ИСПИТНА ПИТАЊА ИЗ МУЗЕОЛОГИЈЕ I

1. Жорж Анри Ривијер и почеци музеологије

2. Музеологија као информациона наука и сродне дисциплине
3. Затворена и отворена концепција музеја
4. Тематско разврставање музеја
5. Ривијерова хијерархијска класификација музеја
6. Географско разврставање музеја
7. Разврставање музеја по статусу
8. Разврставање музеја по форми
9. Археолошки локалитети као музеји
10. Улоге и функције музеја
11. Функције музеја са становишта корисника
12. Реституција културних добара
13. Функција чувања
14. Набавка
15. Уметничко тржиште
16. Поклони
17. Природна светлост као фактор ризика
18. Вештачка светлост као фактор ризика
19. Инфрацрвени и ултраљубичасти зраци као фактор ризика
20. Топлота као фактор ризика
21. Влага као фактор ризика
22. Биолошки ризици
23. Манипулативни ризици
24. Рестаурација
25. Безбедност музеја и људски фактор као ризик (пожари, ратови)
26. Музејска архитектура
27. Адаптација старих зграда за музеје
28. Паралелни музеј
29. Аналогне замене
30. Аналитичке замене
31. Виртуелни музеј
32. Музеј као институција
33. Финансирање музеја
34. Музејско особље
35. Идеја о музеју од антике до 17. века.
36. Музеји у 18. и 19. веку.
35. Историја Народног музеја од оснивања до краја Првог светског рата
36. Историја Народног музеја од Првог светског рата до данас
37. Делатности Народног музеја
38. Структура Народног музеја
39. Збирке Народног музеја
40. Музеј савремене уметности, његова историја, структура и збирке
41. Етнографски музеј, његова историја, структура и збирке
1. Жорж Анри Ривијер и почеци музеологије
Музеологија је настала '20их година ХХ века. Најпре се бавила конзервацијом уметничких
предмета и дела (артефаката) и архитектуром зграде.
Отац музеологије је Жорж Анри Ривијер. Он је био етнолог и антрополог; средио је
етнографски музеј, поделивши га на музеј човека (антрополошки) и музеј народних вештина и
обичаја (етнолошки); 1934. године основао је Међународни музејски савет (Мадрид, Марсеј) и две
музеолошке школе; оснивач је музеографије (науке која се бави концепцијом изложбе.
'60их година влада криза музеја. Неки музеолози се чак шале питајући се да ли је потребно
направити музеј музеја, институцију која би служила поколењима као доказ да су музеји некада
збиља постојали.

2. Музеологија као информациона наука и сродне дисциплине

Улога музеја у друштву је веома важно питање. Наслања се на социологију, политикологију,
психологију (психологија публике!) и педагогију (деца у музејима!)...
Предмет музеологије је музеалност – однос између човека и његових творевина.
Музеји нису складишта! Музеалисти одређују шта вреди баштинити.
Музеологија је наука о музеју која проучава историју музеја, улогу музеја у друштву, физичку
конзервацију, презентацију, анимацију, функционисање, типологију и архитектуру.
У оквиру музеологије постоји неколико дисциплина: музеографија (концепт изложбе),
сценографија (начин поставке), историја музеја, архитектура музеја.

3. Порекло назива музеј и мотиви за стварање збирки

Порекло имена: гр. Museion, лат Museum – свето дрво посвећено музама под којим се
остављају скулптурице (неки вид приношења жртве).
- Птоломеј, у склопу Александријске библиотеке, има део за чување скулптура.
- Средњи век – ако нечега и има, чува се по црквама
- 15. век – поново се јавља реч 'музеј', али се користи за приватне збирке (галерија
Лоренца Медичија; галерија портрета Паола Ђовија у Кому [330 портрета – 40 милијарди €];
Габријел Симеони добија од бискупа кућу у Варвуу 1560. године, за своју уметничку збирку).
- Музејске збирке се скупљају због радозналости, страсти према прошлости, верских
побуда (култни предмети), сујете (жеље за поседовањем), тржишта (препродаја...), итд.

4. Збирке у старом веку и средњем веку

СТАРИ ВЕК:
- 6/7 век ПНЕ – постоје збирке уметничких предмета у Вавилону
- У класичној Грчкој – култни предмети; у Акропољу постоји пинакотека – галерија слика
- Хеленизам – предмети се скупљају због уметничке вредности!
- Рим – племићи скупљају скулптуре и египатске артефакте
СРЕДЊИ ВЕК:
- Ватикан у 15/16 веку почиње да прави збирке

5. Збирке у 16. и 17. веку

- 16/17 век – приватне збирке (сликарство и археологија) представљају основ за музеје
- 1585. године Галерија Уфици (Козимо II Медичи, Фиренца) представља претечу музеја
(протомузеј); у оквиру Уфици галерије касније постоји и уметничка школа... Има три
одељења: ГАЛЕРИЈА (слике), СТУДИОЗА (скулптуре) и ПРИВАТНИ КАБИНЕТ (вредне
реткости).
 - Ватикан – прва поставка изложена јавности (1471 – папа Сикс Пети) – „Античка бронза“,
срж Ватиканског музеја
- Енглеска, Оксфорд: први прави музеј Ешмол (1677); отворен за јавност 1863. године; 2/3
музеја чини природњачка збирка, али има и уметничку и хемијско-геолошку; има и
научну сврху; кустос Роберт Пот направио прву сталну поставку
18. ВЕК – век просветитељства
- Приватне збирке постају јавне и за њих је надлежна држава
- 1737. – последњи Медичи поклања Тоскани све збирке
- Британски музеј настао 1753. откупом збирки (дуго је био у згради парламента)
- Ради се систематска класификација

6. Идеја јавног музеја – Лувр

Отворен је у јеку француске револуције, а настајао је 100 година.
До друге половине 17. века Лувр је краљевска палата, касније краљ прелази у Версај.
1861. године, све слике и уметнине из Версаја пребацују се у Лувр, који се тада зове Велика
Галерија. Доступна је свакоме и служи за образовање публике и усавршавање уметника.
Енциклопедисти 1767. године описују Лувр као музеј. Годину дана касније, отвара се за
јавност, али под краљевском управом. Раде се класификација и уређење... Француска револуција
ремети план отварања.
Републиканци утврђују да је држава одговорна за СВУ баштину; да је музеј самостална
државна установа, стално отворена за јавност, која има дидактичку улогу.
1792. године краљ је погубљен а Лувр обогаћен национализацијом (десакрализацијом)
црквених и крунских добара.
1793. године Лувр је отворен за јавност (законски декрет; Централни музеј уметности)... То је
први прави модерни музеј – музеј будућности.

7. Музеји у 19. веку

- Спецификација музеја:
1. уметнички музеји – произашли из приватних збирки;
2. историјски музеји – портрети краљева, посуде, алатке...;
3. музеји природних наука – епрувете, операциони инструменти...
- Ботаничке баште се конституишу као музеји
- Одвајају се археолошки музеји (Лувр, 1826, богато египатско одељење)
- Јављају се локални (еклектични) музеји, као и музеји модерне уметности
(први на Монмартру „Музеј живих уметника“)
- Музеји ван Европе: Каиро (1866/7), Метрополитен Њујорк (1869),
Природњачки музеј Чикаго....... музеји у САД су приватни!

8. Музеји у 20. веку

Промене у обличавању музеја (отвара се према публици) и развоју конзервације и
рестаурације, спрам развоја технологије.
Научна активност музеја
Први прави каталози ('50-'60их)
Еколошки музеји (етнолошки постају ЕКО музеји)
Од '60их година музеји се уврштају у туристичке програме
Африка и Азија преузимају идеје о музејима из 19 века ?!
Музеологија постаје самостална научна дисциплина
9. Затворена и отворена концепција музеја
Музеј може имати затворену и отворену концепцију. Затворена = музеји су места у којима су
изложене слике, скулптуре и други вредни предмети. Отворена = однос музеја према јавности
(публици).

10. Тематско разврставање музеја

Зависи од уметничких, историјских и локалних чинилаца. Пример: Лувр је уметнички музеј, за
подручје Европе, који нема дела савремених сликара...
Општа подела:
- ОПШТИ музеји систематски приказују тачно одређено поље знања (њих има највише).
- СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИ музеји имају једну тематску целину (по локалитету, материјалу,
техници, предметима, догађајима...). Примери: музеј козметике (Швајцарска), музеј
парфема (Аустрија), музеј алпинизма (Шамони), музеј погребне праксе (Франкфурт)...
Ривијер је предложио хијерархијску класификацију у 4 категорије:
1) музеји уметности (ликовна, примењена, графичка... позориште,
музика, плес, књижевност, фотографија, филм (наш је II у Европи), архитектура...);
2) музеји науке о човеку (етнографија, етнологија, антропологија,
историја, археологија, педагогија, медицина, забава која није уметност – фолклор,
еротика...);
3) музеји науке о природи;
4) музеји науке и технике;
5) ??? интердисциплинарни музеји ???
Сви музеји се преплићу око уметности, историје и науке. Едвардс и Дим кажу да чисти уметнички
музеји не постоје, могу бити само уметнички центри. Уметнички и научни центри су једини који се
међусобно не преплићу.

11. Ривијерова хијерархијска класификација музеја

1. Музеји уметности
а) ликовне, графичке и примењене уметности;
б) позориште;
в) музика и плес;
г) књижевност;
д) фотографија и филм;
е) архитектура;
2. Музеји науке о човеку
а) историја, археологија и преисторија;
б) етнологија, антропологија, фолклор;
в) педагогија;
г) медицина, хигијена;
д) забава
3. Музеји науке о природи;
4. Музеји науке и технике.

12. Географско разврставање музеја (овоме подлежу уметнички и археолошки музеји)

1) универзални – дела из целог света у знатној количини (Лувр, Прадо, Метрополитен и
Британски);
 2) међународни – добра страна збирка (Народни музеј);
3) национални
4) регионални – растегљив појам – пример: Музеј словенске уметности у Прагу;
5) локални – мешовитог типа;
6) музеји-куће – спомен музеји, пример – Дом Паје Јовановића у Вршцу.

13. Разврставање музеја по статусу (по нивоу власти која управља музејем; преплићу се):
држава, локална власт, удружења (али под контролом власти, да би остали непрофитни)

14. Разврставање музеја по форми

1) класични – у средишту је збирка;
2) еко-музеји – спој природе и човека на широкој територији (Тршић); могу бити тематски и
мултидисциплинарни; највећи је Калина у Канади (20000км²);
3) археолошки локалитети – постају музеји кад обједине археолошке остатке, реконструисана
насеља, одбрамбене структуре и споменике; тек кад добију звање музеја показују се
публици; највећи је Марцабото у Италији (14 етрурских насеља); код нас Лепенски Вир,
Гамзиград...

15. Археолошки локалитети као музеји

То су музеји на отвореном посвећени археологији и преисторији. Понекад су аутентични
археолошки остаци (тада су подесни и за поставку у музеју), али најчешће на једном месту
обједињују реконструисана станишта, одбрамбене структуре, споменике... Врло често је
наглашено искуство: посетилац се води да проживи неке ствари, као што је било у оно доба.
Понекад и покривени део музеја допуњује целину (класична презентација археолошких предмета,
разне врсте анимација...). Са научног становишта, ови музеји често развијају истраживачке
активности на пољу експерименталне археологије. То што се посетиоци наводе да проживе
искуство може се учинити као претерана популаризација резултата истраживања.

16. Улоге и функције музеја

Примарне функције музеја су чување баштине, задовољство и образовање (шире публике и
ускостручно).
1922. Жан Капар одређује комуникациону и научну сврху музеја.
Четири основне функције музеја су:
1) ЧУВАЊЕ – прикупљање и заштита баштине; обезбедити артефакте од уништења, оштећења
и крађе;
2) НАУЧНА – омогућава и врши научна истраживања (историја, историја уметности,
археологија, биологија, хемија, документалистика...);
3) ИЗЛАГАЧКА – експонате излагати јавности, омогућити увид у збирке...
4) АНИМАТОРСКА – публика захтева интердисциплинарне анимације; учествују активно у
јавном животу (мање/чешће изложбе); анимирати публику (децу и странце пре свега);
одржавати тематске концерте; организовати предавања (у Словенији се одржавају
предавања о једној слици – сликар, слика, психолози, историчари уметности...); уметничке
радионице; рад на пропаганди и добијању већег буџета.

17. Функције музеја са становишта корисника

Музеј је за кориснике место за забаву и уживање, нова сазнања (важне су тематске изложбе),
место колективног памћења, културно обележје једне средине, ознака престижа (држава и
богаташи доказују своју моћ), туристичка атракција, „ритуално место“...
Музеј се стално мора осмишљавати: мењање поставке, прилагођавање публици и дешавањима.
Концепт музеја је концепт поставке. Олакшан је збирком коју поседује, а идеалан је када су све
четири функције усклађене.
Радикално сужавање сталне поставке нема сврхе; битан је рационалан избор артефаката.

18. Реституција културних добара

Реституција културних добара је тема која се појавила током последње деценије 20. века а која се
односи на коришћење идентитета музеја. Важно је разликовати реституцију на међународном
нивоу од оне која је интерна за једну земљу (етнички захтеви).
Главни аргумент противника било какве реституције музеолошког је карактера: циљ је избећи
растурање великих европских музеја. Проблем је много сложенији уколико су у питању „етнички“
захтеви: у име искључиво европског принципа „десакрализације“ уметничког дела, оправдавамо
приказивање таквих дела у европским музејима. Дакле, изгледа логично вршити реституцију од
тренутка када признамо да се присвојени предмети злоупотребљавају. С друге стране, ти
предмети су у нашим очима стекли документарну и научну вредност...
САД су 1990. године усвојиле закон познат под скраћеницом NAGPRA (Native Americans Graves
Protection and Repatriation Act), којим се предвиђа заштита и евентуална реституција костура
Индијанаца и предмета који су им припадали.
„Конвенција јединственог права“ (1991, ЕУ).

19. Функција чувања

Прва и основна функција музеја још од Лувра... Скуп активности у циљу бриге о музејским
збиркама, управљања тим збиркама и у циљу њиховог излагања (што дужег). Најпростије речено:
задатак музеја је да повећа, одржи и прикаже збирке. Музејски предмети су неотуђиви и од те
претпоставке потиче ова функција. Музеј се на уметничком тржишту може наћи само као купац.
Такође, музеји могу уступати своје збирке (размена). Музеј мора да одложи неминовна оштећења
(рестаурација – враћање првобитне форме и уклањање оштећења, у лабораторијама.

20. Набавка
Музеји не могу бити пасивна складишта. Артефакти се набављају да би се заштитили; да би се
обезбедило чување; да би се попунила збирка (планско прикупљање) али по концепцији музеја;
репрезентативност (води се рачуна о броју и о квалитету).
Проблем моралности – музеј не сме да купује предмете сумњивог порекла или нерешене
наследбине. О томе се мора водити рачуна! Предмети несигурног порекла су чести фалсификати
(највише се појављују 1950их година, након рата).
Размена: најчешће по тематској основи; није много често; искључиво – музеј:музеј
Прикупљање на терену: археолошки и еко-музеји; онај ко нађе артефакт, обавезан је да
пријави...

21. Уметничко тржиште

Куповина: најчешћи вид набавке; уметничко тржиште је треће по профиту (дрога и људи; Петар
Борота); зависи од фактора понуде и потражње; владају строги економски закони; цена није
мерило квалитета и то представља велики ризик; У музејима савремене уметности мора се
веровати кустосима о процени предмета; три отежавајуће околности су – музеј плаћа велику
вредност на аукцијама, подстиче се раст цена на тржишту, подстиче се нелегална куповина
(посебно у последњих 20ак година).

22. Поклони: музеји морају бити упорни; много артефаката се тако добија;
* Поклон – неопозив и безуслован; строго правно регулисан
* Легат - поклон тестаментом; ступа на снагу после смрти; неопозив је тек када се
тестамент региструје... (највише артефаката)
* Поклон уз плаћање права на наслеђе – могућност откупа (?!); музеј добија артефакт
и плаћа право на наслеђе
* Меценат – музеј добија артефакте, а мецене пореске олакшице
* Позајмица – музеј, уз депозит, добија артефакте на краћи или дужи рок; углавном -
музеј од музеја; позајмљују и кад немају услова да чувају нешто; разликовати од размене!!!
(најмање артефаката)

23. Природна светлост као фактор ризика

Сама светлост није тако опасна као за архивска документа, али – УВ зрачење штети хартији
(колажи и цртежи); светлост подиже температуру, изазива фото-хемијске ефекте који изнутра
разграђују боје...
Акварел – до 50 лукса
Уље на платну – до 200 лукса
Музејско осветљење износи 400 лукса
Количине дозвољене светлости
Када је уљана слика осветљена 8 часова дневно, 360 дана у
години, она прими 500 лукса.
Мора се наћи одговарајући ниво осветљења.
Четири одбрамбена начина:
1) кровови од дебелог стакла (смањују УВ зрачење за 5%)
2) кровови од дебелих металних плоча (Музеј савремене уметности у Београду)
3) прозори не смеју бити наспрам слика
4) дебеле завесе на прозорима
Даје се предност вештачком осветљењу, јер је тако лакше контролисати ниво осветљења.

24. Вештачка светлост као фактор ризика

Музеј мора бити осветљен, због рада и кретања, али и сами експонати морају бити осветљени
(природна светлост није потребна).
Начини осветљења
Трајност и једноставност +
Разноврсни облици и снаге сијалица +
КЛАСИЧНЕ СИЈАЛИЦЕ Могуће је одредити правац осветљења +
(главно, али и директно – усмерено светло) Низак коефицијент УВ зрачења +
Често/брзо се троше -
Треба их много, а пуно греју -
ФЛУОРЕСЦЕНТНЕ СИЈАЛИЦЕ Трајније су, економичније +
(опште и индиректно осветљење) Већи општи светлосни ефекат +
Мање греју +
Нема директног осветљења -
 (не могу се усмерити)
Већи коефицијент УВ зрачења -
Скупе су (потребни су трансформатори) 50V -
Слабо загревање
+
(80-100х мање од класичне сијалице)
ХАЛОГЕНЕ СИЈАЛИЦЕ Већи светлостни ефекат +
(директно осветљење)
Већа трајност +
Нема инфрацрвеног зрачења +
Оптичка влакна боље спроводе светлост +

25. Инфрацрвени и ултраљубичасти зраци као фактор ризика

Инфрацрвени зраци изазивају дилатацију (разградњу материје), подижући топлоту изнутра.
Слика због тога мора да буде стално осветљена (а не наизменично). Најугроженији су дрво и
сликарско платно. Инфрацрвено зрачење изазива и сушење, што је опасно за уљане слике и
аквареле.
Ултраљубичасти зраци изазивају фотолизу (разградња целулозе) – платно бледи и
рестаурација ту не помаже. Фотосензибилност – боје бледе (боје појачавају осетљивост на УВ).
Камен, метал и керамика су сигурни; дрво је слабо осетљиво, али су папир и текстил изузетно
осетљиви! Треба избегавати природну светлост и топлоту а ноћу стављати филтере на експонате.
Такође, титанијумска фарба на зидовима је добар вид заштите.

26. Топлота као фактор ризика

- спољна температура
- загревање
- осветљење
- људска топлота (посетиоци и запослени)
Проблем: разнородни материјали.
Оштећења: - сушење материјала који садрже течност (слике, дрво, кожа, папир) и појава
микроорганизама као што су плесан и гљивице (папир, текстил, желатин у фотографијама),
услед превисоке температуре;
- одвајање боје, љуспање – варирање температуре изазива ширење и
скупљање материјала (није неповратан процес).
Решење: Општа климатизација. Но, то је скупо и прави додатни проблем – прашину.

27. Влага као фактор ризика

релативна влажност ваздуха (обрнуто пророционална са температуром?)
Извори: - природна влажност ваздуха - не може се решити
Увећавају се инфилтрацијом
- киша (влага у зидовима) - не може се решити (шупља зграда)
- влага у тлу – решава се исушивањем тла
- влага посетилаца (капути, обућа)
Оштећења: - метал рђа (метални предмети морају бити малтене у безваздушном простору)
- влакна целулозе бубре, суше се и љуспају
- најризичнији су предмети сачињени од више материјала
- уништава природну отпорност на УВ зраке
- посебно погубна у комбинацији са топлотом
Решење: идеалних 50% (±5%) - за метале 30%, за зарђало 5%
- дрво и камен до 60%
28. Биолошки ризици
1) плесан/буђ: топлота и влага; од мрља до потпуног оштећења;
2) инсекти: најозбиљнија оштећења; иду на све осим камена и метала; дрво уништавају
стенице, бубашвабе и лисне ваши целулозу, а мољци и текстилне ваши – лепак и текстил.
Узроци: прашина; храна и отпацо; инфицирани предмети (најчешће сумњивог порекла);
предмети из спољне средине
Решења: смањити влагу и топлоту; дезинсекција заражених предмета (али и она штети
предмету)

29. Манипулативни ризици

1) Паковање:
- предмети који се шаљу у друге музеје (физичка безбедност) – предмет учврстити и
заштити његове осетљиве делове
- дугорочно паковање (депо) – предмет не сме да дође у контакт ни са чим
* папир и целофан (слике и цртежи) – омогућавају размену гасова; слаба су заштита
од инсеката; НИКАКО новински папир (боја и киселост штете); НЕ УВИЈАТИ папир,
фотографије и тканину...
* кесе – полиетиленске, не ПВЦ јер оне испуштају хлороводоничну киселину; не
пропуштају топлоту ни инсекте; у њих се пакују заражени предмети;
* дрвени сандуци и кутије – за стаклене и археолошке предмете.
2) Поставка:
- Фиксација предмета (обављају кустоси, музеолози и сценографи)
- Компромис: артефакти морају бити чврсто фиксирани, али морају бити и
'еластични'. Слике качити помоћу ексера и најлонских нити, да могу слободно да се крећу.
Скулптуре шрафовима углављивати на метална стопала. Тканина се везује конопцима или
стоји на луткама/вешалицама

30. Рестаурација
У самом музеју могу се рестаурирати само археолошки и етнолошки артефакти. Уметничка
дела се рестаурирају у специјализованим лабораторијама (само Британски музеј има своју
лабораторију).
Процес рестаурације је дуготрајан и скуп. Реконструкција Сиктинске капеле трајала је 17
година.
У процес рестаурације укључени су кустости, због историјских података.
Етички проблем је до ког стадијума рестаурирати? Оног у каквом је предмет пронађен или
оног какав је био када је направљен? Око овог питања се музеолози и кустоси стално сукобе.
Решење – не ићи до потпуног чишћења, али вратити боју.
Рестаурацију треба одлагати што бољом конзервацијом, јер рестаурација смањује отпорност
предмета.

31. Безбедност музеја и људски фактор као ризик (пожари, ратови)

Нема музеја без публике али, нажалост, долазе и лопови и хулигани.
Безбедност се постиже добром сценографијом поставке. Најдрагоценији и најосетљивији
предмети држе се у заштићеним витринама. Конопцем или ласерским знаком треба поставити
границу до које се сме прићи.
 Три ризика са аспекта безбедности:
1) вандализам – најтеже спречити; обезбеђење мора бити јако
2) крађа – у питању су професионалци...
3) нехат – најлакше спречити (конопци, ласери, витрине); 80%
нехотичних општећења изазову сами запослени (40ак случаја – пијани чувари)
Заштита:
1) заштита зграде: камере, аларми, ласери, људско обезбеђење... сачувати саму зграду од
провале
2) надзор изложбених сала: видео надзор (мање усмерено на ноћ) и чувари који обилазе
3) заштита самих експоната: најмање делотворна, више симболична; усмерено на посетиоце
Додатни провлем је како очувати музеје на отвореном (вртови, паркови, тргови, гробља [Ново
Гробље је музеј, 73 споменика су заштићена UNESCOм; Победник је надгробни споменик]). Неки
музеји излажу копије (Дубровник), а неки постављају непробојне кутије (Палата Амстердам –
експонати су откривени само сат и по дневно). Археолошка налазишта је најтеже заштити. Она су
велика и скупа, потребно је строго наоружано обезбеђење.
Ратови: Ратна оштећења су често намерно усмерена на музеје. Пожари од бомбардовања,
пљачкање за време окупавије и након уништења... У случају рата, ипак, музеј НЕ исељавати
(ниједна бомба није пала на Рим!)
Природне катастрофе:
- Земљотреси – старе зграде (превентивна заштита)
- Поплава – угрожени предмети у депоима (Фиренца, 1996. године)
- Олуја – не држати вредности на таванима, јер кровови страдају
- Пожар – немар, гром и подметање пожара због осигурања као у Уфицију 2001. године
Сваки муезј мора имати план евакуације, у случају великих катастрофа.
Еколошко загађење: „новија“ врста загађења. Оно дуготрајно штети и трајно оштећује
артефакте; превентивна заштита зграде је зато веома важна!

32. Музејска архитектура

Најсложенија архитектура јавних зграда. Изучава се као вид посебне архитектуре. То је
утилитарна, то јест, наменска архитектура. Сложен је проблем задовољити контрадикторност –
зграда мора бити функционална (економичан простор и заштита зграде) и мора да имплицира
музеј (лепота, примамљивост...). Архитекте се око тога боре стално, од 19. века. Претенциозне
зграде гуше музеј, а ружне зграде не привлаче посетиоце. [Музеј савремене уметносто један је
од 10 најсавршенијих музеја, грађених након Другог светског рата]
Први музеји који су наменски грађени су Ватикански музеј (Пијо Х и Клементино IV, грађен од
1773 до 1781) и Фридрихов музеј у Каселу, Немачкој (основа музеја је збирка војводе Фридриха II;
грађен је од 1769 до 1780. године).
Први јавни музеји посвећују пажњу форми изложбених сала, односно, ентеријерској
архитектури. Само Ватикан гради депо, остали их праве накнадно.
До почетка 19. века постоји жеља да музеји буду сакрални објекти, монументи. Музејска
архитектура процват доживљава 1820. године. Тада нема града без музеја, граде се урбано а не
антички... Стварају се скупови музеја (Берлин, Беч 8, Вашингтон 16), што је изузетно шармантно –
амбијенталне целине у претежно индустријским четвртима. То се ради у 19 веку, али нажалост не
ради се глобално. Пројекат савршеног музеја; Жан Диран и Сидни Смирк (Британски музеј).
Половином 19. века појављују се нове форме музеја које зависе од нових материјала (Кристал
палас). Лед пробијају музеји науке и технике, али и те модерне концепције тешко беже од
ротонди.
До потпуног напретка долази 1934, на конференцији архитеката...
 Ле Корбизје
„Музеј неограниченог раста/развоја“ – музеј који се непрестано шири и нема фасаду.
Изложбене сале не личе на галерије.
- 1959. године, Токио, Музеј националне западне уметности
- „Музеј за мали град“, на темељима разрушене Гернике (Рохе)
- Гугенхајм – Френк Лојд Рајт; грађено 16 година на 5 нивоа; сама зграда је уметничко
дело, иако Рајт и ЛеКорбизје баш од тога беже.

33. Адаптација старих зграда за музеје

Многи народни музеји у свету се још увек налазе у старим здањима (Музеј у Берлину налази се
у старој железничкој станици): дворци, цркве, манастири, фабрике (нарочито у периоду 1920-
1960), угљенокопи, шећеране, напуштене луке и тврђаве...
Начела преуређења (интервенција):
* оставити оригиналне историјске инсталације
- одвлачи пажњу од артефаката
* пажљива рестаурација објеката (нарочито споменика културе – дворци, палате...)
- личе на класичне музеје; не сме се нарушити амбијентална целина
* удвајање (налепити нову на стару зграду)
+ често се копа под земљом (Кастел Векјо)

34. Паралелни музеј

Разлог настанка паралелних музеја је дилема да ли је музеј култна и културна, или
информациона установа...
Музеј се одваја од естетских начела, губи култни статус – постаје музеј замена, без зидова (не
мисли се на пуке фалсификате).
Ова идеја настаје 1815. године када француски историчар уметности Декенси пореди
љубитеље музејске уметности са перверзњацима. Изворна намена уметничког дела није
фокусирана на естетику и паралелни музеј се ослања на његове изворне намене.
Са аспекта музеологије и идеје о музеју замене – музеј је збирка докумената и средство/извор
сазнања о прошлости (пре свега).
Заговорници паралелног музеја позивају се на Платоново потцењивање уметности (по
његовом мишљењу, сликари несвесно лажу).
Концепција паралелног музеја јесте концепција замене. Ако се направи добра замена
артефакта из, на пример, Лисабона, нема потребе ићи у Лисабон да би се видео оригинал...
Оригинали су фетиш.
Еко-музеји прате и представљају ток времена и зато су паралелни.
Примери:
- Године 2007. Рим (Urbs Romanus) је проглашен за музеј (еко-музеј, град-музеј). То је
доказ да данас као културну баштину можемо видети „све“ што се некада користило. Питање је
шта је ту оригинално јер, на пример, Via Romanum има и замењено, додато камење.
- Ендлтон (Канада) – 1947. године формиран је музеобус, па су покретне поставке
крстариле земљом. Наравно, возе се замене. То је потврда теорије да је експонат извор
сазнања.
- Француска, 2006. година, музеовоз
Виртуелност се садржи у томе што су у питању замене...
Нема музеја који нема замене (барем петина сталне поставке и/или депоа). У традиционалној
концепцији, замена служи за попуњавање збирке, што је вредно подсмеха.
 Основно је питање да ли замене имају неки значај осим информационог?! Модернисти више
поштују оригинал од традиционалиста (уместо оригинала ставља се репродукција, а не други
оригинал).
Савремена музеологија сматра да су и замене веома битне у музејском концепту. Оне не само
да мењају оригинале, већ и омогућавају експерименте (настанак Ворхолове Мона Лизе).
Виртуелна замена није копија, није фалсификат.
Филозофи сматрају да је комплетно човечанство – замена (алат је замена за руке, цуцла за
дојку).
Врсте замена:
1) Замена услед недостатка (и немогућности): традиционалисти су је прихватили, али је
она наметнута; није нужна ни планирана и ради се по нужди... Ради се о компромису –
заштити и прикажи. Парадокс је то да традиционалисти прихватају само НЕКЕ замене...
Најчешће су то:
o Ливени калупи – најближе оригиналу! Ради се због очувања оригинала; замене се
шаљу и на изложбе;
o Израда дêла целине – кости у природњачким музејима;
o Макете – (макета Лепенског вира у Народном музеју);
o Апстрактни модели – музеји науке и технике;
o Репродукција – код слика; не воле је ни традиционалисти ни модернисти
2) Аналогне и аналитичке замене почивају на основној инфомационој улози музеја
(сакупити, чувати, истражити, представити). Традиционални музеј треба да сакупи, чува
и истражи, а виртуелци се баве представљањем замене - музеолози, без кустоса и
историчара уметности, синтезом слике и звука. Аналогне замене су оптичке илузије, а
аналитичке су сајбер замене.
Важна начела:
* Нису све замене дозвољене/пожељне, неке су створене са дидактичком функцијом, а неке за
фетишизацију (иконе)...
* Замене демократизују уметност, али не смеју бити баналне и кич.
* Замена не сме превише да се разликује од оригинала (Ворхолова „Мона Лиза“ је нов
оригинал, а не замена), али ни превише слична (онда постаје или фалсификат или ново уметничко
дело).

35. Аналогне замене се стварају на два начина:

1) репродукције оригинала „тачку по тачку“ – воштане фигуре;
2) представљање оригинала у другој техници и/или димензији – репродукција
Аналогне замене личе на оригинал, опонашају његов изглед. Служе за компаративну анализу
(оригинал на фотографијама – глава скулптуре из више углова) и за васпостављање првобитног
изгледа оригинала (слике испод слике, сликане скулптуре...). Оне нису двојнице, већ копије
оригинала, углавном концентрисане на његове поједине делове.

36. Аналитичке замене (траг објекта) разликује се од оригинала (нпр. Мендељејев систем
елемената). Она не приказује физичка својства, већ анализира артефакт у ширем контексту.
„Опонаша“ унутрашња својства.
Музеј аналитичке замене (музеј народне уметности и традиције – Ривијер).
Аналитичка замена је стручна анализа предмета, не опонашање (слике „у покрету“, дубинске
анализе, аутоматска атрибуција артефаката (анонимних)).
 Не постоји ниједан музеј аналитичких замена. Она не може да надомести оригинал, што због
емотивног односа према артефакту, што зато што она није оригинал (NaCl није јело!), већ је пре
нови оригинал.
Техника аналитичке замене не може све да симулира (експериментална модерна уметност).

37. Виртуелни музеј

Процес превођења оригинала у траг:
1) Нумеризација – скенирање у великим музејима;
2) Кодирање – компјутерски томографи косирају траг структуре артефакта;
3) Препознавање – не чини се увек;
4) Примена – на било који предмет. Упоређивање сличности и разлика...

Све више музеолога залаже се за комбинацију аналогне и аналитичке замене, при чему се
аналитичке не би увек правиле. Често се ради прво аналогна, па онда аналитичка замена.
[ГЛИПТОТЕКЕ – музеји гипсаних одливака; настају крајем 19. века и веома су популарни.]
Комбинацијом ове две врсте замена добија се виртуелни музеј – без оригинала и без физичких
предмета.
РАЗЛИКЕ
Класични музеј Вирутелни музеј
Сакрализован предмет Банализован предмет (огољен)
Презентација Дескрипција дела
Чување Анализа
Оригинали!!! Симулакруми!!!

Виртуелизација решава проблеме на различите начине. Решен је проблем чувања, а и проблем

изучавања технике. Може се доћи и до психологије дела.
Виртуелни музеј се, по циљу, не разликује много од класичног; он ради на сакрализацији
уметника. Не може да побегне од уметности.

38. Музеј као институција

Музеј је стална и непрофитна институција у служби јавности (међународна дефиниција). Мора
бити јаван и да поштује јавни интерес. Основна промена у развоју музеја јесте комерцијализација
(али непотпуна).
Данас власт има вишеструку улогу у музеју:
1) нормативна – вечна је, музеј мора да се покорава законским нормама о културној
баштини... све везано за законе тиче се власти;
2) контролна – преко управних органа власти (одбора), власт контролише музеје;
3) организациона – може бити већа или мања; Лувр је под директном организацијом
власти;
4) финансијска – бар делимично финансирање приватних, а потпуно финансирање
државних музеја
Власништво над музејем може бити различито, али он мора бити јаван. Музеј мора да има
аутономију (стручну и научну), чак и кад је под потпуном влашћу државе. Власт се тешко одриче
музејске зграде (да зграда УВЕК припада музеју). Управу музеја не поставља држава...
Власничке структуре музеја:
1) Непрофитна удружења – локалне власти потпомажу непрофитна удружења и они
имају надлежност над музејима. Најчешће им се поверава организовање изложби (сав
 приход иде удружењима која не плаћају порез на њега – то је највећи степен
комерцијализације музеја);
2) Фондације – већи степен аутономности, поштују законе и имају много пореских
олакшица
(+ фирме се рекламирају);
3) Фондације самих уметника – у оквиру те фондације углавном постоје стипендије
младих уметника; у корену тога је легат од кога настаје фондација. Уметник сам
организује управљање музеја; управни одбор чине чланови породице, неки стручњак
којег сами изаберу и управник ког поставља држава;
4) Приватне збирке – најређе су а најчешће их праве приватна предузећа (породична); то
су најчешће етно или еко-музеји; могу да остварују профит...
Власт увек има надлежност над музејима и све припада власти. Ако оснивачи (фондације,
удружења, приватних музеја...) умру и рад музеја се не настави – збирке припадају јавним
музејима.

39. Финансирање музеја

Основни проблем је то што је музеј непрофитна установа, а трошкови су велики (одржавање и
набавка). Величина и тип музеја утичу на то како ће он бити финансиран и ко ће га финансирати.
1) Јавне субвенције – даје их власт и то је основни начин финансирања; највише се користи
за плате и одржавање; неке субвенције су редовне (плате и одржавање) а могу бити и
повремене (финансирање изложбе);
2) Поклони и легати – материјално (не новчано); приватне донације за обогаћивање
збирке;
3) Меценарсво – предузећа (углавном) чине повремене донације а заузврат добија пореске
олакшице и рекламу; то је несигуран вид финансирања; избегава се стално спонзорство;
4) Сопствени приходи – мали су и проистичу из разних извора, али су једини редовни
приход:
o Продаја улазница – није економски исплатива;
o Продаја публикација – тај новац иде за нова штампања или за набавку артефаката;
o Продаја минијатурних копија (сувенира);
o Изнајмљивање сале – најуносније (венчања, снимања, модне ревије...);
o Изнајмљивање људских ресурса.
Музеј не може своје приходе да улаже у шта хоће, јер би онда морао да плати порез
на приход. Све чешће музеји организују сајмове (туризма, на пример) и продајне
изложбе и онда сав приход остаје музеју; под условом да закон зажмури на једно око...
Договарају се и са туристичким агенцијама – за рекламу и финансирање. Мораће се
мењати начело 'непрофитне институције'. Највећи музеји комерцијалним активностима
не покривају ни 1/5 трошкова.
*** Сталне инвестиције – одржавање зграде и музеографско уређење; реконструкције зграде...
то највише финансира власт...
*** Локални музеји имају највећи проблем око финансирања.

40. Музејско особље

Широк распон стручњака и велики број запослених условљени су приливом публике. Класични
тип музеја подразумева управника, кустоса и домара.
Кустос, најчешће историчар уметности, представља основ музеја.
 Велики музеји (национални) имају два директора: уметничког (из редова кустоса) и менаџера
(задужен за финансије и организацију рада).
Регистратор – одговоран је за смештај збирки. Он је техничко лице (депо и сале); брине и о
превозу и физичкој заштити...
Информатичар – не само због база података, већ и због мултимедијалних изложби.
Руководилац привремених изложби (стални или хонорарни). Лувр их има 15 (за сваку епоху по
један); можете га користити као кустоса и изнајмљивати га другим музејима.
Менаџер за односе са јавношћу.
Сценограф (стални или хонорарни) – припрема изложбу у сарадњи са кустосом.
Документалиста (често може бити информатичар). Библиотекар. (((то је често један човек)))
Особље за пријем публике – билетари, гардеробери, разводници, домари...
Чувари (посебно школовани) – обезбеђење сале и депоа.

41. Историја Народног музеја од оснивања до краја Првог светског рата

- Музеум Сербски основан је декретом министра просвете Јована Стерије Поповића, са
основном идејом да попише и заштити добра (1844).
- Прва збирка основана је 1848. године, имала је 79 експоната – највише нумизматике, али
има и повеља и рукописних књига.
- 1853. долази се до закључка да треба да постоји Чувар музеја (први чувар је Филип
Николић). Ђура Даничић је чувар 1856. и прикупља старе рукописе, интевизира потрагу за
стећцима...
- Коста Црногорац учи о музејским поставкама (седам месеци у Француској).
- До 1863. Народни музеј припада Народној библиотеци, а онда добија своју зграду
(Капетан-Мишино здање).
- 1864. – кнегиња Јулија Обреновић поклања две слике
- 1865. – Музеум Сербски улаже у археолошка испитивања на Руднику (то су прва
организована испитивања у југоисточној Европи).
- Стојан Новаковић (1869) схвата да Народни музеј треба да се одвоји; ради на музеју,
сређује збирке; отвара музеј за јавност 1872. године /939 посетилаца/ - постаје модеран музеј.
- Архимандрит Нићифор Дучић (1880) ради заједно са Новаковићем на осамостаљивању
Музеја.
- 1881. године доноси се Закон о Народној библиотеци и музеју. Тада то постају две
засебне установе. Народни музеј постаје модерна европска институција (Михаило Валтровић
управља музејем 24 године).
- 1882. године одржавају се две изложбе: Петар Убавић (вајар) и Катарина Ивановић
(сликарка). Они 1/3 својих дела поклањају музеју, а остало завештавају. У следећих 10 година
многи уметници дарују музеј.
- 1891. године оснива се збирка страних уметности (основ представљају 24 дела
италијанске ренесансе и барока – слике).
- 1892. Музеј се сели у садашњи Филолошки факултет (зграда браће Величковић). Те
године и Никола Тесла посећује музеј и помаже га финансијски.
- Наредбом краља Александра Обреновића о музеју брине Српска краљевска академија, и
то највише о археолошким испитивањима. Академик Милоје Васић почиње испитивања у
Винчи.
- 1900. Народни музеј добија Међународно одобрење за изложбе и дозволу за штампање
каталога. Улази и у Статистику европских музеја.
- Први каталог: „Ствари и заоставштине Вука Караџића“
- 1901. први прави уметнички каталог „Списак слика Народног музеја“ (652 слике).
- 1904. прва стална поставка: археолошко и средњевековно одељење, галерија слика и
Вуков музеј.
- 1905. године управник је Милоје Васић. 1907 године Ђорђе Вајферт богато дарује музеј.
- 1911. године Милоје Васић запошљава првих шест сталних сарадника музеја.
- Музеј је највише страдао за време бомбардовања у Првом Светском рату. Иако нема
пописа, претпоставља се да је изгорело 50 слика... После Првог Светског рата, Музеј враћа
украдене и однешене артефакте, добија новог управника и сели се у Кнеза Милоша (бр. 22?) –
1922. године.
- Музеј се отвара за јавност 1923. године.

42. Историја Народног музеја од Првог светског рата до данас

- 1935 – Музеј савремене уметности (коњак књегиње Љубице) припаја се Народном
музеју. Кнез Павле (завршио историју и историју уметности на Кембриџу) дарује Музеју своју
збирку од 200ак слика. Музеј Кнеза Павла сматра се државним, само по неким тачкама закона.
Тада је био смештен у згради данашње Градске скупштине... Уметнички директор је Милан
Кашанин. Издаје се „Уметнички преглед“, на 7 језика...
- 1938 – изложба „Италијански портрет кроз векове“, са преко 270 експоната из Европе,
трајала је 6 недеља. Највећа изложба портрета на свету (82000 посетилаца)
- Други Светски рат... краду Немци (неке слике нађене и код Геринга), нешто разносе
Недићевци... Свега 16 експоната није нађено.
- 1944 – Музеј добија нови назив – Уметнички музеј. Уметнички директор је Вељко
Петровић. Музеј није стално отворен за јавност. Власт одваја новац за набавку вредних
експоната.
- 1952 – Музеј се сели у садашњу зграду и враћа назив Народни музеј. Прва изложба у овој
згради је „Српска графика“.
- 1959 – отворена лабораторија за конзервацију и рестаурацију. Пре тога артефакти су се
слали у Беч.
- 1962 – највећи успон музеја. Лазар Трифуновић ради комплетан попис, 200 000 експоната
(четврти у Европи, после Лувра, Прада и Британског музеја); запослио је још 50 радника; схвата
значај музеологије (касније, као декан Ликовне академије, покреће курс музеологије).
- 1964 – ископавања код Ђердапа; Народни музеј надлежан за све археолошке локалитете.
- 1966 – зграда се реконструише, како би могла да има сталне поставке.
- 1969 – Изложба Ван Гогових дела (СВЕ СЛИКЕ)
- 1973 – Музеју припојена Галерија фресака (до тада је водио Кашанин, на личну молбу
Мирослава Крлеже упућену Титу).
- 1975 – велика принова – Растко и Надежда Петровић поклањају своје збирке (углавном
слике).
- 1979 – Музеј Вука и Доситеја поново под окриљем Народног музеја
- 1982 – први музеј на отвореном у Југославији – Лепенски вир
- 1987 – обављају се последње измене у сталној поставци!!!
- 1996 – из збирке страних слика украдена Реноарова „Купачица“ (тренутна вредност 9-12
милиона €), пронађена је две године касније.
- Од 2003. године Музеј не ради. Има 410 000 експоната. У 60 година приредио је 1400
изложби. Преко 500 објављених публикација (књиге, студије, монографије...). Тренутно се ради
комплетна рестаурација и конзервација.

43. Делатности Народног музеја

 Народни музеј је непрофитна културна установа која обавља делатност заштите културних
добара. Задужен је и за истраживање и експериментални развој. Он је кровна институција –
задужен је за све музеје. Од прошле године је и матични музеј за уметничку, археолошку и
нумизматичку грађу до 1900. године.
Основне делатности:
1) Истраживање и евидентирање културних добара (пре доласка у музеј; у Србији евидент.
90%)
2) Утврђивање културних добара (музеј предлаже држави)
3) Вођење регистра културних добара
4) Пружање стручне помоћи о одржавању (културна добра изван музеја)
5) Прикупљање, сређивање и чување добара/артефаката
6) Техничка и физичка заштита артефаката
7) Излагање културних добара
8) Организовање предавања (културно-дидактичка делатност)
9) Издавање публикација
10) Стручно усавршавање радника на пословима заштите добара (и то не само својих радника).
Послови Народног музеја:
- прикупља, документује, категоризује, чува, штити и истражује културна добра
- покреће истраживачке пројекте
- представља културну баштину
- информише јавност
- обавља издавачку делатност
- обавља библиотечку делатност (документи)

44. Структура Народног музеја

Службе Народног музеја:
1) Центар збирки и истраживања = најкласичнији део
* Одељење за археологију (колоквијални називи: праисторија, антика)
* Одељење за Средњи век
* Одељење за историју новије уметности (ренесанса) – слике и скулптуре
* Одељење за нумизматику – најбогатије на свету!!!
* Истраживачко одељење – развојна јединица; базе података и планови о
истраживањима
* Посебни музеји:
 Централна зграда (Трг републике)
 Галерија фресака
 Музеј Вука и Доситеја (меморијални музеј)
 Спомен музеј Наде и Растка Петровића (ул. Љубе Стојановића)
 Археолошко налазиште Лепенски вир
 Археолошко налазиште Ђердап (код Кладова)
2) Центар за заштиту – ради и сада, када је музеј затворен:
* Одељење за превентивну заштиту
* Одељење за конзервацију и рестаурацију
* Истраживачка лабораторија (врше се експерименти)
3) Центар за комуникацију:
* Одељење документације!
* Фото-лабораторија
* Музејска архива (специјализован архив)
 * Библиотека (специјализована)
* Одељење за рад са публиком
* Одељење за реализацију програма
* Одељење за изложбену делатност
* Одељење за издавачку делатност
4) Музејске службе (правне, рачуноводство, одржавање, обезбеђење)

45. Збирке Народног музеја

Одељење за археологију
Најстарији музејски предмети... Ово одељење је надлежно за сва археолошка налазишта
(Лепенски вир, Ђердап, Старчево, Винча). Има 9 збирки:
1) Најранија праисторијска времена (9000-5000пне): глинене скулптуре, кост, дрво,
камен... „Лепенко“... тируални предмети; у питању је млађе камено доба, неолит;
савршено очувани глинени ћупови;
2) Млађи неолит (5000-2000пне) – 16000 артефаката; највећа збирка из тог периода на
свету; највише из Винче (мада је нешто нађено и на Бањици); највише је метала;
3) Бронзано доба (2000-1000пне) – бронза и злато; женски накит, алатке, оружје...
4) Рано гвоздено доба (9-4.в.пне) – Трибали, Дарданци, Илири... бронза и гвожђе;
углавном практични предмети (чекић, оружје, алатке);
5) Позно гвоздено доба (4-3.в.пне) – Келти; од гвожђа, платине, злата и сребра; културно
добро светске важности; нађем предмет од 47g злата; најстарији уметнички предмети;
златне чаше, сребрни минијатурни лавови...
6) Античка Грчка (8-4.в.пне) – није толико значајан период; 1000 предмета; углавном
великашке некрополе из источне и југоисточне Србије; посуде, украси, позлаћене
посмртне маске
7) Рим (1-5.в.не) – тада се развија Сингидунум; Костолац (Виминацијум) је битан; сребро,
злато и прве вајарске скулптуре, парчићи тканина...
8) Касноантичка и рановизантијска збирка (4-6/7.в.не) – предмети везани за хришћанство,
ритуални предмети; најзначајније европско откриће – бронзана глава цара Константина
– најзначајније дело римске портретне уметности, по УНЕСКОвој процени – нема цену,
непроцењива вредност
9) Антички епиграфски споменици - Tabula Traiana

Oдељење за Средњи век

 Збирка накита – 90% из периода 6-9в; аварски накит, чак; ретко где се може наћи;
 Збирка керамичких посуда – 6-12.в;
 Збирка фресака – оштећени, срушени манастири и цркве;
 Збирка икона – има их између 12 и 15; ту је Богородица са Христом, из Охрида (14в)
 Збирка сликарске школе Рафаиловић-Димитријевић из Боке Которске (1710-1830. године)
+ МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Одељење за новију уметност (18-20в)

 Српско сликарство 18-19в; ≈1700 слика; главнину збирке чине легати
 Поклон-збирке уметника (нпр. Паја Јовановић)
 Збирка југословенских уметника 20.в - ≈3100 слика до данашњег времена; 1889-2000 =
импресионизам – савремена уметност; зову је и Збирка Кнеза Павла
  Збирка југословенске скулптуре - ≈850 артефаката; не само вајарске већ и фасадне
скулптуре; до 1960. године
 Збирка југословенских цртежа и графика; 17-20.в; Орфелин и Жефаровић...
 Збирка страних цртежа и графика; Дали, Рембрант, Дирер, Гоја, Реноар, Пикасо, СВИ
Роденови цртежи (>750; дошли 1963 године)!!!
 Збирка стране уметности; 1100 слика и скулптура; 14-20.в.; италијанска, француска,
фламанска (!) – Тицијано, Тинторето, Каравађо, Херонимус Бош, Рубенс, Бројгел, ВанГог,
Дега, Моне, Реноар, Гоген, Тулуз-Лотрек, Пикасо (7 слика)

Одељење за нумизматику (преко 300.000 артефаката; на четвртом месту у свету)

1) Антички период – грчко-хеленска (1в.пне-3в.не)
2) Филип и Александар Македонски – 490 и 270 новчића
3) Римска збирка
4) Касноантичка збирка
5) Византијска збирка
6) Српски средњевековни новац; новчић краља Радосава (13в?); има ≈10.000 комада а 212
типова
7) Нови век; 30.000 кованица и новчаница; аустроугарски и турски новац;
8) Збирка медаља! Око 2000; најбогатија у Европи; углавном медаље за заслуге, не спортске
9) Збирка ордења; од 17в до данас; руско и наше ордење
10) Збирка печата – Византија и Србија

46. Музеј савремене уметности

Године 1958. основана је Модерна галерија. У почетку је сакупљала сликарство соц-реализма.
Зграду на Ушћу добија 1960. године и 1965. прераста у Музеј. Први управник био је Миодраг Б.
Протић, који је на том месту остао 15 година. Музеј има пет изложбених нивоа, 102м (?)
изложбеног простора. Године 1965. имао је >3500 артефаката, а сад 7600...
Музеј финансира град.
Има пет збирки:
1) Сликарство 1900-1945, Србија и Југославија (и јужни Словени); 138 аутора = 900 слика;
импресионизам, модернизам (Надежда Петровић), кубизам-конструктивизам (Сава
Шумановић), експресионизам (Јован Бјелић), интимисти (Љубица Сокић),
лева/“социјална“ уметност
2) Сликарство после 1945. године; преко 2000 слика; свакојаки правци...
3) Скулптура (1907-данас); 196 аутора = 752 скулптуре... Скулптуре „Бановић Страхиња“ и
„Велика Удовица“ Ивана Мештровића припадају Народном музеју, али на трајну
позајмицу.
4) Графике (1900комада) и цртежи (1250); најобимнија збирка; од 1900 до данас; посебно
су занимљиви цртежи Астерикса, Обеликса, Таличног Тома... Поргнографски цртежи из
Француске (еротика, али и порнографија)...
5) Збирка нових уметничких медија; 218 дела – од концептуалне уметности преко
инсталација до видео-радова (дигитални медији); у ово спадају и фотографије (од
1930их година – фотограми (уметничка фотографска техника која се ради без
фотоапарата)); 50 дела страних, угледних аутора; најкасније формирана збирка...
Музеј има одличну библиотеку – 5000 наслова – о дизајну, ентеријеру, филму, архитектури,
модерној књижевности; 380 наслова стручне периодике; каталози свих модерних изложби на
свету (има их 24.000, фали их 15ак).
 Хемеротека, библиотека новинске документације – исечци и копије из штампе, о српским и
југословенским уметницима 20. века; има их преко 200.000.
Одељење за уметничку документацију – фотодокументација у почетку, сада је то
истраживачко-документациони центар; прикупљају се подаци о свим СФРЈ уметницима.
Музеју припадају и:
 галерија Петра Добровића – у његовом стану има 125 дела; има и значајне документације
 легат Милице Зарић и Родољуба Чолаковића (буржујка и партизан); у кући на Дедињу;
1980. оставили музеју 92 дела савремене уметности и збирку стилског намештаја (16/7/8/9
век) и кинеског порцулана

47. Етнографски музеј

Основан је 1901. године. Идеја за то настала је веома давно, још 1844. године – постојала је
збирка са артефактима који су чинили део етнолошког музеја. До 1901. године је нарасла и
отворен је музеј.
1867. године – свесловенска етнографска изложба у Москви, Стојана Новаковића, где он
инсистира на отелотвореној идеји историјско-етнографског музеја, који би представљао огледало у
коме се јасно огледа културна историја једног народа – музеј српства...
1872. године Стојан Новаковић је на седници Српског ученог друштва поднео предлог за
оснивање српског историјског етнолошког музеја. (Етнолошки музеј никада није мењао име!)
Стевча Михајловић, из Јагодине, уступио је огромну зграду за збирку етнолошког музеја (тада
909 предмета – књиге, фотографије и веома вредан албум цртежа и акварела народних ношњи).
Први управник, етнолог, био је академик Сима Тројановић (проучавао вампире). 1904. године
музеј има 8500 артефаката са целог Балканског полуострва.
Септембра 1904. године – прва стална поставка.
Од 1926. излази Гласник Етнографског музеја.
Музеј има и архив, који је специјализован; има доста рукописа и писама...
Данас има око 160.000 артефаката, 18 збирки:
1) народне ношње (18в) – сеоске и градске
2) накит (17в) – вредно, уникати...
3) вез и чипка (19/20в, до Другог светског рата) – цео Балкан
4) текстилно покућство – ћилими, јоргани, столњаци, прекривачи, теписи...
5) збирка справа за производњу текстила – архаична – гребена, ступе, преслице, разбоји...
6) делови архитектуре – врата, прозори, звекири, конопци за звоно, розете, натписи...
7) сеоско покућство
8) градско покућство
9) земљорадничка збирка – оруђа
10) сточарска збирка – маказе и машинице за шишање оваца
11) занатска збирка – оруђа, алати, направљене радионице у музеју за 32 стара заната
12) керамика – ћупови, вазе, посудице...
13) стакло – од чашица из 18в. до дијамантских лустера са 200 свећа из дворова
14) дечије играчке – жива збирка – најбројније су лутке (1780-данас); највише је дрвених;
збирка је подељена према полу, узрасту и функцији;
**** Четири збирке припадају паралелним музејима!!!:
15) фотографије – први фотограф Арса Јовановић; има пуно негатива
16) ликовна збирка – сликце, цртежи, портрети... 1700 цртежа сеоских кућа
17) филмски и видео записи – најбогатија збирка у Европи; мртвачка свадба из 1937. године;
1992. фестивал етнографског филма, оснивач и организатор је Етнографски музеј
18) ваневропске културе – прикупљање почело 1930их... разне ношње.
 Музеј је организован у 5 целина (одељења):
 Проучавање народне културе – етнолози и антрополози; задужено је за набавку и
класификовање; још нема планског прикупљања
 Документација – информационо-документациона служба; дигитализација докумената;
база података – умрежен Балкан (основано 1957)
 Рестаурација и конзервација
 Дизајн и комуникација – менаџмент; педагошки део; штампање каталога, водича...
 Библиотеке – 23000 наслова часописа; 29000 књига

Манакова кућа припала је етнографском музеју 1968. године. Христифор Црниловић оставио је
спомен-збирку и дао кућу Београду. То је једини легат у музеју – 2600 предмета, 1617 негатив
плоча и 700 књига и часописа.