"Sahranite me uspravno, ceo sam život proveo na kolenima"

Manuš, romski aktivista iz Bugarske

Uvod

"Sahranite me uspravno – Cigani i njihov put" je delo kolažnog tipa, koje se teško može svrstati u
jedan žanr. Autorka Izabel Fonseka, američka novinarka, upoznaje čitaoca sa širim društvenim
kontekstom tranzicijske Istočne Evrope, objedinjujući stilove, pristupe i izvore podataka, kombinujući
autobiografsko i historiografsko, literarno i naučno, putopisno i esejističko, i istovremeno pružajući
priliku da se stekne celovit i slojevit uvid u kulturu Roma, počevši od momenata svakodnevice, preko
odlika jezika, verovanja, običaja, rituala, sujeverja, porodičnih odnosa, obrazaca ponašanja u zajednici
i u odnosu na "druge", teorija o poreklu, istorije ispunjene progonima i stigmatiziranjem do aktuelnih
nastojanja romskih aktivista. Fonseka polazi od sopstvenog iskustva, koje stiče krećući se među
Romima, manje i više obrazovanim i situiranim, od najsiromašnijih izbeglica do uglednih vođa i
aktivista u Albaniji, Rumuniji, Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, pa i Nemačkoj, pokušavajući
da zadrži objektivnost i pruži koliko-toliko realnu sliku o predrasudama, stereotipima i tradicionalnim
stegama i na jednoj i na drugoj strani, odnosno, među Romima i među onim "drugim". Autorkino
istraživanje, u vidu niza kraćih i dužih putovanja, smešteno je u period između 1991. i 1995. godine.

Moglo bi se reći da ova knjiga sadrži i elemente naučne studije, jer je delom zasnovana na
prikupljanju, analizi i povezivanju podataka, uz saradnju i konsultovanje ostalih istraživača romske
kulture i temeljno proučavanje raznorodne literature o Romima. Doživljaji, impresije, pretpostavke i
anegdote često služe kao polazna osnova, koja dobija na snazi povezivanjem sa pouzdanijim
saznanjima iz literature. U svom poduhvatu prikazivanja specifičnosti jednog naroda, koji je vekovima
bio ili nevidljiv i zanemarivan ili napadan i žrtvovan, Fonseka uspeva da se suzdrži od suvišne
patetike i romantiziranja, što je česta klopka u koju upadaju oni koji se bave "romskim pitanjem".

Interesantno je da se, počevši od samog naslova, autorka odlučuje da u svojoj knjizi češće koristi
naziv "Cigani", nego "Romi", imajući u vidu uvredljivu konotaciju ovog naziva i njegovo
nepostojanje u samom romskom jeziku. Istraživači navode da je prvo imenovanje Roma zabeleženo
1100. godine, kada su nazivani Atsincana po osnovi grčke reči "athigganien", što znači "ne dirati",
koja je u narodu transformisana u atsinganein, da bi dobila definitivan oblik "Ciganin". Danas je naziv
Rom sve prihvaćeniji, a u skladu sa tim i romski jezik se naziva Romani (Mitrović A., Zajić G., 1998).
U mnogim jezicima "cigansko" se povezuje sa "prevarantskim", "skitničarskim", "lopovskim",
"nepouzdanim"... Sa druge strane, a to objašnjava i autorkino opredeljenje, neki Romi ovaj naziv ne
smatraju uvredljivim, jer je toliko uvrežen i predstavlja sinonim za svirače, trgovce stokom, kovače i
sl, kao i zbog toga što smatraju da im novo ime neće promenti način na koji ih ljudi doživljavaju.

Struktura knjige

Knjiga je podeljena na devet celina: jednu uvodnu i osam glavnih celina. Uvodna celina ili poglavlje
bavi se životom i sudbinom Bronislave Vajs, zvane Papuša, jedne od najvećih ciganskih pevačica i
pesnikinja, koja je živela u Poljskoj tokom 20. veka. Sledeća celina kroz osam potpoglavlja daje
prikaz autorkinog života među albanskim ciganima tokom leta 1992. kada Fonseka provodi nešto više
od mesec dana živeći u kući romske porodice Duka u Tirani. Drugo poglavlje nosi naziv "Hindupen"
što bi se moglo prevesti kao "indijstvo" – i, kao što se po nazivu da naslutiti, ovo poglavlje se bavi
istraživanjem porekla Roma, odnosno, njihove povezanosti sa Indijom i današnjih sličnosti u
društvenoj strukturi, ritualima i običajima između ova dva naroda. Treće poglavlje upoznaje nas sa
različitim sudbinama bugarskih Roma, prisilnom asimilacijom i romskom borbom za opstanak.
Četvrto poglavlje ili celina sastoji se iz pet potpoglavlja koja se bave prikazom prošlog i sadašnjeg
života rumunskih Roma. Peto poglavlje istražuje problematiku romskog izbeglištva, bežanja od
progona i susretanja sa novim neprihvatanjem u drugim istočnim i zapadnim zemljama. U šestom
poglavlju autorka daje prikaz istorijata raznih pokušaja nasilne asimilacije Roma, kao i surovih zakona
koji su protiv njih donošeni u raznim vremenima i zemljama. Sedmo poglavlje podseća nas na
činjenicu da su i Romi velike žrtve II svetskog rata, iako nikad u prvom planu. Osmo i poslednje
poglavlje zaokružuje knjigu kroz predstavljanje životnog toka jednog od rumunskih romskih aktivista,
sumiranje postignutih uspeha u borbi za poštovanje romskih prava i ukazivanje na potencijalne
opasnosti i izazove koji predstoje ovom narodu koji tek postaje narod.

Iako se fokusi na određene teme i događaje razlikuju u različitim celinama, u mnogima se autorka
istovremeno spontano i asocijativno dotiče dodatnih pitanja i činjenica, ocrtavajući postepeno sa svih
strana karakteristike romske istorije i kulture u širokom smislu.

Kroz poglavlja

U uvodnom poglavlju, kroz priču o Papuši, poljsko-romskoj pesnikinji i pevačici, autorka nas
upoznaje sa nekim od odlika romske kulture – saznajemo kakav je život Cigana nomada u Poljskoj,
shvatamo ozbiljnost sukoba između kolektivnog i individualnog u romskoj kulturi, pritiska da se
ostane odan tradicionalnim vrednostima od kojih je jedna sažeta u "mi protiv sveta".

Papuša je bila pismena, što je i dalje vrlo retko među romskom populacijom, a naročito ženama. Na
primer, ako pogledamo situaciju u našoj zemlji, odnosno, u jednoj od njenih prethodnih faza, SR
Jugoslaviji, 63% Roma je bez osnovne škole, 8% je sa završenom srednjom školom, dok višu i visoku
školsku spremu ima manje od 1% Roma. Moguće je da su podaci još katastrofalniji, ako se uzme u
obzir da i među onima koji završe školu ima polupismenih, jer se "provlače" kroz razrede, kao i to da
se procenti školovanih smanjuju ako se u obzir uzmu realne cifre o broju Roma, koje je veoma teško
utvrditi (Mitrović A., Hrnjica S. i Stojanović J., 2003). Interesantno je i to da u romskom jeziku čak i
nema prave reči za čitati ili pisati, već se posuđuju reči iz drugih jezika ili koriste druge romske reči
koje mogu poslužiti, kao što su rezbariti, davati uvis i sl... Romski jezik, drugačiji od jezika većinskog
stanovništva, za Rome je veoma bitan jer spada u jednu od strategija preživljavanja – "koliko god da
učiš romski, mi ćemo za svaku reč koju ti naučiš imati još jednu koju ti nećeš znati", autorki govori
jedan romski aktivista. U strategiju preživljavanja spada i tradicija laganja gadža (romski naziv za
neroma). To laganje je često i sasvim benigno, jer se gadži govori ono što se misli da on želi čuti, ono
što bi ga moglo razveseliti i zabaviti. Romski pripovedači mogu biti vešti i maštoviti, a istinitost priče
je pre u vezi sa živopisnošću pripovedačkog stila nego sa samim činjenicama. Tajnost, pogrešno
prikazivanje, skrivanje običaja i zataškavanje prošlosti pomažu da se zajednica održi. Odnos Roma
prema gadžama tradicionalno je u mnogim slučajevima opterećen verovanjem da su gadže opasni i da
im ne treba verovati, već ih izbegavati, sem kod sklapanja poslova. Odanost sopstvenoj zajednici je
nešto što je isto tako karakteristično za Rome, ali sa druge strane, mali korak u pravcu različitosti
(svojim višim obrazovanjem ili modernijim vrednostima) može dovesti do toga da pojedinac bude
opažen kao drugačiji i samim tim dovodi se u pitanje njegova pripadnost zajednici. Nasuprot
romantičnoj predstavi o slobodnom ciganskom duhu, emancipacija i "oslobađanje" pojedinca nisu
dozvoljeni, jer ugrožavaju očuvanje zajednice. Interesantno je i to da, iako su Romi od strane neroma
uglavnom opažani kao jedinstveni, među njima postoje razlike – počevši od razlika među plemenima i
zanatskim grupama koje se dodatno usložnjavaju prihvatanjem odlika kultura zemlje u kojoj
konkretna zajednica živi.

Papušine pesme su tužne i melanholične, o nepostojanju doma i o dugom putu (lungo drom) bez
određenog cilja. Za mnoge ciganske pesme karakteristične su čežnja i nostalgija. Autorka smatra da je
nostalgija ciganske pesme opterećena fatalizmom. Te pesme su "visoko stilizirani destilati kolektivnog
iskustva" kojima je teško odrediti poreklo ili starost jer govore o ljudima koji žive van istorije.

Papuša najviše stvara oko pedestih godina prošlog veka i tada je i primećuje poljski pesnik Jerži
Ficovski, koji objavljuje njene pesme, čime dovodi do toga da ona bude prognana iz romske
zajednice, jer je sarađivala sa gadžom. Papušu Romi optužuju da je doprinela i kampanji za prisilno
zaustavljanje Roma koja se u to vreme vodila u Poljskoj u cilju prekida njihovog tradicionalnog
načina života. Njena stvarna krivica nije toliko ni bitna, šteta je učinjena i ona neko vreme provodi u
psihijatrijskoj bolnici, a nakon toga živi izolovana sve do svoje smrti 1987. godine. 1984. Ficovski
kritički analizira rezultate poljskog demografskog eksperimenta sa Romima, i zaključuje da se broj
nepismenih znatno smanjio, ali sa druge strane da se devojčice udaju rano i napuštaju školu, a
malobrojni dobro obrazovani pojedinci obično napuštaju romsku zajednicu; tradicionalni zanati su
nestali...

Autorka se dotiče još nekih specifičnosti, kao što su kratak životni vek, visok procenat nezaposlenosti,
loši uslovi stanovanja, visok natalitet, koji donekle variraju od zemlje do zemlje, ali uglavnom su
opšteprisutne odlike romskog stanovništva. Na primer, ako pogledamo starosnu strukturu romske
populacije u Srbiji po podacima iz 1991: najbrojnija starosna grupa su deca do 14 godina, a više od
polovine romskog stanovništva mlađe je od 25 godina, dok je udeo stanovništva starijeg od 60 godina
manji od 5% (Mitrović A., Zajić G., 1998).

Stereotipa ima i na jednoj i na drugoj strani, opominje autorka. Interesantno je da se istraživači

tradicionalno više bave ispitivanjem predrasuda i stereotipa koji postoje među neromima, a ne u
tolikoj meri ispitivanjem postojanja stereotipa među samim Romima. Jedno od retkih novijih
istraživanja kod nas pokazuje da većina ispitanih Roma zapravo ima pozitivno mišljenje o Srbima,
iskazano kroz najčešće biranje pozitivnih osobina na Likertovoj skali, kao što su - vredni, hrabri,
inteligentni, dobrih manira, čisti, gostoljubivi i ponosni. (Todorović D., 2004).

Sledeća celina nas kroz osam potpoglavlja vodi kroz autorkina iskustva u Albaniji tokom leta 1992.
kada ona živi sa romskom porodicom Duka u delu Tirane, Kinostudio. Svi je prihvataju, zovu je čhej
ili kći, ali nikad joj ne biva dopušteno da priprema hranu, radi, sama se kreće, pa čak ni da se sama
pere. Jede sa muškarcima, a posle toga tek jedu ostale žene i deca. Iako je prihvaćena, ipak ostaje "ona
druga".

Porodica Duka vodi tradicionalan život, porodična pravila strogo se poštuju, odnosi između žena i
muškaraca jasno su određeni, žena je podređena muškarcu. Veoma se drži do pravila koja se odnose
na čistoću, stvarnu i simboličku (čistoća i pranje kuće su najvažniji posao žena, muška i ženska odeća
peru se i suše odvojeno, žena sa menstruacijom ne sme posetiti novorođenu bebu, donji deo ženskog
tela je opasniji, nečistiji, zato su pantalone ženama zabranjene; bebe pročišćavaju, žena ne sme hodati
ispred starijeg muškarca, ali sa bebom u naručju sme, treba izbegavati hranu koju prave gadže, itd).
Fonseka zaključuje da su pravila o čistoći zapravo pravi zajednički jezik svih Cigana. Takođe, autorka
opisuje i karakteristike vaspitnog stila i odnosa majka – dete; "prema deci su grubi, teraš, vičeš, i igra
je gruba, deca su im čvršća od naše", "...ali bez okrutnosti..." Tinejdžerska trudnoća je poželjna i
očekivana, a događa se u kontekstu velike zajednice koja je spremna pružiti podršku i pomoć, tako da
devojčica ne mora da odraste pa se često dešava da istovremeno doji dete i ima kolekciju lutaka.
Odnos prema starima je takođe specifičan i pun poštovanja - stari su moćni i poštovani, ali stare žene
još više, muškarci su moćni u svetovnom, a žene u duhovnom svetu jer poseduju znanje o duhovima i
travama. Stare žene mogu jesti i pušiti sa muškarcima, jer budući da nisu više seksualno aktivne, nisu
ni opasne, a na neki način i fizički postaju sličnije muškarcima.

Šire gledano, Fonseka zapaža specifičnosti stavova, verovanja i odnosa prema raznim pojavama,
pojmovima, vrednostima, drugim društvenim grupama i slično. Porodica se pridržava svog sistema
običaja i rituala koji se tiču i odnosa prema spoljašnjem svetu, tako na primer, postoje tzv. "kupovni
običaji" u koje može spadati i pokušaj da se ogadi hrana ostalima, pipanjem hrane i češkanjem, čime
se cena spušta; ali i običaj gostoljubivosti – "obaveza je svakog Ciganina da pruži dobrodošlicu i
materijalnu pomoć svakome (u idealnom slučaju, mada ne nužno, iz iste skupine) ko bi to zatražio. O
tome su ovisili kad su putovali van svoje zemlje". Karakterističan je i stav prema novcu i materijalnim
vrednostima uopšte, stav prema štednji gde se javljaju i određena pseudoaristokratska pravila
ponašanja – "imetak mora delovati kao lako stečen za razliku od neciganskih postulata o vrednosti
napornog rada i štedljivosti... ono čega je u izobilju danas sutra može lako nestati..", ukotvljenost u
"sada i ovde", odnos prema odeći – iako je čistoća važna, uredan izgled nije toliko – otrcan izgled
može biti koristan, jer izaziva strah kod gadža, a istovremeno i sažaljenje; odeća se ne nasleđuje, a
često se i spaljuje sa pokojnikom, često se prodaje poklonjena/donirana roba; specifičan odnos prema
vremenu – postoje samo dva godišnja doba - vruće i hladno; sklonost bojama, sjaju i blještavilu; duga
tradicija pružanja pogrešnih informacija gadžama – kodeks samoočuvanja koji ne dopušta otkrivanje
običaja, pa čak i pojednih reči, strancima. Kao jaka društvena vrednost javlja se solidarnost, koja se
odlikuje čak i u prihvatanju zločina vašeg brata i svest o postojanju kolektivne odgovornosti i kazne.
Fonseka na svojoj koži proživljava kolektivnost romske kulture, kao i nepriznavanje, pa samim tim i
nepostojanje potrebe za privatnošću. Usamljenost se doživljava kao nečista i povezana sa nekim
grehom.

U jednom od potpoglavlja o životu u Albaniji autorka se detaljnije bavi specifičnostima romskog

jezika i odnosa Roma prema svom jeziku. Ona ukazuje na to da je osnovni fond reči mali, ali da to
ograničenje podstiče na poetična i domišljata rešenja. Na primer, "zemljotres" se kaže "zemlja je
zaplesala". Jezici se uvek osnažuju rečima iz drugih jezika, ali ni u jednom to nije tako izraženo, kao u
romskom, iz razloga što govornici često prelaze granice i što se uobičajeni jezik još nije utvrdio
pismom. Fond reči koje se tiču domaćinstva, kuće, bogatiji je u odnosu na ostale delove rečnika. Po
nekim tvrdnjama postoji oko 60 romskih dijalekata u Evropi. Romski jezik ističe se svojom
metaforičnošću, društvenošću, izražajnošću i slikovitom opisu najsnažnijih osećanja. Živopisna
upotreba reči veoma je važna, a originalna poređenja su najviše cenjena. Priča nikad nije toliko važna
koliko samo pripovedanje. Odlični pripovedači su vrlo poštovani članovi zajednice, najčešće
specijalizovani za priče o duhovima, bajke, beskrajne viceve ili zagonetke. Apstraktne imenice se
stvaraju uz dodavanje jednostavnog starog indijskog sufiksa pen, mada nisu mnogo potrebne u
govoru, jer je jezik konkretan, ali i kreativan. Karakteristični su maštovita upotreba starih reči,
poetičnost, bogatstvo detalja i obilje stvarnih slika. Romi nisu čitaoci, čak i kod obrazovanijih Roma,
čitanje je manje prisutno. Odnos prema sopstvenom jeziku je važan - govoriti romski je srž romskog
identiteta. Jevgi, tamnoputa skupina koja živi u Albaniji i više ne priča romski, nepriznata je od strane
svojih komšija Roma, a još jedan primer su i Aškalije, Romi sa Kosova koji su takođe izgubili svoj
jezik i koji pričaju samo albanski. Romi koji zaborave svoj jezik nekada bivaju odbačeni od ostalih
Roma. Tradicionalni pripovedački stil Roma je interesantan: sećanje nije puka rekonstrukcija
događaja, Romi pričaju priču onako kako je doživljavaju u trenutku pripovedanja, i za njih je
najistinitija, tj. najbolja verzija ona koja je najuverljivija ili najživopisnija. Često se sreću i isprekidana
komunikacija i spontano teatralni pristup nesumnjivo ozbiljnim stvarima. Vrednost se pridaje svim
događajima, ali redom, a ono što se odvija u konkretnom trenutku stupa na prvo mesto.

Odnos prema religiji je specifičan. Fonseka kazuje kako, iako su ovi Romi prihvatili islam, oni ne idu
u džamiju i zapravo su samo preuzeli određene elemente islama. Ovde treba obratiti pažnju na
razlikovanje između pojmova "religija" i "religioznost" Roma. Teško da uopšte možemo pričati o
nekakvoj izvornoj romskoj religiji, ali istovremeno je sasvim u redu govoriti o njihovoj religioznosti.
Romi kombinuju elemente religije većinske zajednice sa elementima paganskih kultova i religijskih
arhetipova iz svoje postojbine. Odlika ovako stvorene religije su snažno izraženi fatalizam i sujeverje,
kao i nepoznavanje zvaničnih učenja univerzalnih religija (Đorđević D. B. i Todorović D., 2003).

Nepostojanje formalne religije nadomešteno je snažno razvijenim osećajem pripadnosti plemenu.

Verovanja do kojih se najstrastvenije drži odnose se na zajednicu, a ne na neku nevidljivu božiju silu i
strogo i neupitno se poštuju. Tabui su isprepletani sa pravilima ponašanja koja štite zajednicu, osobu
ili dobar glas od kontaminacije. To čini romstvo ili romipen i pomaže Romima da izdrže sve progone i
promene bilo koje vrste, a da pri tom ostanu Romi.

Na ovom mestu bilo bi vredno osvrnuti se na principe i elemente romipena ili romanipena onako kako
su dati na osnovu usaglašenog materijala grupe romskih stručnjaka koji se bave kulturom Roma sa
zasedanja u Strazburu u Savetu Evrope, novembra 2003 (prema Đorđević D. B , 2004):
Jezik; Međusobna komunikacija; Nomadstvo, Poreklo, Pleme ili Proširena romska familija – za
svakog Roma porodica je od fundamentalne vrednosti, a pojedinac je manje važan, ne pita se "kako si
ti?", već "kako ti je familija", ili umesto "ko si ti", pita se "od kojih si ti"; lice bez porodice manje je
prestižno i drugačije se posmatra u zajednici od lica koje ima porodicu; Muzika, Igra, Ples; Običaji i
Sistem vrednosti; Poštovanje između polova i generacija; Tradicionalna zanimanja; Tradicionalna
nošnja; Udaja i ženidba; Uloga žena i muškaraca u romskoj porodici, Deca i međusobni odnosi
između generacija; Tradicionalna medicina; Solidarnost – solidarnost je osnovni princip u romskoj
porodici i zajednici, razvijana kao strategija preživljavanja; Pravičnost – romano kris – romski sud;
Odnos prema bogu i religijama.

Jedna malo drugačija podela ističe sledećih sedam vrednosti pri opisivanju romskog identiteta:
Potpuna romska porodica, a ne mešani brakovi – čistoća krvi; Grupna solidarnost, dihotomija "Mi,
Romi – Gadže, neromi", Naš – Njihov svet; Jezik; Grupni autoritet, zasnovan na principu starosti –
odnos prema starim ljudima; Eskploatacija neroma; Prostorna pokretljivost; Kategorija prljanja –
odvajanje čistog od nečistog što omogućava osećanje nadmoći nad drugima (prema Đorđević D. B.,
2004).

Fonsekina zapažanja su zapravo u priličnom skladu sa tako navedenim odlikama romskog identiteta.
Na jednom mestu ona i navodi da joj je jedan od motiva putovanja kroz romske zajednice u srednjoj i
istočnoj Evropi i bila želja da utvrdi koliko se ovi Romi razlikuju od Roma u Americi, tj. od ostalih
Roma širom sveta, te zaključuje da postoje velike sličnosti, jer se njihov "duševni život sastoji od
animizma, deizma, straha od duhova predaka i uvezene religije" (islam u slučaju albanskih Roma).

Čitajući ova potpoglavlja stiče se utisak da se radi o jednoj nestandardnoj studiji slučaja – opisujući
život u porodici Duka, autorka nas vešto provlači kroz sve važne aspekte društvenog života ove
romske skupine. Pritom, ona uspeva da zadrži jedan nepristrasan, ali i neprocenjivački stav, uz
maksimalnu participaciju, pa čak i prisustvo emocija, ona se ipak ne svrstava ni na jednu stranu.

Sledeće, drugo po redu, poglavlje bavi se "indijstvom", odnosno istraživanjem porekla Roma, i
današnjom povezanošću između romskog i indijskog identiteta, odnosno sličnostima i razlikama u
društvenoj strukturi, ritualima i običajima između ova dva naroda.

Lingvisti su bili prvi koji su, u XVIII veku, istražujući vezu između romskog i indijskog jezika,
utvrdili i poreklo romske populacije. Romi su se po svoj prilici kretali od Indije do Persije i Armenije,
pa odatle prema Siriji i današnjem Iraku, a u drugom smeru ka Grčkoj, Balkanu i prema zapadnoj
Evropi.

Interesantno je da velikom broju Roma njihovo poreklo nije poznato i pitanje je i koliko ih zanima,
tvrdi autorka, ukazujući na prednosti i nedostatke poznavanja porekla. Svest o egzotičnom poreklu
jednog naroda potpomaže jačanje stereotipa kod drugog naroda, pa su se tako odavno javljale verzije
priča o Romima: pohotne žene, strvinojedci, kanibali, špijuni, ukleti Kainovi potomci koji su osuđeni
da lutaju svetom, itd... Postoje i razne anegdote i pripovetke u vezi sa objašnjenjem zašto i kako Romi
nemaju svoju Bibliju, veru, crkvu, religiju i sl. Interesantno je i to da oni nemaju ni svojih junaka, ni
mitova o velikom oslobođenju, osnivanju nacije, obećanoj zemlji, spomenika ni svetilišta, znamenitih
ruševina... Isto tako, izuzev nešto malo više od 100 reči koje su u XVI veku zabeležila trojica neroma,
nema primera ranog govornog romskog jezika. Ipak, ima mitova o poreklu i seobama. Po jednoj
verziji priče, Romi su kovači Hristovih eksera. A, odgovor na pitanja kako i zašto su preci Roma otišli
iz Indije u Persiju – još uvek je predmet teorija.

Romi su na Balkan stigli pre Turaka Osmanlija, a odatle su krenuli prema zapadu u XV veku i još u
nekim naletima, na primer u XIX veku, pa i sada. U ranim razdobljima Romi su bili istovremeno i
traženi, cenjeni i uticajni, ali i neslobodni kao nikad do i posle toga. Bili su traženi zbog svojih veština
i zanatskih umeća (limari, kotlari, bravari, naročito kovači, pa i muzičari), a držali su se svojih običaja,
zbog izdvojenosti, ali i jer su tako sami izabrali. Sami poslovi koje su radili su podupirali njihovu
unutargrupnu solidarnost i izdvojenost u odnosu na ostali svet, i baš kao i jezik bili su ključ njihovog
opstanka. Interesantno je da se i danas mnoge skupine Roma poistovećuju sa tradicionalnim zanatima,
iako su ovi u međuvrmenu izumrli. Navodi se da su britanski Romi, u duhu svoje tradicije laganja
gadža, jednoj naučnici rekli da su dobili naziv 'Romi' "cos we always roam" (jer uvek lutamo).
Etimologija nas vodi do sanskritske reči "domba", koja znači "čovek iz niže kaste koji živi od pevanja
i muzike". Mora se priznati da ima i nečeg korisnog u nejasnom poreklu – možeš biti ko želiš. Sa
druge strane, to Rome čini podložnijim prisilnim asimilacijama, kao što je bio slučaj u Bugarskoj
krajem 80-ih, kada su im na silu menjana imena. Danas se mnogi Romi više ni ne sećaju svojih starih,
romskih imena, ili se prave da se ne sećaju. Društvena struktura i bavljenje samo određenim
zanimanjima kod Roma moglo bi se povezati sa nasleđem iz Indije i strogom podelom poslova između
kasti. Klase se poistovećuju sa zanimanjem. Takođe, postoje sličnosti kada su u pitanju pravila i rituali
koji se tiču čistoće. Zanimljivo je zapažanje čistoće unutrašnjosti romskih kuća, nasuprot prljavštine
okućnica koje su pune đubreta – naime, okućnice su tuđe smeće, a tuđe smeće je naročito nečisto.
Životinje se tretiraju različito prema tome kako se procenjuje da li su čiste, da li mogu biti korištene
kao hrana ili ljubimci, pri čemu je bitno odvajanje spoljnog od unutrašnjeg - tako je jež najčistiji zbog
njegovih bodlji. Postoje i neki drugi običaji koji bi se mogli povezati sa starim indijskim, kao što je na
primer, običaj spaljivanja imovine, a nekada davno i žene pokojnika, zatim postojanje unutargrupnog
suda (kris), poštovanje romske boginje sudbine povezuje se sa crnom boginjom Kali, Šivinom
bračnom suputnicom; i bolesti se dele po ritualnoj osnovi i shodno tome određuje se doktor koji može
da pomogne.

Ova celina završava se autorkinim putem u Skopje gde ona sreće romskog pisca i aktivistu Šaipa
Jusufa, koji je još 1948 putovao sa Čergarima, nomadskim turskim Ciganima, zapisujući njihove priče
i reči za svoju gramatiku, posle čega je 1953. napisao jednu od prvih romskih gramatika. Jusuf je
podsticao Rome na prihvatanje romskog identiteta i na pisanje, a takođe je prihvatio i hindu identitet.
Aktivno je sudelovao u organizovanju prvog Svetskog kongresa Roma 1971 u Londonu.

Treće poglavlje nas vodi u Bugarsku, gde se upoznajemo sa raznim sudbinama bugarskih Roma. Kroz
priču o Romkinjama Antoanet i Emiliji, Fonseka osvetljava nepravde bugarskog, ali i romskog
sistema, oduzimanje kulture, nasilnu asimilaciju, koja u nekim slučajevima vodi i do dobrovoljnog
odricanja od sopstvenog identiteta, odnosno stida usled istog. 1971. Romima je ukinut status
nacionalne manjine u Bugarskoj, romska imena se bulgarizuju, gube se tradicionalna zanimanja, 1958.
uvedena zakonska zabrana nomadskog života, a 1984. zabranjena je upotreba romskog jezika i
muzike. Sve to dovodi do javljanja poricanja među samim Romima, odnosno do svojevrsne etničke
mimikrije i davanja pogrešne slike o sebi i lažnog, ali bezbednijeg predstavljanja – u Bugarskoj se
Romi često predstavljaju kao Turci, na primer. Emilija je, kao i Papuša, još jedna žrtva krutog
romskog sistema vrednosti koji je u interesu opstanka zajednice i koji postoji upravo kako bi se
onemogućila društvena pokretljivost. U ovoj celini Fonseka detaljno opisuje i romski običaj čeiz, tj.
izlaganje miraza u kući devojčinih roditelja nekoliko dana pred svadbu, kao i odlike kulta nevinosti uz
prateće elemente kao što su provera verodostojnosti nevestine nevinosti. Kao što se i prethodno
pominjalo, postoje razlike među Romima, i neki od njih smatraju da se svojim poreklom mogu uzdići
iznad ostalih, kao što je slučaj na primer sa Lovarima, bivšim trgovcima konja, koji sebe smatraju
romskom aristokratijom i protive se mešanim brakovima sa ostalim Romima.

Četvrto poglavlje ili celina sastoji se iz pet potpoglavlja koja se bave prikazom prošlog i sadašnjeg
života rumunskih Roma. Početkom devedesetih, posle pada Čaušeskua, rumunski narod usmerava
svoju mržnju i frustraciju prema "svojim" Romima, spaljujući sa više ili manje razloga njihova naselja
i isterujući ih iz svojih sela. Romi služe kao žrtveni jarac – "kako možemo brinuti o manjini, kada je
sudbina većine tako nesigurna?". U situacijama kada je većina isfrustrirana okrenuće se slabijoj
manjini i svu mržnju iskaliti na njoj. Romi su tradicionalno negativno opažana etnička skupina od
strane većinskog stanovništva i uvek mogu "zgodno da posluže". Bolintin Deal je jedno od mesta u
kojem su spaljene kuće, pa između ostalih i kuća Emiliana, romskog mladića koji se deset godina
bavio prikupljanjem sećanja, priča o meštanima, beleženjem podataka, predrasuda, nepravdi... U
ovom, ali i drugim mestima gde se spaljivanja dešavaju, Fonseka sprovodi neformalno anketiranje
građana i od svih dobija slične iskaze – "Cigani su kradljivci, prepredeni, mudri, necivilizirani", "drže
konja u stanovima, demoliraju ih", "drugačiji su, ne možemo im pomoći niti obrazovati"...

Država zatvara oči pred ovim događajima, a lanac nepravdi se nastavlja... Romi tradicionalno imaju
loš imidž među većinskim stanovništvom, a izgleda da je to u Rumuniji dostiglo nivo usijanosti. Pa, i
značenja naziva "Ciganin" su takođe pežorativna. Neromi su imali predstavu da su Romi za vreme
Čaušeskua bili nepravedno dobro tretirani, verovatno zbog primenjivanja ideje o sistematizaciji koja je
zahtevala socijalno izjednačavanje čitavih okruga. To je zapravo dovelo do konfiskacije romskih
konja i kola, iako su mnogi Romi tada već bili naseljeni, ali bili su doživljavani kao lutalice. Tada su
im bile dodeljivane kuće Nemaca, a to su bile bogate kuće, pa je to nastavilo da razbuktava gnev
suseda.

Fonseka traži službene spise o paljevinama, razgovara sa zvaničnicima, nailazi na odbijanje, posećuje
opustošene zajednice i pretražuje materijal, gradske arhive i biblioteke u potrazi za informacijama o
Romima u poslednjih 500 godina. Nailazi na dokumente koji nedvosmisleno govore u prilog
postojanja ropstva u Rumuniji – popisi o posedovanju i prodajama i zamenama Roma od strane
veleposednika. Romi su ovde kao nigde drugde na teritoriji Evrope, bili robovi i to više od 400
godina, odnosno sve do 1856. i to najviše u Moldaviji i Vlaškoj. Ne zna se tačno kako je ropstvo
počelo, ali se zna da su seljaci mogli posedovati zemlju, ali Romi ne. Romski robovi nekad su
pretvarani u klovnove, ali su isto tako bili i statusni simbol i obavezan deo svakog pristojnog miraza.
Poklanjanje romskih devojaka bilo je uobičajeno, kao i sečenje šaka i razdvajanje porodica. I pored
svega, izgleda da su Romi, rumunski, a i ostali, potpuno neupoznati sa ovakvom svojom prošlošću, što
i jeste jedan od pokazatelja njihovog položaja, odnosno nevidljivosti.

Autorka postavlja nekoliko interesantnih pitanja: Jesu li Romi nomadi po prirodi ili su to postali, jer
im nikad nije dozvoljeno da ostanu? Jesu li nasilje i mržnja prema njima danas nasleđe njihovog
ropstva, uz možda njihovu nesposobnost da prevladaju svoja niska očekivanja...? Zašto se neromska
većina toliko boji romske manjine?

Peto poglavlje istražuje problematiku romskog izbeglištva, bežanja od progona i susretanja sa novim
neprihvatanjem u drugim istočnim i zapadnim zemljama. Fonseka prati izbegličke putanje sa Istoka,
preko Poljske, na putu ka Zapadu. Poljsku je početkom devedesetih zadesila najezda rumunskih
Cigana – većina živi na stanici i bavi se prosjačenjem. Prosjačenje zapravo predstavlja drevno
zanimanje, davanje milostinje potvrđuje vrlinu čak i siromaha, a neki se prosjaci poput indijskih
sadhua poštuju kao sveti ljudi. Za Rome pojam prosjaštva, odnosno traženja milostinje, jednostavno
ne postoji. Umesto toga možete reći te phirav pa-o gav – ići po selu. Romi su u Poljskoj živeli pre
nego što je Varšava osnovana u XIV veku, ali njihovo je lokalno posleratno stanovništvo jedva
primetno, tek nekih 15000. Nestali su kao i poljski Jevreji, a oni koji su ostali relativno su imućni i
dobro uklopljeni u društvo. Autorka na svom putovanju nailazi na jednu romsku porodicu koja putuje
iz Rumunije preko Poljske za Nemačku, potom sama prelazi u Nemačku u privremeni azilantski
kamp, u nameri da izvidi stanje i potraži brata romske porodice koju je srela. Uvrežena je pretpostavka
da su svi romski tražioci azila zapravo kriminalci; podrazumevalo se da je novac koji su imali stečen
na nezakonit način i taj novac im je oduziman; tako da su se mnogi našli u situaciji kada su svoj
imetak rasprodali da bi otišli na zapad, a sa zapada su deportovani nazad bez i to malo novca sa koliko
su pošli. Mnogi uništavaju svoje pasoše kako ih ne bi imali gde vratiti, ali to olakšava vlastima da ih
se odreknu. U slučajevima kada se ne zna gde neuspele azilante treba poslati, koristi se mišljenje tzv.
svedoka i stručnjaka, te se tako čak i oni koji neće da progovore mogu lako vratiti u Rumuniju, jer
"kao Cigani treba da budu otpremljeni na Crno more". To podseća na stari san o udaljenim ciganskim
rezervatima – u XVI veku Portugalija je deportovala svoje Rome u svoje kolonije u Africi, a zatim i u
Brazil i Indiju. Romi su tradicionalno element nesigurnosti i kao takvi oni su pretnja društvu. Svugde
je "rešenje" ciganskog problema u nekoj fazi uključivalo isterivanje, koncentracije Roma uz ivice
država, duž pokrajina i slično.

U šestom poglavlju autorka daje prikaz istorijata raznih pokušaja nasilne asimilacije Roma, kao i
surovih zakona koji su protiv njih donošeni u raznim vremenima i zemljama. U istočno-nemačkom
lučkom gradu, Rostoku, 1992. uprava grada izjavljuje da nema mesta za rumunske Rome koji traže
azil, iako su vlasti bile obavezne da ih prime. Romi se snalaze i borave ispred izbegličkog hotela, što
dovodi do porasta netrpeljivosti kod lokalnog stanovištva, koja rezultira napadom skinhedsa koji
zasipaju hotel molotovljevim koktelima, uz odobravanje ostalog stanovništva. Slično kao i u
Rumuniji, Nemačkom se rasprostire talas netrpeljivosti; jedna studija mladih u Lajpcigu pokazuje da
većina smatra da su tražioci azila "neugodni"...

Kakav je položaj Roma u Nemačkoj? Sinti, jedna od najasimilovanijih romskih grupa u Nemačkoj, još
nemaju status volksgruppe, kao Danci i lužički Srbi... kada stranac postaje domorodac? Nemci
tradicionalno glorifikuju mit o Volku (narodu); s jedne strane Romi su naizgled čista suprotnost
Volku, "prljavi, tamni, izopačeni, asocijalni", a sa druge strane, mada manje primetno, oni zaista
predstavljaju baš taj Volk, jer se drže zasebno i održavaju svoje običaje, jezik i usko povezanu
zajednicu koja se uvek više ceni od pojedinca.

Zastrašivanje Romima počinje veoma rano, još u uspavankama širom sveta; kuga se često prikazuje
kao stara Ciganka, ili još zlokobnije, kao teška kola koja vuku upregnuti Cigani; stari je stereotip o
Romu kao špijunu – "strani jezik, tamni izgled, mistično poreklo, dobro poznavanje lokalnih zakona,
te sklonost da se drže granice, nesklonost lokalnim običajima i nedostatak jasne privrženosti bilo
kome, bez svoje države i čak i bez želje za njom, što je stanje podjednako jedinstveno i nedokučivo,
morali su biti u službi neke strane zemlje ili vladara..." Naziv Ciganin, Tzigan, Cygani u mnogim
zemljama služi kao sinonim za "lupež", "neukus", "gnjavator", "pokvareno", "prevarantsko", "kult
muškosti" i "razmetljiva sentimentalnost"...

Strah koji izazivaju Romi kod "običnih" građana upravo je i povod nizu zakona i pokušaja manje i
više surove asimilacije. Prvi ikad izdani carski proglasi protiv Roma potiču od Maksimilijana I: 1497.,
1498. i 1500., koji Rome izdvajaju kao špijune u službi Turaka. Bizmark je još 1886. razlikovao
domaće od stranih Cigana, što je postalo zgodan izgovor za izbacivanje svakog ko nije lokalno
stanovništvo; a organizovane su i hajke. Danska je 1589. uvela smrtnu kaznu za ciganske vođe, a
nešto kasnije Švedska uvodi vešanje za ciganske muškarce. U periodu od XV do XVII veka mnoge
evropske zemlje udružile se u okrutnosti prema Romima, usvojivši razne zakone protiv njih koji su za
posledicu imali vešanje, žigosanje, brijanje glava, odsecanje ušiju, zabranu trgovine sa Romima,
zabranu pružanja utočišta, ubijanje ako se opiru hvatanju, pogubljenje bez suđenja, "jer je sam način
njihovog života nezakonit", oduzimanje imovine i slično, pa su morali postati nomadi, a na nomadstvo
se gledalo kao na dokaz moralne izopačenosti... Nešto kasnije metode postaju sofisticiranije, na primer
u Poljskoj pokušaji nasilnog zaustavljanja i pretvaranja u proletarijat... i sl. 1968. u Britaniji je
donešen zakon o lokacijama za karavane, što znači da opštine moraju da obezbede dostupno zemljište,
ali pravi cilj je bio prisiliti Rome da se nasele i na toj zemlji i ostanu. 1994. taj zakon je ukinut, uz
objašnjenje kako bi Romi trebalo da plate svoju zemlju, a potom je donet i Kazneni zakon o javnom
redu i miru, koji između ostalog kriminalizira i zaustavljanje i putovanje u bilo kom obliku. Zakon o
trgovini metalnim otpadom iz 1964. u V. Britaniji, uveo je obavezu detaljnog fakturisanja i
dokumentovanja razmene gvožđa što je bilo nesavladivo za polupismene Rome - Putnike. U XVIII
veku austrijska carica Marija Terezija i njen sin Josip II pretvaraju Rome u kmetove, zabranjuju im
kretanje, posedovanje ili trgovinu konjima, služenje romskim jezikom, a često im se i deca oduzimaju.
Carica je insistirala da se Romi zovu novi Mađari ili novi seljaci i želela je da ih prevaspita. U masi
Caričinih pretežno loših nastojanja, javlja se i pokoja pozitivna ideja kao što je na primer, insistiranje
na poboljšanju obrazovanja i stanovanja Roma. Međutim, tako nešto iziskuje previše troškova koji
padaju na teret mađarskog plemstva koje takve troškove smatra potpuno neopravdanim.
I Češka i Slovačka su imale "dobre" ideje za Rome; šezdestih godina prošlog veka sprovodi se
program "premeštanja i raspršivanja" koji dovodi do razdvajanja čitavih romskih porodica u cilju
ravnomerne demografske raspodele. Slovačka uskoro postaje poznata i po horor akciji masovne
sterilizacije romskih žena tokom porođaja bez njihovog znanja.

Fonseka izlaže i interesantno zapažanje u vezi sa izgledom Roma – što egzotičnije izgledaju tim se
smatraju "pravijima" i "drugi" ih lakše prihvataju kada su u tradicionalnim šarenim nošnjama i
kostimima, jer tada bivaju opažani kao benigni deo folklora. Kada su lepo obučeni, tamnoputi stranci
postaju egzotični, a predrasude prema njima kao da ustupaju pred romantičnim vizijama.

Sedmo poglavlje se bavi još jednim strašnim periodom u romskoj istoriji, odnosno romskim
holokaustom, koji Romi nazivaju 'porraimos' ili proždiranje. Fonseka opisuje prvo okupljanje Roma iz
cele Evrope u Birkenau kako bi se odala počast žrtvama - oko 20 000 Roma pogubljeno je u Aušvicu.
Kod Roma nema tradicije odavanja počasti, a sećanja sežu samo do najstarijih živih članova porodice.
Fonseka pronalazi u Rumuniji Romkinju koja je preživela nacističku deportaciju i ubijanja. Sećanja te
žene prepliću se sa trenutnim dešavanjima koja pogađaju njenu romsku zajednicu među kojima je u
prvom planu smrt njenog unuka. Fonseka prikazuje specifičan odnos koji Romi imaju prema smrti,
koje karakterišu mnoštvo predrasuda i načini zastrašivanja koji se u susretu sa smrću koriste (vikanje,
zadizanje suknji, promena imena bolesne osobe u ime osobe koja se mrzi, plućni bolesnici treba da
udahnu vazduh u usta žive ribe, a potom da je bace natrag u reku...). Kada se žali zabranjeno je pranje
ili češljanje kose i zabranjeno je jesti meso.

Iz autorkinog ugla poseta današnjem Aušvicu je prvenstveno jedno iskomercijalizovano iskustvo,

romske žrtve su i dalje nevidljive i ne spominju se previše; nema ni mnogo njihovih ličnih predmeta.
Za razliku od Jevreja, prvi Romi su zatvarani iz razloga što spadaju u širu kategoriju "socijalno
devijantnih" osoba i pod okriljem "prevencije zločina". Nad njima su se vršila razna istraživanja, koja
su imala za cilj da se utvrdi nasledna priroda kriminalnog i asocijalnog ponašanja. Sem istraživanja
često je bilo i indukovanja bolesti. "Čisti" Romi se smatraju manje opasnima i bivaju doživljavani kao
"plemeniti divljaci", za razliku od onih sa nešto nemačke krvi, što je bio obrnut slučaj kada su u
pitanju Jevreji. Interesantan je podatak da romske porodice u Aušvicu uglavnom nisu bile razdvajane,
a Romi su mogli sve do samog kraja zadržati kosu i lične stvari i novac, za razliku od neromskih
zarobljenika.

Fonseka pravi i poređenje između jevrejske i romske zajednice i zaključuje da ima i određenih
sličnosti koje se pre svega ogledaju u velikoj rasprostranjenosti, čestom sudbinom žrtvenog jarca,
tradicionalnim i čvrstim kodeksima, ritualima i obrascima ponašanja. Sa druge strane, a naročito kada
je u pitanju odnos prema prošlosti proganjanja, Jevreji su specijalizovani za sećanja, a Romi su
stručnjaci za zaboravljanje uz kombinaciju svojih fatalističkih shvatanja života.

Osmo, poslednje poglavlje predstavlja životni tok Nikolaja Georgeja, jednog od rumunskih romskih
aktivista, i kroz priču o njegovom životu daje presek postignutog na polju borbe za poštovanje
romskih prava, kao i tek predstojećih izazova. Rumunski Romi, iako brojni, dugo su u zvaničnim
popisima bili vođeni kao "itd". Nikolaj, sociolog, radio je u kancelariji za demografiju i za vreme
Čaušeskua, kada se između ostalog sprovodila i ideja "raspršivanja" i asimilacije Roma. Veoma
obrazovani Nikolaj je u neprestanoj dilemi i konfliktu sa sopstvenim identitetom i čak zavidi Romima
koji uspevaju da uklope moderan posao i vernost tradiciji. Jedan od takvih je i Ion Sioaba, samozvani
kralj rumunskih Roma, koji pripada plemenu Kalderaša, jednoj od najtradicionalnijih i najslabije
asimilovanoj grupi Roma kojih samo u Rumuniji ima oko 200000. Nikolaj radi kao Sioabin sekretar,
dok u jednom trenutku ne biva optužen za krađu sredstava, otet i prislino izveden na kris (romski sud).
U nesigurnim vremenima posle Čaušeskovog pada, Nikolaj se odlučuje na to da borbu za priznavanje
romskog identiteta treba voditi van Rumunije i učestvuje sa ostalim romskim intelektualcima širom
sveta u različitim inicijativama. 1992. u Slovačkoj se okuplja velika grupa Roma iz raznih zemalja i
raspravlja o svojoj budućnosti u novoj Evropi. Tom prilikom izlaze u prvi plan stare odlike romskih
vođa i najrazličitiji stilovi politike koji variraju od padanja na kolena i jadikovanja preko bučnog
udaranja šakom o sto do diplomatskog, "gadžo" stila, nedostatak unutargrupnog jedinstva i bezobzirne
borbe za vlastite interese. Ian Henkok, jedan od prisutnih romskih aktivista, ukazuje na to da nije
istina da je najveći problem Roma nedovoljan broj obrazovanih, već da je srž problema nešto što bi se
moglo nazvati i romskom "nacionalnom bolešću", a to je uplitanje ili ometanje, odnosno potreba da se
odmaže onima koji napreduju, "kao rakovi u kanti - kad se jedan pokuša uspeti van, ostali se okače na
njega i povuku ga natrag dole." Izgleda da je i to još jedna od manifestacija dominacije kolektivnog
nad individualnim – izdvajanje ugrožava zajednicu; emancipovani pojedinci kao Papuša i mnogi drugi
bivaju odbačeni.

Istorijski gledano Romi nisu imali pojam ili reč o sebi kao grupi, umesto o naciji govori se o različitim
plemenima, odnosno, proširenim porodicama ili klanovima. Međutim, ime "Romi" se sve više
pojavljuje kao zajednički naziv koji najavljuje stvaranje novog kolektivnog identiteta. Nikolaj za
razliku od mnogih drugih, ima afirmativan pristup i uvek stavlja akcenat na ono što Romi mogu
pružiti. Takođe, on se zalaže i za razdvajanje državljanstva i nacionalnosti, tj. teritorijalne od kulturne
pripadnosti i priznavanje tzv. transnacionalnog identiteta Roma. Oko uspostavljanja i definisanja
identiteta Roma, kao i regulisanja njihovog statusa unutar različitih država postoje i dalje rasprave i
različita shvatanja. Čini se da se izbor svodi na dve mogućnosti: 1. boriti se za svoja prava u kontekstu
građanskog društva, stavljajući etničko na drugo mesto, ili 2. boriti se za zakone koji će štititi prava
Roma na jednakoj osnovi sa drugim manjinama. Međutim, u idealnoj situaciji trebalo bi stremiti
obema mogućnostima istovremeno, jer se one ne isključuju. (Đorđević D. B., 2004).

Umesto zaključka

Knjiga Izabel Fonseke nije naučno delo, ali obiluje podacima zasnovanim na raznovrsnoj literaturi.
Velika vrednost knjige nalazi se upravo u činjenici što ona čitaoca na jedan nenametljiv način
upoznaje sa značajnim odlikama romske kulture i istorije. Sem toga, "Sahranite me uspravno"
poseduje i motivišuća svojstva i heurističku vrednost, jer otvara pitanja i teme koje mogu biti
podsticajne za istraživače iz različitih oblasti. Po mom mišljenju u tom pogledu su možda
najinteresantniji uvodno poglavlje o Papuši i celina o Albaniji, jer se tu autorka dotiče ključnih odlika
romskog identiteta i mnogih pitanja važnih za Rome, ali i nerome.

Kao gadži Fonseka pokušava da razume, bez preteranog objašnjavanja, ona empatiše i daje pronicljiva
i oštra zapažanja koja su potvrđena drugim nalazima. Vaclav Havel je jednom prilikom rekao da su
"Cigani lakmus test ne samo demokratije, već i civilnog društva." Knjiga Izabel Fonseke podstiče
čitaoca da dublje preispita sopstveni odnos prema drugim kulturama i identitetima, naročito prema
ovom narodu koji još uvek nije postao narod i koji se uvek nalazio "izvan istorije". Smatram da je
šteta što ovo delo još nije dovoljno dostupno našoj javnosti; po mom saznanju za sada je samo uvodni
esej o Papuši preveden i objavljen kod nas, u časopisu "Kultura" (Zavod za proučavanje kulturnog
razvoja, br. 103-104, 2002. godina).

Literatura

Đođević D. B. i Todorović D., "Religija i verski običaji Roma", JUNIR Sven, Niš, 2003.

Đorđević D., "Romi od zaboravljene do manjine u usponu", Odbor za građansku inicijativu, Niš,
2004.

Todorović D., "Romas about Others, Social Distance of the Romas from Southeast Serbia from Serbs,
Bulgarians and Albanians", u "Romas & Others, Others & Romas, Social Distance", Đorđević D. B.,
Todorović D., Milošević L., "Ivan Hadjiyski" Institute for Social Values and Structures, Sofia, 2004.
Mitrović A., Zajić G., "Romi u Srbiji", Centar za antiratnu akciju i Institut za kriminološka i
sociološka istraživanja, Beograd, 1998.

Mitrović A., Hrnjica S., Stojanović J., "Uvod u kompenzatorno obrazovanje", Društvo za
unapređivanje romskih naselja, Beograd, 2003.