Biblioteka

Hipatija
 БОЉА
ПРОШЛОСТ
измишљање традиције и нови идентитети

Београд, 2018.
 ПРЕДГОВОР

Време у коме живимо обележено је џиновским растом техноло-

гије, вртоглавим и тешко сагледивим увећавањем постојећих знања,
напретком какво није познавала ниједна ранија историјска епоха.
Савременици имају утисак да данашња цивилизација стреми вишим
дометима брзином која оставља дубок утисак и чини се, да се послу-
жимо цитатом из једног средњовековног извора, како се „од потопа
свет није помео и вртео као сада“. Међутим, тај напредак има и своје
наличје, своју тамнију страну, јер су свуда присутни и неки ретроград-
ни процеси.
Када је у питању напредак цивилизације, једна од веома погубних
појава је то што је на најширем плану у том дошло до опадања пове-
рења у научни метод, с једне, и до успона његових опозита као што су
сујеверје, теорије завере, најприземнија и наказна метафизика, окулти-
зам, астрологија, парапсихологија, надрилекарство. Увелико се изме-
нио и однос према знању, према којем је у највећем делу XX века по-
стојао својеврстан култ, а које се сада ниподаштава и додељује му се
другоразредна улога. Поразна је упрошћена, али и проницљива син-
тагма да су у наше време мобилни телефони све паметнији, а људи све
глупљи. Потпуно одсуство критичког мишљења и интелектуалне
сумње, удружене са правом пандемијом лаковерног размишљања, за-
господарили су јавним дискурсом. У јавности се громогласно промо-
више, подстиче и прославља примитивизам, тако да умни људи упозо-
равају да светом влада „тиранија медиокритета“, да свуда предњаче
„продавци магле“, да је, дакле, дошло доба „нових варвара“.
Таква интелектуална и духовна клима погодовала је и процвату
псеудонауке у великом броју научних дисциплина, а историја је на
том плану бесумње једна од најугроженијих. У нашем друштву, иначе,
постоји некакво лагодно уверење да за бављење историјом није

5
 Боља прошлост

потребна никаква претходна спрема и да њом врло компетентно избијају емоције и лична уверења. У овом појму се, дакле, свесно се
може свако да се бави. Отуда на све стране – у новинама, на телеви- замагљују границе између истине и полуистине, између истине и
зији, у петпарачким књигама, на друштвеним мрежама – врви од лажи, што, наравно, ствара додатну конфузију у којој се све рас-
„епохалних“ преокрета у тумачењу неких древних догађаја и процеса, плињује у неки пожељни наратив који се, опет, користи у разне, али
од јефтиних и неутемељених „научних“ сензација из далеке прошлос- најмање научне, сврхе.
ти, једном речју од псеудоисторије. Психолози говоре о тзв. Данинг– Без обзира на то да ли је смештена у делима дилетаната и преам-
Кригеровом ефекту који се односи на људе који мало знају и, заправо, бициозних аматера, у опасно контаминираном јавном дискурсу, на
нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способ- друштвеним мрежама или у радовима етаблираних истраживача, на
ностима имају веома високо мишљење. псеудоисторију ваља указивати и настојати да се она искорени. Ова
Околност да је веома пријемчива за највећи део популације, књига се састоји из седам научних прилога, по много чему различи-
омогућио је псеудоисторији да се и у свету и код нас развије у више тих, али чији је заједнички именитељ указивање на псеудоисторију и
праваца: један од њих се испољава у правој поплави фантазмагорич- на могуће правце у борби против те интелектуалне пошасти.
них и научно неутемељених књига; други се односи на њен продор у
јавни дискурс какав, утисак је, није познавало ниједно претходно у Београду,
време; трећи се тиче неотпорности званичне историографије да по- септембар 2018. године Радивој Радић
крије пукотине кроз које је псеудоисторија почела да продире и у
поједине научне часописе; четврти говори о томе да вирусу псеудо-
историје каткад нису у стању да одоле и поједини историчари од за-
ната; пети, који је нарочито погубан, подразумева инкрустирање
спретно и, каткад, двосмислено срочених историјских крилатица
које у јавности, удружене са пожељним „чињеницама“ из митова и
легенди, а, уз покровитељство државне политике или заштиту
одређених центара моћи, задобијају ново значење, улазе у арсенал
„неприкосновених“ истина и постају саставни део националног
идентитета (при том се њихова очигледна и научно доказана неверо-
достојност, па и бесмисленост, а све у горљивом националном инте-
ресу, једноставно и грубо занемарују).
Уз побројано, у најновије време се појавио и проблематичан
појам „постистине“ или „проглашене истине“ у коме се истина у нај-
мању руку релативизује, а у ствари умногоме деградира. „Ултрамодер-
на“ и свеобухватна реч подразумева стање у коме су чињенице мање
утицајне у уобличавању мишљења јавног мњења, а у први план

6 7
 Боља прошлост

АЛЕКСАНДАР ПАЛАВЕСТРА ЗОРИЦА КУЗМАНОВИЋ , ВЛАДИМИР Д. МИХАЈЛОВИЋ

ИЗМИШЉАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ: „ВИНЧАНСКО ПИСМО” РИМСКИ ЦАРЕВИ И КОНСТРУКЦИЈА ИДЕНТИТЕТА У САВРЕМЕНОЈ

МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ
ДОМ И Н А Ц И ЈА Т РА Д И Ц И ОН А Л Н ОГ П О ЗИ Т И ВИ З М А —
АНТИКВАРИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ — ОДСУСТВО СИНТЕТИЧКОГ
МИШЉЕЊА — ФЕТИШИЗАМ ДОКУМЕНАТА — ТЕРМИНОЛОШКЕ
НЕЈАСНОЋЕ — РЕДУКЦИОНИЗАМ ПРОШЛЕ СТВАРНОСТИ —
ИСТОРИЈСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ — ПРОФЕСИОНАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ
ИСТОРИЧАРА
СРБИЈИ — ТЕОРИЈСКИ ОКВИР —АКАДЕМСКО СТВАРАЊЕ
НАРАТИВА О „РИМСКИМ ЦАРЕВИМА ИЗ СРБИЈЕ” — ДРЖАВНО
ПРИСВАЈАЊЕ РИМСКОГ НАСЛЕЂА — „ЧИТАЊА” КОНСТАНТИНА
ВЕЛИКОГ: ДРУГА ЗНАЧЕЊА РИМСКОГ НАСЛЕЂА У СРБИЈИ —
ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ
РАДИВОЈ РАДИЋ
НЕПОСТОЈЕЋА ТЕМА СА НАУЧНИМ...
НОВЕ ТЕЗЕ — ОПОВРГАВАЊЕ ДОКАЗНОГ ПОСТУПКА

МАРКО ШУИЦА

КОСОВСКA БИТКA (1389) — МОРАЛ МАНИПУЛАЦИЈЕ ГЛЕДИШТА

САВРЕМЕНИКА — СТРУЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ — О
КОСОВСКОЈ БИЦИ — Наука у борби са романтичарким и политичаркским
т умачењиа —ПРЕОБРАЖА Ј КОМУНИСТИЧК Е ЕЛИТЕ — У
НАЦИОНАЛИСТЕ

ДАНИЈЕЛ ЏИНО

АРХЕОЛОГИЈА И (ДЕ)КОНСТРУКЦИЈА БОСАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА

ДАНИЈЕЛ ЏИНО

„ Б О С А Н С К Е П И РА М И Д Е ” : П С Е УД О А Р Х Е О Л О Г И Ј А И
КОНСТРУКЦИЈА ДРУШТВЕНЕ СТВАРНОСТИ У ДЕЈТОНСКОЈ
БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

КРЕИРАЊЕ ЗНАЊА: ПЕРФОРМАНС О ИНДИЈАНИ ЏОУНСУ —

КОНЗУМИРАЊЕ ЗНАЊА И СТВАРАЊЕ НАЦИЈЕ — „БОСАНСКЕ
ПИРАМИДЕ” И ЗЕМАЉСКИ МУЗЕЈ

176 177
Боља прошлост

Зорица Кузмановић
Владимир Д. Михајловић

РИМСКИ ЦАРЕВИ И КОНСТРУКЦИЈА

ИДЕНТИТЕТА У САВРЕМЕНОЈ
СРБИЈИ

Иако су остаци римске прошлости са територије балканских

провинција одувек привлачили пажњу истраживача, историчара и
археолога,1 интересовање шире јавности, бар када је реч о модерном
српском друштву, није било нарочито окренуто ка овом периоду бал-
канске прошлости.2 Међутим, последњих година домаћа јавност је
у неколико наврата приметно бивала „обузета” идејом да је Србија
једном била „завичај римских царева” и важношћу коју римско на-
слеђе има за савремени културни идентитет. Активности и догађаји
којима су промовисане ове идеје били су многобројни, почев од из-
ложби и других пригодних представљања римског наслеђа у органи-
зацији академских институција, затим културних и религијских де-
шавања под окриљем Српске православне цркве (СПЦ), преко
пројеката државних министарстава и локалних заједница, до шире
употребе референци на римску прошлост у области популарне кул-
туре и забаве. Другим речима, могуће је утврдити својеврсно на-
стојање да се римског остаци са територије Србије промовишу и
популаризују онако како до сада није бивало у савременој српској
историји.
Рецепција римске прошлости у ширем европском контексту
има дугу историју током које су симболичке вредности приписане

1 Novaković 2014.
2 Babić 2001; 2002.

125

римском наслеђу непрестано мењане, преображаване, допуњаване и
прилагођаване у складу са разноврсним историјским и друштвеним
контекстима у којем се римска прошлост опажала и употребљавала.3
Схватање римског наслеђа као непосредног наставка класичне грчке
културе установили су угледни интелектуалци и друштвена елита у
XVIII и XIX веку као заједнички културни темељ европске цивили-
зације, а многим његовим особинама универзална значења и вредно-
сти. Тако је до данас римско наслеђе остало моћан извор инспирације
за правне, институционалне, естетске и друге друштвене моделе, а
оставштина његовог империјалног освајања се и даље користи за ле-
гитимизовање различитих аспирација модерних европских нација.4
С тим у вези чини се да савремена политичка настојања на све јачем
уједињавању у оквиру Европске уније доприносе реафирмисању вред-
ности и значаја римског наслеђа за културни идентитет модерне Ев-
ропе. Упркос бројним и међусобно разноврсним репрезентацијама
римске прошлости у модерној историји, она не престаје да бива из-
вор симболичког капитала за различите друштвене групе и актере
који се поистовећују са овим делом прошлости.56
Имајући у виду дугу историју позивања на римску прошлост у
контексту модерне европске културе и њеног идентитета, све већа
популаризација римског наслеђа у савременој Србији могла би се ту-
мачити као резултат друштвене и идеолошке транзиције од уско на-
ционалног ка наднационалном европском културном идентитету и
ка политичком прикључењу Европској унији. Ипак, ово није једнос-
тавно као што се на први поглед може учинити, јер друштвена улога
римског наслеђа у савременој Србији није увек и нужно у складу са
проевропском идеолошком оријентацијом која је део јавног дискурса
последњих петнаестак година. Однедавна популаризација и
3 Hingley 2001; Dietler 2005; Dyson 2006.
4 Dietler 2005, 39.
5 Hingley 2008; Lafrenz Samuels, Totten 2012.
6 Shore 1996, 105—106; Lafrenz Samuels, Totten 2012, 21—22.
126
Боља прошлост
симболичка манипулација римским наслеђем у Србији у непосредној
је вези са динамичним идеолошким и политичким околностима са-
временог српског друштва чији су поједини делови (тј. групе које их
представљају и идеологије које промовишу) често међусобно супрот-
стављени и несаглашени.
ТЕОРИЈСКИ ОКВИР
У покушају да се објасни међусобна веза између римског наслеђа
и савременог друштвеног контекста у Србији, треба имати у виду да
наслеђе не постоји само по себи, као природно задата појава или чиње-
ница, већ као придодата вредност или приписано значење одређеним
друштвеним појавама, догађајима, предметима и људима. Конструкти-
вистички приступ који се притом употребљава треба да омогући раз-
умевање узајамне условљености значења приписаних наслеђу и
конкретног друштвеног контекста у којем се такво значење изграђује
и уобличава. Појаве које добијају статус наслеђа играју улогу симболич-
ког капитала7 путем којег одређене друштвене групе покушавају да
истакну своју посебност и вредности које наводно произлазе из искљу-
чивог права на то наслеђе. Другим речима, наслеђе је друштвена кон-
струкција која је у најдиректнијој вези са различитим формама
друштвених група и колективних идентитета који могу бити нацио-
нални, верски, етнички, класни, статусни, родни итд.8
Наслеђе засновано на остацима прошлости, као што су исто-
ријски извори и археолошка подаци, има велик значај. Кључну улогу
у уобличавању оваквог вида наслеђа имају историја и археологија,
којима је модерном организацијом научног знања поверено истра-
живање и тумачење прошлости, као и процена који древни остаци (и
значења која им се приписују) завређују да буду очувани и
7 У смислу Bourdieu 1986.
8Graham, Howard 2008, 2; Russell 2006, 10; Lowenthal 1998; Smith 2006;
Ashworth, Graham, Tunbridge 2007.
127

проглашени за наслеђе. У том контексту су нарочито важне две окол-
ности. Од самих почетака, академска поља историје и археологије су
била у уској вези са националном државом и њеним институцијама,
што значи да су производња наратива о прошлости и изградња на-
слеђа биле макар посредно (али често и непосредно) повезане са
идеологијама националних држава и њиховим погледима на свет.9
Друго, упркос стремљењу научне заједнице да „објективно” тумачи
прошлост, савремена археолошка и историјска теорија разобличава
и доводи у питање становиште по којој је могуће заузети објективну
научну дистанцу у односу на истраживани феномен. Као када је реч
о опажању било које друштвене појаве, и када је реч о прошлости,
немогуће је избећи сопствене дубоко укорењене погледа на стварност
који потичу из савременог друштвеног контекста и од њих се огради-
ти. Промена тог контекста може драматично променити искуство
стварности, а стога и резултате опажања једног те истог феномена, у
овом случају прошлости.10 То значи да је сваки покушај да се разуме
и објасни прошлост неминовно оптерећен ставовима који произлазе
из наше сопствене (увек особене) друштвене стварности и разуме-
вања света. Када одређено научно тумачење прошлости уђе у дискурс
наслеђа, оно је неизоставно већ засновано на својеврсном одразу,
односно становишту које је укорењено у неком савременом друштве-
ном тренутку. Ово теоријско полазиште оправдава покушај да се
опажена тежња све веће популаризације римског наслеђа у Србији
доведе у везу са ширим друштвеним, економским и идеолошким
околностима у којима се она одвија.
Научна заједница није ни једини ни најбитнији чинилац у про-
цесу конструисања наслеђа, и њени погледи често могу бити у супрот-
ности са другим (нестручним) разумевањем неке историјске појаве.
Ово произлази из чињенице да напори уложени да се одређени фе-
номени из прошлости преведу у статус наслеђа и настојања да се у
9 Уп. Graves-Brown, Jones, Gamble 1996; Meskell 1998.
10 Wylie 2002.
128
Боља прошлост
њих уткају симболичне вредности са којима се одређена друштвена
група поистовећује, често могу бити супротстављени тежњама и ин-
тересима других идентитетских група.11 Када је реч о наслеђу, потреб-
но је узети у обзир да увек постоји неколико различитих заинтересо-
ваних страна (удеоника) од којих свака, на себи својствен начин,
гради, дефинише и тумачи садржај наслеђа. Према томе, наслеђе које
установљавају академски стручњаци може добити сасвим различита
значења, читања и форме када из уско научне пређе у сферу јавног
дискурса. У обиљу историјских и археолошких феномена и грађе које
истражују поменуте науке, само поједини делови стручних тумачења
и закључака добијају статус наслеђа, и то по правилу они који пого-
дују текућим идеолошким интересима одређене групе (или више
њих). Наслеђе не мора да буде засновано на стварним догађајима из
прошлости или на објективном тумачењу археолошких остатака;12
оно је врло често изграђено на митолошким основама или особеној
перцепцији прошлости која је делимично или у потпуности измиш-
љена, тј. замишљена како би одговарала намерама групе која ју је ство-
рила.13 Прошлост и културноисторијска заоставштина се неретко
користе као средство правдања различитих савремених теденција,
политика и идеологија, па се позивање на „традиције”, „историјска
права”, порекло и територију често испољавају управо кроз мани-
пулисање наслеђем. Све ово чини наслеђе пожељним друштвеним
средством за идеологизацију, друштвену мобилизацију, симболичку
манипулацију и сл., те се његова изградња може посматрати као „дис-
курс који се тиче преговарања и уређивања друштвених значења и
пракси повезаних са стварањем или обнављањем ‘идентитета’”.14
11 Ashworth, Graham, Tunbridge 2007, 3—4; Graham, Howard 2008, 2— 3; Smith
2006, 4.
12 Ashworth, Graham, Tunbridge 2007, 3; Smith 2006: 56; уп. и Hobsbawm,
Ranger 1983.
13 Graham, Howard 2008, 2; Russell 2006, 10.
14 Smith 2006, 5.
129

АКАДЕМСКО СТВАРАЊЕ НАРАТИВА
О „РИМСКИМ ЦАРЕВИМА ИЗ СРБИЈЕ”
Истраживачима старог века одавно су познати антички писани
подаци да је одређени број римских царева (претпоставља се њих 16)
рођен у провинцијама које су се налазиле на територији данашње Ср-
бије,15 мада та околност доскора није била у центру пажње академских
кругова, нити је посебно истицана у вези са овдашњим баштињењем
римске прошлости. Тек након археолошког открића резиденцијал-
но-меморијалног комплекса Феликс Ромулијана у Гамзиграду (осамде-
сетих година ХХ века), који је подигао римски цар Галерије (305—
311), стручна заједница и шира јавност биле су снажније привучене
податком да су и други римски цареви били рођени на подручју да-
нашње Србије, као и идејом да се слични остаци царске архитектуре
могу очекивати и на другим археолошким локалитетима.
Као руководилац истраживања у Гамзиграду, Драгослав Срејо-
вић је већ током ископавања 1950-их и 1960-их година за тамошње
остатке претпоставио да су римско дворско здање, али су тек открића
натписа Felix Romuliana („Блажена/Благословена Ромулијана”) 1984.
године, као и гробних хумки у близини локалитета, дефинитивно по-
тврдила да је цар Галерије подигао овај комплекс.16 Поменута открића
су дала повода да Српска академија наука и уметности (САНУ), под
стручном експертизом Драгослава Срејовића, 1993. године уприличи
изложбу „Римски царски градови и палате у Србији”, којом се српска
јавност подсетила да су осим Галерија и многи други римски цареви
рођени на простору Србије. Осим гамзиградских налаза у изложбену
поставку био је укључен и археолошки материјал са других римских
локалитета који су се могли довести у везу са царевима рођеним на
територији модерне Србије.17 Поменуте изложбене активности биле
15 Вулић 1921, 23—24.
16 Срејовић 1993a, 35, 48.
17 Срејовић 1993a.
130
Боља прошлост
су замишљене као део већег пројекта којим је САНУ те године обеле-
жила 1700 година од установљења тетрархије, периода Римског царства
током којег је неколико царева рођено у овим пределима понело цар-
ски пурпур. Поред изложбе, САНУ је била домаћин конференције
под називом „Време тетрарха” и објавила је неколико монографија о
римској дворској архитектури у Србији.18 „У то време”, како је истицао
промотивни постер за изложбу и уводни текст поменутих издања, „ца-
реви рођени на тлу данашње Србије повратили су моћ ослабљеној Рим-
ској империји, а своју завичајну земљу високо уздигли и учинили је
средиштем цивилизованог света”. Ова оцена је пропраћена напоменом
да изложба и скуп обележавају раздобље „у коме је територија Србије
имала кључну улогу у историји европске цивилизације” и да ће нашу и
светску јавност упознати са споменичким благом из раздобља тетрар-
хије.19 Могло би се тврдити да је управо овим путем један део из римске
прошлости почео да бива повлашћен и уобличаван као нарочито ва-
жан вид културног наслеђа, те да је идеја о „Србији — завичају римских
царева” првобитно покренуто кроз истраживачке и културне пројекате
САНУ, односно у оквиру академске и стручне заједнице. Постепено,
у годинама које су долазиле, број академских чланака и публикација
који се односена римске цареве рођене на територији Србије се увећа-
вао, доприносећи афирмисању специфичног наратива о важности рим-
ског наслеђа за становнике земље.20 Међутим, ова форма наслеђа нија
имала широк опсег популарности у јавном дискурсу током 1990-их.
Иако је наратив о „римским царевима рођеним у данашњој Србији”
добио знатну подршку стручњака почевши од 1993. године, то је углав-
ном било захваљујући новим, важним и спектакуларним археолошким
открићима (допуњеним налазима са Шаркамена 1996. године),21 као
и због угледа њиховог главног тумача и промотера — професора
18 Срејовић 1993a, 1995; Петровић 1994.
19 Срејовић 1993b.
20 Уп. Јовановић 2006; Korać, Golubović, Mrđić 2009.
21 Srejović, Tomović, Vasić 1996.
131

Срејовића. Супротно томе, званичници Милошевићевог режима и
шира јавност остали су углавном равнодушни према академској зане-
сености, што је упадљиво другачија ситуација у поређењу са јавним
присуством наратива у последњих петнаестак година.
Према мишљењу неких аутора, ширење националистичких иде-
ологија у вихору крвавог међунационалног сукоба који се одвијао на
територији некадашње СФРЈ могао би бити кључни повод, односно
контекст, који је погодовао популаризацији римског наслеђа у Србији,
те да су презентација и промовисање остатака из римског периода
били уобличени у складу са националном идеологијом која је владала
јавним дискурсом тог времена.22 Међутим, овакво гледиште је умно-
гоме поједностављено јер је јавни дискурс тих година веома ретко
непосредно повезивао горуће питање националног идентитета са на-
слеђем из римске прошлости.23 Током 1990-их, преовлађујући нацио-
налистички концепти о прошлости и пореклу су се ослањали на исто-
ријско наслеђе које се могло „директно” повезати са српским етничким
идентитетом, као што су српски средњи век, византијска култура, мит
о Косову, борба против Турака и српска народна традиција.24 У так-
вим идеолошким околностима било је мало или нимало простора за
популаризацију римске прошлости, и у томе треба видети главни раз-
лог зашто „римски цареви са тла Србије” нису добили нити јачу др-
жавну подршку нити шире интересовање у јавности. Изложба и проје-
кат које је осмислио професор Срејовић имали су за циљ да покажу
како Србија поседује културно наслеђе општечовечанског значаја, што
се одигравало у контексту међународне политичке изолације и рас-
туће негативне слике широм света. Срејовићев оштар став према „на-
ционалистичкој еуфорији” и пристрасним тумачењима прошлости
која су из тога произлазила25 могу бити један од разлога његовог
22 Chapman 1994, 25.
23 Babić 2001, 2002.
24 Уп. Živković 2012.
25 Срејовић [1996] 1999, 73; Živković 2012, 195—196.
132
Боља прошлост
покушаја да усмери поглед јавности ка наслеђу које је нашироко схва-
тано као неупитна општечовечанска вредност, тј. ка римској прошлос-
ти и њеној заоставштини у Србији. Судећи по Срејовићевим изјавама
у медијима, научни скуп, изложба и њихово медијско промовисање
били су потез који је имао неколико истовремених циљева: покушај
супротстављања неславној репутацији Србије обраћањем међународ-
ној научној јавности, усмеравање пажње државних институција ка
„правим културним вредностима” (тј. римском наслеђу), и подизање
свести о овој врсти кулурног наслеђа унутар опште јавности.26 Премда
су поруке овог пројекта имале амбициозан тон и двосмислена значења
због тежњи да се допре до различитих публика, њихов успех је био
ограничен и оне нису развијане током 1990-их.27 Иако је овом прили-
ком успостављена веза између националне територије и римских ца-
рева (која је могла да подстиче присвајање римског порекла), начиње-
на симболичка спона није ни у историјском ни у етничком смислу била
довољно јасна да би се употребила као средство идеологизације и
митологизације националног идентитета. Међутим, формулисање
римског наслеђа кроз концепт Србија — завичај римских царева може
се узети као заметак његовог све чешћег коришћења које ће свој пуни
обим достићи у предстојећим годинама.
ДРЖАВНО ПРИСВАЈАЊЕ РИМСКОГ НАСЛЕЂА
Наратив о „Србији — завичају римских царева” првобитно
уобличен унутар академске заједнице, даље је промовисан кроз пројек-
те различитих државних министарстава почев од 2004. године.28
Увиђајући могућности за развој археолошког и уопште културног ту-
ризма, Национална туристичка организација Србије је под
26 Срејовић [1996] 1999, 68, 73—74, [1996] 2006, 77.
27 Babić 2002, 315—316.
28http://www.politika.rs/sr/clanak/40537/Ekonomija/Profit-na-drumovima-
rimskih-imperatora; http://www.vreme.com/cms/view.php?id=592017,
приступљено октобра 2013.
133

покровитељством Министарстава културе и економије 2006. године
представила план економски одрживог пројекта, названог „Пут кул-
туре римских царева”.29 И мада је предвиђено да туристичка рута обух-
вати сва важнија археолошка налазишта римске и других епоха, главни
нагласак је ипак стављен на локалитете који се односе на цареве рођене
на територији данашње Србије.30 У том контексту, помоћник мини-
стра културе у то време, археолог др Миомир Кораћ, изјавио је да је
намера владе да путем релевантних министарстава развија овај проје-
кат, у циљу промовисања римских царева рођених на тлу данашње Ср-
бије као нови државни комерцијални бренд.31
Сваки покушај да се сагледа улога наслеђа у савременом друштве-
ном контексту морао би узети у обзир да је културно наслеђе неретко
кључан чинилац у промоцији и развоју туризма, те стога може бити
важан економски ресурс за неку заједницу.32 Гледано из овог угла,
пројекат „Пут културе римских царева” могао би се означити као
уобичајена стратегија управљања културним добрима у циљу економ-
ског развоја. Па ипак, медијска кампања и нападно оглашавање спро-
ведено у ту сврху, које су снажно подржали бројни политичари и
државни званичници, има и опсег „идеолошког активизма” повезаног
са покушајем да се национални идентитет преобликује у складу са
промењеним политичким околностима. Примера ради, изјава та-
дашњег председника Републике Бориса Тадића да промоција рим-
ског наслеђа представља добру прилику за показивање како је „Ср-
бија део Европе дуже од 1700. година”,33 носи тежину апела за
29 http://mtt.gov.rs/download/sektor-za-turizam/master-planovi/MASTER%20
PLAN%20RUTE.pdf
30 http://www.serbia.travel/upload/documents/brosure/roman_emperors_map_
4edition.pdf; http://www.viminacium.org.rs/IRS/index.html?language=srpski;
http://www.youtube.com/watch?v= sfszMHFz0m8, приступљено октобра 2013.;
Korać, Golubović, Mrđić 2009, VI.
31 https://www.vreme.com/cms/view.php?id=592017, приступљено октобра 2013.
32 Ashworth, Graham, Tunbridge 2007, 36; Stritch 2006; Porter 2008.
33 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/367011/Tadi%C4%87+na+
otvaranju +’’Carske+palate’’.html, приступљено октобра 2013.
134
Боља прошлост
опажање заједничке прошлости и освешћивање особене културне
припадности међу грађанима Србије. Другим речима, интересовање
политичара и њихово углавном поједностављено разумевање и ко-
ришћење „римских императора са тла Србије” произвело је идеолош-
ке поруке које лако могу да утичу на савремене доживљаје национал-
ног идентитета и културног порекла.
Све учесталија употреба римског наслеђа у медијском дискурсу
током 2000-их, ишла је руку под руку са великим државним припре-
ма за обележавање 1700 година од доношења Миланског едикта —
чувеног акта о верској толеранцији из 313. године. С обзиром на то
да је Милански едикт промовисао равноправно исповедање свих
религија у Римском царству, хришћанска традиција тај догађај сматра
једном од преломних тачака у својој историји и узима га за званично
признавање вере у Христа. Према историјским изворима, значајнији
потписник Едикта, цар Константин Велики (306—337), рођен је у
античком Наису, на подручју данашњег града Ниша. Користећи се
овим историјским податком, многи државни, градски и црквени зва-
ничници окупили су се око идеје посебног обележавања свехришћан-
ског јубилеја 2013. године. Планиране активности поводом прославе
годишњице имале су изражено амбициозан тон и обухватале су, из-
међу осталог, припреме позноантичког локалитета Медијана у бли-
зини Ниша за јавно представљање,34 иницијативу да се изгради мо-
нументални крст у близини града, 35 намеру да се подигне
величанствена статуа Константина Великог у центру Ниша, предлог
да се организује екуменски сусрет хришћанских великодостојника36
и сл. Бројни државни званичници били су непосредно укључени у
34 https://www.ekapija.com/news/504649/veliko-sminkanje-nisa-priprema-za-
organizovanje-proslave-i-obelezavanje-1700-godina-milanskog, приступљено
октобра 2013.
35 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:260577-
Krst-za-cara-Konstantina, приступљено октобра 2013.
36 https://en.trend.az/world/other/1696279.html, приступљено октобра 2013.
135

промовисање јубилеја, а председник Републике и поједини владини
министри видели су у овој комеморацији јединствену прилику да
промовишу читаву земљу, истичући историјску припадност европс-
ком идентитету позивањем на заједничку античку прошлост.37 Исте
поруке су стизале и после политичке смене на челу државе (2012), а
слали су их новоизабрани владе и председника Републике (Томислав
Николић), који су за ову прилику установили још и „Организациони
одбор за обележавање 1700 година Миланског едикта” на челу са
председником и потпредседницима владе, председником Републике,
патријархом СПЦ, градоначелником Ниша, уз бројне друге званич-
нике који су чинили његов састав.38 Мада су економска криза и про-
мена власти умногоме успориле планиране активности и умањиле
мегаломанију јубилеја, прослава 1700 година Миланског едикта не-
сумњиво је била најважнији национални догађај у 2013. години, сa
готово целогодишњим програмом у којем су званичници са разли-
читих нивоа увек имали истакнуту улогу.39
„Уплитање” државе и њено покровитељство над пројектима ус-
мереним ка римским царевима са тла Србије и Константину Великом
може се означити као званично национално присвајање особено ар-
тикулисане форме римског наслеђа. Подршка бар дела академске
заједнице, рекламирање великих туристичких планова и политичке
манипулације наративом допринели су његовом промовисању као
једног од кључних елемената националног имагинаријума, а појед-
ностављујуће идејно стапање римских царева и националног прос-
тора упућивало је на међусобну генеричку повезаност и посебну
37 Изјаве су наведене према снимку Радио-телевизије Србије: http://www.rts.
rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/367011/Tadi% C4%87+na+otvaranju+’’Cars
ke+palate’’.html, приступљено октобра 2013.
38 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1214632/Odb
or+za+jubilej+Milanskog+edikta.html, приступљено новембра 2013.
39 https://www.blic.rs/kultura/vesti/proslava-milanskog-edikta-kostala-
100-miliona-dinara/vts7zk0;http ://www.b92.net/eng/news/society.
php?yyyy=2013&mm=10&dd=04&nav_id=87896;; приступљено октобра 2013.
136
Боља прошлост
врсту односа. Иако нико из научне заједнице или од државних пред-
ставника није устврђивао њихову етничку везу, поменуто упрошћено
концептуално увезивање омогућило је и овакву рецепцију, макар у
мањинском (псеудонаучном) делу јавног мњења.40 Из свега наведеног
произлази закључак да се римско наслеђе констуисано као „Србија
— завичај римских царева” јавности представља као једна од једин-
ствених одлика савремене националне државе, док начини прено-
шења ове идеје (путем медија, политичара и на нивоу упрошћених
утисака појединих истраживача) омогућавају некритичко симболич-
ко присвајање римске прошлости у културном, цивилизацијском и
идеолошком смислу (будући да за етничко и историјско не постоји
непосредна веза). Иако описано настојање нипошто не представља
једино „измишљање традиције” ове врсте и има бројне паралеле у
европској историји,41 поставља се питање зашто идеја о „тлу Србије
— завичају римских царева” ужива јаку подршку државе и добија
велику пажњу у јавној сфери. Разлоге добрим делом треба тражити у
политичким променама из 2000. године које су утрле пут транзицији
Србије ка Европској унији.
Доба деведеситих година ХХ века, обележено изразито нацио-
налистичком политиком, имало је небројене негативне последице у
региону, од ратних сукоба до политичких и економских криза на свим
нивоима. Овај период српске историје одликује се настанком великог
броја националних митова заснованих на средњовековном „златном
добу”, православном хришћанству, косовском миту, византијској
баштини и српској народној епици, којима се манипулисало у циљу
распаљивања националистичких осећаја и поноса.42 Смена Милоше-
вићевог режима 2000. године означила је почетак новог проевропског
пута који је подразумевао мењање и усклађивање не само правних и
40 http://www.politika.rs/rubrike/putovanja/Put-rimskih-careva.lt.html. https://
www.youtube.com/watch?v=OMgd2wd_zGg, приступљено октобра 2013.
41 Hingley 2001; Dietler 2005; Humphreys 2002; Morris 1994.
42 Živković 2012.
137

економских већ и културних и идеолошких оквира у којима се одвија
друштвени живот у Србији. У настојању да се ограде од тврдих нацио-
налистичких наратива из претходне деценије, новоизабране политич-
ке снаге (тачније — један њихов део) потражиле су излаз у промо-
висању идеолошких вредности које су биле у складу са прокламованим
европским стандардима и општом демократском традицијом. У овом
светлу позивање на европско цивилизацијско завештање и заједничку
римску баштину треба да представи и установи Србију као саставни
део Европе чије нације деле античку прошлост. Као добра илустрација
за ову тврдњу поново може послужити изјава (тадашњег) председника
Бориса Тадића приликом званичне посете Бечу, када је подсетио да је
римски цар Константин рођен на територији данашње Србије и да је
током његове владавине хришћанство постало државна религија, а
Европа и њен хришћански идентитет рaђaни су у Србији.43 Тадић је
овим хтео да подвуче неоспоран значај Србије за европску историју
и „природну и интегралну” припадност широј европској култури и
хришћанству. Такво поједностављено разумевање проблематике упо-
требљено у јавном говору је у непосредној вези са популистичким
идеолошким дискурсом политичке елите и представља један од еле-
мената званичног државног национализма (у смислу којим овај појам
дефинише Smith 1991). Идући тим путем, могло би се закључити да
је почев од 2000. године популаризација римског наслеђа у Србији (и
подразумевано културно везивање за овај део прошлости) била
својеврсно средство у стварању и успостављању нове државне идео-
логије и националног идентитета. За разлику од претходне деценије
у којој је нација идеологизована кроз истицање „аутентичних српских
вредности и начина живота”,44 званични национализам у последњих
петнаестак година имао је за циљ да нагласи интеграцију и сличност
са „породицом европских нација”, истичући идејне оквире који су
43 https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=06&dd=30&nav_
category=11&nav_id=442203, приступљено новембра 2013.
44 Naumović 1993, 100.
138
Боља прошлост
видно неутралнији од екстремног национализма. У овом новом
друштвеном и политичком контексту, римско наслеђе је постало ко-
ристан идеолошки ресурс у настојању званичне државе да се огради
од политике 90-их и да уједно спроведе идеологизацију нације у скла-
ду са паневропским пре него уско националним вредностима (што је
перспектива коју директно подржава и ЕУ45).
„ЧИТАЊА” КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ: ДРУГА ЗНА-
ЧЕЊА РИМСКОГ НАСЛЕЂА У СРБИЈИ
Иако је држава улагала велике напоре да пажњу српске јавности
преусмери ка европским вредностима, националистички дискурс
није нетрагом нестао.46 Спора и недовршена транзиција и нова еко-
номска криза биле су само неки од чинилаца због којих се српска јав-
ност нашла заглављена између два супротстављена идеолошка гле-
дишта, једног којим се залагало за брзу „европеизацију” земље
(модерно, реформско), и другог којим се тежило ка враћању нацио-
налним вредностима и традиционалном начину живота (традицио-
нално, конзервативно). Између ова два сукобљена становишта налази
се низ двосмислених видика који у различитој мери спајају политичке
мисли са обе крајње тачке идеолошког спектра, а сложено узајамно
дејство „традиоционалних” и „модерних” идеолошких стремљења
политичари често искоришћавају у својој тежњи да постигну усагла-
шавање између ове две крајности и задобију што ширу подршку у
јавности.47 Нерешена основна питања о преображају националне
идеологије, тј. идентитета, ставила су Србију у ред „недовршених др-
жава” и „недефинисаних нација”,48 па је у тако магловитом контексту
45 http://www.danubecc.org/index.php?pg=roman-emperors-route; http://
www.arev.org/sites/default/files/dcc_rer_-_dwr_presentation_may_2014.pdf,
приступљено јула 2014.
46 Уп. Subotic 2011, 2010.
47 Subotic 2010, 610—612; 2011, 323—326.
48 Ristić 2007; Tojić, Simu 2010.
139

српске друштвене транзиције најприхватљивије решење да се култур-
ни идентитет утемељи на елементима који нису повезани са екстрем-
ном националистичком симболиком, али су свеједно традиционал-
ни.49 У ову схему се уклопила и рецепција римског наслеђа те не
изненађујуће што употреба наратива о „Србији — завичају римских
царева” није ограничена само на проевропско национално усмерење.
Поменута околност је посебно уочљива на примеру Константина Ве-
ликог, будући да је овај римски цар задобио највећу популарност зах-
ваљујући симболичким способностима да обједини различита тума-
чења културноисторијских значења која му се приписују.
Осим што је био један у низу римских царева рођених на тери-
торији Србије, Константин се сматра праоснивачем Византијског
царства (због оснивања Константинопоља) и, још значајније, велича
се као личност која је кључно допринела признавању и јачању
хришћанске цркве (због чега се у православном свету поштује као
светац). Све ове конотације су одјекнуле у јавним дискурсима у Ср-
бији,50 с обзиром на то да је свака од њих на неки начин повезана са
српском националном имагинацијом. Први од поменутих аспеката
је довољно разјашњен и производ је тежњи описаних у првом делу
текста. Други и трећи се уклапају у традиционалне елементе српских
националних осећања која су укорењена у византијском наслеђу, а
посебно у хришћанству. Присвајањем Константина као праоца ви-
зантијске цивилизације, наглашава се чврсто установљена идеја о
баштини средњовековног српског периода као уско повезаној са ис-
точним римским комонвелтом и његовом високом културом.51 Ова-
кав начин „читања” доприноси разумевању Константина као далеко
јаче повезаног и ближег српском националном бићу него што је то са
49 Bozilović 2010; уп. Živković 2012, 186—188.
50 На пример: https://www.blic.rs/kultura/vesti/proslava-milanskog-edikta-
kostala-100-miliona-dinara/vts7zk0, приступљено новембра 2013.
51 Bakic-Hayden 1995, 925; Babić 2008, 133—136, 154; Živković 2012, 98, 168,
211‒215.
140
Боља прошлост
другим „завичајним римским царевима”, што је додатно и одлучно
подржала СПЦ непосредно присвајајући његову личност.52 Како је
СПЦ суштински значајна за традиционални концепт српског нацио-
налног идентитета,53 њена употреба царевог лика и симболизма ос-
нажује нацију да му одаје почаст као посебно битног за савремени
културноисторијски и верски идентитет. Може се чак устврдити да
таква употреба, упарена са описаним државним аспирацијама, веома
лако од цара Константина може да створи нову националну икону.
Укратко, Константин се доживљава не само као „римски већ и наш”,
и не само због тога што је рођен „на нашој земљи” већ и због других
веза са „нашом” традицијом. Константиновa вишезначнoст је посеб-
но привлачнa због свог могућности да помири супротстављене иде-
ологије (тј. „традиционалну” против „модернистичке”) и да омогући
различита читања зависно од угла из којег се посматра или емитује
као симбол.
До сада најупечатљивија и најочигледнија „практична” употреба
лика Константина Великог налази се у његовом „родном” граду
Нишу, где је путем непрестаног помињања и реферисања на његово
име и лик, цар добио веома „активан живот” у јавној сфери. Наведи-
мо неке од сликовитих примера: Константин Велики има истакнуту
улогу у званичним симболичним параферналијама попут градског
грба и годишњих прослава (градска слава); он се нашироко користи
у градском пејзажу именовања јавних места по њему (нпр. школа,
улица, аеродром, споменик);54 његову личност користе медији попу-
ларне културе 55 као и многе локалне културне организације,
52http://www.spc.rs/sr/svechana_sveta_liturgija_u_nishu, приступљено новембра
2013.
53 Perica 2002; Falina 2007; Radić 1996.
54 http://www.nis-airport.com; http://carkonstantin.edu.rs/; http://www.rts.rs/page/
stories/sr/story/57/srbija-danas/1115030/konstantin-veliki-na-obali-nisave.html,
приступљено новембра 2013.
55 На пример роман Дејана Стојиљковићa Константиново раскршће из 2009.
године.
141

аматерска друштва и комерцијална предузећа. На овај начин, Кон-
стантин је постао саставни део физичког и медијског окружења, те је
постепено ушао у свест грађана као „један од наших”.56 Непрекидно
понављање ове замишљене везе делује као подсетник локалног поно-
са и осећаја припадности тако што сачињена веза између римског
цара и савремених становника Ниша служи у сврхе непрестаног ис-
тицања локалног симболичког капитала. Овакво повезивање тежи
да пренесе посебност Ниша и његову симболичну надмоћ над другим
градовима Србије, али је истодобно у сагласју са дискурсима већих
стубова идентитета — државе и цркве. Познато је да субнационалне,
регионалне и локалне идентитетске групе, кроз концептуализацију
и употребу сопственог наслеђа, могу утицати на званични национа-
лизам у распону од подривања концепта нације до подржавања до-
минантних националних наратива.57 У случају Ниша, симболичка
употреба Константиновог лика одражава потребе локалне заједнице,
али је она истовремено и подстакнута и у сагласју са ширим нацио-
налним тежњи које реферишу на античку, хришћанску и византијску
традицију.
Римска баштина у Србији се разуме и користи на различите на-
чине. Упркос њеној употреби као симбола наднационалне европске
припадности, што је у складу са званичном државном идеологијом,
постоје примери где је наратив искоришћен за подстрек традицио-
налног националног поимања културног идентитета. Вишезначни
потенцијал наратива о римским царевима рођених на тлу данашње
Србије постаје згодно средство за представљање тежњи транзиционог
друштва и један од разлога што ужива подршку друштвених елита
(државе, цркве, интелектуалаца) и што је постао устаљени део јавне
сфере и дискурса. Оваква ситуација намеће питање разлика између
српског и европског идејног плана у вези са концептуализацијом
56 Уп. Alderman 2008; McDowell 2008; Lafrenz Samuels, Totten 2012, 20—25
57 Smith 2006, 49—50, 52; Graham и др. 2005, 36—37; Graham, Howard 2008,
8; Jones 2005; Silverman 2002; Gotham 2005.
142
Боља прошлост
римског наслеђа. Кроз различите пројекте, Европска унија тежи да
унесе обједињујући симболизам у римску баштину, позивајући се на
заједничку прошлост и сличне културне корене не би ли помогла ст-
варање ближих и јачих културних и регионалних веза. Иако је овакав
поглед заступљен и у Србији, сагласје са њим није потпуно будући да
употреба наратива о „Србији — завичају римских царева” настоји на
изградњи националне посебности. Ово се не постиже само поносним
(иако потпуно бесмисленим) лицитирањем да је „број римских царева
рођених на тлу Србије други после Италије”,58 већ и потврђивањем
елемената традиционалног националног идентитета уз помоћ Кон-
стантина Великог. У том светлу, европска „канонизација” римске
баштине и њено разумевање у Србији показују бар делимично несла-
гање, јер се у случају прве наглашавају културне сличности и њихов
интегративни потенцијал, док друга римске цареве присваја као од-
лику националне посебности. Другим речима, иако би римска башти-
на требало да послужи у сврху културне интеграције, она у том смислу
има ограничени одјек јер истовремено доприноси и наглашавању
српске посебности у односу на друге националне државе.
ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ
Пример наратива „Србија — завичај римских царева” упућује
на неколико важних закључака о стварању, пријему и употреби на-
слеђа. Са становишта изградње осећаја припадности, овај случај по-
креће питање да ли културни идентитет, био он европски, национал-
ни, локални или неки други, могу смислити водећи друштвени и
политички кругови такозваним процесом „од врха ка доле”. У нашем
случају је јасно да ови кругови тешко могу бити успешни у примени
римског наслеђа као промотера европског културног идентитета без
58 http://www.london.mfa.gov.rs/odrzavanje/stampa.php?id=1392760468&archive;
https://www.blic.rs/vesti/reportaza/zavicaj-18-rimskih-careva/xg8qy69, приступљено
јуна 2014.
143
 Боља прошлост

узимања у обзир шире политичке ситуације и повлађивања по- Радивој Радић

стојећем идеолошком контексту. Чак и да су друштвени актери у Ср-
бији искрено намеравали да прокламују искључиво наднационалну
и проевропску конотацију римског наслеђа, то им не би успело у
НЕПОСТОЈЕЋА ТЕМА СА НАУЧНИМ...
околностима живе и веома активне националистичке идеологије. Па
тако, колико год да је римско наслеђа погодно за означавање европ-
На питање „Ко је последњи Немањић?”, вероватно би најчешћи
ских културних сличности и симболизовање наднационалних пове-
одговор био — цар Стефан Урош (1355—1371). Он се повезује са
заности, оно је неизбежно изложено значењским прилагођавањима
распадом Српског царства до чега је дошло после смрти његовог оца,
проистеклим из потреба оних група које га присвајају и употребља-
краља и цара Стефана Душана (1331—1355), као и са османлијском
вају. Стога, реинтерпретације и потоње коришћење наслеђа зависе
инвазијом која је наговестила крај српске средњовековне државе.
од заинтересованих страна које се прикључују употреби његових
Притом и придеви који у традицији иду уз њихова имена — „силни”
симболичких могућности. У примеру који смо анализирали ова по-
за Душана, а „нејаки” за Уроша — као да злокобно наговештавају
ента је лепо илустрована различитим значењима која „римским ца-
тешка времена и крај династије.
ревима из Србије” придају делови друштва различитих идентитет-
ских профила. Другим речима, изградња културног идентитета и са
Цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Не-
њим повезана конструкција наслеђа никада не могу бити искључиво
мањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), по-
исход деловања које подстичу академски, политички, верски вла-
лубрата Стефана Душана. Он је остао занемарен, у сенци славнијих
дајући кругови јер директно зависе од тзв. процеса „одоздо ка врху”.
блиских рођака, и донекле непознат широј публици коју занима стара
Према томе, приступ „од врха ка доле” је неодржив без шире подршке
српска повесница. Симеон (Синиша) Урош Палеолог био је син
друштва, а чак и тада одашиљани садржај не морају сви прихватити,
краља Стефана Уроша III Дечанског (1321—1331) и византијске
што производи ефекте делегитимизације и дестабилизације промо-
принцезе Марије Палеологине.1 Симеона (Синишу) је смрт Сте-
висаног идејног оквира. Изградња и употреба наслеђа је увек у узајам-
фана Душана (1355) затекла у Епиру, на положају тамошњег намес-
ном односу са преговарањима и одређивањима друштвених значења
ника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Он је покушао
везаних за стварање идентитета, али би било исувише поједноставље-
да се домогне српске круне, те се 1356. године прогласио за цара у
но рећи да се наслеђе своди на политичку одлуку. Оно је одраз сло-
Костуру (Касторији). Али српска властела је одлучно стала уз Сте-
жених друштвених околности у којима се уобличава и користи.
фана Уроша. Симеонов покушај да ратом реши то питање завршио
се неуспехом код Скадра 1358. године.2 Пораз у овом походу
1 К. Јиречек, Историја Срба, I (до 1537. године. Политичка историја), прев.
Јован Радонић, Београд 1952 (репринт: 1978), 237—241; Историја српског
народа, I, (Од најстаријих времена до Маричке битке, 1371), уред. С. Ћирковић,
Београд 1981, 531 et passim.
2 Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд 19892, 17—19.

144 145

26—34.
Pruitt, T. C. i dr., „Forum: the limits of Collaboration. Osmanagić in the campus”,
Arqueologia Publica Journal 2, 2012, 24—54.
Rose, M. „The Bosnia-Atlantis connection”, Archaeology Magazine (online sadržaj,
objavljen 27. 4. 2006a),
http://archive.archaeology.org/online/features/osmanagic/poslednji pristup 22. 2.
2014.
Rose, M., „More on Bosnian ‘pyramids’”, Archaeology Magazine (online sadržaj,
objavljen 27. 6. 2006),
http://archive.archaeology.org/online/features/osmanagic/update.html poslednji
pristup 22. 2. 2014.
Tricic, L., „Dispatches from the Bosnian Valley of the Kings or How Bosnians created
a fictionalized national History”, magistarski rad, California State University, 2007.
РИМСКИ ЦАРЕВИ И КОНСТРУКЦИЈА ИДЕНТИТЕТА
У САВРЕМЕНОЈ СРБИЈИ
Alderman, D. H., „Place, Naming and Interpretation of Cultural Landscapes”, у: The
Ashgate Research Companion to Heritage and Identity, ур. B. Graham, P. Howard,
Aldershot 2008, 195—213.
Ashworth, G. J. — Graham, B. — Tunbridge, Ј., Pluralising Pasts: Heritage, Identity and
Place in Multicultural Societies, London 2007..
Babić, S., „Janus on the Bridge. A Balkan Attitude towards Ancient Rome,” у: Images of
Rome. Perceptions of Ancient Rome in Europe and the United States of America in Modern
Age. Journal of Roman Archaeology, Supplementary Series 44 (2002), ур. R. Hingley,
Portsmouth 2001, 167—182.
Babić, S., „Still Innocent after All these Years? Sketches for a Social History of
Archaeology in Serbia”, у: Archaeologies of Europe. History, Methods and Theories,
Tübinger Archäologische Taschenbücher 3, ур. P. F. Biehl, A. Gramsch, A. Marciniak,
Münster 2002, 309—321.
Бабић, С., Грци и други, Београд 2008.
Bakic-Hayden, M., „Nesting Orientalisms: The Case of Former Yugoslavia”, Slavic
Review 54, 1995, 917—931.
Berger, S., „History and Forms of Collective Identity in Europe: Why Europe Cannot
and Should Not Be Built on History”, у: The Essence of the Margin. National Identities
and Collective Memories in Contemporary European Culture, ур. L. Rorato, A. Saunders,
Amsterdam 2009, 21—35.
Bourdieu, P., „The Forms of Capital”, у: Handbook of Theory and Research for the
Sociology of Education, ур. J. Richardson, New York 1986, 241—258.
170
Боља прошлост
Božilović, N., „Тradicija i modernizacija (evropske perspektive kulture na balkanu)”,
Sociologija 52/2, 2010, 113—126.
Chapman, J., „Deconstruction of a Common Heritage: The Archaeology of War in
Croatia, Bosnia and Hercegovina”, Antiquity 68 (258), 1994, 120—126.
Dietler, M., „The Archaeology of Colonization and the Colonization of Archaeology:
Theoretical Challenges from an Ancient Mediterranean Colonian Encounter”, The
Archaeology of Colonial Encounters: Comparative Perspectives, ур. G. J. Stein, Santa Fe
2005, 33—68.
Dyson, S. L., In Pursuit of Ancient Pasts: A History of Classical Archaeology in the
Nineteenth and Twentieth Centuries, New Heaven 2006.
Falina, M., „ Svetosavlje. A Case Study in the Nationalization of Religion”, Schweizerische
Zeitschrift Für Religions — Und Kulturgeschichte 101, 2007, 505—527.
Gotham, K. F., „Tourism from Above and Below: Globalization, Localization and New
Orleans’s Mardi Gras”, International Journal of Urban and Regional Research 29/2, 2005,
309—326.
Graham, B., „ The Uses and Abuses of Heritage”, у: Heritage, Museums and Galleries.
An Introductory Reader, ур. G. Corsane, London 2005, 28—40.
Graham, B. — Howard, P., „Heritage and Identity”, у: The Ashgate Research Companion
to Heritage and Identity, ур. B. Graham, P. Howard, Aldershot 2008, 1—15.
Graves-Brown, P. — Jones, S. — Gamble, C. (ур.), Cultural Identity and Archaeology:
The Construction of European Communities, London 1996.
Hardwick, L. — Stray, C., A Companion to Classical Reception, Malden 2011.
Hingley, R. (ур.), Images of Rome. Perceptions of Ancient Rome in Europe and the United
States of America in Modern Age. Journal of Roman Archaeology, Supplementary Series
44. Porthsmouth 2001.
Hingley, R., „Eurocentrism and Theory in Roman Archaeology: A Further Contribution
to the Romanization Debate”, у: New Perspectives on the Ancient World Modem
Perceptions, Ancient Representations, ур. P. P. A. Funari, R. S. Garraffoni, B. Letalien,
Oxford 2008, 9—22.
Hobsbom, E. — Rejndžer, T. (ур.), Izmišljanje tradicije, Beograd 2011.
Humphreys, S. C., „Classics and Colonialism: Towards an Erotics of the Discipline”, у:
Disciplining Classics, ур. G. W. Most, Göttingen 2002, 207—251.
Jones, S., „Making Place Resisting Displacement: Conflicting National and Local
Identities in Scotland”, у: The Politics of Heritage. The Legacies of Race, ур. J. Littler, R.
Naidoo, London 2005, 83—100.
Јовановић, А., Тло Србије завичај Римских царева, Београд 2006.
Kallendorf, C. W. (ур.), A Companion to the Classical Tradition, Malden 2010.
Korać, M., Golubović, S. — Mrđić, N., Itinerarivm Romanvm Serbiæ: Road of Roman
Emperors in Serbia, Belgrade 2009..
171

Lafrenz Samuels, K. — Totten, D. M., „Roman Place-Making: From Archaeological
Interpretation to Contemporary Heritage Contexts”, у: Making Roman Places, Past and
Present, Journal of Roman Archaeology, Supplementary Series 89, ур. D. M. Totten, K.
Lafrenz Samuels, Porthsmouth 2012, 11—32.
Lowenthal, D., The Heritage Crusade and the Spoils of History, Cambridge 1998.
McDowell, S., „Heritage, Memory and Identity”, у: The Ashgate Research Companion to
Heritage and Identity, ур. B. Graham, P. Howard, Aldershot 2008, 37—53.
Meskell, L. (ур.), Archaeology Under Fire: Nationalism, politics and heritage in the
Eastern Mediterranean and Middle East, London 1998.
Morris, I., „Archaeologies of Greece”, у: Classical Greece — Ancient Histories and
Modern Archaeologies, ур. I. Morris, Cambridge 1994, 8—49.
Naumović, S., „Upotreba tradicije. Politička tranzicija i promena odnosa prema
nacionalnim vrednostima u Srbiji 1987—1990”, у: Kulture u Tranziciji, ur. M. Prošić-
Dvorić, Beograd 1993, 95—119.
Novaković, P., Historija arheologije u novim zemljama Jugoistočne Evrope, Sarajevo 2014.
Perica, V., Balkan Idols. Religion and Nationalism in Yugoslav States, Oxford 2002.
Петровић, П., „Naissus
— Задужбина Цара Константина”, у: Римски царски градови и палате у Србији, ур.
Д. Срејовић, Београд 1993, 55—81.
Петровић, П., Медијана — резиденција римских царева, Београд 1994.
Porter, B. W., „Heritage Tourism: Conflicting Identities in the Modern World”, у: The
Ashgate Research Companion to Heritage and Identity, ур. B. Graham, P. Howard,
Aldershot 2008, 267—281.
Radić, R., „The Church and the ‘Serbian Question’”, у: The Road to War in Serbia.
Trauma and Catharsis, ур. N. Popov, Budapest 1996, 247—273.
Ristic, I., „Serbian Identity and the Concept of Europeanness”, Panoeconomicus 54, 2007,
185—195.
Russell, I., „Introductions. Images of the past: Archaeologies, Modernities, Crises and
Poetics”, у: Images, Representations and Heritage, Moving beyond Modern Approaches to
Archaeology, ур. I. Russell, New York 2006, 1—38.
Shore, C., „Imagining the New Europe: Identity and Heritage in European Community
Discourse”, у: Cultural Identity and Archaeology: The Construction of European
Communities, ур. P. Graves-Brown, S. Jones, C. Gamble, London 1996, 96—115.
Silverman, H., „Touring Ancient Times: The Present and presented Past in
Contemporary Peru”, American Anthropologist 104/3, 2002, 881—902.
Smith, A. D., National Identity, London 1991.
Smith, L., Uses of Heritage, London 2006.
Срејовић, Д., „Felix Romuliana — Галеријев идеолошки тестамент”, u: Римски цар-
ски градови и палате у Србији, ур. Д. Срејовић, Београд 1993а, 29—55.
172
Боља прошлост
Срејовић, Д., Водич кроз лавиринт римских царских градова у Србији, Београд
1993б..
Srejović, D. (ур.), The Age of Tetrarchs, Belgrade 1995.
Srejović, D. — Tomović, M. — Vasić Č., „Šarkamen, tetrarchial imperial palace”,
Starinar 47, 1996, 231‒243.
Срејовић, Д., „Три значајна археолошка открића за које је везан мој живот”, Разви-
так 213—214, [1996] 1999, 60—74.
Срејовић, Д., „Шаркамен — један од цивилизацијских звезданих тренутака”, Раз-
витак 225—226, [1996] 2006, 77—82.
Stephens, S. A. — Vasunia, P. (ур.), Classics and National Cultures, Oxford 2010.
Stojiljković, D. 2009. Konstantinovo raskršće. Beograd: Laguna.
Stritch, D., „Archaeological Tourism as a Signpost to National Identity. Rising
Aphrodite in Cyprus”, у: Images, Representations and Heritage, Moving beyond Modern
Approaches to Archaeology, ур. I. Russell, New York 2006, 43—60.
Subotic, J., „Explaining Difficult States: The Problems of Europeanization in Serbia”,
East European Politics and Societies 24, 2010, 595—616.
Subotic, J., „Europe is a State of Mind: Identity and Europeanization in the Balkans”,
International Studies Quarterly 55, 2011, 309—330.
Tojić, K. — Simu, M. (ur.), Biti iz/van. Ka redefinisanju kulturnog identiteta Srbije,
Beograd 2010.
Вулић, Н., „Наше земље у старо доба”, Браство 25, 1921, 23—42.
Walkenhorst, H., „Constructing the European Identity — Trap or Gap? European
Integration between Community-Building and Path-Dependency”, Limerick Papers in
Politics and Public Administration 1, 2008, 1—24.
Wylie, A., Thinking from Things: Essays in the Philosophy of Archeology, Berkeley 2002.
Živković, M., Srpski sanovnik: nacionalni imaginarijum u vreme Miloševića, Beograd
2012.
НЕПОСТОЈЕЋА ТЕМА СА НАУЧНИМ….
Actes d’Esphigménou, Archives de l’Athos VI, éd. Jacques Lefort, Paris 1973.
Орбин, Мавро, Краљевство Словена, прев. З. Шкундрица, комент. С. Ћирковић,
Београд 1968.
Соловјев, Александар — Мошин, Владимир, Грчке повеље српских владара, Београд
1936 (= Variorum Reprints, Greek Charters of Serbian Rulers, London 1974).
Енциклопедија православља, књ. 2 (И—О), Београд 2002.
Идризовић, Ненад, Огледи из историје црквеног библиотекарства, Београд 2015.
Историја српског народа, I, (Од најстаријих времена до Маричке битке, 1371), ур.
С. Ћирковић, Београд 1981.
Јиречек, Константин, Историја Срба, I (до 1537. године. Политичка историја),
173