Primena modela Transakcione analize na jednu ličnu potragu

Transakciona analiza - TA je teorija strukture i dinamike ličnosti i ljudske komunikacije, koju

je razvio psiholog Erik Bern. Naziv je dobila po jednom od svojih osnovnih pojmova, pojmu
transakcije, pod kojim se podrazumeva osnovni komunikacijski čin u kome dve osobe
razmenjuju poruke kako na socijalnom, tako i na psihološkom, najčešće podsvesnom nivou.

Verujem da TA pruža zaista veliku pomoć ne samo psiholozima i terapeutima, već i nama
laicima, u pokušaju da ostvarimo veću autonomiju ličnosti, svesniju egzistenciju i –
podjednako važno, nerazdvojivo od bilo kakve potrage – svesniju komunikaciju/ transakciju
jedni sa drugima.

Naredni tekst će se ukratko pozabaviti osnovnim konceptima transakcione analize uz pokušaj

njihove primene na neka pitanja, koja se danas postavljaju pred čoveka moderne civilizacije.

Ego stanja

TA polazi od činjenice da čovek na svom sadašnjem razvojnom stepenu ne poseduje integralni

identitet i u njemu razlikuje tri osnovna ego-stanja, često veoma različita jedna od drugih.
Prelazak iz jednog u drugo osnovno ego-stanje se ponekad odvija iz trenutka u trenutak i prati
ga promena gestikulacije, izraza lica, načina izražavanja, položaja tela - gotovo kao da su u
pitanju potpuno odvojena bića. U svakom čoveku postoji „mali čovek“, kakav je bio sa
tri-četiri godine, ali i njegovi roditelji. Prema TA, ova dva ego-stanja su zasnovana na
„moždanim snimcima o stvarnim iskustvima unutarnjih i spoljnih događaja, od kojih su se
najznačajniji odigrali tokom prvih pet godina života.“ Postoji i treće stanje, koje se
kvalitativno razlikuje od ova dva – Odrasli.

Jednu od osnova, na kojoj se zasniva strukturalni opis Deteta i Roditelja u vidu mentalnih
zapisa, predstavljaju istraživanja Vildera Penfilda o pohranjivanju sećanja. Penfild je putem
eksperimenata došao do nalaza, koji ukazuju da sve ono što je pohranjeno u našoj svesti može
biti „ponovo odigrano“ u sadašnjosti. Međutim, u svesti se ne registruje samo protekli
događaj, urezan u detalje, već i osećanja, koja su ga pratila, naše reakcije na njega. Oni su
nerazdvojivo povezani i jedno se ne može prizvati bez drugoga. Stimulans koji priziva sećanje
se može javiti i u vidu mirisa, melodije, pogleda u prolazu, neke situacije, izbora reči
sagovornika i izazvati stvaran osećaj. Ako svoje misli ne usmerimo na njega, ne pokušamo da
premotamo film, nećemo se setiti gde smo osetili taj miris, čuli tu melodiju, niti osvestiti to
sećanje, ali će osećaj biti stvaran.

„Profesor Vilder Penfild, čuveni kanadski neurofiziolog i neurohirurg, došao je do svojih

otkrića u vezi sa sposobnostima ljudskog mozga gotovo sasvim slučajno. Tokom obavljanja
operacija na otvorenom mozgu, sićušnim elektrodama je stimulisao pojedine regije mozga s
ciljem da pronađe moždane oblasti koje su odgovorne za izazivanje epileptičnih napada kod
pacijenata. Na svoje zaprepašćenje, pronašao je da, pri stimulisanju pojedinih ćelija mozga,
njegovi pacijenti odjednom postaju sposobni da se savršeno tačno prisete svojih iskustava iz
prošlosti. Pacijenti su naročito naglašavali da to nije bilo samo prisećanje, već stvarno
ponovno proživljavanje celokupnog iskustva koje uključuje sve čulne doživljaje. Iskustva koja
su izbila na površinu sećanja, bila su u opsegu od nedavnih, pa sve do onih koja su se dogodila
i tri-četiri
decenije ranije.

Zaključak dr Penfilda je da čovek poseduje savršeno sećanje u svakoj moždanoj ćeliji, ili
grupi ćelija, na događaje iz prošlosti i da će se, ukoliko smo u stanju da pronađemo pravi
stimulus, pred nama odigrati
ceo film.“ (http://www.emagazin.co.yu/clanak.asp?id=936)
(Uporedi sa izveštajima posle kliničke smrti o premotavanju filma kao i sa praksom
rekapitulacije.).

Roditelj