
Миџор Стефан П. 61
Морхолм Л. 19
Мрђановић Љ. 76
Мусулин Богдан 164
–н– 127
Н. (Петроград) 150
Недељковић Милан 75
Недић Љубомир 6, 60, 120, 139
Некадашњи свеуч. грађанин
(псеудоним) 161
Немањи школски надзорник 175
Немањићи 12, 27, 34
Ненадовић Љубомир П. 133, 145,
157, 163
Нешић Ђорђе 120
Нешић Стеван 5
Нешковић Мита 66
Николајевић Душан В. 5
Николић Владимир 140
Николић Ђорђе В. 83
Николић Иван 131
Николић Ј. 66
Николић Паја 142
Николић Филип 3
Новаковић Вл. 107
Новаковић Стојан 17, 160
Нордау Макс 58
Његош Петар Петровић 29
Орешчанин Јован 5
Орловић Павле, видети:
Косанић Владимир
Острожински Огњеслав
Утјешиновић 168
П. Б–ћ 71
Павлов Ј., видети; Бањанин Па-
влов Ј.
Пазини П. 125, 138, 147
Пантелић Душан (Уја, непотписа-
но) 57, 65
Панчић Јосиф 17, 25, 36
Папић Душан М. 20
Папрић Васа 85, 102, 110, 132
Петровић Н., видети:
Вукчевић Михаило
Петровић Никола С. 140
Пећић Драгутин 5
Поповић В. 5
Поповић Марко С. 62
Поповић Милан 5
Поповић Милић, видети: Вукче-
вић Михаило
Поповић Милутин 5
Поповић С. В. 94
Предић Урош 175
Прица Илија (Б., Скупштинар)
82, 105
Прица Манојло 176
Протић Јован 152
Протић П. С. 40
Пуцић Медо 5
–р р– 44, 57, 78, 95, 117
Радовојевић др Љубомир 176
Радичевић Бранко 29
Радонић Јован 5
Радуловић Растко 23
Рајић Миливоје 153
Ранојевић Ђока 163 270
 Ратковић П. А. 5 Тим др 5
Раул Рудолф 71 Тургењев Иван 81
Рачки Фрањо 20 Туроман Јован 153
Рељковић Матија Антун 77 Тшебицков 5
Рецел Фридрих (Ratzel Fridrich)
72, 84, 101 –ћ 119
Ристић Милорад 5 Ћоровић Светозар 13, 44, 140
Ристић С. Х. 40
Рогановић Јован П. 17, 22, 100 Уја, видети: Пантелић Душан
Романић Андрија 5 Уредништво „Омладине” 21
Руварац Иларион 5
Руварац Коста 17
Руварац Л. 120 Фелин др 5
Франасовић Бартоломије 17
Сава Свети 17, 27, 42, 64
Савић Никодим С. 73 Хансон Ола 19
Селак Фрањо 80, 99 Хаџи Васиљевић Јован 5
Симоновић Петар (Слободан) Хаџић Живојин 5, 163
50, 70, 81, 87 Хаџић Осман Нури 75, 96
Скарић Владислав 94 Хенгл Векослав 17
Скендербег 125, 138 Херцен Александар 37, 49
Скупштинар, видети: Прица Хорватовић Ђуро 164
Илија Хорник Михаило 30
Слободан, видети Симоновић П. Хребељановић Лазар 34
Србински (псеудоним) 116
Сретеновић Михаило 162 Цар Марко 57
Станковић Корнелије 42 Цветић Милош 55
Станојевић Лаза 28 Церовић Новица 141
Станојевић Станоје 5, 107
Стејскај Вића 5 Чопорда Милорад 153
Стефан Душан 34
Стефан Немања 27, 34 Шантић Алекса (Алекса) 11, 32,
Стефановић Стефан 97 90, 140
Стојановић Богдан (Б. Ст.) 77 Шапчанин Милорад П. 143
Стојковић Атанасије 91 Шварц Марија Софија 78
Стојковић Петар (Ипанов) 59, 94 Шорак Ђедо Јован 38, 45
Стојковић Стеван 153 Шумадинац (псеудоним) 16
Суботић Каменко (непотписано,
Петар Милановић, Leander) 4, 5,
6, 12, 14, 15, 19, 27, 34, 37, 39,
49, 62, 74, 88, 93, 96, 115, 120,
123, 133, 145,157,

Тен Иполит 4, 14
271 Теофановић 91
MAGAZINE OF SERBIAN YOUTH IN ZAGREB “OMLADINA” STANIŠA VOJINOVIĆ

(1894–1895)

The magazine “Omladina” (1894–1895), at the crossroads of Romanticism

and Realism, had an important place among Serbian literary magazines
issued in Zagreb. It published poems and stories of belated Romanticism,
with the prevalence of articles reflecting the realistic movement with elements
of naturalism. The magazine is interesting also in the light of criticism
(literary and social) with elements of new trends both from the west and the
east. The most important associates were: Vladimir M. Jovanović, Milorad P.
Šapčanin, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, Milorad Medaković. In addition
to the introductory study, the paper also contains the bibliography with the
deciphered pseudonyms of Kamenko Subotić, Mihailo Vukčević and many
others.

272
 РЕГИСТАР ЛИЧНИХ ИМЕНА*1

Абафи Лудвиг 60 Бајић Георгије 39

Авакумовић Павле, епископ 57 Бајић Тодор 196, 197
Аврам 77 Бајић-Подерегин Милка 174
Аврамов С. 136 Бајрамовић Миро 142
Avramovski Živko 15 Бакарић Владимир 104
Адам 217 Бакстон 14
Адамић Људевит 56, 59 Balibar É. 148
Адамовић В. 138 Балић 50
Адамовић Владимир 112 Бан Матија 175, 178
Адамовић Герасим, епископ 60 Barbour S. 137, 139
Alston Philip 117 Bartók Béla 172
Ана 40, 174 Бартоловић Ивка 161
Ангелија 40 Бастаић Ђорђе М. 250
Андреис Јосип 152, 160, 161, 166, Бастаћ, породица 39
173, 174, 183 Батас (или Ботас) породица 39
Андреј (Андрија) 40 Бах Александар 10, 12
Андријаш 153 Бацета Аксентије Рујанац 254
Андрић Александар 158 Бачики Антонио 50
Андрић Јосип 152, 161, 166, 182 Бачић Амброзије 70
Анђелија 40 Бачко А. 39
Аница 40, 205 Башагић Сафет-бег 153
Анте (Антоније) 40 Башић, породица 39
Антович Георгије 169 Безендорфер Јосип 69, 70
Антоније 40 Белајчић Младен 168
Antohi Sorin 121 Bellamy A. J. 132
Ardalić Vladimir 40 Bellamy R. 148
Аристотел 64 Белић Александар 76
Арсенић P. 142 Белобрк Петар 247, 248
Атанасија 40 Beljo Ante 114
Атанацковић Богобој 162 Бенеш Едуард 98
Аћимовић Милан 94 Берић Душан 43, 44, 45, 48
Бабингер Франц 76, 77 Берић, породица 39
Бабић, породица 39 Берса Благоје (Благослав) 163, 167
Бабичковић Р. 182 Берса Владоје 151, 152
Базала Алберт 80 Бешевић Стева П. 252
Базијанац 200 Бијелић, породица 39
Бајазит II 68 Бика 40
* Регистар садржи лична имена из свих радова осим из рада Станише Војиновића Ча-
сопис српске омладине у Загребу „Омладина” 1894–1895. (стр . 247–267), чији је регистар
273 саставио сам аутор (стр. 268–271).
Bilandžić Dušan 116 Буркхарт Јакоб 68
Binder David 121 Буровић 154
Бићанић Рудолф 93 Бурцаљ Јосо 201
Бичанска Даница 45, 50 Вагић, породица 39
Бјеговић Марија 45 Валдец Рудолф 78
Бједов Андрија 30, 32, 33, 38, 39 Валентић Мирко 7
Бједов Ксенија 32 Варићак Владимир 81
Бједов, породица 39 Василија 40
Бјеловучић Звонимир 70 Василије 40
Бјеловучић Н. З. 118 Васиљевић Миодраг А. 156, 158,
Блажевић Јаков 108 170, 172
Блитва Миливој 210 Вебер Ткалчевић Адолфо 13
Boban Ljubo 17, 88 Везилић Алексије 156
Богданић Томислав 7 Вејновић, породица 39
Богдановић Сима 45 Векић Иван 122
Богетић Лугар 52 Велизар 156, 155
Божић Софија 15, 16, 63 Вељко 64, 80
Божица 40 Видић Марин 124
Божо 40 Видмар Шико 219
Болта Јелена 34 Видовић Аполонија 44, 46, 52
Болта, породица 39 Видовић Петар 39
Болтић, породица 39 Видовић, породица 39
Бољковац Јосип 146 Вилдер Већеслав 19, 97, 98
Борхрављев 254 Vilić Dušan 23
Босанац Весна 124 Вилхар Калси Фрањо 173
Босанац Златан 250 Витковић Михаило 156, 169
Бошков Живојин 165 Višnjić Čedomir 102
Бошковић Душан 18, 19 Влајић Божидар Бока 96, 98
Бошковић Стеван 166 Влашкалин Александар 15
Бошњаковић Љуб. М. 156 Влашкалић Михаило Мија 166
Бракус Екатерина 45 Војиновић Станиша 247, 248
Bralić Ante 50, 51 Војислав 251
Брановац Максим 155 Wonisch A. 138
Брант Мирослав 7 Врдољак Антон 145
Брзица Перо 198 Врхлицки Јарослав 247, 250
Брлић Игњат 156, 157, 159, Врчевић Анастасија 52
160, 180 Woodward Susan L. 113
Brodnjak V. 137 Вујатовић Андрија 52
Броз Јосип Тито 111–115, 118, Вујић Јоаким 156
125, 127, 131, 138, 140, 148 Вујновић Љубомир 52
Бубановић Јулије 70 Вујновић Спиридон 48–50
Будак Миле 87, 95 Вука 40
Будимир Стипан 7 Вукићевић Веља 74
Будисављевић Срђан 93, 97 Вукмирица, породица 39
Bulajić M. 137 Вуковић Алекса 55 274
 Вуковић Грга 21 Грегоар Анри 65, 66
Вуковић Јосип Ђидо 21, 22 Грегорић Јосип 125
Вуковић Сава 55, 56, 58, 59, 60, 62 Григорија 40
Вуковић Теодор 55 Грмек Мрко 7
Вуковић-Бранковић Павле 60 Грол Милан 89, 91–94, 96–100
Вукојевић Вице 133 Gross M. 12, 106, 132
Вукчевић Михаило Грујић Милутин (Никанор) 161,
(псеудоними Мило Војводић, 178
Благоје, Н. Петровић, Милић Грчић 253
Поповић, В. Чевић, Lorenzo Goodman Ryan 117
Rienzi) 250, 253, 254, 272 Guskova J. 125, 129, 131, 141, 144,
Вукчевић Теша 254 146
Вуловић Светислав 165 Дабиновић Антун 78
Вучић Петар 23–25 Дабић Војин 30
Гавела Алекандар 67 Давид 40
Гаврил 40 Давид Емил 48
Гаврило 169 Давид Марија 48, 49
Гавриловић Владан 55, 56
Давид од Ронфелда Емил, витез 48
Гавриловић Славко 58
Dávila J. 140
Гаже Јосип 123
Dajić Р. 142
Гај Људевит 9
Дамјан 40
Гајић-Глишић Добрила 121
Дамњановић Јеврем 113
Galván J. A. 140
Дана (Дање) 229
Галогажа Љубосава 45, 46
Данил 40
Гарашанин Илија 114, 115
Гароња Радованац Славица 185 Даничић Ђура 77
Гаћеша Јелена 45 Дворниковић В. 133
Гаћеша Јелка 46 Де Сузани Марко 58, 59
Гаћиновић Радослав Ђ. 113, 116 Де Сузани Николо 59
Гебелс Јозеф 92 Дева 40
Геземан Г. 155, 169 Девић Д. 173
Gemini F. 29 Дедаковић Миле Јастреб 123
Георгија (Ђурађ) 40 Деде-Јанковић, грофица 48
Георгијевић Лука Милованов Dedijer Vladimir 130, 136
159, 160 Дејановић Михаило Д. 159
Гете 252 Демир, породица 39
Гимић Никола 200 Десмоулинс Хенри 250
Главаш Бранимир 121–123 Десница Б. 31
Глумац Алекса 216 Десница Олга 48
Глумац Душан 66 Деспот З. 138
Глушац Петар 191 Диздаревић-Крњевић Хатиџа 154
Гојковић Гавра В. 250, 251 Димитрије (Дмитар) 40
Goldstein Ivo 115 Димитријевић Дана 108
Горонић Бранко 161 Димић Игњат 248
Грабар Китаровић Колинда 26 Димић Љубодраг 118
275 Грбић Манојло 57, 58 Динић В. (Dinić V.) 138
Дионисије Миливојевић,
епископ 89
Дмитра 40
Добрашин Балдо 26
Добрила 175–177
Добронић Антун 156, 158, 170
Доброслав 175–177
Доганџић Ацо 175
Докић Ђура 94
Доланц Стане 105
Долфин Данијел 31
Donnelly Jack 117
Драгнић Алекс Н. 111
Драговић М. 69
Драголовић Михаил 48
Драгосавац Душан 104, 106
Драшкић Панта 94
Дукат Владоје 69
Дуличенко Александар
Дмитриевич 138
Дучић Јован 89
Ђ. В. 219
Ђапић Анте 139, 140, 145
Ђидара Маре 7
Ђикановић В. 88
Đikić Ivica 24
Ђодан Шиме 145
Ђордан Милева 45, 47
Ђорђевић Андра 248
Ђорђевић Владан 248
Ђорђевић Владимир Р. 164, 170,
174, 177
Ђорђевић Јован 12
Ђоровић Владимир 170
Ђукан 40
Ђурађ (Ђуро, Георгије) 40
Ђурђевић, породица 39
Ђурђија 40
Ђурић Мишина Вељко 115, 124,
125, 146
Ђурковић Никола 167, 168, 170
Ђуро (Ђурађ, Георгије) 40
Ева 222, 223
Еванс Артур 14
Екмечић Милорад 121
Енгелхарт Дара 249
Енгелхарт Марија 249
Енгелхарт Франц 249
Жакула Вукосава 187
Жарковић Јелка 174–178
Жганец Винко 156, 158, 170
Žebec Šilj I. 128
Žerjavić V. 136
Živić D. 128
Живковић Василије Васа 163, 167,
168, 172, 178
Živojinović D. 137
Живојновић Јован 253, 254
Gilbert G. G. 133
Жуљић Станко 7
Жупановић Ловро 163, 167, 168
Szamuely George 119
Звирота 231
Зекан 40
Зекуља 231
Zelić Benedikta 15
Зеремски Иларион 161
Зечевић Момчило 16, 17, 19, 20
Зечко 231
Зорић Мате 175
И. Јандре 200, 201
Иван 40
Ивана 40
Иванић Душан 247, 252
Ивић Алекса 56
Ивковић Јандре 189
Ивковић Манда 188
Ившић Стјепан 79
Игњатија 40
Игњатије 195
Изетбеговић Алија 117, 130
Илија 40
Ilić Branislav 111, 127
Илић Симеон 39
Irvine Jill. A. 114, 140, 141, 146
Иршевић Ђула 182
Иршић Лазо 182
Исус Христ 198, 214
Јагић Ватрослав 64, 71
Јаков 40 276
 Јакуб 173
Јакшић Никола 45
Јанко 40, 168
Јанковић Даница 156
Јанковић Љубица 156
Јанковић Славко 162, 165, 177,
181
Јанковић Стојан 31, 215
Јања 40
Janjatović Bosiljka 67
Јапунџа (Јапунџић), породица 39
Jareb J. 145
Јачов М. 31
Јеврем 250
Јеврић Дамјан 253
Јеврић Дафина 253
Јеврић Јован 253
Јевтић Богољуб 88
Јелачић Јосип 9
Јелена 40
Јелисејић Марко 156, 157, 178
Јелић Милица 45, 47, 48
Јелица 168, 169
Јелота 232
Јенко Даворин 168
Јефимија 40
Јован (Јово) 40
Јована 40
Јовановић Андрија 58
Јовановић Василије 159
Јовановић Видак Петар,
епископ 32
Јовановић Вићентије,
митрополит 29
Јовановић Владимир 249, 250
Јовановић Владимир М. 253, 272
Јовановић Јован Змај 163, 253
Јовановић Јован Пижон 19
Јовановић Јован, епископ 57
Јовановић Љубомир 79
Јовановић Меланија 63
Јовановић Мирослав 101
Јовановић Слободан 14, 91–93
Јовановић Софија 56
Јовановић Шакабенда
277 Арсеније IV, патријарх 56, 58
Јовановић Шакабенда Јован,
епископ 60
Јовић Доситеј, архимандрит 48, 49
Јовић Спиридон 162, 178
Јовица 40
Јово (Јован) 40
Јововић Мило 250
Јока 40
Јонке Људевит 107
Јосип 173
Јосиф II 29, 56, 60, 213
Јукић Илија 98
Јулинац Павле 156, 157, 178
Јуниус (Junius) 250
Јурковић Толе 44
Јустинијан 157
Кадијевић Вељко 119, 112, 120,
125
Калај Бењамин 13
Калинић Војин 43
Калуци Катарина Мила 171
Каменко Суботић 252
Каназир, породица 39
Кант 252
Карађорђевић Александар 16, 87
Карађорђевић Павле 19
Карађорђевић Петар I 78
Карађорђевић Петар II 93
Караклајић Ђ. 173
Karaman Igor 12, 106
Карамата Стеван 101
Караџић Вук Стефановић 107, 114,
115, 154, 159, 160, 164, 166,
174, 185, 188, 190, 229, 243,
244
Кардељ Едвард 111, 112
Карло V 68
Карло VIII 68
Carter Grey 124
Катанец Миховил 21
Катарина 164
Катинели-Бевилаква Карло
160, 162
Катурић Јово 44
Катурић Катарина 52
Катурић Михајло 47, 51
Качеровски Богомир 151
Kačić M. 137
Кватерник Еуген 15, 23
Кватерник Славко 95
Kapleris Ignas 112
Керблер Ђура 78
Kymlicka W. 148
Küntzel Matthias 116
Кирил 40
Кићовић Мираш 165
Кићовић С. П. 166
Кюннапа А. 138
Клаић Вјекослав 68, 69, 71, 78,
151, 152, 161, 163, 167, 168,
171, 173
Клеут Марија 164
Клинтон Бил 143
Кнежевић Јован 166
Кнежевић Стефан, епископ 43, 44,
46, 48, 51, 54
Кнет (Кнез?), породица 40
Кованџић Лазар 158, 159, 178
Ковачевић Лазар 39
Ковачевић Љубомир 79, 248, 254
Ковачевић Марта удата Чоловић
45, 47, 48, 51
Kovačević S. 142
Ковачевић, породица 40
Ковачек Божидар 156, 163
Којић Јанко 173–178
Коларовић Емануел 157
Коларовић Сава 165
Комљен, породица 40
Константин 40
Константин VII Порфирогенит
65, 69
Končar Ranko 19–21
Кораћ Станко 64
Кордић Катарина 52
Косановић Сава 87, 88–92, 96–98,
100
Костић Лаза 253
Костић, породица 40
Кошутић Аугуст 17
Кошутић Радован 251
Краjиновић Јелка 45, 47, 48
Краљевић Марко 153, 215
Краљевић Т. 159
Краљевич Бенедикт, епископ 30, 32
Крестић Василије Ђ. 7, 10, 11, 13,
23, 25, 80, 81, 108, 115, 118,
132, 153, 248
Кризман Богдан 16, 88
Кризман Томислав 71
Crick B. 140
Крлежа Мирослав 107
Krnjević H. 154
Крњевић Јурај 17, 22, 92–93, 97,
98
Cross W. P. 140
Крстић Петар 170
Кршњави Исо 248
Ксенија 40
Куба Лудвик 151, 154–156, 158,
163–165, 172, 177
Кузман 40
Кузнецова С. Н. 138
Кукуљевић Сакцински Иван 13
Kulundžić Zvonimir 16
Kurelac Fran 170
Кухач Фрањо Кс. 151, 152, 154,
156, 157, 159, 161–163, 167,
168, 171–173
Кушевић Светозар 12, 13
Лазар 40
Лазар Хребељановић 215
Лајбниц 64
Ланг Милан 168, 171
Ласић Вјекослав 25
Lebor Adam 114
Леополд II 55–61
Лесковац Младен 163
Летић Видосава 45, 49
Летица Славен 7
Лефельдта В. 138
Лжичар Славољуб 151
Ликић Дејан 170
Лиса 233
Лисац 227 278
 Лисински Ватрослав 156, 163,
167,
Lončarić M. 137
Lord Albert B. 172
Лубен Халил 170
Лукић Божидар 164
Лутер Мартин 68
Луц Ђуро 170
Луција 40
Lučić D. 137
Lučić J. 135, 143
Љељава 234
Љотић Димитрије 94, 95
Љубица 40
Љушић Радош 116
Магдалина 40
Маднић Доминик 23, 24
Мажуранић Владимир 71, 73, 74,
77, 78
Mainwaring S. 140
Majer Vladimir 101
Максим 40
Максимовић Аксентије 177
Максимовић Антоније 164
Максимовић Јован 251
Максимовић Љубомир 65
Малбашки Слободан 158
Malešević S. 133
Malik Shahin 112, 117, 119, 126
Малика 40
Мамула 195
Манда 40
Манојловић Гавро 63–67, 69–86
Манојловић Драгомир 63
Манојловић Константин 63
Манојловић Коста П. 170
Манојловић Марија 63
Mansbach Richard W. 114, 115
Маретић Томислав 71, 73
Марија 40
Марија Терезија 29, 57
Маринковић Б. 156, 158, 169, 174
Маринковић Павле 247, 248
Марић Лука 101, 103–108, 110
279 Марко 40
Марковић Божидар 88, 91, 97–99
Марковић Г. 52
Марковић Љубомир 52
Марковић Милица 52
Марковић Мирко 90
Марковић Светозар 52
Марковић Филип 20, 23
Мармонтел Жан Франсоа 156
Марта 40
Марчетић Јован 44, 45
Марчетић Нико 48
Маршо Иван 164
Масперо Гастон 66
Матавуљ Симо 254
Мате 205
Матеј 40
Матијевић Анђелина 45, 51
Матијевић Вјекослав 25, 26
Матковић Х. 89
Матов Ђордић Никола 70
Маца 166, 167, 172
Мачек Влатко 15–20, 22, 25, 26,
88, 89, 93, 143
Маширевић Марија 48
Маширевић Самуил, патријарх 48
Maštrović Vjekoslav 53
Медаковић Богдан 84
Медаковић Дејан 63
Медаковић Милорад 272
Меденац Јела 164
Меденац Јован 164
Меденац Марија 164
Медић Мојо 212
Медова 234
Медурић Јован З. 250, 255
Meištas Antanas 112
Мекој Роберт 60
Мерчеп Томислав 123, 124, 139
Мехмед II 68
Мештовић Иван 17
Микић Олга 56
Мила 172, 173
Милаш Никодим, епископ
48, 49, 51
Милашић Радомир 25
Миле 194
Милетић Аврам 155–157, 178
Милетић Светозар 166
Милидраговић, породица 63
Милијенко 175, 176, 177
Милићевић Милан Ђ. 251
Милица 40
Милова 234
Милованов 253
Милованов Георгијевић Лука 164, Нађ Иван 19
178
Милованов Георгијевић Ружа
164
Миловић Весна М. 157, 166,
177
Милојевић Сока 193
Милосављевић П. 137
Milošević Vlado 156, 170, 172
Милошевић Слободан 113, 114,
129, 130, 141-144, 148, 149,
150
Милутиновић Коста 43
Миљанов Марко 254
Миљковић Љубинко 170
Миљуш (Миљкуш) 201
Мирковић Анка 45, 51
Мирошевић Нико Сорго 93
Mises L. 147
Митровић К. Ј. 170
Михаил 40
Михаиловић Антун 84
Михаиловић Драгољуб Дража
94
Михаиловић Коста 108
Михаљчић Раде 65
Михановић Антун 56, 59
Мишић Вукосава рођена Бичански Okey Robin 58
163
Мишле Жил 68
Мишчевић Исо 200
Moguš M. 137
Мокрањац Стеван 153, 161
Моповић Марко С. Родољуб 251 Остојић Јосиф 161
Мрђа Николај 47, 51
Мрђеновић Ђ. 252
Херцен 252
Мрша Ружица 52, 53
Муачевић Васа 84
Муждало, породица 40
Mulalić Mustafa M. 177
Murgić Božidar 17
Мургић Стјепан 7
Мусолини Бенито 20, 23, 89, 90
Мутибарић Јеротеј, епископ 43
Мушицки Лукијан 156
Нака 40
Наполеон 252
Недић Љубомир 252
Недић Марко 115
Недић Милан 89, 90, 91, 94, 97
Ненезић, генерал 122
Никитин Василије 101
Никола 40, 153
Николајевић Ђорђе, митрополит
45
Николић В. 137
Николић Васа 171–174, 178
Николић Ђорђе Б. 250
Николић Тома 56
Николиш Гојко 106
Нинчић Момчило 89
Novak Viktor 130
Новаковић Грујица 174
Нодило Натко 64, 65
Њикош Јулије 162
Обилић Милош 164, 170, 215
Обреновић Михаило 167, 178
Overy Richard 113
Ognyanova Irina Lyubomirova
114
Округић Илија 174
Okuka M. 138
Олексинцки Алексеј 77
Омчикус 200
Опачић, породица 40
Остојић Тихомир 165
Пава 174
Павел 40 280
 Павелић Анте 18, 23–25, 89, 90, Петко 40
94–97, 115, 116, 118, 122, 124, Петрановић Божидар 44, 53
130, 135, 141 Петрановић Бранко 16, 17, 19, 20,
Павелић Ловро 200 102, 127
Павелић Фрањо 114 Петрановић Герасим, архимандрит
Pavić M. 11 46, 52
Павић Радован 7 Петрановић Христифор 52
Павле V, папа 29 Петрица 40
Павлиновић Миховил 15, 24 Петровић Данило 173
Pavličević D. 131 Петровић Никола 58
Pavličević Dragutin 116, 126 Петровић Никола, кнез 253, 254
Павловић Властимир Царевац Петровић Његош Петар II
174 (владика Раде) 254
Павловић Ђорђе 79 Петровић Петар, епископ 57, 58, 60
Павловић Стојан 101
Пије XII, папа 95
Падовец Иван 167
Пилар Иво 23, 24, 77
Палацки Фрања 70
Pilet J.B. 140
Палф Карол, гроф 57, 60
Пилип (Пиља) 237
Пандуровић Јеленка 169
Пилипенда 204
Пантелејмон 40
Pilić Damir 25
Пантелић Јован 158
Palavršić Ante 15
Пантелић Лаза 159
Pappe I. 140 Полић Ладислав 78
Парага Доброслав 135 Попов Јелена 21, 23, 27
Paris E. 130 Попов Чедомир 21, 23, 27
Паскоје 153 Поповић Арон 166
Пастор, гроф 59 Поповић Васиљ 67
Пашалић Ивић 133 Поповић Добрила 177
Пашић Никола 14, 15 Поповић Ђорђе Даничар 177
Пејновић Стојан 200 Поповић Јован Станислав 164
Пелеш Душан 84 Поповић Миленко 177
Пера 40 Поповић Мирјана 29
Pérez-Liñán A. 140 Поповић Павле 247
Перикле 81 Поповић, породица 40
Перић Ђорђе 151, 159, 161, 171 Поповић-Милутиновић Марија
Perić Ivo 116 160
Pettiford Lloyd 112, 117, 119, 126 Прандау Карло 167
Peričić Š. 50, 52 Предавец Јосип 14
Perišić Š. 38 Прибић Бранка 247
Perkins L. 130 Прибићевић Светозар 17, 84,
Перл Јосиф 170 88
Перова 237 Прица, адмирал 213
Перовић Р. 8 Прокопија 40
Петар 40 Протић Стефан 165, 166, 178
Петар Стојковић (псеудоним Путник Мојсије, митрополит 57
281 Ипанов) 250 Пушибрк 253
Pfan D. 169
Rabac G. 52
Раде 40, 174, 190–193, 204
Радека Милан 49–51
Радивој 40
Радимир 175, 176
Радић Анте 80
Радић Стјепан 13–16, 21, 24–26
Радичевић Бранко 165, 166
Радова 204
Радојевић Мира 14, 16–18, 21,
23, 87, 88, 94, 118
Радојевић, породица 40
Радојчић Никола 77
Радонић Јован 65
Радуловић Растко 250
Ражњатовић Жељко Аркан 120
Рајачић Јосиф, епископ 9, 10,
30, 32, 33, 37, 38
Рајић Блашко 21
Рајковић Ђорђе 169
Ракочевић Селена 156
Ранке Леополд 68
Roudometof Victor 112
Раух Павле 81, 82
Рачки Фрањо 12, 77, 78
Рашета (Рашетић), породица 40
Рашетић Стефан 39
Ress Imre 55, 56, 59
Рехберг Јохан, гроф 10–12
Решетар Милан 77
Ривели М. А. 137
Ривели Марко Аурелио 112
Ritter Vitezovic Pavao 135
Рогановић Јован П. 250
Ројница Иво 137
Рондовић Мирко 175
Руварац Димитрије 45
Руварац Иларион 106
Ружић Виктор 93, 96
Ружица 40
Рузвелт Френклин 20
Сава 40
Савић 253
Савић Жарко 177
Савић Милан 172
Савић Милан 64, 80
Sullivan Kimberly L. 113
Самарџић М. 138
Сандић 253
Сапари Геза 60
Сапари Јанош Петар, гроф 59, 60
Сапари Ласло 60
Сапари, породица 60
Sarić Tatjana 102
Света Анастасија 65
Свети Августин 78
Свети Анта 40, 208
Свети Василије 39
Свети Георгије 39
Свети Јован 39
Свети Јован Златоусти 155
Свети Лука 39, 40
Свети Никола 39, 40
Свети Сава 47, 162
Секулић Анте 26
Секулић Илија 36
Секулић Љубица 249
Секулић Милош 92
Секулић Никола 249
Секулић Стана 36
Секулић, породица 40
Sell Louis 113, 129, 149, 150
Селим II 68
Сеченац Јаков 60
Сиверинац Радосав Павловић 153
Silagi Denis 58
Silber L. 149
Силић Антон 125
Симеон 40, 168
Симеуна 40
Симић П. 138
Симовић Душан 88, 89, 91–93
Симоновић Петар 250
Ситон-Вотсон Роберт Вилијам
17, 19, 112
Скакић Јелена 45
Скакић Милица 45
Srkulj S. 135, 143
Славић Б. 122 282
 Смиљана 40 Сундечић Јован 52, 53
Смичиклас Тадија 68–70 Сучевић, породица 39, 40
Смодлака Јосип 18 Сушак Гојко 124
Сној Франц 89, 94 Сцмидфелд, барон 58
Сотировић Владислав Б. 111, Taylor Kirsten L. 114, 115
112, 115, 129, 138 Taylor Frederick 119
Spalatin M. S. 132 Тен Иполит 247
Спахо Мехмед 20 Теодор (Тодор) 40
Спиридон (Шпиро) 40 Теодора (Тодора) 40
Stagličić Marija 50 Терезија Марија 159
Стаиша 40 Тери Габриел 74
Стајић Васа 56 Тесла Никола 89
Стаљин Јосиф 111, 112, 138 Теслић Петар 77
Стана 40 Tilly Ch. 140
Станко 40 Тимотић Стеван 170
Станковић Ђорђе 14, 15 Тодорина 200
Станковић Корнелије 158, 162, Todorović Boško 23
163 Тома 40
Старина Новак 215 Томановић Зорка 45
Старчевић Анте 23, 24, 26, 132, 137 Thomas Robert 121
Степанац Симеон 168–170, Томац Златко 7
178 Томашић Никола 71, 82
Степинац Алојзије 22, 114 Томислав, хрватски краљ 65, 80,
Стефан 40 115
Стефан Душан 254 Томић Јован 79
Стефанија 40 Томић Мијат 215
Стефановски Мирјана 94 Томић Светозар (псеудоним Б.
Стоја 40 Брђанин) 254
Стојан 40 Топаловић Мита 158
Stojanović Trajan 112 Tismaneanu Vladimir 121
Стојков Тодор 88 Тошева Карповиц Љубинка
Стојковић Атанасије 156 55, 60, 61
Стојковић Боривоје С. 166 Tošović B. 138
Стратимировић Стеван, епископ Тривић Лука 34
57, 59, 62 Тривић Марија 35
Строхал Иван 70 Тривић Марта 35
Strugačić A. 52 Тривић, породица 39, 40
Суботић Драган 103 Trifkovic S. 130
Суботић Јован 163, 164, 178 Трифун 40
Суботић Каменко (псеудоними Трифуновић Милош 88, 89,
Милановић Петар, Leander) 248, 92, 93, 98
251, 272 Трнина 40
Суботић Милан 248 Трпимир, кнез 115
Суворов 155 Трпимировић, династија 73
283 Сулејман II 68 Harry S. Truman 60
Трумбић Анте 17, 24, 87 Хауптман Људмил 77
Truhelka Ćiro 56 Хаџић Горан 122
Туђман Фрањо 23–26, 114, Хаџихусејновић-Валашек
115, 117, 118, 120–124, Мирослава 153, 161
126, 129, 132–142, 144–147, Heywood Andrew 117–119
149, 150 Хекторовић Петар 153
Тупањанин Милош 92 Хитлер Адолф 20, 23, 89, 90, 95,
Тургењев Иван 250 96, 112, 113, 138
Тус Aнтон 125 Хорват Ј. 132
Ћирић С. 19 Horvat Lajoš 59
Ćirković Vojislav 111, 127 Хофилер Виктор 77
Ћирковић Сима 65 Hough Peter 112, 119, 120, 124
Ћоровић В. 132 Хребељановић Лазар 170, 248
Ћоровић Светозар 251, 253, Христина 40
255, 272 Христифор 40
Ћосић Добрица 104 Хубер С. 171
Ћурчић Стеван 249 Цар Марко 251
У. Мате 250 Цветковић Драгиша 19, 20, 93, 96,
Угричић Јово 104, 105 143
Узелац Ђурђин 199 Цветковић-Поповић Марија 177
Узелац Ђуро 204 Цвијић Јован 79, 86, 106, 248
Узелац Марија 190 Цвијо 40
Узелац Обрад 225 Cvikić S. 128
Узелац Петар 187 Цвјетко 176
Узелац Раде 192 Cenerić Ivan 170
Узелци 199, 200 Cepelić M. 11
Richard H. Ullman 112 Цицварић Ксенија 177
Fawcett E. 147 Црњански Милош 91
Фердинанд I 68 Чарнојевић Арсеније III, патријарх
Филип 40 155
Филиповић Станоје 169 Чеваповић Гргур 173, 174, 183
Фихте 252 Човић Боже 7
Fischer B. J. 135, 150 Чолаковић Божа 159
Fišer Bernd J. 114 Chollet D. 143
Фотије, патријарх 65 Чоловићка 47
Фотић Константин 89 Чубриловић Бранко 93, 96
Франк Јосип 132 Чука 244
Фрања I 68 Чулиновић Фердо 106
Фрања Јосиф 10 Haynes Jeffrey 126
Freeden M. 147 Шакабенда Јосиф, епископ 57
Х. Фрањо 250 Шакић Нада 124
Хабзбурговци 55 Шантић Алекса 250, 253,
Hain Joseph 34–36, 38 255, 272
Haynes Jeffrey 112, 117, 120 Шапчанин Милорад П. 272
Hungtington Samuel P. 112 Шатобријан 254 284
 Шварценберг Феликс 9
Schwicker Robert J. H. 58
Шекс Владимир 122, 124, 133
Шеноа Аугуст 64
Šepić Dragovan 12, 106
Шепо 218
Šidak Jaroslav 12, 64, 67, 106
Шилер 252
Шимац Невен 7
Широла Божидар 152, 153, 179
Шкарић Милош 185, 246
Шкарић Никола 193
Шкрлец Иван 82
Шлезингер Јосиф 157, 160, 180
Шошић Хрвоје 141
285
Шпегељ Мартин 122
Шпиро (Спиридон) 40
Špoljar Vržina S. 128
Шпољар Златко 20
Shrader Ch. R. 140
Stöhr Ante 161, 166
Штросмајер Јосип Јурај 10–12, 69,
71, 72, 78, 81, 85
Штруман Б. Д. 101
Шубашић Иван 22, 88, 89, 93, 97,
99
Šulek Bogoslav 8
Шурковић Никола 178
Шутеј Јурај 93, 96
Шушак Гојко 133
РЕГИСТАР ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА

Авганистан 125 Бечејски диштрикт 8

Алан 200 Бијељина 19
Албанија 15, 94, 113 Битољ 90
Албанци 113, 147 Бјелајско поље 31
Америка 88-91, 94, 98, 99, 100, Бјеловар 248
111, 194, 213, 215, 219 Бока Которска 16, 17, 23, 25, 31, 33,
Андријашевци 162 115, 264
Анкара 92 Бококоторски залив 143
Апатин 18 Борова 161
Аргентина 137 Борово насеље 125
Борово село 123, 125
Аустрија 9, 10, 54, 68, 94
Босанска крајина 96
Аустро–Угарска 7, 13, 15, 25,
Босанска посавина 16
50, 57, 81, 82, 84, 98, 213, 268
Босна 8, 16, 20, 21, 23, 27, 31, 41,
Балкан 7, 148, 151, 257, 258
76, 77, 92, 93, 96, 140, 143, 203,
Банат 12, 14, 15, 16, 21, 23, 26, 215, 222, 250, 258, 262
49, 57, 60, 156, 168, 222, 253, Босна и Херцеговина 14–20, 23–25,
263, 264, 268 28, 63, 81, 115, 117, 129–131, 134,
Банатска граница 8 135, 142–144, 148, 149, 153, 160,
Банија 115, 155, 166 170, 177
Бановина Хрватска 19, 20, 21, Бошњаци 116, 140
22,142, 143 Брежице 120
Бања Лука 25 Брисел 74, 117, 125
Бар 261 Британци 16
Барања 8, 15, 16, 18, 19, 21, 23, Брод 104
26, 124 Брчко 19
Батајница 248 Бугари 132, 260, 267
Бачка 8, 12, 14, 15, 16, 18, 19, 21, Будва 170
22, 23, 26, 49, 118, 143, 161, 165, Будим 154, 155, 173
166, 222, 268 Будимпешта 74, 81, 258, 262.
Бачка Паланка 17–19 Види и Пешта
Бачка Топола 18, 19 Буковица 31
Бездан 60 Буњевци 8, 18, 21, 182
Београд 15, 16, 18, 21, 22,30, 56, Бургундија 68
72, 76, 77, 79, 85, 88, 92, 94, 104, Ваљево 156
105, 123, 127, 131, 141, 143, 166, Вараждин 125, 166
174, 177, 178, 185, 249, 255, Ватикан 93, 114, 130, 136, 137
256–260, 263–267 Вашингтон 98, 117
Берлин 95, 125 Велика Британија 75
Беч 9, 11, 12, 48, 57, 61, 63, 81, Византија 63, 66, 80, 86
163, 248, 254–259, 263, 264 Винковци 104, 125, 159, 164,
Бечеј 166 253, 254, 265 286
 Вођинци 162 Дравска бановина 18
Војводина 7, 8, 9, 11–13, 16–23, Дражевци 254
25–28, 43, 56, 158, 171, 174, Дрезден 119, 162
264 Дрина 17, 24, 26, 27, 87, 115, 121,
Војводство Србија 10 143–145
Војвођани 56 Дубица 174
Војна граница, Војна Крајина Дубровник 19, 33, 43, 49, 104, 122,
8, 12, 13, 56, 57, 101, 105, 137, 143, 250
196, 201, 213, 214, 216 Дунав 17, 27, 59, 83, 87, 116, 118,
Војнић 105 123
Врање 212 Дунавска бановина 18
Врањска бања 254 ДФЈ види Југославија
Врбаска бановина 19, 20 Ђаковачка бискупија 26
Вреоци 95 Европа 67, 68, 114, 117, 126, 135,
Вршац 60, 166 137, 141, 143, 260
Вука 116 Европска унија (заједница) 116,
Вуковар 30, 105, 111, 116–118, 120, 121, 122
119, 121–128, 120, 248; Енглези 14, 98, 215; Енглеска 68, 91
Вуковарчани 121; Вуковарски Ердут 116, 124
срез 121 Естонија 148
Главина 125 Женева 252, 258
Глумачко село 216 Жидови види Јевреји
Голубиња Загорје 158, 170
Госпић 142, 146, 174, 196, 200, Загреб 10, 16–18, 20–22, 24, 25, 63,
204, 259 64, 68, 69, 72–77, 79–81, 95, 96, 98,
Грабово 83 101, 104, 105, 106, 108, 110, 113,
115, 117, 122, 123, 125, 127, 130,
Градац 207 138, 142, 144, 146, 150, 152, 161,
Грац 248, 255, 256, 258, 260, 262 247, 248, 250, 252–259, 261–267,
Грчка 91 272; Загребачка жупанија 12
Далмација 8, 14–19, 29–36, 38, Задар 30, 33, 43–45, 47–54, 63, 65,
40–43, 47, 49, 50, 51, 54, 78, 105, 123, 251, 259
82–84, 103, 105, 107, 143, 148, Земун 14, 16, 17, 19, 21, 26, 59, 115,
151, 162, 163, 178, 222, 259; 118, 259, 266
Далматинска епархија 30, 40, Зрмања 31, 190, 219
41, 43, 47 Иванково 162
Даљ 116, 124 Израел 140
Данска 135 Илиноис 97
Дарда 18, 116, 124 Илок 17, 19, 20, 22; Илочки срез
Дарувар 122 63, 83
Дебрецин 249 Имотско 125
Дејтон 143, 144 Ириг 261
Дероње 30 Ирма 159
Детроит 97 Исланд 121
Долово 254 Истра 24
Донатов град види Задар Италија 24, 68, 76, 88, 90, 95, 135,
287 Драва 90 136; Италијани 48, 254
Итебеј 30 Личани 194, 196, 198, 201, 209, 212,
Јадранско море 15, 16, 59, 70, 73 213, 215, 216, 217, 219, 237
Јадранско приморје 65, 68 Ловинац 200, 207, 208
Јаловик 169 Лондон 14, 90, 91, 91, 92, 97, 98, 100
Јамина 253, 254 Лужани 165
Јапан 135 Љешка нахија 254
Јасеновац 130, 136, 138 Љубљана 72, 75, 78, 101, 113
Јевреји 136, 194 Мађарска 135,168; Мађари 9, 14, 16,
Југославија 15–20, 23–25, 27, 64, 18, 21, 55, 57–59, 143, 135, 168
74–76, 84, 87, 88, 91–94, 97, Мазин, село 195
98–102, 105, 106, 109, 111–122, Мазињани 195, 199
124, 125, 128 129, 142, 144, 145, Макарска 163, 164
148, 149, 151; Југословени 17, 81, Македонија 14, 94, 212, 262, 264;
121, 125 Македонци 125
Јужна Америка 140 Манастир Раваница 248
Јужни Словени 132 Манџурија 135
Каменица 83 Мартонош 168
Канада 133 Мачва 156
Карловац 59, 46, 101, 125, 260 Међумурје 15
Карловачка митрополија 30, 58 Микановци (Стари и Нови) 162
Каства 15 Минхен 252
Кијев 215 Могорић 193, 216
Кикиндски диштрикт 8 Мокрин 168
Кина 135 Мокро поље 29–42; Мокропољци
39
Кнежпоље 39
Морава 173, 174
Книн 77, 105, 130, 258
Морача 69
Кордун 115, 151, 162
Москва 215, 252
Кореница 187 Мостар 56, 111, 119, 144, 251, 261
Косово и Метохија 15, 94, 113, Мрзовић 174
114, 116, 147, 174, 215, 222,
Мура 16
257, 258, 260
Муслимани (Бошњаци) 143, 144
Котор 17
Нанси 101
Крагујевац 248, 255
Невесиње 178
Крајина 130, 142, 146, 148, 160
Независна држава Хрватска 23, 24,
Краљевина СХС, Југославија
87–91, 92, 94, 95, 97, 98, 100, 101,
види Југославија
111, 112, 114–116, 118, 121, 122,
Крбава 185, 199 124, 130, 134–141, 145, 152, 179
Крка 15 Немачка 88, 116, 121, 135, 136, 138,
Крушево 116, 124 143, 144, 213; Немци 8, 9, 14, 16,
Кула 19 18, 20, 21, 48, 91, 92, 94, 95,
Лединци 248 98, 121 , 215
Летонија 148 Неретва 145
Лика 87, 115, 151, 162, 198, 199, Ниш 255
214, 215, 220, 246 Нови Сад 22, 55, 56, 58, 59, 52,
Липово поље 192, 193 105, 164, 168, 171, 172, 175, 177,
Литванија 148 249, 253, 254, 255, 261, 265, 266 288
 Њујорк 89, 97 Радуч 200
Огулин 63 Рајна 158, 159
Оломуц 171 Рељево 258
Оријент 143 Република Српска 144
Осијек 63, 80, 116, 124, 170, 174 Република Српска Крајина 117,
Оснабрик 94 120, 124, 144, 146, 148
Оток 63 Ретковци 162
Оточац 196, 199 Ријека 24, 55, 56, 58–61
Оџаци 18 Рим 63, 76, 251
Пажене 31 Родос 68
Пакрац 105, 142, 146, 266 Роковци 162
Палестинци 140 Рума 22
Панчево 167, 170, 254, 259, 261 Румунија 135, 165, 166; Румуни 9,
Папићи 101 16, 56, 215
Париз 63, 101 Русија 75, 127, 155; Руси 159, 215
Пераст 154, 155 Русини 16
Перушић 195, 196, 200 Сава 17, 27, 59, 87, 104
Савска бановина 19
Петриња 101, 105
Санџак (Рашка) 26, 115, 143, 156
Петроварадин 58;
Петроварадинска регимента 11, Сарајево 117, 153, 258, 267
159 Сегедин 59, 159
Петрово село 196 Сентандреја 168
Петроград 266 Сењ 63, 219
Пешта 57, 59, 159, 165, 168, 248, Сисак 146, 77, 78
254 Сједињене Америчке државе
Питсбург 89, 91, 93 види Америка
Плавно 31 Скопље 98
Платичево 158, 159 Славонија 8, 13–15, 17, 18, 22, 80,
82, 83, 84, 108, 124, 125, 142, 146,
Плашки 32, 87
151, 154, 156, 158, 159, 161, 162,
Пљевља 174 164, 165, 169, 171–173, 178, 194,
Подвиње 172 211, 222, 259
Подгорица 69, 105, 254 Славонска Пожега 63, 160
Подриње 156 Славонски Брод 20, 157, 159, 160
Подунавље 68 Слатина 248
Пожун 56, 57, 59 Словачка 135, 171; Словаци 16
Португалија 68 Словенија 8, 14, 15, 20, 90, 94,
Посавина 169 113, 120, 121, 210; Словенци
Поткозарје 39 8, 84, 86, 88, 94125, 133
Праг 70, 72, 248, 249, 255, 256, Слуњ 105
259, 262, 263, 265 Смедерево 56
Прекомурје 15 Солун 91, 254
Призрен 156, 169, 172 Сомбор 17, 18, 50, 254, 255, 260
Приморска бановина 19 Софија 14
Прковци 162 Сплит 90, 104, 141, 142, 146
289 Раб 153 Србобран 255
Србија, Срби passim Француска 68, 261; Французи 215
Сребреница 111, 117 Фрушка гора 248
Срем 8–14, 16–23, 26, 49, 118, Фужина 78
121, 124, 125, 143, 158, 173, Хабзбуршка монархија 29, 30, 37,
210, 221, 222, 248, 268 38, 55, 56, 84; Хабзбурговци 57
Сремска жупанија 12 Херцеговина 16, 19, 125, 133, 134,
Сремска Митровица 248, 254, 140, 143, 222, 258
266 Хрватска, Хрвати passim
Сремски Карловци 12, 57, 248, Цариград 65, 67, 68, 254
256, 261, 265, 266 Церна 162
Српска аутономна област Цетиње 105, 257, 264
Крајина 115, 116 Цигани 165, 190, 191, 195, 201
СССР 112, 148 Цирих 78
Стари исток (Оријент) 66, 67 Црква Рањеног Исуса у Загребу 24,
Студенци 195, 196 25
Суботица 15, 17–19, 21, 115, 166 Црква Светог Анте код Ловинца
Суња 101 208
Сушак 93 Црква Светог апостола Луке у
СФРЈ види Југославија Мокром пољу 31
Таванкут 166, 182 Црква Светог Илије у Задру 63
Тамишки Банат 10, 59 Црква Светог Николе у Ријеци 62
Темишвар 58, 60–62 Црна Гора 8, 14–17, 19, 20, 88,
Тијесно 108 94, 115, 143, 177, 262, 265–267;
Тиса 59 Црногорци 26, 250
Топуско 105 Црногорско приморје 170
Торонто 101 Чанад 60, 165, 166
Травник 19 Чехословачка 98
Трансилванија 56 Чешка 68; Чеси 72, 151
Трогир 123 Чукарица 178
Тројединица, Троједна Шајкашки баталион 8
краљевина 8, 9, 11–13, 17, 18 Швабе види Немци
Турија 255, 257 Швајцарска 258
Турска 39, 41, 261; Турци 12, 56, 77, Шибеник 33, 43, 44, 108, 122
168, 169, 196, 197, 219, 258 Шид 20, 22
Угарска 8, 10–12, 55–59, 68, 83, 135, Шиптари 113
170 Широко поље 169
Улцињ 69 Шишковци 162
Финска 135 Шокци 18, 21, 161
Фојница 19 Шпанија 68, 135
Фоча 153

Регистар личних имена и географских назива саставио Мирослав

Јовановић, секретар Одбора за историју Срба у Хрватској. 290
291