Miodrag Bulatović

''Crveni petao leti prema nebu''

UVOD
U savremenuoj srpskoj književnosti Miodrag Bulatović se pojavio sa zbirkom pripovedaka iz
beogradskog podzemlja,''Đavoli dolaze'', 1955. Potom će uslediti zbirka ''Vuk i zvono'' iz 1957.
sa ratnom tematikom ili kako je to Bulatović rekao, zbirka koja govori o ognju, zatvorenicima i
drugim ljudima. Potom će Bulatović početi da objavljuje romane. Godine 1960. pojaviće se
''Crveni petao leti prema nebu'', roman koji je preveden na 20-ak svetskih jezika uključujući
japanski i hebrejski, 1967. objavljen je ''Heroj na magarcu'' kojim Bulatović travestira heroja iz
II svetskog rata. Godine 1976. za roman ''Ljudi sa četiri prsta'' Bulatović će dobiti NIN-ovu
nagradu. Roman ''Peti prst'' koji se pojavio godinu dana kasnije, 1977. biće znatno slabije
književno ostvarenje u poređenju sa prethodnim. Iste godine pojavio se i roman ''Rat je bio
bolji''. Bulatović se okušao i u dramskom stvaralaštvu, napisao je dramu ''Godo je došao''.

''Crveni petao leti prema nebu'' je slika Bulatovićevog bjelopoljskog pandemonijuma. Opredelivši
se da za glavne aktere svog romana odabere nišče i uboge, božijake, Bulatović nastavlja
tradiciju naše moderne proze s početka XX veka. O božijacima je pisao Petar Kočić, Svetozar
Ćorović ali je sigurno najpoznatije delo Borisava Stankovića ''Božiji ljudi''. Svojom zbirkom iz
1902. Stanković je otvorio novo poglavlje u našoj literaturi ukazujući na duhovno i
karakterološko bogatstvo ljudi sa društvenog dna. Bulatović je ostao u toj tradiciji i pokazao da
se sve emotivno vredno, sva humana toplina i duševnost, sve što čoveka čini čovekom u
najlepšem, najidealnijem i najromantičnijem smislu reči nalazi u božjaku, prezrenom i
odbačenom čoveku sa takozvanog društvenog dna, dok je zlo oličeno prvenstveno u
najbogatijem i najmoćnijem čoveku zajednice. Folklorno-mitsku dimenziju Stankovićeve proze
Bulatović je prikazao kao sudar apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Ostvarivši neobičan, gotovo
paradoksalan spoj metafizičkog sa konkretnim, realističkim, čak lokalnim, Bulatović je svom delu
dao univerzalno značenje i oblik.

U 28 poglavlja svog romana Bulatović je prikazao jedan letnji dan u koji je smestio svadbu,
sahranu, silovanje, mučenje, trpljenje i nemo razrešavanje jedne tragične sudbine. Ponovo su u
prvom planu likovi sa mentalnim, socijalnim ili fizičkim hendikepom, odnosno sa određenom
sudbinskom prikraćenošću koja dolazi sa božje ili ljudske strane. Svi opisani događaji su mahom

1
prelomljeni kroz svest božijih ljudi para skitnica, Petra i Jovana, para grobara, Ismeta i Srećka,
tuberkuloznog Muharema i lude Mare.

U osnovi Bulatovićevog romana nalaze se dve mitske situacije – svadba i sahrana, ali će one
izgubiti svoje mitsko lice okrenuvši ga na groteskno naličje. Smrt kao zalog budućem bujanje
života ovde će biti prikazana u perverznoj igri s mrtvim telom. Srećko će Muharemovom
zgrčenom rukom bludeti po pokojničinom telu, a u jednom momentu pijani grobari pomišljaju da
je ostave nepokopanu.
Svadba, kao magijska veza između muškarca i žene i potvrda daljeg cikličnog postojanje takođe
dobija groteskni vid. Kaijca je garant jalovosti, promašenosti i komike svetog čina, jer u zadnjoj
sceni u kojoj se srećemo sa njim on beži čak i od fotografa koji hoće da slika mladence.
U osnovi Bulatovićevog romana se, dakle, nalazi groteskno viđenje jedne mitsko – magijske
situacije.

MOTIV SVADBE
Svadba, strogo tematski gledano, postaje nosilac dinamizma i predstavlja ujedno folklorni okvir
zbivanja, kao i narativni centar romana Crveni petao leti prema nebu. Sluga i napoličar,
Muharem, sa svojim petlom, slučajno se uključuje u grotesknu svadbenu svečanost, postajući
nevoljni lakrdijaš i tragikomični junak karnevalska slika svadbe, razuzdanosti i pomame, u
jarkim bojama leta i sa naglašeno grotesknim okvirom, u doživljaju starca Ilije zamenjena je
arhetipskom slikom sveopšte propasti (prašina koja zatrpava svadbu i sve ostalo) ova
kataklizmična slika je doživljajni, tačnije crni horizont nade nesrećnog starca. Karnevalska,
lažno-pastoralna slika svadbe na selu dobila je groteskni obrt . Bulatović je, slično Stankoviću u
''Nečistoj krvi'', svadbu prikazao kao orgijanje niskih strasti, nepravde i nehumanosti što se
sručuju na one koji su, baš zbog svog duhovnog stava neprotivljenja zlu (Muharem, Nidžara)
potpuno bespomoćni pred zlom. Reč je o jednoj obezličenoj masi od koje samo povremeno
razaznajemo ruke, noge, bezzuba usta, osećamo smrad znoja i neopranog tela, masne hrane i
alkoholnih isparenja. Svatovi su uskovitlana skupina koja je čas u kolu, čas pred mladom, čas za
trpezom. Jedine individue koje se izdvajaju bilo postupkom bilo izgledom i ponašanjem su
Kajica, nesrećni mladozenja. Čovek u 30-im godinama koji uživa jedino u infantilnoj igri sa
mačkama, koji je uz to i lopov (na svadbi će glavnom prijatelju ukrasti novčanik) i koji više
izbegava tu razularenu svatovsku masu nego što joj pripada. Tu je i mlada, Ivanka, jedno
tromo, ogromno, tupo stvorenje kojoj je udaja jedini izlaz i spas od gladi. Pored mlade i

2
mladoženje postupcima se izdvaja Kajičin rođak, Mrkoje. Mrkoje je čupava, glavata i krezuba
spodoba koji će uživati mučeći Muharema i koji će mu na kraju ubiti petla.

POČETAK ROMANA I LUDA MARA

Poetički početak romana pripada ludoj Mari, iščašenoj i iz zajednice izbačenoj osobi. Ona je
nosilac utopijske ideje o zbratimljenim ljudima i zemlje sa koje će iščeznuti bol, patnja i nesreća.
Ona je ličnost koja autogenim treningom, upornom autosugestijom, usredsređivanjem na lepo i
dobro otklanja svoje fizičke bolove koji joj razdiru utrobu (Mara svoju decu davi ili žive baca u
Lješnicu - silovanje maloumnih žena predstavlja deo folklora u ovom demonskom svetu) i
nesreću. Ona, koju svi smatraju ludom i koja jeste luda, ume da se u mislima vine iznad svog
bednog stanja, ona nosi u svom biću, u svom ludilu, viziju utopijske sreće i opšte ljubavi, ona
svuda traži prisustvo ljubavi. Njena autosugestija ima utopijsko-socijalni i univerzalno-humani
smisao: jedino utopijska vizija u kojoj nestaje i gubi se svaki individualni bol može da joj učini
snošljivim i njen sopstveni bol, što znači da zadovoljenje njenog socijalnog instinkta predstavlja
ključ za individualno oslobađanje od patnje i bola. Luda Mara je prava hrišćanska duša,
bezazlena i naivna pred zlom, pred eksplozijom demonjaštva koje se priprema u ljudima. Ona se
i svojim silovateljima obraća sa „dobra moja braćo“. Ona i Muharem jedini predstavljaju nosioce
istinskih hrišćanskih vrlina i suprotstavljeni su svetu apsolutnog zla.

MUHAREM
Muharem je jednostavna, humana, poetizovana i nevina ljudska duša, opterećena osećanjem
krivice koja je povezano sa osećanjem napuštanja od strane roditelja – ne zna se ko mu je otac,
majka mu je proterana, a on je sam i prognan iz društva. Bulatović je filosofskoj koncepciji
svojih junaka dodao dimenziju psihološke realnosti. Ima jedna dostojevskijevska ili hrišćanska
crta u Bulatovićevom junaku Muharemu (paradoksalno njegovom imenu): beskrajna spremnost
na praštanje i preuzimanje svih grehova okoline na sebe. Ma kako ostali postupali sa njim, on za
sve te postupke krivi jedino sebe. Muharem se ne ljuti ni na siledžije koje ga tuku i muče. Ma šta
mu radili, on se samo boji sramote pred narodom. On jedino želi da ga ne muče naočigled sveta.
Očigledno je da su sklonost ka samookrivljivanju i želja za ispaštanjem postale suština njegovog
bića, nešto bez čega on ne može da živi.
Muharem je potpuno zaokupljen idejom da postane čovek. Šta on pod tim razume vidi se u
poglavlju „Glavom do neba“. Za njega postati čovek znači osposobiti se za socijalizaciju, i to
tako što treba uraditi nešto lepo. Lepo ovde dobija dimenziju društveno usklađenog, moralno
odmerenog, uravnoteženog.

3
Muharem nosi u sebi neutešnu, tešku tragičnu ljubav prema Ivanki, ali je nesposoban da je
ispolji, pa je zadržava u svom sanjalaštvu i nemim monolozima za sebe, sa donkihotovskim
epilogom: Muharem je uveren da i ona njega voli, te neprekidno pronalazi opravdanje i
objašnjenje za njeno ponašanje, dok se ona tako ponaša zato što i ne misli na njega.
Za Muharema je veoma važan pojam „grešne ruke“. Otužna grobljanska pesma koju pevaju
Srećko i Muharem pored nesahranjene pokojnice samo je uvod u nekrofilno-opscenu igru sa
telom umrle žene. Dok traje ta igra, Muharem je oseća kao greh kojem se pod uticajem sunca i
rakije, Srećkovog sugestivnog saučešća, ali i sopstvene ruke koja se uzjogunila ne može
odupreti. I kada je strašna igra završena, Muharem će shvatiti da je izgubio svoj ljudski lik i
dobio grešnu ruku. Osloboditi se svog zemaljskog greha i postati čovek – to je unutarnji nalog
koji rukovodi Muharema da u samrtnom ropcu razmišlja o kazni, žrtvovanju i očišćenju duše.
Njegov petao što leti prema nebu postaje „bog iz mašine“ takvog nauma: peta o je duša koja će
se odvojiti od Muharemovog tela i vinuti se ka nebu, put očišćenja. Ako Muharem i ne postane
čovek, njegovu dušu, njegovo ljudsko prokletstvo, uzneće crveni petao. On predstavlja
katarzičnu invokaciju spasenja ili let u duhovnu čistotu, u prostore u kojima se telesni supstrat
preobražava u čist duh, u ideju o dobru koje dole, na zemlji, ne postoji.

ŽENA GAZDA ILIJE

Žena gazda Ilije je rob patrijarhalnog mentaliteta, ali i osećanja krivice: starac Ilija joj je
indukovao osećanje krivice zbog toga što im se nije održao muški porod. Ti sina su im umrla pre
nogo što su uspela da napune 6 godina. Zato on svoju ženu tuče, muči i maltretira bez milosti
sve dok one ne umre. I Ilija podleže osećanju krivice, ali je razlika u tome što je krivica u
muškom slučaju pasivne prirode, a u ženskom slučaju je subjektivna i aktivna. Ilija smatra da je
njegovo sudelovanje u krivici fatalističko, on je žrtva prokletstva.

GAZDA ILIJA
Ilija smatra da je žena odgovorna za potomstvo i da se promenom žene stvar može okrenuti
nabolje. Zato će se on poslužiti lukavstvom i kukavičlukom da bi prevario sudbinu: pred
Nidžarom, koje je maloumno ali dušeljubivo stvorenje, nemoćno za efikasnu odbranu, a
spremno na svaku žrtvu ne bi li umanjilo patnju oko sebe, Ilija će odglumiti usamljenost
sračunatu na tuđu bolećivost. On plače i grca pred Nidžarom izazivajući sažaljenje u njenoj
maloumnoj svesti podsećanjem da je ostao sam na svetu, a nema ništa strašnije za jednu
patrijarhalnu kuću od pustoši. Usamljenost je i pribavljanje alibija za sopstveno nasilje nad
Nidžarom.

4
Starac Ilija je u ambivalentnom odnosu prema Nidžari: on bi je smoždio, zato što je sebe doveo
u zavisnost od nje, što mu od nje, društvene ništarije, zavisi produžetak roda, i istovremeno bi
je pozlatio i uzdigao u zvezde jer mu je ona još jedina nada, jedini zalog da mu se loza neće
ugasiti. Kako se bliži dan Nidžarinog porođaja, Ilija sve više strahuje od toga kako će sačuvati
tajnu. On neba hrabrosti da prekrši konvencije i javno se oglasi za oca deteta koje je plod
njegove vanbračne veze sa jednom ludom. Tako je ceo plan postao besmislen i cela avantura sa
Nidžarom umesto izvora sreće postala izvor straha da se ne otkrije tajna. Zato je Ilija prinuđen
da čini sve ono što je suprotno njegovim očinskim osećanjima: Nidžaru je oterao iz kuće čim je
ostala u drugom stanju s njim i gledao je kako luta i prosi s njegovim detetom u naručju, a ništa
nije učinio da joj pomogne. Kada Nidžara rodi Muharema, starac će joj bezdušno uzeti dete, a
nju, onemelu od bola, oterati iz sela. Muharem će postati Ilijin nadničar, ali u starcu se
neprekidno mešaju strah i sreća, nada i gađenje. Pred svetom on muči i kinji dečaka, tako ćemo
saznati iz Muharemovog sećanja, da ga je starac ponizio pred celim selom kad ga je svukao da
vidi ''kako stoji dole'', a potom ga jurio po selu i optužio ga da mu je ukrao ključeve od magaze.
Posle te sramote Muharem je nestao iz sela, a kada se vratio posle 5 godina oboleo je od
tuberkuloze. Svoje neurotično ponašanje starac nastavlja i na dan svadbe. Kada mu Muharem
ljubi ruku on ga naziva stokom koja ga je obalavila i inicira Muharemovo mučenje koje će se
završiti tragično i za jednog i za drugog.

Glava „Poslednja tajna“ ima karakter ispovesti emocionalnog rasterećenja. U njoj se otkriva
životna tajna koju je u sebi nosio gazda Ilija kao svoju najveću opasnost i najveću nadu, kao
najveći izazov svoje moralne i duhovne vrednosti, ako strah i strepnju da bude otkriven i
društveno, neumoljivim javnim mnjenjem zaostale patrijarhalne zajednice, žigosan za sva
vremena. U ovoj glavi otkrivamo da je Muharem vanbračni sin starca Ilije, i to ne slepom igrom
strasti nego namernim izborom i odlukom u koju se izlilo toliko žudnje za sinom da se morala
pretvoriti u delo.
Sve se ovde otkriva pod neobičnim okolnostima: rezultat je da tajnu saznajemo samo mi,
čitaoci, ali niko od učesnika u romanu, a među njima ni onaj na koga se u prvom redu odnosi i
kome je cela ispovest i namenjena: Muharem. Pisac otkriva tajnu starca Ilije monologom koji
silom prilika ostaje zatvoren u svoje kazivanje, nepristupačno bilo kojem licu sa strane:
poglavlje „Poslednja tajna“ jeste od početka do kraja iznuđeni monolog, jer se radi o samoiskazu
nemog čoveka, paralizovanog moždanim udarom na taj način što je izgubio moć govora, ali
sačuvao i, pod tim okolnostima, možda i uvećao svoju moć razmišljanja odnosno da vodi
razgovor sa samim sobom na svom unutarnjem sluhu. To je tragični ispovedni trenutak jednog
grešnika koji je za svoja sagrešenja kažnjen najtežom kaznom i najvećim ispaštanjem što se

5
može zamisliti – da ne može saopštiti svom vanbračnom sinu ko mu je otac, učini ga
naslednikom svoje kuće i loze i prekine mučenje kojem je ovaj podvrgnut.

Starac Ilija je najveći grešnik i najveći ispaštalac u romanu. Nema čoveka tako surovo
kažnjenog kao što je on kažnjen za svoje ponašanje prema Nidžari i Muharemu. Još u poglavlju
„Prašina“ počinje starčevo ispaštanje, njegov hod po mukama: patnja za odbeglim dečakom,
osećanje samoće i napuštenosti, potucanje kroz beli svet, pri čemu doživljava da od uglednog i
bogatog domaćina spadne na prosjaka koji živi od tuđe milostinje, zatim fiktivni doživljaj na reci
u kojoj mu se stalno priviđa Muharemovo telo, a i u koju mora da se sunovrati kako bi došao do
svog Muharema, makar i mrtvog i najzad otrežnjenje praćeno šokom i moždanim udarom. Ipak,
najveća muka i najveće ispaštanje je sačuvano za ovu glavu kada se Ilija u sebi obraća
Muharemu, evocirajući žive slike svojih nečoveštava. Tragika njegovog položaja uvećana je
saznanjem da se njegova loza zauvek gasi sa nesposobnim Kajicom jer on, budući nem, ne
može proglasiti Muharema svojim naslednikom. Starac je i duhovno i fizički kažnjen a poslednju,
smrtnu kletvu baca na samog sebe lišavajući se obrednog sahranjivanja koje pristoji svakom
članu zajednice. Na ovaj način Ilija veruje da će mu samopokajanje doneti duhovni mir i
iskupljenje, međutim, starac je žrtva sopstvene iluzije i piščeve ironije. On nikada neće moći
priznati Muharema za sina, ne samo da je nem on je i lišen autoriteta, a biće sahranjen kako
dolikuje seoskom gazdi, uz poštovanje svih običaja jer se njegova želja-kletva neće saznati.
Crta grubosti u karakteru gazda Ilije izražena je kao njegov starinski, neljudski, divljački odnos
prema svojoj bolesnoj ženi, koju mrzi i tuče, praveći pauze samo dok je bolesna i čekajući da
ozdravi samo da bi nastavio da je tuče. Time se otkriva profil okrutnog, autokratskog,
patrijarhalnog starešine u čijoj aktivistički unazađenoj svesti žena figurira samo kao objekat i
jedini krivac što im nijedan od sinova nije doživeo šestu godinu. On ne razmišlja o svom
biološkom udelu u tome.
Negova osećanja su vezana za krajnosti: na jednoj strani mržnja i nečovečno ponašanje prema
ženi, a na drugoj najlirskija ljubav prema sinu, prožeta najdubljim osećanjem krivice,
skrušenosti i želje za ispaštanjem i samokažnjavanjem.
Ukratko, starac Ilija je čovek složene duševnosti, tragičar u čijoj se moralnoj konstituciji nalazi i
pozitivni i negativni junak. Surova povest o njegovom stradanju i patnji građena je na dubini
zahvata u ljudsku psihu i na protivurečnoj dvojnosti sveta u kome stoluju i dobro i zlo.

MOTIV CRVENOG PETLA

Uporedo sa Muharemom i starcem Ilijom, jedna od važnijih uloga u romanesknoj priči pripada i
crvenom petlu. U doslovnom značenju, petao kojeg je Muharem naumio prodati, znak je

6
mladićevog pukog siromaštva, ali i poštenja, s obzirom da petla želi prodati da bi vratio dug i
onima koji od nesrećnog siromaha dug ne traže. U jednom drugom, psihološkom smislu, to za
Muharema znači veliko odricanje, čak i žrtvu, pošto je on bez petla sam na svetu. Može se reći
da Muharem oseća petla kao nešto što mu je dvojnički blisko. U mitološkom smislu, veruje se
da petlu noću anđeo dolazi pod krilo i budi ga da pesmom označava različite delove noći. U
nekim religijama petao je u vezi sa htoničnim božanstvima, ako što je u kultnoj vezi sa neki
srpski svecima. Takođe, petao označava i solarnu pticu, tj. atribut bogova Sunca. Označava,
takođe, muški princip i hrabrost, glasovitu pticu i budnost, a u hrišćanskoj mitologiji pobedu
svetlosti i uskrsnuće.
I u ovoj knjizi, crveni petao je višestruko značenjski strukturisana figura: on simbolizuje toplo
pribežište i humanost, ono najlepše i najpoetičnije što čovek nosi u svojoj duši i brižljivo čuva od
sila mraka (Muharem uvek nosi petla sa sobom), a što đavo teži da uništi podgrevajući u ljudima
bunilo svesti i čula (npr. alkoholom), agresivnost i hajdučku strast. Crveni petao i đavo, iako se
ovaj poslednji samo jednom neposredno javlja kao oživljena personifikacija, predstavljaju dva
filosofska, etička i životna antipoda. Crveni petao je simbol osećajnosti i duševnosti, ideala i vere
u ideal, u poetičnu dimenziju života. Čak i kad ga raščerupaju, njegova će krv obojiti celo nebo i
ostaviti dramatičan, neizbrisiv i prebolan trag.
Crveni petao hrli prema nebu bežeći od ljudske i zemaljske zlobe i tako simbolično ispisuje
sudbinu idealnog na zemlji, u ljudskom društvu. Ideal se neprekidno otima ljudskoj niskosti koja
bi da ga svuče u blato, raščerupa i uništi. Mereno spoljnim pokazateljima, zlo uvek trijumfuje.
Međutim, dobro ne prestaje da bude dobro čak i kad je njegov nosilac žrtva nasilja. Ta se
nadmoćnost ogleda i u još nečem: ako nema involucije dobra, ima evolucije zla u pravcu dobra
(starac Ilija).
U motivacijskom sistemu Bulatovićeve priče prelom nastaje upravo onog časa kada pijani
svadbari odluče da Muharemu uzmu petla, a one se tome protivi, uveren da nema na svetu petla
koji može zameniti njegovog.
Još jedan narativni tok tragičke intonacije teče uporedo sa dramatičnom povešću o Muharemu i
njegovom petlu. Reč je o porodičnom raspadu i gubljenju korena, pa i nečistoj krvi, dakle o temi
koju je u srpskoj prozi ovekovečio Bora Stanković. Ilija je ulogu naslednika zaveštao sinovcu
Kajici sa kojim se konačno prekida rodoslov jedne ugledne porodice.

OSTALI LIKOVI
Za par skitnica – Jovana i Petra, koji idu da nikud ne stignu – moglo bi se reći da su protagonisti
u rustikalnom teatru apsurda. Oni bi se mogli uporediti sa junacima iz Beketove drame „Čekajući
Godoa“ Vladimirom i Estragonom. Petar je blizak Vladimiru, a Jovan Estragonu. Oni u poglavlju

7
„O nogama“ pričaju apsurdnu anegdotu o čoveku koji je ležao nasred tesnog puta, pa kada je
naišao kamion, njega je mrzelo da se skloni. Vozač ga je molio da se skloni, ali pošto nije hteo,
da je gas i potkresao ga do iznad kolena. Kažu da još nije umro jer ga mrzi. Milo mu je što je
ostao bez nogu, jer ne mora više da skita. Njihov je smisao u ubijanju vremena i trošenju
nepostojećeg smisla.

Pored para skitnica, tu je i par grobara – Srećko i Ismet. Dok Muharem pokušava da postane
čovek, a njegov otac da to ostane, ovaj neobični par grobara koji svoj smisao traži izvan
moralnih konvencija svoje zajednice. Oni su sami mera svojih postupaka. Ovi ljudi sa dna, koji
ne prezaju ni od najgoreg moralnog nepočinstva, sami su stvorili svoj svet bez Boga.

PRIPOVEDANJE I NARATIVNI POSTUPCI

Pripovedni plan koji kazuje o dvojici skitnica – Jovanu i Petru - jedan je od tri ključna narativna
sloja u romanu. Prvi je najavljen uvodnim poglavljem sa naslovom „Maslačak i početak“. Već na
ulazu u roman čitalac zatiče ludu Maru, kako bosa, polunaga, sva izgreban i čupava, leži na
livadi. Prva pripovedna slika, koja je lajtmotivski varirana kroz roman, ostvarena je
kombinovanjem autorske naracije i unutrašnje tačke gledišta, a to omogućava da se vidi spoljni
i psihološki portret nesrećne junakinje. U ovom drugom slučaju priča teče iznutra, ide kroz
suženu svest i izvitoperenu misao lude Mare. U svojoj celini, slika lude žene postaje oneobičena
vidna tačka kroz koju se stvarnost drugačije gleda i saznaje u odnosu na njen uobičajeni izgled.
Bulatović tako pokazuje delatnim postupak očuđavanja koji svoju formotvornost u romanu
Crveni petao leti prema nebu iskazuje i na stilskom i na kompozicionom planu. Drugi plan su dva
grobara Srećko i Ismet.
Sva tri pripovedna plana, posebno oni koji kazuju o skitnicama i grobarima, imaju relativnu
samostalnost i zasebnost, pa se samo svojim rubnim delovima spajaju sa glavnom pripovednom
matricom. Za razliku od Petra i Jovana, koji idu ne znajući kuda, dvojica grobara ceo letnji dan
pokušavaju na groblju da nađu „ono prokleto mesto“ gde bi sahranili tek umrlu ženu. Njihovo
grobljansko umovanje i crnohumorne replike otkrivaju život is smrt iz neobične tačke gledišta.
Plesan besmisla i jalovosti opredeljuje put sve tri Bulatovićeve priče u Crvenom petlu. Delanje
njegovih junaka jede vreme, ali ne proizvodi delatno pomeranje radnje niti događajima daje
nekakav smisleni ishod.
Kraj trinaestog poglavlja sa naslovom „Obavezno“ prvi put ukršta različite pripovedne planove u
romanu: Petar i Jovan gledali su kako se Srećko nadnosi nad leš i mota oko Ismeta, i kako pri
tom plače. To je video i Kajica i pitao se zašto plače kad ga nisu oženili. Videla je to i luda Mara i
nekoliko pijanih svadbara. Tako je, uz već ranije uspostavljeno jedinstvo mesta i vremena, u

8
ovom poglavlju prvi put na pravi način uspostavljeno jedinstvo radnje u romanu. Svi njegovi
tokovi slili su se u ovih nekoliko rečenica ovog poglavlja, preklopili se u jednoj narativnoj tački,
da bi iz nje svaki krenuo svojim pripovednim putem.
Jedan od bitnih postupaka u romanu jeste postupak oneobičavanja kojim se ukida
automatizacija. Stvari se prikazuje na neobičan, čudan način, što omogućava da se obnovi
percepcija, da se iz neobičnog ugla mogu sagledavati stvari i prikazani događaji. Zahvaljujući
ovom postupku, svet izgleda kao prvi put viđen.
Postupak očuđavanja priče i raspad njene linearnosti zapažaju se i na kompozicionom planu
Bulatovićevog romana. To se, na primer, dokazuje načinom na koji se narativno popunjava
vreme romana retrospektivnim ponavljanjem priče o Muharemovom bekstvu od gazda Ilije i
Ilijinoj potrazi za odbeglim napoličarem. U prošlom vremenu utopljena priča, koja je rezultat
starčevog „bolesnog sna“, teče u retrospektivi do one tačke u pripovedanju kada se Muharem
ponovo sastaje sa starcem. Do ponovnog susreta dolazi na kraju desetog poglavlja koje se
okončava obaveštajnim iskazom pripovedača: „Tako se završilo njegovo petogodišnje traganje i
iščekivanje“. U linearnoj priči jedanaesto poglavlje trebalo bi da pripovednu liniju usmeri dalje u
odnosu na već dostignutu narativnu tačku. To se, međutim, ne dešava, jer je povest iz predela
„bolesnog sna“ opet kročila u okrilje realnog sveta, pa novo poglavlje sa naslovom „Mladoženja
pobeže“ ponovo vraća priču tekućem vremenu romana. Pričom vraćenom unazad i događajima
koji se kroz nju ponavljaju, omogućeno je čitaocu da još jednom, iz udvojene perspektive i priče
spuštene u vreme, što znači iz drugačijeg pripovednog ugla, gleda prizor sa svadbe, odnosno da
svadbu posmatra iz nove tačke gledišta. Perceptivno udvajanje prošlih i sadašnjih događaja
usporava, otežava priču, ali u isto vreme omogućava da se zapazi njena smisaona dubina i
motivacijska punoća.
Bulatovićeva priča u Crvenom petlu stalno teče na dva plana: jedan je pojavni, manifestacioni
plan, a drugi predstavlja neizgovorena misao. Po mnogim svojim odlikama ova priča stoji u
znaku kontrapunkta (npr. pijano i ludo kolo i karnevalski bahanal prate Ilijino stradanje i uzlet
crvenog petla ka nebu.

GROTESKA
Groteska se u ovom romanu očituje na više nivoa. Jedan od njih se iskazuje prevođenjem
duhovnog plana u telesni. Sama zamisao svadbe i njen plemenito-humani supstitut preobraženi
su u niskom, telesnom bahanalu svadbara. Prevođenje svadbene svečanosti u bahanal i telesne
užitke, bez ičeg duhovnog i plemenitog, daje tom činu groteskni, karnevalsko praznični prizvuk.
Tragični sticaj okolnosti u Crvenom petlu učinio je Iliju lakrdijašem, a grotesknost njegovog
položaja pojačava okolnost da on ulogu lakrdijaša mora da igra ozbiljno.

9
Pored toga, jalova, zaludna i besmislena svadba na jednom, i sahrana na drugom polu priče,
dakle dovođenje u vezu erotike i smrti, znak su inverznog, grotesknog sveta.

IDEJNI PLAN
Jedna od važnih ideja koje se provlače kroz ovo delo jeste da je najveći paćenik onaj ko je
najveći grešnik, a da je najsmrtniji greh ogrešenje o sopstvena osećanja, zato što su osećanja
svetinja nad svetinjama i ničemu se ne smeju podrediti. Druga važna ideja bi bila da je dobro
opak izazov zlu i da dobro mami i izaziva destruktivnu agresivnost u ljudima već samim svojim
postojanjem. Bespomoćna žrtva mami krvnika. Najbolji primer za to su Muharem i luda Mara.
Apsolutno dobro je uvek osuđeno na patnju.
Inspirišući se Dostojevskim, Bulatović je prihvatio njegovu ideju o spoju idealizma i ludila,
uzdižući tu ideju na nivo utopističkog doživljaja sveta i stvarnosti: luda Mara je oličenje i nosilac
te filosofske ideje. Ludilo ne mora biti samo biološko ili nasledno, nego može biti i pribežište za
duhovne vrednosti koje ne podnosi i ne priznaje jedna sredina. U isti mah, ludilo je sredstvo
samoodbrane i same društvene sredine: ludim se proglašava svako ko se izdiže iznad proseka
malograđanske sredine.
Iako pisac najcrnjim bojama slika mentalitet i narav svog zamišljenog mesta, on ipak neguje
poetsku težnju ka duševnim i humanim visinama na kojima se prevazilaze sve niskosti i podlosti
ljudske prirode. On veruje u ideal i sav se zalaže za njegovo održanje, uprkos tužnoj sudbini
svojih junaka i zatvorenog, bezizlaznog kruga njihove patnje.

Pisac je u svom romanu uspeo da plodove dvaju tokova naše umetničke baštine – prozne
tradicije najboljeg predstavnika našeg realizma (B. Stanković) i mitske tradicije našeg narodnog
stvaralaštva – stopi sa modernim romansijerskim postupkom, romantičnim idealom i teorijom
apsurda.

Posmatrana kroz fabulu i radnju, cela priča se odvija na poleđini dva događaja: svadbe i
sahrane. Iako se svadba i sahrana zbivaju simultano na dva mesta, u jednom trenutku, kao da
se brišu razlike, pa sve dobija sumorni preliv podjednakog besmisla: na čudesan i groteskan
način dolazi do dodira i prožimanja ova dva ceremonijala, sahrane i svadbe.
Oba ova kruga zbivanja, koja ispunjavaju romaneskni prostor i sačinjavaju dva bitna toka
njegovog smisla, svojom dinamičnom statičnošću imaju još jednu značenjsku ulogu: simbolizuju
životnu dinamiku kao apsurd.
Kraj romana je replika uvodu. U inverziji će biti pokrenuta zamisao o dobroti ljudi, a u vertikali
priče biće zaokružena slika lude žene koja duva maslačak. Tako se, u nadrealnoj projekciji

10
njenog čina, stvaraju gusti oblaci maslačka koji zastiru i premrežuju prostor tvoreći malu
kataklizmu. Vidljivo je da Bulatović prikazuje prepoznatljivu, ovozemaljsku realnost i da taj
mimetizam omogućava da se u njegovoj prozi lako raspozna ambijent, čak i kad toponimi, kao i
vreme dešavanja radnje, nisu neposredno i precizno imenovani. U njegovom pripovedanju
podrivena je uzročno-posledična linearnost i događaji koji ne teku po logici realističke
motivacije. Bulatovićevo fabuliranje, pripovedne slike i postupci njegovih junaka često su u
dosluhu sa fantastičko-zaumnim i oniričnim prostorima.
Ovaj roman nas vodi u najtamnije predele ljudske duše i pokazuje da je pakao zapravo na
zemlji.

NAJVEĆA TAJNA SVETA

Delo M. Bulatovića odlikuje poetički eklekticizam i neosporan uticaj preteča i raznolikih stilskih
postupaka inkorporiranih u njegovu prozu. Bulatovićeva proza svoju snažnu podlogu nalazi u
ekspresionizmu. Njegovo delo je ozračeno i filosofskim idejama novog doba, posebno idejama
koje problematizuju egzistencijalni status čoveka u svetu pomerene ravnoteže, u svetu koji
obeležava sumrak istorije i smrt Boga.
Bulatovićevom krugu tema pripadaju dobro i zlo, ljubav i mržnja i njihovi pouzdani pratioci
patnja i svima urođena nada. On se, dakle vratio najstarijim i večitim književnim temema.
Njegova opsednutost ljudskom sudbinom, đavoljim i anđeoskim bitisanje, znatnija je nego kod
njegovih prethodnika Stankovića i Nastasijevića. Pored toga, za razliku od svoji prethodnika, on
ovim temama otvara dva posebna i za njih pogodna ambijenta: grad i rat. Njegove zbirke
pripovedaka Đavoli dolaze i Vuk i zvono upravo tim redom i tim putem idu.
Ove dve knjige izazvale su ogromnu pažnju kritike. Mnogi su mu zamerali da se ograničio na
jedan morbidni, pomereni i halucinantni svet forsirajući previše bolesnu pobudu i što njegovi
bolesnici nemaju ničega od lucidnosti i vizionarnosti, već ostaju deformacije sitnih ludila.
Zamerali su mu i da piše nesvesno i neorganizovano, ali organizovati zlo i dobro u čoveku i nije
moguće.

Zbirka pripovedaka Đavoli dolaze donosi boginjavo lice grad, ono koje se krije: bolesnike,
lutalice, pijanice, prostitutke, neostvarene ličnosti – ljude koje je život pobedio na razne načine.
Njihov život protiče u zadimljenim kafanama i zaptivenim sobama,, ulice grada oprane kišom
najlepše su dvorane za koje znaju, a policajci, koji ih nadziru, najbolji su im prijatelji. Život im
je uzeo mnogo, a nije im gotovo ništa dao. Otuda ne umeju da se nadaju ili su im nade
besmislene. Ponekad više ne mogu ni da pate. To je vizija ne đavola koji dolaze već koji su

11
odavno stigli i razbaškarili se u svetu i gradu. Njihov život, naravno, nije manje intenzivan niti
manje interesantan za literaturu od anđeoskog. Naprotiv. Đavoli nisu samo demoni i nečiste sile,
već su prevashodno personifikacija greha, a ponajviše su metafora čovekove opsednutosti zlom i
nedokučivim paralelnim svetom. Lik nečastivog u zbirci Đavoli dolaze, pa i u ukupnoj
Bulatovićevoj prozi, ima nešto drugačiji i pomereniji, ka čoveku okrenut smisao. On kod
Bulatovića uglavnom dobija ljudsku formu, pa otud Bulatovićev pakao ne naseljava prevashodno
senovite, podzemne predele, već je na zemlji i u ovom svetu, u čovekovoj duši, u njegovoj sveti
i podsvesti.

„TIRANIJA“
U pripoveci Tiranija Milan, slikar, želi da obuhvati jednim platnom (slikom), divovskim vencem
ljudskih lobanja, sve: svu mudrost, svu tugu i užas ovog sveta. I tu svoju želju slikar saopštava
svima, napadno, jetko, zlo. Otvoreno je prisutna piščeva namera, kao u ostalom u čitavoj ovoj
knjizi, da se jedno ogromno, nerazumno zlo može nadjačati samo drugim, većim, koje treba da
ima opravdanu i razumnu svrhu. Apsolutno dobro, bez ikakve sile i prinude u sebi, nema snage
da se suprotstavi zlu. Stoga su karakteristični dijalozi koje Milan vodi sa svojim protivnicima:
njegovi napadi su oštri, njihovi još pogubniji. Strašan je otpor mnogih kada jedan pokuša da ih
nadvisi. Milan želi da naslika „bolest ljudskih mozgova“, da njegove slike „osvetle svim ljudima
cilj“. Zato je njegova smrt neizbežna, nož će okončati njegov život. Suviše često ih je pitao šta
nameravaju da učine za dobro ljudi. Ali, ovo ubistvo nije bilo bez svrhe, ono će otkriti da je
slikarev blok prazan i beo, doneće radost da je poginuo još jedan bezopasan čovek.
Dok je u prethodnim pripovetkama zbirke Đavoli dolaze lik pripovedača uglavnom poistovećen
sa narativnim subjektom koji iz unutrašnje tačke gledišta posmatra svet i oblikuje njegovu
deformisanu sliku, u ovoj pripovesti taj lik je autorski.
Priča u Tiraniji ponešto je difuzna, razvučena, razobručena. U njoj je veliki broj epizoda, čiji se
narativni smisao više ogleda u oblikovanju sugestivne atmosfere i grotesknih likova, nego u
gradnji razuđene, u široki okvir postavljene fabule.
Motivi iz pripovedaka Insekti i Ljubavnici ukrštaju se u Tiraniji, ali ova pripovetka uspostavlja i
drugačije intertekstualne veze. Naime, jedan od dvojnika u priči, Živan, stalno u ruci drži
„crkvenu knjigu“, tj. Bibliju. Za stihovima iz ove knjige, tačnije iz Knjige o Jovu, često poseže
pripovedač, dajući svojoj priči primerenu starozavetnu podlogu. Milan je u svojoj mesijanskoj
pomerenosti i fingiranoj slikarskoj uobrazilji lažni hristoliki prorok. On bi da estetizuje svet i da
se svojim nepostojećim slikama bori protiv smrti i sudbine.
I atmosfera, i likovi, i dijalozi pokazuju da je kafanski prostor svratište ispražnjeno od smisla j
da je ta praznina ljudska mera. To je teatar senki, bivših ljudi, ludila i smrti. Bezdani prostor,

12
citatno ojačan fragmentima iz Knjige o Jovu, scena je istinskog ljudskog stradanja i patnje. Sve
je tu potrošeno, ponovljeno kao parodija života. Ideja da svet bude naslikan ili rukopisom
oživljen jednako je apsurdna, jer u njemu nema pravih stvaralačkih ličnosti.

„LJUBAVNICI“
Priča Ljubavnici je oneobičena, iskošena priča o grubosti života i pustolovnoj pomerenosti junaka
koji povremeno ima osećaj da se pretvara u insekta. Potraga glavnog junaka za sopstvenim
identitetom zapravo je pokušaj da neobičnim sadržajima života popunjava sopstvenu prazninu.
Osećaj praznine prenosi se i na njegov doživljaj prostora. Stoga je i kafana u kojoj obituje glavni
junak zajedno sa neobičnom umetničkom boemijom za njega „mala i šuplja“. Mračna kafana
nalik na zemunicu ima neobične goste. Oni protagonisti deluju kao mehaničke lutka u jednom
gotovo imaginarnom svetu. To je više svet senki ili odraz realnog sveta, što je korelativno
činjenici da glavni junak stvarni svet opaža u njegovoj ogledalskoj projekciji. Glavni junak je u
potrazi za neobičnim, za punoćom koja bi popunila ili zamenila prazninu života. Paradoks te
potrage je saznanje da junak oboleva od bolesti koja se zove slovenska patnja. On zapravo želi
da iskušava patnju, uvrtevši sebi u glavu da to mora biti neko prijatno osećanje. Kasnije će to
osećanje biti zamenjeno željom narativnog subjekta da oseti malo griže savesti. Praznina je,
međutim, veća od želje da oseti patnju i grižu savesti. Bulatovićev junak je zato čovek od slame,
lutka u kojoj nema života. Pošto je ovaj svet apsurdan, junak traži smisao u oniričkim
prostorima, snevajući kako bi sa mrtvom dragom mogao krenuti niz svet.
Junak u pripoveci Ljubavnici pokazuje da se nalazi na bespuću života. Njegova monološka priča,
u čijem su središtu čudovišni likovi, oneobičava prostorne i vremenske relacije, nadomeštajući
mimetički princip i psihologizam tehnikom apsurda. Tačnije, iskošena pripovedačeva vizura
preobražava sliku realnosti u difuzan, paralelni svet, tačnije u sliku sveta koji je istovremeno
stvaran i fantazmagoričan.

Vuk i zvono je zbirka zapaljena požarom rata i nade. Strasti su se razvile i zlo je navrlo iz
čoveka osetivši jedinstvenu priliku. Pisac je već u Prologu ove zbirke predstavio njene
stanovnike: to su obični ljudi, slabi ljudi kojima se preko noći obrela pod tabanima vatra,
nesrećnici koje još niko nije uspeo da prebroji, božjaci, prosjaci, komedijaši, probisveti,
skitnice…

„IZMEĐU DVA ĐAVOLA“

13
Pripovetka Između dva đavola donosi skup pitanja na koja bi se morali naći odgovori ako se želi
uspešno traganje: Ko je kriv za ljudsku patnju: ljubav ili mržnja? Ko je zavadio braću? Ko ih je
podelio na dobre i zle, na nejednake?... Pitanja postavlja starac-zatočenik čije je nebo isečeno je
rešetkama. Sve što se događa u ovoj knjizi, tj. u gradiću obuhvaćenom vatrom zla, ima svoj
odjek u starčevim zapažanjima. Isti je slučaj s hromim dečakom. Njih dvojica, različitim očima,
vide istovetne događaje. Sličnu je funkciju imao nekada hor u starogrčkim tragedijama: da se
sažmu i protumače događaji koji su se stekli i da se nagovesti njihov budući tok. Ali to je samo
jedan deo starčeve uloge, onaj bitniji je u tome što njemu polazi za rukom da vidljivo izdvoji zlo
iz sebe. U ovoj priči ono se pretvara u guštera. Na isti način i hromi dečak izdvaja svoje dobro –
to je ono belo i pitomo jare. Međutim, izolovati dobro nije bolan i strašan proces, dok je sa zlom
drugačije. Gušter proždire starčevu hranu, greje se na njegovim grudima, raste i deblja se, plodi
se – zlo se umnožava. Stoga, kada mu sapatnici-kažnjenici otimaju guštera misleći daje on
njegova radost i sreća, priča dopire do vrha ironije: oni tako na svoje zlo primaju i deo njegovog
zla. Tada je starac mogao da se ponada u dobru svetlost koja treba da se pomoli iza brda. Nešto
mora da se desi. Ljudi ne smeju ostati sami u nesreći i u zlu. Treba da priberu svoje snage,
mada je to teško. Ako se ovaj cilj postigne, neće se više postavljati pitanja kao s početka.

„O MALOM HODŽI“
Priča O malom hodži doneće neke neophodne istine: ništa na svetu nije večito, kao ni čovek koji
je tvorac svega, proći će sve nesreće koje su zapamtili ljudi i njihova predanja, a ljudi će ostati
isti. Zato se ne treba bojati, ničeg strašnog nema pod nebeskom kapom. Ljude treba učiti slozi i
ljubavi, jer ništa strašnije od njih samih ne postoji. O tome mrmori hodžica na vrhu džamije što
mu gori pod nogama, istinu o nebu koje je suviše malo da bi u njega mogli stati ljudski bol i
tuga, mržnja i ljubav. Priča Otpadnik samo će dopuniti ovaj zaključak – čoveku je sreća samo u
jednom: da bude slobodan. Suočen sa izvesnošću i neposrednom blizinom sopstvene smrti,
Bulatovićev junak to saznanje i taj čine ne prima panično, već kao nešto sasvim prirodno i
čoveku pisano. Ne misleći na svoje stradanje u neravnopravnoj borbi sa vatrom zemaljskog
strašnog suda, mali hodža sluti da posle svega mora doći slatki mir i kraj koji je priželjkivao
odavno. A vatru i njenu poharu razume ne kao apokaliptični znak neke više sile, već kao pošast
koja dolazi od ljudi, a njih uvek uništava i kosi njihovo sopstveno zlo. Mali hodža je odavno
spoznao istinu o čoveku, pa je otud i živeo u uverenju da nikoga ne može ničemu naučiti, da
nikoga ne može urazumiti i da nikome ništa ne može objasniti. No, i pored toga, istočnjačkom
smirenošću i pouzdanjem da ništa na svetu ne postoji u šta bi čovek mogao da veruje, sem
sopstvene vedrine i spokoja, revnosno i predano upućuje vernicima nematerijalne reči svoj
molitve. Međutim, ne gubi veru da svet treba popravljati i da ljude, a oni su bogovi o kojima

14
svete pesme govore, treba učiti slozi, ljubavi i trpeljivosti. Blagorodna i čoveku sklona jeres
Bulatovićevog nesrećnog pravednika čini da on i sam čin smrti primi s mirom, kao nešto što mu
je suđeno.

„NAJVEĆA TAJNA SVETA“

Hromi dečak (koji je lajt-motiv zbirke) ide ulicom grada, vodi jare i nežno ga miluje. Grad bukti
u požaru rata. Zarobljenici se pitaju „Šta radi onaj dečko?“ (to je rečenica koja se neprestano
ponavlja kroz pripovetku). Tri gladna vojnika idu naoružani gradom. Planiraju da uzmu dečaku
jare jer su mnogo gladni. Srednji vojnik je protiv toga zbog dečaka. Pita se u ime čega će to
uraditi i govor da su najobičnija banda. Oni nisu ni četnici ni partizani, već obični razbojnici, a
narod ih smatra vojskom i veruje u njih. Drugi vojnik mu objašnjava da će uzeti jare u ime gladi
i da će ga ubiti bude li nastavio da mudruje. Njih trojica su begunci: jedan je pobegao iz
partizana, drugi iz četnika,a treći sa italijanske robije. Zarobljenici su gledali dečakovu majku još
dok je bila trudna i tako oduvek znaju i dečaka. Tri godine posle smrti majke, dečaku su ubili
oca. Ljudi sa puškama su opkolili dečaka i ispitivali ga. Rekli su mu da im onda to jare, a da će
mu doneti veće i lepše. Dečak nije pristao na to. Obećali su mu da će mu doneti nekoliko jaradi,
ali ni na to nije pristao. Oteli su mu jare. Srednji čovek mu je davao pare da kupi novo jare, ali
je dečak rekao da voli samo svoje jare. Plakao je i ružio svoje lice. Video je da su mu odveli
jare, ali je verovao da će se za sat-dva vratiti i doneti mu njegovo jare. Potrčao je ka ljudima
koji su mu uzeli jare. Iz žbunja je gledao kako su mu zaklali jare. Dečak nije mogao da ih mrzi,
jer je veoma poštovao vojnike i želeo da jednog dana bude jedan od njih. Gledao je kako mu
deru jare, vade mu utrobu i peku ga na ražnju. Dečak je prišao jarećoj koži i odsekao rep s nje.
Zarobljenici koji iz apsane posmatraju dečaka odlučili su da ga nazovu „naš hromi dečko“ i da ga
tako zovu čak i kad poraste. Ta apsana je velika zgrada sa spratovima, a zatvorenicima vire
ruke kroz rešetke. Jedan od dečaka koji se gađaju jabukama rekao je vojsci koja je stigla u grad
da su neke trojica uzela jare hromom dečaku koji neme nikoga. Oficir je dečaku rekao da pođe
se njima da pronađu begunce. Hromi dečak zaliva jareći repić. On je mali rep stavio u sanduče.
Ceo svet je mali sanduk s parčetom neba . dečak se nada da će mu izrasti jare. Sanja da mu je
poraslo staro jare. Dečak krišom plače, jer zna da su suze ružna, sramotna stvar i da ni za kim
ne treba plakati. Noću se budi jer se plaši da će mu neko uzeti sanduče i tako otkriti njegovu
tajnu. To sanduče čuva najveću tajnu sveta. On sanja kako će izlečiti bolesnu nogu i postati
čovek. Kada ne misli na jare, misli na oca i majku. Oca više žali. Zato je odlučio da od krpa
napravi sebi oca. Napravio je jedno crno strašilo. Sanja da mu otac dolazi i bdi nad njim. Ka
dečaku ide mnogo vojnika i u svako u naručju nosi po jedno jare. Svi vojnici plaču i žele da
operu sramotu one trojice. Dečak ne želi novo jare, on hoće svoje staro sa cvetom među očima.

15
Dečak ne veruje da postoje rđavi ljudi, svi su dobri i sve što dolazi od njih je dobro. On se ni na
koga ne ljuti. I deca dolaze i donose mu po jedno jare, ali on želi samo svoje jare. Dečak se
jada svom crnom ocu. Od njegovog starog jareta nema ništa, ali on ni na koga nije ljut. Plače i
ne zna šta će sad na svetu sam. U pripovetku su ubačene narativne celine u vidu dijaloga
zatočenika koji posmatraju hromog dečaka i govore o tome šta on radi.

„MALO SUNCE“
Svoja traganja za granicom između dobra i zla završiće pisac u Vuku i zvonu dugom
pripovetkom Malo sunce, koja ima dva plana: jedan je ljubav junaka ove priče prema sobarici-
prostitutki, drugi je sramota ljudska, obuhvaćena širokom epizodom o Vuku i zvonu.
Na smrt junaka ove povesti donose i ostavljaju, sticajem okolnosti, u kuću žene čijeg je sina
ubio u ratu, ali s radošću jer mu je bio suparnik u ljubavi. U bunilu vaskrsava u mislima svoj
protekli, zlehudi život koji je imao dva središta.
Prvo je doživljaj iz detinjstva, koji ga neprestano progoni. Vuka su seljani uhvatili i osudili na
sramotnu smrt: u čeljust su mu stavili đem, o vrat obesili ovčje zvono, a onda su pustili pse na
njega. I svi su uživali u tom prizoru. Tako opkoljenom vuku bilo je kao čoveku kad pokušava da
se od zla i sramote odbrani. Upamtio je ovu ružnu smrt, a sam je sada u sličnu situaciju
doveden, ranjen i nemoćan, opkoljen vojnicima-beguncima, koji ravnodušno očekuju njegovu
skoru smrt. Vuku nisu oprostili, mada su lako mogli, ali majka čoveka kojeg je ubio njemu
oprašta, i to će mu pomoći da brže i lakše umre.
Drugo je središte njegova ljubav, reklo bi se uzaludna i neuputna, prema sobarici-prostitutki, od
koje je opaku bolest dobio i koju uzalud preklinje za šaku milosti. Nikad neće saznati da i ona
njega voli. Shvativši da joj se život već toliko odmotao u određenom pravcu da povratka ne
može biti, ona će ga poštedeti osude da bi ga drugi osudili do kraja. Istovremenom s oproštajem
koji je dobio stići će ga i saznanje (vojnici pričaju među sobom) da su njegovu kužnu ljubav ljudi
živu rastrgli, a komade bacili u reku da voda odnese i njenu bolest i njenu uspomenu na nju.
Tako je junaka ove priče dostiglo i drugo olakšanje, pretvorivši se zatim u brzu i dobru smrt.
Malo sunce, koje natkriljuje ovu povest, nepokorena je njegova čežnja za ljubavlju isto tako
male, sifilistične sluškinje.

„LJUBAV“
O traganju za ljubavlju priča i pripovetka Ljubav, van zbirki objavljena. Sva u simbolima, ona će
podupreti osnovno piščevu težnju: razabrati se u sebi, postati čovek. Stoga ovde dečko (čovek
na početku puta) kreće u poteru za crnim bikom (ljudskom snagom koja se teško pronalazi i

16
podaje). U tom napornom trku dečaka će pratiti, bez moći da ga dostigne, mali pas – kome je
sve jedno što se u ovim vremenima vrednost i ljubav glavom plaćaju.

U zbirku Najveća tajna sveta (1971) ušle su pripovetke iz zbirki Đavoli dolaze (Tiranija,
Ljubavnici) i Vuk i zvono (Najveća tajna sveta, O malom hodži, Otpadnik, Malo sunce, Između
dva đavola), kao i priča koja je objavljena van zbirki – Ljubav.

17