Naslov originala:

Fernando Pessoa

OBRAS COMPLETAS DE FERNANDO PESSOA

Izdavanje ovog dela pomognuto je od strane

Generalnog direktorata za knjige i biblioteke / Portugal

(Direção-Geral do Livro e das Bibliotecas / Portugal)

Izdavač

PAIDEIA, Beograd

Generalni direktor

PETAR ŽIVADINOVIĆ
 Glavni i odgovorni urednik

VESNA JANJIĆ

©2011, PAIDEIA, za ovo izdanje

 FERNANDO PESOA

POZNATI STRANAC

IZABRANE PESME

IZABRALA I PREVELA SA PORTUGALSKOG

JASMINA NEŠKOVIĆ

PAIDEIA

BEOGRAD, 2011.
 PREDGOVOR

PESNIK TUĐIH ŽIVOTA

„Svi mi imamo dva života: istinski - koji snivamo u

detinjstvu,

I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;

Lažni - koji živimo u zajedništvu s drugima

I koristimo u praktične svrhe,

Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“

Autor ovih stihova - portugalski pesnik Fernando

Pesoa - rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset
sedam godina u svom ,,lažnom“ životu, nastojeći da u
njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući
svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom
životu - literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između
siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo
neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog
dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju
javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk
čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina
posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U
ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj
povesti" s jedne, i literarnom delu s druge strane,
ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti -
sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze
nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije
već i dominantna obeležja celokupne životne i književne
sudbine. Tako će najveći pesnik portugalskog govomog
područja, pisati poeziju najpre na engleskom,
zahvaljujući anglosaksonskom obrazovanju stečenom u
Južnoj Africi, a svojim maternjim jezikom ovladaće tek
sa dvadeset godina. Intelektualac svestranih znanja i
interesovanja (od lingvistike, filozofije i istorije do
okultnih nauka) napustiće univerzitetske studije u svom
rodnom gradu, pre nego što ih je uistinu i započeo,
odabravši marginalno i skromno zanimanje
„inokorespondenta“ u lisabonskim trgovačkim
preduzećima. Duhovni pustolov i kosmopolita, koji je
„oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, od rane mladosti
pa do smrti nikada neće napustiti Lisabon. Potpisnik
nekoliko najsmelijih erotskoopscenih pesama u
portugalskoj literaturi, opsednut žudnjom za ljubavlju,
provešće ceo vek u celibatu, a s jedinom ženom koju je
ikada bliže poznavao i voleo bezazlenom i detinjastom
ljubavlju, rastaće se naglo, sa obrazloženjem da njegova
sudbina „pripada drugačijem Zakonu“ i zahteva slepu
pokornost „Učiteljima koji ništa ne dopuštaju i ne
praštaju“. Istovremeno želeći sve i odričući se svega,
ovaj stidljivi boem, uvek besprekorno odeven, čovek
običnog izgleda koji ipak, po svedočenju savremenika,
nije ličio ni na jednog drugog čoveka, neprestano je
izvrtao sve vrednosti i protivurečio samom sebi.
Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim
idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici,
ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti
tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim
postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“
života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da
se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i
mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče
mogućnost svoje ovozemaljske slave. ,,Samo osrednji
genije postiže slavu; veliki genije ostaje nepoznat, još
veći genije osuđen je na beznađe, a Bog biva razapet". I
upravo zbog ove svesti o vlastitoj veličini, pesnik se,
posle nekoliko godina aktivnog učešća u književnom
životu svoje zemlje, koje će mu obezbediti mesto
korifeja portugalskog modernizma, povlači u samoću.

Pored melodičnih, rimovanih stihova kratkog

metra, u kojima sažima ezoterična i mistična iskustva,
Pesoa je svojim građanskim imenom potpisao i jedinu
zbirku pesama objavljenu na portugalskom - ,,Poruku“,
iz 1934. Ovo remek-delo autorove pune stvaralačke i
životne zrelosti, Portugalci danas slave kao veliku
nacionalnu poemu, podjednakog značaja kao
Kamoensov ep ,,Luzijadi“. Evokacija herojske prošlosti,
čiji su junaci kraljevi i moreplovci iz epohe
prekomorskih otkrića, uzori svih vrlina portugalskog
naroda, može se čitati i kao apokaliptično proročanstvo
kojim se, kroz nacionalnu sudbinu otkriva put
Čovečanstva ka krajnjem odredištu - Nebeskom
Jerusalimu. Istorijske i legendarne epizode iz ove knjige
koja ima formu triptiha, takođe se mogu tumačiti i kao
etape na razvojnom putu individue koja se, kroz „mračnu
noć duše“ probija i uspinje do prosvetljenja. Poslednje
dve decenije Pesoa je potpuno opsednut svojim svetim
pozivom. Satirući se radom i alkoholom, najveći deo
dana i noći provodi u pisanju, stvarajući jedno delo koje,
po jednodušnoj oceni kritike predstavlja „najpotpuniju
analizu, bolnu i tragičnu, ali istovremeno lucidnu i
nemilosrdnu, čoveka dvadesetog veka“.

Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka

depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando
Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ,,ličnost“,
osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu
mnoštvo likova koje je ,,zadužio“ da umesto njega
prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane
drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi
njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih
srodnika, ,,heteronima“ koji imaju razgovetne
fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim
slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni
pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki
predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih
mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na
pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku. U
polifoniji ovog razuđenog i mnogostrukog dela, koje
stvara preko sedamdeset ,,autora“ različitih žanrovskih i
poetičkih opredeljenja, izdvajaju se četiri dominantna
glasa, osobene jačine i tonaliteta - četiri zasebna pesnika,
jednako značajna i velika po složenosti tema i kvalitetu
stiha: Alberto Kaeiro, Rikardo Reis, Alvaro de Kampos i
Fernando Pesoa - ortonim.
 NEUKI UČITELJ I UČENI ĐAK

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih

heteronima, Alberto Kaeiro zauzima najistaknutije mesto
budući da je Pesoa pesme potpisane ovim imenom
smatrao najoriginalnijim i najvrednijim što je ikad
napisao, a za ostale heteronime, naročito za Kamposa i
Reisa, Kaeiro je bio nedostižni uzor i Učitelj prema
kome su se obojica odnosila s podjednakom ljubavlju,
divljenjem i poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont
iskazivali prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu.
Alberto Kaeiro da Silva rođen je u Lisabonu 1889, i
umro u svom rodnom gradu, 1915, ali je čitav svoj kratki
vek proveo na selu. Ostao je rano bez roditelja, stekao je
samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i
asketski, u kući svoje baba-tetke. Srednjeg rasta, svetlo-
smeđe kose i bistrih plavih očiju „deteta koje se ničega
ne plaši“ mnogo je više podsećao na nekog Grka iz
drevne Helade nego na Portugalca. Pripadao je, po
Pesoinoj definiciji, retkoj i snažnoj rasi takozvanih
oslobodilaca koji, poput vatre, dominantnog elementa
koji vlada njihovim bićem, deluju na ljude tako što
sažižu u njima sve ono što je sporedno i ostavljaju ih
ogoljene i stvarne, autentične i iskrene. Kampos ga je
smatrao jedinim istinski iskrenim pesnikom na svetu, a
Reis genijem koji je i suviše individualan i nov da bi se
mogao porediti s drugim velikim pesnicima. Živeći izvan
civilizacije, u pastoralnom okruženju livada i pašnjaka,
potoka i šuma, Kaeiro opeva ono što vidi svojim
pogledom „plavim kao nebo“, bez posredništva misli,
ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili
vrednuje. „Nemam nikakve filozofije, imam čula“,
ponavljače ovaj pesnik čija je poezija, kao svojevrsno
umeće gledanja, prirodna i spontana ,,kao rađanje vetra“.
Težeći apsolutnoj objektivnosti i smatrajući da su u
pesništvu najvažniji čulni utisci, a da mišljenje može biti
samo sinonim osećanja, ovaj pesnik kod koga ne
nalazimo nijednu stilsku figuru izuzev tautologije,
zadovoljava se imenovanjem i nabrajanjem ,,stvarnih“
stvari, poričući im bilo kakav transcendentalni smisao ili
skriveno značenje. Za ovog paganina i panteistu,
vrhovno božanstvo zove se Priroda (uvek sa velikim
početnim slovom), ali ona nam se ne ukazuje kao jedna
sveobuhvatna celina, već kao beskonačan niz
pojedinačnih stvari. U sistemu Prirode, kako ga Kaeiro
vidi, ne postoji nikakva hijerarhija u vrednosnom smislu,
jer je sve podjednako važno i vredno, a čovek nije
gospodar prirode, već samo jedan njen deo, brat drveća,
cveća i trave, životinja i kamenja. Da bi se vratio prirodi,
od koje ga je civilizacija odvojila i udaljila, čovek treba
da se oslobodi svekolikog nasleđa religije, morala,
filozofije itd, da se oslobodi hrišćanskog bremena
prvobitnog greha i povrati iskonsku bezazlenost i čistotu
koje bi mu omogućile da uspostavi saglasje sa svetom
kako bi postigao sklad i sa samim sobom. Nauk ovog
neukog Učitelja svodi se pre svega na odučavanje od
svega naučenog, na oslobađanje od onog neudobnog
odela koje su nam skrojile filozofija, teologija, politika,
ideologija, umetnost i kultura, a njegov ciklus pesama
„Čuvar stada“ može se čitati i kao brevijar Kaeirovog
neobičnog učenja (ili antiučenja) i priručnik za duhovno
vežbanje u neposrednom sagledavanju stvarnosti, čista
duha i bistrog pogleda. Za pesnika koji misli i piše
prirodno ,,kao što cveće ima boju“, poezija, a ni bilo koja
druga umetnost, nisu tekovina civilizacije, već
imanentno svojstvo čovekovog bića. Otud su njegove
pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena svim
onim pesnicima zaokupljenim pitanjima stila i jezika,
koji „obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske“.

Deo ove Kaeirove kritike mogao bi se uputiti i

njegovom učenom ,,đaku“, Rikardu Reisu. Od svih
heteronima, doktor Reis je najobrazovaniji, najugledniji,
najuglađeniji i verovatno najinteligentniji. Roden u Portu
19. septembra 1887. godine, lekar po struci, odgojen u
jezuitskom koledžu, latinista po tuđem a poluhelenista
po vlastitom obrazovanju, esteta zadojen klasičnom
kulturom i paganin prognan iz „drevne otadžbine svoje
vlastite vere“ koji se u modernom svetu osećao kao
beskućnik, Reis se izdvaja mentalnom disciplinom,
izvanrednim poznavanjem maternjeg jezika i uzvišenim
stilom. Za razliku od Kaeira koji je ,,umro“ i zaćutao još
1915, i većine drugih heteronima koji su se javljali
sporadično, Rikardo Reis će, počev od juna 1914.
godine, kada nastaje prva pesma potpisana njegovim
imenom, biti kontinuirano prisutan i aktivan u duhu
Fernanda Pesoe sve do njegove smrti, novembra 1935.
Kao duhovni potomak stoičara i epikurejaca, Reis stvara
jednu misaonu, sofisticiranu poeziju zasnovanu na
stoičkom geslu Sustine et abstine i na Horacijevom
Carpe diem. Od svog latinskog uzora, Horacija, Reis ne
preuzima samo poetiku zlatne sredine već i formu ode
koju pokušava da oponaša u svojim stilizovanim
pastišima, pišući portugalski kao da piše latinski. To
postiže pre svega tako što menja uobičajeni sintaksički
red reči, koristeći smele inverzije, razdvajanja,
opkoračenja, eklipse itd. Zbog negovanog izraza, stilske
prefinjenosti i otmenog tona, Pesoa je tvrdio da Reis piše
bolje od njega, ,,ali sa jednom čistotom koju smatram
preteranom". Reis je ostvario Pesoin apolonijski estetski
ideal zasnovan na ravnoteži subjektivnog i objektivnog,
jer ,,gde nema harmonije, gde ne postoji ravnoteža
suprotnosti, ne može postojati nikakva nauka niti
umetnost, jer ne može postojati ni sam život“. Za Reisa
je, nasuprot Kaeiru, poezija plod duha, a samo narod
visoke kulture može da stvori velike pesnike. I u
najmanjoj pesmi nekog pesnika mora postojati nešto po
čemu se vidi da je postojao Homer. „Pesma je projekcija
neke ideje u reči posredstvom emocije. Emocija ne čini
osnov poezije: ona je samo sredstvo kojim se ideja služi
da bi se prevela u reč“, pisao je Reis u svojim poetičkim
zapisima. „Što je pesma hladnija, to je savršenija“. Ako
poeziju ovog pesnika procenjujemo merilima koja je on
sam postavio, moramo joj priznati visok stepen
savršenstva. Jer, malo je koji pesnik od Homera do naših
dana uspeo s manje emocija da saopšti svoju nihilističku
viziju sveta. Pribrano i hladnokrvno, Reis neumorno
ponavlja da je biće samo slabašna i prolazna svetlost na
rubu ništavila. Mi nismo ništa, nemamo ništa, sva su
naša dela ništavna. Savršeno svestan kratkoće vremena,
prolaznosti i krhkosti svega postojećeg, neumitnih
zakona koji ništa i nikoga ne štede, čak ni same bogove,
Reis ne jadikuje nad zlosrećnom sudbinom čoveka i
sveta već, naprotiv, na svom pesimizmu gradi jednu
etiku potpunog prihvatanja. U skladu sa stoičkim
shvatanjem da moramo biti ravnodušni prema svemu što
nije u našoj vlasti Reis jedini način ispoljavanja slobode
vidi u dobrovoljnom prihvatanju ropstva, a najveću
snagu u svesti o vlastitoj slabosti. Ta svojevrsna ljubav
prema sudbini (amorfati, kako su je stoici nazivali)
osnovni je preduslov za postizanje vrhovnog dobra kome
svaki mudar čovek treba da teži - spokojstva. Duševni
mir, spokojstvo i vedrina omogućiće nam da uživamo u
svakom trenutku, kao da je prvi i poslednji, poput onih
jednodnevnih cvetova koji se rađaju posle izlaska sunca i
umiru pre njegovog zalaska, ne upoznavši nikad tminu
koja im prethodi i koja im predstoji.

Iako su pesme potpisane imenom Rikarda Reisa,

upravo zbog svog jezičkog i stilskog savršenstva koje je
teško oponašati, najmanje zastupljene u prevodima
Pesoine poezije na strane jezike, Reis je nesumnjivo
najpoznatiji Pesoin heteronim zahvaljujući romanu
jedinog portugalskog nobelovca - Žozea Saramaga -
„Godina smrti Rikarda Reisa“. A svako ko se nađe u
prilici da se pokloni senima najvećeg portugalskog
pesnika, čiji se grob od 1985. godine nalazi u manastiru
Sveti Žeronim, pored najvećih nacionalnih veličina -
Vaska da Game i Luisa de Kamoisa - moći će na
nadgrobnoj steli da pročita stihove jedne ode Rikarda
Reisa, koji glase:

,,Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe

Ništa nije prekomerno, okrnjeno.

 Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe

U najmanje što činiš.

Tako u jezeru svakom ceo mesec

Blista, jer živi u visini.“

ZAGONETKA ZVANA PAŠEKO

Epizodna i tajanstvena pojava Koelja Pašeka u

sazvežđu Pesoinih heteronima i danas predstavlja
zagonetku, a njegova poema ,,S one strane drugog
okeana“, napisana u slobodnim stihovima bez
interpunkcije, zauzima posebno mesto u opusu
portugalskog pesnika. U Pesoinoj bogatoj i raznovrsnoj
rukopisnoj zaostavštini nije pronađena nijedna
biografska naznaka niti skica za psihološki portret ovog
heteronima, za kog se jedino pouzdano zna da se pojavio
pre 1915, budući da je jedina pesma potpisana njegovim
imenom bila spremna za objavljivanje u trećem broju
časopisa Orfej, koji je za pesnikovog života ostao
neobjavljen. Iako posvećena Albertu Kaeiru, rustičnom
pesniku uzvišene jednostavnosti, Pašekova poema nema
ničeg zajedničkog s Kaeirovom vedrinom i apolonijskim
osećanjem za meru i harmoniju. Naprotiv, kao pesnik
,,splina“ i dekadentnog odustajanja od aktivnog života,
idealni dekor za svoju melanholiju Pašeko nalazi u
napuštenim starinskim salonima, zapuštenim vrtovima i
noćnim pejzažima lišenim ljudskog prisustva. Međutim,
njegova posebnost ispoljava se pre svega na formalnom
planu, u impulsivnom nizanju slika, koje naviru kao u
nekom transu i čiju je asocijativnu ili logičku povezanost
često veoma teško pratiti. Zahvaljujući toj slobodnoj igri
asocijacija i postupku koji je najbliži automatskom
pisanju, Pašeko se s pravom može svrstati u jednog od
preteča nadrealizma.

ODISEJ U KIŠNOM MANTILU

Alvaro de Kampos, najkontroverzniji od svih

heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15.
oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću
Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična
primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan
južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska
putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna
upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je
Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta,
kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem
pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske
akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja
na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno
nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo
ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnik
Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je
Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti
sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život
ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i
duhovnog iskustva. Za razliku od Alberta Kaeira i
Rikarda Reisa, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj
epohi i čiji je se život odvijao u jednom metafizičkom
prostoru, izvan vremena, Kampos je potpuno ukorenjen
u svoje doba i, po svom temperamentu, pogledu na svet i
senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX
veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive
radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano,
Kampos je putovao, „oplovio sva mora i otkrio sve
Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao
u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao
časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste
zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove
avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima
uverljivost stvarnog života.

Prva pesma potpisana imenom Alvara de

Kamposa, „Trijumfalna oda“, nastala je juna 1914. u
jednom dahu, kao po nekom unutrašnjem diktatu, a za
razliku od svih pesama druga dva velika heteronima -
Alberta Kaeira i Rikarda Reisa - koje su pisane perom,
otkucana je na pisaćoj mašini. Napisana u zahuktalom
ritmu dugih slobodnih stihova, ova oda s futurističkim
oduševljenjem slavi neiscrpnu raznolikost sveta,
obogaćenog dostignućima modeme civilizacije. Pesnik,
međutim, nije oduševljen samim simbolima novog doba,
motorima, mašinama, automobilima, aeroplanima itd,
već činjenicom da su oni suštinski i trajno proširili
granice saznanja i obogatili svet jednom novom lepotom,
novom osećajnošću i novim mogućnostima ne samo
primanja čulnih utisaka već i njihovog izražavanja. ,,Ah,
kad bih mogao da se izrazim sav, kao što se motor
izražava“, glasi jedan od stihova ove poeme, koji će
postati Kamposov poetički imperativ u periodu od 1914.
do 1916, obeleženom bumom i grozničavom
stvaralačkom aktivnošću iz koje nastaju sve velike
pesnikove poeme i manifesti prvog avangardnog talasa u
portugalskoj književnosti.

Međutim, već nekoliko meseci posle „Trijumfalne

ode“, objavljene u prvom broju časopisa ,,Orfej“, nastaju
i „Dva odlomka iz oda“, fragmenti jedne nezavršene
poeme koja svojim meditativnim i melanholičnim tonom
najavljuje jednog sasvim drugog i drugačijeg Kamposa,
okrenutog introspekciji, opsednutog nemirom, tugom,
čamotinjom i žudnjom za „drugim stvarima koje nisu ni
zemlje, ni trenuci, ni životi“ već, možda, „druga duševna
stanja“. Taj drugi Kampos, sit svih iskustava i saznanja,
pošto je već video ,,sve što nikad nije video i sve što još
nije video“ u velikoj poemi „Proticanje sati“, priznaće, s
bolnom ironijom, svoje osećanje promašenosti i
nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, a umesto
optimističkog slavljenja postojanja u svim mogućim
vidovima, u svim vremenima i na svim mestima, žudeće
za jedinim mogućim smirenjem - povratkom u ništavilo
nepostojanja. Jedino je poema „Pozdrav Voltu Vitmenu“
lišena svakog prizvuka melanholije, napisana od početka
do kraja u slavu oslobađanja kao svojevrsni panegirik
totalno proživljenom životu. Ove dve poeme, međutim,
objavljene tek posle pesnikove smrti, nisu uspele da
pomrače sjaj i veličinu grandiozne „Pomorske ode“.
 „Pomorska oda“, koju je jedan engleski pesnik
nazvao ,,najbučnijom poemom ikada napisanom“, a sam
Pesoa smatrao istinskim remek-delom, spada ne samo
među najveća pesnička dostignuća portugalske
književnosti, već i u sam vrh svetske poezije svih
vremena. „Nijedna nemačka regimenta nikad nije
dostigla unutrašnju disciplinu ove kompozicije, koja po
svojoj organizaciji predstavlja pravo-pravcato čudo“,
pisao je Pesoa o ovoj svojoj odi, objavljenoj 1916.
godine u drugom (ujedno i poslednjem) broju
časopisa ,,Orfej“. I premda autor poredi njenu strukturu
sa pindarskim odama, ova poema, napisana slobodnim
stihom, poznavaoce muzike mnogo više podseća na neko
od velikih postromantičarskih simfonijskih dela jednog
Bruknera ili Malera, a počinje pianissimo, razvijajući se
u sporom krešendu do klimaksa posle kojeg se ton
ponovo lagano spušta i završava u pianissimu. Ova
apologija svekolikog pomorskog života, od Homera do
modernog doba, ujedno je i istorija Portugala, jedne male
zemlje, a nekadašnje velike prekomorske sile koja je u
prekookeanskim prostranstvima tražila odušak svojoj
lutalačkoj čežnji. Poema u kojoj putovanje kroz prostor
teče uporedo s kretanjem kroz vreme, takođe se može
čitati i kao odisejska pustolovina ljudske duše, vođene
dvostrukom žudnjom da izmeri „bezmerno bezmerje
bezmernoga mora“, ali i da u tom beskrajnom bespuću,
gde ništa ljudsko nije ni trajno ni stalno, pronađe sebi
utočište.

Jasmina Nešković
PESME

AUTOPSIHOGRAFIJA

Pesnik je majstor pretvaranja.

Tako se savršeno pretvara

Da lažni bol pretpostavlja

Bolu koji stvarno oseća.

A u bolu pročitanom

Čitaoci prepoznaju

Ne njegova bola dva

Već bol što ne osećaju.

I tako se u krug vrti

I zabavlja razum time

Voz taj mali na oprugu

Što po srcu nosi ime.

POETSKA DUŠA UNIVERZUMA

Da sam pesnik zadojen filozofijom

A ne filozof s pesničkim sklonostima,

Voleo bih lepoti stvari da se divim,

Da otkrivam u neprimetnom, u sitnicama,

Poetsku dušu univerzuma.

ANALIZA

Tako je nestvarna pomisao o tvom biću

Što mi se javlja dok te gledam, kada

Oči svoje utopim u tvoje, gubim ih iz vida

I ništa u mom pogledu ne ostaje, i tvoje se telo

Udaljuje daleko, daleko od moga pogleda,

A predstava o tvom biću ostaje sasvim blizu

Pomisli da te gledam, i blizu poznanja

Što čini da shvatim ko si, iz proste činjenice

Da sam te svestan ja gubim predstavu o samom sebi.

I tako, dok se pretvaram da te ne vidim, ja umišljam

Opsenu svog doživljaja i sanjam:

Ne vidim te, ne vidim ništa niti znam

Da te vidim, a ne znam čak ni ko sam, dok se smejem

Iz dubine ovog tužnog sutona u sebi

U kome osećam da sanjam ono što osećam da jesam.
JOŠ TUŽNIJE OD ONOG ŠTO SE ZBIVA

Još tužnije od onog što se zbiva

Jeste ono što se nikad nije zbilo.

Moje srce, ko je rastužio?

Ko ga je mojim učinio?

S oblakom stiže tama da zamrači

Široko polje ispod neba.

Sećanja? Sve se zaboravlja.

Život je samo ono što se gubi.

Pa kako još čovek da ne poludi?

Jedan taj u meni koga zovem ja.

BOG

Ponekad sam Bog koga u sebi nosim

I tada sam Bog i vernik i molitva

I slika od slonovače

U kojoj su zaboravili tog Boga.

Ponekad sam samo nevernik

Tog ličnog Boga u koga se pretvaram u zanosu.

Posmatram u sebi celo jedno nebo

A to je samo nebo visoko i šuplje.

IZMEĐU SNA I SANJARENJA

Između sna i sanjarenja,

Između mene i onoga

Koga u sebi pretpostavljam

Teče jedna reka beskrajna.

Prošla je kraj drugih obala,

Drugačijih i dalekih

Na mnogim putovanjima,

Poznatih svakoj reci.

Stigla je danas do mog stana

Do kuće koja sam ja.

Protiče, ako o sebi razmišljam,

Kad se probudim, već je protekla.

A onaj kog osećam i koji mre

U svemu što me za mene vezuje

Spava tamo gde reka protiče –

Ta reka beskrajna.
BOŽIĆ

Jedan Bog se rađa. Drugi umiru. Istina je

Ostala gde je i bila: samo se Greška promenila.

Imamo sada neku Večnost drugu,

I uvek je bolje ono što je prošlo.

Slepa, Nauka jalovu grudu ore.

Luda, Vera živi san svog oboženja.

Novi Bog je tek još jedna reč više.

Ne traži, ne veruj: skriveno je sve.

KAKVA JE DRUGA OSOBA IZNUTRA

Kakva je druga osoba iznutra

Ko bi to mogao i da sanja?

Tuđa je duša druga vasiona

S kojom je nemoguća svaka spona,

S kojom nema istinskog razumevanja.

Jedino sopstvena duša

Nije nam nepoznata.

Duše drugih su pogledi,

Pokreti, reči,

S pretpostavkom izvesne sličnosti

U dubini.
KOSA KIŠA

Prelazi preko ovog predela moj san o jednoj beskrajnoj

luci I boja cveća providi se kroz jedra velikih lađa

Što se odvajaju od gata vukući po vodi kao senku

Obrise onog drevnog drveća na suncu...

Luka koju snivam mračna je i bleda

A ovaj predeo prepun sunca s ove strane...

Ali u mom duhu današnje sunce je mračna luka

A lađe što izlaze iz luke - ovo drveće na suncu...

Dvostruko oslobođen, otisnuo sam se niz predeo...

Obris gata je ulica tiha i jasna

Što se penje i uspravlja poput zida

A jedrenjaci promiču kroz stabla drveća

Uspravno vodoravni

I bacaju užad u vodu, jedno po jedno, kroz lišće...

Ne znam koga sebe sanjam...

Najednom je sva morska voda u luci prožima do dna

I ja vidim, tamo u dubini, kao na nekom ogromnom

raširenom plakatu

Čitav ovaj predeo, drvored, ulicu što se žari u luci

I senku jedne lađe, starije od ove luke, kako klizi

Između mog sna o luci i mog pogleda na ovaj predeo

I prilazi mi, i ulazi u mene

I prolazi s druge strane moje duše...

II
Osvetljava se crkva unutar kiše ovog dana,

I svaka sveća što se pali novi je nalet kiše koja udara o

okna...

Raduje me što čujem kišu jer ona je obasjan hram

A prozori crkve, posmatrani spolja, jesu šum kiše koja se

čuje unutra...

Velelepni sjaj glavnog oltara to je moja nesposobnost da

razaznam brežuljke

Kroz kišu, ono svečano zlato na pokrovu oltara...

Ori se pesma hora, latinske reči i vetar što trese moja

stakla

I čuje se žubor vode u činjenici da je tu i hor prisutan...

Misa je automobil što prolazi

Između vernika koji kleče u tuzi današnjeg dana...

Nagli vetar raspiruje sjaj

Praznika u katedrali i romor kiše upija sve

Dok na kraju ne ostane samo glas sveštenika - voda što

se gubi u daljini

Uz zvuke automobilskih točkova...

I svetlosti crkve gasnu

U kiši što prestaje...

III

Velika egipatska Sfinga sanja u ovom listu papira...

Pišem - a ona se pomalja kroz moju providnu ruku

I na obodu hartije uzdižu se piramide...

Pišem - uznemiren što vidim da se vrh moga pera

pretvara U profil kralja Keopsa...
Naglo se zaustavljam...

Smrklo se sve... Padam u ponor sazdan od vremena...

Zatrpan sam ispod piramida pišući stihove pri jasnoj

svetlosti ovog svećnjaka

A čitav Egipat me pritiska odozgo kroz znakove koje

perom ispisujem...

Čujem smeh Sfinge kako se prolama

Iz zvuka mog pera što klizi po hartiji...

Neka ogromna ruka prolazi kroz moju nemogućnost da

je vidim,

I gura sve ka uglu tavanice iza mojih leđa,

A na papiru po kom pišem, između njega i mog pera

Leži leš kralja Keopsa i pilji u mene razrogačenim

očima,

I između naših ukrštenih pogleda protiče Nil

I neka radost barki s razvijorenim zastavama

Tumara po razvučenoj dijagonali

Između mene i onoga što mislim...

Pogrebi kralja Keopsa u starom zlatu, i u Meni!...

IV

Od kakvih je bubnjeva sazdana tišina ove sobe!...

Zidovi su u Andaluziji...

Raskalašni plesovi u nepomičnom blesku svetlosti...

Čitav se prostor najednom zaustavlja...

Zaustavlja, klizi, razmotava...

I u jednom uglu tavanice, visoko negde iznad nje,

Bele ruke otvaraju tajne prozore

I buketi ljubičica padaju

Jer se napolju prolećna noć prostire

Povrh mog bića sklopljenih očiju...

Napolju kovitlac sunca vrti konje s ringišpila...

Drveće, kamenje, gore, nepomično u meni plešu...

Mrkla noć na osvetljenom vašaru, mesečina po

sunčanom danu, napolju,

I sve se svetlosti vašara kao jeka odbijaju o dvorišne

zidove...

Grupice devojaka s krčazima na glavi

Što prolaze napolju, omamljene od stajanja na suncu,

Ukrštaju se s lepljivim gomilama sveta koji tumara

vašarom,

Sveta prošaranog svetiljkama baraka, noćnom tminom i

mesecom.

I te se dve grupe sreću i prožimaju

Sve dok ne obrazuju jednu jedinu, jedinstvenu a
udvojenu...

Vašar i vašarska svetla i svet koji se tuda kreće,

I noć što obuhvata vašar i podiže ga uvis,

Promiču iznad krošnji drveća punih sunca,

Prolaze primetno ispod hridina što blistaju na suncu

I pomaljaju se iza krčaga koje devojke na glavi nose,

I ceo je taj prolećni predeo mesec iznad vašara,

A ceo vašar sa svojom vrevom i svetlima je postolje

ovog sunčanog dana...

Najednom neko protrese taj dvostruki čas kao u nekom

situ

I, izmešana, prašina dveju stvarnosti pada

Na moje ruke pune crteža lučkih pristaništa

S velikim lađama koje odlaze i ne pomišljaju da se

vrate...

Prah belog i crnog zlata na mojim prstima...

Moje su ruke koraci one devojke koja napušta vašar

Sama i zadovoljna kao današnji dan...

VI

Dirigent zamahne palicom,

I razlegne se muzika čeznutljiva i tužna...

Seća me na moje detinjstvo, na onaj dan

Kad sam se igrao pored baštenskog zida

Bacajući loptu na čijoj se jednoj strani

Video zeleni pas u skoku, a na drugoj

Plavi konj u galopu sa žutim jahačem...

Muzika se nastavlja, i evo, sred mog detinjstva

Najednom između dirigenta i mene, belog zida,

Lopte što ide tamo-amo, čas kao zeleni pas,

Čas kao plavi konj sa žutim jahačem...

Celo je pozorište moja bašta, moje detinjstvo

Prostire se svud, a lopta dolazi da svira

Neku tužnu i nejasnu muziku što po mojoj bašti tumara

Odevena u zelenog psa što se pretvara u žutog jahača
(Tako se brzo lopta kotrlja između mene i svirača...)

Bacam je u naručje mog detinjstva, a ona

Prelazi kroz celo pozorište što se pruža kraj mojih nogu

I igra se sa žutim jahačem i zelenim psom

I jednim plavim konjem što preskače preko zida

Moje bašte... A muzika baca lopte

Na moje detinjstvo... I baštenski zid je sazdan od pokreta

Palice, i zbrkanih okretanja zelenih pasa,

Plavih konja i žutih jahača...

Celo je pozorište jedan beli zid muzike

Po kome neki zeleni pas juri moj žal

Za detinjstvom, plavoga konja sa žutim jahačem...

I s jedne na drugu stranu, zdesna nalevo,

Od drvoreda i kroz granje pod krošnjama

S orkestrom što svira,

Sve do polica s loptama u dućanu gde sam kupio i onu

svoju,

A gazda dućana se smeši kroz sećanja na moje

detinjstvo...

I muzika prestaje kao zid što se obrušava,

Lopta se kotrlja provalijom mojih prekinutih snova,

A s visine jednog plavog konja, dirigent, žuti jahač, sada

već sav u crnom,

Zahvaljuje, spustivši palicu na ivicu zida koji beži,

Zatim se klanja, i smeši, s jednom belom loptom na

glavi,
Belom loptom što nestaje iza njegovih leđa...
***

Sunce nežno pozlaćuje

Kuće kao bregove.

Iznad grada bez obzora

Neka zlatnožuta tuga.

Sa senkom večeri pada

I blago nas pozleđuje

- Jer sad je kasno već –

Sve što je bilo nekada.

U taj čas više nego ikad

Oplakujem ono što sam izgubio.

Iznova prizivam sećanje od pepela i zlata

A da ga nisam video nikad.
***

O, zvono sela mojeg

Bolno u tihoj večeri

Svaki tvoj odjek

U mojoj duši muklo ječi.

A zvoniš tako usporeno

Kao da te život muči

Da svaki tvoj zvon

Kao sopstveni odjek zvuči.

I mada brujiš tu pokraj mene

Kad prolazim, u skitanju večnom

Podsećaš me na neki san

U daljini moje duše ječiš.

I sa svakim udarom tvojim

Što treperi pod otvorenim nebom

Osećam prošlost sve dalje i dalje,

Osećam žalost sve bliže i bliže.

***

Tako je tiha kiša dok u zraku rastače se

(Ni ne izgleda da iz oblaka stiže)

Čini se zato da i nije kiša

Već blagi šapat što sve ćućoreći

Samozaboravu sada će pribeći.

***

Smrt je krivina na drumu.

Umreti znači samo ne biti viđen.

Ako oslušnem, tvoje korake čujem

Koji postoje kao što postojim i ja.

Zemlja je od neba sazdana.

Laž gnezda nema.

Nikad se niko nije izgubio.

Sve je istina i putanja.

***

Stigavši dovde, gde sam danas, uviđam

Da sam drugačiji u svojoj bezobličnosti.

Sam se sa sobom mimoilazim na vlastitom putu.

Ne prepoznajem nekadašnjeg sebe u svojoj sadašnjoj

ličnosti.

Nisam li ja možda, jer ništa nije nemoguće,

Različita bića dospela iz drugih svetova,

Da se spoje u istu osetljivu tačku prostora

U onog mene koga ovde predstavljam?

I najzad, pošto sve može biti,

Jer misao sve može da zamisli,

Nisam li samo trenutni šapat

Vremena-bića čiji sam smisao postojanja?
***

O more, more slano, koliko tvoje soli

Ima u suzama Portugala!

Da bismo te oplovili, koliko je majki proplakalo,

Koliko se sinova uzalud molilo!

Kolike su neveste ostale neudate

Da bi ti naše postalo, o, more!

A je li vredelo? Sve vredi truda

Ako duša nije uskogruda.

Ko hoće da prođe iza Bahadora

Mora da prođe s druge strane bola.

Opasnost i ponor Bog je moru dao,

Ali je u njemu nebo odslikao.

***

Između mesečine i lišća,

Između spokoja i drvoreda,

Između noći i povetarca

Promiče jedna tajna.

Prati je moja duša u prolazu.

***

Stižem izdaleka

I nosim u svom profilu,

U obliku maglovitom i dalekom,

Profil drugog bića u raskoraku

S mojim sadašnjim gadnim ljudskim likom.

Nekad možda bejah, ne Boabdil,

Već njegov poslednji pogled, sa druma,

Koji je uputio napuštenoj Granadi,

Hladnim gradskim obrisima pod glatkim indigom...

A danas mi osta samo carska tuga

Za onim što videh u sebi daleko...

I ja sam tek svoje izgubljeno blago...

I na ovom putu prema nepoznatom

Cvetaju na rubu, tankom slavom nekom,

Suncokreti carstva umrlog u meni...

MUMIJA

Miljama sam išao senovitim

Unutar svoje misli.

Rascvetala se naopačke

Moja lenjost nesuvisla

I svetiljke se pogasile

U ložnici što se njiše.

Sve se najednom preokreće

U meku pustinju

Koju vide moji dodiri

Po baršunastim zastorima
A ne moje oči.

Postoji jedna oaza u Neizvesnosti

I, kao slutnja svetlosti,

Kroz neprobojnu tminu

Prolazi karavan.

Namah zaboravljam

Kakav je prostor, a vreme zauzima

Uspravan položaj, umesto vodoravan.

Ložnica se spušta

Neznano kud

Sve dok se sa mnom ne mimoiđe.

Neki lagani dim se diže

Iz mojih opažaja.

U meni više nema mene. Ne postoji

Ni unutra ni napolju.

I pustinja je sada

Okrenuta naglavačke.

Pojam mog kretanja

Zaboravio je moje ime.

U duši me telo pritiska kao breme.

Osećam se kao zavesa

Što zastire odaju

U kojoj neko mrtav leži.

Nešto je palo

I zaječalo u beskraju.

II
U senci Kleopatra mrtva leži.

Kiši.

Pogrešnu su zastavu razapeli na lađi.

Kiši stalno.

Zašto ti gledaš grad udaljeni?

Tvoja je duša grad udaljeni.

Kiši hladno.

A kad je reč o majci što u naručju ljulja mrtvog sina –

Svi mi u naručju ljuljamo mrtvog sina.

Kiši, kiši.

Tužan osmeh što je zaostao na tvojim umornim usnama,

Vidim u pokretu kojim tvoji prsti premeću tvoje prstenje.
Zašto uopšte kiši?
III

Čiji je to pogled

Što iz mojih očiju vreba?

Kad mislim da vidim,

Ko nastavlja da gleda

Dok ja razmišljam?

Koje puteve slede,

Ne moji koraci tužni,

Već stvarnost mojih koraka?

U polusenci moje sobe,

Ponekad, kad

I za samog sebe

U duši jedva postojim,

Drugi smisao poprima

U meni čitav Svemir –

To je izbledela mrlja

Moje vlastite svesti

O načinu na koji stvari poimam.

Ako se upale sveće

I ovde ne bude samo

Nejasna svetlost od spolja

- Ne znam s kog fenjera

Što negde na ulici gori –

Obuzeće me mračna želja

Da u životu i Vasioni

Nikad više ne bude ničeg

Sem ovog muklog trena

Koji čini moj život sada:

To je tren - pritoka

Jedne reke što neprestano teče

Ka svom zaboravu,

Tajanstveni prostor

Usred prostora pustih

Što nikakvog smisla nema

I ne predstavlja ničemu ništa.

I tako prolazi čas

Metafizičkim hodom.

IV

Moje se teskobe

Kotrljaju niza stepenice.

Moje se želje njišu

Sred uspravnog vrta.

U Mumiji je položaj savršeno tačan.

Muzika daleka,

Muzika suviše daleka,

Da bi Život mogao da prođe

A zaboravi pokrete da pobere.

Zašto se stvari razmiču da mi načine prolaz?

Plašim se između njih da prođem, jer su tako nepomično

svesne.

Plašim se da ih ostavim iza leđa, kad počnu da skidaju

maske.
Ali uvek postoje neke stvari iza mojih leđa.

Osećam kako me odsustvo njihovih očiju motri, i

podilazi me jeza.

Zidovi, nepokretni, protresaju mi čula.

Razgovaraju sa mnom stolice, bez glasa koji mogu da

čujem.

Šare na stolnjaku su žive, i svaka od njih je ponor.

Sijaju smešeći se vidljivim usnama nevidljivim

Vrata što se svesno otvaraju

A jedna ruka koja ih pomera, to je put koji se njima

otvara.

Odakle me to posmatraju?

Koje to stvari lišene vida gledaju u mene?

Ko to iz svega vreba?

Uglovi me motre netremice.

Glatki zidovi zaista mi se smeše.

Utisak da sam ja samo svoj vlastiti trn.

Sablje.
 Alberto Kaeiro

ČUVAR STADA

Ja nikad nisam čuvao stada,

Ali kao i da jesam.

Moja je duša poput čobanina,

Poznaje vetar i sunce zna

I ide ruku pod ruku s godišnjim dobima

Korača napred i gleda.

Svekoliki mir Prirode bez ljudskog prisustva

Dolazi da sedne kraj mene.

Ali ja sam tužan kao zalazak sunca

U našoj uobrazilji

Kada u dnu ravnice najedanput zahladni

I oseća se da je noć

Kao neki leptir ušla kroz prozor.

Ali moja je tuga spokojna

Zato što je prirodna i pravedna

A to je baš ono što i mora u duši da se nalazi

Kad ona misli da postoji

Dok ruke beru cveće bez razmišljanja.

Kao zvon praporaca

Iza okuke druma

Moje su misli zadovoljne.

Jedino mi je žao što znam da su zadovoljne,

Jer, kada to ne bih znao,

Umesto što su zadovoljne i tužne,

Bile bi vesele i zadovoljne.

Razmišljanje je neprijatno kao hodanje po kiši

Kad se vetar pojačava i čini se kao da pljušti sve jače.

Nemam ni ambicija ni želja.

Da budem pesnik nije mi ambicija.

To je moj način samovanja.

A ako ponekad poželim,

Tek radi maštanja, da budem jagnje

(Ili celo stado

Da bih se raštrkao po čitavoj padini

I bio mnoštvo srećnih stvari u isti mah),

To je samo zato što osećam ono što pišem pred sunčev

zalazak,

Ili kad neki oblak zakloni rukom svetlost

I po travi se razlije tišina.

Kad sednem da stihove pišem

Ili kad, tumarajući puteljcima i kozjim stazama

Stihove pišem na hartiji koju nosim u mislima,

Osećam štap u svojim rukama

I vidim svoj lik ocrtan

Na vrhu nekog brežuljka

Kako nadgleda moje stado i moje ideje gleda,

Ili gleda moje ideje a vidi moje stado,

I smeška se neodređeno kao neko ko ne shvata o čemu se

priča

A hoće da se pretvara kao da je shvatio.

Pozdravljam sve one koji će me čitati

I skidam im šešir širokim zamahom

Kada me spaze na pragu moje kuće

Čim se kočija na brdu ukaže.

Pozdravljam ih i želim im sunce,

I kišu, kad je kiša nasušna,

I da se u njihovim domovima

Ispred otvorenog prozora

Uvek nađe omiljena naslonjača

Gde mogu da sede čitajući moje stihove

I dok ih čitaju neka pomisle

Da sam i ja samo jedan deo prirode –

Na primer, ono staro drvo

U čiju bi hladovinu kao deca

Popadali premoreni od igranja

I brisali znoj s vrelog čela

Rukavom keceljice sa tufnama.

II
Moj pogled je bistar poput suncokreta.

Navikao sam da hodam drumovima

Gledajući pri tom i levo i desno,

I da se katkad osvrćem unazad...

A ono što vidim svakoga časa

To još nikad ranije video nisam,

I savršeno sam toga svestan...

Umem da se prepustim onom suštom ushićenju

Koje bi doživelo dete ako bi, pri rođenju,

Primetilo da se zaista rodilo...

Osećam kako se svakog trenutka rađam

Za večitu novinu Sveta...

Verujem u svet kao u belu radu

Zato što ga vidim. Al ne mislim o njemu

Jer misliti znači ne shvatati...

Svet nije stvoren da bismo mislili o njemu

(Misliti znači imati bolesne oči)

Već da bismo ga gledali i bili s njim saglasni...

Nemam nikakve filozofije: imam čula...

Ako o Prirodi zborim, ne činim to stoga što je poznajem

Nego zato što je volim, a volim je baš zbog toga

Jer onaj ko voli nikad ne zna šta to voli

I ne zna zašto voli, niti zna šta je ljubav...

Voleti, to je večna bezazlenost,

A jedina bezazlenost - da se ne razmišlja...

III

U predvečerje, naslonjen na prozor,

I znajući, po slutnji samo, da ispred mene polja postoje,

Čitam dok me oči ne zabole
Knjigu Sezarija Verdea.

Kako ga samo žalim! On je bio seljak

Koji je zarobljen u slobodi hodao gradom.

Ali način na koji je gledao zgrade,

I način na koji je opažao ulice,

I način na koji je poimao stvari,

Svojstven je onome ko gleda drveće,

Onome ko obara oči dok putem ide

I obraća pažnju na cveće u poljima.

Zato je on nosio u sebi onu veliku tugu

Koju nikad nije priznao otvoreno,

Ali je išao gradom kao što se tumara poljima

I tužan kao što je tužno čuvati suvo cveće po knjigama

I držati biljke po ćupovima...

IV

Večeras se sručila oluja

Niz padine neba

Kao kakva silna lavina...

Kao da neko s visokog prozora

Stolnjak istresa,

A mrvice u padu stvaraju izvesnu buku,

Jer padaju sve u isti mah,

Kiša je s neba padala

I puteve zamračila...

Kada su munje vazduh zaparale

I zatresle prostor

Kao neka velika glava što kaže ne,

Ne znam zašto - al svakako ne iz straha –

Počeh da se molim Svetoj Barbari

Kao da sam nečija stara tetka...

Ah! dok sam se Svetoj Barbari molio

Imao sam utisak da sam još jednostavniji

Nego što sam smatrao...

Osećao sam da sam blizak i prisan

I da sam proveo život

Spokojno, kao baštenski zid;

I da sam imao osećanja i zamisli prosto zato da bih ih

imao Kao što cveće ima miris i boju...

Osećao sam se kao neko ko može da veruje u Svetu

Barbaru...

Ah! kad bi se moglo verovati u Svetu Barbaru!

(Onaj ko veruje da postoji Sveta Barbara,

Da li smatra da je ona žena vidljiva

Ili je nekako drukčije zamišlja?)

(Kakva izveštačenost! Šta

O Svetoj Barbari znaju

Cvetovi, drveće, stada?... Jedna grana,

Kad bi umela da misli, nikad ne bi uspela

Da smisli ni anđele ni svece...

Mogla bi da poveruje da je sunce

Bog, a oluja gomila

Razjarenog sveta iznad nas...

Ah, kako su i najprostiji ljudi

Bolesni i smeteni i glupi

U poređenju s čistom jednostavnošću

I zdravim postojanjem

Biljaka i drveća!)

A ja, misleći o svemu tome,

Ponovo sam narušio svoju sreću...

Postao sam mračan i bolestan i turoban

Kao dan kome još od jutra preti oluja

A ne stiže čak ni kad padne mrak...

Ima prilično metafizike u nerazmišljanju ni o čemu.

Šta mislim ja o svetu?

Otkud znam šta mislim o svetu!

Kad bih se razboleo, mislio bih o njemu.

Kakvu predstavu imam o stvarima?

Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama?

Šta sam dokučio o Bogu i duši

I o stvaranju Sveta?

Ne znam. Misliti o tome, po meni, znači zatvoriti oči

I ne misliti. Kao kad bih navukao zastore

Na moj prozor (al on je bez zastora).

Tajna stvari? Otkud ja znam šta je tajna!

Jedina je tajna to što postoji neko ko razmišlja o tajni.

Onaj ko stoji na suncu i zaklopi oči

Postepeno zaboravlja na sunce

I počinje da zamišlja razne stvari pune toplote.

Ali otvara oči i ugleda sunce,

I već ne uspeva ni na šta da misli,

Jer sunčeva svetlost vredi više od misli

Svih filozofa i svih pesnika.

Sunčeva svetlost ne zna šta čini

I zato je dobra, i ne greši, i pripada svima.

Metafizika? Kakvu metafiziku ima ono drveće?

To što je zeleno i bujno i razgranato

I daje plod kad mu dođe vreme i što nas ne navodi ni da

pomislimo

Da nismo kadri da ga zapazimo.

Ali zar iko ima bolju metafiziku od drveća

Koje ne zna zašto živi,

A čak i ne zna da to ne zna?

„Unutrašnje ustrojstvo stvari“...

„Unutarnji smisao Vasione“...

Sve je to veštačko, sve to ništa ne znači.

Prosto je neverovatno da se uopšte i može misliti na
takve stvari.

To je isto kao kad se misli na razloge i ishode

U trenutku kad sviće dan, a sa vrhova drveća

Neko mutno, zagasito zlato postepeno dobija sjaj.

Misliti na unutarnji smisao stvari

Jednako je izlišno kao kad se razmišlja o zdravlju

II kad se u izvor izlije čaša vode.

Jedini je unutarnji smisao stvari

To što one nemaju nikakvog unutarnjeg smisla.

Ne verujem u Boga jer ga nikad nisam video.

Da je on hteo da ja verujem u njega,

Svakako bi došao da popriča sa mnom

I ušao bi mi na vrata

I rekao „Evo mene“.

(To možda smešno zvuči onome

Koji ne zna šta znači posmatrati stvari

Pa zato i ne razume čoveka koji o njima zbori

Na način koji podučava kako treba zapažati stvari.)

Ali ako je Bog cveće i drveće

I brda i sunce i mesečina,

Onda verujem u njega,

Onda verujem u njega svakoga trena,

I ceo moj život je molitva i bogosluženje,

I pričest očima i sluhom.

Ali ako je Bog drveće i cveće

I brda i mesečina i sunce,

Zašto da ga nazivam Bogom?

Zovem ga cveće i drveće i brda i sunce i mesečina;

Jer ako se on ovaplotio u mesečinu i cveće i drveće i

brda,

Da bih ga ja video,

Ako mi se ukazuje u biću i obličju

Drveća i brda i mesečine i cveća,

To je zato što želi da ga spoznam

Kao drveće i brda i cveće i mesečinu.

I zato mu se pokoravam,

(Šta o Bogu znam ja više nego Bog o sebi samom?)

Pokoravam mu se svojim životom, neusiljeno,

Kao neko ko otvara oči i vidi,

I zovem ga mesečina i sunce i drveće i brda,

I volim ga, ne razmišljajući o njemu,

I mislim na njega kad ga vidim i čujem,

I s njim sam svuda, u svakom trenu.

VI

Ko o Bogu misli, odriče mu poslušnost,

Jer Bog je hteo da ga ne spoznamo,

I zato nam se nije ukazao...

Budimo jednostavni i mirni,

Kao potoci i drveće,

I Bog će nas voleti i učiniti

Da budemo lepi kao drveće i potoci,

I daće nam zelenilo svoga proleća,

I reku u koju ćemo se uliti kad skončamo!...

VII
Iz mog sela vidim sve što se sa zemlje može videti od
Vasione...

Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto,

Jer ja sam po meri onoga što vidim

A ne po meri svoje visine...

U gradovima život je manji

Nego ovde u mojoj kući na vrhu ovog brega.

U gradu velike zgrade zagrađuju vidik,

Zaklanjaju obzorje, odvlače naše poglede daleko od

svakog neba,

Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskraćuju ono što nam

naše oči mogu dati,

I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino

bogatstvo.

VIII
Jednog podneva, na izmaku proleća

Usnio sam san jasan kao fotografija.

Video sam Isusa Hrista kako silazi na zemlju.

Spuštao se niz padinu neke gore

Ponovo pretvoren u dete,

Trčkarao i valjao se po travi

I brao cveće da bi ga bacao

I smejao se da se sve orilo.

Pobegao je sa neba.

Suviše je bio sličan nama da bi izigravao

Drugo lice Svete Trojice.

Na nebu je sve bilo izveštačeno, sve u raskoraku

Sa cvećem i drvećem i kamenjem.

Na nebu je morao uvek biti ozbiljan

I da s vremena na vreme ponovo postaje čovek

I da se uspinje na krst i stalno da umire

S trnovim vencem na glavi

I stopalima ekserom zakovanim

I još s nekom krpom oko pojasa

Kao crnci na ilustracijama.

Nisu mu čak dopustili ni da ima oca i majku

Kao ostala deca.

Njegov su otac bile dve osobe -

Neki starac po imenu Josif, koji je bio drvodelja

I nije mu ni bio otac;

A drugi mu otac beše neka glupa golubica,

Jedina ružna golubica na svetu

Jer nije bila od ovoga sveta niti je bila golubica.

A njegova mati nije upoznala ljubav pre no što ga je

rodila.

Nije bila žena: bila je nekakav kofer

U kome je mališan došao s neba.

A hteli su da on, rođen samo od majke,

Koji nikad nije imao oca koga bi voleo s poštovanjem,

Propoveda dobrotu i pravdu!

Jednoga dana, dok je Bog spavao

A Duh Sveti lepršao uokolo,

On priđe kovčegu čudesa i ukrade tri.

Prvim čudom učini da niko ne sazna da je pobegao.

Drugim se preobrazi u večitog čoveka i dete.

Trećim stvori jednog Hrista raspetog za sva vremena

I ostavi ga prikovanog za krst što stoji na nebesima

I služi kao uzor ostalima.

Onda je pobegao prema suncu

I spustio se niz prvi zrak koji je ugrabio.

Danas živi sa mnom u mom selu.

To je lep dečak, nasmejan i prirodan.

Briše nos desnom rukom,

Šljapka po baricama,

Bere cveće i voli ga i zaboravlja.

Gađa magarce kamenicama,

Krade voće po voćnjacima

I beži plačući i vrišteći od pasa.

I, pošto zna da one to ne vole

A da to ljude zasmejava,

Trči za devojkama

Što idu drumom u grupicama

S krčazima na glavi

I zadiže im suknje.

Mene je svemu naučio.

Naučio me je da gledam stvari.

Pokazuje mi sve čega ima u cveću.

Otkriva mi kako je kamenje lepo

Kad ga držimo u ruci

I razgledamo natenane.

O Bogu mi govori sve najgore.

Kaže da je on jedan glupav i bolešljiv starac,

Koji stalno pljuje na pod

I govori prostakluke.

Devica Marija provodi popodneva večnosti pletući

čarape. A Duh Sveti češka se kljunom

I čuči na stolicama i pogani ih.

Sve je na nebu glupo kao Katolička crkva.

Kaže da Bog ništa ne shvata

O stvarima koje je stvorio -

„Ako ih je on uopšte i stvorio, u šta sumnjam“ -

„Jer on kaže, na primer, da sva bića pevaju slavu

njegovu,

Ali bića ništa ne pevaju.

Kad bi pevala, bila bi pevači.

Bića bivstvuju i ništa više,

I zato se i zovu bića.“

A onda, kad se umori ogovarajući Boga,

Mali Isus mi zaspi na rukama

I ja ga nosim kući u naručju.

…………………………………………………..

On sa mnom stanuje u mojoj kući nasred brda.

On je Večito Dete, bog koji je nedostajao.

On je ono ljudsko što je prirodno,

On je božansko što se smeška i igra.

I zato sam savršeno siguran

Da je on pravi pravcati Mali Isus.

A dete koje je toliko ljudsko da je božansko

To je ovaj moj pesnički život svakodnevni

I upravo zato što me to dete uvek prati ja sam uvek

pesnik.

Zato me čak i najmanji pogled

Ispuni osećanjima,

Zato mi se čini da je čak i najtiši zvuk, odakle god

poticao, Upućen meni.

Odskorašnje Dete što stanuje tu gde ja živim

Jednu ruku meni daje

A drugu svemu što postoji

I tako idemo utroje putem bilo kojim,

Skakućući, smejući se, pevušeći

I uživajući u našoj zajedničkoj tajni

A ta je tajna saznanje, svuda i u svakom trenu,

Da na svetu nema tajne

I da sve na svetu vredi truda.

Večno Dete prati me svuda.

Moj pogled sledi smer njegovog uperenog prsta.

Moj sluh radosno načuljen za svaki zvuk

To je golicanje koje mi on, u šali, izvodi po ušima.

Slažemo se tako dobro

U društvu sa svima

Da nikad ne mislimo jedan na drugoga,

Ali živimo zajedno sjedinjeni

Jednim unutarnjim prećutnim sporazumom

Kao desna i leva ruka.

Uveče igramo piljke

Na kućnom pragu,
Ozbiljni kao što dolikuje jednom bogu i jednom pesniku,

I kao da je svaki kamičak

Čitav svemir

I kao da bi zato za njega velika opasnost bila

Pustiti ga da na zemlju padne.

Onda mu ja pričam priče o stvarima što se samo ljudi

tiču A on se smeje, jer je sve to neverovatno.

Smeje se kraljevima i onima koji nisu kraljevi,

I rastuži se kad sluša o ratovima,

I o trgovini, i o brodovima

Koji postaju dim na morskim pučinama.

Jer on zna da svemu tome nedostaje ona istina

Koju ima cvet za vreme cvetanja

I koju nosi svetlost sunčeva

Kad se razliva preko gora i dolina

I kad nam oči zaslepljuje blešteći na okrečenim
zidovima.

Onda on zaspi a ja ga odnosim u krevet.

Unosim ga u kuću u naručju

I polažem u postelju i skidam polagano

Kao da obavljam jedan obred vrlo čedan

Sazdan od majčinske nežnosti, sve dok ne ostane go.

On spava u mojoj duši

I ponekad se probudi usred noći

I igra se mojim snovima.

Neke okreće naglavačke,

Druge na gomile slaže

I sam rukama pljeska

I smeši se onom što sanjam.

……………………………………………

Mališa, kad budem umro,

Nek i ja postanem dete, detence najmanje.

A ti me uzmi u naručje

I odnesi u tvoj dom.

Skini svu odeću s mog bića umornog i ljudskog

I položi me u tvoju postelju.

I pričaj mi priče, ako se slučajno probudim,

Da se ponovo uspavam.

I daj mi snove tvoje da se njima igram

Sve dok ne svane onaj dan

A ti ćeš već znati koji je.

…………………………………………..
To je priča o mom Isusu Mališanu.

Ima li ijednog pojmljivog razloga

Zbog kojeg ona ne bi bila istinitija

Od svega što filozofi misle

I od učenja svih religija?

IX

Ja sam čuvar stada.

Stado su moje misli

A moje su misli svi opažaji.

Mislim očima i ušima

I rukama i nogama

I nosom i ustima.
Misliti jedan cvet znači videti ga i omirisati

A pojesti neki plod znači saznati njegov smisao.

Zato, kad se po vrelom danu

Rastužim od silnog uživanja,

I izvalim na travu

I sklopim užagrene oči,

Osećam da mi je celo telo u stvarnosti opruženo,

Istinu znam i srećan sam.

„Zdravo, čuvaru stada,

Što ukraj druma stojiš,

Vetar koji prolazi o čemu ti zbori?“

„Kaže da je vetar, i da prolazi,

I da je prolazio i ranije,

I da će prolaziti i ubuduće.

A šta tebi kazuje?“

„Mnogo više od toga,

Govori mi o mnogim drugim stvarima.

O sećanjima i uspomenama

I o stvarima koje se nikad nisu zbile.“

„Nikad ti nisi čuo vetar što prolazi.

Vetar samo o vetru zbori.

To što si čuo bila je laž,

A ta laž je u tebi.“
XI

Ona gospođa ima klavir

Koji je prijatan al nije žubor reka

Niti šumor koji drveće pravi...

Zašto je potrebno imati klavir?

Bolje je imati uši

I voleti Prirodu.

XII

Vergilijevi čobani svirali su frule i druge instrumente

I pevali o ljubavi bukvalno.

(Uostalom - nikad nisam čitao Vergilija.

Zašto bih morao da ga čitam?)

Ali Vergilijevi čobani, sirotani, svi su oni Vergilije,

A Priroda je lepa i drevna.

Lak, lak, kao dah,

Pirka neki lahor lak,

I prolazi, lak kao dah.

A ja ne znam šta mislim

Nit se trudim da to znam.

XIV

Slabo ja marim za rime. Retko se

Nađu dva jednaka drveta, jedno pored drugog.

Mislim i pišem kao što cveće ima boju

Ali moj način izražavanja nije toliko savršen

Jer mi nedostaje božanska jednostavnost

Da ceo ja budem samo svoja spoljašnjost.

Gledam i raznežim se,

Raznežim se kao što voda teče niz strminu,

A moje je pesništvo prirodno kao vetar kad se diže...

XV

Četiri pesme koje slede

Razlikuju se od svega što mislim,

Obmanjuju sva moja osećanja,

U suprotnosti su s celim mojim bićem...

Napisao sam ih dok sam bio bolestan

I zato su tako prirodne

I slažu se s onim što osećam,

Slažu se s onim s čime se ne slažu...

Kad sam bolestan, moram da mislim suprotno

Od onog što mislim kad sam zdrav

(Inače ne bih ni bio bolestan).

Moram da osećam sve suprotno od onog

Što osećam kad me zdravlje dobro služi,

Moram da obmanjujem svoju prirodu

Stvorenja koje oseća na određen način...

Moram da budem bolestan u celini - u idejama i u

svemu. Kad sam bolestan, upravo to i čini moju bolest.

I zato ove četiri pesme koje me poriču

Nisu u stanju da me poreknu.

One su predeo moje duše u noći,

Isti predeo okrenut naopačke...

XVI
Šta bih dao da mi život bude volujska zaprega

Što škripi drumom izjutra rano

I vraća se tamo odakle je došla,

Istim putem, kad već pada tama noćna.

Ne bi mi bile potrebne nade - točkovi bi mi bili dosta...

Moja starost ne bi znala šta su bore nit osedela kosa...

Kad više ne bih mogao da služim, skinuli bi mi točkove

I ostao bih izvrnut i slomljen na dnu neke jaruge.

XVII

Kakva mešavina Prirode u mom tanjiru!

Moje sestre biljke

Družbenice izvora, svetiteljke

Kojima se ne moli niko...

A njih seku i one stižu na našu trpezu

I u gostionicama bučni gosti

Što dolaze svečano uparađeni

Traže ,,salatu“, nehajno...

I ne misleći da time od Majke-Zemlje

Ištu njenu svežinu i njenu prvu decu,

Njene prve zelene reči,

Prve stvari žive i pune duginih boja

Koje je spazio Noje

Kad su se povukle vode i vrhovi gora

Zeleni i okupani ukazali na vidiku

A u vazduhu kojim je golubica proletela

Raširila se duga...
XVIII

Šta bih dao da sam prašina na drumu

I da me gaze noge siromaha...

Šta bih dao da sam reke koje teku

Pa da pralje dođu na moje obale...

Šta bih dao da sam topole uz reku

Samo nebo gore, a dole voda...

Šta bih dao da sam mlinarev magarac

Pa da me on tuče i da me poštuje...

Bolje i to nego da se celog veka

Osvrćem unazad i da jadikujem...

XIX

Mesečina, kada travu obasjava

Ne znam na šta me podseća...

Podseća me na glas stare služavke

Koja mi je pričala vilinske bajke.

I kako je, u ruhu prosjakinje, Božja Majka

Izlazila noću na drumove

Da bi zlostavljanu decu spasla...

Ako više ne mogu u to da verujem,

Zašto li mesečina travu obasjava?

XX

Težo je lepši od reke koja protiče kroz moje selo,

Ali Težo nije lepši od reke koja protiče kroz moje selo,

Jer Težo nije reka koja protiče kroz moje selo.

Na Težu su velike lađe

I njime još uvek plovi, za one koji u svemu vide nešto

što ne postoji,

Sećanje na jedrenjake.

Težo se spušta iz Španije

I Težo se u Portugalu uliva u more.

Ceo svet to zna.

Ali malo ko zna kako se reka iz mog sela zove

I kuda teče I gde izvire.

I baš zato što manjem broju ljudi pripada,

Reka iz mog sela je veća i slobodnija.

Težom se odlazi u Svet.

Preko Teža je Amerika

I sreća onih koji je pronađu.

Niko se nikad nije zapitao šta se nalazi

Preko reke koja kroz moje selo protiče.

Reka iz mog sela ni na šta ne podseća.

Ko stoji pored nje, jednostavno stoji pored nje.

XXI

Kad bih mogao da zagrizem celu zemlju

I osetim njenu slast,

Bio bih srećniji na tren...

Ali ja uopšte ne želim uvek da budem srećan.

Čovek, s vremena na vreme, mora da bude nesrećan

Kako bi mogao da ostane prirodan...

Nije baš sve sunčan dan,

I za kišom se vapi, ako je dugo nema.

Zato prihvatam i sreću i nesreću

Prirodno, kao neko što se ne iščuđava

Što postoje planine i ravnice,

Što postoje litice i trava...

Najvažnije je biti prirodan i miran

U sreći i nesreći,

Osećati kao što se gleda,

Misliti kao što se hoda,

A kad dođe samrtni čas, setiti se da umire dan

I da je zalazak lep i lepa noć koja predstoji...

Tako jeste i neka tako i bude...

XXII

Kao neko ko u letnji dan otvori kućna vrata

I celo mu lice zapahne vrelina sa polja,

Ponekad, iznenada, udari Priroda tako

U lice mojih čula,

I ja ostajem zbunjen, smeten, u nastojanju da shvatim

A ne znam tačno ni šta ni kako...

Ali ko mi je naredio da treba da želim da shvatim?

Kada mi leto pomiluje lice

Svog lahora rukom vrelom i lakom,

Moram da osećam zadovoljstvo zato što je lahor

Ili neprijatnost zato što je vreo,

I kako god to osetio,

Zato što tako osećam, znači da i moram da osećam

tako...
XXIII

Moj pogled kao nebo plav

Miran je kao voda na suncu.

Takav je, miran i plav,

Jer se ne pita i ne čudi...

Kad bih se ja pitao i čudio,

Ne bi nicalo novo cveće na livadama

Niti bi se išta na suncu izmenilo što bi ga prolepšalo...

(Pa čak i kad bi nicalo novo cveće na livadi

A sunce bivalo lepše,

Ja bih osećao manje cveća na livadi

I smatrao da je poružnelo sunce...

Jer sve je onako kako jeste i tako mora biti,

I ja to prihvatam, i ne kažem čak ni hvala,

Da ne bi izgledalo da o tome mislim...)

XXIV

Ono što vidimo od stvari to su stvari.

Zašto bismo videli jednu stvar namesto druge?

Zašto bi naše gledanje i slušanje bilo obmanjivanje

Ako je gledanje i slušanje prosto gledanje i slušanje?

Najvažnije je umeti videti,

Umeti videti bez razmišljanja,

Umeti videti dok se gleda,

A dok se gleda ne misliti,

Niti gledati dok se misli.

Ali to (jadni mi čija je duša odevena!),

To zahteva jedno duboko naukovanje,

Jedno učenje koje podrazumeva odučavanje od naučenog

I zatočeništvo u slobodi onog samostana

Gde su, kako pesnici vele, zvezde večne monahinje

A cvetovi pokajnici za jedan dan preobraćeni,

Ali gde zapravo zvezde nisu ništa drugo nego zvezde

Niti cvetovi išta drugo no cvetovi,

Jer ih baš zato i nazivamo zvezdama i cvetovima.

XXV

Mehurići od sapunice koje ovo dete

Duva kroz cevčicu, radi zabave,

Predstavljaju, u svojoj prozirnosti, čitavu jednu
filozofiju. Svetli, beskorisni i prolazni poput Prirode,

Prijatelji očiju, kao i sve stvari,

Oni su to što jesu

S tačnošću okruglom i vazdušastom,

I niko, čak ni dete koje ih pušta

Ne umišlja da su išta više od onog što izgledaju.

Neki se jedva naziru u bistrom vazduhu.

Oni su kao povetarac što pirka i ovlaš okrzne cveće

A mi ga osećamo samo po tome

Što se u nama nešto olakšava

I prihvata sve mnogo jasnije.

XXVI

Ponekad, onih dana kada je svetlost savršena i tačna,

Kada su stvari toliko stvarne da stvarnije ne mogu biti,
Pitam sebe, natenane,

Zašto uopšte pripisujem

Stvarima lepotu.

Zar neki cvet ima lepotu?

Zar lepotu ima plod?

Ne: oni imaju samo oblik i boju

I sopstveno postojanje.

Lepota je ime nečega čega nema

Ime koje stvarima dajem ja u zamenu za radost koju one

meni daju.

Ne znači ništa.

Pa zašto onda kažem za stvari: baš su lepe?

Da, čak i mene, što živim tek života radi,

Nevidljive, dotiču ljudske laži

O stvarima,
O stvarima koje jednostavno postoje.

Kako je teško biti svoj i ne videti ništa drugo sem onog

što vidljivo je!

XXVII

Jedino je Priroda božanska, a ona nije božanska...

Ako govorim o njoj kao o nekom stvorenju

To je zato što pri tom moram da se služim jezikom ljudi,

Koji pripisuje stvarima ličnost,

I nameće stvarima ime.

Ali stvari nemaju ni ličnosti ni imena;

Postoje, i nebo je prostrano i zemlja široka,

A naše srce veliko kao stisnuta pesnica...

Blagosloven da sam zbog svega onog što ne znam.

Uživam u svemu kao neko ko zna da ima sunca.

XXVIII

Pročitao sam danas dve stranice

Iz knjige jednog mističnog pesnika,

I smejao sam se kao neko ko se sit isplakao.

Mistični pesnici su bolesni mislioci,

A mislioci su ljudi sumanuti.

Jer mistični pesnici kažu da cveće oseća

I kažu da kamenje ima dušu

I da reke padaju u zanos na mesečini.

Ali kad bi cvetovi osećali, ne bi bili cvetovi

Nego ljudska stvorenja;

I kad bi kamen imao dušu, bio bi stvar živa, a ne kamen;

I kad bi reke padale u zanos na mesečini,

Reke bi bile bolesni ljudi.

Treba ne znati šta je cveće i kamenje i reke

Pa govoriti o njihovim osećanjima.

Govoriti o duši kamenja, cveća, reka,

Znači govoriti o sebi i sopstvenim naopakim mislima.

Bogu hvala što je kamenje samo kamenje,

Što reke nisu ništa drugo nego reke,

I što je cveće samo cveće.

A što se mene tiče, ispisujem prozu svojih stihova

I zadovoljan sam

Jer znam da shvatam Prirodu spolja;

A ne shvatam je iznutra
Jer Priroda nema ,,iznutra“;

Inače ne bi ni bila Priroda.

XXIX

Nisam uvek isti u onom što kažem i pišem.

Menjam se, al ne menjam se mnogo.

Boja cveća nije ista kad sija sunce

II kad neki oblak prođe

Ili kad se spusti noć

I cveće poprimi boju senke.

Ali ko bistro gleda taj vidi da je to isto cveće.

I zato kad izgleda da se ne slažem sam sa sobom

Osmotrite me dobro:

Ako sam bio okrenut nadesno,

Sad sam se okrenuo nalevo,

Ali to sam i dalje ja, čvrst na svojim nogama –

Uvek isti, hvala zemlji i nebesima

I mojim očima i naćuljenim ušima

I prozirnoj jednostavnosti moje duše...

XXX

Ako baš hoćete da imam neki misticizam, u redu, imam

ga.

Ja sam mističar, ali samo telom.

Duša mi je prosta i ne razmišlja.

Moj misticizam to je želja da se ništa ne sazna.

Da se živi i o životu ne razmišlja.

Šta je Priroda, ne znam: ja je opevam.

Živim na vrhu jednog brega

U kući okrečenoj i samotnoj,

I to je moja definicija.
XXXI

Ako ponekad kažem da se osmehuje cveće

I ako budem kazao da pevaju reke,

To nije zato što smatram da ima osmeha u cveću

Ili pesama u proticanju reka...

To je zato što time olakšavam ljudima izveštačenim

Da osete istinski stvarno postojanje cveća i reka.

Pošto pišem da bi me oni čitali, žrtvujem se pokatkad

Gluposti njihovih čula...

Ne slažem se sa sobom, al ipak sebi praštam

Zato što sam i ja samo ona ozbiljna stvar, jedan tumač

Prirode,

Jer ima ljudi koji ne razumeju njen jezik,

Iz prostog razloga što to nikakav jezik i nije...

XXXII

Sinoć je jedan čovek iz grada

Na vratima krčme održao govor.

I meni se, takođe, obraćao.

Govorio je o pravdi i o borbi za pravdu

I o radnicima koji pate,

I o neprestanom radu, i o onima što trpe glad,

I o bogatašima, koji svemu tome okreću leđa.

I, pogledavši me, spazio je u mojim očima suze

I nasmešio se, u znak odobravanja, ubeđen da i ja

osećam Mržnju koju on oseća, i saučešće

Koje je tvrdio da oseća.

(Al ja sam ga jedva i slušao.

Šta se mene tiču ljudi

I ono zbog čega pate il umišljaju da pate?

Nek se ugledaju na mene, pa patiti neće.

Sve zlo ovog sveta potiče odatle što vodimo brigu jedni
o drugima,

Bilo zarad dobra ili zarad zla.

Dovoljni su nam naša duša i nebo i zemlja.

Želeti više znači izgubiti to, i biti nesrećan.)

A ja sam mislio

Dok je prijatelj ljudi govorio

(I to je bilo ono što me je do suza ganulo),

Kako daleki zvon praporaca

U taj predvečernji čas

Ne liči na bruj zvona s jedne male kapele

Kuda odlaze na bogosluženje cveće i potoci

I duše proste poput moje.

(Bogu hvala što nisam dobar,

I što osećam prirodni egoizam svojstven cveću

I rekama koje slede svoj tok

Zaokupljeni, i ne znajući,

Samo cvetanjem i proticanjem.

Na svetu je jedina misija Postojati jasno i otvoreno

I umeti to bez razmišljanja.)

I čovek namah zaćuta, zagledan u zalazak.

Ali kakve veze sa zalaskom ima neko ko mrzi i voli?

XXXIII

Siroto cveće u lejama uređenih vrtova.

Izgleda kao da se policije plaši...

Ali tako je dobro što cveta na isti način

I ima onaj isti osmeh drevni

Kao i pred pogledom prvog čoveka

Koji ga je gledao kako pupi i nežno doticao

Da vidi da li ume da govori...

XXXIV

Smatram da je toliko prirodno ne misliti

Da se ponekad zasmejem, iz čista mira,

Ni sam ne znam zbog čega, al svakako zbog nečeg

Što se tiče postojanja ljudi koji misle...

Šta bi mislio ovaj zid o mojoj senci?

Pitam se to ponekad sve dok ne primetim

Da čak i ja postavljam pitanja...

I onda sam samom sebi odvratan i biva mi neugodno

Kao da me najednom stegao grč u nozi...

Šta bi ovo mislilo o onom?

Ništa ne misli ništa.

Da li je zemlja svesna svoga bilja i kamenja?

Ako ga ima, nek ga ima...

Šta se to mene tiče?

Kad bih mislio na te stvari

Ne bih više video drveće i biljke

Niti bih video zemlju

Već samo vlastite misli...

Rastužio bih se i ostao u tami.

A ovako, bez misli, imam i zemlju i nebo.

XXXV

Za mesečinu u visokom granju,

Pesnici vele da je nešto više

Od mesečine u visokom granju.

Ali za mene, koji svoje misli ne poznajem,

Mesečina u visokom granju

Jeste mesečina

U visokom granju

Upravo zato što nije ništa više

Sem mesečine u visokom granju.

XXXVI

A ima i pesnika koji su umetnici

I obrađuju svoje stihove

Kao drvodelja daske!...

Kako je žalosno kad čovek ne ume da cveta!

Kad mora da slaže stih na stih, kao neko ko podiže zid

I gleda da 1i dobro stoji, i ruši ga ako ne valja!...

A jedina je umetnička zgrada Zemlja cela

Koja se menja i uvek dobro stoji i vazda ostaje ista.

Mislim na to, ne kao što se misli, već kao što se diše,

I gledam cveće, i smešim se...

Ne znam da 1 me ono razume

Ni da li ja njega razumem,

Ali znam da je istina i u njemu i u meni

I u našoj zajedničkoj božanskoj osobini

Da se prepuštamo toku stvari i živimo na Zemlji

Zadovoljni što nas godišnja doba nose,
Da puštamo da nam vetar peva uspavanku

I da ništa ne sanjamo, kad se uspavamo.

XXXVII

Kao neka ogromna mrlja prljave vatre

Sunce što zapadu klone zadržava se na oblacima koji

ostaju.

Neki nejasni zvuk dopire kroz savršeno tiho veče.

Mora da to voz prolazi u daljini.

Obuzima me u tom času neka neodređena žalost

I neka spokojna želja

Sto se namah javi pa umine.

Tako ponekad i na potocima

Na vodi se jave mehurići

Koji se začas i stvore i rastvore.

A nemaju nikakvog smisla

Sem što su mehurići vode

Koji se začas i stvore i rastvore.

XXXVIII

Blagosloveno bilo isto sunce drugih zemalja

Koje me sa svim ljudima bratimi,

Jer ga svi ljudi, u jednom trenutku tokom dana, gledaju

kao i ja

I u tom istom nepomućenom trenutku

Potpuno čistom i ganutljivom

Vraćaju se sa suzama

I uzdahom jedva čujnim

Čoveku istinskom i prvobitnom

Koji je gledao rađanje sunca, a još nije počeo da ga
obožava. Jer je to prirodno - mnogo prirodnije

Nego obožavati zlato, Boga,

Umetnost i moral...

XXXIX

Tajna stvari, u čemu se krije?

Gde li je kad nam se ne ukazuje

Barem da nam pokaže da j e tajna?

Šta zna reka i šta zna drvo

I ja, koji nisam ništa više od njih, šta o tome znam?

Kad god posmatram stvari i razmišljam o onom što ljudi

o njima misle,

Smejem se kao potok što zvonkom svežinom o kamen

udara.
Jer je jedini skriveni smisao stvari

U tome što one nemaju nikakvog skrivenog smisla.

Veće je čudo od svih čudesa,

I od snova svih pesnika,

I od misli svih mudraca,

To što su stvari zaista ono što izgleda da jesu

I tu nema šta da se shvata.

Da, evo šta su moja čula sama naučila:

Stvari nemaju značenja: imaju postojanje.

Stvari su jedini skriveni smisao stvari.

XL

Leti jedan leptir ispred mene

I prvi put u Vasioni ja zapažam

Da leptirovi nemaju boju nit pokrete,

Isto kao što ni cvetovi nemaju boju ni mirise.

To boja ima boju u krilima leptira,

U kretanju leptira to se pokret kreće,

A miris miriše u mirisu cveća.

Leptir je samo leptir

A cveće samo cveće.

XLI

U smiraj letnjih dana, pokatkad,

Čak kad ni daška vetra nema, učini se

Da prođe, namah, neki laki povetarac...

Ali drveće ostaje nepomično

Svim lišćem svoga lišća,

A naša čula ostaju obmanuta,

Obmanuta nečim što im je prijalo...

Ah, čula, ti bolesnici koji vide i čuju!

Da smo onakvi kakvi bi morali biti

Ne bi se javljala u nama potreba za obmanama...

Dovoljno bi nam bilo da osećamo jasno, životom,

I ne bismo ni primetili da postoje čula...

Ali Bogu hvala što na Svetu nesavršenosti ima,

Jer nesavršenost je već nešto,

I postojanje ljudi koji greše čudnovata je stvar,

I postojanje bolesnih ljudi daje Svetu neku draž.

Da nesavršenosti nema, postojanje bi bilo osiromašeno

za jednu stvar,

A mora da postoji mnogo stvari

Da bismo imali mnogo šta da vidimo i čujemo...

XLII

Drumom su prošla poštanska kola, i iščezla u daljini,

A drum nije postao time ni lepši ni ružniji.

Isto važi za sve što čovek na svetu čini.

Ne oduzimamo ništa nit išta dodajemo; prolazimo i

zaborave na nas;

A sunce se svakoga dana uvek javi u pravi čas.

XLIII

Radije let ptice, koja prođe i ne ostavlja trag,

Nego prolazak zveri, što ostaje na tlu zapisan.

Ptica proleti i ode u zaborav, i tako mora da bude.

A životinja, tamo gde više nije, te zato ničemu ne služi,

Pokazuje da je nekad tu bila, a to ničemu ne služi.

Sećanje je izneveravanje Prirode,

Jer Priroda od juče nije Priroda.

Ono što je bilo nije ništa, a pamtiti znači ne videti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaznosti!

XLIV

Probudim se noću iznenada,

A moj časovnik sav prostor noći ispunjava.

Ne osećam Prirodu napolju.

Moja je soba nešto mračno sa zidovima nejasno belim.

Napolju je neki mir kao da ništa ne postoji.

Samo moj sat nastavlja da se bučno oglašava.

I ta stvarčica sa zupčanicima što stoji na stočiću kraj

mog uzglavlja
Guši svekoliko postojanje zemlje i neba...

Izgubim se načas u razmišljanju šta bi to moglo da znači,

Ali se brzo prenem i osećam kako se smejem u noći

krajičkom usana,

Jer jedina stvar koju moj sat znači ili predstavlja

Ispunjavajući svojom sićušnoću ogromnu noć

Jeste upravo taj neobičan utisak da on ogromnu noć

Svojom sićušnoću ispunjava...

XLV

Drvored tamo u daljini, tamo prema padini brega.

Ali šta je jedan drvored? Postoje samo drveta.

Drvored i množina ,,drveće“ nisu stvari, već imena.

Žalosne ljudske duše, što sve dovode u red,

Što povlače linije od stvari do stvari,

Što stavljaju pločice s nazivima na stabla savršeno
stvarna

I crtaju paralele širine i dužine

Na sopstvenoj nedužnoj zemlji

Koja je cvetnija i zelenija od svakog ljudskog truda!

XLVI

Na ovaj ili na onaj način,

Zavisno od toga da l ide il ne ide,

Da li sam u stanju da kažem ono što mislim,

Ili se izražavam loše i zbrda-zdola,

Pišem svoje stihove nehotice,

Kao da pisanje zahteva pokrete,

Kao da je pisanje nešto što mi se prosto desilo

Poput sunca što spolja do mene dopire.

Trudim se da iskažem ono što osećam

Ne misleći da to tako osećam.

Trudim se da priljubim reči uz pojam

A da mi ne bude potreban tunel

Da me od misli ka rečima vodi.

Ali ne uspevam uvek da osetim ono što znam da moram

da osećam.

Moja misao sporo preplivava reku

Jer je sapinje odelo koje su joj ljudi silom obukli.

Trudim se da skinem sa sebe sve što sam naučio,

Trudim se da zaboravim način pamćenja koji su mi

usadili,

I da ostružem farbu kojom su obojili moja čula,

Da odmotam svoje prave osećaje,

Da razmrsim sebe i postanem ja, ali ne Alberto Kaeiro,

Već jedna ljudska životinja koju je Priroda stvorila.

I tako pišem, želeći da osetim prirodu, ali ne čak ni kao
ljudsko biće,

Već onako kako Priroda sebe oseća, i ništa više.

I tako pišem, čas dobro, čas loše,

Čas pogodim ono što hoću da kažem, čas promašim,

Ovde padnem, tamo se pridignem,

Ali i dalje svojim putem nastavljam, kao neki tvrdoglavi

slepac.

No ipak, ja sam neko.

Otkrivalac Prirode.

Argonaut pravih opažaja.

Donosim Svemiru jedan novi Svemir

Jer Svemiru vraćam njegovu suštinu.

To osećam i to pišem
Savršeno siguran i bez gledanja

Da je pet sati izjutra

I da se sunce, iako još nije promolilo glavu

Iznad bedema obzorja,

Već uhvatilo vrhovima prstiju

Za ivicu zida

Obzorja punog niskih planina.

XLVII

Jednoga dana, neizmerno jasnog,

Dana kad sam poželeo da sam se toliko naradio

Da mi se prohtelo da više ne radim ništa,

Nazreo sam, kao neku stazu ispod lišća,

Ono što je možda velika tajna,

Onu veliku zagonetku o kojoj lažni pesnici zbore.

Uvideo sam da nema Prirode,

Da Priroda ne postoji,

Da postoje doline, ravnice, gore,

Da ima drveća, cveća, trave,

Da ima reka i kamenja,

Ali da nema nikakve celine koja bi sve to obuhvatala,

Da je celokupnost, stvarna i istinska,

Samo bolest naših ideja.

Priroda - to su delovi bez celine.

I možda je to ona tajna o kojoj se priča.

Tako sam, bez razmišljanja i udubljivanja,

Prozreo da bi to morala biti ona istina

Za kojom svi tragaju, bez nalaženja,

A koju sam pronašao jedino ja, samo zato što je nisam

tražio.

XLVIII

S najvišeg prozora moje kuće

Maramicom belom mašem za zbogom

Mojim stihovima koji kreću u čovečanstvo.

I nisam ni veseo ni tužan.

Sudbina stihova je takva.

Napisao sam ih i moram da ih pokažem svima

Jer ne mogu da postupim suprotno,

Kao što ni cvet ne može da sakrije boju,

Ni reka svoj tok,

Ni drvo plod.
Eno ih, odmakli su već daleko, kao u poštanskoj kočiji

A ja i nehotice osećam žalost

Kao neki telesni bol.

Ko zna ko će ih čitati?

Ko zna u čije će ruke dospeti?

Cvete, sudbina moja ubrala me je za tuđe oči.

Drvo, moje su plodove otrgli za tuđa usta.

Reko, mojoj je vodi suđeno da ne ostane u meni.

Mirim se s tim, gotovo veseo,

Gotovo veseo kao neko ko se umorio od tuge.

Idite, odlazite od mene!

Drvo prolazi i rasipa se u Prirodi.

Cvet vene a njegov prah večno traje.

Reka teče i uvire u more a njena voda ostaje zanavek
njena.

Prohodim i ostajem, kao Vasiona.

XLIX

Povlačim se unutra i zatvaram prozor.

Donose mi svećnjak i žele laku noć.

I moj zadovoljni glas uzvraća „laku noć“.

Daj bože da mi život uvek bude to:

Dan sunčan ili od kiše blag,

Ili olujan kao da je smak Sveta,

Prijatno veče i grupice šetača

Posmatrane radoznalo sa prozora,

Poslednji prijateljski pogled upućen spokoju drveća,

A zatim, da mogu, kad se zatvori prozor i svetlost utrne,
Bez čitanja, bez pomišljanja na bilo šta, čak i bez sna,

Da osetim život kako teče u meni kao reka duž svog

korita,

A napolju tišina ogromna kao neki bog koji spava.

 Koeljo Pašeko

S ONE STRANE DRUGOG OKEANA

Albertu Kaeiru u spomen

U grozničavom osećanju bivstvovanja s one strane

drugog okeana

Postojala su stanja nekog jasnijeg i čistijeg

življenja

I prividi nekog grada s bićima

Ne nestvarnim već bledim od nemogućnosti

posvećenim u čistoti i bezazlenosti

Bio sam portal te jalove vizije a osećanja su bila

samo želja za njima

Pojam o stvarima izvan sebe svako je imao u sebi

Svi su živeli u tuđim životima

I način osećanja sastojao se od načina življenja

Ali oblik tih lica imao je smirenost rose

Gola stvarnost bila je tišina oblika lišenih

postojanja

A pretpostavka da je svekolika stvarnost samo to

izazivala je zgranutost

Ali život je bio život samo život i ništa više

Moja misao često radi u tišini

S krotkošću neke podmazane mašine koja se

bešumno kreće

Prija mi kad ona tako ide i stojim nepomičan

Da ne bih narušio ravnotežu uspostavljenu na

taj način

Slutim da je u tim trenucima moja misao jasna

Ali je ne čujem i ona tiho prede

Poput podmazane mašine koju pokreće remen

A ja čujem samo delove stroja kako glatko klize

Pomislim ponekad da i ostali to sigurno osećaju

kao i ja

Ali oni kažu kako ih boli glava ili hvata

vrtoglavica

Ta mi se pomisao javila kao što je mogla da mi se

javi i bilo koja druga

Na primer kako oni ne osećaju to klizanje stroja

I ne misle na ono što osećaju

U ovom starinskom salonu gde zbirke čađavog oružja

Imaju oblik nekog kostura koji nosi znamenja

drugih epoha

Šetam svoj otelovljeni pogled i izvlačim iz

skrovišta ispod oklopa

Onu tajnu duše koja je smisao mog postojanja

Ako prikujem za oružje svoj potišteni pogled

koji bi želeo da ne gleda

Ceo gvozdeni sklop tog kostura koji predosećam a

ne znam zašto

Obuzima način na koji ga osećam kao blesak

prosvetljenja

Dve kacige koje me slušaju oglašavaju se jednakim

zvukom

Jasna senka kopalja naglašava nepouzdanost reči

Kolebljivi stihovi neumorno nada mnom plešu

Čujem već krunisanja heroja koji će me slaviti

I u tom poroku osećanja previjam se od bolova

Kao ona siva prašina oružja sa znamenjima

drugih epoha

Kad uđem u neku veliku i golu dvoranu dok pada veče

I kad sve je tišina ta dvorana za mene ima

ustrojstvo jedne duše

Prašnjava je i prazna a moji koraci čudno ječe

Kao oni što odjekuju u mojoj duši kad koračam

Kroz njene tužne prozore dopire usnula svetlost

spolja

I baca na tamni naspramni zid senke i polusenke

Velika i pusta dvorana ćutljiva je duša

A naleti promaje što dižu prašinu to su misli

Stado ovaca je tužna stvar

Jer ga ne možemo povezivati s drugim idejama koje

nisu tužne

I pošto je tako i samo tako znači da je istina

Da moramo povezivati tužne ideje uz stado ovaca

Iz tog razloga i samo iz tog razloga ovce su zaista tužne

Ja kradem iz čistog zadovoljstva kad mi daju neki

predmet od vrednosti

A ja dam za uzvrat malo metalnog sitniša ta ideja

nije ni opšta ni otrcana

Jer ja je drugačije posmatram i ne postoji odnos

između metala i drugog predmeta

Ako odem da kupim parče lima a dam artičoke

uhapsiće me

Voleo bih čuti nekoga da mi izloži i objasni

Kako je moguće prestati misliti na ono što

čovek misli da uradi

I tako bih se oslobodio straha da ću jednoga dana

saznati

Da je mišljenje o stvarima i o mišljenju samom nešto

materijalno i savršeno
Položaj tela nije nebitan za njegovu ravnotežu

A krug nije telo jer nema oblika

Ako je tako i ako svi čujemo neki zvuk u svakom

položaju

Zaključujem da on ne može biti telo

Ali oni koji po intuiciji znaju da zvuk nije telo

Nisu pratili moje izlaganje pa im to saznanje i ne

znači ništa

Kad se samo setim da ima ljudi koji se poigravaju

rečima da ispadnu duhoviti

I smeju se na to i ismevaju svačije dogodovštine

Tek radi razonode i kojima su cirkuski pajaci smešni

A snužde se ako im kane kap zejtina na novo odelo

Osećam se srećnim što ima mnogo stvari koje ne

razumem

U veštini svakog radnika vidim ceo naraštaj

 kako se gasi

I zato ne shvatam nikakvu veštinu i vidim ceo

naraštaj

Radnik u svojoj veštini ne vidi nikakav naraštaj

I zato i jeste radnik i poznaje svoju veštinu

Moje telo je često uzrok moje gorčine

Znam da sam nešto i pošto se ne razlikujem od

bilo koje druge stvari

Znam da su druge stvari iste kao i ja i da moraju

misliti kako sam i ja neka opšta stvar

A ako je već tako onda ja ne mislim nego verujem

da mislim

I taj je način prilagođavanja dobar i pruža mi

olakšanje
Volim senovite drvorede s povijenim stablima

I dok koračam dugim drvoredima u kojima moj

pogled uživa

Drvoredima u kojima moj pogled uživa a da ne znam

kako

Oni su kapija što se otvara u mom nesuvislom biću

I uvek osećam te drvorede kad god sa čuđenjem

primetim da tako biva

Često skrivam svoje osećaje i ukuse

I oni se tada menjaju i usaglašavaju s tuđim

osećajima i ukusima

Ali ja ih ne osećam niti znam da se varam

Osećati poeziju je slikovit način življenja

Ja ne osećam poeziju ne zato što ne znam šta je ona

Već zato što ne umem da živim u slikama

A i kad bih uspeo morao bih da sledim neki

drugačiji način prilagođavanja

Preduslov poezije je nepoznavanje načina na koji

bi se ona mogla osećati

Postoje lepe stvari koje su lepe po sebi

Ali se unutarnja lepota osećanja odslikava u

stvarima

I ako su one lepe mi ih ne osećamo

U nizu koraka ne uspevam da vidim ništa više

sem niza koraka

I oni se nižu kao da ih ja vidim kako se stvarno

nižu

Usled činjenice da su tako jednaki sami sebi

I da ne postoji niz koraka koji nije takav

Jer ja uviđam nužnost da se ne zavaravamo pred

jasnim smislom stvari

Tako možemo verovati da neko neživo telo oseća

i vidi drugačije od nas

I ta spoznaja budući da je suviše prihvatljiva

mogla bi ispasti neprikladna i površna

Ako dok mislimo možemo prestati s kretanjima i

rečima

Zašto bismo pretpostavljali da su stvari lišene

moći mišljenja

Ako je ta pretpostavka o njima nesuvisla i duhu

lako pojmljiva

Moramo pretpostaviti (i to je pravi put)

Da mi mislimo zato što možemo to činiti

bez pokreta i bez reči

Kao što čine nežive stvari

Kad se osetim usamljen potreba da budem bilo

ko drugi javlja se

I kruži oko mene u titravim spiralama

Taj način izražavanja nije slikovit

I ja znam da ona obleće oko mene poput leptira

oko svetiljke

Prepoznajem u njoj predznake umora i užasavam se

pri pomisli da bi mogla pasti

Ali pošto to nikada ne biva desi mi se ponekad

da sam usamljen

Ima osoba kojima smeta grebanje po zidovima

I drugih koje to uopšte ne dira

Ali grebanje po zidovima uvek je isto

A razlika proizlazi iz osoba ali ako u tome

postoji razlika

Onda postoji lična razlika i u osećanju drugih

stvari

A kad svi misle isto o jednoj stvari to je zato što

je ona za svakoga različita

Pamćenje je sposobnost poimanja da moramo

živeti

I zato oni koji su izgubili pamćenje ne mogu

znati da žive

Ali oni su kao i ja nesrećni a ja znam da živim i

da ću morati da živim

Neki predmet koji se uhvati neki strah koji se

iskusi

Sve su to načini da se živi za druge

Voleo bih da živim ili da postojim u sebi kao

što žive ili postoje prostori

Koliko se ljudi posle ručka razbaškari u stolici

za ljuljanje

I zavali među jastuke sklopivši oči i prepušta

matici života

Ne postoji borba između življenja i volje da se ne

živi

Ili pak a to me užasava ako zaista i postoji ta

borba

Onda se ubijaju jednim hicem iz pištolja pošto

su prethodno napisali pismo

Prepustiti se životu podjednako je apsurdno kao

i pričati sam sa sobom

Cirkuski su artisti u odnosu na mene nadmoćni

Jer umeju da dube na glavi i da izvode

saltomortale na konju

I prave skokove samo da bi ih pravili

Kad bih ja izveo skok poželeo bih da saznam

zašto sam ga izveo

A ako ga ne bih izveo rastužio bih se

Oni nisu kadri da objasne kako to rade

Ali skaču kao što samo oni to umeju

I nikad se ne pitaju skaču li odistinski

Jer ja kad nešto vidim

Ne znam događa li se to stvarno niti mogu da znam

Samo znam da se to za mene događa jer ga vidim

Ali ne mogu znati vidim li stvari koje se ne

događaju

A kad bih video te stvari mogao bih

 pretpostaviti da su se dogodile

Ptica je uvek lepa zato što je ptica

A ptice su uvek lepe

Ali je ptica bez perja odvratna kao žaba

A hrpica perja nije lepa

Iz te gole činjenice ne umem da zaključim ništa

Mada slutim da se u njoj krije neka velika istina

Ono što pomislim u jednom času ne može nikad

biti isto kao ono što pomislim u drugom

I tako živim da bi i ostali znali da su živi

Ponekad kraj nekog zida vidim zidara kako radi

A njegov način postojanja i mogućnost da bude

viđen uvek su drugačiji no što mi se čini

On radi s nekim usmerenim poletom koji mu

 pokreće ruke

Kako je moguće da on radi s voljom da to radi

A ja koji ne radim niti imam volju za tim

Nisam čak u stanju ni tu mogućnost da pojmim

On nema predstavu o tim istinama ali svakako

nije srećniji od mene

Po alejama drugih parkova dok gazim uvelo lišće

Ponekad sanjarim o sebi da sam ja i da treba da

živim

Ali kako vidim sebe tek je puka obmana

Jer konačno vidim sebe u alejama tog parka

Kako gazim svelo lišće koje me sluša

Kad bih barem mogao da čujem šuštanje svelog

lišća

A da ga ne gazim ja ili da me ono ne vidi

Ali svelo lišće se kovitla i ja moram da ga gazim

Kad bih makar na tom putu imao nekoga drugog kao

što imaju svi

Jedno remek-delo nije ništa više od bilo kojeg

dela

I zato je bilo koje delo takođe remek-delo

Ako je ovaj sud lažan nije lažna moja želja

Da on bude istinit

I za potrebe mog mišljenja to mi je dovoljno

Šta mari što je neka ideja nejasna ako je već ideja

A jedna ideja ne može biti manje lepa od druge

Jer ne može postojati razlika između dve ideje

I to je tako jer vidim da tako mora biti

Mozak koji sanjari isti je kao mozak koji misli

A snovi ne mogu biti nesuvisli jer su i oni

zapravo misli

Kao bilo koje misli ako vidim nekoga da me gleda

Počinjem i nehotice da razmišljam kao sav

ostali svet

A to je tako bolno kao da su mi žigosali dušu

usijanim gvožđem

Ali kako mogu da znam je li bolno žigosati dušu

usijanim gvožđem

Kad je usijano gvožđe ideja koju ne shvatam

Stranputica kojom su krenule moje vrline

potresa me

Rastužim se kad osetim kako mogu ako hoću da

primetim njihovo odsustvo

Voleo bih da imam svoje ljupke vrline koje bi me

ispunile
Ali samo da bih mogao uživati u tome što su moje

Ima ljudi koji kažu da im je srce slomljeno

A uopšte ne uviđaju kako bi bilo divno

Osećati kako nam se srce slama

To je nešto što se nikad ne oseća

Ali to nije razlog zbog kojeg bi bila sreća

osećati srce slomljeno

U jedan otmeni i polumračni salon obložen

majolikom

Plavom majolikom koja je obojila zidove

S tamnim i oslikanim podom sa stazama od jute

Ulazim ponekad suviše priseban

Ali parket je ulubljen a vrata ne mogu da se

zatvore
Tuga zastora razapetih u nišama

To je neka zapuštena tuga sazdana od tišine

Kroz rešetkaste prozore ulazi svetlost dana

Koja otupljuje zastrvena okna i skuplja u

uglovima grudvice tamnine

Ponekad hladna promaja duva dugim hodnicima

Ali oseća se miris stare i oguljene gleđi po

uglovima salona

I sve je bolno u tom zamku starudija

Razgali me na mahove prolazna pomisao da ću

neizostavno umreti

I biti zatvoren u drveni sanduk što miriše na smolu

Moje će se telo rastočiti na grozomorne tekućine

Crte mog lica će se raščiniti na raznobojne

truleži

A sa dna će početi da se pomalja smešna lobanja

Strašno prljava i strašno umorna koja namiguje

 Rikardo Reis

ODE

***

Učitelju, vedri

Svi su sati

Koje mi gubimo.

Ako u njihov gubitak,

Kao u vazu,

Cveće stavimo.

Nema tugovanja

Ni radosti nema

U našem životu.

Treba da znamo,
Mudraci nesmotreni,

Ne da ga živimo,

Već da ga prođemo,

Spokojni, vedri,

Da imamo decu

Za učitelje,

I oči pune Prirode...

Na obali reke,

Pokraj druma,

Kako se već desi,

Uvek u istom Počinku lakom

Od živovanja.

Prolazi vreme,
Ništa nam ne kaže.

Starimo neprestano.

Treba da znamo, pomalo

Zlobni,

Da osetimo kako prolazimo.

Ni pokret jedan

Ne vredi činiti.

Ne može se odupreti

Okrutnom bogu Što svoju decu

Vazdan proždire.

Berimo cveće.

Kvasimo lake

Ruke naše

U rekama mirnim,
Da se naučimo

Miru i mi.

Kao suncokreti netremice

U Sunce zagledani,

Izađimo spokojni

Iz ovog života,

Čak i bez griže savesti

Što smo ikada živeli.

***

Bogovi pokopani,

Saturnova braća,

Ponekad, u sumrak

Izađu da u život zavire.

I onda dele sa nama

Kajanja i žaljenja

I lažna osećanja.

A njihovo je prisustvo,

Tih bogova oduhovljenih

Tek posle svrgavanja,

Od neke tvari pobeđene,

Daleke i umrtvljene.
Dolaze, sile zaludne,

Da od nas izmame

Bolove i zamore,

Koji nam iz ruku istržu,

Kao nekom tromom pijancu,

Čašu radosti.

Dolaze da nas ubede,

Uvređene mine

Snage praiskonske,

Da je svet prostraniji

Od onog što se vidi i dotiče,

Da bismo se zamerili

Jupiteru i Apolonu.

Tako sve do zemaljske

Granice obzora

Hiperion u suton

Dolazi da plače za kočijom

Koju mu Apolon ukrade.

A zapadnim se nebom razliju

Boje bola jednog boga dalekog

I čuje se jecanje

S one strane sfera...

Tako bogovi plaču.

***

Ovenčajte me ružama,

Ovenčajte me istinski

Ružama –

Ružama koje se gase

Na čelu koje tako rano

Gasne!

Ovenčajte me ružama

I kratkim lišćem.

I dosta.
***

Bog Pan nije umro,

Na svakom polju što pokazuje

Osmesima Apolona

Gola Cererina nedra –

Pre ili kasnije

Videćeš da se pojavljuje

Bog Pan, besmrtni.

Nije pobio druge bogove

Tužni bog hrišćanski.

Hrist je samo jedan bog više,

Možda onaj što je nedostajao.

Pan nastavlja da daruje

Zvuke svoje flaute

Ušima Cerere

Nadnesene nad poljima.

Bogovi su isti,

Vazdan jasni i mirni,

Puni večnosti

I prezira za nas,

Dok donose dan i noć

I zlatne žetve

Ali ne da bi nam dali

Dan i noć i žito

Već iz neke druge

Božanske i nedokučive

Namere slučajne.
***

U daljini na suncu gore su snegom pokrivene,

A1 već je blag tihi mraz

Što glača i naoštrava

Koplja visokog sunca.

Danas, Neero, nemojmo se kriti,

Ništa nam nije uskraćeno, jer ništa nismo.

Ničemu se ne nadamo

I mrznemo se na suncu.

A1 kad je već tako, uživajmo u trenu,

U radosti nehajno svečani,

I strpljivo smrt sačekajmo

Kao nekog kog dobro znamo.

***

Bledoća dana lako je pozlaćena.

Od zimskog sunca kao rosa se sjaje

Bore na stablima suvih grana.

Laki mraz podrhtava.

Prognan iz drevne otadžbine svoje

Vlastite vere, s jedinom utehom što na bogove mislim,

Grejem se, uzdrhtao,

Na suncu drugačijem.

Suncu što je sjalo iznad Partenona i Akropolja

I obasjavalo spore i teške korake

Aristotela dok je besedio.

A1 Epikur bolje
Meni zbori, umilnim zemaljskim glasom svojim
Zauzimajući prema bogovima stav jednog boga

Spokojnog i gledajući život izdaleka

Na rastojanju na kom stoji.

***

Nemoj nositi u rukama ništa

Niti ijedno sećanje u duši

Jer kad ti u ruke

Poslednji obol stave

Neka iz njih, kada ih raširiš

Ništa ne ispadne.

Koji ti presto mogu dati

A da ga Atropa neće oduzeti?

Koji to lovori neće uvenuti

Po Minosovoj samovolji?
Koji te sati neće pretvoriti

U sablasnu senku kakva ćeš biti

Kada se budeš obreo

U noći i na kraju puta?

Uberi cveće al pusti ga

Iz ruku čim ga pogledaš.

Sedi na sunce. Prestola se odreci

I samom sebi budi kralj.

***

Jedino nam ovu slobodu bogovi

Dopuštaju: da se po svojoj volji

Potčinimo njihovoj vlasti.

Bolje je da tako postupimo

Jer samo u prividu slobode

Sloboda postoji.

I sami bogovi što breme

Večite sudbe nose,

Jedino na taj način

Čuvaju duboko i spokojno

Prastaro uverenje

Da je i njihov život slobodan i božanski.

Mi, koji oponašamo bogove,

Jednako malo slobodni kao na Olimpu oni,

Poput nekog ko u pesku

Kule diže da ispuni oči,

Naš život podignimo

A bogovi će već znati zahvalnost da nam pruže

Jer smo isti kao i oni.

***

Noćne svetiljke

Podrhtava plamen

I njiše se visoka soba.

Bogovi dopuštaju

Svojim mirnim vernicima

Da im nikad ne zadrhti

Plamen života

Remeteći izgled

Svega uokolo,

Kako bi čvrsta i postojana

Kao neki drevni

Dragi kamen,

Svoj mir sačuvala

Trajna lepota.
***

Pre nas kroz iste drvorede

Prošao je vetar, kada je vetra bilo,

A lišće nije govorilo

Drukčije nego danas.

Prolazimo i zalud se uzrujavamo.

U svemu što postoji ostavljamo isti šum

Kao lišće s drveća

II vetar kad korača.

Pokušajmo ipak s marljivim nemarom

Naš trud Prirodi da predamo

I da ne želimo više života

No što ga ima drveće zeleno.

Uzalud veliki izgledamo.

Osim nas ništa na svetu belom

Ne pozdravlja našu veličinu

Niti nas služi nehotice barem.

A ako ovde, na obali, more moj trag

U pesku zbriše s dva-tri vala,

Šta će tek biti na žalu višnjem

Koji zapljuskuje okean Vremena?

***

Usta pomodrela od vina

Bela čela ispod ruža,

Goli, s podlakticama belim

Na trpezu oslonjeni.

Takva nek bude, Lidija, slika

Na kojoj ćemo, nemi,

Ostati zanavek upisani

Bogovima u svesti.

Radije to od života onog

Kojim ljudi inače žive

U oblacima crne prašine

Koju dižu sa drumova.

Jedino bozi primerom svojim

Pomažu onima što nemaju

Drugih težnji ni zahteva

Sem da ih matica stvari nosi.

***

Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine,

I draže su mi magnolije

Od slave i vrline.

Dogod me život ne umori, puštam

Da život kroz mene protiče,

A ja da se ne promenim.

Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče

Što jedan gubi a drugi pobeđuje,

Ako zora uvek sviće,

Ako se svake godine s prolećem

Pojavi novo lišće

A s jeseni nestaje?

A ostalo, sve ono što smrtnici

Životu pridodaju,

Čime mi dušu obogaćuje?

Ničim, sem željom za ravnodušnošću

I mlakim poverenjem

U čas koji izmiče.

***

Sudbinu svoju sledi,

Zalivaj svoje biljke,

Voli svoje ruže.

Ostalo je senka

Drveća tuđeg.

Stvarnost je

Uvek više il manje

Od naših želja.

Jedino smo mi vazdan

Jednaki sami sebi.

Slatko je živeti sam.

Uzvišeno je i plemenito
Stalno živeti jednostavno.

Ostavi bol na žrtveniku

Kao bogovima zavetni dar.

Posmatraj život izdaleka.

Nikad ga ne pitaj.

On ti ništa ne može

Reći. Odgovor leži

Izvan bogova.

A1 spokojno

Oponašaj Olimp

U svome srcu.

Bogovi su bogovi

Jer ne misle o sebi.

***

Patim, Lidija, od straha od sudbine.

Laki kamen što na trenutak podigne

Glatke točkove moje kočije, srce mi na zemlju

Obara.

Sve što preti da me izmeni

Pa makar bilo i nabolje, mrzim i izbegavam.

Neka mi bogovi ostave moj život zanavek

Bez obnavljanja

Mojih dana, već nek i jedno i drugo promine

A ja da ostanem vazda gotovo isti; da ka starosti

Mimo koračam kao što dan ulazi

U sumračje.
***

Ne opevam noć jer u mojoj pesmi

Sunce koje opevam skončaće u noći.

Dobro znam ono što zaboravljam.

I pevam zato da ga zaboravim.

Kada bih mogao, barem u snu, da zaustavim

Putanju Apolona, i spoznam sebe,

Makar sumanutog, kao brata-blizanca

Neprolaznog trena!
***

Tako rano prođe sve što prolazi!

Umire tako mlado pred bogovima sve što

Mre! Tako malo je sve!

Ništa se ne zna, sve se zamišlja.

Ružama se okruži, jedi, pij

I ćuti. Ostalo je ništa.

***

Kao da je svaki

Poljubac oproštajni,

Kloe moja, ljubimo se tako, zaljubljeni.

Možda nam već ramena dotiče

Ruka koja poziva da se uđe

U čun što stiže samo kad je prazan.

I što u isti snop vezuje

Ono što smo jedno drugom bili

I sveopšti zbir života tuđeg.

***

Plodove daje drveće što živi,

A ne zabludeli um koji se jedino kiti

Bledim cvetovima

Vlastite provalije.

Kolike si kraljevine od bića i stvari

U mašti iscrtao! A plugom,

Kolike gradove, snove!

Ah, protiv suparnika ne uspevaš da stvoriš

Ništa više osim namera jalovih!

Odreci se prestola

I samom sebi budi kralj.

***

Kratak otisak koji u mekoj travi

Ostavi stopalo, odjek što muklo ječi,

Senka koja se senči,

Beli za lađom trag –

Ni više ni bolje ne ostavlja dušama duša,

Ono što je otišlo onima što će tek poći. Sećanje

zaboravlja.

Mrtvi, još ćemo mreti.

Lidija, znaj, nemamo nikog sem nas.

***

U visokim granama bujnog drveća

Vetar stvara hladan i dubok šum.

U ovoj šumi, u tom zvuku se gubim

I osamljen razmišljam.

Tako na svetu, nad onim što osećam,

Neki vetar život stvara, i ostavlja ga, i uzima,

I ništa nema smisla - čak ni ova duša

Kojom mislim, samotan.

 ***

Sve što prestaje, smrt je, a smrt je naša

Ako prestaje za nas. Ovaj grm

Vene, i odlazi s njime

Deo mog života.

U svemu što sam gledao ostade po deo mene.

Sa svime što sam video, ako je prolazno bilo, i ja sam

prolazio,

A pamćenje i ne razlikuje

Ono što sam video od onog što sam bio.

***

Neka mi usud uskrati sve, sem mogućnosti

Da ga vidim, jer ja, stoik bez čvrstine,

Želim da uživam u slovima presude

Koju je Sudbina isklesala.

***

Ako se setim onog koji bejah, nekog drugog sebe vidim,

A prošlost je sadašnjost u sećanju.

Onaj koji bejah to je neko koga volim

Ali samo u snu.

A ako mi duh razdire neki žal

To ne žalim ja za sobom niti za prošlošću viđenom,

Već za onim koji obitava

Iza mojih slepih očiju.

Ništa, sem trenutka, ne poznaje me.

I sećanje moje ništa je, a ovaj

Sadanji i onaj bivši ja

Samo su dva različita sna.

***

Nije samo tuđa mržnja ili zavist

Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli

Jednako nas sputava ljubavlju.

Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih

Osećanja, steknem hladnu slobodu

Pustih planinskih visova.

Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće

Slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje,

Čovek ravan je bogovima.

***

Na svetu, mene, samoga sa sobom, ostaviše

Bogovi što sudbom raspolažu.

Protiv njih ne mogu: ono što mi daju

Ja uzimam samo i ništa više.

Tako se žito na vetru povija, a kada

Vetar prođe, podiže se.

***

Bogovi i Mesije koji su takođe bogovi

Prolaze, i pusti snovi koji su Mesije.

Nema zemlja traje.

Ni bogovi, ni Mesije, ni ideje

Koje donose ruže. Moje su ako ih imam.

A ako ih već imam, šta bih hteo više?

***

Da, dobro znam

Da nikad neću biti neko.

Savršeno mi je jasno

Da nikad neću imati neko delo.

Znam, napokon,

Da nikad neću saznati ko sam.

Da, ali sad,

Dok traje ovaj čas,

Ova mesečina, ovo granje,

Ovaj mir svud oko nas,

Pustite me da verujem u ono

Što nikad neću moći da postanem.

***

Kratak dan, godina kratka, kratko sve.

Ne zadugo, ništa nećemo biti.

Ta pomisao kad se javi, iz mog duha odagna

Sve ostale misli.

Čak i kratko trajanje žalosti me tišti

Jer, iako je žalost, ipak u život spada.

***

Gospodar budi ili ćuti. Ne troši se, dajuć

Ono čega nemaš.

Šta vredi Cezar koji možeš biti? Nek ti

Malenkost tvoja bude dosta.

Bolje te štiti koliba trošna darovana tebi

Nego palata koju steko nisi.

***

Niko, u ogromnoj prašumi

Neizmernog sveta, na kraju

Ne ugleda Boga kog poznaje.

Samo se ono što lahor nosi u lahoru čuje.

Ono što mislimo, bila to ljubav ili bozi,

Prolazi, jer i mi prolazimo.

***

Ako je za svaku stvar neki bog nadležan

Zašto ne bi postojao jedan bog i za mene?

I zašto ja ne bih bio taj?

Bog je u meni oduhovljen

Jer ja osećam.

Jasno vidim spoljašnji svet –

Stvari, ljude, bez duše.

***

Strog pripovedam. Sve što osećam, mislim.

Reči su zamisli.

Uz žubor, protiče reka, i ono što ne teče,

Što je deo nas, a ne reke.

Takav bih želeo stih: moj i tuđ

I da ga ja sam čitam.
***

Spokojan sačekaj kraj koji nije daleko.

Bilo čiji život - šta je? Kratkotrajna sunca i san.

Sve što misliš, iskoristi,

Da bi mislio manje.

Za brodare je mračno more brisani put.

A ti, u zbrkanoj samoći života,

Samog sebe izaberi (jer drugog ne poznaješ)

Za svoje pristanište.
***

Ni od čega ne ostaje ništa. Ništa nismo.

Malo smo se na suncu i vazduhu zadržali

Dok nas ne zatrpa zagušljiva tmina

Iz zemlje trošne, nametnute.

Odloženi leševi što su proklijali.

Zakoni neumitni, kipovi znameniti, završene ode –

Sve ima svoj grob. A ako mi, plot

Koju neko unutarnje sunce krvlju poji, imamo

Kraj, zašto ne bi oni?

Mi smo priče koje pričaju priče, ništa.

***

Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe

Ništa nije prekomerno, okrnjeno.

Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe

U najmanje što činiš.

Tako u jezeru svakom ceo mesec

Blista, jer živi u visini.

 ***

Sam si. Niko to ne zna. Ćuti i pretvaraj se.

Ali se pretvaraj bez pretvaranja.

Ne očekuj ništa što ti već ne pripada,

Svako je tužan kad je sa sobom sam.

Imaš sunca, ako je sunčan dan, grane, ako grane tražiš,

Sreću, ako je sreća data.
***

Jedni, s očima uprtim u prošlost,

Vide ono što ne vide; drugi, uperivši

Iste oči u budućnost, vide

Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu –

Pouzdanje naše? Ovo je dan,

Ovo je sat, ovo je tren, to je to

Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat

Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu

I živimo i mremo. Uberi dan,

Jer taj dan si ti.

***

Nebrojeni u nama žive,

Ako mislim il osećam, ne znam

Ko je taj što misli il oseća.

Ja sam samo mesto

Gde se misli il oseća.

Imam više od jedne duše.

U meni je više ja od ovog jednog mene.

Ipak postojim

Prema svima ravnodušan.

Sve ih ućutkam: govorim ja.

Unakrsni impulsi

Svega što osećam il ne osećam

Bore se u ovom meni koji sam.

Ali ja pažnju ne obraćam. Ne diktiraju ništa

Onom meni koga znam: pišem sam.

***

Od bogova jedino tražim da me se ne sete.

Slobodan biću - bez sreće i nesreće,

Kao vetar što život udahnjuje

Vazduhu koji nije ništa.

Mržnja i ljubav podjednako nas traže; i svaka

Nas, na svoj način, ugnjetava.

Kome bogovi ništa ne dopuštaju,

Taj zna šta je sloboda.

***

Ne znam čije se prošlosti moje pamćenje seća

Jer bejah drugi, i ne prepoznajem sebe

Dok osećam svojom dušom

Onu dušu koju osećanjem pamtim.

Gubimo se od danas do sutra.

Ništa nas istinsko sa nama ne spaja –

Ono smo što jesmo, a ono što bejasmo

Bilo je nešto viđeno iznutra.

***

Plavetna brda počivaju u daljini.

Između njih i mene valovito polje, na vetru,

Čas zeleno čas žuto il' raznobojno

Kolebljivo se njiše.

Trenutak slabašan kao stabljika bulke

Moje je uporište. Ne želim ništa.

Koliko teži savesnost misli

Na terazijama života?

Nalik na polja, a drukčiji, i vanseban

Kao i ona, ja, nepriznati sin

Haosa i Noći, prepuštam se

Svetkovinama svog postojanja.

***

Kada, Lidija, nastupi naša Jesen

Sa Zimom koju u sebi nosi, sačuvajmo

Jednu misao, ne za buduće

Proleće, koje pripada drugom,

Niti za Leto, za koje smo već mrtvi,

Nego za ono što ostaje posle svega što mine

Sadašnje žutilo koje lišće čini

Raznolikim i živim.
***

Od bogova jedino tražim da mi dopuste

Da im ne tražim ništa. Sreća je jaram

A biti srećan tišti

Jer je to jedno određeno stanje.

Ni miran ni nemiran svoje spokojno biće

Želim da uzdignem visoko iznad mesta

Gde ljudi uživaju ili pate.

 Alvaro de Kampos

OPIJARIJUM

Gospodinu Mariju de Sa-Karnjeru

Još i pre opijuma duša je moja bolesna.

Osećati život krepi i iscrpljuje

A ja ću tražiti u opijumu što teši

Jedan Orijent na orijentu Orijenta.

Ovaj život na palubi će me satrti.

Danima mi samo glava gori u groznici

I, ma koliko se trudio, do bolesti,

Ne nalazim snage da se prilagodim.

U protivrečju nenadležnih zvezda

Živim svoj život u zlatnim naborima,

Dok mi talas baca čast u sunovrat

A uživanja su ganglije mog zla.

I pokrenut mehanizmom nesreća,

Strojevima s lažnim oprugama,

Prolazim kroz vizije gubilišta

U vrtu gde lebdi cveće bez stabljika.

Saplićem se o čipke i politure,

Rukotvorine mog unutrašnjeg života.

Čini mi se da u kući imam nož

Kojim je odrubljena Pretečina glava.

U jednoj torbi nosim prefinjen zločin

Koji je počinio neki moj predak.

Živci mi na vešalima vise u snopovima

I pao sam u opijum kao u kakvu jamu.

U uspavljujućem ritmu morfijuma

Gubim se u prozirnim treptajima

I u jednoj noći prepunoj dragulja

Diže se mesec kao moja Sudbina.

Ja, koji sam uvek bio traljav đak,

Sad samo posmatram, kroz Suecki kanal,

Lađu što promiče i sa sobom nosi

Moj život - kamfor u osvit dana.

Izgubljeni su svi moji proživljeni dani.

Radio sam da bih samo umor stekao,

Umor što me sada kao neka ruka

Oko vrata steže, i davi, i davi.

I bio sam dete kao i sav svet.

Rođen sam u jednoj portugalskoj zabiti

A svi Englezi koje poznajem

Kažu da savršeno govorim engleski.

Voleo bih da su mi pesme i priče

Objavljene u Merkuru i kod Plona,

Al' ovako dalje više ne ide,

Kad na ovom putu nema čak ni bura!

Život na brodu stvar je žalosna

Iako se svet ponekad i zabavlja.

Ćaskam s Nemcima, Šveđanima, Englezima,

I muka mog življenja se nastavlja.

Mislim da nije vredelo truda

Što sam išao na Orijent, bio u Indiji i Kini.

Zemlja je svuda ista i sićušna,

I postoji samo jedan način da se živi.

Zato uzimam opijum. To je melem.

Ja sam rekonvalescent Trenutka.

U prizemlju misli stanujem

I dosađujem se gledajući kako život promiče.

Pušim. Zamaram se. Ah, zemlja daleka,

Gde je istok, najzad, već postao zapad.

Zašto li sam uopšte u Indiju išao

Ako nema Indije van duše u meni?

Dobio sam nesreću u nasleđe.

Sudbinu su mi ukrali Cigani.

A možda čak ni u smrti neću naći

Utočište od sopstvene studeni.

Izmislih da sam studirao brodarstvo.

Živeo sam u Škotskoj. Posetio Irsku.

Moje je srce starica što prosi

Milostinju na vratima Radosti.

U Port Said nemoj stići, gvozdena lađo!

Skreni na desno, ni sam ne znam kuda.

U pušačkom salonu traćim dane sa grofom,

Francuskom varalicom, s jednom nogom u grobu.

Vraćam se u Evropu nezadovoljan, s izgledima

Da postanem pesnik beslovesan.

Ja sam monarhista, ali ne katolik,

I voleo bih da sam od jakih stvari stesan.

Voleo bih da imam vere i para,

Da sam kao svi odvratni tipovi koje znam.

A danas sam samo, posle svega,

Na običnoj lađi putnik običan.

Nemam odlike nikakve ličnosti.

Bolji utisak od mene ostavlja

Ovaj brodski kelner, s manirima škotskog

Veleposednika koji već danima posti.

Ne nalazim se ni na jednom mestu.

Moja je otadžbina tamo gde nisam. Slab sam i bolestan.

Brodski je nadzornik čovek prevejan.
Zatekao me je sa Šveđankom... a ostalo je dokučio sam.

Ovih dana napraviću skandal na brodu,

Pa neka sa mnom usta ispiraju.

Sa životom na kraj izaći ne mogu,

I sve teže podnosim napade besa.

Po ceo dan pušim, ispijam američke droge koje

omamljuju. Al' ja sam i bez ičega već pijan!

Da su barem dali neki bolji mozak

Mojim živcima nežnim poput ruža!

Pišem ove retke. Prosto neverovatno

Koliko malo za sopstveni dar marim!

Zna se da je ovaj život majur stari

Gde duša nežna u dosadi čami.

Englezi su stvoreni da bi postojali.

Nema od njih spokojnijeg sveta.

Dovoljno je samo ubaciti novčić

Pa da neki od njih nasmejan išeta.

Pripadam onom soju Portugalaca

Koji su posle otkrića Indije Ostali bez posla.

Smrt je izvesna.

O tome sam mislio bezbroj puta.

Đavo nek nosi život i postojanje života!

Ne čitam ni knjigu koju držim kraj uzglavlja.

Muka mi je od Orijenta. On je kao asura

Što gubi lepotu čim se urola.

Mašam se opijuma silom prilika.

Niko od mene ne može da zahteva

Da vodim uredan život. Čestite duše

Što sve rade na vreme, nek idu bestraga!

Al' sve je to puka zavist i ljubomora,

Jer ovi su živci moja pogibelj.

Ah, kad nema lađe koja bi me odvela

Tamo gde ništa ne želim da vidim.

No i to bi mi bilo podjednako dosadno.

Hteo bih neki jači opijum da me odnese

U snove koji bi me dokrajčili I bacili u neku kaljugu.

Groznica! Ako ovo što osećam nije groznica,

Onda ne znam šta je groznica, ni kako se oseća.

Bolestan sam, prijatelji, to je suština.

I tu više nema šta da se priča.

Pala je noć. Prvo zvono već poziva

Putnike da se za večeru obuku.

Ah, te društvene obaveze! Kakva gnjavaža!

Začas čoveku povodac navuku.

Jer sve će to loše završiti

I ostaće (Mašala!) trag krvi i revolver

Na kraju ovog nespokoja koji me mrvi

Bez izgleda da će me ikad napustiti.

A svakom ko me vidi, izgledaću banalan,

I ja, i život moj...Gle! neki momak!...

Pa čak i po monoklu koji nosim

Univerzalnom tipu pripadam.

Ah, koliko duša živi, kao i ja,

Poštujući stroga pravila,

I koliko njih, ispod klasičnog odela,

Krije, kao i ja, užas od života?

Da sam barem po svojoj spoljašnjosti

Tako zanimljiv kao iznutra!

Sve sam bliži središtu Vrtloga

A nerad je uzrok moje propasti.

Danguba. Ali s puno prava!

Kad bi čovek mogao prezirati svet,

I, u odelu iskrzanih rukava,

Biti junak, ludak, uklet ili lep!

Zelja mi je da prinesem ruke ustima

I zagrizem ih snažno, do bola.

To bi bila originalna zanimacija

Na razonodu takozvanim svecima.

Apsurd, kao neki cvet one Indije

Koju u Indiji nisam našao, niče

U mom mozgu, sitom zamaranja.

Neka Bog promeni moj život, il' neka ga ubije...

I nek me ostave tu, na ovoj stolici

Dok ne dođu da me polože u kovčeg.

Rođen sam da vodim život mandarina

Al' mi nedostaju čaj, asura i vedrina.

Ah, divno bi bilo kad bih se odavde

Kroz neki kapak pravo u raku srušio!

Život za mene ima ukus žutog duvana

A ja sam oduvek samo život pušio.

I konačno, jedino želim veru i spokojstvo,

A ne ove zbrkane doživljaje.

Bog neka završi s tim!

Nek otvori brane –

I dosta s komedijama u mojoj duši!

Mart 1914.

Suecki kanal, na brodu.

BELA KUĆA CRNA LAĐA

Zavalio sam se u naslonjači, kasno je, jenjava leto...

Nije to ni zamišljenost ni san, već neka klonulost od koje

mi mozak true...

Ne postoji jutro za moju klonulost ovog trena...

Jučerašnji dan bio je tek ružan san koji je neko drugi

sanjao za mene...

Došlo je do nekog bočnog prekida u mojoj svesti...

Prozorska krila ove večeri i dalje su pritvorena

Iako su prozori širom otvoreni...

Rasejano pratim svoje nepovezane utiske,

I sva moja ličnost prebiva između duše i tela...

Kad bi barem postojalo

Neko treće duševno stanje, ukoliko je tačno da postoje
samo dva...

Neko četvrto duševno stanje, ako ih ima već tri...

Nemogućnost svega što čak ne uspevam ni da sanjam

boli me iza leđa moje svesti o osećanjima...

Isplovile su lađe,

Podigle sidro nekog neznanog, skrovitog dana,

A pravac koji treba da slede zapisan je u ritmovima,

U izgubljenim ritmovima mrtvih pesama mornara iz

sna...

Nepomično drveće u vrtu letnjikovca, uokvireno

prozorskim ramom,

Drveće meni toliko strano da ga čak ni svest mog vida ne

može zamisliti,

Drveće sve jednako jer postoji samo u mom pogledu,

Zar ne bih mogao učiniti nešto nalik na postojanje

drveća Što bi uspelo da umine moj bol,
Zar ne bih mogao, dok vas posmatram odavde,

Da se istovremeno nalazim i iza vas,

Zar ne bih mogao da se pridignem s ove naslonjače i

ostavim snove na podu...

Al’ koje snove?... Ne znam ni da li sam sanjao?... Koje

su lađe otplovile i kuda?

Možda mi se sve to samo pričinilo jer na slici naspram

mene

Lađe plove - ne lađe, nego barke, jar lađe su u meni,

A uvek više vredi nešto neodređeno što uljuljkuje

Od nečeg izvesnog što je dovoljno,

Jer ono što je dovoljno uvek negde prestane,

A tamo gde prestane nije više dovoljno,

A smisao života mora biti u nečem sasvim drugom...

Ko je umetnuo oblik drveća u postojanje drveća?

Ko je stablima podario bujne krošnje, a mene ostavio da
zelenim?

Gde li sam zaturio svoju misao, kad me njen gubitak

toliko boli,

I sad moram da osećam lišen spasonosne moći da se

zaustavim kad zaželim,

A pučina i poslednje putovanje izmiču sve dalje i dalje

Lađama što su otplovile...

Ne postoji srž u materiji duše kojom mislim...

Samo prozori širom otvoreni pritvoreni zbog vrućine

koja je prestala,

I vrt prepun svetlosti bez svestlosti još i sada, baš ovog

trena, i ja.

U raskriljenom oknu, naspram ugla odakle posmatram

Daleka bela kuća gde boravi... Zaklanjam pogled...

I moje oči zagledane u belu kuću koju ne vide

To su druge oči što ne gledajući vide lađu gde se

udaljava.

A ja, nepomičan, trom, pospan.

Ljuljam se na morskim talasima i patim...

Lađa koju zamišljam ne vodi do dalekih palata.

Ne pristaje uz stepenište što uranja u nedostupno more.

Ne prilazi čarobnim vrtovima na tajanstvenim ostrvima.

Sve gubi smisao čim stupi pod moj trem

I more, kroz moje oči, navire i plavi sve.

Nek padne noć, nek ne padne noć, svejedno,

Šta vredi paliti svetiljku u kućama koje ne vidim na

litici.

Šta vredi što sam tamo i ja?

Vlažna senka u žuboru noćne bare, bez mesečine,

U pozni čas krekeću žabe u dolini,

Jer dolina je svud gde se razleže bolni zvuk.

Dogodilo se čudo - ludacima se ukazala Gospa od

Žalosti, Za divno čudo, pocrneo je nož što preti svakoj
delatnosti, Sklopljene oči, glava prislonjena uz pouzdan
stub,

I svet iza šarenog stakla, predeo bez ruševina...

Bela kuća crna lađa...

Sreća u Australiji...
LISBON REVISITED (1923)

Ne: ne želim ništa.

Rekoh već da ne želim ništa.

Ne pojavljujte mi se sa zaključcima!

Jedini zaključak je smrt.

Ne donosite mi estetike!

Ne govorite mi o moralu!

Sklonite mi s očiju metafiziku!

Ne nudite mi celovite sisteme, ne nabrajajte mi

dostignuća Nauka (nauka, Bože moj, nauka!) –

Nauka, umetnosti, moderne civilizacije!

Čime sam se to zamerio svim bogovima?

Ako znate istinu, sačuvajte je za sebe!

Ja sam tehničar, al koristim tehniku samo u tehničke

svrhe.

Mimo toga sam lud, s punim pravom na to.

S punim pravom na to, jeste li čuli?

Ne gnjavite me, ako Boga znate!

Hteli biste da budem oženjen, ništavan, svakidašnji i

oporeziv?

Hteli biste da budem sve suprotno od toga, suprotno od

bilo čega?

Da sam neko drugi, učinio bih vam, svima, po volji,

Al’ kad sam već ovakav kakav sam, strpite se malo!

Idite dođavola bez mene,

Ili me pustite da sam odem dođavola!

Zašto bismo morali da idemo zajedno?

Ne hvatajte me za ruku!

Ne volim da me hvataju za ruku.

Želim da budem sam.

Rekoh već da sam sam!

Ah, ne dosađujte mi s pozivima da vam pravim društvo!

O, plavo nebo - isto kao u mom detinjstvu –

Večna istino, savršena i prazna!

O pitomi Težo, pradedovski i nemi,

Mala istino u kojoj se ogleda nebo!

O žalosti, ponovo posećena, sadašnji Lisabone od

nekada! Ništa mi ne dajete, ništa ne uzimate,

Ne pružate mi ništa što bi moglo da me dime.

Ostavite me na miru! Neću zakasniti, jer ja nikad ne
kasnim...

Ali dok još kasne Ponor i Tišina, želim da budem sam!

LISBON REVISITED (1926)

Ništa me ni za šta ne vezuje.

Želim pedeset stvari u isto vreme.

Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjom

Za nečim što ne znam šta je –

Konačno za beskonačnim...

Nemirno spavam i u burnim snovima živim

Kao neko ko nemimo spava i u polusnu sanja.

Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.

Spustili zavese na sve pretpostavke koje bih mogao

videti na ulici.

U sokaku koji sam pronašao ne postoji broj koji su mi

dali,

Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.

Čak su i vojske iz mojih snova pretrpele poraz.

Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih
snivao.

Dojadio mi je čak i onaj život za kojim samo žudim - čak

i taj život...

Shvatam samo na mahove,

Pišem u predasima umora;

I neka dosada od dosade izbacuje me na morski žal.

Ne znam kakva sudbina il’ budućnost predstoji mojoj

teskobi bez kormila;

Ne znam koja ostrva nemogućeg

Juga iščekuju moj brodolom;

Ni koje će mi književne palme udeliti bar jedan stih.

Ne, ne znam ni to, ni ma šta drugo, ni ništa...

I u dubini mog duha, gde sanjam minule snove,

Na krajnjim obroncima duše gde prebiram po sećanju
bez cilja

(A prošlost je tek prirodna magla od lažnih suza),

Na drumovima i kozijim stazama dalekih šuma

Gde sam umislio da prebiva moje biće,

Beže, obezglavljeni, poslednji ostaci

Konačne zablude,

Vojske iz mojih snova, nepostojeće, a već poražene,

Moje buduće kohorte u Bogu rasejane.

Ponovo te vidim,

Grade mog detinjstva, zlokobno izgubljeni...

Tužni i radosni grade, ponovo u tebi sanjam...

Ja? Al’ da li sam ja onaj isti što je nekad živeo ovde,

I vratio se, i iznova krenuo ovamo, da se vrati.

I nastavio ovamo da se vraća?

Ili smo svi mi oni nekadašnji

Ja koji sam ovde bio (ili bili)

Samo niska živih bisera poređanih na nit sećanja,

Samo niz snova o meni koje neko van mene sanja?

Ponovo te vidim,

Srcem sve daljim i daljim, i dušom sve manje mojom.

Ponovo te vidim - Lisabon i Težo i sve -,

Ja, zaludni prolaznik u tebi i u sebi,

Stranac ovde kao i na svakom mestu,

Slučajni gost u životu i u duši,

Utvara koja tumara odajama sećanja,

Gde miševi cijuču i škripe natrule daske,

U ukletom zamku neumitnog postojanja...

Ponovo te vidim,

Senku što promiče kroz senke, i blesne

Na tren nekom sablasnom svetlošću, nepoznatom,

I klizi u noć kao što se gubi za lađom trag

Na vodi koja se više ne čuje...

Ponovo te vidim,

Ali, avaj, sebe više ne vidim

Razbilo se čarobno ogledalo sa mojim likom uvek istim,

I u svakoj zloslutnoj krhotini vidim samo delić sebe

-Samo delić sebe i delić tebe!...
***

Rascvat slučajnog susreta

Onih što će zauvek ostati neznanci...

Jedini ravnodušni pogled koji nam uzgred uputi

Strankinja užurbana...

Znatiželjni pogled deteta koje vuče za ruku

Rasejana majka...

Usputne reči razmenjene

S usputnim saputnikom

Na usputnom putovanju...

Velike žalosti što su sve stvari tek sitni zalogaji...

Beskrajni put...
***

Na budućim trgovima - možda istim kao trgovi naši –

Koje će eliksire trgovci da nude?

One drevne egipatske, iz doba faraona, s drukčijom

etiketom;

Il’ ove današnje, samo sa novom reklamom.

A razne metafizike zaturene po kafanskim budžacima na

sve strane,

Samotnjačka mudrovanja tolikih protuva iz potkrovlja,

Uzgredne zamisli tolikih uzgrednih ljudi, slučajna okrića

silnih nikogovića –

Možda će jednog dana, od neke apstraktne tečnosti i

prokislog testa,

Stvoriti novog Boga i zauzeti svet.

Ali u meni, danas, u meni

Spokoja nema dok razmišljam o svojstvima stvari,

O sudbinama koje ne mogu da dokučim,

Ni u svojoj vlastitoj metafizici, koju imam jer osećam i

mislim,

Ne nalazim mira,

A visoke planine na suncu odaju nepomućeni spokoj!

No, da li je baš tako? Visoke planine na suncu nemaju ni

trunke duha.

Inače ne bi ni bile planine, niti bi bile na suncu.

Zamor mišljenja što do srži mog bića seže,

Toliko me je iznurio da sam od prekjuče naprasno ostario

i sad sav drhtim od neke jeze.

Kud su to nestale propale namere i pusti snovi?

I zašto uopšte postoje jalove namere i besmisleni snovi?

Onih dana kada pada sitna kiša, uporna, dosadna,

jednolična.
Teško mi je da se pridignem sa stolice na koju sam
nehotice seo,

I svemir je savršeno prazan svud oko mene.

Čamotinja od koje su sazdane naše kosti natopila mi je

celo biće,

I uspomena na nešto čega se ne sećam ledi mi dušu.

Nema sumnje da su ostrva južnih mora pogodna za san,

I peščare svih pustinja mogu donekle da nadoknade

maštu,

Ali u mom srcu bez mora, bez ostrva, bez pustinja,

prebivam samo ja,

U svojoj pustoj duši čamim,

I ispredam o sebi beslovesnu priču, bez kraja i konca,

kao neki ludak što u groznici bunca.

Hladnokrvni bes sudbine,

Tačka u kojoj se sve preseca,

Zbrka stvari s njihovim uzrocima i posledicama,

Zaključak da postoje telo i duša,

I šum kiše dopire do mene, i svud je tama.

TRAFIKA

Nisam ništa.

Nikad neću biti ništa.

Ne mogu želeti da budem ništa.

Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.

Prozori moje sobe,

Moje sobe u jednom od milion svetova, koji niko

pouzdano ne zna da odredi

(A i kad bi znao, šta bi zapravo znao?),

Vi gledate na tajnu jedne ulice što neprestano vrvi od

ljudi,

Na ulicu nedostupnu za sve misli,

Stvarnu, nemoguće stvarnu, jasnu, nepojamno jasnu,

Sa tajnom stvari ispod kamenja i bića,

Sa smrću što podmeće vlagu na zidove i sede vlasi u
kosu,

Sa Sudbinom koja vuče kola s tovarom svega po drumu

ništavila.

Danas sam pobeđen, kao da sam saznao istinu.

Danas sam pronicljiv kao da sam na samrti,

I kao da mi je od sve bratske ljubavi prema stvarima

Preostao jedino rastanak, a ova kuća i ova strana ulice

Sad su samo niz vagona nekog voza, i odlazak

Što se zviždukom oglašava iz moje glave,

I laki trzaj mojih živaca, i škripa kostiju u pokretu.

Danas sam sav smeten kao neko ko je razmišljao i otkrio

pa zaboravio.

Danas sam raspet između odanosti koju dugujem

Trafici preko puta, kao nečem što naizgled stvarno

postoji,

I utisku da je sve san, kao nečem što je stvarno u suštini.

Promašio sam u svemu.

Kako nisam odredio nikakav cilj, možda je sve bilo

ništa.

Od svega što su me učili utekao sam kroz dvorišni

prozor,

I otišao u polje s velikim namerama,

Al’ tamo sam zatekao samo travu i drveće,

A ako bih i sreo ljude, bili su isti kao ostali,

Sklanjam se s prozora, sedam na stolicu. Na šta da

mislim?

Šta znam o onom što ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?

Da budem ono što mislim? Ali mislim na bezbroj stvari!

A toliko ima ljudi koji misle da su to isto, da nas ne

može biti toliko! Genije? U ovom trenutku

Sto hiljada mozgova zamišlja u snu da su genijalni kao

ja,

A istorija neće zabeležiti, ko zna, možda nijednog,

I od silnih budućih osvajanja ostaće samo đubre.

Ne, ne verujem u sebe.

U svim ludnicama ima toliko sumanutih ludaka sa

čvrstim ubeđenjima!

Ja, koji ni u šta nisam ubeđen, jesam li ubeđen više ili

manje od njih?

Ne, ni u sebe...

U kolikim samo potkrovljima i nepotkrovljima sveta

Sanjaju ovog trena umišljeni geniji?

Koliko tek uzvišenih i blistavih i plemenitih težnji –

Da, istinski uzvišenih i blistavih i plemenitih –

A možda i ostvarljivih,

Nikada neće ugledati svetlost stvarnog sunca niti dopreti

ljudima do sluha?

Svet pripada onome ko je rođen da ga osvoji

A ne onom ko sanja da ga može osvojiti,

Pa makar i bio u pravu.

Sanjao sam više nego što je Napoleon ikada postigao.

Prigrlio sam na svoje zamišljene grudi

Više čovečanstva nego Hristos,

Stvorio sam u potaji filozofske sisteme

Koje nijedan Kant nije napisao.

Ali ostao sam, i možda ću zauvek ostati

Čovek iz potkrovlja, iako ne stanujem tamo;

Ostaću zauvek onaj što nije rođen za to;

Ostaću zauvek samo onaj što je imao dara;

Ostaću zauvek onaj ko je čekao da mu se otvore vrata,

Ispred zida bez vrata,

I pevao pesmu Beskraja u nekom kokošinjcu,

I čuo Božji glas u zatrpanom bunaru.

Da verujem u sebe? Ne, i ni u šta drugo.

Neka mi Priroda izruči na usijanu glavu

Svoje sunce, svoju kišu, vetar nek mi zamrsi kosu,

A ostalo nek dođe ako dođe, il’ ako treba da dođe,

Il’ neka i ne dođe.

Robovi zvezda, zarobljeni srcem,

Osvojili smo svet pre no što smo ustali iz postelje,

Al’ budimo se i on je neproziran,

Ustajemo, a on je tuđ,

Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,

I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.

(Jedi čokoladu, malecka;

Jedi čokoladu!

Shvati da na svetu nema druge metafizike, sem čokolade.

Shvati da u svim religijama nema više mudrosti

Nego u poslastičarnici.
Jedi, musavice mala, jedi!

Kad bih mogao i ja da jedem čokoladu tako uverljivo

kao ti!

Ali ja mislim, i kad odmotam srebrnu hartiju, od

staniola, Bacam sve na pod, kao što sam bacio i život.)

Ali od sve gorčine onog što nikad neću biti

Preostaje mi barem brzi krasnopis ovih stihova,

Razrušeni trem okrenut ka Nemogućem.

Ali bar zadržavam sebi pravo na izvestan prezir bez

suza, Otmen bar u širokom pokretu kojim odbacujem
prljavo rublje,

Koje sam zapravo ja,

I prepuštam ga toku stvari,

I ostajem u kući bez košulje.

(Ti, koja tešiš, ti što ne postojiš, i baš zbog toga tešiš,

Grčka boginjo, zamišljena kao živi kip,

Il’ rimska patricijko, neverovatno plemenita i kobna,

Trubadurska kneginjice, gizdava i ljupka,

Markizo iz osamnaeestog veka, razgolićena i odbojna,

O, slavna koketo iz doba naših očeva,

II ne znam šta savremeno - ne mogu ništa da smislim -

Sve to, šta god bilo, šta god bila, ako može da nadahne,
nek nadahne!

Moje je srce ispražnjeno vedro.

Kao oni što prizivaju duhove prizivam

Samog sebe i ne nalazim ništa.

Prilazim prozoru i vidim ulicu savršeno jasno.

Vidim dućane, vidim pločnike, vidim kola što prolaze,

Vidim odevena živa bića što se mimoilaze u hodu,

Vidim pse koji takođe postoje,

I sve me to tišti kao kazna na progonstvo,

I sve je to tuđe, kao i sve).

Živeo sam, učio, voleo, pa čak i verovao,

A danas nema prosjaka kome ne bih pozavideo

Samo zato što nije ja.

Gledam njihove prnje i kraste i laž,

I mislim: možda nikad i nisi živeo, učio, voleo ni

verovao,

(jer je moguće od svega toga sazdati jednu stvarnost, ne

čineći usput ništa od toga);

Možda si samo postojao kao gušter odsečena repa

Čiji se rep, izvan guštera, i dalje koprca.

Učinio sam od sebe ono što nisam znao,

A ono što sam mogao, to nisam učinio.

Klovnovsko odelo koje sam navukao bilo je pogrešno.

Odmah su u meni prepoznali nekog drugog,

A ja to nisam porekao i propao sam.

Kad sam hteo da strgnem masku, bila je prilepljena uz

lice.

Kad sam je strgnuo i pogledao se u ogledalo,

Već sam bio ostario.

Bio sam pijan, nisam više umeo da navučem domino

Koji nisam ni skidao.

Bacio sam masku i spavao u svlačionici

Kao pas koga nadležni trpe

Zato što je bezopasan

I hoću da napišem tu priču kako bih dokazao da sam

uzvišen.

Muzička suštino mojih zaludnih stihova,

Šta bih dao da uspem da te nađem kao nešto što sam

zbilja učinio,

A ne da ostanem zauvek ovako,

Ispred Trafike od preko puta

Gazeći svest o svom postojanju,

Kao neki ćilim o koji se sapliće pijanac,

Il’ ponjavu koju su ukrali Cigani,

A nije vredela ni prebijene pare.

Ali Gazda Trafike izašao je na vrata i tu se zadržao.

Gledam ga neprijatno iskrenute glave

I s dušom neprijatno zamućenom.

On će umreti i umreću ja.

On će ostaviti svoju firmu iznad vrata, ja ću ostaviti

stihove.

Jednoga dana umreće njegova firma, umreće i moji

stihovi.

Posle izvesnog vremena umreće ulica gde je visila firma,

I jezik na kojem su napisani stihovi.

Zatim će umreti i kružna planeta gde se sve to dogodilo.

Na drugim satelitima, u drugim sunčevim sistemima,

Neka stvorenja nalik na ljude

Nastaviće da sastavljaju nešto nalik na stihove

I da žive ispod stvari nalik na firme,

Uvek jedno preko puta drugog,

Uvek jedno podjednako izlišno kao drugo,

Uvek nemoguće jednako glupo kao i stvarno,

Uvek tajna u dubini jednako izvesna kao san o tajni na

površini,

Uvek to ili uvek nešto drugo

Ili ni jedno ni drugo.

Al’ jedan čovek je ušao u Trafiku (da kupi duvan?),

I sva prihvatljiva stvarnost najednom na mene pada.

Pridižem se odlučno, nepokolebljivo, ljudski,

I rešavam da napišem ove stihove gde tvrdim sve

suprotno.
Pripaljujem cigaretu da promislim kako da ih napišem

I s cigaretom udišem miris slobode od svih misli.

Pratim pramen dima kao neki nezavisni put,

I uživam u jednom čulnom i pogodnom trenutku,

U oslobođenju od svakog mudrovanja

I u saznanju da je metafizika samo posledica lošeg

raspoloženja.

Zatim se zavaljujem nazad, u stolicu,

I nastavljam da pušim.

Dogod mi Sudbina to bude dopuštala, nastaviću da

pušim.

(Kad bih se oženio ćerkom moje pralje Možda bih bio

srećan).

Uvidevši to, ustajem sa stolice. Prilazim prozoru.

Čovek je izašao iz Trafike (vraćajući kusur u džep?).

Ah, pa poznajem ga: to je Štefan bez metafizike.

(Gazda Trafike izlazi na vrata).

I kao nekim božanskim nadahnućem, Štefan se okrenuo i

spazio me. Mahnuo mi je za zbogom, viknuo sam

Zbogom Štefane,

I svemir se namah u meni obnovio, bez ideala i nade,

A Gazda Trafike se nasmešio.

NAPOMENA

Iskoristiti vreme!

Ali šta je to vreme da bih ga ja iskorišćavao?

Iskoristiti vreme!

Ni dana bez crte...

Častan i uzvišen rad...

Po ugledu na Vergilija, na Miltona...

Ali tako je teško biti častan il uzvišen!

Tako je mala verovatnoća da možemo postati Milton il

Vergilije

Iskoristiti vreme!

Izdvojiti iz duše neophodne deliće - ni manje ni više –

I složiti od njih prikladne kocke

Koje ostavljaju pouzdane otiske u istoriji

(Jednako pouzdane i sa donje, nevidljive strane)...

Naređati čulne utiske u kulu od karata, uboga Kina u
noćima,

I misli kao domine, jednako s jednakim,

I volju postaviti u težak karambol.

Slike igara ili strpljenja ili razbibrige –

Slike života, slike života. Slike Života.

Prazne reči...

Da, prazne reči...

Iskoristiti vreme!

Ne prećutati nijedan trenutak na ispitu savesti...

Ne izvršiti nijedan neodređen ili neprirodan čin...

Ne izvesti nijedan nepromišljen potez...

Lepo ponašanje duše...

Otmenost u istrajnosti...

Iskoristiti vreme!
Moje srce je umorno kao pravi pravcati prosjak.

Moj mozak je spreman kao zavežljaj odložen u ćošak.

Moj ćošak (prazne reči!) takav je kakav je, znači - tužan.

Iskoristiti vreme!

Otkako sam počeo da pišem prošlo je pet minuta.

Da li sam ih iskoristio ili nisam?

Ako ne znam da li sam ih iskoristio, šta ću tek znati o

drugim minutima?

(Neznanko što si bezbroj puta putovala sa mnom u istom

kupeu Podzemnom železnicom,

Da li si napokon obratila pažnju na mene?

Jesam li iskoristio vreme gledajući u tebe?

Kakav je bio ritam našeg spokojstva u vozu?

Kakvo je bilo ono razumevanje koje nismo uspostavili?

Kakvog je života u svemu tome bilo? Šta je bio taj

život?)
Iskoristiti vreme!

Ah, pustite me da ne iskoristim ništa!

Ni vreme ni postojanje, ni sećanje na vreme ili

postojanje...

Pustite me da budem list što treperi na vetru,

Prašina nekog druma slučajnog i pustog,

Trag koji ostave točkovi na drumu dok ne naiđu druga

kola,

Dečja čigra, koja se zaustavlja,

I koleba se, tamo-amo, kao što se duša kreće,

I pada, kao što bogovi padaju, na zemlju Sudbine.

DEMOGORGON

Na ulici punoj zubatog sunca stoje nepomične kuće i

svet korača. Smrzavam se od neke jezive tuge.

Neki događaj slutim iza svih granica i pokreta.

Ne, ne, samo to ne!

Pristajem na sve, samo da ne dokučim Tajnu!

Površino Svemira, o, vi Spušteni Kapci,

Neka vas nikad ne raskrili niko!

Pogled Konačne Istine ne može da se podnese!

Pustite me da živim ne znajući ništa,

I da umrem, a da nikad ništa ne saznam!

Ako otkrijemo razlog postojanja bića,

Razlog što postoje bića, što sve postoji,

To će nas, neizbežno, odvesti u ludilo

Dublje od ponora koji deli dušu od duše,

Duže od beskraja što razdvaja zvezdu od zvezde.

Ne, ne, istinu ne! Ostavite mi ove kuće i ove ljude;

Samo to i ništa više, ove kuće i ove ljude...

Kakav mi to strašan, ledeni dah dotiče sklopljene zene?

Ne želim da ih otvorim za život! O, Istino, zaboravi na

mene!
ODLAGANJE

Prekosutra, da, tek prekosutra...

Provešću sutrašnji dan misleći na prekosutra,

I tako će već moći; ali danas ne...

Ne, danas ništa; danas ne mogu.

Postojana zbrka moje opredmećene vlastitosti,

Umetnuti san o mom stvarnom životu,

Pretpostavljeni, beskrajni umor,

Kosmički umor da bi se uhvatio tramvaj...

Ova vrsta duše...

Tek prekosutra...

Danas hoću da se pripremim,

Hoću da se pripremim kako bih sutra mislio na sledeći
dan...

Jer baš on je presudan.

Već sam skovao plan; ali ne, danas ne kujem planove...

Sutra je dan za planove.

Sutra ću sesti za pisaći sto da osvojim svet;

Ali svet ću osvojiti prekosutra tek...

Plače mi se,

Najednom me spopada želja da se rasplačem celim

bićem...

Ne, ne trudite se da saznate ništa više, to je tajna, neću

reći.

Tek prekosutra...

Kad sam bio dete nedeljni cirkus zabavljao me je cele

sedmice.

Danas me jedino zabavlja nedeljni cirkus cele sedmice

mog detinjstva.

Prekosutra ću biti drugi.

Moj život će slaviti pobedu

Sve moje prave vrline pametnog, načitanog i iskusnog

čoveka

Biće oglasom obznanjene...

Al’ oglasom od prekosutra...

Danas hoću da spavam, sastaviću ga sutra...

Koja bi mi predstava danas mogla ponoviti detinjstvo?

Čak i ako sutra kupim ulaznice,

Tek prekosutra je dobra predstava...

Ranije, ne...

Prekosutra ću zauzeti javni stav koji ću razmotriti sutra.

Prekosutra ću napokon biti ono što danas nipošto ne
mogu biti.

Tek prekosutra...

Pospan sam kao što je hladno psu lutalici.

Strašno mi se spava.

Sutra ću ti govoriti reči, ili prekosutra...

Da, možda tek prekosutra...

Vreme koje dolazi...

Da, vreme koje dolazi...

***

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,

U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,

Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,

Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da

učinim u životu.

Prisećam se, i neka teskoba

Podilazi me kao jeza ili strah.

Nepopravljivost moje prošlosti - to je leš!

Svi ostali leševi možda su samo varka.

Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.

Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,

U prividu prostora i vremena,

U lažnoj prolaznosti.

Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni
sanjao nisam;
Što tek sad vidim da sam morao učiniti,

Što tek sad jasno vidim da sam morao biti –

To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,

To - što je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi

više ne mogu da ožive...

Da sam u određenoj prilici

Skrenuo nalevo umesto nadesno,

Da sam u datom trenutku

Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;

Da sam u izvesnom razgovoru

Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu,

sklapam-Da se sve to tako zbilo,

Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir

Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,

Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada
to shvatam;

Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sad uviđam
da nisam rekao;

Al’ ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio

da kažem,

Jasne, neizbežne, prirodne,

I razgovor uspešno okončan,

I sve nedoumice razrešene...

Ali tek sada me boli sve što nikad nisam bio i što se
povratiti neće.

Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade

Ni u jednom metafizičkom sistemu.

Možda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.

Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam

zaboravio da sanjam?

I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.

Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok

traje sveta i veka
Ove noći, budan, sred spokoja što me obavija Kao neka
tuđa istina,

A napolju je mesečina, kao nada koje nemam, za mene

nevidljiva.
***

Za volanom ševroleta na drumu za Sintru,

Po mesečini, kroz san, na pustom drumu,

Vozim sam, vozim sporo, kao da milim, i donekle mi se

čini,

Ili se pomalo naprežem da bi mi se učinilo

Kako vozim drugim drumom, kroz drugi san, kroz drugi

svet,

Da vozim a da uopšte ne postoje ni Lisabon, koji sam

napustio,

Ni Sintra, kuda sam pošao,

Da vozim i da ničeg više u ovoj vožnji nema

Osim neminovnosti da se produži dalje, bez

zaustavljanja.

Provešću noć u Sintri, jer je ne mogu provesti u

Lisabonu,
Ali, kad stignem u Sintru, zažaliću što nisam ostao u
Lisabonu.

I stalno taj nemir, bez povoda, bez svrhe, bez smisla,

Stalno, stalno, stalno,

Ta preterana zebnja duha ni zbog čega,

Na drumu za Sintru, ili na drumu sna, ili na drumu

života...

Poslušno prateći moje podsvesne pokrete za volanom,

Kaska poda mnom automobil koji su mi pozajmili.

Smeškam se zbog te simbolike dok skrećem nadesno i

mislim:

Koliko je samo pozajmljenih stvari koje me po svetu

vode!

Koliko je samo pozajmljenih stvari kojima baratam kao

da su moje!

I ja sam, nažalost, samo jedna od njih!

S leve strane straćara - da, straćara - pored druma.

Sa desne - otvoreno polje, i mesec u daljini.

Automobil koji mi je do malopre pružao privid slobode

Sada je samo stvar u kojoj sam zatvoren,

Koju mogu da vozim samo ako sam u njoj zatvoren,

Kojom mogu da vladam samo dok sam unutra, zatvoren.

Levo iza mene, straćara, uboga i trošna,

Život u njoj mora biti srećan, samo zato što nije moj.

Ako me je neko od ukućana ugledao sa prozora

verovatno je pomislio:

Ovaj čovek je sigurno srećan.

Možda će dete priljubljeno uz prozorsko okno zapamtiti

mene (u pozajmljenom automobilu) kao neki san, kao
neku stvarnu vilu.

Možda ću se devojci koja je na zvuk motora provirila

kroz

kuhinjski prozor
Ukazati kao princ iz bajke o kome svako devojačko srce
sniva.

I ona će me gledati, krišom, sve dok ne zamaknem iza

krivine.

Hoću li ostaviti za sobom snove, ja, vozač pozajmljenog

automobila,

Ili pozajmljeni automobil koji vozim?

Ko će to za sobom ostaviti snove?

Na putu za Sintru, po mesečini, kraj polja, kroz noć i

tugu,

Dok vozim očajnički pozajmljeni ševrolet,

Nestajem na pustom drumu, gubim se na pređenom

rastojanju,

I gonjen nekom stravičnom željom, ćudljivom, silnom,

nepojamnom,

Dodajem gas...

Al’ moje srce je ostalo na gomili kamenja koju sam, ne

gledajući, spazio i izbegao,

Na pragu onog ubogog doma,

Moje prazno srce,

Moje srce neutešno,

Moje srce plemenitije od mene, stvarnije od života.

Na drumu za Sintm, oko ponoći, po mesečini, za

volanom,

Na drumu za Sintru, premoren od sopstvene mašte,

Na drumu za Sintm, sve bliži Sintri,

Na drumu za Sintm, sve dalji od samoga sebe...

OBLACI

U tužnom danu moje srce tužnije od dana...

Moralne i građanske obaveze?

Zamršeno klupko dužnosti, posledica?

Ne, ništa...

Tužan dan, čamotinja...

Ništa...

Drugi putuju (putovao sam i ja), drugi se greju na suncu

(Grejao sam se i ja, ili sam zamišljao da se grejem),

Svi imaju pravo, ili život, ili simetrično neznanje,

Taštinu, radost i sposobnost prilagođavanja društvu,

I iseljavaju se da bi se vratili, ili da se nikad ne vrate,

Na lađama koje ih jednostavno prevoze.

Ne osećaju da ih smrt prati na svakom odlasku,

Da neka tajna čeka u svakom dolasku,

Da se neki užas krije u svemu novom...

Ne osećaju: zato su poslanici i bankarski činovnici,

Idu na igranke i bave se trgovinom,

Odlaze u sva pozorišta i poznaju svet...

Ne osećaju: zašto bi morali da osećaju?

Odeveno stado iz Božjih torova,

Pusti ga da prođe, okićeno vencima za žrtvu,

Pod suncem, razdragano, hitro, puno sebe...

Pustite ga da prođe, ali, avaj! Idem i ja sa njim, bez

venca, ka istoj sudbini!

Idem sa njim bez sunca koje osećam, bez života koji

imam,
Idem sa njim bez nepristajanja...

U tužnom danu moje srce tužnije od dana...

U tužnom danu svih dana...

U tako tužnom danu...

NESANICA

Ne spavam, i ne nadam se snu.

Čak i u smrti ne nadam se snu.

Predstoji mi nesanica duga kao Mlečni put

I jedan zaludan zev koji će nadživeti svet.

Ne spavam; ne mogu da čitam kad se probudim noću.

Ne mogu da pišem kad se probudim noću,

Ne mogu da mislim kad se probudim noću -

Bože moj, ni da sanjam ne mogu kad se probudim noću!

Ah, kako me opija žudnja da budem bilo ko drugi!

Ne spavam, ležim, usplahiren, probuđeni leš,

A sve što osećam samo je prazna misao.

Pohode me, izobličene, stvari koje su mi se desile –

Sve one zbog kojih se stidim i kajem;

Pohode me, izobličene, stvari koje mi se nisu desile –

Sve one zbog kojih se stidim i kajem;

Pohode me, izobličene, stvari koje nisu ništa,

I čak se i zbog njih stidim, i kajem, i ne mogu da

spavam.

Nisam u stanju da smognem snage i pripalim cigaretu.

Zurim u zid ispred sebe kao da promatram svemir.

Napolju je tišina gluva za sve što se zbiva.

Neizmerna tišina koja bi u nekoj drugoj prilici bila

strašna,

U svakoj drugoj prilici, kad bih samo mogao da osetim

strah.
Ispisujem stihove zaista dopadljive -

Stihove da bih saopštio kako nemam šta da kažem,

Stihove da bih uporno ponavljao to isto,

Stihove, stihove, stihove, stihove, stihove...

Bezbroj stihova...

A sva istina, i sav život ostaju izvan njih i izvan mene!

Pospan sam, ne spavam, osećam, a ne znam čime

Ja sam čisto osećanje, nezavisno od čula,

Jedna puka apstrakcija samosvesti bez ličnosti,

Izuzev nužnosti koja uslovljava svest,

Izuzev - otkud znam izuzev čega...

Ne spavam. Ne spavam. Ne spavam.

Kakva teška sanjivost u glavi, na očnim kapcima, u duši!

Kakva teška sanjivost svuda osim u mogućnosti sna!

O zoro, previše kasniš... Dođi...

Dođi, uzaludno,

Da mi doneseš novi dan istovetan sa ovim koji će

smeniti druga noć,

Istovetna sa ovom...

Dođi da mi doneseš radost ove žalosne nade,

Jer si uvek radosna i uvek donosiš nadu,

Ako je verovati staroj sentimentalnoj literaturi.

Dođi, donesi nadu, dođi, donesi nadu.

Moj umor se zavlači u jastuk.

Bole me leđa jer ne ležim na boku.

Da ležim na boku, bolela bi me leđa što ležim na boku.

Dođi zoro, požuri!

Koliko je sati? Ne znam.

Nemam snage da pružim ruku i dohvatim sat.

Ni za šta nemam snage, ni za šta više...

Samo za ove stihove, napisane sledećeg dana.

Da, napisane sledećeg dana.

Svi stihovi su uvek napisani sledećeg dana.

Napolju mrkla noć, savršeni spokoj.

Mir u svekolikoj prirodi.

Čovečanstvo otpočiva i zaboravlja svoje gorčine.

Baš tako.

Čovečanstvo zaboravlja svoje radosti i gorčine.

Tako se obično kaže.

Čovečanstvo zaboravlja, da, Čovečanstvo zaboravlja,

Ali čak i kad je budno, Čovečanstvo zaboravlja.

Baš tako. Ali ja ne spavam.

OGLUŠAVANJE

Treba da sredim život, da raspremim volju i postupke.

Hoću to da učinim što pre, kao što sam oduvek hteo, s

jednaki rezultatom;

Al’ dobro je imati jasnu nameru, čvrstu samo u toj

jasnoći da se preduzme nešto!

Spakovaću kofere za Konačnost,

Dovešću u red Alvara de Kamposa,

A sutra ću opet biti na istom, kao prekjuče - prekjuče što

traje večno...

Smeškam se jer unapred već znam da ništa neću biti.

Ali barem se smeškam; to smeškanje nam uvek dobro

dođe...

Svi smo mi izdanci romantizma...

A da nismo izdanci romantizma, po svoj prilici ne bismo

bili ništa. Tako se stvara literatura...
Bogovi sveti, tako se čak i život stvara!

I drugi su takođe romantični,

I drugi, takođe ne ostvaruju ništa, i bogati su i siromašni,

I drugi takođe provode život gledajući kofere koje treba

spakovati,

I drugi spavaju kraj hrpe nedovršenih spisa,

I drugi su, takođe, ja.

Prodavačice na ulici što svoju robu izvikuješ kao da

pevušiš himnu,

Ti, nazubljeni točkiću u časovničarskoj radnji političke

ekonomije,

Sadašnja ili buduća majko onih koji su pali da bi se

slomila Carstva,

Tvoj glas dopire do mene kao poziv u nigdinu, kao

ćutanje života...

Skrećem pogled sa hartija koje nameravam da sredim ka

prozoru odakle nisam video prodavačicu čiji sam glas
čuo,

I moj osmeh, koji mi još ne silazi s lica, podrazumeva

izvesnu metafizičku kritičnost.

Izgubio sam veru u sve bogove pred pisaćim stolom koji

nameravam da sredim,

Suočio sam se sa svim sudbinama iz nehata što sam

slušao onaj glas sa ulice,

I moj umor je stari čamac koji trune na pustom žalu,

I s tom slikom, preuzetom od nekog drugog pesnika,

zatvaram pisaći sto i ovu pesmu...

Kao neki bog, nisam sredio ni jedno ni drugo...

BELEŠKA

Moja se duša razbila kao prazna vaza.

Pala je niz stepenice do samog dna.

Ispala je iz ruku nemarne služavke.

Pala i raspala se u više komada

Nego što je bilo porculana u vazi.

Budalaština? Nemoguće? Otkud znam!

Sad osećam mnogo više nego dok sam bio ja.

Sad sam tek hrpa krhotina na otiraču

Koju treba ukloniti što pre.

Tresak mog pada zvučao je kao kad se razbija vaza.

Svi bogovi što su se tu zatekli naginju se preko ograde

stepeništa
I zure u krhotine koje je njihova služavka načinila od
mene.

Ne ljute se na nju.

Popustljivi su.

Šta sam ja uopšte i bio –

amo jedna prazna vaza?

Gledaju bogovi krhotine, beslovesno svesni,

Ali svesni sebe, a ne krhotina.

Gledaju i smeškaju se.

Smeškaju se pomirljivi prema nemarnoj služavki

Što me je nenamerno ispustila.

Širi se beskrajno stepenište zvezdama zastrveno.

Jedna se krhotina cakli usred zvezda.

Moje delo? Moj život? Suština moje duše?

Krhotina.

A bogovi je motre s naročitom pažnjom,

Jer ne znaju zašto je tamo zaostala.

***

Ah, kakva svežina u licu kad se ne ispuni neka dužnost!

Izostajanje je zdravo kao boravak na selu!

Kakvo utočište, kad se niko ne može pouzdati u nas!

Sad lakše dišem kad je prošlo zakazano vreme sastanaka.

Sve sam ih propustio, s nemarnom odlukom,

Čekajući da mi se javi želja da odem tamo,

Želja za koju sam unapred znao da se javiti neće.

Slobodan sam, nasuprot društvu uređenom i odevenom.
Go golcat ronim kroz vodu svoje mašte.

Kasno je da se pojavim na bilo kom od dva mesta

Gde bih morao biti u isto vreme,

Namerno u isto vreme...

U redu, ostaću ovde, da sanjam stihove

I da se smešim kurzivom.

Tako je prijatna ova sporedna strana života!

Ne uspevam čak ni da pripalim sledeću cigaretu...

Ako to zahteva neki pokret.

Prepuštam je drugima, koji me čekaju

U razmimoilaženju koje čini sav naš život.

DE LA MUSIQUE

Ah, malo-pomalo, kroz prastara stabla,

Pomalja se njen lik i ja prestajem da mislim...

Malo-pomalo, iz svoje teskobe, pomaljam se, evo i ja...

Dve su se prilike srele na proplanku kraj jezera...

...Dve prilike iz snova,

Jer sve je to bilo tek trak mesečine i neka moja tuga.

I privid nečeg sasvim drugog,

I ishod postojanja...

Zbilja, da 1’ bi se dve prilike srele

Na proplanku kraj jezera?

(... A šta ako ne postoje?...)

... Na proplanku, kraj jezera?...
ROĐENDAN

U doba kad se slavio moj rođendan,

Bio sam srećan i niko nije bio mrtav.

U staroj kući, čak je i proslava mog rođendana

Predstavljala vekovnu tradiciju,

I radost svih ukućana, i moja radost,

Bile su izvesne kao svaka religija.

U doba kad se slavio moj rođendan,

Ja sam bio zdrav kao dren jer nisam shvatao ništa,

Jer sam bio pametan za porodični krug,

I nisam imao nade koje su drugi polagali u mene.

Kad je došlo vreme za nadu, više nisam umeo da se

nadam.

Kad je kucnuo čas da pogledam životu u oči,

Izgubio sam smisao života.

Da, ono što sam umislio o sebi,

Ono što sam bio po srcu i rodbini,

Ono što sam bio u poluvaroškim večerima,

Ono što sam bio po njihovoj ljubavi i svojoj detinjoj

ćudi,

Ono što sam bio - ah, Bože moj, ono što tek danas znam
da sam bio...

Kako je sve to daleko!...

(Ne mogu ni da pojmim...)

Doba kad se slavio moj rođendan!

Ono što sam danas nalik je na vlagu u hodniku, u dnu

kuće,

Vlagu što ostavlja buđ na zidovima...

Ono što sam danas (a kuća onih koji su me voleli treperi

kroz moje suze),
Ono što sam danas to je saznanje da su prodali kuću,

I da su svi pomrli

I da sam ja nadživeo samog sebe kao ugašena šibica...

U doba kad se slavio moj rođendan...

Kako volim, kao neku dragu osobu, ono doba!

Moja duša fizički žudi da se tamo ponovo nađe,

Na jednom metafizičkom i čulnom putovanju,

S mojim udvojenim bićem...

Kad bi se prošlost mogla jesti kao hleb izgladnelih,

Bez ukusa vremena među zubima!

Sve to sad ponovo vidim toliko jasno da sam slep

Za ono što mi je pred očima...

Sto postavljen sa više tanjira,

S lepšim šarama na posuđu, s više čaša,

Kredenac s mnoštvom stvari - kolačima, voćem

I ostalim posluženjem u senci nameštaja -,

Stare tetke, razni rođaci, i sve to radi mene,

U doba kad se slavio moj rođendan...

Stani, srce moje!

Nemoj da misliš! Prepusti glavi da misli!

O Bože moj, Bože moj, Bože!

Danas više nemam rođendana.

Trajem.

Zbrajaju mi se dani.

Biću star kad budem ostario Ništa više.

Bes što nisam poneo ukradenu prošlost u džepu!...

Doba kad se slavio moj rođendan!...

***

Nikad, ma koliko često da putujem,

Ma koliko dobro da poznajem

Odlazak s nekog mesta, dolazak na neko mesto

Ranije neviđeno il’ odavno već znano,

Ne napušta me, u odlasku, pri dolasku

I duž pokretne linije koja ih spaja,

Osećanje strepnje, strah od novine, mučnina –

Mučnina od čulnog saznanja da telo ima dušu,

Trideset dana putovanja, tri dana, tri sata daleko od kuće

Uvek se ista teskoba do dna mog srca uvuče.
SODA BIKARBONA

Najednom, neka teskoba...

Ah, kakva teskoba, kakva mučnina od želuca do duše!

Kakve sam samo prijatelje imao!

Kako su samo opusteli svi gradovi kroz koje sam prošao!

Kakvo metafizičko đubre - sve moje namere!

Neka teskoba,

Neko očajanje epiderma duše,

Klonulost ruku na izmaku snage...

Poričem.

Poričem sve.

Poričem i više od svega.

Poričem jednom za svagda sve Bogove i poricanje
njihovo.

Ali šta mi to nedostaje, šta osećam da mi nedostaje u

želucu i krvotoku?

Kakva mi to tupa ošamućenost satire mozak?

Da l’ moram nešto da popijem ili da se ubijem?

Ne: postojaću. Đihaaa! Postojaću.

Po-sto-ja-ti...

Po-sto-ja-ti...

Bože moj! Kakav se to budizam ledi u mojoj krvi!

Treba se odreći svih otvorenih vrata,

Pred jednim predelom - svih predela –

Bez nade, slobodno,

Bez veze,
Slučajnosti nedosledne površine stvari,

Jednolične ali uspavane;

A kako pirka vetrić kad su sva vrata i prozori širom

otvoreni!

Kako je prijatno leto drugih ljudi!

Dajte mi da pijem, jer nisam žedan!

DRONJAK

Dan je postao kišovit.

Jutro je, međutim, bilo prilično plavo.

Dan je postao kišovit.

Još od jutros sam bio malo tužan.

Predosećanje? Tuga? Ništa od svega?

Ne znam: čim sam se probudio bio sam tužan.

Dan je postao kišovit.

Dobro znam: polusenka kiše izgleda otmeno.

Dobro znam: sunce, svojim redovnim pojavljivanjem,

guši svaku otmenost.

Dobro znam: sumnjičavost prema promenama svetlosti

nije otmena.
Ali ko je rekao suncu i ostalima da ja želim biti otmen?

Dajte mi plavo nebo i vidljivo sunce.

Maglu, kišu, tmušu - sve to u sebi nosim.

Danas jedino želim spokojstvo.

Zavoleo bih čak i domaće ognjište, od trenutka kad ga ne

bih imao.

Prispavalo mi se od želje za spokojstvom.

Nemojmo preterivati!

Stvarno mi se spava, bez objašnjenja.

Dan je postao kišovit.

Nežnost? Naklonosti? To su uspomene...

Treba biti dete pa ih osetiti...

Zoro moja izgubljena, moje istinsko nebo plavo!

Dan je postao kišovit.

Lepa usta zakupnikove kćeri,

Meso voćke jednog srca koje treba pojesti u slast...

Kad je to bilo? Ne znam...

U plavetnilu jutra...

Dan je postao kišovit.

***

Dopire kroz maglovit dan nešto iz zaborava,

Nailazi nečujno, svečeri, pogodna prilika za gubitak.

Uspavljujem se, bez sna, pod vedrim nebom života.

Uzalud mi govore da postupci imaju posledice.

Uzalud mi je što znam da postupci nose posledice.

Uzalud sve je, uzalud sve je, uzalud sve je.

Kroz maglovit dan niotkud ne dopire ništa.

Rado bih sada na stanici sačekao

Da vozom iz Evrope stigne najavljeni putnik,

Rado bih sišao do pristaništa

Da vidim kako dolazi brod i da mi svega bude žao.

Ne nailazi svečeri nikakva pogodna prilika.

***

Velike su pustinje, i sve je pustinja.

Ne može se s nekoliko tona cigala il kamenja

Prerušiti zemlja, ta zemlja koja je sve.

Velike su pustinje i duše velike i puste –

Puste, jer osim njih, tamo ne boravi niko,

Velike jer se odande vidi sve, i sve je mrtvo.

Velike su pustinje, dušo moja!

Velike su pustinje.

Nisam nabavio ulaznicu za život,

Promašio sam vrata osećanja,

Nema te želje ni prilike koju nisam propustio.

A danas, uoči putovanja,

S otvorenim koferom što čeka odloženo pakovanje,

Dok sedim na stolici okružen košuljama za koje nema

mesta,

Danas mi ne preostaje ništa drugo

(ne računajući neudobnost što ovako sedim)

Osim ovog saznanja:

Velike su pustinje, i sve je pustinja.

Veliki je život, i ne zavređuje da se živi.

Bolje pakujem kofer očima koje misle na pakovanje

Nego veštačkim rukama koje pakuju kofer (verujem da

sam se dobro izrazio).

Pripaljujem cigaretu da odložim putovanje,

Da odložim sva putovanja.

Da odložim čitav svemir.

Stvarnost, navrati ponovo sutra!

Gospodo, za danas je dosta!

Odloži se, sadašnjosti sveprisutna!

Više vredi ne biti nego biti ovako.

Kupite čokoladu detetu koje sam omaškom nasledio,

I uklonite oznaku jer sutra je beskrajno.

Ali moram da spakujem kofer,

Moram po svaku cenu da spakujem kofer,

Kofer.

Ne mogu poneti košulje u pretpostavci a kofer u pameti.

Da, celog života bio sam dužan da spakujem kofer.

Ali sam isto tako, presedeo ceo život na hrpi razbacanih

košulja,

I preživao sudbinu, kao bik koji nije postao Apis.

Moram da spakujem kofer postojanja.

Moram postojati da bih pakovao kofere.

Pepeo cigarete pada povrh košulja.

Gledam sa strane, uveravam se da spavam.

Jedino znam da moram spakovati kofer,

I da su pustinje velike, i da je sve pustinja,

I znam neku poučnu priču o tome, ali nju sam već

zaboravio.

Ustajem naglo kao svi Cezari.

Konačno ću spakovati kofer.

Jednom za svagda moram da ga spakujem i zatvorim;

Moram da vidim kako ga iznose odavde,

Moram da postojim nezavisno od njega.

Velike su pustinje i sve je pustinja,

Ako se ne varam, naravno,

Jadna ljudska dušo čije su oaze tek u susednoj pustinji.

Bolje je spakovati kofer.

Kraj.
***

Navukao sam jaku prehladu,

A ceo svet zna da takve prehlade

Menjaju celokupan sistem svemira,

Izazivaju bes prema životu

I teraju nas da kijamo do metafizike.

Izgubio sam u znoju čitav dan.

Neodređeno me boli glava.

Žalosno stanje za jednog osrednjeg pesnika!

Danas sam zaista samo osrednji pesnik.

A ono što sam nekada bio,

Iščilelo je, kao pusti san.

Zbogom, zauvek zbogom, vilinska kraljice!

Tvoja su krila bila od sunca, a ja ću ovde da iskopnim.
Neće mi biti bolje dok ne legnem u krevet.

Nikad mi i nije bilo dobro sem dok sam ležao u vasioni.

Excusez un peu... Kako sam strašno fizički nazebao!

Treba mi istina i aspirin.
***

Da, to sam ja, baš ja, onakav kakav sam proistekao iz

svega,

Neka svrsta vlastitog prirepka ili viška,

Neprilična okolina svog iskrenog osećanja,

To sam ja ovde u sebi, to sam ja.

Ono što sam bio i što nisam bio, sve sam to ja.

Ono što sam hteo, i što nisam hteo, sve me to oblikuje.

Ono što sam voleo il’ prestao da volim, sve je to u meni

ista tuga.

A istovremeno, utisak, pomalo nedosledan,

Kao od nekog sna sazdanog od mešovitih stvarnosti,

Da sam ostavio sebe na nekoj klupi u tramvaju,

Da bi me slučajno pronašao onaj ko bude hteo tu da
sedne.

A istovremeno utisak, pomalo maglovit,

Kao posle sna kojeg želi da se seti neko ko se probudi u

polusenci,

Da u meni ima nečeg boljeg od mene.

Da, u isto vreme, utisak, pomalo bolan,

Kao kad se probudimo posle noći bez sna, a pred nama

dan s mnoštvom poverilaca,

Da sam promašio u svemu, kao kad se neko saplete o

otirač,

Da sam spakovao sve kao kofer bez četkice za zube,

Da sam negde u životu zamenio neki deo sebe.

Dosta! To je utisak, koliko-toliko metafizičan,

Kao sunce što poslednji put obasjava prozor kuće koja se

napušta,
Da više vredi biti dete nego hteti shvatiti svet –

Utisak hleba s puterom, utisak igračaka,

Beskrajnog spokoja bez Prozerpininog vrta,

Blagonaklonosti prema životu priljubljenom licem uz

okno,

Kad se posmatra kako napolju pljušti i romori kiša

A ne mrtve suze koje je teško progutati.

Dosta, da, dosta! To sam baš ja, zamenjen,

Izaslanik bez pisma i ovlašćenja,

Pajac bez smeha, dvorska luda u tuđem, prevelikom

odelu Kojoj zveče zvončići na glavi

Kao praporci ropstva, pride.

To sam baš ja, rebus zakukuljen koji niko iz kruga

Ne ume da odgonetne u palanačkim večerima.

To sam baš ja, kakva uteha!...

STVARNOST

Da, prolazio sam ovuda često pre dvadeset godina...

Ništa se nije izmenilo - ili ja, barem, ne primećujem ništa

-U ovom kraju grada...

Pre dvadeset godina!...

Šta sam ja tada bio! Svakako, bio sam drugi...

Dvadeset godina je prošlo, a kuće nemaju pojma o

tome...

Dvadeset beskorisnih godina (a ko kaže da su baš takve

bile!

Otkud ja znam šta je korisno il beskorisno?)...

Dvadeset protraćenih godina (a kako bi izgledalo da sam

ih dobio?).

Pokušavam da zamislim
Ko sam i kakav sam bio

Kada sam ovuda prolazio

Pre dvadeset godina...

Ne sećam se, ne mogu da se setim.

Onaj drugi što je tada ovuda prolazio

Kad bi postojao danas, možda bi se prisetio...

Tolike likove iz romana poznajem bolje, u dušu,

Od onog davnog mene koji je pre dvadeset godina ovuda

prolazio!

Da, to je tajna vremena.

Da, ništa se ne zna.

Da, svi smo se mi rodili na palubi.

Da, da, sve je to tako, ili isto, samo drukčije rečeno...

S onoga prozora na drugom spratu, koji je i dalje isti,

Naginjala se tada jedna devojka starija od mene,

Kao od plavetnila isklesana.

A danas, ko bi mogao reći gde je?

Možemo zamišljati šta god nam drago o onome o čemu

ne znamo ništa.

Otupeo sam i fizički i duhovno: ne želim da zamišljam

ništa...

Jednoga dana penjao sam se ovom ulicom misleći

radosno na budućnost,

Jer Bog dopušta da ono čega nema ponekad jarka

svetlost obasja.

Danas, dok silazim ovom ulicom, čak ni na prošlost ne

mislim radosno.

Bolje reći, uopšte i ne mislim...

Čini mi se da su se dve prilike susrele na ulici, ni onda ni

sada,

Već upravo ovde, bez vremena koje bi im ometalo susret.

Pogledali smo ravnodušno jedan drugog.

I ja, onaj davnašnji, pošao sam uzbrdo zamišljajući jedan

budući suncokret,
A ja, ovaj sadašnji, krenuo sam nizbrdo, ne zamišljajući
ništa.

Možda se to zbilja dogodilo...

Istinski se dogodilo...

Da, stvarno i opipljivo...

Da, može biti...

MAGNIFICAT

Kad li će da prođe ova unutrašnja noć, vaseljeno,

A meni, dušo moja, da svane dan?

Kad li ću se probuditi iz ovog bdenja?

Ne znam. Sunce sija visoko,

Nemoguće ga je gledati.

Zvezde žmirkaju hladno,

Nemoguće ih je izbrojati.

Srce kuca tuđe,

Nemoguće ga je slušati.

Kad će se okončati ova drama bez pozorišta,

Il’ ovo pozorište bez drame,

Pa da mogu kući da se vratim?

Gde? Kako? Kada?

Mačko što zuriš u mene očima života, koga u dnu zenica
kriješ? On je to! On!

On će narediti kao Jošua da se zaustavi sunce a ja ću se

probuditi;

I tada će svanuti dan.

Smeši se, kroz san, dušo moja!

Smeši se, dušo moja, biće dan!

DAKTILOGRAFIJA

Sam samcat, u građevinskom birou, iscrtavam plan,

Projekat potpisujem, ograđen od čitavog sveta,
Zaboravljen i od samoga sebe.

Iza zida otužna, zlokobna pratnja,

Praskavi tik-tak pisaćih mašina.

Kakva mučnina od života!

Kakva niskost ta pravilnost!

Kakva učmalost taj način bivstvovanja!

Nekad, dok bejah drugi, postojali su zamkovi i konjanici

(Verovatno slike iz neke dečje knjige),

Nekad, dok bejah veran svome snu,

Postojali su nepregledni predeli na severu, izričito

snežni, Postojale su velike palme na jugu, bujne od
zelenila.
Nekad.

Iza zida otužna, zlokobna pratnja,

Praskavi tik-tak pisaćih mašina.

Svi mi imamo dva života:

Jedan, istinski, koji snivamo u detinjstvu,

I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;

Lažni, koji živimo u zajedništvu s drugima,

I koristimo u praktične svrhe,

Onaj gde nas na kraju strpaju u neki kovčeg.

U prvom nema kovčega ni umiranja,

Jedino slike iz detinjstva traju,

Velike slikovnice koje se samo razgledaju,

Velike stranice u boji koje se kasnije pamte.

U prvom smo mi,

U prvom postojimo;

U drugom umiremo, jer reč živeti upravo to i znači;

Ovog trenutka, sudeći po mučnini, živim u onom

prvom...

Al’ iza zida, otužna, zlokobna pratnja,

Sve jači i jači praskavi tik-tak pisaćih mašina.

***

Ova stara teskoba,

Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,

Izlila se iz krčaga,

U suze, u puste maštarije,

U snove nalik na košmare bez strane,

U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se.

Jedva i znam kako treba da se vladam u životu

S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!

Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!

A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,

Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora...,

Ovo.

Zatočenik u ludnici je barem neko.

Ja sam zatočen u ludnici bez ludnice.

Ja sam hladnokrvno lud,

Sumanut i oštrouman,

Svemu sam tuđ i jednak svima:

Spavam budan sa snovima koji su ludost

Jer nisu snovi.

Takav sam...

Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!

Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!

Šta se to desilo s tvojim mališanom?

Poludeo je.
Šta je s onim što je spokojno spavao

Pod tvojim palanačkim krovom?

Poludeo je.

Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.

To sam danas ja.

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!

Recimo u onaj totem donesen iz Afrike

Koji smo čuvali u kući.

Bio je grozan, bio je nakaradan,

Al’ ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,

Kao i sve u šta se veruje.

Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –

Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –

Svaki bi mi dobro došao,

Jer ništa na svetu i ne postoji

Izvan onog što mislimo da postoji.

Prsni, srce od bojenog stakla!

***

U kući preko puta mene i mojih snova,

Kakva sreća uvek vlada!

Stanuju tamo osobe meni nepoznate, koje sam već video,

Mada ih nisam video nikada.

Srećne su, jer nisu ja.

Deca što se igraju na visokom balkonu,

Žive među saksijama cveća,

Bez sumnje, večno.

Glasovi koji dopiru iz porodičnog gnezda,

Stalno pevuše, bez sumnje.

Da, moraju da pevuše.

Kad je slavlje ovde, na ulici, slavlje je i tamo u kući.

Tako i treba da bude u svetu gde se sve usklađuje –

Čovek sa Prirodom, jer i grad u prirodu spada.

Kakva velika sreća ne biti ja!

Ali zar i drugi ne osećaju tako?

Koji drugi? Nema drugih.

Tuđa osećanja su kuća čiji su prozori zatvoreni,

A ako se i otvore,

To biva samo zato da bi se igrala deca na ograđenoj

terasi, Među saksijama cveća kome nikad ne saznah ime.

Drugi ne osećaju nikad.

Osećamo samo mi,

Da, svi mi,

Čak i ja, koji ovog časa ne osećam više ništa.

Ništa? Ne znam...

Jedno ništa koje boli...

***

U nedelju ću poći na izlet izvan grada,

U tuđem licu i obličju,

Zadovoljan što me niko ne poznaje.

U nedelju ću biti srećan - oni, oni...

U nedelju...

Danas je četvrtak u sedmici koja nema nedelju...

Nikakvu nedelju. –

Nikad nedelju. -

Ali uvek će biti nekoga na izletu izvan grada

U iduću nedelju.

Tako prolazi život,

Suptilan za onoga ko oseća,

Manje-više za onoga ko misli:

Uvek će nekog biti na izletu izvan grada.

U nedelju,

Ne u našu nedelju,

Ne u moju nedelju,

Ne u nedelju...

Ali uvek će biti drugih na izletu izvan grada

I u nedelju!
***

Za koji tren nastupiće ponoć i mir će prekriti

Sve nagomilane stvari,

Različite slojeve nataloženog života...

Utišali su klavir na trećem spratu...

Ne čujem više korake sa drugog sprata...

U prizemlju radio ćuti...

Sve će utonuti u san...

Ostajem sam sa celom vasionom.

Neću da prilazim prozoru:

Ako budem gledao, šta će ostati od zvezda!

Kako su ogromne, neizmerne tišine u visini!

Kakvo je ovo antigradsko nebo! –

Radije, ovako zatvoren,

U želji da ne budem zatvoren,

Napregnuto osluškujem zvuke sa ulice...

Neki automobil! - previše brz! -

Dvostruke korake u razgovoru koji mi govore...

Tresak neke kapije što se naglo zatvara boli me...

Sve tone u san...

Samo ja bdim i sanjivo osluškujem,

Iščekujući

Nešto, pre no što usnim...

Nešto.
***

Skinuo sam masku i pogledao se u ogledalu.

Bio sam dete od pre mnogo godina.

Nimalo se nisam promenio...

To je prednost koju uživamo

Ako znamo da skinemo masku.

Ostajemo večito dete,

Prošlost koja je bila

Dete.

Skinuo sam masku i opet je navukao.

Ovako je bolje,

Ovako bez maske.

A sad se ponovo u svoju ličnost vraćam

Kao na poslednju stanicu.

***

Simboli? Sit sam simbola...

Ali kažu mi da sve je simbol.

Svi mi ne kazuju ništa.

Kakvi simboli? Snovi. -

Da je sunce neki simbol, u redu...

Da je mesec neki simbol, u redu...

Da je zemlja neki simbol, u redu...

Ali ko još primećuje sunce, osim kad prestane kiša,

A ono probije oblake i pokaže na nebesku plavet

Iza svojih leđa?

Ali ko još primećuje mesec osim kad zapazi

Kako je lepa njegova svetlost, a ne on?

Ali ko još primećuje zemlju, onu po kojoj gazi?

Naziva zemljom polja, drveće, planine.

Po nekoj nagonskoj sklonosti ka umanjivanju,

Jer je i more takođe zemlja...

Dobro, ajde, neka sve to bude simbol...

Ali kakav je simbol, ne sunce, ne mesec, ne zemlja,

Već ovaj prerani zalazak i plavičasto

Sunce između lakog pramenja oblaka,

Dok se već pomalja mesec, tajanstven, na drugoj strani,

A ono što je preostalo od svetlosti dana

Zlatnim sjajem zari glavu krojačice što neodlučno

zastaje na uglu

Gde je nekada stajala dugo sa svojim dragim koji ju je

ostavio?

Želeo bih - siroto stvorenje, jadno i napušteno! –

Da se krojačici njen dragi vrati.

***

Tamo nije bilo struje.

Zato sam se u postelju zavukao

I čitao, pri čkiljavoj svetlosti lojanice,

Ono što mi se našlo nadohvat ruku -

Bibliju, na portugalskom (zanimljiva stvar!) priređenu za

protestante,

I pročitavao stranice „Prve poslanice Korinćanima“.

Oko mene preterani mir palanačke noći

Kao da je, naprotiv, stvarao nesnosnu buku,

I ja se umalo nisam od očaja rasplakao.

„Korinćanima poslanica prva“...

Ponovo sam je čitao pri svetlosti lojanice

Koja je najednom zasjala drevnim sjajem,

I neko se silno more uzbuđenja u meni uzburkalo...

Ja sam ništa...

Ja sam privid...

Šta uopšte tražim od sebe i od svega na ovom svetu?

„Ako ljubavi nemam“.

A vrhovna svetlost s visine stoleća obznanjuje

Veliku poruku koja oslobađa dušu...

„Ako ljubavi nemam...“

Bože moj, a ja koji ljubavi nemam!...

***

Ne: samo polako.

Polako, jer ne znam

Kud bih hteo da krenem.

Postoji neki urođeni raskorak

Između mojih koraka

I mene.

Između onog što jesam

I onoga što bivam

Postoji razlika u glagolu

Koja odgovara stvarnosti.

Polako...

Da, polako...

Hoću na miru da razmislim šta znači to

Polako...

Možda spoljašnji svet previše žuri.

Možda bi prosta duša htela ranije da stigne.

Možda su presudni trenuci suviše blizu...

Možda je sve to tako...

Ali ono što me brine to je ta reč - polako...

Šta to treba da bude polako?

Možda svemir...

Bog nalaže da se istina kaže.

Ali zar je iko ikad čuo istinu od Boga?

***

Stari pesnici prizivali su Muze.

Mi prizivamo sami sebe.

Ne znam da li su se Muze ukazivale -

To je svakako zavisilo od onoga ko ih je prizivao i kako,

Ali znam da se mi ne odazivamo.

Koliko sam se puta nadnosio

Nad zamišljeni bunar svog bića

I blejao ,,Aaaa!“ da bih začuo odjek,

A nisam čuo ništa više od onog što sam video –

Nejasni tamni sjaj kojim je svetlucala voda

Tamo, u zaludnosti dna...

Nijednog odjeka za mene...

Samo mutni obrisi nekog lica,

Koje mora biti moje, jer nema čije da bude.

Nešto skoro nevidljivo,

Što ipak jasno vidim

Tamo, u dubini...

U tišini i lažnoj svetlosti dna...

Kakva Muza!..........
***

Već duže od pola sata

Sedim za pisaćim stolom

S jedinom namerom

Da posmatram šta sve tu ima.

(Ovi su stihovi izvan mog ritma).

(I ja sam takođe izvan svog ritma).

Velika mastionica ispred mene.

Držalje sa novim perima ispred mene.

Malo bliže list hartije previše čist.

S leve strane jedan tom Britanske enciklopedije.

S desne strane –

Ah, s desne strane!

Nož za hartiju kojim juče

Nisam imao strpljenja da razrežem do kraja

Knjigu koja me je zanimala a nisam je pročitao.

Ko bi mogao da uskladi sve to!

***

Ja, baš ja...

Ja, sit svih mogućih umora

Ovog sveta. -

Ja...

Uostalom sve, jer sve sam ja,

Pa čak su i zvezde, izgleda,

Poispadale iz mog džepa da opčine decu...

Koju decu, ne znam...

Ja...

Nesavršen? Nepoznat? Božanstven?

Ne znam...

Ja...

Da li sam imao prošlost? Bez sumnje...

Da li imam sadašnjost? Bez sumnje...

Da li ću imati budućnost? Bez sumnje...

Neka se život zaustavi za koji tren...

Ali ja, ja...

Ja sam ja,

Ja ostajem ja,

Ja...
***

Umoran sam, naravno,

Jer u datom trenutku svakog mora da sustigne umor.

Od čega sam umoran, ne znam:

Ništa mi ne bi vredelo ni da znam,

Kad umor, svejedno, ostaje isti.

Rana boli kako boli

A ne pod dejstvom uzroka kojim je izazvana.

Da, umoran sam,

I pomalo nasmejan

Od saznanja da je umor sasvim obična stvar –

Samo žudnja tela za snom,

Težnja da se duša misli oslobodi,

I povrh svega neka prožima bistrina

Naknadnog poimanja...
Zar je naša jedina raskoš odsustvo svake nade?

Pronicljiv sam: u tome je sva tajna.

Video sam mnogo i sve sam razabrao,

Pa čak i u tom umoru ima izvesnog zadovoljstva,

Jer glava, na kraju krajeva, uvek nečemu služi.

***

Ne mislim ni na šta

I ta središna stvar, koja zapravo nije ništa,

Prija mi kao noćni vazduh,

Tako svež, za razliku od letnje vreline dana.

Ne mislim ni na šta, kakva divota!

Ne misliti ni na šta

Znači imati dušu vlastitu i celu.

Ne misliti ni na šta

Znači živeti prisno

Plimu i oseku života...

Ne mislim ni na šta.

To je kao da sam se nezgodno naslonio.

Bol u leđima ili na boku,

Gorak ukus u duši:

Uostalom, to je zato što ne mislim ni na šta,

Ali baš ni na šta.

Ni na šta...
***

San koji na mene pada,

Duhovni san što fizički na mene pada,

Sveopšti san što pojedinačno na mene pada –

Učiniće se drugima da je to onaj san kad se spava,

Ona želja da se zaspi i sanja,

Ona sanjivost koja prelazi u san.

Ali on je više od toga, više unutra, više iznad:

To je san - zbir svih razočaranja,

To je san - suma svih očajanja,

To je san o svetu što u meni postoji

Bez ikakve moje zasluge i doprinosa.

San koji na mene pada

Ipak je nalik na sve snove.

U umoru bar neke blagosti ima,

U klonulosti ima barem mira,

Prepuštanje bar znači kraj napora,

A kraj nas bar oslobađa svih daljih nada.

Čujem zvuk prozora koji se otvara,

Ravnodušno okrećem glavu nalevo,

Iznad ramena koje mi glavu nosi,

Gledam kroz odškrinut prozor:

Devojka sa drugog sprata preko puta

Naginje se i plavim očima nekog traži.

Koga?

Pita moja ravnodušnost.

I sve je to san.
Bože moj, toliki san!...
***

Sva su ljubavna pisma

Smešna.

Ne bi bila ljubavna pisma da nisu

Smešna.

I ja sam u svoje vreme pisao ljubavna pisma,

Kao i sva druga,

Smešna.

Ljubavna pisma, ako ljubavi ima,

Moraju biti

Smešna.

Ali, konačno,
Samo su ona stvorenja koja nikada nisu pisala

Ljubavna pisma,

Zapravo

Smešna.

Šta bih dao da se opet vrati ono doba

Kada sam pisao, nehotice,

Ljubavna pisma

Smešna.

Istina je da su danas

Moja sećanja

Na ona ljubavna pisma

Zapravo

Smešna.
Svaka prenaglašena reč

(Kao i prenaglašeno osećanje)

Naravno, mora da bude

Smešna.
***

Na kraju svega - zaspati.

Na kraju čega?

Na kraju svega što prividno postoji...

Ovaj mali palanački svemir usred zvezda,

Ovo zabačeno seoce u prostoru,

I to ne samo u vidljivom prostoru,

Već i u prostoru svekolikom.

***

Voleo bih kad bih voleo da volim.

Samo trenutak... Dodaj mi cigaretu,

Iz one kutije, tamo, na noćnom stočiću.

Nastavi... Govorio si

Da se u razvoju metafizike

Od Kanta do Hegela

Izgubilo nešto važno.

Potpuno se slažem.

I ranije sam o tome slušao.

Nondum amabam et amara amabam (Sveti Avgustin).

Čudne su te asocijacije ideja!

Dojadilo mi je da mislim kako osećam nešto drugo.

Hvala. Sačekaj da pripalim. Nastavi. Hegel...

***

Zavalio sam se u ležaljci na palubi i sklopio oči,

I moja mi se sudbina ukazala u duši kao provalija.

Moj minuli život izmešao se sa životom budućim,

I usred čitave zbrke, žagor iz salona za pušenje,

Gde se, kako čujem, partija šaha upravo okončala.

Ah, kako me divno njišu

Morski vali,

Ah, kako me uljuljkuje

Ovo udobno saznanje da danas još nije sutra,

I da bar u ovom času nisam ni za šta odgovoran,

Da čak ni ličnost svoju nemam, već sam se zatekao ovde,

Na ležaljci, kao knjiga koju je neka Šveđanka tu

zaboravila.
Ah, ovako utonuo

U neku obamrlost mašte, u neki polusan,

Tako spokojno usplahiren,

Najednom istovetan detetu koje sam nekad bio

Kad sam se igrao u bašti, kad ni algebru nisam znao

Ni bilo koju računsku radnju s nepoznatim vrednostima

osećanja.

Ah, sav sam se pretvorio u žudnju

Za onim beznačajnim trenutkom

U mom životu,

Za onim trenutkom, i drugim, sličnim trenucima

Kad nisam imao nikakvog značaja,

Kad sam, bez razmišljanja, spoznao svu pustoš

postojanja,

A svud je bila mesečina i more i samoća, o Alvaro.

***

Sabrani dar-mar moje produhovljene mašte...

Praviti decu iz praktičnih razloga, kao zagriženi vernici...

Moja mladost neprekidno traje

Jer zanemarujem odgovornosti u korist uzbuđenja.

(Alvaro de Kampos, rodom iz Algarvea, stekao osnovno

vaspitanje od jednog deda-strica, sveštenika, koji mu je
usadio izvesnu ljubav prema klasičnim stvarima). (U
ranoj mladosti došao u Lisabon...)

Sposobnost da mislim ono što osećam razlikuje me od

običnog čoveka

Više nego što se ovaj razlikuje od majmuna.

(Da, sutra će me možda običan čovek čitati i razumeti

suštinu mog bića.
Da, pretpostavljam.

Ali majmun već danas ume da čita običnog čoveka i

razume suštinu njegovog bića).

Ako je nešto jednom već bilo, zbog čega više nije?

Zar biti ne znači biti?

Poljsko cveće iz mog detinjstva, zar ga neću sačuvati

večno,

U nekom drugom vidu postojanja?

Hoću li zauvek izgubiti naklonosti koje sam imao, ili

sam

umišljao da imam?

Postoji li neko ko bi imao ključeve od vrata bića, koje

nema vrata,

Neko ko bi mi s razlogom mogao otvoriti inteligenciju

sveta?
***

Pa ipak, ipak,

bilo je mačeva i šarenih zastavica

U Proleću koje sam sanjao za sebe.

I nada je ipak orosila

Polja mog slučajnog priviđenja,

I meni se nekad neko osmehnuo.

A danas se osećam kao da sam bio drugi.

Onog koji sam bio pamtim tek kao naknadnu priču.

A ko ću biti, to me ne zanima, kao ni budućnost sveta.

Iz čista mira tresnuo sam niz stepenice,

I čak je i taj tresak zvučao kao grohot mog pada.

Svaki je stepenik bio grub i nepoželjan

Svedok kako sam ispao smešan.

Teško onom ko izgubi ponuđeno mesto jer nije imao

prikladno odelo,

Al’ teško i onom ko je, iako bogat i otmen,

Izgubio mesto ljubavi jer nije umeo prikladno da odene

svoju želju.

Ja sam nepristrasan kao sneg.

Nikada nisam pretpostavio siromaha bogatašu,

Kao što ni u sebi samom nikad ništa nisam pretpostavio

nečem drugom.

Oduvek sam opažao svet nezavisno od sebe.

Iza toga postojali su moji upečatljivi utisci,

Ali oni su činili jedan poseban svet.

Pa ipak, moja žalost nikada nije narandžasto bojila u

crno.

Povrh svega, spoljni svet!

A ja moram da podnosim i samog sebe i sve one koje u

sebi nosim.
***

Grad Lisabon se budi, kasnije od gradova drugih,

Budi se Ulica zlata,

Budi se trg Rosio, na vratima kafana,

Grad se budi

I usred sveopšteg buđenja, stanica koja nikad ne spava,

Kao srce što mora da kuca kroz bdenje i kroz san.

Svako jutro koje sviće, uvek sviće na istom mestu.

Ne postoje jutra na selu niti jutra iznad grada.

U času kad sviće dan, dok se drhtava svetlost još koleba,

Sva mesta su isto mesto, sve zemlje su zemlja jedna,

I ona svežina što izvire sa svih strana

Večna je i pripada svima.

Duhovni zanos sazdan od naše krvi i mesa,

Lakoća življenja što telu daje krila,

Oduševljeno iščekivanje novog dana,

Radost što će nam se možda desiti nešto lepo,

Sve su to osećanja koja se jave u nama kad posmatramo

zoru

Gde lakim korakom osvaja vrhove gora

Il sporo opseda ulice grada iz pravca istok-zapad,

Svejedno.

Neka žena nečujno jeca

Sred gomile koja kliče...

Ulični prodavac, veseli osobenjak,

Nešto smešno viče da privuče mušterije...

Samotni arhanđeo, kip s neke katedrale,

Svirala što izmiče iz pruženih Panovih ruku,

Sve to ka istom središtu teži,

Sve žudi da se sretne i slije

U mojoj duši.

Ja obožavam sve stvari

I moje je srce svratište otvoreno svu noć.

U mojoj ljubavi ima mesta za sve što živi

I samo ono što mogu da osetim silno umeću i da

shvatim. Sve volim i svemu pozajmljujem ljudsko
obličje i narav, Ljudima i kamenju, dušama i mašinama,

Da sebe uvećam i obogatim.

Pripadam svemu da bih sebi ostao veran.

I ceo bih svemir da privinem na grudi

Kao usnulo dete koje dadilja ljubi.

Ja volim sve stvari, jedne više od drugih,

Al’ uvek više one što su mi pred očima

Od onih koje sam već video ili ću tek da vidim.

Ništa mi nije lepše od kretanja i osećanja.

Život je veliki vašar i svud su šatre i akrobati.

Ta misao me razneži, ali ne može da me smiri.

Donesi mi ljiljane, ljiljane

I ne zaboravi ruže.

Donesi mi ruže, ruže

I ljiljane mi daj.

Zumbule i hrizanteme,

Suncokret i ljubičice

I sve cveće postojeće,

Redom, u beskraj...

Zatrpaj mi dušu

Pregrštima cveća
Donesi mi ruže, ruže

I ljiljane mi daj...

Moje srce plače

U senci drvoreda

Nema ko da ga uteši,

Odistinski,

Osim senke drvoreda

Što mi se u dušu uvlači

Kroz plač.

Donesi mi ruže, ruže,

I ljiljane mi daj...

Moj bol je star

Kao bočica ishlapelog mirisa puna prašine.

Moj bol je izlišan

Kao krletka u zemlji bez ptica.

I moj bol je tih i tužan

Kao pesak na žalu do kog ne dopire more.

Stojim kraj prozora

Zamkova porušenih

I sanjarim zureći u razvaline

Da se utešim od sadašnjosti.

Daj mi ruže, ruže,

I ljiljane mi daj...

Ali koliko god ruža i ljiljana da mi daš,

Nikad mi neće biti dovoljno života.

Uvek će mi nedostajati nešto,

Uvek će mi preostajati još nešto da poželim,

Kao prazna pozornica.

I zato, ne obraćaj pažnju na moje misli,

Pa čak i ako ti se učini da ono što te molim

Nema baš nikakvog smisla,

Moje jadno jektičavo dete,

Daj mi bar malo svojih ljiljana i ruža,

Daj mi ruže, ruže,

I ljiljane mi daj...
***

Na kraju krajeva, osećati - to je najbolji način putovanja.

Osećati sve na sve moguće načine,

Osećati sve preko svake mere,

Jer sve su stvari, zapravo, prekomerne,

I sva je stvarnost prekomernost, žestina,

Jedno preterano jasno priviđenje

Koje proživljavamo svi zajedno uz pomamu duša,

Središte ka kome streme čudne centrifugalne sile

Kakve su ljudske psihe u saglasju s čulima.

Što više budem osećao, što više budem osećao kao

različite osobe,

Što više ličnosti budem imao,

Što više budem osećao istovremeno kao sve one,

Što više budem ujednačeno različit, rasejano pažljiv,

Utoliko ću više zahvatiti od svekolikog postojanja sveta,

Biću potpuniji u celokupnom prostoru izvan mene.

Biću sličniji Bogu, ma ko on bio,

Jer, ma ko on bio, nema sumnje da je Sve,

I izvan Njega samo On postoji, i Sve što postoji za Njega

je malo.

Svaka duša je jedan stepenik prema Bogu,

Svaka duša je hodnik - Svemir prema Bogu,

Svaka duša je reka što teče uz obale Spoljnog Sveta

Prema Bogu i kroz Boga uz neki turoban žubor.

Sursum corda! Uzdignute duše! Svekolika Materija je

Duh,

Jer Materija i Duh samo su proizvoljna imena

Nadenuta velikoj senci koja napaja Spoljni svet snom

I utapa u Noć i Tajnu Prekomerni Svemir!

Sursum corda! Probudim se noću, tišina je neizmerna,

Stvari, skrštenih ruku, s nekom otmenom tugom

Promatraju moje otvorene oči

Koje ih vide samo kao mutne obrise u mrkloj noći.

Sursum corda! Probudim se noću i osećam da sam

drugačiji.

Čitav svet u svom uobičajenom vidljivom obliku

Leži na dnu nekog bunara i stvara nejasnu buku,

Slušam ga, i u mom srcu neko ogromno divljenje jeca.

Sursum corda! O Zemljo, viseći vrte, kolevko

Koja njišeš raspršenu Dušu neprekidnog čovečanstva!

Zelena i cvetna mati, svake godine nova,

Svake godine prolećna, letnja, jesenja, zimska,

Sto svake godine izdašno slaviš praznike Adonisa.

Jednim obredom starijim od svih značenja,

Velikim kultom, uz stisku i vrisku, po planinama i
dolinama!

Veliko srce što kucaš u golim nedrima vulkana,

Krupni glase koji grmiš u slapovima i morskoj dubini,

Velika bahantkinjo pijana od Kretanja i Mena,

U nagonu za bujanjem i cvetanjem što satire

Tvoje vlastito telo od zemlje i stenja, tvoje telo

potčinjeno

Tvojoj samovolji prevratničkoj i večnoj!

Nežna i jednodušna majko vetrova, livada, mora,

Prevrtljiva majko oluja i ciklona,

Ćudljiva majko što donosiš plodnost i sušu,

Što remetiš redosled svojih godišnjih doba i spajaš

U bestelesan poljubac sunca i vetrove i kiše!

Sursum corda! Promatram te i sav se pretvaram u himnu!

Sve u meni, kao neki satelit tvoje lične dinamike

Vijugavo se vrti i ostavlja za sobom trag nalik na

Maglovit prsten bledih i nejasnih utisaka,

Oko tvog unutarnjeg lika, oholog i zažarenog.

Zauzmi svom svojom snagom i svojom vrelom moći

Moje srce, za tebe otvoreno!

Kao mač koji probada moje biće, napeto i ushićeno,

Isprepleti mojom krvlju, mojim živcima i kožom,

Tvoje kretanje, tebi večno prirođeno.

Ja sam hrpa zbrkanih sila punih do bezmerja

Koje se račvaju u svim pravcima prema svim prostorima,

Život, ta velika stvar, on sve vezuje i sve spaja

I omogućava da se sve sile koje u meni besne

Ne izliju iz mene, ne razbiju moje biće, ne skrše moje

telo,

Da me ne raznesu kao bombu Duha što se rasprskava

U oduhovljenu krv i meso i dušu, između zvezda

Preko drugih sunčevih sistema i ugašenih planeta!

Sve čega u meni ima teži da opet postane sve.

Sve čega u meni ima teži da me obori na tle,

Na široko vrhovno tle koje nije ni gore ni dole

Već iznad sunca i nebesa, iznad duša i telesa,

Nad nekim pritvornim prostranstvom naših urazumljenih

čula.

Ja sam plamen što se uzdiže, al uzdižem se i naniže i

naviše,

Uzdižem se u svim pravcima u isti mah, ja sam kugla

Razornih plamenova što traže Boga i sažižu

Ljušturu mojih čula, zid mog logičkog mišljenja,

Moju inteligenciju, koja hladnokrvno sve sputava.

Ja sam ogromna mašina koju pokreću struje

Od kojih vidim samo deo što dopire do mojih turbina,

A ostalo odlazi s one strane zvezda, prelazi preko
sunčevih sistema,

I izgleda da nikada ne stiže tamo odakle kreće...

Moje telo je središte nekog volana, čudesnog i

beskonačnog,

Koji se vrtoglavo oko sebe okreće,

I susreće, u svim pravcima, sa drugim volanima,

Koji se prožimaju i mešaju, jer se to ne zbiva u prostom

Već ne znam na kom mestu koje određuje neki drugi

način - Bog.

U meni su vezani i prikovani

svi pokreti od kojih je sazdan svemir,

Mahnitost čestica i atoma,

Mahnitost svih plamenova, razjarenost svih vetrova,

Uzavrela pena svih reka što jure u sunovrat.

Kiša kao kamenice izbačene iz katapulta

Silnih vojski patuljaka skrivenih na nebu.

Ja sam strahovit dinamizam prinuđen na ravnotežu

Da ostane u mom telu, da se ne izlije iz moje duše.

Zavijaj, pucaj, osvajaj, razbijaj, tutnji, drmaj,

Tresi, drhti, penušaj, duvaj, siluj, praskaj,

Nestaj, prevazilazi se, okružuj se, iživi se, lomi i beži,

Budi celim mojim telom sav svemir i sav život,

Spali svim mojim bićem sve vatre i svetlosti,

Izbrazdaj svom mojom dušom sve ognjeve i munje,

Nadživi me mojim životom u svim mogućim pravcima!
***

Ah, gde god da se nađem, kud god da prođem,

Il’ tamo gde nisam, nit prolazim ikad,

Nezajažljiva banalnost svih ljudskih lica!

Ah, nepodnošljiva teskoba od ljudi!

Okoreli zamor od slušanja i gledanja!

(Nekadašnji šumor mojih vlastitih potoka, čestara samo

mojih).

Hteo bih da ispovratim sve što sam video,

Samo od mučnine što sam ga video,

Prevrće mi se želudac duše pri pomisli da postojim...

***

Noć je tako tiha,

Mesečina jarka,

I malena barka

Na moru se njiha!

Blaga, sva prošlost - sve što se ovde u Lisabonu zbilo –

ukazuje mi se sada.

Treći sprat mojih tetaka, spokoj od nekada,

Razne vrste spokoja,

Detinjstvo što za budućnost ne haje,

Zujanje njihovih šivaćih mašina što, naizgled, nikad ne

prestaje,

I sve na svom mestu i na vreme,

Na posebnom mestu i u pravo vreme,

Danas mrtvo.

Bože moj, šta sam učinio od života?

Noć je tako tiha, itd.

Ko li je to pevao?

To je tamo bilo.

Setim se, pa zaboravim.

A boli, boli, boli...

Ako Boga znate, prekinite s tim u mojoj glavi.

***

Ispunjavati dužnosti, kakva je to gnjavaža!

Sada, u pet do jedan, treba da budem

Na stanici Rozio, na gornjem peronu - da ispratim

Prijatelja koji putuju „Jug Ekspresom", kao sav ostali
svet, Tamo kuda ceo svet hrli, u Pariz...

Treba tamo da budem

A verujte, toliko sam, već unapred, umoran od toga

Da bi „Jug Ekspres“ iskliznuo iz šina,

Samo kad bi znao za moj umor.

Neslana šala?

Ne, iskliznuo bi odistinski...

Hajde, samo napred, nek odnese sa sobom i moj život

Kad bude iz šina iskliznuo!...

Tako silno za tim žutim,

I moja žudnja, budući tako silna, doseže do srži sveta.

***

Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.

Ja sam rastojanje između onog što želim da budem

I onog što su drugi načinili od mene,

Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...

Uostalom, to sam ja...

Naka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore

Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.

Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.

Jeftin je ovo svemir.

***

Razleže se pristaništem žagor skorog dolaska,

Na obali se polako okuplja svet da dočeka

Parobrod iz Afrike što se već nazire izdaleka.

Došao sam ovamo da nikoga ne čekam,

Da vidim druge kako čekaju,

Da budem svi drugi koji čekaju,

Da svakome budem nada.

Užasno me zamara da budem toliko toga.

Stižu i oni što su zadocnili,

I ja najednom gubim strpljenje da stojim, da čekam, da

postojim,

Odlazim naglo, žurnim koracima, kraj čuvara što me

sumnjičavo gleda.

Vraćam se u grad kao u slobodu.

To vredi osetiti makar i samo zato da bismo kasnije
prestali da osećamo.
***

Nabasao je na mene i oslovio me, u jednoj ulici Donjeg

grada

Onaj bedno odeveni čovek, prosjak po zanimanju, što

mu na čelu piše,

Kome sam se dopao i koji se meni dopao;

I u skladu s tom uzajamnom naklonošću,

Bio sam široke ruke i sve sam mu dao

(Naravno, izuzev onoga što sam imao u džepu, gde uvek

nosim više:

Nisam ja budala ni primenjeni ruski romanopisac,

A romantizam, prihvatam, ali bez preterivanja...).

Osećam neku naklonost prema svem tom svetu,

Naročito kad naklonost ne zaslužuje.

Da, i ja sam takođe skitnica i prosjak,

I to sam, takođe, postao svojom krivicom.

Biti skitnica i prosjak ne znači biti skitnica i prosjak:

To znači biti na rubu društvene lestvice,

Neprilagodljiv pravilima života,

Stvarnim ili sentimentalnim pravilima života –

Ne biti vrhovni sudija, činovnik, uličarka,

Ne biti puki siromah, izrabljivani radnik,

Ne biti bolestan od neke neizlečive boljke,

Ne biti borac za pravdu ni konjički kapetan,

Ne biti, napokon, ni jedan od onih socijalnih tipova

Kakve slikaju pripovedački koji su siti književnosti

Jer imaju istinske razloge za suze,

I bune se protiv društva jer su ubeđeni da na to imaju

pravo.

Ne: radije sve drugo, samo da ne budem u pravu!

Sve, samo da ne podlegnem čovekoljublju!

Uostalom, čemu služi neko osećanje

Ako za njega postoji neki spoljašnji razlog?

Da, biti skitnica i prosjak, kakav sam ja,

Ne znači biti skitnica i prosjak, kao što se obično smatra:

Izgnanik u vlastitoj duši, to je pravi skitnica,

Onaj što preklinje dane da prođu i da ga ostave na miru,

Taj je istinski prosjak.

Sve ostalo je glupo kao nekakav Gorki ili Dostojevski,

Sve ostalo je tek obična glad i oskudica.

Pa čak i ako se to nekome dogodi,

Toliko ima sveta kome se to događa,

Da ne vredi žaliti svet kome se to događa.

Ja sam skitnica i prosjak izistinski, to jest u prenosnom

smislu,
I ogrezao sam u beskrajnom sažaljenju prema sebi.

Jadni Alvaro de Kampos!

Tako usamljen u životu! Tako osujećen u svojim

osećanjima!

Jadan on, zavaljen u naslonjači svoje sete!

Jadničak, koji je očiju punih suza

(pravih pravcatih suza)

Danas, jednim velikodušnim, liberalnim i slavjanskim

gestom

Dao sve što je imao u džepu, gde je inače malo imao,

Onom siromašku što nije siromašan,

Čije su oči tužne po zadatku.

Jadni Alvaro de Kampos, za njega niko ne mari!

Jadni Alvaro, on jedini sebe žali!

Eh, da, jadan on!

Jadniji od mnogih skitnica koje skitaju,

Jadniji od mnogih prosjaka što prose,

Jer duša je ljudska mračna provalija!

Ja to dobro znam. Jadan on!

Sva sreća što bar mogu da se pobunim

Na skupštini koja zaseda u mojoj duši!

Ali ja uopšte nisam budala!

Niti mogu da se pravdam društvenim obzirima.

Ja i nemam zapravo nikakvog opravdanja: oštrouman

sam.

Ne pokušavajte da me pokolebate u tom ubeđenju:

oštrouman sam. Ponavljam: oštrouman.

Okanite se estetike koja se obraća srcu.

Sranje! Ja sam oštrouman.

***

Spokojno bezimeno lice mrtvaca.

Tako su stari portugalski moreplovci,

Uprkos strahu od velikog mora na Kraju,

Plovili dalje da bi napokon ugledali

Ne čudovišta ni bezdane provalije,

Već čudesna žala i zvezde još neviđene.

Šta li se to, iza spuštenih kapaka sveta,

U Božjim izlozima krije?

***

Kad se pred zamišljenim skupom zvezdanih nebesa

Rasprostre sjaj savršenog besmisla života...

Nek se na seoskom vašaru odsvira moj posmrtni marš!

Želim da skončam bez posledica...

Želim u smrt da pođem kao na neko slavlje u

predvečerje.
RATNIČKA ODA

Neizmerna reka bez vode - samo ljudi i stvari,

Zastrašujuće bez vode!

Doboši izdaleka u mojim ušima ječe,

A ja ne znam da li to vidim reku ili doboše čujem,

Kao da se ne može slušati i videti u isto vreme!

Hej-hoooj! Hej-hoooj!

Šivaća mašina sirote udovice usmrćene bajonetom...

Ona je šila svečeri bez kraja i konca...

Sto gde su se kartali starci,

Sve ispreturano, izmešano s leševima i krvlju,

Sve jedna ista reka, jedan jedini talas,

Sve isti raštrkani užas.

Hej-hoooj! Hej-hoooj!

Iskopao sam dečji vozić izgažen nasred puta,

I plakao, kao sve majke ovog sveta, nad strahotama

života.

Moje panteističke noge spotakle su se o šivaću mašinu

udovice

ubijene bajonetom,

I ta jadna miroljubiva sprava zarila je koplje u moje srce.

Da, ja sam bio kriv za sve, ja sam bio vojnik svih vojnika
Što je ubijao, silovao, palio i razbijao.

To sam bio ja i moj stid i moja griža savesti s

bezobličnom senkom
Tumaraju celim svetom, kao Ahasver,

Ali za mojim koracima odzvanjaju drugi koraci, dugi

kao beskraj,

I neki fizički strah od susreta sa Bogom naglo mi sklapa

oči.

Besmisleni Hrist što ispašta sve zločine i sva nasilja,

Moj krst je u meni isukan, spreman da seče i žari,

I sve je bol u mojoj duši prostranoj kao Svemir.

Istrgoh bednu igračku iz ruku deteta i udarih ga.

Njegove preplašene oči mog sina koga ću možda imati i

koga će takođe ubiti

Preklinjale su me, ne znajući, za svu milost za sav

ljudski rod.

Iz staričine sobe zgrabio sam sliku njenog sina i pocepao

je,

A ona je plakala, pretrnula od straha, i ni reč nije rekla...

Osetih najednom da je to moja majka i niz kičmu mi
prostruja Božji dah.

Razbio sam šivaću mašinu sirote udovice.

Ona je plakala, zgurena u jednom ćošku, ne misleći na

šivaću mašinu.

Da li postoji drugi svet gde bih imao kćer udovicu kojoj

bi se desilo to isto?

Naredio sam, kapetane, da se streljaju prestrašeni seljaci,

Pustio da se siluju kćeri svih očeva privezanih uz stabla,

A sad uviđam da se sve to zbilo u mome srcu,

I sve me to peče i guši i ne mogu ni da se pomerim a da

se sve to ne ponovi.

Neka se. Bog smiluje, meni, koji se nikome nisam

smilovao.
LA-BÀS, JE NE SAIS OÙ…

Uoči putovanja, zvižduk...

Nemojte me opominjati tim nepodnošljivim zvukom!

Hoću na miru da uživam na stanici svoje duše

Pre no što ugledam da mi se primiče

Dolazak konačnog voza,

Pre no što osetim mučninu u stomaku - znak da ću zbilja

otići,

Pre no što kročim u voz

Nogom koja svaki put, pred odlazak, zakleca.

Hoću, ovoga trena, dok pušim cigaretu na peronu

današnjeg dana,

Da ostanem bar još malo za stari život vezan,

Za taj besmisleni život, tu tamnicu koju je trebalo
napustiti odavno?

Ali šta to mari? Ceo svemir je tamnica i zatočeniku je

svejedno

U kolikoj ćeliji čami.

Više mi ne prija ni ova cigareta. Voz je već pošao sa

druge stanice...

Zbogom, zbogom svima koji nisu došli da se oproste od

mene,

Zbogom moja nestvarna i nemoguća porodice...

Zbogom današnji dane, peronu današnjeg dana, zbogom

živote, zbogom!

Ili da ostanem kao zavežljaj zaboravljen u ćošku

čekaonice

Za putnike koji putuju u suprotnom smeru.

I da me posle odlaska pronađe slučajni čuvar i kaže: -

,,A ovo? Zar se nije malopre tu vrzmao neki tip i ovo

ostavio?“ -
Da ostanem samo da bih mislio na odlazak,

Da ostanem i budem u pravu,

Da ostanem i odložim umiranje...

Krećem u budućnost kao na težak ispit.

A šta ako voz nikada ne stigne i ako mi se Bog smiluje?

Već vidim sebe čak i ovde, na stanici, kao neku prostu

metaforu.

Ja sam jedna savršeno pristojna osoba.

Vidi se - kažu - da sam živeo u inostranstvu.

Moje ponašanje je, bez sumnje, odraz lepog vaspitanja.

Odbijam nosača i uzimam putnu torbu kao da činim neki

težak prestup.

I drhti mi ruka kojom uzimam torbu, i torba mi

podrhtava u ruci.

Otići!
Nikad se neću vratiti,

Jer se niko nikad ne vraća.

Mesto povratka je uvek drugo,

Stanica na koju se vraćamo je druga.

Nema više istih ljudi, ni iste svetlosti, ni iste mudrosti.

Otići! Bože moj, otići! A tako se plašim odlaska!...

ŠKEMBIĆI U SAFTU

Jednoga dana, u jednom restoranu, izvan prostora i

vremena,

Poslužiše mi ljubav kao hladne škembiće u saftu.

Učtivo rekoh izaslaniku iz kuhinje

Da bi mi više prijali topli,

Jer se škembići (a naročito u saftu) nikada ne jedu

hladni.

Nisu imali strpljenja da se raspravljaju sa mnom.

Čovek nikad ne može biti u pravu, čak ni u restoranu.

Jelo nisam ni dotakao, drugo nisam naručio, platio sam

račun

I izašao da se prošetam gradom.

Ko zna šta bi to trebalo da znači?

Ja ne znam, a meni se dogodilo...

(Jedino pouzdano znam da je svako u detinjstvu imao

jedan vrt, Privatni ili gradski, susedov, svejedno čiji.

I znam da su naše igre tu bile jedini gospodar.

I da nam je danas preostala samo tuga).

Uverio sam se u to bezbroj puta,

Ali, ako sam tražio ljubav, zašto su mi doneli

Škembiće u saftu - hladne?

To nije jelo koje se može jesti hladno,

A doneše mi hladno.

Nisam se žalio, ali bilo je hladno,

Nikad se ne može jesti hladno, a došlo je hladno.

PRAVOLINIJSKA PESMA

Nikad nisam upoznao nekog ko je dobio po nosu.

Svi moji znanci bili su prvaci u svemu.

A ja, toliko puta neotesan, toliko puta svinja, toliko puta

prost,

Ja toliko puta nametljiv kao krpelj,

Neoprostivo prljav,

Ja koji često nisam imao strpljenja ni da se okupam,

Ja, koji sam toliko puta bio smešan, beslovesan,

Što sam se, naočigled celog sveta, spoticao o sagove

lepog ponašanja,

Što sam izgledao nakaradan, jadan, pokoran i osoran,

Što sam gutao uvrede i ćutao,

A onda kad nisam ćutao, ispadao još smešniji;

Ja, kome su se podsmevale hotelske sobarice,

Ja, koji sam trpeo da mi iza leđa namiguju nosači,

Ja, koji sam se uvaljivao u sramne novčane rabote,

moljakao pozajmice koje ne bih vraćao,

Ja, koji bih se uvek kad počne tuča šćućurio negde,

manji od makova zrna,

Kako bih izbegao svaku mogućnost udarca;

Ja, koji sam podnosio teskobu malih smešnih stvari,

Tvrdim da mi niko na svetu u tome nije ravan.

Niko od svih koje znam i koji govore sa mnom

Nikad nije učinio nijedan smešan postupak, niti je ikada

progutao uvredu,

I svi su bili samo prinčevi - svi, bez izuzetka - u životu...

Šta bih dao da čujem nekog kako mi iskreno, ljudski,

Poverava ne neki greh već podlost;

Kako mi priča ne o nekom nasilju, već o kukavičluku!

Ne, svi su oni oličenje Ideala, kada ih slušam i kad mi se

obraćaju.

Ima li nekog na ovom belom svetu ko bi mi priznao da je

bar jednom bio gad?

O prinčevi, braćo moja.

Iš odatle, sit sam polubogova!

Gde to ima ljudi na svetu?

Znači, ja sam jedini večni podlac i krivac na kugli

zemaljskoj?

Njih žene mogu i da ne vole,

Oni mogu biti i prevareni, ali smešni - nikada!

A ja, koji sam ispadao smešan, iako nisam bio prevaren,

Kako mogu ja da govorim s višima od sebe a da ne
mucam? Ja, koji sam bio prost, doslovno prost,

Prost u jadnom i sramnom smislu te reči.

CLEARLY NON-CAMPOS!

Ne znam kakvo mi to osećanje, dosad neiskazano,

Kao neko gušenje, naglo pritiska srce,

Srce što se odjednom, nenadano,

Usred života, zaboravlja.

Ne znam koje me to osećanje

Navodi da skrenem s puta,

Ne znam zbog čega me najednom spopada muka

Od svega što predstoji,

Ni otkud ova želja da nikad ne stignem kući,

I žudnja za nečim neodređenim,

Određena i jasna.

Četiri puta u lažnoj godini odigrala se smena

Lažnog godišnjeg doba, u nepromenljivom toku

Doslednog vremena;

Sve ozeleni pa uvene, i kada svene opet zazeleni,

A niko ne zna šta ide prvo, a šta poslednje,

I gde se svršava.
***

Uoči putovanja na koje se ne polazi nikad

Barem ne treba da se pakuju koferi

Niti da se sastavlja spisak planova

Uz nehotično učešće zaborava,

Za sutrašnje putovanje još uvek otvoreno.

Uoči putovanja na koje se ne polazi nikad

Nema šta da se radi.

Kakvo spokojstvo od saznanja da više ne treba osećati ni

spokojstvo!

Veliki mir koji čak ne ume ni da slegne ramenima

Na sve to, jer pošto se dobro promisli o svemu

Stiže se nepokolebljivo ni do čega.

Velika radost kad nije neophodno biti radostan,

Kao neka povoljna prilika izvrnuta naopačke.

Koliko već puta proživljavam

Vegetativni život misli!

Svaki dan sine linea

Spokoj, da, spokoj...

Veliki mir...

Kakav odmor, posle tolikih putovanja, fizičkih i

psihičkih!

Kakvo zadovoljstvo gledati kofere kao što se zuri u

prazno!

Dremaj, dušo, dremaj!

Dremaj!

Malo ti je vremena preostalo!

Dremaj!

Ovo je veče uoči putovanja na koje se ne polazi nikad!

***

Želim da skončam među ružama, jer sam ih voleo u

detinjstvu.

Potonjim hrizantemama hladnokrvno sam kidao latice.

Govorite malo, polagano.

Da ja ne čujem, pogotovu ne mislima.

Šta sam hteo? Ruke su mi prazne,

Žalostivo zgrčene preko dalekog jorgana.

Šta sam mislio? Usta su mi suva, beščulna.

Šta sam živeo? Tako je lepo bilo dok sam spavao!

***

Ne, nije umor...

To je izvesna količina razočarenja

Koja prodire u moj način razmišljanja,

To je nedelja okrenuta suprotno

Od osećanja,

Jedan praznik proveden u bezdanu...

Ne, umor to nije...

To je okolnost mog postojanja

I postojanja sveta,

Sa svim onim što se u njemu udvaja,

A zapravo je ista stvar, promenljiva, u jednakim

kopijama.

Ne, zašto umor?

To je apstraktni osećaj

Konkretnog sveta –

Nešto nalik na krik

Koji tek treba ispustiti,

Nešto poput teskobe

Koju tek treba propatiti,

Ili propratiti potpuno,

Ili propratiti kao...

Da, ili propratiti kao...

Baš tako, kao...

Kao šta?

Kad bih znao, ne bi u meni bilo ovog lažnog umora.

(Ej, vi slepci što pevate na ulici,

Kakve stravične orgulje

Stvara gitara jednog od vas, tambura drugog i njen glas!)

Vidim, zato što čujem.

Priznajem: umor je to!...

***

Dajte mi ruže i ljiljane,

Dajte mi cveće. Mnogo cveća

Bilo kog cveća, samo da ga bude mnogo...

Ne, čak ni mnogo cveća, dovoljno je da mi kažete

Da ćete mi dati mnogo cveća,

Pa ni to... Samo me slušajte pažljivo kada vas budem

molio

Da mi date cveće...

Neka to bude ono cveće što mi dajete...

Ah, moja tuga od lađa što rekom prolaze,

Pod nebom punim sunca!

Moje muke samrtne od oštroumne stvarnosti!

Želim da plačem bezuslovno kao neko dete

S glavom prislonjenom na ruke prekrštene na stolu,

A život što osećam kao povetarac neka me golica po

vratu,

Dok ja budem plakao u tom položaju.

Čovek što reže olovku na prozoru kancelarije

Privlači moju pažnju tim banalnim pokretima.

Činjenica da postoji olovka i rezanje olovke i svet koji ih

reže, tako je neobična!

Tako je čudnovato što su sve te stvari stvarne!

Gledam ga sve dok ne zaboravim na sunce i na nebo.

A stvarnost sveta stvara mi glavobolju.

Cvet je na zemlju pao.

Uveli cvet (bela požutela ruža)

Na zemlju pala...

Koji je smisao života?

***

Sećam se dobro pogleda njenog.

On mi još dušu probada

Kao što vatrena pruga para noć.

Sećam se dobro pogleda njenog. Ostalo...

Da, ostalo, jedino je životu slično.

Juče, šetao sam ulicama kao bilo ko.

Razgledao sam izloge bezbrižno

I nisam sreo prijatelje sa kojima bih popričao.

Najednom sam uvideo da sam žalostan, smrtno žalostan,

Toliko žalostan da mi se činilo nemogućim

Da doživim sutrašnji dan, ne zato što ću dotle već umreti

ili se ubiti,

Već zato što bi bilo nemoguće sutra živeti, i ništa više.

Pušim, sanjam, zavaljen u naslonjači.

Boli me život kao neudoban položaj.

Mora da tamo, južnije, postoje ostrva

Na kojima bi patnja bila podnošljivija,

Gde bi život manje muke zadavao mislima,

Gde čovek može da sklopi oči i na suncu da se uspava

Pa da se probudi bez obaveze da razmišlja o društvenim

odgovornostima

Ili da se pita koji je danas dan u nedelji ili mesecu.

Štitim u grudima, kao nekog neprijatelja koga strepim da

ne povredim,

Jedno srce preterano spontano

Koje oseća sve što sanjam kao da je stvarno,

Koje udara nogom melodiju pesama koje moja misao

peva,

Tužnih pesama, kao uske ulice kada kiša pada.

POMORSKA ODA

Sam, na pustom gatu, u ovo letnje jutro,

Gledam ka ulazu u luku, gledam ka Beskraju,
Gledam i raduje me što vidim
Jedan mali, crni i jasan parobrod što uplovljava.
Pomalja se u daljini, razgovetan, klasičan na svoj način,
I ostavlja za sobom u vazduhu dalekom prazan pramen
svoga dima.
Ulazi i jutro ulazi sa njime, a nad rekom,
Ovde-onde, pomorski život se budi,
Dižu se jedra, pomiču se tegljači,
Promiču male barke iza lađa u luci.
Pirka laki povetarac.
Ali moja je duša uz ono što slabije vidim,
Uz parobrod koji stiže,
Jer uz njega je Daljina, Jutro,
Pomorska suština ovog Časa,
Bolna slast što u meni raste kao mučnina,
Kao prvi znak morske bolesti, ali u duhu.
Gledam parobrod izdaleka, s velikom nezavisnošću duše,
A u meni se, polagano, neko kormilo pokreće.

Parobrodi što izjutra ulaze u luku

Donose pred moje oči
Radosnu i tužnu tajnu dolazaka i odlazaka.
Donose secanja na daleka pristaništa i druge trenutke
Drugog načina postojanja istog čovečanstva u drugim
krajevima.
Svako je pristajanje, svako odvajanje lađe,
(Osećam to u sebi kao vlastitu krv)
Nesvesno simbolično, strahovito
Preteće metafizičkim značenjima
Što remete u meni moje nekadašnje biće.

Ah, ceo je gat jedna čežnja od kamena!

A kad se lađa od obale odvaja
I kad se najednom zapaža da se otvorio prostor
Između ivice gata i broda,
Obuzima me, ne znam zbog čega, neka nova mora,
Jedna magluština tužnih osećanja
Što blešti na suncu mojih zatravljenih teskoba
Kao prvi prozor u koji bije zora,
I obavija me kao uspomena na neku drugu osobu
Koja je na volšeban način bila moja.

Ah, ko zna, ko zna,

Nisam ii pošao davno, još pre svog postojanja,
S nekog mola; nisam li ostavio, kao lađa pod kosim
Suncem praskozorja,
Neku drugu vrstu luke?
Ko zna da nisam ostavio, pre no što je čas
Spoljnog sveta, ovakvog kao što ga vidim sada,
Zasjao za mene,
Jedan veliki gat što vrvi od malo ljudi,
Jedan veliki polurasanjeni grad,
Ogroman trgovački grad, prenaseljen, zagušen,
Ako je tako moguće izvan Prostora i Vremena?

Da, jedan gat, na neki način otelovljen,

Stvaran, vidljiv kao gat, zaista gat,
Apsolutni Gat po čijem obrascu nesvesno oponašanom,
Neosetno prizivanom,
Mi ljudi gradimo
Naše gatove u našim lukama,
Naše gatove od istinskog kamena iznad prave vode,
A kad su jednom već sagrađeni onda se obznanjuju,
nenadano,
Kao Stvarne-Stvari, Stvari-Duhovi, Bića-Duše od
Kamena,
U izvesnim našim trenucima praiskonskog osećanja
Kad izgleda da se u spoljašnjem svetu neka kapija otvara
I, bez ikakvih promena,
Sve se namah drugačije otkriva.

Ah, Veliki Gate s kog smo se otišli u Lađama-Narodima!

Veliki Gate Pređašnji, božanski i večiti!
lz koje luke? U koje vode? I zašto uopšte to mislim?
Veliki Gat nalik na sve ostale, al’ Jedini.
Pun, kao i svi drugi gatovi, žamora tišine u prvo svitanje,
Što, kako jutro odmiče, prerasta u buku dizalica
I pisku dolazaka teretnih vozova,
Ispod tmastog i slučajnog i lakog oblaka
Dima iz obližnjih fabrika
Koji zatamnjuje crno tle od sitnog svetlucavog ugljevlja,
Kao da je senka oblaka koji klizi nad mutnim vodama.
U meni se lagano ubrzava okretanje kormila.
I parobrod se približava, jer mora ući u luku,
neizostavno,
A ne zato što ga ja vidim kako se na prekomernoj
udaljenosti pomera.
U mojoj mašti on je već blizu i mogu da ga sagledam
Celom širinom redova njegovih okruglih prozora,
I sve u meni podrhtava, svo meso i sva koža,
Zbog onog stvorenja što nikada ne stiže nijednom lađom
A ja sam došao danas da ga čekam na gatu, pokoravajući
se nekom prećutnom naređenju.

Lađe što ulaze u pristanište,

Lađe koje izlaze iz luka,
Lađe koje prolaze u daljini
(Zamišljam sebe kako ih gledam s nekog pustog žala)
-Sve te lađe gotovo nestvarne u svome promicanju
Sve te takve lađe potresaju me kao da su nešto drugo
A ne samo lađe, lađe što idu i dolaze.

I lađe viđene izbliza, čak i kad se na njih ne ukrcavamo,

Viđene odozdo, iz čamaca, kao visoki plehani bedemi,
Viđene iznutra, kroz kabine, salone, spremišta,
Dok posmatramo izbliza jarbole što štrče u visinu,
Dok se spotičemo o konopce, silazeći nezgodnim
stepenicama,
Udišući masnu mešavinu metala i morskih mirisa iz
svega toga –

Lađe viđene izbliza nešto su sasvim drugo, a isto,

Izazivaju istu čežnju i istu zebnju, samo na drugi način.
Svekoliki pomorski život! Sve u pomorskom životu!
Sva ta istančana zavodljivost uvlači mi se u krv
I ja sanjarim o putovanjima bez međa i granica.
Ah, obrisi dalekih obala, spljošteni na pozadini obzora!
Ah, rtovi, ostrva, peščana žala!
Morska samovanja, kao u izvesnim trenucima sred Tihog
okeana
Kada pod uticajem ne znam kakvog uverenja stečenog u
školi
Osećamo kako nam živce pritiska činjenica da je to
najveći od svih okeana,
A svet i ukus stvari u nama postaju pustinja!
Prostranstvo Atlantika, bliže ljudskoj meri, slanije!
Indijski okean, najtajanstveniji među okeanima!
Sredozemlje, pitomo, bez ikakvih tajni, klasično, more
kao stvoreno
Da zapljuskuje vidikovce koje posmatraju beli kipovi iz
obližnjih vrtova!
Sva mora, sve tesnace, sve zalive, sve zatone,
Hteo bih da stegnem u zagrljaj, da ih osetim silno, pa da
umrem!

I vi, brodski predmeti, moje stare igračke iz sna!

Sastavite izvan mene moj unutarnji život!
Kobilice, jarboli i jedra, katarke, konopi,
Dimnjaci parobroda, propeleri, koševi, zastavice,
Kablovi, grotla, kotlovi, cevi, ventili,
Sručite se u mene u kamarama, u hrpama,
Kao ispreturani sadržaj neke fioke izručene na pod!
Budite riznica moje grozničave škrtosti,
Budite plodovi drveta moje uobrazilje,
Tema mojih pesama, krv u žilama moje pameti,
Vaša nek bude nit što me spaja sa spoljnjim svetom po
osećanju za lepo,
Snabdite me metaforama, slikama, literaturom,
Jer odista, najozbiljnije, doslovno,
Moji su opažaji barka s izvrnutim dnom,
Moja je mašta poluporinuto sidro,
Moja je žudnja slomljeno veslo,
A tkanje mojih živaca mreža što se suši na žalu!

Rekom se slučajno razleže zvižduk sirene, samo jedne.

Već podrhtava celo moje duševno tle.
Iz časa u čas, kormilo se u meni sve brže okreće.

Ah, parobrodi, putovanja, neznano prebivalište

Tog-i-tog, pomorca, našeg poznanika!
Ah, kakvom me gordošću ispunjava saznanje da je jedan
od nas
Našao smrt u talasima nadomak nekog ostrva Tihog
okeana!
Mi što smo plovili s njim razglasićemo tu priču svima
S opravdanim ponosom, s prikrivenim ubeđenjem
Da sve to ima nekog lepšeg i šireg smisla
Od pukog gubitka njegove barke i činjenice da je
potonuo na dno s plućima punim vode!

Ah, parobrodi, brodovi za prevoz uglja, jedrenjaci!

Sve su ređi - teško meni! - jedrenjaci na morima!
A ja, koji volim modemu civilizaciju, ja koji dušom
ljubim mašine,
Ja, inženjer, ja, čovek kulturan, ja, odgojen u
inostranstvu,
Voleo bih da opet imam pred očima jedino jedrenjake i
drvene barke,
Da ne znam za drugi pomorski život sem starog života
na morima!
Jer su drevna mora Apsolutna Razdaljina,
Čista Daljina, oslobođena bremena Sadašnjice...
Ah, kako me ovde sve podseca na taj bolji život,
Ona mora, veća, jer se plovilo sporije,
Ona mora, tajanstvena, jer se o njima manje znalo.

Svaki je parobrod u daljini barka na jedra izbliza.

Svaka daleka lađa viđena ovog trena to je negdašnja lađa
vi]ena izbliza.
Svi nevidljivi mornari na palubama la]a na obzoru
To su vidljivi mornari iz doba starinskih lađa.
Iz sporog i jedrenjačkog doba opasnih plovidaba,
Iz doba drveta i platna kad su putovanja trajala
mesecima.

Obuzima me, malo-pomalo, pomama za pomorskim

stvarima,
Kroz moje telo prodire gat i njegovo okružje,
Huk uzburkanog Teža čula mi preplavljuje,
I počinjem da sanjam, da tonem u vodeni san,
Pokreću se u mojoj duši prenosni remenici,
I ubrzanje kormila žestoko me protresa.
Zovu me vode,
Zovu me mora,
Zovu me, iz sveg grla, daljine,
Sva pomorska razdoblja proživljena u prošlosti, dozivaju
u glas.
Ti, engleski mornaru, Džime Barnse, prijatelju,
Ti si me naučio onaj prastari, engleski krik
Što tako opako sažima
Za složene duše kao što je moja
Nemušti zov voda,
Nečuveni i prećutni glas svih stvari s mora,
Brodoloma, dalekih putovanja, opasnih prelazaka.
Taj tvoj engleski krik što je postao sveopšti u mojoj krvi,
Što i ne zvuči kao krik, lišen ljudskog glasa i obličja,
Taj stravični krik što kao da se prolama
Iz dubine neke pećine nebom natkriljene,
I kao da pripoveda sve kobne događaje
Koji se mogu desiti na Pučini, na Moru, u Noći...
(Uvek si se pretvarao kao da dozivaš neku škunu,
I vikao si ovako, sa šakama oko usta,
Ogromnim šakama, ogrubelim i mrkim, kao da duvaš u
trubu:

Ahó-ó-ó-ó-o-ó-ó-ó-ó-ó-ó- yyyy...
Schooner ahó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó- yyyy...)

Slušam te odavde, sada, i trzam se na svaki šum.

Vetar huji. Jutro se diže. Vrelina navire.
Osećam kako mi se obrazi žare.
Svesne mi se oči šire.
Ushićenje se u meni penje, nadima, nadire,
I uz neku potmulu huku meteža sve se više pojačava
Živo okretanje kormila!

O, gromoglasni zove
Od čije žestine, od čije srdžbe kipte u meni
U praštavom skladu sve moje žudnje,
Svi moji zamori što su se namah pokrenuli, svi!...
Poziv upućen mojoj krvi
Od jedne ljubavi prošle, ne znam gde, koja se vraća
I još uvek ima snage da me privuče i odgurne,
Još uvek ima dovoljno snage da me natera da omrznem
ovaj život
Koji provodim sred telesne i duhovne neprobojnosti
Stvarnog sveta s kojim živim!

Ah, kako god bilo, kud god bilo, samo otići!

Otisnuti se prema širini, preko talasa, preko mora, u
susret opasnosti!
Krenuti ka Pučini, Napolje, ka Zamišljenoj Daljini,
Bez cilja i zaustavljanja, kroz tajanstvene i duboke noći
Kao prašina koju podižu oluje, vihor nosi!

Sva moja krv besomučno čezne za krilima!

Celo moje telo napred srlja!
Izlivam se iz svoje mašte u bujicama!
Posrćem, zavijam, padam u sunovrat!
Sve moje žudnje ključaju od pene
I moje je meso talas koji se razbija o stenje!

Dok mislim na to - kakav gnev! dok mislim na to - kakav

bes!
Dok mislim na ovu skučenost mog života kog razdiru
žudnje,
Nenadano, razjareno, vanorbitalno,
Uz poremećeno, široko, žestoko kolebanje
Živog volana moje uobrazilje,
Šiklja iz mene šištava, siktava, vrtoglava
Mračna i sadistička požuda za drečavim pomorskim
životom.

Hej, mornari, stražari! Hej, članovi posade, kormilari!

Moreplovci, pomorci, matrozi, pustolovi!
Hej kapetani, krmanoši, jarbolski čuvari!
Ljudi što spavate na tvrdim ležajima!
Ljudi što spavate s Opasnošću koja vreba kroz brodska
okna! Ljudi što spavate na uzglavlju Smrti!
Ljudi što imate koševe svrh jarbola i komandne mostove
da odatle motrite
Bezmerno bezmerje bezmernoga mora!
Hej, upravljači teretnih dizalica!
Hej, momci što spuštate jedra, ložači, mali od palube!

Ljudi što utovarujete teret u spremišta!

Ljudi što namotavate užad na mostovima!
Ljudi što čistite metalne okove na grotlima!
Ljudi sa katarke! ljudi za mašinama! ljudi na jarbolima!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Bratijo sa slamnatim šeširima, u mrežastim majicama!
Bratijo sa sidrima i ukrštenim zastavicama na grudima!
Bratijo istetovirana, s lulom u zubima, nalakćena na
ogradama!
Bratijo opaljena od jarkog sunca, prekaljena silnim
kišama,
Očiju bistrih od tolikog bezmerja što se u njima ogleda,
Okorelih lica od silnih vetrova što su ih šibala!

H ej - hej - hej - hej - hej - hej - hej!

Ljudi što ste videli Patagoniju!
Ljudi što ste obišli Australiju!
Ljudi što ste se siti nagledali obala koje ja neću videti
nikada!
Što ste gazili zemlju zemalja u koje nikad kročiti neću!
Što ste kupovali sumnjivu robu u kolonijama na obodima
pustara!
I činili sve to kao da nije ništa,
Kao da je prirodno,
Kao da je život to,
Kao da se time nikakva sudbina ne ispunjava!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi sadašnjeg mora, ljudi mora negdašnjeg!
Brodski zapovednici! robovi sa galija! borci sa Lepanta!
Gusari iz rimskog doba! Grčki moreplovci!
Feničani! Kartaginjani! Portugalci što ste se otisnuli iz
Sagreša
U susret neizvesnoj pustolovini, ka Apsolutnom moru,
da ostvarite Nemoguće!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi što ste podizali nadgrobnike i rtovima nadenuli
imena!
Ljudi što ste prvi trgovali sa crncima!
Što ste prvi prodavali roblje iz novih zemalja!
Što ste izmamili prvi evropski grč od preneraženih
crnkinja!
Što ste donosili zlato, đinđuve, mirišljavo drvo, strele,
Sa obala gde buja zeleno rastinje!
Ljudi što ste pljačkali mirna afrička naselja,
I naterali te rase u beg gruvanjem topova,
Što ste ubijali, krali, mučili, osvajali
Nagrade Novine namenjene onome ko pognute glave
Nasrče na tajnu novih mora! Hej-hej-hej-hej-hej!
Sve vas u jednome, sve vas u svima vama, kao u
jednome,
Sve vas izmešane, isprepletene,
Sve vas, okrvavljene, nasilnike, omražene, vas što širiste
strah i trepet, vas posvećene,
Pozdravljam vas, pozdravljam vas, sve!
Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-
hej-hej-hej!
Hej-lahoj-lahoj-laHOJ-laha-á-á-á-á!

Hoću da idem sa vama, hoću da idem sa vama,

Sa svima vama u isto vreme,
Na sve strane, kud god ste išli!
Želim da se sretnem s vašim opasnostima oči u oči,
Da osetim na svom licu vetrove što su izborali vaša lica,
Da ispljunem sa usana so mora koja su ljubile vaše usne,
Da umešam prsle u vaše rabote, da delim vaše bure i
oluje,
Da stignem, kao i vi, napokon, u čudesne luke!
Da pobegnem sa vama od civilizacije,
Da izgubim svaki pojam morala,
Da osetim kako se na pučini menja moje shvatanje
čovečnosti!
Da se napajam sa vama na južnim morima
Novim svirepostima, novim duševnim potresima,
Novim žarištima u mom vulkanskom duhu!
Da idem sa vama, da zbacim sa sebe - ah! samo što dalje
od mene! -
Moje građansko odelo, uglađenost mojih postupaka,
Moj urođeni strah od tamnice,
Moj miroljubivi život,
Moj život sedelački, nepokretan, sređen i ispravan!
Na more, na more, na more, na more,
Eh! izbaciti na more, na vetar, na talase Život moj!
Osoliti penom koju nanosi vetar
Moje uživanje u velikim putovanjima!
Išibati bičevima vode meso moje pustolovine,
Natopiti okeanskim mrazevima kosti mog postojanja,
Bičevati, seći, uštaviti vetrovima, penom, solju
Moje ciklonsko i atlantsko biće,
Moje živce postavljene kao užad uz jarbole,
Kao lira u rukama vihora!

Da, da, da... raspnite me na plovidbama

I moja će pleća uživati u mom krstu!
Vežite me za putovanja kao za stubove srama
I osećaj sramnog stuba probiće mi kičmu
I ja ću ga podneti bez otpora, u širokom grču!
Učinite sa mnom šta god vam se prohte, samo nek to
bude na morima,
Na palubama, uz šum valova,
Rastržite me, ubijajte, ranjavajte!
Želja mi je da u Smrt ponesem
Dušu što se preliva od Mora,
Mrtva pijana od pomorskih stvari,
Kako od mornara tako i od sidara, rtova,
Kako od dalekih obala tako i od huja vetrova,
Od Pučine kao i od Gata, od brodoloma
Kao i od mirnog trgovanja,
Kako od jarbola tako i od valova,
Da u Smrt ponesem, s bolom sladostrasnim,
Telo puno pijavica, krvopija, krvopija,
Čudnih zelenih besmislenih morskih pijavica!

Napravite od mojih vena užad za jarbole!

Od mojih mišica konopce-privezaće!
Oderite mi kožu i zakucajte za kobilice,
Da mogu da osetim bol od čavala, i da on nikad ne
umine!
Načinite od mog srca admiralsku zastavicu
Kao u doba starih jedrenjaka, uoči pomorske bitke!
Izgazite na mostovima moje iskopane oči!
Razbijte mi kosti o bokove brodova!
Šibajte me vezanog za jarbole, šibajte!
Svim vetrovima svih širina i dužina
Rasejte moju krv povrh uskiptelih voda
Što zasipaju brod, komandni most, s boka na bok,
U žestokim, divljim kovitlacima oluja!

Pokazati pred naletima vetra neustrašivost platna na

jedrima!
Biti, kao visoki koševi na jarbolima, zavijanje vetrova!
Stara gitara Fada na morima punim opasnosti,
Pesma ispevana mornarima, da je čuju, a ne da je
ponavljaju!

Pobunjeni mornari
Obesiše jednog kapetana o jarbol.
Nekog drugog iskrcaše na pusto ostrvo.
Marooned!
Sunce žarkog podneblja zarazilo je groznicom starog
gusarenja
Moje nabrekle vene.
Vetrovi iz Patagonije istetovirali su moju maštu
Slikama tragičnih i skarednih prizora.
Vatra, vatra, vatra u meni!
Krv! krv! krv! krv!
Ceo mozak mi puca!
Svet mi se u crveno rasprskava!
Kidaju mi se vene uz fijuk konopaca!
I grmi u meni divlja, nezasita
Pesma Velikog Gusara,
Kreštava smrt Velikog Gusara što toliko zavija
Da se ljudima od užasa ledi krv u žilama!
Tamo, sa krme, na samrti, urla na sav glas, i peva:
Fifteen men on the Dead Man ’s Chest.
Yo-ho ho and a bottle of rum!
A zatim vrišti, glasom več nestvarnim, što se u vazduhu
prolama:
Darby M ’Graw- aw-aw-aw!
Darby M ’Graw-aw-aw-aw-aw-aw-aw-aw!
Fetch a-a-aft the ru-u-u-u-u-u-u-u-u-um, Darby,
Ah, kakav život! to je bio život, jašta!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Hej-lahoj-lahoj-laHOJ-lahá-á-á-á-á!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!

Zdrobljene kobilice, potonule lađe, krv na morima,

Mostovi natopljeni krvlju, raskomadana tela!
Odsečeni prsti na ogradama!
Dečije glave, ovde-onde!
Ljudi s iskolačenim očima što vrište, zavijaju!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Umotavam se u sve to kao u ogrtač na hladnoći!
Tarem se o sve to kao mačka o zid u februaru!
Ričem na sve to kao gladan lav!
Nasrčem na sve to kao razjareni bik!
Zarivam nokte, lomim kandže, zubi mi krvare nad tim
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Najednom mi puca u ušima
Kao neka truba u blizini,
Drevni krik, ali sad nekako metalan, nabusit,
Što dovikuje plen na vidiku,
Jedrilicu što će biti uhvaćena:

Ahó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-yyyy...
Schooner aho-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-yyyy...
Čitav svet ne postoji za mene! Gorim crveno!
Ričem u besu juriša!
Vrhovni-Gusar! Gusar-Cezar!
Haram, ubijam, satirem, param!
Osećam samo more, pljačku, plen!
Osećam kako biju u meni, kako me biju
U slepoočnicama vene!
Kao vrela krv iz očiju mi ističe čulo vida!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!

Ah, gusari, gusari, gusari!

Gusari, volite me i mrzite!
Pomešajte me sa vama, gusari!
Kako vaša pomama, vaša svirepost govore krvi
Jednog ženskog tela što je nekad bilo moje i čija je
pohota još živa!
Hteo bih da budem životinja-oličenje svih vaših pokreta
Zverka što zariva očnjake u brodske oklope, kobilice,
Što proždire jarbole, pije krv i katran na mostovima,
Što tamani jedra, vesla, konope, čekrke,
Morska zmija, ženska i čudovišna, što se zločinima
naslađuje!
Postoji neka sinfonija neuskladivih i podudarnih opažaja,
Postoji u mojoj krvi neko sazvučje svih rusvaja koje
zločin za sobom ostavlja,
Grčevitog cičanja i vrištanja krvavih orgija na morima,
Besomučno, kao peščana oluja u duhu,
Oblak užarene prašine što pomračuje moju bistrinu
I čini da sve to vidim i sanjam samo kožom i venama!

Gusari, gusarenje, barke, čas,

Onaj pomorski čas kad se napada plen,
A užas zarobljenih raste do ludila - taj čas
Što u sebi sažima sve zločine, užas, barke, ljude, more,
nebo, oblake,
Lahor, dužinu, širinu, vrisku i ciku,
Želeo bih da taj Čas u svom
Sveobuhvatu bude moje telo u
Svemu što obuhvata, paćenički,
Da bude moje telo i moja krv, da uobliči moje telo u
crveno,
Da se rascvetava kao rana što me svrbi u nestvarnom
mesu moje duše!

Ah, biti sav u zločinima! biti svaki sastavni delić

Napada na lađe, i klanja i silovanja!
Biti sve što se dešava na mestu pljačkanja!
Biti svako ko je živeo ili počivao na poprištu krvavih
tragedija!
Biti gusar-kratak pregled svekolikog gusarenja na
vrhuncu,
I žrtva-sinteza, ali od krvi i mesa, svih gusara ovog
sveta!
Biti u mom telu bez otpora žena sazdana od svih žena
Koje su gusari silovali, usmrtili, ranili, raskomadali!
Biti u mom potčinjenom biču ženka što je morala
njihova biti
I osećati sve to - sve te stvari u isti mah - kao žmarce duž
leđa!

O, moji rutavi junaci pustolovine i zločina!

Moje morske zveri, muževi moje mašte!
Slučajni ljubavnici mojih pritvornih osećanja!
Hteo bih biti Ona što vas u lukama čeka,
Vas omražene voljene njenom gusarskom krvlju u
snovima!
Jer ona bi išla sa vama, ali samo u mislima, da se
iživljava
Nad golim leševima žrtava koje ste posejali po morima!
Jer ona bi saučestvovala u vašim zločinima, i u
okeanskim orgijama
Njen veštičiji duh plesao bi nevidljiv oko pokreta
Vaših tela, vaših bodeža, vaših ruku davitelja!
I ona što vas na kopnu čeka, kad dođete, ako kojim
slučajem dođete,
Ispijala bi kroz riku vaše ljubavi sav onaj široki,
Maglovit i opaki miris vaših pobeda,
A kroz vaše grčeve povriskivalo bi vrzino kolo u žutom i
crvenom!
Rastrgnulo meso, otvoreno i rasporeno, šikljanje krvi!
Sada, na vrhuncu sanjarenja o vašim zlodelima,
Već sam sav van sebe, više vam ne pripadam, ja sam vi,
Moja ženska priroda koja vas prali sad je srž vaših duša!
Ah, biti unutar svekolike vaše svireposti, u času dok je
izvršavate!
Sisati iznutra vašu svest o vašim osetima
Dok bojite krvlju more na pučinama,
Kad, s vremena na vreme, bacate morskim psima
Ranjena tela, još uvek živa, ružičasto meso mališana
I dovlačite majke do ograda da posmatraju šta se s
njihovom decom zbiva.

Biti sa vama u pokoljima i krađama!

Biti sa vama ukomponovan u sinfoniju otimanja!
Ah, ne znam više šta, ne znam šta bih sve vaše želeo da
budem!
Ne samo da budem vaša ženka, vaše ženke, vaše žrtve,
Vaše žrtve - muškarci, žene, deca, lađe -
Ne samo da budem čas i barke i talasi,
Ne samo vaše duše, vaša tela, vaša razjarenost, vaša
svojina,
Ne samo konkretni čin vašeg apstraktnog orgijanja,
Ne bih želeo da budem samo to - već više od toga, Bog-
to!
Trebalo bi biti Bog, bog jednog naopakog kulta,
Čudovišni i đavolji Bog, Bog jedne krvave
mnogobožačke vere
Pa navršiti punu meru moje maštovite razjarenosti,
Da nikad ne utolim želju za poistovećenjem
Sa svakim, i sa svime i više-od-svega- što čini vaše
pobede!
Ah, mučite me, da biste me izlečili!
Moje meso - načinite od njega vazduh koji paraju vaše
kame
Pre no što se obruše na glave i ramena!
Neka moje vene budu odeća koju vaši bodeži cepaju!
Moja mašta telo žena koje silujete!
Moja pamet paluba gde stojite dok ubijate!
Čitav moj život u svom celokupnom nervnom,
histeričnom, besmislenom sklopu
Nek bude džinovski organizam u kojem bi svako
gusarsko zlodelo
Činilo jednu svesnu ćeliju - a ja sav da se komešam
Kao ogromna pihtijasta trulež, i da sve to budem!
Tako je neumerena, strahovita brzina
Kojom se vrti grozničava mašina mojih razularenih
priviđenja
A moja svest-kormilo
Sada je samo magleni obruč što kroz vazduh fijuče.
Fifteen men on the Dead Man’s Chest.
Yo-ho ho and a bottle of rum!

Hej-lahoj-lahoj-laHOJ---------lahà-à-ààà — ààà...

Ah! divljaštvo tog divljaštva! U vražju mater

Svaki život poput ovog našeg, u kom ničeg od svega
toga nema!
Evo sam ovde ja, inženjer, praktičan na silu, osetljiv na
sve,
Ovde prikovan, u poređenju s vama nepokretan čak i
kada hodam;
Trom, čak i kad nešto preduzmem, slabić čak i kad se
namećem;
Mlitav, slomljen, plašljivi otpadnik od vaše Slave,
Vaše silne prodorne pokretljivosti, vrele i krvave!

Prokletstvo! Što ne mogu da postupam u skladu sa

svojim bunilom!
Prokletstvo! Što se večito hvatam za skute civilizacije!
Što vazda nosim na leđima douceur des moeurs kao
neku balu od čipaka!
Uličari - a to smo svi mi - savremene ljubavi prema
čovečanstvu!

Gomila sušičavih, živčanih, malokrvnih bednika,

Bez smelosti da budemo ljudi nasilni i srčani,
S dušom nalik na kokošku privezanu za jednu nogu!

Ah, gusari, gusari!

Žudnja za bezakonjem sjedinjena s okrutnošću,
Žudnja za stvarima savršeno svirepim i gnusnim,
Što izjeda kao neka apstraktna pohota naša slabunjava
tela,
Naše živce istanjene i ženski osetljive,
I ubrizgava jake ludačke groznice u naše prazne poglede!

Prisilite me da klečim pred vama!

Ponižavajte me i tucite!
Načinile od mene vašeg roba i vašu stvar!
I nek me vaš prezir nikad ne napušta,
O, gospodari moji, moji vlasnici!

Preuzimati uvek s ponosom ulogu potčinjenog

U krvavim događajima i strasnim podavanjima!
Obrušite se na mene kao tvrdi bedemi,
O, varvari drevnog mora!
Čerečite me i ranjavajte!
Od zapada do istoka moga tela
Izbrazdajte krvlju moju put!
Izljubite vašim kamama, kamdžijama i gnevom
Moju mazohističku žudnju da se prepustim vašem besu,
Da budem nepomičan i osećajan predmet vaše
proždrljive svireposti,
Gospodari, gazde, carevi, nasilnici!
Ah, mučite me,
Rastržite me, rasporite!
Rasparčanog na svesne komade
Izručite me na mostove,
Razbacajte me po morima, ostavite me
Na gramzivim žalima ostrva!

Utolite u meni svu moju mističku opčinjenost vama,

Izrezbarite do krvi moju dušu,
Režite, secite!
Vi što tetovirate moju telesnu maštu!
Voljene derikože moje čulne potčinjenosti!
Pokorite me kao što se ubija pas udarcima nogu!
Učinite od mene jamu za vaš neprikosnoveni prezir!

Učinite od mene sve vaše žrtve u isti mah!

Kao Što je Hristos ispaštao za sve ljude, ja želim da
ispaštam
Za sve žrtve vaših ruku,
Vaših žuljevitih, okrvavljenih ruku, s prstima odsečenim
U nasrtajima na brodske ograde!
Učinite od mene bilo šta samo da izgleda kao da su me
vukli
- O, kakvog uživanja! O kakve slasti bolnog celivanja! -
Vukli za repove konja koje ste vi bičevali...
Ali sve to na moru, sve to na mo-o-o-ru, na MO-O-O-
RU!
Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
HEJ-HEJ-HEJ-HEJ-HEJ-HEJ-HEJ! Na MO-O-O-O-RU!

Jehej hej-hej-hej-hej-hej! Jehej-hej-hej-hej-hej-hej!

Jehej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Viče sve! Sve počinje da viče! Vetrovi, valovi, barke,
Plime i oseke, jarboli, gusari, moja duša, krv, i zrak i
zrak!
Hej-hej-hej-hej! Jehej-hej-hej-hej-hej! Jehej-hej-hej-hej-
hej-hej!
Sve peva i viče na sav glas!

FIFTEEN MEN ON THE DEAD MAN’S CHEST.

HO-HO-HO AND A BOTTLE OF RUM!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-

hej-hej-hej-hej!
Hej-lahoj-lahoj-laHO-O-O-ôô-lahà-àà-ààà!

AHO-O-O OOO-OOOOO - yyy!...

SCHOONER AHO-O-O-O-O-O-O-O-O-O - yyyy!...

Darby M’Graw-aw-aw-aw-aw-aw!
DARBY M’GRAW-AW-AW-AW-AW-AW-AW!
FETCH A-A-AFT THE RU-U-U-U-U-UM, DARBY!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
HEJ-EJ HEJ-EJ HEJ-EJ HEJ-EJ - EJ HEJ-EJ-EJ!
HEJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ HEJ EJ-EJ!
HEJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ!

HEJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ!
Nešto se u meni slama. Crvenilo se mrači.
Osećao sam i suviše da bih mogao i dalje osećati.
Presahla mi je duša, ostao samo neki odjek u meni.
Brzina kormila primetno opada.
Snovi mi neosetno sklanjaju ruke sa očiju.
U meni je samo neka šupljina, pustinja, noćno more,
I čim osetim da u meni postoji noćno more,
Diže se s njegove pučine, izvire iz njegove tišine,
Ponovo, još jednom, ogromni pradavni krik.
I najednom, kao neka munja zvuka, što ne izaziva prasak
već nežnost,
Obuhvata naglo čitav pomorski vidik
Vlažno i potmulo talasanje ljudi u noći,
Glas daleke sirene što plače i doziva,
Dopire sa dna Daljine, s dna Mora, iz duše Ponora,
A na površini vode, plutaju, kao alge, moji propali
snovi...

Aho-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó - yy...
Schooner ahó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó - yy...

Ah, rosa povrh mog uzbuđenja!

Noćna svežina na mom unutarnjem okeanu!
I evo, sve se u meni najednom sreće oči u oči s jednom
noći na moru
Punom ogromne najčovečnije tajne noćnih vala.
Mesec se diže na obzoru
I moje se srećno detinjstvo budi u meni kao suza.
Moje detinjstvo nanovo izranja kao da je taj morski krik
Bio neki miris, neki glas, odjek neke pesme
Što je prizivao iz moje prošlosti
Onu sreću koju nikada više imati neću.

Beše to u staroj tihoj kući pokraj reke...

(Prozori moje sobe, i prozori trpezarije,
Gledali su, preko niskih kuća, na obližnju reku,
Na Težo, isti ovaj Težo, ali u drugoj tački, malo niže...
Kada bih prišao sada istim tim prozorima ne bih prišao
istim prozorima.
Ono je vreme prošlo kao dim nekog parobroda na
pučini...)

Neka neobjašnjiva nežnost,

Neka griža savesti dirljiva i plačna,
Prema svim tim žrtvama - prvenstveno deci -
Koje sam počinio u snu dok sam sanjao da sam stari
gusar,
Dirljivo uzbuđenje, jer su ona bila moje žrtve;
Nežno i blago, jer sve to ne beše stvarno;
Neka pomućena nežnost, kao zamagljeno okno,
plavičasto,
Peva stare pesme u mojoj sirotoj ucveljenoj duši.

Ah, kako sam mogao misliti, sanjati takve stvari?

Kako sam daleko od onog što sam maločas bio!
Histerija čulnih utisaka - čas ovakvih, čas oprečnih!
U zlaćanom jutru što se diže, kako moj sluh jedino bira
Stvari u skladu s tim osećanjem - zapljuskivanje vode,
Lagano udaranje rečne vode o gat...
Jedro što klizi uz drugu obalu reke,
Daleke gore japanskim plavetnilom obojene,
Kuce na Almadi,
I sve ono što je blago i nalik na detinjstvo u jutarnjem
času!...

Neki galeb proleće,

I moja nežnost raste.

Ali za sve to vreme nisam zapazio ništa.

Sve je to bilo samo utisak na površini kože, kao neko
milovanje.
Sve to vreme pogled mi je ostao prikovan za moj daleki
san,
Za moju kuću pokraj reke,
Za prozore moje sobe što gledaju na reku u noći,
I spokoj mesečine razliven po vodama!...

Moja stara tetka koja me je volela zbog sina kog je

izgubila...
Moja stara tetka koja me je obično pesmom uspavljivala
(Iako sam već prerastao to doba)...
Sećam se i suze kaplju na moje srce i spiraju ga od
života,
I blagi morski povetarac diže se u meni.
Ponekad, ona je pevala “Lađu Katrinetu”:

Plovi lađa Katrineta

Preko mora, preko voda...

A drugi put bila je to žalostiva i srednjovekovna

melodija
“Lepa Infantkinja”... Sećam se, a siroti stari glas diže se
u meni
I opominje me kako sam se kasnije retko sećao nje, a
toliko me je volela!
Kako sam bio nezahvalan prema njoj - i šta sam uopšte
učinio od života?
Beše to “Lepa Infantkinja”... Sklapao bih oči, a ona je
pevala:

Dok je Lepa Infantkinja

U svom vrtu sedela

Otvorio bih namah oči i ugledao prozor prepun mesečine

A zatim bih opet zažmurio, i u svemu tome bio srećan.

Dok je Lepa Infantkinja

U svom vrtu sedela,
Češljićem je zlatnim
Kose češljala

O, prošlosti mog detinjstva, igračko moja slomljena!

Zar se ne može otputovati u prošlost, u onu kuću i onu

naklonost,
I ostati tamo zanavek, zanavek dete i srećan zanavek!

Ali sve to beše prošlost, fenjer na uglu neke stare ulice.

Pomisao na to izaziva hladnu jezu, glad za nečim što ne
može da se dosegne.
Pri pomisli na to hvata me neka besmislena griža savesti.

Oh, sporo kovitlanje neusklađenih opažaja!

Laka vrtoglavice zbrkanih stvari u duši!
Skrhani besovi, nežnosti-kao kalemovi konca kojima se
igraju deca,
Veliki odroni mašte sručeni na oči čula,
Suze, zaludne suze,
Blagi povetarci protivrečja što mreškaju površinu duše...

Prizivam, dobrovoljnim naporom, da bih se rešio ovog

uzbuđenja,
Prizivam, s očajničkim naporom, jalovim, ništavnim,
Pesmu Velikog Gusara, kad je ležao na samrti:

Fifteen men on the Dead Man ’n Chest.

Yo-ho-ho and a boltle of rum!

Ali pesma je prava linija tek ovlaš naznačena u meni...

Naprežem se i uspevam ponovo da prizovem pred moje
oči u duši,
Ponovo, ali posredstvom jedne gotovo književne mašte,
Pomamu gusarenja, pokolja, halapljivu glad za
pljačkanjem,
Za besmislenim klanjem žena i dece,
Sramnim zlostavljanjem, i to iz puke zabave, siromašnih
putnika,
I uživanje u uništavanju i razbijanju najdražih tuđih
stvari,
Ali sve to sanjam u strahu od nečeg što mi duva u
potiljak.

Pada mi na um da bi bilo zanimljivo

Vešati sinove na očigled majki
(Ali se i nehotice osećam kao njihove majke),
Zakopati živu četvorogodišnju decu na pustim ostrvima
I dovesti očeve čamcem da sve to gledaju
(Ali se sav stresem pri pomisli na sina koga nemam i
koji sad mirno kod kuče spava).

Probadam iglama hladnu žudnju za morskim zločinima,

Za inkvizicijom bez verskog opravdanja,
Za zločinima čiji uzroci nisu čak ni srdžba ni puka zloba,

Izvršenim hladnokrvno, čak i bez namere da povrede, da

nanesu zlo,
Koje nismo počinili čak ni radi zabave, već samo da nam
brže prođe vreme,
Kao kad se ređa pasijans na stolu za ručavanje, u nekoj
palanci, posle večere, sa stolnjakom odgurnutim na
drugu stranu trpeze,
Jedino zarad prijatnog uživanja u izvršavanju gnusnih
zločina, ne pridajući tome naročitog značaja,
I u posmatranju patnje koja raste do ludila, i umiranja od
bola što se nikad ne okončava...
Ali moja mašta odbija da me prati.
Podilazi me ledena jeza.
I naglo, naglije nego prošli put, iz veće daljine, iz veće
dubine,
Naglo - oh, užasa u svim mojim žilama! -
Oh, iznenadna hladnoća što bije sa kapije Tajne što se u
meni otvorila i propustila promaju,
Opominjem se Boga, Onostranosti života, i najednom
Stari glas engleskog mornara Džima Barnsa, s kojim sam
razgovarao,
Preobražen u glas tajanstvenih nežnosti u meni, malih
stvari s majčinog krila i sestrine mašne u kosi,
Što se na volšeban način probio kroz privid stvari,
Mukli i daleki glas preobražen u Apsolutni glas, Glas
Bez Usta,
Što dopire u isti mah i s površine i iz dubine noćne
samoće mora,
Doziva me, doziva, doziva...

Dopire muklo, kao da je prituljen, a čujan,

Daleko odnekud, kao da odjekuje na nekom drugom
mestu a ovde se ne razaznaje,
Kao prigušeni jecaj, svetlost što gasne, nečujni dah,
S nekog mesta što ne pripada prostoru, iz neke tačke što
ne pripada vremenu,
Večiti i noćni krik, duboki i nejasni zvižduk:

Ahô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô - yyy......
Ahô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô - - yyy......
Schooner ah-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô ---yy.........

Drhtim od duševne jeze koja mi protresa telo

I naglo otvaram oči koje nisam zatvorio.
Ah, kakva radost kad se odjednom izađe iz snova!
Evo ponovo stvarnog sveta, tako blagotvornog za živce!
Evo ga u ovom jutarnjem času kad ulaze u luku
parobrodi što rano stižu.

Više mi nije važan parobrod što je ulazio. Još uvek je

daleko.
Samo ono što je blizu sad mi umiva dušu.
Moja higijenska mašta, snažna, preduzetna,
Zaokupljena je sada samo modernim i korisnim
stvarima,
Teretnjacima, parobrodima i putnicima,
Snažnim neposrednim stvarima, modernim, trgovinskim,
istinskim.
Kormilo u meni usporava kruženje.

Čudesni savremeni pomorski živote,

Sav od čistoće, mašina i zdravlja!
Sve tako lepo sređeno, samo od sebe usklađeno,
Svi delovi mašina, sve lađe na morima,
Svi činioci trgovačke delatnosti uvoza i izvoza,
Sve se tako čarobno uklapa
Da teče glatko kao da se odvija po prirodnim zakonima,
I nijedna se stvar s drugom ne sudara!

Poezija se ničeg nije lišila. A sad postoje još i mašine

Sa svojom poezijom, takođe, i sav taj novi vid života
Trgovačkog, svetskog, duhovnog, osećajnog,
Kojim je doba mašina obogatilo duše.
Putovanja su danas jednako lepa kao i pre
A lađa će uvek biti lepa, samo zato što je lađa.
Putovali i dalje znači putovati a daljina je još uvek tamo
gde je i bila -
Nigde, Bogu hvala!

Luke pune parobroda svih mogućih vrsta!

Malih, velikih, svakojakih boja, s različitim rasporedom
prozora,
Što pripadaju tako čudesno mnogobrojnim brodskim
kompanijama!
Parobrodi u lukama, tako osobeni u oštro razgraničenim
sidrištima!
Tako je ljupka njihova uzdržana otmenost trgovačkih
stvari što se izvoze na more,
Na staro more vazda homersko, o Ulikse!

Ljudski pogled svetionika u noćnoj daljini,

I bliski feral što namah blesne u mrkloj tmini
(“Kako smo blizu kopna prolazili!” I žubor vode peva
nam u
ušima)!...

Sve je to danas isto kao što je oduvek bilo, al’ tu je i

trgovina;
I trgovačka namena velikih parobroda
Ispunjava me gordošću na moje doba!
Šarolikost sveta na palubama putničkih brodova
Izaziva u meni savremeni ponos što živim u jednom
dobu
kada se tako lako
Mešaju rase, savlađuju prostranstva, s lakoćom
sagledavaju sve stvari,
I uživa u životu ostvarujući veliki broj snova.

Čista, pravilna, moderna kao šalteri s rešetkama od

mesinga,
Moja su osećanja sada prirodna i odmerena kao
gentlemen,
Praktična, daleko od svakog zastranjivanja, udišu morski
vazduh punim plućima,
Kao osobe savršeno svesne blagotvornog dejstva
udisanja morskog vazduha.

Dan je već uveliko zašao u radne sate.

Sve počinje da se kreče, da poprima ustaljeni tok.
S velikim zadovoljstvom, prirodnim i neposrednim,
pratim svojom dušom
Sve trgovačke operacije neophodne za utovar robe.
Moje je doba pečat koji nose sve te priznanice,
I osećam da su sva pisma iz svih poslovnica
Morala biti naslovljena na moje ime!

Jedan brodski tovarni list ima toliko osobenosti,

A potpis kapetana tako je moderan i lep!
Trgovačka strogost u oslovljavanju na početku i na kraju
pisama:
Dear Sirs - Messieurs - Uvažena Gospodo,
Yours faithfully - ...nos salutations empressees...
Sve je to ne samo čovečno i čisto, već i lepo,
A krajnji mu je cilj neko morsko odredište, parobrod u
koji se utovaruje
Roba navedena u pismima i računima.

Kako je život složen! račune ispostavljaju ljudi

Sposobni za ljubavi, mržnje, političke strasti, katkad i za
zločine -
I tako su dobro napisani, uredni, nezavisni od svega
toga!
A ima ljudi koji gledaju račune i ništa ne osećaju.
Ti, Sezario Verde, svakako si to osećao.
A što se mene tiče, ja to proživljavam duboko ljudski, do
suza.
Pa nek mi neko još kaže da nema poezije u trgovini, u
biroima!
Naprotiv, ona ulazi kroz sve pore... S ovim morskim
vazduhom je udišem,
Jer sve je to povezano s parobrodima, s modernom
plovidbom,
Jer su računi i trgovačka pisma početak istorije
A lađe što odvoze robu na večno more njen su kraj.

Ah, putovanja, krstarenja, i sva ostala,

Putovanja po morima, gde smo svi saputnici jedni
drugima
Na neki poseban način, kao da nam pomorska tajna
Duše zbližava i pretvara nas na tren
U prolazne rodoljube jedne iste neizvesne otadžbine,
Koja se večito premešta po neizmernim vodenim
prostranstvima!
Veliki hoteli Beskraja, moji prekookeanski brodovi!
Vaš je kosmopolitizam toliko potpun i savršen da se
nikad ne zaustavljate ni u jednoj tački,
I sadržite sve vrste nošnji, lica, rasa!

Putovanja, putnici - ima ih toliko vrsta!

Tolike narodnosti na svetu! Tolika zanimanja! Toliki
ljudi!
Toliko različitih ciljeva koji se mogu odrediti životu,
Životu, na kraju krajeva, u suštini, uvek istom!
Toliko zanimljivih lica! Sva su lica zanimljiva
I ništa nas tolikom pobožnošću ne ispunjava kao
posmatranje ljudi.

Uostalom, bratstvo nije nikakva revolucionarna ideja.

To je nešto čemu se čovek uči tokom života u kom sve
mora da podnosi,
A na kraju još i uživa u onom što mora da podnosi,
A na kraju se gotovo rasplače od nežnosti nad onim što
je uspeo da istrpi!

Ah, sve je to lepo, sve je to ljudski i povezano

S ljudskim osećanjima, tako druželjubivim i građanskim,
Tako zamršeno jednostavnim, tako metafizički žalosnim!

Život kolebljivi, raznoliki, na kraju nas poučava

ljudskosti!
Jadni ljudi! Jadni ljudi, svi!

Opraštam se od ovog časa oličenog u trupu ovog drugog

broda
Što sad upravo kreće. To je jedan engleski tramp-
steamer,
Sav zamazan, kao da je francuska lađa,
Sa svojim prijatnim izgledom morskog proletera,
Koji je, bez sumnje, juče oglašen na poslednjim
novinskim stranicama.

Taj siroti parobrod u meni nežnost budi, tako neugledan i

prirodan.
Izgleda kao da se od nečeg usteže, kao neka čestita osoba
Što ispunjava neku vrstu dužnosti.
Evo ga, sad se udaljava s mesta naspram keja na kojem
stojim ja.
Odmiče lagano, putem kojim su prolazile lađe
Nekada, nekada...
Prema Kardifu? Liverpulu? Londonu? Nema značaja.
On samo svoju dužnost ispunjava. Ispunimo onda i mi
našu.
Divnog li života!
Srećan put! Srećan put!
Srećan put, siroti moj slučajni prijatelju što si mi učinio
uslugu
Da poneseš sa sobom groznicu i tugu mojih snova.
I što me vračaš u život time što mogu da te gledam i da
vidim kako odlaziš.
Srećan put! Srećan put! Život je to...
Koliko prirodne otmenosti, tako neminovno jutarnje
U tvom isplovljavanju iz Lisabonske luke, danas!
Dugujem ti jednu neobičnu naklonost i zahvalnost zbog
toga...
Zbog čega? Otkud znam zbog čega!... Idi... Prođi...
Uz laki trzaj,
(T-t - t - t - - -t...)
Kormilo se u meni zaustavlja.

Prolazi spori parobrode, prolazi bez zadržavanja...

Prođi me se, izgubi mi se iz vida,
Izađi iz moga srca,
Nestani na Pučini, na Pučini, Božijoj maglini,
Nestani, prepusti se svojoj sudbini i ostavi me...
Ko sam uopšte ja da plačem i zapitkujem?
Ko sam uopšte ja da ti se obraćam i da te volim?
Ko sam uopšte ja da se toliko uzrujavam što te gledam?
Odvoji se od keja, sunce raste, zlato se diže,
Blešte krovovi prislanišnih zgrada,
Blešti čitava ova strana grada...
Odlazi, ostavi me, postani
Najpre lađa nasred reke, razgovetna i jasna,
Zatim lađa na putu prema izlazu iz luke, malena i crna,
A potom nejasna tačka na rubu obzora (o, žalosti moja!),
Tačka što se malo-pomalo gubi na rubu obzora...,
A onda ništa, već samo ja i moja tuga,
I ogromni grad sada već prepun sunca I stvarni čas,
ogoljen kao gat bez lađa,
I sporo obrtanje dizalice što, kao neki kompas što se
okreće,
Opisuje polukrug ne znam kog to osećanja
U ganutoj tišini moje duše...
PROTICANJE SATI

Nosim u svome srcu,

Kao u nekom kovčegu prepunjenom da se ne može
zatvoriti,
Sva mesta gde sam boravio,
Sve luke u koje sam uplovio,
Sve predele koje sam ugledao kroz prozore ili brodska
okna,
Ili s najviših paluba, kroz san,
I sve to, što je mnogo, malo je prema onom što želim.

Ulazak u Singapur, dok sviće dan, zelene boje,

Koral Maldivskih ostrva u žarkom prelaženju,
Makao u neki noćni čas... Budim se iznenada...
Yat-lô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô... Ghi-...
I to odzvanja u meni iz dubine neke druge stvarnosti...

Severno-afrički stas kao iz Zanzibara na suncu...

Dar-es-Salam (teško se isplovljava)...
Mažunga, Nosi-Be, zelenilo Madagaskara...
Bure u blizini Gvardafuja...
I Rt Dobre Nade što se jasno ocrtava na suncu
praskozorja...
I Kejptaun s planinom Tejbl u pozadini...

Proputovao sam više zemalja od onih u koje sam

kročio...
Video sam više predela od onih gde sam pogled spustio...
Iskusio sam više uzbuđenja od svih uzbuđenja koja sam
osetio,
Jer, koliko god da sam osećao, uvek mi je nedostajalo još
nešto što bih osetio,
I život me je oduvek boleo, uvek bio nedovoljan, a ja
nesrećan.

Ponekad u toku dana setini se svega toga i spopadne me

užas,
Mislim šta li će mi preostati od ovog života na mahove,
od ovog zenita,
Od ovog druma, sve krivina do krivine, od ovog
automobila pokraj druma, od ovog putokaza,
Od ovog mirnog vrtloga neusklađenih utisaka,
Od ove transfuzije, ove neutemeljenosti, ove
konvergencije duginih boja,
Od ovog nespokoja na dnu svih pehara,
Od ove teskobe na dnu svih uživanja,
Od ove preuranjene zasićenosti na drškama svih šolja,
Od ovog nesnosnog kartanja između Rta Dobre Nade i
Kanarskih ostrva.

Ne znam da li mi je života malo il previše.

Ne znam da li osećam suviše il nedovoljno, ne znam
Da li mi nedostaje duhovni obzir, uporište u razumu,
Krvno srodstvo s tajnom stvari, potres
Pri dodirima, krv pod udarcima, trzaj od galame,
Ili možda sve to ima neko drugo značenje, ugodnije i
srećnije.

U svakom slučaju, bilo je bolje ne roditi se,

Jer, koliko god da je zanimljiv u svakom trenu,
Život napokon stvara bol, gađenje, posekotine,
oderotine, lomljavu,
Izaziva želju da se vrišti, skače, leži nepomično na tlu, da
se izađe
Napolje iz svih kuca, izvan svih logika i svih balkona,
I divljački krene ka smrti, između drveća i zaborava,
Između sunovrata, i opasnosti i odsustva sutrašnjice,
I sve bi to moralo biti nešto drugo više nalik na ono što
ja mislim,
Na ono što mislim il osećam, što čak i ne znam šta je, o
živote.

Prekrstim ruke na stolu, naslonim glavu na ruke,

Treba želeti plakati, al ne umem da iznudim suze...
Ma koliko se upinjao da se silno ražalim nad sobom, ne
plačem,
Duša mi je napukla ispod povijenog kažiprsta koji je
dotiče...
Šta će sa mnom biti? Šta će sa mnom biti?

Najurili su korbačem dvorsku ludu iz palate, bez razloga,

Naterali prosjaka da se podigne sa stepenika gde je pao.

Izudarali su napušteno dete i oteli mu hleb iz ruku.
O bezmerna žalosti sveta u kome preduzimljivosti
nema...
Tako zaostao, tako zaostao, tako zaostao...
Vrtovi iz devetnaestog veka, pre 89. godine,
Gde ste sad kad hoću da plačem po svaku cenu?
Kao neki melem koji krepi samo zato što je zamišljen
kao melem,
Veče današnjeg dana i svih dana, malo-pomalo,
jednolično, pada.
Upalili su svetiljke, pada noć, život se smenjuje.
Na bilo koji način, treba nastaviti živeti.
Peče me duša kao da je ruka, fizički.
Svima stojim na putu i sudaraju se sa mnom.
Moje imanje u provinciji,
Kad bi bilo manje od jednog voza, manje od poštanskih
kola i odluke da se ode, između mene i tebe.
A ovako, ostajem, ostajem, ostajem... Ja sam onaj što
stalno želi da ode,
A uvek ostaje, uvek ostaje, uvek ostaje,
Sve do smrti ostaje, čak i ako ode, ostaje, ostaje, ostaje...

Daj da postanem čovečan, o noći, daj da postanem

bratski srdačan i spretan.
Čovekoljublje je jedini način da se živi.
Samo u ljubavi prema ljudima, delima, običnim
poslovima,
Samo tako - teško meni! - samo tako može da se živi.
Samo tako, o noći, a ja nikad neću moći takav biti!

Video sam sve stvari i divio se svemu,

Ali svega je bilo il napretek il premalo - ne umem da
odredim
- a ja sam patio.
Proživeo sam sva osećanja, sve misli, sve pokrete,
I tako sam se rastužio kao da sam želeo da ih proživim, a
nisam uspeo.
Voleo sam i mrzeo kao sav ostali svet,
Ali za sav svet to je bilo prirodno i prirođeno,
A za mene uvek izuzetak, potres, zalistak, grč.
Dođi, noći, i pomrači me, dođi i potopi me.
O krotka kćeri Druge strane, gospodarice beskrajne
žalosti,
Spoljašnja boli Zemlje, nečujni plaču Sveta,
Blaga i drevna mati neispoljenih naklonosti,
Starija sestro, nevina i setna, nepovezanih ideja,
Nevesto što stalno iščekuješ naše nedorečene predloge,
Smeru naše sudbine neopozivo napušteni,
Naša paganska neizvesnosti bez radosti,
Naša hrišćanska slabosti bez vere,
Naš tromi budizmu, bez ljubavi prema stvarima i bez
zanosa,
Naša groznice, naša bledunjavosti, naša nestrpljivosti
slabića,
Živote naš, o majko, živote naš izgubljeni...

Ne umem da osećam, ne umem da budem čovečan, da se

saživim
Iz dubine tužne duše s ljudima braćom mojom na zemlji.
Ne umem da budem koristan, čak ni u osećanjima, da
budem praktičan, svakidašnji, jasan,
Da imam svoje mesto u životu, neku sudbinu među
ljudima,
Da imam neko delo, neku snagu, volju, baštu,
Razlog za počinak, potrebu za razonodom,
Nešto što je priroda neposredno meni namenila.

Zato prema meni budi kao majka, o noći tiha...

Ti, što oduzimaš svet svetu, ti što si mir,
Ti koja ne postojiš, ti što si samo odsustvo svetlosti,
Ti koja nisi ni stvar, ni mesto, ni biće, ni život,
Penelopo s tkanjem, sutradan oparanim, sazdanim od
tvoje tmine,
Nestvarna Kirko grozničavih, bezrazložno ucveljenih,
Priđi mi, noći, pruži mi ruke,
I budi svežina i okrepljenje, o noći, na mome čelu...

Ti čiji je dolazak tako blag da liči na udaljavanje,

Čija plima i oseka tame, dok izdiše mesec,
Nosi talase mrtve nežnosti, studen mora iz snova,
Lahore iz predela koje zamišlja naša neumerena
teskoba...
Ti, u bledilu, ti, plačljiva, ti, u tečnom stanju,
Mirisu smrti u cveću, grozničavi dahu nad obalama,
Ti, kraljice, ti, kastelanko, ti, bleda gospo, dođi...

Osećati sve na sve načine,

Živeti sve sa svih strana,
Biti ista stvar u svim mogućim vidovima u isto vreme,
Ostvariti u sebi svekoliko čovečanstvo svih trenutaka
U jednom jedinom trenutku, razvučenom, potpunom i
dalekom.

Ja želim uvek da budem ono što me privlači,

I uvek se pretvaram, pre ili kasnije,
U ono što me privlači, bilo to kamen ili žudnja,
Bilo to cvet il neka apstraktna zamisao,
Bilo to mnoštvo sveta il način poimanja Boga.
A mene sve privlači, i živim od svega u svemu.
Privlače me ljudi nadmoćni zato što su nadmoćni,
I privlače me ljudi ništavni zato što su takođe nadmoćni,
Jer biti ništavan nije isto što i biti nadmoćan,
I zato je i to nadmoćnost u izvesnim trenucima
priviđenja.
Privlače me neki ljudi zbog karakternih vrlina,
I privlače me drugi zbog nedostatka tih vrlina
A neki me opet privlače prosto zato što me privlače,
I postoje potpuno prirodni trenuci kad se to odnosi na
sve ljude.

Da, budući da sam ja neprikosnoveni kralj svoje

naklonosti,
Dovoljno je da ona postoji da bi opravdala svoje
postojanje.
Stežem na svoje zadihane grudi, u dirljiv zagrljaj,
(U isti dirljivi zagrljaj)
Čoveka koji daje svoju košulju nepoznatom siromahu,
Vojnika što mre za otadžbinu a ne zna šta je otadžbina,
I materoubicu, bratoubicu, rodoskrvnika, napasnika koji
siluje decu,
Drumskog razbojnika, morskog gusara,
Džeparoša, senku što vreba u sokacima -
Svi oni su moja najdraža ljubavnica bar na trenutak u
životu.

Ljubim u usta sve uličarke,

Ljubim u oči sve soutcneurs,
Moja pasivnost leži kraj nogu svih ubica
A moj ogrtač španskog kroja zaklanja odstupnicu svim
lopovima.
Sve je razlog postojanja mog života.

Počinio sam sve zločine,

Proživeo sam sve zločine
(I ja sam bejah ne ovaj il onaj u poroku,
Već ovaploćeni porok-ličnost koji su oni upražnjavali
međusobno,
I to su časovi ovenčani najvećim slavolukom mog
života).

Umnožio sam se da bih osećao sebe,

Da bih osećao sebe trebalo je da osetim sve,
Rasplinuo sam se, neprestano se razlivao,
Razgolitio sam se, predao,
I u svakom kutku moje duše stoji oltar različitom bogu.

Mišice svih atleta stegle su me naprasno ženstvenog,

I već pri samoj pomisli na to klonuo sam među
zamišljene mišiće.

Na moja usta su bili spušteni poljupci svih susreta,

Mahale su u mome srcu maramice svih rastanaka,
Svi bestidni pozivi pokretima i pogledima
Udaraju me besomučno po čitavom telu sa sedištem u
polnim centrima.

Bio sam svi isposnici, svi gurnuti-u-stranu, svi

zaboravljeni,
I svi pederasti - svi, neizostavno (nijedan nije
nedostajao).
Rendez-vous u crvenom i crnom na dnu paklenog grotla
moje duše!

(Fredi, zvao sam te Baby, jer si bio plav, beo i ja sam te

voleo,
Koliko si samo neustoličenih carica i svrgnutih princeza
ti meni značio!)
Meri, s kojom sam čitao Barnsa u danima sumornim kao
osećanje života,
Meri, ti pojma nemaš koliko su čestitih supružnika,
koliko srećnih porodica,
Proživele u tebi moje oči i moja ruka oko tvog pasa i
moja nepouzdana svest,
Njihov spokojni život, njihove kuće s vrtovima u
predgrađu, njihove neočekivane half-holydays.

Meri, nesrećan sam...

Fredi, nesrećan sam...
Oh, svi vi, svi vi, slučajni, zadocneli,
Koliko ste puta pomišljali da pomislite na mene a niste
to učinili,
Ah, kako je bio mali moj udeo u vašem životu, kako
mali, kako mali -
Da, i ono što sam bio, o moja vlastita vasiono,
Moje sunce, moja mesečino, moje zvezde, moj čase,
O moja spoljašnjosti izgubljena u lavirintima Boga!
Prolazi sve, sve stvari prohode kroz mene,
I svi gradovi sveta u meni žagore...

Moje srce sudnica, moje srce tržnica, moje srce

berzanska hala, moje srce šalter u banci,
Moje srce rendez-vous čitavog čovečanstva,
Moje srce klupa u gradskom parku, gostionica,
konačište, zatvorska ceiija broj taj i taj
(“Aqui estuvo el Manolo en vísperas de ir al patibulo”)
Moje srce klub, dvorana, parter, otirač, guichet, brodsko
grotlo,
Most, rešetka, izlet, marš, putovanje, licitacija, sajam,
seoski vašar,
Moje srce okno,
Moje srce pošiljka,
Moje srce pismo, prtljag, uplata, isporuka,
Moje srce ivica, obod, izvod, kazaljka,
Ej-la, ej-la, ej-la, moje srce čaršija.
Svi ljubavnici ljubili su se u mojoj duši,
Sve skitnice zadremale su na trenutak na mom telu,
Svi prezreni su se u jednom trenutku naslonili na moje
rame,
Prešli su ulicu, držeći me podruku, svi starci i bolesnici,
I sve su mi ubice poverile po jednu tajnu.

(Ona čiji osmeh ukazuje na mir koji ja nemam,

U čijem se spuštenom pogledu prostire holandski pejzaž,
sa ženskim glavama coiffées de lin
I sav svakidašnji napor jednog naroda miroljubivog i
čistog...
Ona koja je prsten ostavljen na komodi,
I vrpca koja štrči iz zatvorene fioke,
Vrpca ružičasta, ne sviđa mi se boja već vrpca koja štrči,
Kao što mi se ne sviđa ni život, al mi se sviđa da ga
osećam...
Da spavam kao pas lutalica nasred puta, na suncu,
Konačno za sav ostatak Svemira,
I da kola prelaze preko mene).

Išao sam u krevet sa svim osećanjima,

Bio sam souteneur svih uzbuđenja,
Platili su mi piće svi slučajni opažaji,
Očijukao sam sa svim razlozima postupanja,
Išao ruku pod ruku sa svim podsticajima na putovanja.
Bezmerna groznice časova!
Teskobo kovačnice uzbuđenja!
Gnev, pena, bezmerje koje ne može da stane u moju
maramicu,
Kučka što zavija noću,
Bunar sa imanja što opseda moju nesanicu,
Šuma kakva je bila u predvečerje, dok smo šetali njome,
ruža,
Ravnodušni splet grmlja, mahovina, borovina,
Sav gnev što se sve to ne može obuhvatiti, što se ne
može zadržati,
O nestvarna gladi za stvarima, nemoćna pohlepo za
trenucima,
Produhovljena orgijo osećanja života!

Postići sve božanskom sposobnošću -

Bdenja, usaglašavanja, upozorenja,
Lepe životne stvari -
Darovitost, vrlinu, bezgrešnost,
Sklonost da druge pratimo do kuće,
Položaj prolaznika,
Pristojnost ukrcavanja na vreme kako bi bilo mesta za
sve,
A uvek nešto nedostaje, neka čaša, povetarac, rečenica,
I život sve više boli što više u njemu uživamo i što ga
više izmišljamo.

Kad bih se mogao smejati, smejati, smejati neobuzdano,

Smejati kao prolivena čaša,
Potpuno lud jedino od osećanja,
Potpuno slomljen od sudaranja sa stvarima,
Ranjenih usta od ugrizanja stvari,
Krvavih noktiju od hvatanja za stvari,
A posle mi dajte ćeliju koju vam drago jer ću se sećati
života.

Osećati sve na sve moguće načine,

Zastupati sva mišljenja,
Biti iskren protivurečeći sebi u svakom času,
Gnušati se samog sebe u punoj slobodi duha,
I voleti stvari kao Bog.

Ja, koji sam brat više nekom drvetu nego radniku,

Ja, koji više osećam pretpostavljeni bol mora što udara o
žal
Nego stvarni bol izudarane dece (Ah, kako sve to mora
biti lažno, sirota deca koju udaraju -
I zašto se uopšte moji utisci smenjuju tako brzo?).
Ja, napokon, koji sam neprekidni dijalog,
Nerazumljivo brbljanje na sav glas, duboka noć na
zvoniku,
Kad se zvona lagano klate a ne pomera ih ničija ruka
I kad nas spopada muka od saznanja da postoji život koji
treba živeti sutra,
Ja, napokon, doslovce ja,
I ja, u prenosnom smislu, takođe,
Ja, senzacionistički pesnik, izaslanik Slučaja
Za beskorisne zakone Života,
Ja, pušač cigareta po prikladnom zanimanju,
Tip koji puši opijum, pije pelinkovac, a zapravo
Više voli da razmišlja o pušenju opijuma nego da ga
puši,
I smatra da mu više odgovara da posmatra pelinkovac
koji treba popiti nego da ga pije...

Ja, ovaj nadmoćni izrod bez arhiva u duši,

Bez ličnosti s potvrdom o vrednosti,
Ja, nadobudni istraživač ništavnih stvari,
Koji bih bio kadar da odem da živim u Sibiru samo zato
što mi se to gadi,
I koji smatra da ništa ne mari ako se ne mari za
otadžbinu,
Jer ja nemam korena, kao drvo, i prema tome, nemam
korena...
Ja, koji se toliko puta osećam stvaran kao neka metafora,
Kao rečenica koju je neki bolesnik zapisao u knjizi
devojke koju je sreo na terasi,
Ili partija šaha na palubi prekookeanskog broda,
Ja, dadilja koja gura perambulators u svim gradskim
parkovima,
Ja, stražar koji je posmatra, kao ukopan, pozadi, na
pešačkoj stazi,
Ja, dete u kolicima koje maše zvečkom svojoj
oštroumnoj bezazlenosti,
Ja, pejzaž iza svega toga, građanski mir
Što se razliva između drveća u parku,
Ja, ono što sve njih očekuje kod kuće,
Ja, ono što oni na ulici nalaze,
Ja, ono što oni ne znaju o sebi,
Ja, ono na šta upravo misliš i što ti je urezalo taj osmeh
na lice,
Ja, protivurečan, izmišljen, krkljanac, pena,
Plakat zalepljen ovog trena, bokovi Francuskinje, pogled
sveštenika,
Trg u koji se ulivaju ulice i gde chauffeurs dremaju
oslonjeni na kola,
Ožiljak narednika s gadnom njuškom,
Gnoj u grlu bolesnog nastavnika koji se vraća kući,
Šolja iz koje je onaj pokojni mališan uvek pio,
S napuklom drškom (a sve to staje u majčino srce i
ispunjava ga)...
Ja, francuski diktat devojčice što se češka ispod
podvezice,
Ja, stopala što se dodiruju ispod bridge-a pod lusterom,
Ja, skriveno pismo, toplota maramice, balkon s
otškrinutim prozorom,
Vrata za poslugu gde služavka razgovara sa žudnjama
svog rođaka,
Onaj vražiji Žoze što je obećao da će doci a nije došao
A mi smo se spremali da ga nasankamo...
Ja, sve to, i osim toga ostatak sveta...
Toliko stvari, vrata što se otvaraju, i razlog zbog kog se
otvaraju,
I sve ono što su nekada radile ruke koje vrata otvaraju...
Ja, nesreća - vrhunac svih izraza,
Nemogućnost ispoljavanja svih osećanja,
A da nema ploče na groblju za brata svega toga,
I ono što naizgled ne znači ništa uvek nešto znači...

Da, ja, pomorski inženjer koji sam sujeveran kao kakva

seoska strina,
I nosim monokl da ne bih ličio na verodostojnu
predstavu koju o sebi imam,
Ja, koji se ponekad satima oblačim, a da to uopšte ne
smatram prirodnim,
Već mislim da je to metafizička stvar i ako mi lupaju na
vrata, ja se razbesnim,
Ne toliko zbog toga što su mi prekinuli čvor na kravati
koliko zbog saznanja da život postoji...

Da, napokon, ja, primalac zapečaćenih pisama,

Putni kovčeg s izlizanim početnim slovima,
Intonacija glasova koje više nikad nećemo čuti -
Neka Bog sve to sačuva u svojoj Tajni, i ponekad ga
poslušajmo,
I život najednom tišti i postaje strašno hladno negde još
bliže od tela.

Brižita, rođaka moje tetke,

General koga su one pominjale - general još u vreme kad
su bile male,
A život beše građanski rat na svakom ćošku...
Vive le mélodrame oú Margot a pleuré!
Pada uvelo lišće na zemlju neredovno,
Ali je činjenica da je u jesen uvek jesen,
A zatim zima dolazi neminovno,
I postoji samo jedan put u život, a to je život...

Onaj beznačajni starac koji je, ipak, upoznao

romantičare,
Onaj politički pamflet iz doba ustavnih previranja,
I bol koji sve to ostavlja, a da mu se ne zna razlog,
Niti ima drugog razloga za plakanje osim osećanja.

Zamaknem svakoga dana za sve uglove svih ulica,

I svaki put kad na nešto mislim, mislim zapravo na
drugo.
Pokoravam se samo iz pukog atavizma,
I uvek postoje razlozi da se pobegne iz zemlje, ako
čovek već nije vezan za postelju.

Sa terrasses svih kafana svih gradova

Do kojih mašta može da dosegne
Promatram život što prolazi, pratim ga bez pomeranja,
Pripadam mu, ne izvlačeći nijedan pokret iz džepa,
Niti beležim to što vidim da bih se kasnije pretvarao da
sam video.
U žutom automobilu nečija stalna žena prolazi,
Hodam pored nje bez njenog znanja.
Na obližnjem trottoir-u sreću se po slučajnom dogovoru,
Ali pre no što se njihov susret tamo odigrao ja sam već
tamo sa njima bio.
Nema načina da izbegnu susret sa mnom, nema načina
da ja ne budem svuda.

Sve je moja privilegija

(Brevetée, Sans Garantie de Dieu, moja Duša).

Prisustvujem svemu, i jednom za svagda.

Nema dragulja za ženu koji nije kupljen od mene i za
mene.
Nema namere za iščekivanjem koja ne bi bila moja na
neki način,
Nema ishoda razgovora koji nekim slučajem ne bi bio
moj,
Nema jeke zvona u Lisabonu od pre trideset godina, noći
u Svetom Karlušu od pre pedeset,
A da nije za mene, kao neka založena dragocenost.

Mene je odgojila Mašta,

Putovao sam uvek vođen njenom rukom,
Voleo, mrzeo, govorio, mislio stalno tako,
I svi časovi izgledaju moji na taj način.

Praskavo kaskanje, praskavo, kao bomba što se

rasprskava,
Kaskanje što se rasprskava na sve strane u isto vreme,
Kaskanje iznad prostora, skok iznad vremena,
Ždrebica, konj elektro-jon, sunčev sistem sažet
U dejstvo klipova, izvan obrtanja volana.
U klipovima, pretvoren u apstraktnu i ludačku brzinu,
Radim na gvožđe i brzinu, vrevu, ludilo, savladani bes,
Prateći trag svih volana prevaljujem čudesne sate
I čitav svemir pišti, pucketa i sakati se u meni.

Ho-ho-ho-ho-ho!...
Sve brže i brže, sve više s duhom isturenim ispred tela
Ispred vlastite brze ideje izbačenog tela,
S duhom iza ispred tela, senka, varnica,
Hej-la-ho-ho... Hejlahoho...

Sva energija je ista i sva je priroda isto...

Sok sokova u žilama drveća to je ista ona energija što
obrće
Točkove lokomotive, točkove tramvaja, volane dizela,
I kola koja pokreću mazge ili benzin pokreće zapravo
ista stvar.

Panteistički bes što veličanstveno osećam u sebi,

Svim svojim uzavrelim čulima, svim porama koje se
puše,
Da je sve jedna jedina brzina, jedna jedina energija,
jedna jedina božanska linija
od sebe ka sebi, istrajna u zviždanju žestine ludačke
brzine... Ho...

Ave, salve, živelo brzo jedinstvo svega!

Ave, salve, živela jednakost svega u streli!
Ave, salve, živela velika mašina svemira!
Ave, vi što ste jedno isto, drveće, mašine, zakoni!
Ave, vi što ste jedno isto, crvi, klipovi, apstraktne
zamisli,
Ista vas tečnost napaja, isti vas sok preobražava,
Svi ste vi ista stvar, a ostalo je spolja i lažno,
Ostalo, nepomični ostatak što ostaje u ukočenim očima,
Ali ne u mojim živcima praskavom motoru na teška ili
laka ulja,
Ne u mojim živcima svim mašinama, svim sistemima
zupčanika.
U mojim živcima lokomotivi, električnom vozilu,
automobilu, parnoj vršilici,
U mojim živcima pomorskom stroju, dizelu, polu-dizelu,
campbell-u,
U mojim živcima sveobuhvatnom postrojenju na paru,
gas, ulje i struju,
Sveopštoj mašini koju pokreću remenici svih trenutaka!

Sva su praskozorja praskozorje i život.

Sve zore sviču na istom mestu:
U beskraju...
Sve ptičje radosti potiču iz istog grla,
Sva treperenja lišća potiču sa istog drveta,
I svi oni što ustaju rano da bi išli na posao
Polaze iz iste kuće istim putem u istu fabriku...

Kotrlja se velika kugla, mravinjak svesti, zemlja,

Kotrlja se zorom ozorena, sumračna, pod suncima
uspravljena, noćna
Kotrlja se u zamišljenom prostoru, u noći zaista slabo
osvetljena,
Kotrlja...
Osećam u svojoj glavi brzinu okretanja zemlje,
I sve zemlje i sve osobe okreću se u meni,
Centrifugalna čežnja, pomama da se uznesem vazduhom
do zvezda
Udara besomučno unutar moje lobanje,
Zabada oslepljujuće igle po celoj svesti mog tela,
Nagoni me da hiljadu puta ustanem i krcnem ka
Apstraktno
Ka nepronalazivom, tamo gde nema nikakvih
ograničenja,
Ka nevidljivom Cilju - svim tačkama u kojima nisam - i
u isto vreme...

Ah, kad bih mogao da ne budem ni nepomičan ni

pokretan,
Ni opružen ni uspravan,
Ni budan ni uspavan,
Ni ovde ni u bilo kojoj drugoj tački,
Kad bih mogao da rešim jednačinu ovog razvučenog
nemira,
Da saznam gde sam kako bih mogao biti svuda,
Da znam gde da se ispružim da bih mogao da prolazim
svim ulicama...

Ho-ho-ho-ho-ho-ho-ho

Moje krilato kaskanje iznad svih stvari,

Moje praskavo kaskanje ispod svih stvari,
Moje krilato i praskavo kaskanje zbog svih stvari...

Hop-la iznad drveća, hop-la ispod bunara,

Hop-ia o zidove, hop-la uz stabla,
Hop-la u vazduhu, hop-la na vetru, hop-la hop-la niz
morska žala,
U brzini koja raste, upornoj, žestokoj,
Hop-la hop-la hop-la hop-la...

Moj panteistički kas unutar svih stvari,

Energetski kas unutar svih energija,
Moj kas kroz ugalj koji se žari, svetiljku što gori,
Zvonki zvon jutarnje trube iz dubine
Ledenog polukruga horizonta,
Slabašna truba daleka kao nejasne zastave
Što se vijore u pozadini vidljivih boja...

Drhtava truba, zaostala prašina, tamo gde prestaje noć,

Zlatna prašina nataložena na dnu vidljivosti...

Kola što jasno škripe, parobrod koji zviždi,

Dizalica što počinje da se vrti u mom uhu,
Suvi kašalj, vest koja izlazi iz kuce,
Laka jutarnja jeza u radosti života,
Nagli grohot prigušen spoljašnjom maglom, ne znam
kako,
Krojačica kojoj je suđeno nešto još gore od jutra koje
oseća,
Jektičavi radnik osuđen na sreću baš ovog časa,
Neizbežno pun životne snage,
Kad je obris stvari blag, pouzdan i drag,
Kad su zidovi sveži u dodiru s rukom, a kuče
Tu i tamo otvaraju oči zastrte belim zavesama...

Celo je jutro brežuljak što se ljulja,

(........................................................................)
(...) i korača sve
Prema času punom svetlosti kad dućani spuštaju kapke
I žagor saobraćaj kočija voz ja osećam sunce zaglušuje

Podnevna vrtoglavica uokvirena vrtoglavicama -

Sunce na vrhuncima i u (...) moje prugaste vizije,
Zaustavljenog vrtloga moje ishlapele moći pamćenja,
Zamagljenog nepomičnog bleska moje svesti o životu.

Žagor saobraćaj kočije kola ja osećam sunce ulica,

Obruči, kutije trolley dućan ulica vitrines suknja oči
Najednom šine kočije kutije ulica prelaženje ulice
Pločnik trgovci “izvin’te” ulica
Ulica koja prelazi preko mene ulicom preko mene
Sve ogledala dućani s ove strane u dućanima s one strane
Brzina kola unatraške u kosim ogledalima izloga,
Kolovoz u vazduhu sunce pod nogama ulica polivanje
cveća u košarama ulica
Moja prošlost ulica podrhtava camion ulica ne sećam se
ulica
Ja što človim na glavi u središtu svoje samosvesti
Ulica bez mogućnosti da se pronađe ijedno osećanje
svaki put ulica
Ulica pozadi i ispred ispod mojih stopala
Ulica u obliku X i Y i Z u mom naručju
Ulica kroz moj monokl u krugovima malog
kinematografa,
Iskrivljeni kaleidoskop u čistim duginim bojama ulica.
Opijenost od ulice i osećanja gledanja slušanja svega u
isto vreme.
Pritisak u slepoočnicama od dolaska naovamo u isto
vreme dok idem na tamo.
Vagoni voza razbijte se u sudaru sa skretnicama!
Parobrode zaplovi pravo ka pristaništu i razbij se o dok!
Automobilu kojim upravlja ludilo cele vasione survaj se
Niz sve provalije
I obruši se, trz! sunovrati se na dno moga srca!

Á moi svi predmeti - projektili!

Á moi svi predmeti - pravci!
Á moi svi predmeti nevidljivi od brzine!

Udarajte me, pregazite me, prestignite me!

Ja sam taj koji udaram, gazim, prestižem sebe!
Srdžba svih naprasitosti zatvara se u krug-mene!

Hej-la-ho železnice, automobilu, aeroplanu mojih

strepnji,
Brzino uvuci se u sve moje ideje,
Nasrni na sve moje snove i smrvi ih,
Sažeži sve čovekoljubive i korisne zamisli,
Pretumbaj sva prirodna, pristojna i saglasna osećanja,
Smlavi u zamahu tvog volana vrtoglavog i teškog
Sisteme svih filozofija, stilske figure svih poema,
Iscepaj ih i ostani samo ti, apstraktni volan u vazduhu,
Vrhovni gospodar evropskog časa, metalna pohlepa.
Idemo, neka ova konjica nema kraja ni u Bogu!
(........................................................................)

Boli me mašta, ne znam kako, al baš me ona boli,

Kroz mene zalazi sunce na nebeskoj visini.
Javlja se težnja ka sumraku u plavetnilu i u mojim
živcima.
Hajde, konjice, u šta ćeš me još preobratiti?
Ja koji bih, ovako brz, proždrljiv, žderonja apstraktne
energije,
Hteo da jedem, pijem, oderem i oljuštim svet,
Ja koji bih bio zadovoljan tek kad bih izgazio svemir,
Kad bih ga gazio, gazio, gazio do besvesti...
Ja, osećam da je sve što sam hteo ostalo izvan moje
mašte,
I da mi je, iako sam sve hteo, sve bilo uskraćeno.

Raspojasano jahanje konjice povrh svih vrhova,

Rasklimatano jahanje ispod svih bunara,
Jahanje letenje, jahanje strela, jahanje misao - munja,
Jahanje ja, jahanje ja, jahanje svemir-ja.
Hejlahoho-o-o-o-o-o-o-o...

Moje rastegljivo biće, opruga, igla, treperenje...

DVA IZVODA IZ ODA (završeci dveju oda,
naravno)

(završeci dveju oda, naravno)

I
... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...
... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...
Dođi Noći drevna i istovetna,
Noći Kraljice rođena već svrgnuta,
Noći iznutra jednaka tišini,
Noći Sa zvezdama-treptavim šljokicama
Na tvojoj odori obrubljenoj Beskrajem.

Dođi, neosetno,
Dođi, lagano,
Dođi sama, svečana, s rukama opuštenim
Uz bokove, dođi
I prinesi daleke bregove uz obližnje drveće,
Stopi u jedno tvoje polje sva polja koja vidim,
Pretopi planinu u jednu jedinu gromadu tvoga tela,
Izbriši sve neravnine koje nazirem iz daljine,
Sve staze što se uz nju penju,
Sve raznovrsno drveće što je u daljini zatamnjuje svojim
zagasitim zelenilom,
Sve bele kuće s dimom što se između stabala vije,
I ostavi samo poneku svetlost, tu i tamo,
Na neodređenoj razdaljini, nejasnoj i zamućenoj,
Na razdaljini što se najednom nepremostivom čini.
Bogorodice, Majko Sveta
Nemogućih stvari koje tražimo uzalud,
Snova što nas pohode, kraj prozora, u predvečerje,
Namera koje nas omamljuju
Na velikim terasama svetskih hotela
Uz evropske zvuke muzike i glasove što žagore izdaleka
i izbliza,
Zbog kojih patimo jer znamo da ih nećemo ostvariti
nikada...
Dođi, i uljuljkaj nas,
Dođi i pomiluj nas,
Poljubi nas nečujno u čelo,
Tako nežno, u čelo, da poljubac osetimo
Samo po nekoj promeni u duši
I po nekom nejasnom jecaju što se milozvučno otima
Iz najdrevnijeg predela u nama,
Iz korenja onog velelepnog drveća
Čiji su plodovi snovi koje mazimo i ljubimo,
Jer ih poznajemo bez ikakvih spona s onim što se u
životu dešava.

Dođi, najsvečanija,
Najsvečanija i ispunjena
Potajnom žudnjom za jecajima,
Možda zato što je duša ogromna a život sićušan,
I što svi pokreti ne izlaze iz naših tela
Već samo dosežemo ono što nam je nadohvat ruke,
I vidimo jedino ono do čega nam pogled seže.

Dođi, bolom skrhana,

Mater-Doloroza od Zebnji Plašljivih,
Kulo-od-Slonovače Tuge Prezrenih,
Melemna ruko na užarenom čelu Poniznih,
Sveža vodo na suvim usnama Premorenih.
Dođi, sa ruba Modroga obzorja,
Dođi iščupaj me Iz teskobnog i jalovog tla
Gde bujam kao žilava biljka.
Uberi me sa moga tla kao zaboravljenu belu radu,
List po list, čitaj u meni ko zna kakvu sudbinu,
Istrgni mi latice zarad čiste radosti,
Zarad tvoje radosti, tihe i krepke.
Jednu moju laticu baci prema Severu,
Tamo gde su velike prestonice Današnjice, koje sam
silno voleo,
Drugu moju laticu baci prema Jugu,
Tamo gde su mora koja moreplovci prokrčiše,
Treću moju laticu baci prema Zapadu,
Gde rumenim žarom plamti sve što će možda u
Budućnost stati,
Budućnost koju obožavam, mada je ne poznajem.
A sledeću, i sledeće, i sve ono što od mene ostane
Baci prema Istoku,
Prema Istoku odakle sve ishodi, i dan i vera,
Prema Istoku gizdavom i fanatičnom i vrelom,
Prema Istoku neumerenom, bujnom, koji nikad videti
neću,
Prema Istoku budističkom, bramanskom, šintoističkom,
Prema Istoku koji je sve ono što mi nemamo,
Sve ono što mi nismo,
Istoku gde možda Isus - ko zna? - i dan danas živi
Gde Bog možda zaista postoji i svetom upravlja.

Dođi preko mora,

Preko najvećih voda,
Preko mora čija se obzorja ne mogu sagledati,
Dođi i položi ruku na leđa ove zveri,
I volšebno je smiri,
O, hipnotička krotiteljko svega što se previše komeša.

Dođi, usrdna,
Dođi, kao mati,
Nogu pred nogu, negovateljice drevna, ti što si sedela
Kraj uzglavlja bogova izumrlih religija,
I videla kako se rađaju Jehova i Jupiter,
I smešila se jer ti je sve izgledalo zaludno i lažno.

Dođi, Noći tihana i ushićena,

Obavij svojim belim noćnim plaštom
Srce moje...
Vedro kao lahor u večeri lakoj,
Spokojno kao milovanje majke,
Sa zvezdama što ti u naručju blešte
S tajanstvenom maskom meseca na licu.
Svi zvuci nekako drugačije ječe
Kada ti dolaziš.
Kada se pojaviš utihnu svi glasovi,
Niko te ne vidi kako ulaziš.
Niko ne zna kada si ušla
Već najedanput primećuje, videvši da se sve smiruje,
Da sve gubi boje i obrise,
I da na nebu visokom, još uvek jasnoplavom,
Kao srp jasno ocrtan, il beli krug, il prosto kao žiža nove
svetlosti,
Mesec počinje da biva stvaran.

II
Ah, predvečerje, sumračje, čase kad veliki gradovi pale
svoje svetiljke,
I ti, ruko tajne što gušiš žagore,
I zamore od svega u nama što nas nagriza
Zarad jednog nepatvorenog i jasnog i aktivnog osećaja
Života!
Svaka je ulica kanal u jednoj Veneciji čamotinje
A ipak je tajanstveno jednoliko dno ulica,
Ulica u smiraj dana, o Sezario Verde, Učitelju,
Ti, što si napisao “Osećanja jednog Zapadnjaka”

Kakav duboki nemir, kakva žudnja za drugim stvarima,

Koje nisu ni zemlje, ni trenuci, ni životi,
Kakva žudnja možda za drugim duševnim stanjima
Natapa unutrašnjost jednog trena sporog i dalekog!

Neki mesečarski užas među svetiljkama što se pale,

Neka jeza, žitka i nežna, prislonjena uz uglove ulica
Poput ubožnika
Što prosi nemoguća osećanja
A ne zna ko bi mogao da mu ih da...

Kad budem umro,

Kad budem krenuo, bedno i kukavno, kao i svi drugi
ljudi,
Onim putem koji čak ne može ni da se pojmi,
Kroz ona vrata koja, kad bismo mogli, ne bismo ni
prekoračili,
Prema onoj luci koju kapetan Lađe ne poznaje,
Neka to bude u ovom času dostojnom sveg onog čemera
koji sam u životu okusio,
U času mističnom i oduhovljenom i drevnom,
U ovom času u kome je, mnogo ranije no što se veruje,
Platon u snu ugledao ideju Boga
Kako vaja jedno telo i biće upečatljivo i verodostojno U
svojoj misli prostranoj kao neko polje.

Neka me u tom času sahrane,

U času koji ne znam kako da proživim,
U času u kom ne znam šta osećam il umišljam da
osećam,
U tom času čija je milost izmoždena i preterana,
Čija senka dopire iz. nečeg drugog što nisu stvari,
Čiji prolazak ne vuče rubove svoje haljine po zemlji
Čulnog Života
I ne ostavlja mirise na putevima Pogleda.

Prekrsti ruke na kolenima, saputnice moja, koju nemam

niti želim imati.
Prekrsti ruke na kolenima i gledaj me, u tišini
Ovog časa u kom ne mogu videti da me gledaš,
Gledaj me u tišini i u potaji i samoj sebi pitanje postavi
-Ti koja me poznaješ - ko sam ja...
POZDRAV VOLTU VITMENU

Portugal-Beskraj, jedanaestog juna hiljadu devetsto

petnaeste...
Hej-la-a-a-a-a-a-a!

Odavde iz Portugala, sa svim razdobljima u svom

mozgu,
Pozdravljam te, Volte, pozdravljam te brate moj u
Svemiru,
Ja, sa monoklom i u sakou preterano izrezanim u struku,
Nisam nedostojan tebe, Volte, to dobro znaš,
Nisam nedostojan tebe, jer dovoljno je da te pozdravim
pa da ne budem nedostojan...
Ja tako sklon mrtvilu, ja tako lako podložan dosadi,
Jedan sam od tvojih, to dobro znaš, i razumem te i volim,
I premda te nisam upoznao, rođen u godini tvoje smrti,
Znam da si i ti mene voleo, da si me poznavao i
objasnio,
Znam da sam upravo takav, bilo na Bruklin Feriju deset
godina pre svog rođenja
Ili sad, dok hodam Zlatnom ulicom, tamo-amo,
razmišljajući o svemu što nije Zlatna ulica,
I onako kao što si ti osetio sve, osećam sve, i evo nas, s
rukom u ruci,
S rukom u ruci gde plešemo čitav svemir u mojoj duši.
O, ti, svagda moderni i večni, pevaču apsolutnih zbilja,
Vatrena milosnice rasutog svemira,
Veliki pederastu što se tareš o raznolikost stvari,
S polnim obeležjima kamenja, drveća, ljudi, zanimanja,
Pohotljiv za prolascima, slučajnim susretima, prostim
opažanjima,
Dragi moj zanesenjaku što se zanosiš svekolikom
sadržinom svega,
Moj vrli junaku što srljaš u Smrt poskakujući,
I urlicima, cikom i vriskom, Boga pozdravljaš!
Pevaču sveopšteg bratimljenja, krvožednog i nežnog,
Veliki demokrato, što demokratiju nosiš pod kožom,
blizak svemu, i dušom i telom,
Karnevalu svih akcija, bahanalu svih namera,
Brate-blizanče svih čerečenja,
Žan-Žak Rusou sveta predodređenog da proizvodi
mašine,
Homeru neuhvatljivosti telesne lelujavosti,
Šekspiru opažaja koji rade na paru,
Miltone-Šeli obzora budućeg Elektriciteta!
Zao duše svih pokreta,
Grču unutar svih predmeta-sila,
Svodniče cele Vaseljene,
Bludnice svih sunčevih sistema...

Koliko puta samo ljubim tvoju sliku!

Tamo gde se nalaziš sada (ne znam gde, al tamo je Bog)
Ti osećaš to, znam da osećaš, i moji poljupci bivaju još
vreliji (u ljudskom smislu),
A ti i želiš da takvi budu, stari moj, i zahvaljuješ mi
odande, sa svog mesta, -
To pouzdano znam, nešto mi to kazuje, neka milina u
mom duhu,
Neko nadimanje apstraktno i posredno u dubini moje
duše.
Ništa u tebi zavodljivo nije, već gorostasno i mišićavo,
Iako si se pred Svemirom ponašao kao žena,
A svaka je travka, svaki kamen, svaki čovek za tebe bio
Svemir.

Stari moj Volte, veliki moj Druže, evohe!

Pripadam tvojim bahanalijama osećaja—u-slobodi,
Jedan sam od tvojih, od osećaja dodira u svojim
stopalima do mučnine u snovima,
Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga,
vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja... Moje telo je ono što nazireš, moja
duša ono što vidiš -
Nju ti doista vidiš, i kroz njene oči moje telo -
Pogledaj me: ti znaš da ja, Alvaro de Kampuš, inženjer,
Pesnik senzacionista,
Nisam tvoj učenik, ni tvoj prijatelj, ni tvoj pevač,
Ti znaš da sam ja ti i zadovoljan si zbog toga!

Nikad ne uspevam da čitam tvoje stihove u jednom

dahu...
Ima u njima previše osećanja...
Probijam se kroz tvoje stihove kao kroz gomilu koja me
gura,
I zaudara mi na znoj, na ulja, na delatnost ljudsku i
mehaničku.
U tvojim stihovima, u nekom trenutku, ne znam više da
li čitam ili živim,
Ne znam da li je moje stvarno mesto u svetu ili u tvojim
stihovima,

Ne znam da li sam ovde, uspravljen na prirodnoj zemlji,

Ili visim naglavačke, okačen o nekakvu spravu,
Na prirodnoj tavanici tvog nabujalog nadahnuća,
Nasred tavanice tvoje nedostupne žestine.

Otvorite mi sva vrata!

Moram da prođem, pa makar i na silu!
Moja lozinka? Volt Vitmen!
Al neću izgovoriti nikakvu lozinku...
Prolazim bez objašnjenja...
Ako treba, obiću vrata...
Da - ja, slabašan i uglađen, razvaliću vrata,
Jer ovog časa nisam ni slabašan ni uglađen,
Ja sam JA, jedan misleni svemir od krvi i mesa koji hoće
da prođe,
I ima da prođe makar i na silu, jer kad hoću da prođem,
ja sam Bog!

Uklonite mi s očiju ovo smeće!

Posklanjajte mi ove emocije u fioke!
Napolje, političari, literate,
Pitomi trgovci, policijo, kurve, podvodači,
Sve je to slovo koje ubija a ne duh koji oživljava -
Duh koji život udahnjuje ovoga trena to sam JA!

Nek mi se nijedan k...vin sin ne ispreči na putu!

Moj put se prostire duž beskraja do kraja!
A da li sam kadar da stignem do kraja, to se ne tiče tebe,
Već mene, i Boga, i mog poimanja reči Beskraj...
Napred!
Stavljam mamuze!
Osećam mamuze, ja sam taj konj kojeg uzjahujem,
Jer ja, po svojoj volji da se poistovetim sa Bogom,
Mogu biti sve, ili ništa, ili bilo šta,
Već kako mi dune... Niko s tim nema nikakve veze...
Pomamno ludilo! Želja da lajem, skačem,
Urličem, njačem, izvodim telom skokove, piruete, krike,
Da se vežem za točkove vozila, da se pod njih bacim,
Da se podmetnem pod zvižduk korbača spremnog da
ošine,
Da budem kuja svih pasa i da mi ih ne bude dosta,
Da budem upravljač svih mašina a da je brzina
ograničena,
Da budem smrskan, ostavljen, izmešten, istrošen,
Pleši sa mnom, Volte, tamo, s drugog sveta, pleši ovaj
bes,
Skači sa mnom uz ovaj bubanj po kojem dobuju zvezde,
Padni sa mnom iznuren na zemlju,
Udaraj sa mnom ošamućen o zidove,
Razbi se i raspadni se sa mnom
U sve, na sve, oko svega, lišen svega,
Apstraktni bes tela što izvodi mealstroms u duši...

Điha! Samo napred!

Čak i ako sam Bog to brani, idemo napred... Šta mari...
Idemo napred, pravo, i ni na koju stranu...
Beskraj! Svemir! Cilj bez cilja! Šta mari?

(Pusti me da razvežem kravatu i otkopčam okovratnik.

Ne može čovek imati mnogo snage dok ga civilizacija
steže oko vrata...)
E sad je već bolje, krenimo, hitajmo, napred samo.
U veliki marche aux flambeaux na sve gradove Evrope,
U veliki ratnički pohod na industriju, trgovinu i
dokolicu,
U veliku trku, veliki uspon, veliki spust,
Uz prasku, sveopštu jurnjavu svega što sa mnom juri,
Skačem da te pozdravim,
Vrištim da te pozdravim,
Razularen u besu da te pozdravim, izvodeći stoj na glavi,
skok u vis, okrete i piruete!

I zato tebi upućujem

Moje stihove slobodne, moje stihove skokove, moje
stihove grčeve
Moje stihove histerične napade,
Moje stihove koji vuku kola mojih živaca.
Nalazim nadahnuće u sunovratima,
I jedva dišući, uspravan, padam u zanose,
A moji su stihovi moja nemogućnost da se od života
rasprsnem.

Otvorite mi sve prozore!

Razvalite mi sve vratnice!
Povucite celu kuću iznad mene!
Hoću da živim slobodno na vazduhu,
Hoću da činim pokrete izvan svog tela,
Hoću da tečem kao kiša niz zidove,
Hoću da budem gažen na širokim drumovima kao
kamenje,
Hoću da odem, kao teške stvari, na dno mora,
S nekom pohotom koja je već daleko od mene!
Ne želim brave na vratima!
Ne želim katance na škrinjama!
Želim da se umetnem, da se umešam, da budem odnesen,
Želim da me učine ludačkim pripadnikom nekog drugog,
Da me prospu iz kanti za đubre,
Da me bace u mora,
Da mi dođu u kuću sa sramnim namerama,
Samo da ne bih večito ostao ovde, na stolici, miran,
Samo da ne bih sve vreme samo pisao ove stihove!

Ne želim prekide na svetu!

Želim prodorno i materijalno dodirivanje predmeta!
Želim da fizička tela jedna prema drugima budu kao
duše,
Ne samo u dinamičkom već i u statičkom smislu!

Želim da letim i padnem s velike visine!

Da budem ispaljen kao kakva granata!
Upućen prema... Odnesen do...
Zamišljeni vrhunac na kraju mene i svega!

Klimaks od gvožđa i motora!

Stepenište što se uspinje uz brzinu, bez stepenika!
Hidraulična bomba što podiže sidro moje utrobe!

Stavite mi okove samo da bih mogao da ih razderem!

Da ih razderem zubima i zube raskrvarim
U mazohističkoj slasti života, grčevitoj do krvi!

Mornari su me zarobili,
Ruke su me stezale u tami,
Umro sam privremeno osetivši njihov stisak,
Za mnom je pošla moja duša ližući pod samice,
Uz bučno kolo nemogućnosti što se vilo oko mojih
drskih izazova.
Pocupkuj, skači, zubima ščepaj uzde,
Pegaze-kovano gvožđe mojih usplahirenih žuđenja,
Neizvesna stanice moje sudbine motorne!

He calls Walt:
Vrata prema svemu!
Most prema svemu!
Drum prema svemu!
Tvoja duša-svaštojed,
Tvoja duša ptica, riba, zver, muškarac, žena.
Tvoja duša dvoje tamo gde su dvoje,
Tvoja duša jedno koje čine dvoje kad su jedno,
Tvoja duša strela, grom, prostor,
Ampleksus, neksus, seksus, Teksas, Karolina, Njujork,
Bruklin Feri u predvečerje,
Bruklin Feri odlazaka i povrataka,
Libertad! Democracy! Dvadeseti vek u daljini!
Bum!bum! bum! bum! bum!
BUM!

Ti, onaj koji si bio, onaj koji si gledao, onaj koji si

slušao,
Subjekat i objekat, aktiv i pasiv,
Ovde i tamo, ti, na sve strane,
Krug koji zatvara sve mogućnosti osećanja,
Kamen međaš svih stvari koje mogu postajati,
Bog Graničnik svih predmeta koji se mogu zamisliti, a i
dalje ostaješ ti!
Ti Čas,
Ti Minut,
Ti Sekunda!
Ti umetnut, oslobođen, rasprostrt, isporučen,
Umetanje, oslobađanje, rasprostrtost, isporučivanje,
Ti umetač, oslobodilac, rasprostirač, isporučilac,
Pečat na svim pismima,
Ime na svim adresama,
Roba predata, vraćena, upućena dalje...
Voz oseta s dušom-kilometrom na sat,
Na sat, u minutu, u sekundu, BUM!

Sad kad sam skoro na samrti i kad sve već vidim jasno,
Veliki Oslobodioče, vraćam se pokoran tebi.
Moja je ličnost, bez sumnje, imala neki cilj.
Bez sumnje, jer se izrazila, htela nešto da kaže
Ali danas, kad se osvrnem unazad, ostaje mi samo jedno
kajanje -
Što nisam imao tvoju vedrinu koja je i tebe samog
nadilazila,
Tvoju zvezdanu slobodu Noći Beskrajne.

Možda nisam imao nikakvu misiju na zemlji.

Pažnja, sad ću da pozovem

Da iskoriste gromku i zaglušujuću povlasticu da te
pozdrave
Sve ljudske košnice Svemira,
Sve vidove ispoljavanja svih emocija,
Sve načine svih mišljenja,
Sve točkove, sve zupčanike, sve klipove duše.

Pažnja, sad ću da kriknem

I u povorci što kreće od mene do tebe sve će da se
rasprsne
U jedno metafizičko i stvarno buncanje
U halabuku stvari što navrat-nanos kroz mene prolaze.

Ave, salve, viva, o, veliko kopile Apolona,

Nemoćni i vatreni ljubavniče devet Muza i Gracija,
Uspinjačo od Olimpa do nas i od nas do Olimpa.
TRIJUMFALNA ODA

Pod bolnom svetlošću velikih električnih svetiljki

fabričkih
Tresem se u groznici i pišem.
Pišem škrgućući zubima, kao zver pred tom lepotom,
Pred tom lepotom potpuno nepoznatom u antici.

O točkovi, zupčanici, večito r-r-r-r-r-r-r!

Silni grču zaptiven mehanizmima u besu!
U besu izvan i unutar mene,
Kroz sve moje iskidane živce,
Kroz sve bradavice svega čime osećam!
Usne su mi suve, o moćne moderne buke,
Jer vas slušam iz prevelike blizine,
I gori mi glava od želje da o vama pevam s preteranim
Žarom u iskazivanju svih svojih osećaja,
S preteranim žarom koji je savremen vama, mašinama!

U groznici, gledajući motore kao neku tropsku Prirodu -

Velike žarke ljudske predele od gvožđa i ognja i snage -
Pevam, i opevam sadašnjost, ali i prošlost i budućnost,
Jer sadašnjost je sva prošlost i sva budućnost
I Platon i Vergilije i dalje postoje u mašinama i
električnim svetiljkama
Samim tim što su postojali nekad i bili ljudi Vergilije i
Platon.
I udovi Aleksandra Velikog iz veka možda pedesetog,
Čestice koje će se rasplamsati u mozgu nekog Eshila iz
stotog stoleća,
Kolaju ovim prenosnim remenicima i ovim klipovima i
oprugama,
Ričući, škrgućući, pišteći, šišteći, pucketajući,
Obasipajući milovanjima moje telo kroz samo jedno
milovanje duše.

Ah kad bih mogao da se izrazim sav kao što se motor

izražava!
Da budem potpun kao kakva mašina!
Da krenem u život pobedonosno kao poslednji model
nekog automobila!
Da barem može sve to fizički da mc prožme
Pa da se sav rascepim, da se potpuno otvorim, da
postanem promočiv
Za sve mirise ulja i jare i uglja
Ove čudesne flore, crne, veštačke i nezasite!

Bratimljenje sa svim dinamikama!

Neutaživa pomama za sudelovanjem
U gvozdenom i kosmopolitskom tutnjanju
Neuktorivih vozova,
U metežu istovara i utovara brodova,
U skliskom i sporom okretanju dizalica,
U disciplinovanoj gunguli fabrika,
U gotovo nečujnom i jednoličnom mrmljanju prenosnih
kaiševa.
Evropski sati, proizvođački, priklešteni
Između mehanizama i korisnih zanimanja!
Veliki gradovi zaustavljeni u kafanama,
U kafanama - oazama bučnih besposlica
Gde se kristalizuju i survavaju
Zvuci i pokreti Korisnoga
I točkovi, zupčanici i ležišta Napretka!
Nova bezdušna Minervo pristaništa i železničkih stanica!

Nova ushićenja po meri trenutka!

Limene brodske kobilice što se smešite prislonjene uz
dokove
Ili na suvom, uzdignute, na kosinama lučkih nasipa.
Međunarodna aktivnosti, transatlantska, Canadian-
Pacific!
Svetlosti i grozničava dangubljenja po barovima, po
hotelima,
Po Longchamps, Derbijima, Askotima,
I Pikadilijima i Operskim avenijama
Koje ulaze u moju dušu, unutra!

Hej, ulice, hej trgovi, hej-la-hoj, gomilo!

Sve što promiče, sve što se zaustavlja pred izlozima!
Trgovci, skitnice, džeparoši previše uparađeni;
Viđeni članovi aristokratskih klubova;
Ogavne sumnjive spodobe; očevi porodica neodređeno
srećni
I očinski sve do zlatnog lanca što visi preko prsluka
Od džepa do džepa!
Sve što prolazi, sve što prolazi i nikad ne prolazi!
Prisustvo lakih žena odveć nametljivo;
Zanimljiva banalnost ( a ko zna šta se u njoj krije?)
Sitnih malograđanki, najčešće majki i kćeri
Što bazaju ulicama s ciljem bilo kojim;
Ženstvena i lažna ljupkost pederasta što prolaze, sporo;
I sav taj svet jednostavno elegantan što se šeta i pokazuje

A ipak, negde u sebi, ima dušu!

(Ah, kako bih želeo da budem souteneur svega toga!)

Čudesna lepota političkih korupcija,

Prvoklasni finansijski i diplomatski skandali,
Politička nasilja na ulicama,
I s vremena na vreme kometa nekog kraljeubistva
Što Čudom i Svirkom obasjava
Obična i svetla nebesa Svakodnevne Civilizacije!

Demantovane vesti u novinama,

Politički članci neiskreno iskreni,
Vesti ,,passez-a la caisse“, veliki zločini
Čija dva stupca prelaze na drugu stranu!
Sveži miris štamparske boje!
Plakati tek izlepljeni, još vlažni!
Čuti vient-de paraitre sa belom trakom!
Kako vas volim sve, sve, sve,
Kako vas volim na sve moguće načine
Vidom i sluhom i njuhom
I čulom dodira (koliko mi samo znači to što mogu da vas
opipam!)
I razumom nalik na antenu koju ste vi zanjihali!
Ah, kako sva moja čula za vama žude!
Đubrivo, parne vršilice, poljoprivredna dostignuća!
Ratarska hemija, trgovina što je postala gotovo nauka!
O, tezge trgovačkih putnika,
Trgovačkih putnika, putujućih vitezova Industrije,
Ljudski produžeci fabrika i tihih pisarnica!

O tkanine u izlozima! O drvene lutke! O najnoviji modni

žurnali!
O artikli beskorisni koje ceo svet hoće da kupi!
Zdravo, velike robne kuće s mnoštvom odeljenja!
Zdravo, svetleće reklame što se palite, zadržite na čas pa
nestanete!
Zdravo, sve čime se današnjica gradi i biva drukčija od
onog juče!
Hej, armirani betonu, cementni betonu, procesi novi!
Nova dostignuća u naoružanju, dično smrtonosna!
Oklopi, topovi, mitraljezi, podmornice, aeroplani!

Volim vas sve, sve, kao neka zver.

Volim vas mesožderski,
Izopačeno, pogledom prikovanim za vas
Za vas, stvari velike, obične, korisne, beskorisne,
Stvari moderne,
Moje savremenice, formo aktuelna i bliska
Neposrednom sistemu Svemira!
Novo otkrivenje Boga, metalno i dinamičko!

O fabrike, laboratorije, music-halls, luna-parkovi,

Oklopnjače, mostovi, ploveći dokovi -
U mom uzburkanom i usijanom duhu,
Posedujem vas kao neku lepu ženu,
Potpuno, kao neku lepu ženu koja se ne voli,
Koja se slučajno sretne i neodoljivom čini.

Hej-la, pročelja velikih prodavnica!

Hej-la, liftovi velikih zgrada!
Hej-la, rekonstrukcije vlada!
Skupštine, politike, budžetski izveštaji,
Falsifikovani budžeti!
(Budžet je jednako prirodan kao i drvo
A parlament je lep poput leptira).

Hej, zanimanje za sve u životu,

Jer sve je život, od dragulja u izlozima
Do noći - tajanstvenog mosta među zvezdama
I drevnog, svečanog mora što svoje obale zapljuskuje
I ostaje uvek jednako milosrdno
Kao i u doba kad je Platon bio doista Platon
U svom stvarnom prisustvu i u svom telu s dušom
unutra,
I razgovarao s Aristotelom koji nije smeo da postane
njegov učenik.

Mogao bih umreti razmrskan nekim motorom

Sa slašću predavanja žene što se podala.
Bacite me u užarene peći!
Gurnite me pod vozove!
Izubijajte me na brodskim palubama!
Mazohizam posredstvom mehanizama!
Sadizam nečega modernog, i ja i dreka, u isti mah!

Hajde, hop-la, Džokeju koji si dobio Derby,

Grizi mojim zubima tvoj cap u dve boje!

(Ah, da sam tako visok da ne mogu proći ni kroz jedna

vrata!
Ah, gledanje je, za mene, seksualna izopačenost!)
Hej-la, Hej-la, Hej-la, katedrale!
Pustite me da razbijem glavu o ivice vaših uglova,
I da budem podignut s ulice, obliven krvlju,
A da niko ne zna ko sam ja!

O, tramvaji, žičare, metroi,

Tarite se o mene do grčenja!
Iju-ju! Iju-ju! Iju-ju!
Smejte mi se grohotom u lice,
Vi, automobili načičkani bekrijama i kurvama,
Vi, svakodnevne ulične gomile, ni vesele ni tužne,
Bezimena šarena reko u kojoj mogu da se kupam do mile
volje!
Ah, kakvi zamršeni životi, i čega li sve tu nema, u
kućama gde živi sva ta svetina!
Ah, da mi je znati sve njihove živote, novčane nedaće,
Domaće svađe, razvratnosti i neslućene,
Misli koje svako od njih gaji, sam, u svojoj sobi
I pokrete koje čini kad niko ne može da ga vidi!
Ne znati sve to znači ne znati ništa, o srdžbo,
O srdžbo, što mi kao groznica i žudnja i glad
Ispijaš lice i ruke pokrećeš pokatkad
U besmislene grčeve usred gomile
Na ulicima gde se svet gura i sudara!

Ah, taj prost i prljav svet što izgleda uvek isti,

Što koristi psovke kao dobar dan
Čiji sinovi džepare na vratima bakalnica
I čije kćeri, već sa osam godina - a ja to volim i baš mi se
dopada-
Rade onu stvar pristojnim ljudima po haustorima!
Fukara što gmiže po skelama i vraća se kući
Uličicama toliko tesnim i memljivim da se čine gotovo
nestvarnim.
Čudesna sorta ljudi koji žive kao psi,
Izvan svih moralnih sistema,
Za koje nijedna religija nije izmišljana,
Nijedna umetnost stvorena,
Nijedna politika podobna!
Kako vas volim sve, zato što ste takvi kakvi ste,
Toliko niski da niste čak ni nemoralni, ni dobri ni rđavi,
Van domašaja svakog napretka,
Čudesna fauno sa morskog dna života!

(Oko dolapa u dvorištu moje kuće

Magarac u krug ide, u krug ide,
A tajna sveta ima obim njegovog okretanja.
Obriši znoj rukom, radniče zlovoljni,
Svetlost sunca guši tišinu sfera
I svi mi moramo umreti,
O borovi senoviti u predvečerja,
Borovi među kojima moje detinjstvo beše nešto sasvim
drugo
Od ovog što sam danas ja...)

Ali evo je, iznova, ta neumorna srdžba mehanička!

Iznova ta burna opsednutost autobusima!
I evo opet one pomame da se u isto vreme putuje svim
vozovima
Sa svih strana sveta,
Da se maše za zbogom sa paluba svih brodova
Koji ovoga časa podižu sidro ili se odmiču od dokova.
O gvožđe, o čeliku, o aluminijume, o talasaste ploče
limene!
O kejovi, o luke, o vozovi, o dizalice, o tegljači!

Hej, veliki sudari vozova!

Hej, urušavanja galerija u rudnicima!
Hej slatki brodolomi velikih transatlantika!
Hej, revolucije, ovde, onde, kojekuda,
Izmene ustava, ratovi, paktovi, osvajanja,
Nemiri, nepravde, nasilja, i možda, kao najava skorog
kraja,
Velika najezda žutih varvara na Evropu,
I novo Sunce na novom Horizontu!

Šta sve to vredi, ma šta sve to vredi

U poređenju s buktavom i rujnom savremenom bukom,
U poređenju s okrutnom i umilnom bukom savremene
civilizacije?
Sve to poništava sve, izuzev Trenutka,
Trenutka trupa golog i toplog poput ložača,
Trenutka kreštavo bučnog i mehaničkog,
Trenutka - dinamičkog vitlanja svih bahantkinja
Od gvožđa i bronze i opijenosti metalima!
Hej vozovi, hej mostovi, hej hoteli u vreme večere,
Hej naprave svih vrsta, gvozdene, grube, sićušne,
Precizni instrumenti, drobilice, kopačice,
Radilice, bušilice, rotacione mašine!
Hej! Hej! Hej!
Hej, elektriko, bolesni živci Materije!
Hej bežična telegrafijo, metalna simpatijo Nesvesnog!
Hej, tuneli, kanali, Panamo, Kilu, Suecu!
Hej, svekolika prošlosti u sadašnjosti!
Hej, sva budućnosti što si već u nama! Hej!
Hej! Hej! Hej!
Plodovi gvožđa i koristi s kosmopolitskog drveta-
fabrike!
Hej! Hej! Heja-ho-o-j!

Ne znam ni sam da li u sebi postojim.

Vrtim se, okrećem, u mašinu pretvaram.
Kače me po svim vozovima.
Razapinju po svim kejovima.
Vrtim se u propelerima svih brodova.
Hej! Heja-hoj! Hej!
Hej! Ja sam elekricitet i mehanička toplota!

Hej! i šine i garaže i Evropa!

Hej i ura za mene koji sam sve, i za sve, za mašine što
rade, hej!

Skakutati sa svime preko svega! Hop-la!

Hop-la, hop-la, hop-la, hop-la!
hej-ha! Hej-ho! Ho-o-o-o-o!
Z-z-z-z-z-z-z-z-z-z-z-z!

Ah, samo da nisam ja svi i svako i na svim mestima

 FERNANDO PESOA ŽIVOTOPIS

1888.

Na lisabonskom Trgu svetog Karlosa, na četvrtom spratu

kuće koja je gledala na pozorište i crkvu, 13. juna, na
Dan svetog Antonija, zaštitnika Lisabona, u 15 sati i 20
minuta, rodio se Femando Pesoa (Fernando Antonio
Nogueira Pessoa). Bilo je to prvo dete u porodici
Zoakima de Seabre Pesoe (Joaquim de Seabra Pessoa) i
Marije Madalene Pinjeiro (Maria Madalena Pinheiro
Nogueira Pessoa).

1890.

19. maja, u Lisabonu, rodio se Mario de Sá-Kameiro

(Mario de Sá-Cameiro), pesnik i jedan od najbližih
Pesoinih prijatelja i saradnika.

1893.

U januaru, rađa se Pesoin brat Žorže (Jorge).

13. jula umire od tuberkuloze, u 43. godini, pesnikov

otac, muzički i pozorišni kritičar od koga je Fernando
nasledio krhku fizičku građu i umetničke sklonosti. Time
se okončava jedini srećan period piščevog života, „doba
kad se slavio moj rođendan i niko nije bio mrtav“. Sa pet
godina Fernando ume da čita i piše.

1894.

Pesoa izmišlja prvog heteronima, zvanog Chevalier de

Pas, u čije ime piše samom sebi pisma.

Umire mu jednogodišnji brat Žorže.

1895.

26. juna sedmogodišnji Pesoa piše svoju prvu pesmu,

„Mojoj dragoj mamici“.

Njegova majka - Dona Marija Madalena - preudaje se u

decembru za komandanta Žoaoa Migela Rozu (Joao
Miguel Rosa) koji je naimenovan za portugalskog
konzula u Durbanu (Južna Afrika).

1896.

U januaru, majka i sin kreću u Afriku. U Durbanu, gradu

koji je u to vreme brojao oko 30.000 stanovnika,
Fernando stiče osnovno obrazovanje u katoličkoj
manastirskoj školi irskih redovnica, gde uči engleski
jezik i prima prvu pričest. Rada mu se polusestra
Enriketa Madalena (Henriqueta Madalena).

Izuzev obrazovanja stečenog u inostranstvu i pod

snažnim uticajem jedne velike evropske kulture, u
Pesoinom stvaralaštvu ne nailazimo na tragove njegovog
boravka u Durbanu. Mogućno je, međutim, pretpostaviti
da je duga plovidba brodom (oko trideset dana) ostavila
trajan utisak nelagodnosti, praćen „mučninom, strepnjom
i strahom od nepoznatog“ koji je pesnik kasnije često
iskazivao prema seobama, selidbama i putovanjima.

1898.

Rađa se druga Fernandova polusestra, Madalena

Enriketa (Madalena Henriqueta).

1899.

Upisuje se u srednju školu (High School) gde kao

briljantan učenik „preskače razrede“. Usvaja engleski
kao maternji jezik, na kome ,,misli, piše i govori“ kao da
nikad nije poznavao nijedan drugi jezik. Obrazuje se u
duhu angolosaksonske kulture, ističući se u svim
nastavnim disciplinama. Izmišlja drugog hetronima -
Aleksandra Serča (Alexander Search) - s kojim takođe
vodi prepisku, ovoga puta na engleskom.
1900.

Dobija školsku nagradu za izvanredno poznavanje

francuskog jezika na kome će takođe povremeno pisati
pesme.

Rađa mu se prvi polubrat Luis Migel (Luis Miguel).

O Pesoinom odnosu prema braći i sestrama, sa kojima je

delio detinjstvo provedeno u Africi, takođe ne saznajemo
ništa. Stiče se, naprotiv, utisak, da je neprestano živeo
sam, još odmalena, kad je bio „usamljeno i mirno dete“.

1901.

Piše prve pesme na engleskom. Umire mu sestra

Madalena Enriketa. U avgustu očuh dobija jednogodišnji
dopust i cela porodica dolazi u Lisabon.

1902.

U Lisabonu, Pesoa stiče prva znanja o portugalskoj

književnosti, od tetke po majci, Marije Šavijer (Maria
Xavier), neoklasicističke pesnikinje. Piše na
portugalskom pesmu „Kada ona prolazi" (Quando Ela
Passa).
Rađa se Žoao (Joao), drugi Pesoin polubrat.

Po povratku u Durban, u septembru, upisuje se u

Trgovačku školu (Commercial School).

1903.

U decembru polaže prijemni ispit za upis na Univerzitet

u Kejptaunu. Za pismeni sastav na engleskom, kao
najbolji među 899 kandidata, dobija „Nagradu Kraljice
Viktorije".

1904.

Čita Miltona, Bajrona, Šelija, Kitsa, Tenisona i Poa.

Upoznaje Popa i njegovu školu. Piše prozu i pesme na
engleskom. Rađa mu se još jedna polusestra - Marija
Klara (Maria Clara).

1905.

U avgustu, nemačkim parodbrodom ,,Herzog“ vraća se

sam u Lisabon, grad svog detinjstva koji više nikada
neće napuštati, sa izuzetkom nekoliko kratkih izleta u
okolna mesta. Živi sa babom po ocu, Dionizijom, i
dvema tetkama, jednom usedelicom i drugom udovicom.
Jedina porodica za njega je i dalje samo majka, ali majka
ga je ,,izneverila“. Otkriva Bodlera i portugalskog
pesnika Sezarija Verdea (Cesario Verde). I dalje piše
isključivo na engleskom.

1906.

U oktobru, očuh ponovo dobija jednogodišnji dopust i

cela porodica stiže u Lisabon. Fernando prelazi da
stanuje sa njima. Upisuje se na lisabonski Filozofski
fakultet. U decembru mu umire polusestra Marija Klara.

1907.

U maju ponovo ostaje sam, ovoga puta na mnogo duže

vreme. Ponovo stanuje sa tetkama i ,,ludom“ babom.
Dve sačuvane stranice dnevnika napisane na engleskom
jeziku svedoče o Pesoinoj usamljenosti i turobnom
raspoloženju. ,,U svojoj porodici ne nalazim ni trunke
razumevanja za moje duševno stanje. Podsmevaju mi se,
rugaju mi se, ne veruju mi... Nemam nikoga u koga bih
se mogao pouzdati... Intimni prijatelj je jedan od mojih
ideala, iako je izvesno da nikad neću uspeti da nađem
bliskog prijatelja... Ljubavnice ili devojke nemam, mada
je to drugi moj ideal... Osećam se napušten kao
brodolomnik na pučini. A šta sam to ja, najzad, ako ne
brodolomnik.“ Prema svedočenju drugova sa studija,
Pesoa je u to vreme još uvek bio ,,stranac“ jer u
njegovom „odevanju, navikama, kulturi, obrazovanju,
čak i u njegovoj stidljivosti, nije bilo ničeg
portugalskog“. Zato se najviše družio sa studentima koji
su govorili engleski. Omiljena tema bila mu je poezija,
naročito engleska. Čita grčke i nemačke filozofe.

Postepeno, zahvaljujući druženju s drugovima s kojima

se sastaje u kafani ,,Brazileira“, nedaleko od kuće u kojoj
se rodio, gde će redovno navraćati do kraja života, Pesoa
počinje da govori portugalski i da upoznaje domaće
autore, otkrivajući istovremeno i francuski simbolizam.
Sve češće poseže i za „čudotvornim napitkom“ -
alkoholom, koji mu pomaže da se oslobodi svega onoga
što je ,,kao talog ostalo da truli na dnu njegovog bića“.

U avgustu, u poodmakloj starosti, umire mu baba

Dionizija, čiji su napadi staračkog ludila činili sumorne
prizore Pesoine svakodnevice još sumornijim.
Nasledstvo dobijeno od babe ukazuje mu se kao prilika
da ostvari svoje težnje ka nezavisnosti i da se finansijski
osamostali od očuha. Napušta univerzitetske studije, koje
nisu odgovarale njegovom nedisciplinovanom duhu i seli
se u iznajmljenu sobu (jedno skromno i mračno
prizemlje u centru grada). Profesorskoj ili birokratskoj
karijeri, koju bi mu omogućila fakultetska diploma,
pretpostavlja samostalno obrazovanje i slobodno
zanimanje. Kupuje štampariju s namerom da se bavi
štamparstvom i izdavaštvom. Štamparija i izdavačka
kuća ,,Ibis“ ubrzo doživljava finansijski krah, pre no što
je i počela sa radom.
1908.

Posle propasti štamparije, u koju je uložio sav imetak,

Pesoa se zatiče bez prebijene pare i pribegava jedinoj
pravoj blagodeti koju mu je pružilo školovanje u
Durbanu: znanju engleskog, francuskog i daktilografije.
Zapošljava se kao „inokorespondent za strane jezike u
lisabonskim trgovačkim kućama“. Do kraja života
izdržavaće se ovim slabo plaćenim poslom, smatrajući
da „biti pesnik i pisac ne predstavlja zanimanje, već
poziv“.

Iako je po povratku u Lisabon nameravao da piše

isključivo „engleske pesme“, podstaknut delima
portugalskog romantičara Almeide Gareta (Almeida
Garrett) počinje da piše stihove na portugalskom.

Beleži u dnevnik da je opsednut strahom od ludila „koji

je već sam po sebi neka vrsta ludila“.

1910.

Proglašenje Republike. U Portu se pokreće časopis

,,Orao“ (Aguia) koji uređuju republikanci.

Pesoin očuh premešten je sa službom u Pretoriju.

1911.

Za jednu obimnu antologiju najvećih svetskih prozaista i

pesnika, Pesoa prevodi anglosaksonske pesnike.

1912.

Jedna grupa književnika i intelektualaca obrazuje u Portu

društvo s nazivom „Portugalska renesansa“ (Renascenge
Portuguesa) čije glasilo postaje časopis ,,Orao“ (nova
serija). Program ovog društva jeste obnova, odnosno
vaskrsenje Portugalske Domovine, s ciljem da se, na
temelju izvornih nacionalnih vrednosti stvori novi život i
nova kultura. U aprilu, Pesoa objavljuje u ,,Orlu“ svoj
prvi članak „Nova portugalska poezija razmatrana sa
sociološkog stanovišta“, gde predskazuje dolazak novog
velikog pesnika, super-Kamoisa, koji će svojim delom
prevazići sve što je ikad stvoreno u portugalskoj
književnosti. Tekst izaziva buma reagovanja.

U novembru objavljuje novi esej „Psihološki aspekt

nove portugalske poezije“.

Mario de Sa-Kameiro objavljuje prvu knjigu novela i

upisuje se na Sorbonu. Među njima se razvija prisno
prijateljstvo i započinje obimna prepiska.

Pesoa stanuje po iznajmljenim sobama, živi boemskim

životom, redovno posećuje kafane ,,Brazileira“ i „Složna
braća“ gde se sastaje s svojim vršnjacima, mladim
piscima koji ga uvažavaju kao eruditu i lucidnog
kritičara. Nosi naočari sa tankim zlatnim okvirom i često
poboleva od gripa i bronhitisa.

1913.

U januaru namerava da objavi zbirku pesama ,,Mač“

(Gladio).

U februaru Mario de Sa-Kameiro šalje Pesoi iz Pariza

svoju prvu pesmu.

U martu započinje saradnju sa časopisom ,,Pozorište“

(Teatro) gde objavljuje kritičke prikaze novih knjiga. 29.
marta piše na portugalskom pesmu ,,Močvare“ (Pauis).
Osamnaestogodišnji Žoze de Almada-Ne-greiros (Jose
de Almada-Negreiros) održava u Lisabonu prvu izložbu
crteža koju Pesoa prikazuje u aprilskom broju ,,Orla“.
Upoznaje se sa ovim mladim slikarem, potonjim
pesnikom i pripovedačem, s kojim će se uskoro i
sprijateljiti. (Almada Negreiros uradio je nekoliko
najuspelijih i najpoznatijih Pesoinih portreta).

U maju piše na engleskom pesmu ,,Epithalamium“.

Krajem juna Sa-Kameiro vraća se iz Pariza u Lisabon.

U avgustu, u ,,Orlu“, Pesoa objavljuje tekst lirske

proze ,,U šumi otuđenja“ (Na Floresta do Alheamento).
U oktobru piše statičnu dramu ,,Mornar“ (O
Marinheiro), jednočinku u simbolističkom maniru.

1914.

U januaru, po narudžbini jednog londonskog izdavača,

prikuplja i prevodi na engleski 300 najpoznatijih
portugalskih poslovica.

U februaru objavljuje pesmu ,,Močvare“, napisanu

prethodne godine, u prvom i jedinom broju lisabonskog
časopisa ,,Renesansa“ (Rena-scenga). Prema naslovu
ove pesme (Pauis) koja ima programski karakter,
definiše se novi književni pravac ,,paulizam“. U toj
pesmi, koja se svojom originalnošću izdvaja od svega što
stvaraju Pesoini savremenici, pesnik izlaže svoja
poetička načela zasnovana na „intelektualizaciji
emocije“ i ujedno, na „emocionalizaciji ideje“. Ova,
naizgled paradoksalna težnja, biće jedna od osnovnih
preokupacija svekolike Pesoine poezije.

8. marta pojavljuje se u Pesoinom duhu novi pesnik,

heteronim Alberto Kaeiro (Alberto Caeiro). Toga dana,
koji će smatrati „trijumfalnim danom svog života“,
Pesoa je u Kaeirovo ime napisao preko trideset pesama,
u jednom dahu, obuzet neobjašnjivim nadahnućem,
stojeći, kao obično, za svojim pisaćim stolom. Te pesme,
sa zajedničkim naslovom „Cuvar stada“ (O Guardador
de Rebanhos), koje se odlikuju jednostavnošću,
neposrednošću izraza i panteističkim odnosom prema
prirodi, obezbediće Kaeiru mesto Učitelja u razgranatoj
porodici Pesoinih potonjih heteronima.

U istom mesecu javlja se i drugi heteronim, Alvaro de

Kampos (Alvaro de Campos), modemi pesnik, zadojen
futurističkim idejama, čijim imenom Pesoa potpisuje
„Trijumfalnu odu“ (Ode Triunfal) i pesmu ,,Opiarium“.

16. juna piše prvu pesmu Rikarda Reisa (Ricardo Reis),

heteronima čije se pesništvo oslanja na helenističke i
klasicističke uzore.

U novembru, posle višemesečnog perioda grozničavog

pisanja, zapada u neurasteničnu krizu i priznaje da se
nalazi u stanju „apsolutne abulije“. Oseća se kao „jedan
odlomak samog sebe pohranjen u napuštenom muzeju“.
Izbegava društvo prijatelja, koji se svakodnevno
okupljaju u pivnici ,Jansen“. Beleži u dnevnik da je
jedno od retkih intelektualnih zadovoljstava koje mu je
još preostalo, čitanje detektivskih romana Konana Dojla
ili Artura Morisona. „Jedna knjiga nekog od tih autora,
cigareta i šoljica kafe predstavljaju jedinu sreću u mom
životu“.

1915.

U januaru piše, na engleskom, poemu ,,Antinous“.

Prolazi kroz najtežu egzistencijalnu krizu. „Osećam se
mnogostruk. Ja sam nalik na sobu s bezbroj čarobnih
ogledala koja lažnim odsjajima iskrivljuju jednu
prethodnu stvarnost koja se ne odražava ni u jednom od
njih, a istovremeno se ogleda u svima. (...) Kao što
panteist oseća sebe kao drvo ili cvet, ja sebe osećam kao
različita bića. Osećam da živim tuđe živote, u sebi,
nepotpuno, kao da moje biće pripada svim ljudima“.

Njegova nervna kriza pogoršana je materijalnim stanjem

koje se graniči sa bedom. Živi kao beskućnik i spava u
nekoj kafani čiji mu je vlasnik ustupio jedan sobičak
iznad kuhinje, mračnu ostavu bez prozora i bez osnovnih
higijenskih uslova.

Prihvata saradnju sa dnevnim listom ,,Žurnal“ (O

Jornal) gde piše rubriku „Hronika života koji prolazi“.
Zbog svojih originalnih ideja koje se nisu poklapale sa
sudom i ukusom javnog mnjenja, a j odom jednog
protesta lisabonskih šofera upućenog redakciji lista,
Pesoa uskoro gubi ovaj posao.

U aprilu izlazi prvi broj časopia ,,Orfej“ (Orpheu) čiji je

jedan od pokretača i urednika. Ovaj časopis, glasilo
prvog talasa modernizma u portugalskoj književnosti,
gde su, pored ostalog objavljene pesme Marija de Sa-
Kameira, priče Almade Negreirosa, Pesoina drama
„Mornar“ i Kamposova „Trijumfalna oda“ i ,,Opiarium“,
izaziva zgražavanje javnosti, a građanska štampa naziva
njegove saradnike „ludacima, degenericima,
morfinistima“ itd.
11. juna piše „Odu Voltu Vitmenu“ (Ode a Walt
Whitman) Alvara de Kamposa.

11. jula Mario de Sa-Kameiro vraća se, inkognito, u

Pariz. Istog meseca izlazi dragi broj ,,Orfeja“ sa
„Pomorskom odom“ (Ode Maritima) Alvara de
Kamposa, poemom od preko hiljadu stihova, napisanom
u jednom dahu kao apologija pomorskog života,
prekomorskih putovanja i otkrića novih svetova.

U jednoj belešci pod naslovom „Šta želi 'Orfej'?“, Pesoa

objašnjava namere pokreta i časopisa: „Stvoriti
kosmopolitsku umetnost u vremenu i prostom. (...)
Istinska modema umetnost mora biti denacionalizovana
u najvećoj mogućoj meri kroz sponatno prožimanje i
spajanje azijske mističnosti i tugaljivosti, afričkog
primitivizma, američkog kosmopolitizma, egzotičnosti
Okeanije i evropske tradicije i dekadencije.“

U avgustu, živa stvaralačka aktivnost svih heteronima.

U septembru, Pesoa prevodi teozofske i ezoterične spise

engleskih autora. Proučava Vilijama Blejka i
Svedenborga.

U decembru saznaje da mu je majka u Pretoriji preživela

šlog i da je ostala delimično paralizovana. Pesoa se sve
više okreće spiritizmu i teozofiji.

1916.
U januaru planira da počne profesinalno da se bavi
astrologijom.

U martu, Sa-Kameiro, koji se zatekao u Parizu bez

ikakvih sredstava, najavljuje Pesoi da namerava da se
ubije.

26. aprila Sa-Kameiro uzima smrtonosnu dozu otrova u

pariskom hotelu Hotel de Nice. Pesoa telepatski
preživljava poslednje dane svog životnog i književnog
,,sapatnika“ i beleži da je osetio, uprkos razdaljini od dve
hiljade kilometara, samoubistvo jedine osobe koja je
donekle ispunila njegov mladalački ideal o „intimnom
prijatelju“.

U septembru je pripremljen treći broj ,,Orfeja“, gde je

Pesoa nameravao da objavi svoje engleske pesme. Broj
neće izaći zbog bankrotstva štamparije.

1917.

U aprilu Almada Negreiros održava prvu Futurističku

konferenciju. Izlaz prvi i jedini broj časopisa
„Futuristički Portugal“ (Portugal Futurista) koji donosi
nekoliko pesama potpisanih Pesoinim imenom i manifest
,,Ultimatum“ Alvara de Kamposa.

1918.
Objavljuje dve ,,plakete“ engleskih stihova, ,,Antinous“ i
„35 Sonnets“ čiji prikazi izlaze u londonskom ,,Tajmsu“
i „Glazgov Heraldu“.

Po okončanju rata, Lisabon doživljava ekonomski

procvat, naročito u domenu trgovine, što Pesoi donosi
znatno više posla kao „inokorespondentu“ i ujedno
poboljšanje imovnog stanja, iako i dalje, pod uticajem
nepovoljnog položaja planeta u horoskopu, „rđavo
upravlja novcem koji sam zaradi ili imetkom koji je
stekao nasledstvom“.

1919.

12. aprila piše niz pesama u ime Alberta Kaeira, koga je

proglasio ,,mrtvim“još 1915.

Rikardo Reis, ubeđeni monarhista, zauvek napušta

Portugal i seli se u Brazil.

U jednom trgovinskom predstavništvu, gde radi kao

spoljni saradnik, pomažući svom rođaku, vlasniku, u
vođenju prepiske na engleskom i francuskom, upoznaje
devetnaestogodišnju daktilografkinju Ofeliju Keiroz
(Ofelia Queiroz), devojku iz građanske porodice,
jednostavne i vesele naravi, koja će postati prva i jedina
pesnikova ljubav.

5. oktobra u Pretoriji umire mu očuh.

1920.

30. januara engleski list ,,Athenaeum“ objavljuje

Pesoinu pesmu ,,Meantime“.

1. marta piše prvo pismo Ofeliji. Njihovo „zabavljanje" i

prepiska trajaće do kraja novembra. Prema svedočenju
Ofelije Keiroz, Pesoa je bio „veoma ljubomoran“ ali je
tu ljubomoru podnosio bez ljutnje i svađa. Obično je bio
veseo, smejao se kao dete, zbijao šale i jezičke
kalambure. Pušio je mnogo, i cigarete i lulu. Bio je jako
sujeveran, naročito prema zavijanju pasa. Najčešće je
sačekivao Ofeliju ispred kancelarije i pratio je kući. Na
tim gotovo svakodnevnim šetnjama ćaskali su o
„običnim stvarima, o njegovim planovima, o porodici".
Protivno ondašnjim običajima, Pesoa se nikad nije
predstavio Ofelijinoj porodici, iako je jedno vreme,
sudeći po pismima, nameravao njome da se oženi. Prema
devojci koju je obasipao duhovitim poklončićima i
šaljivim pesmicama, bio je nežan, stidljiv, ekscentričan i
nesiguran u pogledu njenih osećanja. Istovremeno
uzdržan i zatvoren, retko je govorio o svom intimnom
životu. U jednom pismu piše: „Niko ništa ne zna o mojoj
ljubavi prema tebi, jer se nikome nisam poverio“.

30. marta iz Afrike stiže Pesoina majka, udovica, s dva

sina i kćerkom. Sa pedeset osam godina, Dona Marija
Madalena bila je već oronula starica, poluparalizovana
od posledica šloga. I „mamin mališan“, ubledeo i ostareo
pre vremena, ,,sav kost i koža“ izgledao je kao „slika i
prilika" svog oca iz poslednjih dana. Sa trideset dve
godine, bez fakultetske diplome, bez imetka i vlastite
porodice, bez sigurnog zaposlenja i društvenog položaja,
Pesoa se ukazao majci kao osoba koja je ,,promašila u
svemu“, utoliko pre što čak nije uspeo ni da postane
„čuveni pesnik“, premda je bio potpuno predan
književnom radu. Ipak, majčin povratak i zajednički
život porodice u iznajmljenom stanu pruža Pesoi
sigurnost i toplinu „ponovo pronađenog“ doma.

Dva Pesoina brata sele se u Englesku.

U oktobru oseća zdravstvene tegobe i simptome nervne

krize. Razmišlja o odlasku u bolnicu, ne bi li našao leka
koji bi mu pomogao da se „odupre crnoj senci koja se
nadvila nad njegov duh“.

29. novembra šalje Ofeliji oproštajno pismo.

1921.

U sopstvenom izdanju objavljuje knjižice „English

Poems I i 11“ i ,,English Poems III“.

1922.

U maju izlazi prvi broj časopisa ,,Savremenost“

(Contemporanea) gde se objavljuje Pesoina novela
„Bankar anarhista“ (O Banqueiro Anarquista). Sledi
redovna saradnja s ovim časopisom.

1923.

Nastavlja saradnju sa ,,Savremenošću“, gde objavljuje

niz priloga, pored ostalog pesmu Alvara de Kamposa
„Lisbon Revisited“, tri pesme na francuskom (Trois
Chansons Mortes) i pesmu na engleskom ,,Spell“.

1924.

Uz pomoć prijatelja, slikara Ruja Vaza (Ruy Vaz) pokreće

časopis „Atina“ (Athena) gde u uvodnom tekstu
obrazlaže svoju estetičku poziciju. U drugom broju
objavljuje polemički tekst Alvara de Kamposa „Šta je
metafizika?“ i esej o Mariju de Sa-Kameiru, a u trećem
Kamposov traktat „Nacrt za jednu nearistotelovsku
estetiku“.

1925.

U februaru izlazi poslednji, peti broj časopisa ,,Atina“.

17. marta umire Dona Marija Madalena. Pogođen
majčinom smrću Pesoa se sve više posvećuje
proučavanju teozofije i okultnih nauka.

1926.

U septembru, u časopisu „Contemporanea" objavljuje

pesmu „Mamin mališan“ (O Menino da Sua Mae).

1927.

U Koimbri, jedna grupa mladih pisaca studenata pokreće

časopis „Presença“ (Prisutnost) koji će postati glasilo
tzv. drugog talasa modernizma u portugalskoj
književnosti. Njegovi urednici, koji ističu originalnost
kao osnovno merilo vrednosti u literaturi, priznaju
,,Orfej“ za jedinu pravu avangardu u Portugalu, a u
Pesoi, koji je do tada bio poznat i cenjen u uskom
književnom krugu, prepoznaju velikog pesnika i
nazivaju ga Učiteljem. Ovo priznanje pesnika najmlađe
generacije podsticajno se odražava na Pesoino
stvaralaštvo i njegovu afirmaciju. Započinje saradnju
u ,,Prezensi“.
1928.

Na podsticaj urednika i saradnika ,,Prezense“ sređuje

svoje rukopise i priprema ih za objavljivanje.

1929.

Počinje da objavljuje „Antologiju modernih portugalskih

pesnika".

U knjizi ,,Teme“ (Temas) Gaspara Simoisa (Joao Gaspar

Simoes) jednog od pisaca okupljenih oko ,,Prezense“ i
potonjeg autora kapitalne monografije o životu i delu
Fernanda Pesoe, izlazi prva kritička studija o ovom
pesniku.

U septembru Pesoa obnavlja ,,vezu“ i prepisku sa

Ofelijom Keiroz. Posle devetogodišnjeg prekida Ofeliji
je Pesoa izgledao drugačiji ne samo fizički („prilično se
ugojio“) već pre svega po ponašanju. „Bio je stalno
nervozan, opsednut svojim književnim delom. Jednom
mi je poverio da spava vrlo malo, sa listom hartije i
olovkom kraj uzglavlja“. Međutim, „nije pokazivao ni
ambiciju ni taštinu. Zadovoljavao se samo osnovnim
sredstvima za život. Bio je jednostavan i prostodušan.
Govorio mi je: 'Nemoj nikome da kažeš da sam pesnik.
U najboljem slučaju, pišem stihove.'“
Namerava da napusti Lisabon i da se preseli u obližnji
Kaškaiš na obali okeana, kako bi u miru i izolaciji
ostvario svoje književne planove i zaokružio svoje delo.
Pesniku koji je „promašio u svemu“ izjaloviće se i ovaj
naum.

1930.

U januaru, poslednje pismo Ofeliji i konačan raskid.

Gaspar Simois dolazi iz Koimbre u Lisabon i upoznaje

se sa Pesoom koji nastavlja saradnju u ,,Prezensi“.

Bavi se astrologijom i intenzivno proučava magiju i

alhemiju. Započinje prepisku sa engleskim ,,magom“
Alisterom Kroulijem (Aleister Crowley), piscem
teozofskih i astroloških knjiga, plemićem, masonom i
pustolovom, koji je godinu dana ranije proteran iz
Francuske.

U septembru Krouli dolazi u posetu Pesoi. Posle

tronedeljnog boravka u Lisabonu „majstor magije“
misteriozno nestaje iz portugalske prestonice. Policija
ispituje Pesou povodom ovog ,,tajanstvenog“ nestanka.
Krouli, koji je sebe nazivao Zver 666, pojavio se ubrzo u
Nemačkoj, kao slikar.

1931.
Objavljuje u ,,Prezensi“ prevod Kroulijeve pesme
„Himna Panu“.

U jednom fragmentu romana „Knjiga nespokoja“ (Livro

do Desassos-sego) koju potpisuje heteronimom
Bernardo Soares (Bernardo Soares) piše: „Nemam
nikakvog političkog ili socijalnog osećanja. Imam,
međutim, u izvesnom smislu, jedno uzvišeno osećanje
rodoljublja. Moja otadžbina je portugalski jezik“.

1932.

Javlja se na konkurs za upražnjeno mesto bibliotekara-

konzervatora u Kaškaišu, ali biva odbijen. Zvezde, u čiji
je sudbinski uticaj bezrezervno verovao, nisu mu ni
ovoga puta dozvolile da postane „ništavan, svakidašnji i
oporeziv“.

U pismu Gasparu Simoisu izlaže detaljan plan o obimu i

sadržaju svojih budućih sabranih dela na čijem
odabiranju, sređivanju i prepisivanju radi.

1933.

U februaru zapada u tešku neurasteničnu krizu.

Objavljuje u ,,Prezensi“ jednu od najčuvenijih pesama

Alvara de Kamposa, ,,Trafika“ (Tabacaria).
1934.

U decembru izlazi zbirka pesama ,,Poruka“ (Mensagem)

potpisana Pesoinim građanskim imenom, jedina njegova
knjiga na portugalskom objavljena za života. Sekretarijat
za Nacionalnu propagandu nagrađuje ovo delo drugom
nagradom i novčanom premijom od 5.000 eskudosa.

1935.

U januaru namerava da do oktobra objavi svoju prvu

veliku knjigu. 21. oktobra piše poslednju datiranu pesmu
Alvara de Kamposa, „Sva su ljubavna pisma smešna“.

27. novembra, kao i obično, šetao je donjim gradom,

ušao u kafanu Martinju da Arkada, popio kafu, popričao
sa Almadom Negreirosom, smejao se karakterističnim
grohotnim smehom, isprekidanim napadima kašlja. Na
povratku kući, kao svake noći, svratio je u kafanu na
ćošku svoje ulice i naručio kutiju šibica, paklo cigara i
čašu jabukovače. Zatim mu je vlasnik kafane natočio
rakiju u jednu crnu flašicu koju je Pesoa redovno nosio
sa sobom i punio pred odlazak na spavanje.

U noći između 27. i 28. novembra naglo mu je pozlilo.

Smešten je sutradan, 28. novembra, u francusku bolnicu
Sveti Luj, sa dijagnozom „ciroza jetre“. Kraj njegove
samrtne postelje, gde je ležao u agoniji, dežurale su
samo tri osobe: kapelan, bolničarka i lekar. U jednom
trenutku, 30. novembra, otvorio je oči i „videvši da ništa
ne vidi“, promrmljao je: „Dodajte mi naočari“. Bile su to
njegove poslednje reči. Sahranjen je u porodičnoj
grobnici na lisabonskom groblju ,,Prazereš“.

***

Na pedesetogodišnjicu Pesoine smrti, 1985. godine,

pesnikovi posmrtni ostaci preneti su u manastir Svetog
Jeronima (Jeronimos), portugalski Panteon koji gleda na
ušće reke Težo u Atlantski okean, gde počivaju i mošti
najvećih nacionalnih veličina, Vaska de Game i Luisa de
Kamoisa.
Fernando Pesoa sa deset godina (1898)
Trg Rozio u centru Lisabona početkom 20. veka

Naočari Fernanda Pesoe

Fernando Pesoa 1915.
Ofelija Keiroz u vreme sentimentalne veze sa Pesoom
(1920)
Pesoa u šetnji lisabonskim ulicama
Fernando Pesoa iz poslednjih godina
Naslovna strana drugog broja časopisa ,,Orfej”
Kafana ,,Brazileira”